Ustanak (23. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

Imao sam osamnaest i po godina i po svaku cenu hteo da pre ostalih završim srednju školu. Nije mi padalo na pamet da upisujem fakultet. Šta će mi? Odmah posle škole idem na more, a onda od septembra krećem da radim. Iduće jeseni u vojsku. Međutim u vreme o kome pričam, bila je prava država, nije bilo Cile – Mile. Samoupravni socijalizam, bato. Nije važno koliko imaš godina, posle srednje škole odmah se upućuješ kao septembarac u jedinicu. Bez pogovora. Tačka. Ja sam dobio Nikšić, i to je kao, bilo dobro. „Zamisli tek da si dobio tamo neki Sveti Rok, ili Ajdovščinu, Đevđeliju“ bile su reči nekih mojih rođaka, koji su već služili Armiju. Ja sam bio sluđen, ništa mi to nije značilo, jer sam to shvatio kao nešto što moram ja, ali i svi ostali, a to onda ne može da bude teško.. More, bilo je teško, ali neka. Imao sam sjajne starešine, sa nekima i danas kontaktiram, a tek drugove… Sredina osamdesetih je bila zaista relaksirana od svih nacionalističkih gadosti koje će nastupiti kasnije. Onda, devedesetih, kad je moj rođak išao u vojsku, brinuli smo da li će biti rata dok on bude vojnik, i da li će se vratiti. Znali smo da neće ići van Srbije, ali, svejedno. Bio je blizu kuće ali i blizu izbijanja rata. Kad sam hteo da se oženim, otišli smo po običaju kod roditelja moje buduće neveste, a tu se zadesio i njen deda koji me je tokom razgovora odjednom upitao kao da želi da me iznenadi da li sam služio vojsku. Ja sam ustao, stao mirno. Salutirao sam: VP 6523 Nikšić, 1987, septembar. III četa, III vod, komandir Mile Jovanović, nišandžija, puškomitraljez 7,9. Deda me je zavoleo istog trenutka i nikada za svog života nije dao da o meni bilo ko kaže nešto ružno.

OLYMPUS DIGITAL CAMERAE, onda se sve nekako promenilo. Promenili smo vlast, dobili pare da uništimo najpre naoružanje, a onda i polako penzionišemo što više starešina. Tako je počelo početkom prošle decenije ruiniranje Vojske. Posle odlaska Crne Gore, dobismo svoju srpsku vojsku ali bez regruta sa obavezom, već sa dobrom voljom, čitaj mukom. Zbog hronične nestašice posla, mladići se odlučuju da služe u vojsci u nadi da će dobiti stalni posao. Vraćam se opet na priče starih da ko nije za vojsku nije ni za ženidbu. U vojsci se najbolje naučiš strpljenju, dobiješ neku mudrost koja ti omogući da misliš unapred, da znaš šta je važno a šta može da sačeka. Ali, skupo je to. Mojoj generaciji, ali i onima rođenim kasnije je kad uvedoše civilno služenje, sve postalo nevažno i nebitno; i straže koje smo izdržali, i dugi marševi, marende, gađanja, opijanja u Onogoštu, vojnički pritvor, ma sve… Ne prizivam ja rat ili sukobe, bilo ih je previše, nego bih da nam malo ovi naši dečkići postanu muškarci, da se malo očeliče i osnaže a usput i steknu nešto više od obuke kako se rasklapa puška ili ko je bio vojvoda Putnik. Ponajpre, ljubav prema svom rodu i otadžbini.. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. april – crtica)

piše Ru Šavr

 

Šalterska crtica

Pre izvesnog vremena na jednom fakultetu u Beogradu pojavila se peticija „protiv šalteruša i ostalih demona“. Tada mi je to zvučalo previše preteće i pompezno. No, vreme je pokazalo da sam tada samo imala manje iskustva sa čekanjem u redovima i događajima u njima. Na tom istom fakultetu, godinu dana nakon pomenute peticije, moj stav prema ovoj peticiji se promenio.

Najpre da naglasim da su u toj ustanovi šalterski prozori postavljeni neobično nisko, pa morate skoro da čučnete da biste razgovarali sa „referentom za studentska pitanja“. Čekajući tako u jednom beskrajnom redu za prijavu ispita, posle sat i po, nizak šalterski prozor počeo je da se nazire. „Sad će, još samo malo i stići ću“ pomislila sam kada je referentkinja naglo cimnula rukom i prosula veliku šolju vrele kafe preko naslaganih indeksa. Indeksa je bilo više desetina, bez preterivanja, i bili su bukvalno zaliveni kafom. I šta se posle desilo? Šalterska službenica je papirnom maramicom brisala studentske knjižice sa razmrljanim pečatima, potpisima i ocenama. Desetinama studenata sa sada skoro neupotrebljivim indeksima nije se izvinila a vreme potrošeno na brisanje nije nadoknadila. Tačno u dva sata prozorčić sa zelenkastim venecijanerom je spušten preko nečijih prstiju. Ako nisi stigao na red, čekaj opet sutra, i tako u krug. Ova gospođa je, moglo bi se reći, opravdala status demona. A onda sam ušla u svet mnogo nezgodnijih službenika, kraćih rokova i surovijih šalterskih doživljaja. Zato iskusni kažu, vodi sa sobom krupnog muškarca i ne beri brigu.

Dobro jutro.
1(Foto: Facebook, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

Ne baš mali deo Srbije je poplavljen. Stižu vesti sa svih strana, od Bora, preko Prokuplja, Kuršumlije, Kruševca, Jastrepca, a srce se steže od slika koje vidimo sa poplavljenih područja. Da li je ovo neki znak od Gospoda, slučajna repriza banatske poplave od pre devet godina ili nešto treće? Podsećam, jer dobro pamtim, da su tada najveći problem bili prvomajski praznici spojeni sa Đurđevdanom pa Vlada nije mogla da se okupi skoro nedelju dana, možda i više. Samo je trebalo da odluči kako da nađe čizme za ugrožene na području pograničnih banatskih opština. Bile su, sećam se, problem i flašice sa vodom jer nije bilo načina da se dopreme Banaćanima koji su, željni pijaće,  do pasa gazili prljavom  vodom. Tada je bio problem i kako nabaviti košenu svežu travu, ali i balirano seno za stoku, pa onda i napraviti kuće. Rešenje je bilo najpre da izmučeni narod za sve pare obmanu, sve verujući i sami da je to istina, da će sve napraviti i popraviti da bude još bolje nego pre, a onda je nastupila agonija, godinama duga, za sve koji su krivicom tih istih političara morali da spavaju po kojekakvim zadrugama, školama ili halama. Za to vreme ulogu države su preuzele televizije, novine, nevladine organizacije i organizovale hitne akcije prikupljanja pomoći. Pričalo se i o brojnim zlouptrebama dobročinstava naših ljudi iz inostranstva koji su želeli da pomognu.

1

Zašto sve ovo pominjem? Da se naši sadašnji tehnički vladari brzo organizuju, skrpe tu većinsko-manjinsko-koaliciono-demokratsko-ekspertsko široku vladu i bar ove probleme za koji dan ne predstave kao državni problem, jer sam ih upozorio. Dakle, čizme, flaše sa vodom, lanč paketi i garderoba i da sve u vezi sa skupljanjem pomoći bude u rukama isključivo Crvenog krsta. Hoću, na primer, da kupim džak praška, pet kila brašna, kilo soli, dva kila šećera, 200 grama kafe, dva sapuna, paket vode i toalet papira i da to lepo priložim državi Srbiji. Neka ona taj moj paket preusmeri nekoj ugroženoj porodici jer ja neću da odlučujem o tome. Ali, hoću da znam da je to urađeno bez uplitanja posrednika, makar to bilo preko novina, radija, televizije ili ma koga ko iz najboljih namera preuzima ulogu Crvenog krsta. Ako dajemo krv Institutu za transfuziju, onda ćemo i pakete da skupljamo na jednom mestu i tako najzad utvrdimo ko u stvari šta radi u ovoj zemlji i šta su čije nadležnosti i obaveze. Iako smo već oguljeni porezima, uvek će naše meko srce da pomogne ugroženima od prirodnih nepogoda. Jedino da pomoć stigne u prave ruke i da za svaki čin solidarnosti znamo proceduru i da je ista do kraja poštovana bez tala za političare i politikante. Ne treba nam pitanje gde je pečat, već odgovor – kome je malo bolje zbog naše dobrote. Dobro jutro!

(Foto: www.rts.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (20. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

Danas je Vaskrs koji slavimo sa sestrom i braćom hrišćanima iz celog sveta. Ovaj dan verujućima treba da predstavlja neopisivu radost. Neophodno je samo da su čiste duše i da nisu odvojeni od voljenih ili svojom voljom sami. Samoća svojim okovima teških misli naročito stegne na praznik. Zamislite kako je onima koji sticajem okolnosti moraju da žive daleko od svojih roditelja jer, recimo, studiraju ili rade daleko od otadžbine i rodne kuće. Kako li će tek teško biti onima koji žive predaleko, situirani, ali bez mnogo životne radosti jer su uskraćeni za uživanje u ljubavi najdražih? Pošli su za parama, a kada su one stigle shvatili, da je sreća na nekoj drugoj strani. Nisu srećni, jer sada više nisu siromašni ali opet nemaju sve što im fali. Danas, uz prvo crveno jaje kojim ćemo se omrsiti prvi put nakon posta, valjalo bi da se setimo onih kojima je uskraćena sloboda kretanja, koji ni u crkve ne smeju da zađu jer ih na putu do njih može u najboljem slučaju pogoditi kamenica. Valjalo bi da uz obilnu trpezu, makar u mislima, pokušamo da sebe zamislimo u ulozi poniženih kojima je i korica hleba torta, beskućnika, dužnika i lutalica kojima smo iz ko zna kojih razloga okrenuli leđa i pustili ih tek tako. Ako nekoga od tih mučenika poznajemo makar iz viđenja, bilo bi lekovito pre svega za našu grešnu dešu, da udelimo boščaluk sa uzdarjem od hrane i pića, a zarad Hrista i vere. Dok zahvaljujemo u molitvama Gospodu što nas drži na zemlji ovakvim kakvi jesmo, pomolimo se i za zdravlje ostavljenih, rastavljenih, bolesnih i zatočenih, jer praznik radosti hrišćana koji poje Gospodu i slave ga, predstavlja svojevrsni test čovekoljublja. Oprostimo sve grehe onima koji nam ih čine, a pokajmo se zbog svega što činismo svesno ili nesvesno na štetu nekog pravednika. Setimo se i Srbije, majčice naše, neka joj današnji praznik donese vaskrsenje iz sna u koji je odavno utonula i i učini da mi, njeni građani, počnemo da samo malo dišemo lakše. Očekujemo da dobijemo vladu tokom ove Svetle nedelje. Ponadajmo se danas da će nam bar malo osvetliti put ka izlazu iz mračnog tunela u kome smo već decenijama i omogući da čašu žuči koju nose promene začini i sa nekoliko kapi meda. Niko se zbog toga neće pobuniti.
Dobro jutro! Hristos Voskrese!
5
(Foto: radiosrem.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (19. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Da li ste nedavno dobili račun za struju? Meni je bio previsok, pa sam ga spustio na sto. Ovo je trebalo da bude štos koji sam odavno čuo, ali i sa njim i bez njega nije se desilo nikakvo čudo. Kao nekadašnje dete komunizma koje najpre namiri državu, a ono što preostane razvlači do sledeće uplate pokorno sam krenuo da ga platim. Gunđao sam ali nije mi palo na pamet šta bi bilo kad bi te iste struje nestalo, na primer na Veliki petak.  Desilo se to iznenada u najkritičnijem trenutku. Spremao sam se da zbrišem iz kuhinje gde se na električnom šporetu u nekoliko različitih lonaca i šerpi desetine jaja čvrljilo u vreloj farbi. Imao sam i izgovor, da imam nešto da pišem, pa su mi svi poverovali. Odjednom, smrad na sve strane. Pomislih da nije, ne daj bože, nešto krenulo da gori. U tom paničnom, par sekundi dugom, traženju uzroka požara u stanu, samo se čulo: Jao, pa gde baš sad? Pretpostavljate, nestala je struja, otišla, promenila svoj tok kretanja, ali u smeru suprotnom od mojih aparata različite svrhe i namene. Pomislih, možda su osigurači. Nisu. Šta je onda? Izađem ispred vrata, kad tamo već nekoliko unezverenih komšija kod razvodne proverava glavne osigurače. Nijedan nije iskočio. Niko ne zna šta je. Vraćam se u stan, domaćica već uzdiše, žensko dete jadikuje što je mobilni telefon na punjenju, a tek što ga je stavila, naslednik se nudi da mi pomogne svojim laptopom koji ima čak 60 odsto punu bateriju. Šta da radim, prihvatim nevoljno ali pod moranjem njegovu ponudu, svestan da će ta usluga mnogo da me košta, kad ono vidi vraga. Stik za mobilni internet koji čuvam za “ne daj dva božeta” ne može da se instalira jer ne podržava novu osmicu. Kreće potraga za alternativnim internetom sa telefona. Opet, nešto neće. U stvari, struja je verovatno  nestala i na baznoj stanici, čim nema ni signala za telefoniranje. Au, pa mi smo sada odsečeni od sveta!

2Šta da radim bez interneta? Kako da Seadi pošaljem mejl sa Crticom za blog? Moja Domaćica dovikuje da bi bolje bilo da izađem i proverim kod komšija da li znaju kad će struja da stigne, nego što gubim vreme sa tehnologijama o kojima nemam pojma. Poslušam je, šta ću, vidim da se jaja meškolje u već polutoploj obojenoj vodi, požurim,  kad tamo, u epicentru kvara u trafo-stanici – požar. Stigli već i vatrogasci, tu su i strujadžije, kažu biće sve u redu za deset minuta. I stvarno stiže struja brzo, valjda su nešto tamo premostili, ali opet nestade posle pola sata. Čekali smo, sunce je zašlo, mrak je pojeo svetlost, pa smo upalili nekoliko sveća i kandilo da gori, za svaki slučaj. A i praznik je, valja se. Onda smo se setili primusa za kafu, pa smo se tako snašli za večernji ritual opuštanja, ali bez televizora, kompjutera, šporeta, frižidera, sijalice, veš-mašine, ma svega što pokreće ta skupocena energija. Onda smo shvatili da struja nije skupa jedino kad je nema. A i sreća je kao struja – lepa samo dok se čeka. Čim je stigla, vratili smo se u civilizaciju i posle desetak minuta prestali da razmišljamo da je ona tu. Možda ovo nije bilo slučajno. Moguće da je ovo samo jedna od situacija koja nas podseća da živimo mnogo bolje i komfornije od naših predaka i da je možda i sam Nikola Tesla poželeo da ga se setimo jer je i on promenio naše živote praveći od nas razmaženu decu.  Dobro jutro!

(Foto: healingiraq.blogspot.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Pred nama je najtužniji dan u hrišćana, Veliki petak. Iako dan žalosti, ipak i u  tuzi ćemo biti zajedno, i pravoslavci i katolici. Ove godine, tako je ispalo, slavimo zajednički praznik Vaskrsa. Zajedno ćemo biti u molitvama ali i u mislima sa najbližima bili oni na zemlji ili na nebu. Naša deca imaju ovih dana razlog  za mnogo radosti. Nema škole, prolećni raspust je velika šansa da otputuju ili ostanu kod kuće sa onima koji im hronično nedostaju. To smo mi, njihovi roditelji, koji svakodnevno od jutra do mraka imamo razne kombinacije kojima pokušavamo da nađemo izlaz iz lavirinta pukog preživljavanja. Dok mnoge majke danas budu bojile jaja, a očevi pripomagali da sve bude spremno za predstojeće blage dane, deca će željno trošiti dragocene trenutke slobodnog vremena da najzad budu sve vreme sa roditeljima. Ta bliskost koja je od neprocenjivog značaja treba da se gaji i razvija tokom cele godine, baš kao i rascvetala bašta. Uz ljubav, razumevanje, iskren razgovor, privijanje jednih uz druge, toplinu porodičnog okruženja valja poklanjati deci što je moguće više. Doza sme i mora da bude prekoračena. Od toga rastu krila, ponajviše od hvale i odavanja priznanja i za najmanju sitnicu dobrote koju mladi pokažu. Imaćemo dovoljno vremena u ovih nekoliko dana slobode da decu odvedemo do crkve,  bliskih, ali  i do daljih rođaka, ako to  već nismo učinili do danas. Neka znaju da imaju nekoga svog, da nisu sami, da su deo jednog velikog stabla koje su zasadili još čukunbake i čukundedovi. Na taj način buduće vreme osamostaljivanja u životu biće mnogo lakše a prelaz u društvo odraslih bezbolan. Najteže je kad imaš nekog a za to i ne znaš jer ga nikad nisi sreo niti upoznao. Poštovanjem tradicionalnih vrednosti  razvijamo osnove neke buduće osnovne ćelije društva koja će biti jedna ali veoma važna karika u uzdizanju Srbije. Dobro jutro!

1(Foto: makingitbeautifulforyou.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. april – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – đak-pešak

U neki večernji sat zaustavlja me devojčurak na pešačkom prelazu i pita gde je Mekdonalds. “Trista metara dalje, ovom ulicom”, odgovorim ja, ona mi se zahvali i… ode na suprotnu stranu ulice?

Ja malo zbunjen. No, pošto sam išao istim pravcem, vidih da je omladinka došla na autobusku stanicu, uredno izvadila mobilni da proveri kada stiže autobus i odlučno krenula da čeka. Sad, nisam baš imao vremena da proučim da li će pre stići autobus, pa će lepo da se odveze tu jednu stanicu, ili bi joj brže bilo da malo prošeta.

Koliko sam ja mogao da ocenim niti mi je izgledalo povređeno, bolesno, onemoćalo. Dobro, nije baš da je “đak-pešak” ali delovala je vrlo živahno prelazeći ulicu, pa sam, izgleda, stekao pogrešan utisak da pešačenje od 300 metara za nju ne bi predstavljalo “mačiji kašalj”.

Mora da postoji nešto gde definitivno ne razumemo ove mlade naraštaje. Možda je to njihova želja za očuvanjem energije, recimo! Lične. Ili je, možda, zapravo poranila na sastanak, pa taman da na taj način prekrati vreme i dođe u zakazan sat, a ne da tamo bude prva.

Naravno, možda su nam mlade generacije i malo lenje. Ne znam. šta god da je odgovor, nisam ga skontao. Mlada dama je ostala da sedi na klupi na autobuskoj stanici, dok je ogroman reklamni znak restorana brze hrane šljaštio nekih 250 metara dalje. Ona na njega nije obraćala pažnju. Istrajno je čekala autobus.   

2

(Foto: www.zazzle.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Postajemo nestrpljivi, iako su nas od malena da treba biti strpljiv, uporan i marljiv. Postajemo neiskreni, menjamo se kako nam odgovara, iako smo učili da je laž kratkih nogu a istina samo jedna. Čekamo na vesti od kojih nam kao život zavisi, a one se odlažu od jednog do drugog Glavnog odbora. Teramo decu u školu, a usput ih već otpisujemo ili za inostranstvo ili kopanje kanala. Gunđamo na pijaci da je skopo, a sami ni u ludilu ne bi otišli na selo i tamo se bavili poljoprivredom. Loš nam je gradski prevoz, puna su nam usta kritike, a nećemo da plaćamo kartu. Lekari su uvek pod sumnjom da svoj posao ne rade odgovorno a koliko smo mi odgovorni prema svom zdravlju? Da li preventivno čuvamo ono što nam je najdragocenije? Pušimo, iako podržavamo zabranu pušenja a krijemo se po toaletima i kancelarijama sa cigaretom između prstiju. Pozdravljamo akcije kažnjavanja bahatih vozača, a vozimo po svome čim znamo da nema policije i kamera. Preziremo korupciju a šalteru prilazimo sa kesom i kovertom u ruci. Zaklinjemo se u demokratiju a u njeno ime onako baš demokratski pljačkamo državu i narod. I dokle tako? Hoćemo li se menjati ili ćemo nabrajati?  Mnogo je lakše kukati nad neuzoranom njivom nego se dohvatiti rala i volova.  Ovo drugo boli, kičma puca, a krv i znoj se mešaju sa vrelinom bola dok pucaju žuljevi na rukama.  Srbiju čeka ovo drugo, samo još da se mašimo tog rala. A možemo i samo da kukamo. To je uvek lakše. Dobro jutro!
1

(Foto: excalibur.bloger.index.hr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. april – crtica)

piše Ru Šavr

 

Egzibicionistička crtica

 

Pre nekoliko dana me je oduševio komentar: “Dragi korisnici Instagrama, i mi koji ne fotografišemo svoju hranu takođe jedemo. Znam, zvuči neverovatno, ali tako je“. Složićete se da vam se bar jedanput smučila fotografija koju je neki od vaših virtuelni prijatelja uslikao i „uramio“ na društvenoj mreži. Pogađam već, lepo dekorisan tanjir uslikanu skupom restoranu. Simpatično i inspirativno, prvih nekoliko desetina puta, ali onda… onda vam cela stvar postaje degutantna. Ili, recimo, putovanja. Opet, na prvi pogled, simpatično i inspirativno. Slike vas mame da napustite svoj grad i vidite nove predele. A onda dolazi neki komentar koji vam potpuno menja stav. Na primer, vaš prijatelj leži u travi u parku u Londonu, a sliku je ukrasio komentarom: „Ja volim da spavam pored Bakingemske palate, a vi?“. Vi onda pomislite kako je to baš lepo osim što vam se čini da je istovremeno prst u oko onima koji ne mogu da putuju, nemaju novac, nemaju nadu da će uskoro moći da se slično zabavljaju i, na kraju krajeva, koga uopšte briga gde vaši virtuelni prijatelji vole da spavaju?

1

Fotke na društvenim mrežama možemo posmatrati na razne načine. Ako po strani ostavimo momenat povezanosti dva virtuelna prijatelja i gledamo slike kao slučajni posmatrači, videćemo egzibicioniste. Mnogo, mnogo, egzibicionista. Na primer, žene koje su jedva dočekale da doje kako bi fotografisale svoje gole grudi tokom tog čina. Videćemo slike golih trudnica kako leže u bolničkoj kadi dok čekaju početak porođaja u vodi. Videćemo bahate muškarce u noćnom provodu koji besumučno troše u ovoj, zvanično, siromašnoj zemlji i, za divno čudo, sve ovo ćemo vremenom prihvatiti kao uobičajenu, normalnu svakodnevicu.

Ružice, ti si hejter. To će sada reći moji FB prijatelji koji su se prepoznali u ovom tekstu. Ali istina leži u onoj, već pomenutoj, ilustrativnoj i jasnoj reči – EGZIBICIONIZAM. Ta ista reč je u osnovi potrebe za gledanjem rijaliti emisija tipa „Veliki brat“.

Ili je sve ovo samo stvar ukusa…

Dobro jutro!

 

(foto: www.salon.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. april – crtica)

Piše: Dejan Grujić

 

Ne znam kakav utisak odajem okolini, ali mnogo mojih poznanika i prijatelja ima potrebu da mi se nešto poveri. Misle da ja to neću nikome da kažem. Pa, i neću nikome, osim vama.  Uglavnom su to potpuno nebitne informacije, ali postoje i one koje se samo govore kad smo u četiri oka, bez svedoka. Tako mi je ostalo u ušima nekoliko reči koje mi uporno ponavljaju ti dragi ljudi… Da li vam je ovo poznato? „Srediće mi taj posao preko veze, imam čoveka, jedna moja prijateljica će to da mi završi, imam preko ministarstva jednu kombinaciju, našao sam protekciju“... i tako dalje. Osećam izvesno gađenje prema ovim rečima ne zato što su ružne, već zato što objašnjavaju nešto čega ne možemo da se otarasimo još od početka bune protiv dahija. Ma, šta dahija, još od Nemanjića verovatno, ili od ameba od kojih smo nastali.  Da li je moguće da običan posao, kao što je zamena lične karte, mora da se obavi „preko čoveka, zna ga moja Cica“? Lično sam se uverio, do sada bar četiri puta, da je moguće. Prvi put za sebe, pa onda za decu, tražio sam ne samo ličnu kartu, već i pasoš, uz dobar dan, izvolite uplatnice, kad da dođem? Dođite za sedam ili deset dana – kako kad. Opet dođem, podignem, i gotovo. Ne, ovo nije besplatan marketing za MUP, već samo potvrda da se za jednostavne radnje ne treba baviti vezama i vezicama. Lekari su korumpirani? Treba li da kažem da sam sa polomljenom nogom otišao kod prvog dežurnog lekara u Kliničkom centru koji me zbrinuo po propisu i – ništa. Niti sam čekao, niti je bilo komplikacija, ma milina. Ni sto grama kafe nisam ponudio, a kamoli odneo. I opet, pet pregleda, uvek uz poštovanje, srdačno zapitkivanje i ozbiljan pristup mojim polomljenim kostima.
5Uostalom, ako bi krenuli da ozbiljno radimo na suzbijanju onoga što zovemo “preko veze”, ne bi je ni bilo. Dosta više sa korumpiranjem tih Pera, Žika, Laza, i Mika, koji iako urade taj posao preko veze, uredno sve naplate ili u naturi ili u futuri. Posle ispadne zahvalnost skuplja nego da se ide regularnim putem. Ima još jedna magična rečenica koja, iako vam negde prave probleme, brzo rešava problem:  „Gde je ovde šef? Ko Vam je neposredni rukovodilac?“.  E, posle toga se odmah nađe rešenje, ili se ipak desi da pozovu šefa, ali u tom slučaju budite oprezni. Razmislite i o mogućnosti da su možda oni s druge strane stakla u pravu. Još samo da saznamo ko su direktori koji preko veze završiše one škole po isturenim odeljenjima Univerziteta „Gornje i Donje Brijanje“ pa da pobedimo ono urođeno u nama da svaki posao mora da se obavi uz ponuđeno mito. Ako bude kao što najavljuje Zorana Mihajlović, uskoro ćemo u novinama čitati spiskove sa imenima direktora koji su smenjeni jer su mnogo toga završili preko veze i za druge, a za sebe ponajviše. Dobro jutro!

(foto:www.access-info.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (13. april – crtica)

piše:  Dejan Grujić

 

Ide proleće, leto se šunja, vreme je za krečenje, pranje, ribanje, istresanje tepiha i staza… ma, ima poslova koliko ti duša ište, samo ako hoćeš da radiš. Mene su nagovorili da sredim nezgrapno napakovanu arhivu diskova za računar smeštenu ispod dečjeg kreveta. Poraslo dete, pa ne da više da mu se svašta ispod kreveta valja. Bilo je pet prepunih kutija sa diskovima različitog datuma narezivanja ali i onih retkih,  originalnih, uglavnom igrica kupljenih po akcijskim cenama „sve za 99 dinara.“ Koliko filmova, rezanih kod drugara, ostajanja do kasno u noć u iščekivanju onog čuvenog „narezivanje gotovo“, provera, deljenja, pa opet nabavke novih i novih, i nikada ih nije bilo dovoljno. Čim sam krenuo da ređam po oblastima, fimovi, muzika, slike, dokumentarna građa, igrice, shvatio sam da se teško mogu odlučiti koji da bacim a koji da zadržim. U pomoć mi je pritekla stara narodna mudrost lako primenjiva u ovakvim situacijama: Sve što nisi koristio u poslednjih godinu dana – baci! Sigurno ti ne treba! Eh, lako je to reći, ali treba to uraditi.

55

 

Nisam uspeo da se lako odvojim od diskova, međutim proces proizvodnje tih medija namenjen za područje bivše Jugoslavije je veoma čudan, da ne kažem pod znakom pitanja. Iako sam imao nov čitač, retko koji disk sam uspeo da očitam. Nagrizao ih je  zub vremena. Ono što je simptomatično, bilo je to da su oni diskovi s početka dvehiljaditih bili čitljivi, međutim oni iz kasnijih godina proizvodnje sve su samo ne nosači podataka. Najpre su ličili na ogledalce za ulepšavanje, a ne na bazu  brižljivo skupljanih fajlova svih vrsta i sa svih strana. Hteo ne hteo – sve što je bilo oštećeno od stajanja, morao sam da bacim. Niko me nije terao, sam sam to uradio. Jedina pakost koju sam smislio da sebi malo olakšam duši, bila je ta da svaki CD po malkice zviznem malim  kuhinjskim čekićem, tek da neko kome bi to dopalo šaka ne može da vidi šta je unutra.  Zlonarmerni ljudi se služe raznim metodama da pokredu naše podatke na svaki mogući način.  Jednom penzioneru stigao je porez od dva miliona dinara za firmu, i kazna što se biznisom bavi dok je korisnik sredstava PIO fonda. Srpski izum za sve popravke – „uzmi čekić“, i u mom slučaju je pružio dodatnu sigurnost da će sve to otići u prave ruke nekog digitalnog boga, kako god se on zvao. Dobro jutro!

(foto: www.6yka.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (12. april – crtica)

piše Vlada Todorović

 

CRTICA – imam tezgu!

Nema mesta panici. Ostajem ja i dalje u “Jutru” Beograda 202, da vas davim k’o zmija žabu, ali moram malo da se hvalim. Na ovu skupoću imati tezgu i to ne jednu… nego dve! Oho-ho! Svaka čast, domaćine – reći ćete vi! I treba. Ali, hajdemo redom.

Krenem ja tako u potragu na novobeogradskom Buvljaku – tačnije Otvorenim tržnim centrom – za nekim sitnicama i tako prolazim između redova tezgi. Odjednom, iskače čovek ispred mene i pita: “Vi ste vlasnik ove tezge?” “Jok ja”, odgovaram i produžim dalje. Par redova kasnije sasvim druga osoba me pita: “A je l vi radite na ovoj tezgi?” E, tu sam se već zabrinuo. Vidim da sam promašio profesiju. Prodavac da budem. Vlasnik tezgi. To je za mene.

Eto, mikrofon je mikrofon, al’ dvaput je dvaput!

Ili, što bi umni ljudi rekli krajnje je vreme da izađeš iz te nevidljivosti. Ima nečeg trgovačkog u tom licu! Pa, ako već reči slabo prodajem, da pređem na nešto konkretno!

2(foto: en.wikipedia.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. april – crtica)

piše Suzana Gajić

 

Na današnji dan 1999. godine ubijen je novinar Slavko Ćuruvija. Pre tačno 15 godina. I ovo ubistvo je još nerazjašnjeno, iako je objavljeno da su neki pomaci napravljeni, neki ljudi privedeni. Nedavno je bila i godišnjica smrti novinarke Dade Vujasinović. Nerazjašnjeno ubistvo, ali se najavljuju pomaci u istrazi. I ubistvo Milana Pantića je nerazjašnjeno. I svake godine se podsetimo šta su radili, pod kojim okolnostima su ubijeni. A ubijeni su jer su radili svoj posao, novinarski.

I ponovo se podsećamo svi zajedno da je pucanj u novinara pucanj u slobodu govora, ali i pucanj u sve nas, bili u ovoj profesiji ili ne. Novinari bi trebalo da budu oni ključni konrtolori vlasti, novinari bi trebalo da smeju i moraju da objave činjenice do kojih su došli, a koje su bitne za javnost, za sve. I da to objavljivanje dovede do nekakvih posledica po one koji su radili na štetu građana. Trebalo bi da bude tako, a ne da žive pod stalnom policijskom pratnjom jer su se drznuli da istražuju nečiji lopovluk, koji se dešavao na očigled svih nas i na našu štetu. Pitanje je može li biti tako, ako neko strahuje da će trepeti teške posledice zbog toga što je radio svoj posao, i to ne samo novinar, već i njegova porodica, prijatelji, kolege.
2Lako se, s druge strane, može reći da se za slobodu, pa i medijsku, mora boriti. To jeste tačno, ali kada više ljudi plati glavom u toj borbi, a niko pri tom ne bude osuđen, priveden pravdi, onda je to jasna poruka svima koji bi hteli da nešto urade, da dobro razmisle pre nego što objave svoje priče. Ako ima svetlih tački, a ima ih uprkos svemu, jedna od njih je i nedavni, doduše simbolični, potez RTS-a, koji je vratio propusnice radnicima koji su devedesetih ostali bez posla zato što nisu hteli da se odreknu profesionalnih standarda. To je jeste priznanje profesiji, ali i nada svih koji se bave novinarstvom da možda sutra neće morati da strahuju za spostveni život samo zato što su se drznuli da svoj posao obavljaju odgovorno i profesionalno.

Dobro jutro!

 

(foto: www.everydaysociologyblog.com, ilustracija )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Put do pakla popločan je najboljim namerama. Najbolje namere imaju roditelji kada svoje dete opreme računarom, laptopom, ili tabletom koji ima pristup internetu. To podrazumeva i pristup društvenim mrežama na kojima se traži zabava, a možda i beži od samoće i nedovoljne komunikacije najpre sa roditeljima ali i okolinom. To znaju i oni koji praveći lažne profile, love neiskusne i naivne devojčice i dečake podmuklo ih navodeći da kraj kamere rade stvari kojih bi se mogli postideti ako bi ih neko od bližnjih video. To je znao i pedofil, uhapšen u akciji policije kojom se razbija lanac vlasnika i distributera pornografskog materijala. Ko bi normalan mogao da pretpostvi  čega se taj bolesni um setio. Hteo je da spoji svoju ličnu bolesnu zabavu sa zaradom. Navodio je radoznale i naivne  devojčice da se samo za njega pred kamerom razgolićuju i rade sve što im on kaže. Sve to je uredno snimao, potom nudio na prodaju ostalim istomišljenicima za nekoliko hiljada dinara, u isto vreme držeći tu jadnu decu zatočenu u mraku ucena da će sve reći njihovim roditeljima. Zločin nad decom  počinjen savremenim vidom komunikacije internetom, trajno promenjena psiha žrtava kao i srušeni snovi o budućnosti u sredinama u kojima žive a koje su i dalje zatvorene i okovane predrasudama – zahteva kaznu koja se ne ogleda samo u ograničavanju slobode. Takve kazne obično nisu dovoljno stroge, jer se dešava da se prestupnici ponovo vraćaju starom poroku. Neka sada pravnici daju svoj sud, ovo nije usamljen slučaj. A biće ih sve više, nažalost.  Psiholozi kažu da je porodica najbolji bedem za predupređivanje ovakvih nemilih situacija. Decu valja razumeti, slušati, i pratiti ali ne u ulozi policijskog uhode, već brižnog roditelja koji  će uvek biti brana između kamere i ekrana s jedne, i perverznjaka s druge strane. Ništa nije toliko strašno a da to roditelj ne sme da zna. Ako u to ubedimo svoju decu, pedofili nalik onome iz Malog Zvornika neće imati šansu  za zadovoljavanje svojih bolesnih poriva. Nismo zbog takvih decu rađali. Dobro jutro!

11

(foto: www.hcpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. april – crtica)

piše: Ru Šavr

 

TRGOVAČKA CRTICA

I danas ćete sigurno ići u trgovinu. Kupiti hleb, novine, ono što vam je najnužnije, a bogami i ono što vam manje treba. Kud god da krenete, do nekog kioska, prodavnice, tržnog centra, sačekaće vas prodavačica ili prodavac. Taj, tako potreban, prvi komšijski jutarnji osmeh, neko od vas će dobiti, a neko ne. Prema nekome će biti ljubazni, a prema nekome, opet, ne. Od čega sve to zavisi? Pa, manje od visine računa ili činjenice da ste stalna mušterija, a više od toga kog ste pola, pa i od toga na koju je ko nogu ustao i kako se trenutno oseća. Tako se može dogoditi da se izvinjavate što smetate tim zaposlenim licima jer svojim prisustvom pravite gužvu u tesnom lokalu, ili što nemate sitan novac, ili što tražite robu koja je visoko, ili suviše nisko, u podrumu, pa se treba penjati, ili strčati dole. Drugi će se s pravom buniti što ne znate nazive proizvoda, ili razliku između lepinje i pogače. A možda će vam se danas neko i nasmejati. Eto, meni su se pre neki dan slatko smejali u jednoj pekari. Tražila sam pitu sa sirom, a prodavačica je tvrdila da je nema jer sam pokazala na slatku pitu, dočim su slane stajale na drugoj strani lokala, pa mi ih prema tome nije ni mogla dati. Ako danas neko u prodavnici odeće napravi primedbu na vaš stas, obim grudi i kukova, nemojte očajavati. I to mi se već desilo, kao i ono da mi kažu da kuvanu slaninu ne mogu dobiti na delikatesima, već tamo gde se prodaje meso jer nije suva. Ako ste iz ovoga pomislili da nešto nije u redu, prevarili ste se. Sve je u redu. To se samo neki od naših prodavaca šale, iako nije 1. april. To su ljudi koji se spremaju da promene struku – da odu u humoriste, pa se malo vežbaju na vama.

Dobro jutro!
1(foto: www.pehub.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. april – crtica)

CRTICA – služimo narodu x4

piše: Vladimir Todorović

 
Čemu služe društvene mreže? Kada bi njih pitali, možda bi (uglas) ogovorile: Služimo narodu! Pre izvesnog vremena dobio sam uvid u jednu varijantu odgovora na ovo pitanje.

Bio je to jedan od onih lepih dana koji su na kraju kalendarske zime definitivno najavljivali neumitni dolazak proleća! Motao sam se po Fejsbuku, kada iznenada, u razmaku od dva minuta, jedna za drugom… počeše da stižu fotografije. Identične po temi, ali ipak razl…ičite.

U ta dva minuta prisustvovao sam jedinstvenoj fascinaciji mojih drugarica jednom zalasku sunca. Iz različitih delova Beograda stigle su na Fejsbuk četiri zalaska sunca. Svaki na svoj način predivan. I četiri iste emocije! I pitanje – zašto niko od mojih drugara nije postavio u tom trenutku fotografiju zalaska sunca. Možda nisu bili inspirisani na isti način, ne znam.
1

I tako je društvena mreža poslužila da prisustvujem fenomenu kada se različiti ljudi bave jednom istom stvari – a da to nisu komentari izbora, sportskih manifestacija ili ostalih elementarnih nepogoda. Bilo bi lepo kada bi češće bili tako uniformni.

Ostaje samo da mi neko objasni gde se dedoše momci kada je aktuelan zalazak sunca nad Beogradom.

Dobro jutro!

 

(foto: www.wallsave.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

Izvinite, ali ovoga jutra neću o Vučiću koji izlaže svoj plan oporavka Srbije. Čekam da postane premijer, da prođe prvih sto dana vlade, pa ću onda da hvalim ili kritikujem ono o čemu je pričao pre neki dan. Do tada, bavim se onim što tišti mnoge roditelje osnovaca i srednjoškolaca ovih dana.

Prvo mature. Majko moja, kud baš sad da maturira, pitanje je koje umesto s ponosom, zebnjom kupa duše onih koji ove godine imaju svršenog maturanta. Sa osnovcima je malo lakše, jer nema više onih bahanalija sa drugarskim večerima teškim nekoliko stotina evra uz sve švedske stolove, falš bendove i toalete ravne izgledu starleta. Srednjoškolci su druga priča. Treba stotinak evra za rezervaciju mesta, pa još trista najmanje za garderobu, pa još pedesetak za trošak. A tek briga o tome kako će se sve na kraju završiti, da li će se potući ili napiti, da li će pogoditi da uđu u taksi, ili će ući u auto nekog vršnjaka kome je tata već kupio auto na lizing. Hajde da zamislimo da će sve proći u najboljem redu. Posle te maturske večeri, stiže briga oko maturskog rada, pa vršljanje po internetu u potrazi za radom koji je neko već uradio, prekucavanje pa štampanje, koričenje, odbrana.

1I to je bilo lako, a šta ćemo sa prijemnim za fakultet? Treba realno sagledati mogućnosti budućeg brucoša, predvideti i isplanirati sve opcije u stilu „šta ako…“ jer od toga zavisi budućnost dojučerašnjeg deteta a danas punoletnog građanina ili građanke države Srbije. U svemu treba biti apotekarski precizan, valjano izvagati koliko se sme, a koliko ne, uticati na odluke budućeg brucoša.

Novine su pune tekstova o tome da se sada mnogo traže molekularni biolozi, i inženjeri za softver. Lepo je to, ali ne mogu to baš svi da upišu. Ne mogu svi da budu ni zubari, lekari, ekonomisti i pravnici. Eno ga pun Biro tih mladih ljudi gurnutih možda baš roditeljskom greškom u zanimanja koja nisu voleli, a pored toga i posao im se čini kao Plava zvezda Mike Antića. Daleko, predaleko. Ako ste već završili srednju školu, niste imali volje ili ambicije da se dalje školujete, razmislite o tome da li kada već sugerišete svom detetu šta da upiše želite da pomognete ili ispunite svoju propalu ambiciju. Ne moraju baš svi da budu hirurzi, treba neko i metlu da drži. Dobro jutro!

(foto:www.rtv.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (6. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

Grad Beograd danas će se sećati 6. aprila. Uz posebno poštovanje prema ljudskim žrtvama prinetim na oltar otadžbine usled besomučnog fašističkog bombardovanja otvorenog grada, setićemo se i da smo tog dana, osim nekoliko stotina zgrada i ustanova, izgubili zauvek nacionalnu biblioteku. Dan sećanja na stradanje biblioteke u Drugom svetskom ratu, one na Kosančićevom vencu, proteći će i danas u brojnim pitanjima tipazašto se to baš nama desilo, da li je moguće da smo tada pogubili dragocene srednjovekovne knjige i temelje duhovnosti kao i kulture našeg naroda? Zašto nismo izmestiti one najvrednije knjige još iz srednjeg veka? Imali smo sreću da, ubrzo nakon samo 32 godine od uništavanja naših dokaza postojanja i kulture, dobijemo novu, savremeniju i fizički impozantniju građevinu na Svetosavskom platou. Napunili smo je ponovo knjigama, uspelo je oživljavanje knjižnog, dokumentarnog i arhivskog materijala koji je uredno spakovan i dostupan čitalačkoj publici koje je, nažalost, iz dana u dan sve manje. Ispada da sada čita samo onaj ko mora. Zarobili smo se obavezama, internet je na neki način potisnuo lepe ukoričene i nove naslove, a opet i omogućio bržu i lakšu promociju novih književnih dela i autora. Iako mnogo ljudi smatra da je prodaja knjiga na kioscima, uz novi broj dnevnih novina ravna skrnavljenju, mišljenja sam da je svaka knjiga kako god izgledala, sadržajno ista i pojednako dobra. Ona knjiga koja je lepo opremljena, sa sjajnim koricama, blistavo belim listovima preko kojih se šepure tek odštampana slova, reči i rečenice, ima potpuno isti sadržaj kao i ona koja je zarad uštede, uređena kao malo bolja sveska. Važno je čitati, ali i znati šta valja, a šta treba izbegavati zarad očuvanja mentalne i duhovne higijene. Danas se, srećom, naše biblioteke dobro drže, ali šta se sve od knjižnog fonda u njima čuva, ne znam. Znam samo da se i Radio Beograd stalnom akcijom prikupljanja knjiga za seoske biblioteke aktivno bori za promociju čitalaštva ali i bibliotekarstva u Srbiji. Sasvim dovoljno da se i ostali pridruže i umesto što planiraju da se odreknu već postojećih matičnih biblioteka i blaga koje one kriju. Zagledani u budućnost, ipak treba da ostanemo verni i tradicionalnim vrednostima a kojih je prepuna naša ali i svetska književnost. Čitanje je opet u modi. Dobro jutro!
1(foto: bookshopblog.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. april – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Zaustavite Zemlju, silazim, nije mi do ničeg, odlazim… Ovo su nekada pevali popularni Prljavci, ali mi nekako baš zvuči kao hit ovog jutra. Takav osećaj imam posle čitanja vesti ovih dana. Počev od vakcina kojih nema, jer su ili farmaceutske kompanije zle i ne daju ih, ili je neko zaboravio da raspiše tender za njihovu nabavku na vreme. Hajde, tu su se setili da mogu da vakcinišu decu i Torlakovim vakcinama, ali tek posle nekoliko dana izlaganja roditelja nepotrebnom stresu. Kad smo kod dece, prosto je neverovatna vest da je devojčica iz šestog razreda osnovne škole iz jednog mesta u Srbiji u sedmom mesecu trudnoće. Otac se ne zna, dete je oduzeto od majke, a šta će biti sa njom i bebom tek nije jasno. Niti kako je tako nešto moglo da se dogodi. A ima i vesti u vezi sa malo starijom decom, onom na fakultetima. Danas je Dan studenata, a jedna od tema iz medija je i kako i koliko studenti varaju na ispitima. Od bubica, do aplikacija na mobilnim telefonima.  Kazna za studente koji su uhvaćeni u prepisivanju je, recimo, zabrana polaganja tog ispita nekoliko nedelja. S obzirom na jačinu kazne, ne bi me čudilo da se još malo kažnjavaju  studenti koji ne prepisuju. Ili su oni već kažnjeni, jer svoje znanje ne mogu da primene u praksi – nisu dovoljno snalažljivi, a to se kod nas ne ceni.

 U Beogradu je ponovo bila pucnjava u sred grada, neki fini ljudi su dobili oslobađajuće presude, drugima se suđenje odlaže. Pojavila se i priča o đubretarskoj mafiji, jer se kod nas svako ko nešto ukrade odmah unapredi u mafijaša. Daleko bilo da se kaže da su osumnjičeni za najobičniji lopovluk.

I spisak vesti se nastavlja, a meni kroz glavu ponovo prolaze stihovi: “Zaustavite Zemljuuuu, silaziiim”

Dobro jutro!

1

(foto: delicious-dray.deviantart.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Miris trešnje u Japanu (FOTO)

Proleće je najlepše godišnje doba, definitivno! I ostala imaju svoje čari, ali su prolećne – najčarobnije! Tada je priroda najlepša, sunce se nestvarno osmehuje i najlepše miluje, a tek ljubav…. :)

I u svakom kutku Zemaljske kugle je tako. Prizori sve lepši od lepših… Naravno,  nema do beogradskih proleća i mirisa lipe, to svi dobro znamo :)

Međutim, ima neke posebne magije u mirisima trešnje i proleću zemlje izlazećeg sunca… Sajonara! :)

1

2

3

4

5

Exif_JPEG_PICTURE

7

8

9

10

11

12

13

14

15

16

17

(Izvor: LuxLife.rs)

 

Objavljeno pod 11 Radioaktivne slike | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. april – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Lepo je kada država testira koliko roditelji vole svoju decu. Recimo, koliki stepen panike su u stanju da prežive, ako igrate mačke i miša sa njima i vakcinama. Ima, biće, pa onda nema, gde li su?! Nađite ih sami, nema ni tih, jaojao, nismo mi krivi, nego zle čike tamo negde. Na sve to, najavljuju iz RFZO, danas će tim obnevidelim roditeljima dati uputstvo za dalje postupanje oko revakcina. Da kažemo, uputstvo za upotrebu neozbiljne države

Igrom (nesrećnog) slučaja, i sama sam se našla u grupi onih koje uskoro očekuje revakcina. Iskreno, neću se mnogo brinuti hoću li ili neću dobiti dozu; nisam beba, nisam neki kritičan rekonvalescent, ali i te kako ću se buniti i psovati i stati na stranu roditelja i dece sa čijim imunitetom se bezobrazno poigrava.

2

 

Vrhunac drskog i prilično bezosećajnog lica suludog Zakona o javnim nabavkama i samog zdravstva, jesu nasmešena doktorka u TV prilogu o nestašici, koja iskežena kaže „Pa nema, nismo dobili… ne znam kad će, hehe…“, a nakon toga i direktor RFZO Momčilo Babić, koji tajnovito mrmlja o zaverama svetskih farmaceutskih kompanija koje su, eto, BAŠ nama zaboravile da isporuče vakcine, jer, znate „To su neki interesi velikih kompanija, khm…ne bih u to zalazio, znate…“. Ako i jesu krive te firme, koje pored tendera i ugovora kasne, kazneni penali rešavaju misteriju, sem ako opet neki suvi stručnjak nije to zaboravio da napiše u klauzulama.

Preuzimanje odgovornosti ODMAH! Vrućih krompira ima i previše da bi se žongliralo; vreme je da se oni koji su zakuvali, ignorisali, neznalački obavljali funkcije, opeku i osete posledicu svog smotanluka.  Oprostićete ako sam previše ljuta ovog jutra, ali to je samo imunološka reakcija na infekciju u državi.

Dobro jutro!

 

(Foto: www.foodmatters.tv, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

Iako sam zavisnik od najnovijih vesti, shvatam da je moja nelečena boljka u stvari samo uzaludan pokušaj da uvek saznam sve na vreme. Uzaludan je, tvrdim, jer postoji mesto koje nema veze ni sa internetom, radijom ili televizijom a opet, rasadnik je novih, doduše više lokalnih ali bogme i svetskih vesti. Domaće se podrazumevaju jer specijalne izveštače imaju čak i u Kabinetu. Ovoga jutra smem da ih ogovaram jer znam da me ne slušaju. Radio imaju ali ga ne uključuju jer ih je strah od „nekih čikica“ iz „neke agencije“ koji skupljaju muzički dinar ili autorska prava. Oni su brice, berberi, ili muški frizeri. Ja nemam stalnog bricu, nego onako – kako i gde naletim ja se ošišam. Kako nisam još uvek ćelav, mogu da priuštim taj luksuz da se bar jednom mesečno posvetim svojoj frizuri. Jes’ da nije neka, ali je frizura i valja je fazonirati. U žurbi nisam stigao da to obavim proteklog vikenda, pa prolazeći starim delom grada ugledah jednu berbernicu, u njoj sve ono što je potrebno za mene u tom času. Bricu ispred radnje i praznu stolicu u radnji. Majstore može? Može. Sedoh, on bez reči poče da me šiša, kad polako počeše mušterije da ulaze. Uglavnom neki fini svet. Niko ne žuri, svi gledaju u novine, i komentarišu. Ja ćutim i slušam. Upijam. Čekam da krenu prvoaprilske šale, ali ništa od toga. Mnogo ozbiljna situacija, svi ozbiljni i smrknuti. A ošišani u berbernici. Svašta. Čujem da je neki badža iz kraja puk’o, na izborima i da sada prodaje stan za sitne pare. Beži iz zemlje,valjda, ako već nije. Još jedan tužni slučaj porodičnog nasilja. Ona je pobegla, pa se vratila jer ju je on namamio decom i lepim obećanjima a onda, opet pretukao i izbacio iz kuće. Šarić je bio uhapšen pre izbora, još u četvrtak ili u petak. Samo se se čekao ponedeljak, pa da vide šta će biti za izbore. Ovi Arapi će da nas okupiraju, sad će da daju pare, ima da vraćamo kredite dok smo živi. Opa, pomislih, ovde se kriju vrsni profesionalci u izveštavanju. A otkud znate to za Šarića? Kako otkud znam? Vremešni čikica mi poče da objašnjava kako je njegovog komšije sin, okumio vozača koji vozi neku sekretarku čiji je muž odmah do Njega. I sve mu ovaj priča. Ništa ne krije, pa svoji su. Ona naravno prosledi do berbernice, i eto. Saznajem da je berbernica tu već skoro 80 godina, da će je zatvoriti jer svi u nju svraćaju po svoje parče vesti koje ih zanimaju, a sve je manje onih kojima je stalo do takozvanog šišanja na muško, srednje, ali da ostane sa strane i malo za razdeljak. Duh glasnog komentarisanja, pitanja i odgovaranja u isto vreme, ali i ogovaranja svega što je javno i narodno – dragocen je i nenadmašan za one koji bi da čuju šta narod u stvari misli. A misli da je sve plastika, ogoljena bižuterija, ili što bi rekli bofl roba za koju ima sve manje kupaca. I ovaca za šišanje. Dobro jutro.

1(Foto: Printscreen Video “Vruć vetar”, YouTube.com)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. april – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Kad dođe prvi april pesnici mogu postati i oni koju su se tome najmanje nadali.

Mačka se penje 

na granu magnolije

šic, mačkice, šic!

Pijem Mohito

Sunce sija tepsija

Proleće, brate!

Reka daleka

A guska vodu pljuska

Dovde nas prska

Pomislili ste da sam pesnik? Aprilililili!

Pokušajte i vi!

1

 

(foto: www.bh-news.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ako ste se ovoga jutra probudili u zemlji Srbiji, računajte da živite u bogatoj zemlji. Paradoksalno, ali moguće. Pa šta ako vi lično nemate pare? Ovu državu pljačkaju decenijama, građane drže zarobljene u bajkama iščekivanih boljih dana bez srećnog kraja, a oni, bivši ministri, pomoćnici, sekretari, direktori, padaju jedan za drugim u istragama koje se vode ovih dana zbog pljački milionskih razmera ili reketiranja onih koje bi morali da zaštite od iznudi kriminalaca. Nikako ne mogu da zaboravim svojevremeno pitanje svog sina još kad je bio drugi razred osnovne škole dok je gledajući Dnevnik bio iznenađen saznanjem da je upravo uhapšen tamo neki član neke mafije koji je ukrao pet miliona nečega: “Tata, a zašto mi to ne uradimo? Vidš da svi koje hapse, uzmu milione, a mi ništa.” Zapanjeno sam pokušao da objasnim da su to kriminalci a da smo mi pošten svet. A zašto pošten svet trpi zbog mafije? Zato što… nisam znao dalje da odgovorim već sam odbrusio: Ili jedi, ili uzmi pa uči.

1

Nemoć, demonstrativno pokazana pred detetom, i danas traje iako je to dete skoro pa svršeni srednjoškolac. To je dijagnoza, a ne stanje u kome se nalazim uz milione građana Srbije . Da su lepi, pametni, mudri, obrazovani – pa i da razumem. Ali, sve su to neke ljudske karikature, i karakterno i fizički. Partijski, to su gromade, da ne kažem klisurine Zamislite ih samo. Zadrigli, zajapureni, oznojeni, pripiti, masni, otimaju se tamo na nekom splavu oko kavijara, pršute, mladog i starog sira, jagnjetine i šampanjca obleću oko mladih stranačkih aktivista što ženskog što muškog pola, i usput smišljaju kako da tu bahanaliju sutra medijima prestave kao međunarodnu konferenciju o uticaju evropskih integracija na demokratske tekovine informacionog društva integrisanog u svetske tokove komunikacija privrednika zapadnog Balkana … ili tako nešto. Mnogo smo bogata zemlja, čim je pljačkaju a ona i dalje traje, živi, posrće, ustaje, pada, podiže se… od izbora do izbora ili još bolje, od kredita do refinansiranja kredita. Možda bi poligrafe trebalo postaviti kao solarne punjače na svakom dostupnom mestu da bi nam bili pri ruci, naročito ako nas zadesi neka konferencija, savetovanje, panel, diskusija, ili već kako to smisle paraziti željni kože s naših leđa i odmah na licu mesta proverimo šta nas u stvari zamajavaju i lažu. Nakon analize, znali bi kad nas ne lažu. Za lažove smo se već izveštili. Ne treba nam poligraf. Dobro jutro.  

 

(foto: www.letlifehappen.com, ilustracija) 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (30. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

Sinoć smo na sat vremena ugasili javnu rasvetu da bi uštedeli energiju. Valjda. Danas smo pomerili kazaljke za sat vremena unapred. Takođe zbog štednje. Valjda. Da bi uštedeli tokom dana, gubimo mnogo sati. Uvek nam nedostaje jedan, zlatni sat. Možda je u vreme kad se uveliko najavljuje opšte napredovanje za sve neophodan baš taj sat. Šta se može učiniti za sat vremena? Spisak je podugačak. Ko bi da ga sastavlja, izgubiće bar sat vremena.
44               (Razmislite o ovome kad budete pomerali časovnike unapared :) )

A opet, jedan dragoceni sat mnogo vredi. Pogledajte malo iznad šaka levih ruku naših političara, da ne kažem levaka. Vrede svaka po nekoliko hiljada evra.
5                        (Ko tačno zna koliko je sati u Srbiji – zemlji čuda?)

Ako nastavim da apsolviram, dobiću bar sat vremena da prodajem vetar, ali ne onaj što je skupljen u čabar već onaj od kojeg bi korist mogla da ima neka vetrenjača kojih u Srbiji skoro da i nema. Nisu dobile atest jer im sat za merenje proizvodnje energije nije dobro baždaren. Za sat vremena su zakasnili da dobiju papir, pa sada čekaju da kucne poslednji čas da se okrenemo alternativnoj energiji.
66                                       (Rešenje za sat koji nam nedostaje)

Koliko je sati potrošeno da se objasni čovečanstvu važnost jednosatnog gašenja sijalica i javne rasvete? Dovoljno je bilo da na sat vremena poskupi struja, da kilovat košta pedeset puta više, i videli bi svi na planeti na sat vremena šta to znači štedeti na silu. Ovako, dok štedimo zarad belog sveta, boljeg života još nema. Voz kojim je krenuo ka nama, kasni bar jedan sat ali, svetlosni. Dobro jutro!

2

(Foto: dzehnle.blogspot.com, finddisneyworld.com, vukajlija.com, Pinterest by Dayna King, ilustracije)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (29. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Postala je tužna realnost da naše porodice imaju manje od dvoje dece u proseku. Kad bi mogli, statistički, rađali bi jedno dete, ali ne baš celo, nego u procentima 0.8. Nekada je sve bilo drugačije. Naše bake, dedovi, pradedovi a u retkim slučajevima očevi i majke, rađali su po troje, četvoro, a ponegde osmoro, devetoro naslednika. Svi su bili jednaki, siromašni, željni svega pa su se brzo odvajali od porodice. Devojke su se odmah posle navršene šesnaeste godine udavale, a momci kretali ka centrima takozvanog industrijskog razvoja ili u inostranstvo. Rođen sam u porodici kao jedino maženo i paženo dete. Imao sam bukvalno sve. U vreme kada su mnogi maštali o tome, ja sam imao svoj televizor, radio, i gramofon, nešto kasnije kasetofon pa video rikorder. U neposrednom komšiluku, živela je porodica sa četvoro dece koja se nešto kasnije obogatila još jednim članom, pa ih je bilo odjednom sedmoro. Voleo sam tu porodicu. Iako su nas razdvajali samo pripadnost naciji, prezime, i veroispovest, to nije bila prepreka da budem i ja na neki način član te porodice, više nego ravnopravan. Slobodno mogu reći privilegovan. U gradu gde se jasno znalo ko ide s koje strane ulice kad je korzo, bilo je u to vreme potpuno normalno da se svi okupimo, pevamo, slavimo, igramo se, bez granica koje su pokušavali da nam nametnu neki, za nas u to vreme, potpuno nebitni, ali ipak odrasli ljudi. Samo neka je dobar čovek, bila je pouka koju su nam naši roditelji uporno ponavljali i na tome im beskrajno hvala. Sticaj naših zapadno-balkanskih prilika, ratovi, sankcije, demokratske promene, razvejalo je sve nas, mladunce na razne strane Evrope. Svi smo se snašli. Oni koji su bili svojevremeno srećni zbog sitnih dečjih radosti otišli su u potragu za boljim životom. Ja sam ostao tu gde jesam, neprirodno razdvojen od iskrenih prijatelja koji su mi to postali rođenjem. Potrajalo je to nekoliko decenija, a onda, zahvaljujući internetu, ponovo smo se okupili, svako kraj svoje kamere, sa šoljom kafe i mnogo neispričanih priča. Sve je bilo jednostavno. Kao da je juče bilo kada smo se rastali, kada smo sreću poželeli jedni drugima, kada smo pomislili da se krećemo za nekim svojim Suncem i da više ništa neće biti isto. Isto je. Zaista. Nije se ništa promenilo, i dalje volimo jedni druge, oslovljamo se sa brate i sestro, iako u našim venama teče ljudska, a opet nacionalno različita krv ako to nekome znači uopšte razliku. Nama nikada nije, niti će biti razlika. Čuvamo i dalje svoje tajne, one što smo krili od roditelja kad smo kretali u nestašluke. Javno i bez stida ponosni smo jedni na druge. Volimo se iako to malo ko ume da razume, jer ipak je ovo Balkan. Dok se prave spiskovi pogodnih i nepogodnih građana, mi i dalje jedni drugima odgovaramo i prijamo jer smo u duši i dalje samo obična deca sa velike poljane gde su se svi igrali nezavisno od toga kako se zovu ili prezivaju. Ja sam srećan zbog toga. Dobro jutro.

1

(foto: theriskyshift.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. mart – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Ovo jutro neki osnovci će sigurno čekati sa strepnjom – imali su pismeni iz matematike i stižu ocene. To sasvim slučajno znam, jer sam upravo jednom šestaku pomagala oko te iste matematike. I tokom tih priprema za pismeni otkrila da se škola promenila. Sada se deca opredeljuju koji nivo pripremaju – osnovni, srednji ili napredni. E, sad, to znači da, ako se dete opredeli za osnovni, koji je najlakši i samim tim najsigurniji, dobija zadatke isključivo iz tog nivoa. I ako uradi sve, maksimalna ocena je trojka.  Ako hoće srednji nivo, onda dobija set zadataka veće težine, i tako dalje.

Koliko me pamćenje služi, mi smo dobijali po pet zadataka, od kojih su tri bila lakša, a četvrti i peti teži. I svi su imali mogućnost da rešavaju iste zadatke, pa ko se kako spremi. Pitam se da li bih ikada imala ocenu veću od trojke da me je neko primoravao da se deklarišem  na samom početku koji nivo hoću? Da li bih imala motivaciju da radim matematiku, ako bih, recimo, jednom probala teže zadatke i loše prošla?
1Pitam se i da li od nekog ko je peti ili šesti razred treba zahtevati da se sam opredeli kom nivou ili klasi pripada? Da li to znači da se opredeljivanjem za osnovni nivo deklarisao kao pripadnik niže klase, manje vredan? I kakva će ta deca biti kada odrastu? Da li će slediti svoje snove, da li će imati snage da prekorače granicu koju im neko nameće još u osnovnoj školi?

Ili će neki roditelj, da ih uteši, da im kaže da škola nije sve. Toliko ima pevača, starleta, ni dana škole nemaju, kupili diplome, pa šta im fali. Ne znam. Ali i daje mislim da smo bili srećniji kada smo svi dobijali iste zadatke. Bar je bilo lakše prepisati.

 

Dobro jutro!

(foto: www.oregonlive.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Istorija nam je ostavila mesec mart kao jedan u godini u kojem se najviše sećamo tužnih događaja. Sve se nekako sabilo u taj mesec, ali sve nekako vezano za ubistva, atentate, ratove, proteste. Nije ni čudno što ovaj prolećni mesec, umesto cvećem, Suncem, buđenjem prirode ili sličnim vesnicima lepšeg vremena povezujemo sa ne baš lepim istorijskim obeležjima. Mesec mart je naročito povoljan za ratna dejstva, ako uzmemo u obzir da je ime dobio po rimskom bogu Marsu. Ne bih da se zadržavam na iznošenju činjenica ali i bez astrologije, zvezda Sunca ili Meseca, možemo mnogo toga  iz prošlosti jasno pročitati a pouke, ako smo mudri, sami izvući. Na današnji dan pre 73 godine, protestima su naši dedovi oborili Trojni pakt. Da li je ovaj čin ispravan ili ne, pitanje je za istoričare. Još uvek nema jedinstvenog stava o tom činu građanstva Srbije. U nekim istorijskim spisima ima podataka koji ukazuju na to da ni tada nije bilo ništa drukčije nego što je danas kada su prijateljstva i savezništva naroda u pitanju. Tako piše i da su taj puč, demonstracije i sve ono što je usledilo nekih 10 dana kasnije u stvari delo stranih sila. Malo su nas pujdali Englezi zato što su sami već ratovali protiv Hitlera, malo i Rusi sa druge strane želeći da odlože rat jer za isti još uvek nisu bili spremni. Srspka pravoslavna crkva i tadašnje patriotske organizacije oštro su se protivile potpisivanju sporazuma, smatrajući da je to veleizdaja jugoslovenske ideje i žrtava koje su pale za nju. Znamo epilog. Bombardovan Beograd, porušena zemlja, četiri godine krvavog rata, što sa fašistima što sa domaćim kvislinzima, pa onda dugi niz godina uzdizanja i ponovo posrtanje devedesetih, pa bombardovanje, pa promene, pa opet promene, pa sada crtanje novih granica na evropskom kontinentu… ima li kraja martovskim dešavanjima širom planete. Baš se odužio mart, i iako ima 31 dan, maltene za svaki ćemo datum naći nešto po čemu je zlokoban. Kad će već jednom taj april? Barem prvi, kad je Dan šale. Dobro jutro!
1(foto: sh.wikipedia.org , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Kakvi to ljudi žive u Beogradu? Po čemu se razlikuju od ostatka sveta, da ne kažem Srbije? Da li je normalno to što se snima film o takozvanim normalnim i pravim „rodženim Beogradžanima“, koji preziru Cece, Jece, narodnjake, radžu, došljake, a sve bi ih najradije vratili u sela i popeli na planine sa kojih su sišli. Niko ne pokušava da ospori pravo autora tog tek započetog filma da iskaže svoj stav o sredini u kojoj živi ali takođe i publika, ona kojoj je to buduće remek delo sedme umetnosti namenjeo nije zaslužila da joj pamet u glavu sipa neko ko se baš i ne može pohvaliti bar elementarnim talentom za glumu. Ne pronalazim opravdanje mada poštujem slobodu rediteljke da za glavnu ulogu izabere manekenku. Pri tom i ne nešto previše talentovanu. Priznajem, grešan sam. Nisam rođen u glavnom gradu, ali to ne smatram svojim nedostatkom jer sam došavši da ovde živim i radim, preneo sve ono što sam već znao stičući to vaspitanjem, obrazovanjem i stalnim napredovanjem ne remeteći već ustaljene navike onih koji su postali moji novi susedi, kolege pa i prijatelji. Uprkos svemu, mislim da imam sreće u ovom gradu. Ne nailazim na te primitivne likove koji agresivno i glasno slušaju narodnjake, bar ne kao u tom najavljenom filmu. Imam fin komšiluk, kolege su mi veoma korektne i ljubazne, i nisu baš svi pravi čisti neprskani Beograđani. Moja prijateljica Ana koja nije Beograđanka, ali ovde živi nekoliko decenija, pre neku noć nije mogla da trene zbog dva mala psića koja su vlasnici ostavili na njoj susednoj terasi i otišli verovatno na neki splav da tamo šire kulturu i umetnost. Zvala ih je telefonom, pokušavala da ih ubedi da se vrate i oslobode jadne kučiće, ali dobila je ignorisanje, odbijanje poziva, i na kraju ono kulturno, beogradsko: O’ladi bre! Posle poziva komunalnoj policiji, nije se desilo ništa. Bili su, napravili zapisnik, i otišli… U međuvremenu kučići su i dalje tužno i glasno cvileći vapili za slobodom a Ana provincijalka za snom. Duško Radović je nekada davno rekao kako će za praznike svi Beograđani krenuti put svojih kuća u unutrašnjosti, ali ako zamislimo situaciju da se iz tih kuća više nikada ne vrate u Beograd šta bi se onda desilo? Šta bi u tom slučaju radili oni koji su za zanimanje izabrali upravo pomenuto: rođeni Beograđanin? O kome bi. dok cirkaju mlako pivo na nekoj terasi nebodera. mogli da govore sa zlobom i zavišću kako su se eto snašli i dočepali Beograda, a praziluk im viri iz zadnjeg džepa trenerke? Za koga bi rekli da je zato što je sa neke čuke morao da u roku završi fakultet da ne bi morao da ponovo čuva ovce? Ko bi im glumio u predstavama, muzicirao na koncertima, pružao uživanje u baletskim predstavama, lečio ih, učio u školi ili fakultetu, ili bio predsednik države na kraju krajeva? U stvari, možda bi se na taj način i podigla cela zemlja Srbija, jer bi onda bilo mnogo jakih centara svih sfera, a ne zbog toliko pominjane beogradizacije to bio samo jedan. Beograd. Dobro jutro!

2

(Foto: Screenshot video Vimeo – Beograd – Život ili smrt, trejler)

P.S. Rođeni Beograđani ili ne, pogledajte trejler filma “Život ili smt” Bojane S. Knežević OVDE

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. mart – crtica)

piše: Ru Šavr
Crtica u crvenim cipelama

Ima nečega u lepim cipelama, složiće se svako ko ih je nosio. Ima nečeg i u tome da možete sebi da ih prijuštite, ali to je neka druga tema. Ne moraju biti skupe, bitno je da vam se sviđaju. Elegantne, nove, sjajne… umeju da govore o našem ukusu. I više od toga. Mnogi u njima nalaze i drugu, znatno dublju simboliku. Na primer, cipele u crvenoj boji. Sigurna sam da u njima ima nešto. To je boja života, i stoga boja nad bojama. Nepotrebno je dodavati bilo šta. Ali crvene cipele!!! To je jedna od stvari koje ljudima mogu pružiti sreću. Ženama naročito.

Ono što primećujem je da ih u poslednje vreme uglavnom nose deca. Ne samo crvene, već one u bojama, generalno. Zašto je tako nešto dozvoljeno samo deci? Zašto se kad porastemo ustručavamo i takvu obuću smatramo ekstravagantnom, ili kičastom, i kad ona to nije? Smele pojedince po pravilu svrstavamo u kategoriju umetnika, ponekad čak „odmetnika“. Vreme prolazi a nas hrabrost za šarenilom popušta kao i kupovna moć, uostalom. Zato će verovatno cipele u jarkim bojama ostati privilegija najmlađih, a mi ćemo samo sanjati o takvoj obući, umesto da se otisnemo u njima u svet, pa šta bude.

Budite hrabri, nosite crvene cipele!

Dobro jutro!
1(foto: trendland.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Danas ćemo se setiti da smo pre petnaest godina u ovo doba dana mislili da se NATO bombardovanje nama ne može desiti. Desilo se, već posle podne, potrajalo je, i mnogo domova zavijenih u crno ali i otvorenih pitanja ostavilo iza sebe koja su aktuelna i danas. Jedino, u reči izgovoreno, a sa ko zna iz koliko miliona grla izgovoreno u trenucima očaja i bola i dalje je Zašto? Šta su u stvari hteli? Koliko god se busali u grudi demokratske i metode humanog postupanja sa neposlušnima, ipak su na kraju priznali da su pogrešili, ali ti glasovi koji su se čuli predstavljaju tek tri kapi kiše u žednoj Sahari. Dok se sa divljenjem i tugom sećamo nastradalih tražeći odgovor na pitanje ZAŠTO i danas ćemo pratiti nervozu velikih sila koje za potkusurivanje troše našu imovinu – Kosovo. Više nismo zanimljivi, postajemo samo teritorija a ne država ili zemlja bar po ukrajinskom klipu koji pojašnjava evropske integracije kojima težimo. Mnogo nas izazova tek čeka. Ni Tito sa sve nesvrtanima nam ne može pomoći, taman se kao Marko Kraljević, po drugi put obreo među Srbima. Sad smo odjednom na karti Evrope trapavom i površnom animacijom evropejstva Ukrajinaca postali teritorija Hrvatske, a sve to liči na igre dece u vrtiću kad im podele bojanke pa oni bojeći pređu malo i preko crte. Da li je ovo crta koja će označiti kraj epohe u kojoj je važio zakon jačeg, ali onog koji dolazi sa strane na kojoj Sunce zalazi? Nas to Sunce nije ogrejalo,sprožilo nas je. Kada će se i sa koje strane pojaviti na našem horizontu ponajviše zavisi od srpske mudrosti i umeća za diplomatskim stolom a ne na vazdušnom ili bojnom polju. Dobro jutro.

2(Foto: www.rts.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (23. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić
 

Srbija se opet nalazi pred izborom. Moramo da se opredelimo čim pre. Evropa i Amerika s jedne, ili Rusija s druge strane. Ukrajina i Krim svetska su tema kada je u pitanju nadmoć ili sila. Pljušte sa svih strana vicevi o nekim državama u našem okruženju koje su uvele sankcije Rusiji i na taj način sebe svrstale na stranu zapada, a teško da će Srbija pod pritiscima sa svih strana moći da ostane još dugo neutralna nalik seljačkoj mladi koja samo cokće i prevrće očima. Od strane naših zvaničnika, mislim najpre Vučića, stigao je diplomatski otklon od izjašnjavanja. Naime, on izražava doslednost srpskom putu ka Evropi bez sukobljavanja sa Rusijom. Diplomatski izgovor je i da nemamo još uvek formiranu vladu, pa se zato i da hoćemo, ne možemo jasno odrediti prema problemu pripajanja Krima istočnom. posle dve decenije, ponovo uspravljenom divu. Da li to znači da ćemo oklevati sa formiranjem vlade samo da bi izbegli gnev Brisela, a u isto vreme i probleme u vezi sa Južnim tokom?UkraineOdmah posle proglašenja neosporne nadmoći naprednjaka čulo se da Vučiću neće biti lako. Ako je već dobio podršku naroda, dobio je i veliku odgovornost za svaki svoj potez bilo na unutrašnjem bilo na spoljnom planu. Bivših više nema da bi imao izgovor, jer on je zapravo bivša vlast, a teške žabe za gutanje samo iskaču iz baruština zvanih Kosovo, Evropa, Rusija, državna administracija, porezi, borba protiv kriminala, policija, sudstvo, obrazovanje, i zdravstvo. Izgleda da smo za sada, kratkoročno doduše, sklonili pogled stranih sila sa sebe. Međutim, to sa Krimom neće proći samo od sebe, ako uzmemo u obzir to da se već neki drugi problematični regioni u Evropi spremaju da crtaju nove geografske karte. Kosovo kao izgovor za ruske vlasti može da bude shvaćeno i kao model kako ubuduće treba postupati sa nekim novim žarištima. Priznavanje ili nepriznavanje novih državica postaće ubuduće samo referendumska papazjanija kojom ćemo morati jasno da izjavimo lojalnost prema zakonu jačeg. Deli nas samo jedan dan od tužnog sećanja na vreme od pre petnaest godina kada smo hteli da budemo svoji na svome, pa prošli kao bosi po trnju jer smo, nažalost, u tom trenutku bili sami, ostavljeni od svih na cedilu. Možda bi to bolno iskustvo moglo da bude putokaz za pronalaženje najboljih interesa naše nacije u budućnosti. Dobro jutro!

(foto: www.rtv.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (22. mart – ctica)

piše Ru Šavr

 

Dživdžanska crtica

Proleće je stiglo, sada i kalendarski. Tu je sunce, tu su ljubičice, maslačak, tratinčice, behar, detelina… Zelene se oazice između zgrada u Šumicama. I ptice, kao što se zna, čine proleće. Laste, one koje ga tradicionalno najavljuju, verovatno su već stigle, ali nemam prilike da viđam u svom kraju. Nema streha za njihova gnezda, pa nema ni njih. Dok ovo pišem, čujem gačke. Ponekad čujem i senice. Dva od desetak preostalih šumičkih golubova guču, čujem ih kroz otvorena balkonska vrata. Najgrlatije su svrake, kao što se zna, i njih uz gačke ima najviše. Oni su ti koji najavljuju jutro, oni nadleću krošnje lipa i hrastova, oni se gnezde u visinama, oni su postali gospodari našeg grada. Zbog njih i zbog nas ptice su ustuknule i potražile bolje uslove za život.
1Ne mogu a da se ne zapitam gde je vrabacsimbol Beograda. U četvrtak je bio njihov svetski dan, a u gradu čiji su simbol njih skoro da nema. Pre neki dan sam, posle dužeg vremena, videla dvojicu malih sivkasto-braonkastih pernatih simbola kako o nečem važnom razgovaraju na jednom žbunu. Obradovali su me kao da sam naišla na neku egzotičnu pticu. Gde su tek kosovi, slavuji, žune, divlji golubovi, detlići? Svega je bilo do skora, barem u zelenijim pojasevima grada. A sada, gde su, šta rade?

Razmislite malo o ovome. Nije dobro što ptice beže od nas. Hajde da nešto učinimo za njih i vratimo ih nazad na sims sa mrvicama hleba. To nas neće mnogo koštati a biće nam svima lepše.

Dobro jutro!

 

(foto: zivotinjsko-carstvo.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Valjda je sve gotovo sa i oko izbora. Šarić je na sigurnom, a neki od političara tek su na nesigurnom. Valjda im nije prijatan njegov cvrkut istražnim organima o aranžmanima kojima su kitili svoje bankovne račune što u zemlji, što u inostranstvu. Ne znam samo kako je moguće da u ovoj zemlji apsurda lokalna samouprava s jedne strane plaća javne nastupe narodne pevačice, ljubavnice bivšeg ministra, a s druge, za jednog lekara nema novca za platu. Da li možete da poverujete da je jednom lekaru plata uskraćena već 11 meseci, da gladan dolazi i odlazi sa smene. KO će njega da razume i shvati? Fond ne želi da ga plaća, a budžet opštine je prazan za tih nekoliko desetina hiljada dinara pošteno zarađenog novca. On leči ljude, ne zaboravite to. Direktorka Doma zdravlja objašnjavajući novinarima celu situaciju tvrdi da je mladi lekar sam kriv za svoju situaciju jer mu je ona prva nudila da nađe posao na nekom drugom mestu? A da se malo zamenite, direktorko bez mane i straha? Da li imate petlju da sami prepustite mladom stručnjaku svoje radno mesto a vi krenete u neizvesnost koju mu nudite kao sudbinu? Bruka. Šarića opet za to vreme hvale srbijanske narodne i rok zvezde zbog toga što je bio korektan pa im je plaćao nastupe u njegovim objektima. Navikli mučenici, valjda, da ih pozovu, iskoriste i vrate kući bez honorara, pa kad im neko plati za svirku, spremni su da ga javno podržavaju pa makar bila reč o jednom od najtraženijih narko-šefova. Nije sjajno, čekamo novu vladu, ispunjavanje obećanja i uređenje Srbije, pa tako ispada da baš ništa lepo ne možemo ni prstom da pokažemo. Nije tako, srećom. Juče su na Trgu Republike mladi ljudi iz nevladinih organizacija Belgrade Giveaway” i “we.care prikupljali pomoć za najsiromašnije i najugroženije. Građani Beograda su se masovno odazvali, donosili su šta je ko imao, od odeće, obuće i hrane i skupila se fina gomila koja je vozilima opštine Stari grad odvezena odmah u institucije u kojima borave ugroženi. U nama je dobro, oko nas je uglavnom loše. Protrljajmo oči, poželimo dobrodošlicu prolećnom danu , zagledajmo se u sebe, i u svojoj duši pronađimo onu urođenu i čistu nisku bisera satkanu od dobročinstva, čovekoljublja, humanosti i solidarnosti. Potražimo oko sebe ponižene i poražene, gubitnike i sapatnike, one koje bi mogli da usrećimo svakog dana, a ne samo juče. Neka uprkos svemu i danas bude srpski Dan sreće! Dobro jutro!

2(foto: facebook.com/Belgrade Giveaway)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. mart – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Na severnoj polulopti, gde smo i mi, danas počinje proleće, tačno u 17 sati i 57 minuta. Kako ono glase sastavi iz osnovne – “do juče suve i gole grane dobijaju dečicu, zelene listove, cveće cveta u svim bojama, ptice cvrkuću, laste dolaze sa juga, u toplije krajeve…”. Priroda nastavlja putanju u svom krugu, a naša izborna putanja je rekla svoje. Vesnici predizborne kampanje i dalje se sunčaju na bilbordima, šarene laže su i dalje u svim bojama, portparoli cvrkuću, a ima tu i drugih ptica, koje iz krajeva koji će uskoro da zahladne, dolaze u one toplije i prosperitetnije.
Narod ima sjajno ime za ovu vrstu ptičicapreletači. Cenzus Krilatus. Ove političke životinje, kako reče Aristotel, iz svojih zimskih sasušenih gnezda, traže uhlebljenje tamo gde je s proleća prijatnije. Pa sad, ako su se nekada i džapale sa tim drugim pticama, mo’š misliti. Što je veće jato, bolje su šanse za opstanak… a i nebo je mračnije. Samo, pazite na šoferšajbne, mada, kažu, ako vas ptica nacilja, to je sreća!
 
Srećno nam proleće, i dobro jutro!   
1
(foto: blueskieshugsandkisses.com , ilustracija)
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Čuo sam pre neki dan odličan vic. Ide otprilike ovako: Ćale, imaš li koji dinar? Imam sine, ništa ne brini samo ti idi u školu. Poenta vica nije primenjiva u realnom životu. Ko će još rođeno dete da pusti u školu ili na fakultet bez dnevnog džeparca? Kolika je suma koju izdvajamo za užinu? Šta nam u stvari deca jedu, odnosno na šta troše taj novac? Daleko bilo da protežiram špijuniranje dece, ali ponekad uhvatim sebe da bih tako rado voleo da znam šta jedu moja deca. Ma, samo kad bih bio na tren mušica pa da im sletim na parče pizze, ili bureka, toplog sendviča ili žu-žu peciva čisto da im pokvarim obrok i tako na duže staze sačuvam zdravlje. Iako je ponuda hrane kod nas uglavnom bazirana na takozvanoj „brzoj“ s nogu, činjenica je da postoji čitava mreža prehrambenih radnji gde recimo možete kupiti na meru zdravu hranu a da za to ne morate da izdvojite više od sto dinara. Kako? Lepo, proverio sam. Čaša jogurta, u proseku košta oko 25 dinara, dve integralne kifle ili štapića najviše 70 i to ako umemo da saberemo ne košta više od sto. Već čujem da se neko buni da nije moguće svaki dan jesti jogurt i pecivo, i imam već unapred spreman odgovor. Dve jabuke, banane, kruške, ili šta već od sezonskog voća ni u kom slučaju nisu skuplje od 100 dinara ako se kupuju na meru. Kombinujte, sve je dozvoljeno. Takođe, tu su i rendane salatice koje možete spakovati u plastične kutije. Sendviči napravljeni kod kuće ali od domaćih namirnica, daleko su ukusniji i zdraviji nego oni sa kioska. O tome i da su jeftiniji neću da trošim reči. Ima načina da detetu uvek priuštimo da pojede zdravo i ukusno jelo i što je najvažnije – ubedimo ga da je to u korist prvenstveno njegovog odrastanja, razvoja i zdravlja. Da nije silnih burekdžinica, pekara, ćuftara, pizze na ćošku ili na okruglo, ne bi nam lekari svakodnevno slali upozorenja da se uzmemo u pamet i povedemo računa o tome kako podižemo decu jer su sve više gojazna, tromija, sklona povišenom krvnom pritisku, šećernoj bolesti i da ne nabrajam dalje. Još ako se svemu ovome doda i podatak da sve više beže sa časova fizičkog vaspitanja a koje opravdavamo upravo mi roditelji, problem je teži. Nije rešenje u novcu. Ima nešto i u roditeljstvu i odgovornom podizanju dece. Šta će nam uređena Srbija ako u njoj ne žive zdravi mladi ljudi? Dobro jutro!

2

 

(foto: www.mokaca.com , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ništa novo neću da kažem. Prošla je predizborna tišina, pa sad mogu da pričam baš sve šta hoću. Ali, sada kada smem, ja neću. Dosadilo. A i šta bih pričao, a da to ne znate ili da vam neko nije već ispričao. Sloboda ponekad čini da prosto mrzim što mogu sve, a mrzi me. Koristim internet u proseku dva sata dnevno, ali redovno. Prvo otvorim sve sajtove dnevnih novina. Ovlaš ih pročitam jer su sve iste. U stvari, od juče nisu više baš sve iste. Sada više ne pišu o strankama koje nisu prešle cenzus. Kakvo olakšanje. Sad pišu o pobedniku, ali će uskoro verovatno već da dosade sebi samima, pa će malo o onima što su do pobednika, i još malo niže… Onda krenem na Fejsbuk, i tu proverim svoje prijatelje. Strah me da sam ipak zavisan od tog plavog mesta. Uđem onda u svoje poštansko sanduče i proverim poštu. Ponekad i uključim skajp. Eto, nisam bez mane. Koristim internet. Nisam baš mator, ali sećam se kakvu radost sam osećao dok se poštar približava mojoj kući i nosi belu kovertu s pismom. Ili čestitku, razglednicu s mora… Sećam se kad sam odlazio kod drugarica na kafu, ronzao zbog neuzvraćene ljubavi, i tražio da mi one daju savet kako da naparvimo zajedničku strategiju za muvanje devojke koja mi se u tom trenutku sviđala… Pamtim i telefon, podešen da zuji a ne zvoni, koji bi bio odmah ispod mog kreveta… Javio bih se devojci kasno noću oko 1 ili pola dva iza ponoći, stavio jastuk preko glave i šaputao najlepše ljubavne rime i tako sat, dva … sve do jutra dok matorci spavaju…. a dešavalo se i da se iskrademo oboje i u 4 sata ujutru nađemo u parkiću i ljubimo na klupi. Sve to je bilo pre 25 godina, otprilike… možda i manje. I tada smo imali čet, inboks, seks dejt, hot lajn…. Samo nije bilo interneta kao danas. Zato sam sada prepadnut od interneta, strahujući da je ugušio u meni želju za živim kontaktom, napravio me asocijalnim i lenjim i od mene napravio masu koju sve nešto – mrzi. Jedino me ne mrzi da vam poručim: Dobro jutro!

CYGY.com

 

(foto: urbantimes.co , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. mart – crtica)

piše: Ru Šavr

 

PROLEĆNA CRTICA

Proleće dolazi, nema sumnje. Ima i vetra i kiše i sunca i oblaka. Dani su svetliji i duži pa sunce izdajnički čini vidljivom svaku trun prašine. Vide se prljave fasade i prozori, ali i oni lepi, čisti. Balkoni su nam, onako zimski, još pretrpani stvarima sa kojima ne znamo šta ćemo, niti gde da ih denemo. Verovatno tako mora biti kad retko ko u zgradi ima pristojan podrum, a stari dobri tavani sa porodičnim tajnama privilegija su onih koji imaju kuće.

Ali, nema vrdanja! Stiže proleće i vreme je da se operu prozori, očisti sims i kupe sadnice jeftinog cveća. Nisu uvek potrebne velike stvari da nam poprave raspoloženje. Zar nije lepo očistiti i oprati terase i balkone i osvežiti ih zelenilom? Istina, nemamo svi prostrane terase ili balkone. Ali ipak, kakva-takva, ta mesta su nam, uz kafiće sa žardinjerama i poneki park, ionakonajčešće zelene oaze u gradovima. Priznaćete da to baš i nije za pohvalu. Većina gradova u Srbiji gubi zelenilo a nadležni ne planiraju nova pošumljavanja. Takođe, pejzažne arhitekte zaposlene u gradskim „Zelenilima“ ne rade svoj posao najrevnosnije. Iako nije lepo što nam balkoni predstavljaju dobar deo zelenila grada, to je naša realnost. Zato zasucimo rukave!

I, da. Nisam pisala o izborima. Želim da u Ustanku produžimo izbornu tišinu.

Dobro jutro!

1

(foto: www.lifespringclinics.ca, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (16. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Srbija danas bira novu vlast. Već od sedam sati biće otvorena biračka mesta. Naše je samo da se pojavimo, pokažemo lična dokumenta, ispružimo prst da ga isprskaju sprejom, potpišemo se, uzmemo glasačke listiće i… Svako će učiniti šta mu je volja. Neko će zaokružiti svoje omiljene kandidate ili stranke, ili koalicije, a neko i neće. Taj ko ne zaokruži, ima opciju da zaokruži više izbornih lista, ali taj glas neće biti važeći. Neko će nakon punoletstva prvi put na izbore. Nazdravlje vam bilo glasanje, mladi glasači. Važno je da bar prvi put u životu budete revnosni u vršenju svoje građanske dužnosti. Međutim, iako je i dalje u toku izborna tišina, prijatna i blagodrodna, mislim da je juče ipak nađen način da bude prekršena. Doduše, veoma lukavo. Građanima Beograda ali i još nekoliko gradova u Srbiji , u poštanske sandučiće, nepoznata lica pod okriljem mraka, ubacivala su flajere na kojima je bila informacija o poskupljenju struje za 20 odsto i to već od 1. aprila. Odmah je održana vanredna konferencija za novinare, sve je demantovano od strane čelnika EPS-a, ali, nama običnim smrtnicima ipak je u male mozgove neko za sada nepoznat ubacio brojna pitanja i teoriju zavere. KO je to mogao da uradi, i iz kojih razloga? Kome odgovara ili ne odgovara da pobedi ili izbore izgubi neka od političkih stranaka u izbornom procesu? Zašto to baš dan pred izbore? Da li je u pitanju prljava kampanja? Ko je umešao svoje prste? Da li možda strane obaveštajne službe to rade da bi unele neki od scenarija viđenih u Bosni, Ukrajini ili Egiptu, na primer? A lepo smo se navikli na tišinu i odsustvo priča o politici. Čak je najava ponovnog uvođenja vojnog roka podigla buru u manjem delu srpske javnosti. Neverne Tome čak i u samo otvorenoj mogućnosti vraćanja obaveze služenja vojnog roka, vide neku kampanju niskog intenziteta. Bez brige, izbori su danas, ne obazirite se ni na kakve poruke, bile visokog ili niskog intenziteta, podignite glavu i krenite ka biračkom mestu. Danas se vi pitate. A za struju se ne brinite, u flajeru sigurno nije tačan datum i procenat, a to da će da poskupi biće sigurno, jednom, samo ne znam kada i za koliko. Dobro jutro!

6

 

(foto: glasackakutija.com , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (15. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Dragi potrošači, dobro jutro. Svesno se umesto slušaocima, obraćam potrošačima. Danas je njihov dan. I to svetski. Pogled preko požutelih stranica istorije prava potrošača govori o tome da je Svetski dan poštrošača ustanovljen odlukom Ujedinjenih nacija iz 1983. godine. Tada je predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džon Kenedi predložio Kongresu deklaraciju koja je sadržala četiri opšta prava potrošača. Da li znate koja? Ja ih do skoro nisam znao. Elem, naša prava kao potrošača su, pravo na bezbednost, na izbor, pravilno informisanje, još jedno možda i ono najvažnije – pravo da budemo saslušani od strane onih koji s nama trguju. E, to poslednje pravo se ogleda u onoj, od ne baš tako davno ustanovljenoj, srpskoj praksi da je potrošač uvek u pravu. Zembilje i cegere u ruke, kolica ili samo plastične korpe u ruke i danas pravo u trgovinu. S osmehom i saznanjem koja su vaša prava lakše ćete trgovati. Ne znam samo od kojih para. Ako ih i skrpite, dočekaće vas akcije za proizvode koji vam ne trebaju, ili će ih tako organizovati da budu razuđene kao neki azijski arhipelag. To znači da ćete na jednom mestu povoljno nabaviti meso, na drugom udaljenom 14 kilometara mleko i sir, jaja u trećem diskontu, a hleb po sniženoj ceni u nekom četvrtom još udaljenijem marketu. Zaposleni nemaju vremena da špartaju gradom, pa će sve kupiti na jednom mestu, ali zato penzioneri zahvaljujući višku slobodnog vremena ali i skoro pa besplatnom prevozu, mogu čitave dane da provode u lovu na povoljne cene. Treće doba je zlatno, naročito ako vešto baratate flajerima sa šljaštećim naslovima tipa: Akcija, Šok cena, Sniženo dok traju zalihe, ili Neverovatna cena. Penzije su male ali redovne, a isplata je u kešu. Prodavci to znaju pa se penzionerima najčešće i obraćaju pozivima za kupovinom po nižim cenama baš nekako dan dva posle penzija. Koga još od trgovaca briga za ček-kupce, ili one koji samo zadržavaju kasu plastičnim novcem od kojeg ne može da se skrpi ni čestitih bar dva dinara od zaokruživanja cena od 99 para na kraju na ceo dinar ili možda i pet. Neću žvaku, hoću kusur, neću cenu u parama kojih nema u opticaju, hoću da za svoj novac budem uslužen i ispoštovan najpre kao čovek, a tek potom kao kupac. Da li je to previše? U srpskim uslovima i mnogo više od tog previše. Dobro jutro!

2

 

(foto: www.smh.com.au, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Da li je i vas ovoga jutra probudila neka čudna tišina? Lekovita je i prijatna, prava predizborna. Ko ima naviku da ga budi radio ili TV jutros će uživati. Neće morati da sluša i gleda bajke. Već su te bajke postale torte u koje umesto pola, sipamo kilogram šećera. Ko se radovao predizbornoj tišini, uzalud je to radio. Moraću da ga razočaram. Nije ona što je nekad bila. Sad pored interneta koji valjda i Srbiji niko ne kontroliše, teško je odmoriti se od agresivnih reklama ili prenosa konvencija, otvorenih studija ili intervjua. Šta je ko kome rekao, kako ga je eliminisao, čime je poentirao, sve će to biti ovih dana na mrežama od 00 do 24 časa.. Internet, kao vid komunikacije sa biračima, nepoznat je bio piscima zakona od pre četvrt veka kad smo počinjali da uvodimo višestranačje. Ovim sadašnjim je promakao, nisu ga uzimali u obzir. U ovim novim okolnostima medijskog nastupa političari ne bi trebalo da se oglašavaju na društvenim mrežama, tokom predizborne tišine. Ali, realno a ko će to da im zabrani? Kako da ih kazni za prestup kad već zakonski ne može. Super. Znamo da to oni već znaju, ali da li će se uzdržati da ne zloupotrebe bezgraničnu slobodu interneta zarad šake glasova? Ja ću da im udaram recke i računam da je svaka po jedan odsto morala manje na skali od 1 do 100. Pa ko dokle dogura. Samo ne znam koliko morala da im skinem u startu od onih 100 odsto? Mnogi su mnoge već pogubili šetajući Srbijom u proteklih skoro dva meseca pričajući svašta nešto za sve pare. Dobro jutro!

7(foto: doinggod.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. mart – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Za osma dana stiže nam proleće, a baš tog 21. otvara se i jedan interesantan, za sada privremeni muzej – Muzej plišanih medvedića. Koncept izložbe u beogradskoj UK Parobrod jeste da građani donesu svog omiljenog medvedića iz detinjstva, možda čak i neku lepu priču ili sećanje uz to, da bi se tako dobilo istinito i dirljivo svedočanstvo o ličnoj, a opet univerzalnoj istoriji čoveka.

Budući da nam ovi narodni muzeji, galerije i biblioteke ili ne rade ili polovično funkcionišu, možda bi bilo dobro da se okrenemo trendu koji već postoji po svetu; muzejske zbirke usmerene na jednu tematiku popularne ili savremene kulture, a koje dosta mogu da ispričaju o životu različitih grupa u jednoj naciji ili društvu. U Zemunu imamo već muzej prekinutih veza (odlična ideja), imamo relikte detinjstva desetina generacija u izložbi plišanih medvedića, a predlažem da polako počnemo i sa formiranjem još jedne, veoma veoma korisne zbirke. Trebalo bi napraviti muzej političara! Poslednjih 30 godina mnogo njih je prodefilovalo, neki su već gotovo u formi fosilnih ostataka, a posao eksponata u muzeju je mnogo stabilniji i sigurniji od klimavog mandata. Tu bi trebalo dovoditi decu, bake, deke, studente, da na jednom mestu vide istorijat bitke koja i dalje traje – dozivanje pameti. U izložbenim vitrinama greške su najvidljivije i za budućnost poučne i bezopasne.

Kao i u svakom muzeju, ne pipati eksponate!

Dobro jutro!

1(foto: latesthdwallpaper.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. mart – crtica)

Piše: Ru Šavr

 

Crtica poklonjena

U poslednjih godinu dana dobila sam četiri jastuka, pet kompleta posteljina, dva antialergijska jorgana, više puta sam osvajala magnete za zdravlje, priveske sa poludragim kamenjem, večeru za dvoje, putovanja po Evropi a zatim i na egzotične destinacije. I sve to samo zato što su darodavaoci do mene došli „slučajnim“ izborom. Saopštili su mi to telefonom, uvek ženski glasovi iz nekih firmi čije ima nisam zapamtila, i poklon, iz nekog razloga, uvek osvajam baš ja. Svaki čas, najčešće vikendom i isključivo putem fiksnog telefona, ova pojava susreće najveći broj građana, ipak ne samo mene… U ovoj situaciji, sve će se odigrati relativno bezbolno ako u nekom momentu prekinete telefonski razgovor sa pomenutim ženskim glasom. U suprotnom, bićete pozvani na večeru na koju možete doći isključivo u paru. Večera nije u prvom planu već prezentacija pomenute firme koju morate da odslušate a zatim i da se obavežete na saradnju sa njom. Poklon, ipak, nije ništa od ranije navedenog već, recimo, fen koji će vam sutradan eksplodirati. Bukvalno.

Dosadne firme sumnjivog porekla poklanjaju robu sumnjivog porekla godinama unazad i ne deluje da ćemo ih se uskoro otresti. Kada su počinjali, išli su od vrata do vrata a sada svoje „poklone“ i akcije reklamiraju putem telefona. U poslednje vreme su dobili konkurenciju. Aktuelniji su lobisti političkih partijakoje se takmiče na izborima.

A kako se otresti tek te napasti…

Dobro jutro!

1(foto: lookingtobusiness.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. mart – crtica)

piše Suzana Gajić

 

Verovatno ćete i ovo jutro početi uz kaficu, i, pa, moram da kažem, cigaretu. I možda ćete razmišljati o štetnosti duvana, o čemu nas redovno i vredno obaveštavaju  mediji, prenoseći rezultate raznih studija. I taman kada pomislite da ste najgori na svetu jer ste pušač, stiže još strašnije saznanje – životinjski proteini su štetni kao i pušenje, ako nisu i pogubniji.

”Naučnici tvrde da je ishrana koja obiluje proteinima i masnoćama životinjskog porekla u srednjim godinama skoro jednako smrtonosna kao i pušenje“.

E, sad tek treba da se zamislite. Pušenje ili zdravlje, ili pušenje ili meso na stolu.  Ako kombinujete ta dva poroka, a srednjih ste godina, kako ste još živi? Evo, naučnici tvrde da su to poroci pogubni po život.

Dobro, reći će neko, pušenje je zaista štetno. U redu. Ali, proteini životinjskog porekla?

Do skoro su nam govorili da je slanina smrt za svakog ko je pojede, da ne smemo jesti mast, već isključivo ulje, da je margarin najzdravija moguća hrana, a maslac treba izbegavati. Iste te ozbiljne naučne studije, koje mediji uredno prenose. I, šta se ispostavilo? Da margarin ima holesterol koji šteti, pa ga ipak treba zameniti, odnosno vratiti se starom, dobrom maslacu.

I, kako sad verovati bilo kakvoj studiji, pogotovo kada ona sa početka priče govori da su proteini životinjskog porekla štetni za osobe srednjih godina, ali su istovremeno blagotvorni za sve koji imaju više od 65 godina? Stvarno?

Moram da priznam da se posle ovakvih dubokih novinskih tekstova slatko najedem slanine i luka, a kroz glavu mi prodju reči jedne moje koleginice: „Ne valja slanina, ne valja sunce, ne valjaju kolači, pa oni bre nama ne daju ništa što volimo i u čemu uživamo“. Baš tako. Zato, slanine i luka, i širok osmeh.

Dobro jutro!
1
(foto: hightechhunt.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Nekada su deca pevala: „Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu, njega ne boli“. Ovi stihovi će uskoro biti verovatno modifikovani, u „Neće moći više tako, prutom tući dete svako!“. Šalu na stranu, u Srbiji se očekuje do kraja godine novi Porodični zakon. Biće, kako se najavljuje iz Vlade  prihvaćene tri inicijative: prva, nevladine organizacije “Jelek” da se definiše pojam samohranog roditelja, druga, Autonomnog ženskog centra i vladinog tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva da se osnuje alimentacioni fond, i treća, Saveta za prava deteta, da se zabrani upotreba fizičke sile u vaspitanju. Ova o fizičkoj sili nam je jutros najzanimljivija. Nove generacije dočekaće da one stare koje su vaspitavane na čuvenom prutu i kaišu, ove rekvizite nasilja roditelja nad decom potpuno proteraju iz udžbenika vaspitanja, ako takvi negde postoje. Mada, čisto sumnjam. Ukoliko roditelj ipak ne može da izbroji do deset i da detetu odreže kaznu u vidu trpljenja bola uslovljenog udarcem nanetim štapom, kožnim kaišem, ili nečim sličnim – ima da zna da mu za takvo delo sledi kazna zatvora. Ne znam još uvek kolika, ali bajbok makar trajao i 24 sata je ipak bajbok. Ne ide se baš odmah u zatvor. Treba prvo da vas dete prijavi Centru za socijalni rad. Onda sledi najpre upozorenje roditelju da mu više ne padne na pamet fizičko nasilje nad detetom, pa ako to ne uspe onda vam ne gine porodično savetovalište. Tamo vas uče kako da budete roditelj, jer da ste znali, ne biste do njih stigli. Tek, treća, poslednja mera je zatvor… Sve, naravno, zavisi od deteta i od toga da li će vas prijaviti ili ne. Pisci ovog preko potrebnog zakona sagledali su i mogućnost da se dete obrati Centru i prijavi tatu ili mamu za batine koje nije dobilo jer mu, recimo, nisu kupljene najbolje patike. Nema ni tu šale. Stvar je ozbiljna. Prema statistici, više od dve trećine mališana u Srbiji dobija batine, a to znači da mi, roditelji, treba da naučimo kako da nenasilnim metodama utičemo na decu da budu bolja, ili da budu onakva kakvom bi mi želeli da budu, ali to opet zadire u njihovo pravo da budu samo svoji. Opet smo se zaglibili u prava i obaveze roditelja ali i dece. Tek, neka nam deca budu zdrava, lepa, srećna i nenasilna. Ovo poslednje ipak zavisi od nas, jer kako sejemo tako ćemo i da žanjemo. Dole prutevi i kaiševi – živeo Porodični zakon! Dobro jutro!

1(foto: www.apafun.com ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | 1 komentar

Uranak (9. mart – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Evo nedelje i prilike da se neke porodice okupe na zajedničkom ručku, popričaju, prodiskutuju, isplaniraju narednu sedmicu, prokomentarišu aktuelnu kampanju, izogovaraju komšije i rođake, nasmeju se ili rastuže zbog nekog ne baš važnog razloga možda čak i međusobno isposvađaju. Iako smo juče vukli cveće, ikebane, parfeme, lančiće i đinđuve svečano ih uručujući našim vrlim damama, čestitajući im Dan žena, danas ćemo se praviti neveštim i bez griže savesti ih prepustiti obavezama oko pripreme i serviranja ručka. A to danas iz ugla srpske domaćice nije ni malo lako. Najpre treba odlučiti šta je prihvatljivo za sve, da ne bude mrštenja za stolom i odgurivanja tanjira uz ono čuveno: “Ja to ne jedem!” Osnovno pitanje koje će srpska domaćica sebi postaviti biće i gde i šta da kupi, a da to bude zdravo i ispravno. Suština nije u tome šta ko voli da jede, već da li znamo šta kupujemo, i za kakve sve otrove plaćamo iz tankih buđelara? Na žalost uglavnom ne znamo, sve dok nam to, povremeno, ne objave u medijima.
1Velika buka se ovih dana digla se oko crkotina koje su prodavane kao pljeskavice i ćevapi, ali i oko meda koji je vraćen iz Evropske unije zbog visokog procenta antibiotika, a zatim prodavan ovde uz odštampane deklaracije o zdravom i geografskom poreklu. Sećam se jednog dekice koji je prodavao šumske jagode na Kalenić pijaci, odmah posle bombardovanja, uz dozivanje mušterija rečima da su to zdrave i neozračene divlje zlatiborske gde NATO nije preletao. Priznajem, poverovao sam starini da je Zlatiborac, kupio korpicu jagoda, a onda ga nakon nekog vremena ugledao kako u jednom beogradskom naselju na levoj obali Dunava bere te iste jagode. Ništa mi ne bi smetalo da nisam primetio da ih poliva iz kanala za otpadne vode. Bilo me sramota od njegovih sedamdesetak godina. I šta ćemo sad? Niko pouzdano ne može da tvrdi da je hrana proizvedena na selu od strane čestitih domaćina zdrava. Bez želje da izazivam paranoju, ali ko zna čega se sve naša rodna zemlja nakupila u vremenu kad najveća opasnost vreba odozgo, ali i odozdo. Ono što sigurno znam jeste da neki nečasni ljudi bez griže savesti čak i po cenu ugrožavanja našeg zdravlja u promet puštaju namirnice sumnjivog porekla i kvaliteta a samo da bi na brzinu zaradili. Čime se oni hrane, pitam se? Ko li njih truje da budu tako pokvareni? Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (8. mart – crtica)

piše Ru Šavr

OSMOMARTOVSKA

Hoćete li uskoro upotrebiti svoje pravo glasa, učiteljice, vaspitačice, književnice, doktorice, arhitektice, pedagoškinje, psihološkinje… naslednice muških zanimanja? Stižete li da obavite sve obaveze predviđene za jedan dan? Stižete li da spremite kuću, nahranite decu i muža pre nego što odete na posao? Kako ćete sastaviti kraj s krajem a kako proslaviti ovaj svečani dan?

Sve su to takoreći svakodnevna pitanja, a danas naročito aktuelna. Osmog marta žena ne može a da se ne zapita šta je dobila, a šta izgubila, a da pritom ne misli na cveće i bombonjere, već na važnije stvari. Što jeste jeste: obaveza je mnogo, i previše. Toliko da se uvek nešto mora zanemariti. A da li nam je bolje?
2Suštinski jeste. Činjenica je da smo kakvu-takvu ravnopravnost i slobodu stekle. Imamo mnogo obaveza i odgovornosti, ali i više prava nego pre te smemo da odlučujemo o sebi i svojoj sudbini, ako ništa drugo. Ali, mnogo toga nemamo.  Žene su i dalje manje plaćene od muškaraca, manje su im šanse za zaposlenje, i dalje su zapostavljene po raznim osnovama i što je najgore – one su u Srbiji zvanično ugrožena kategorija populacije. A sve ovo je ogroman problem, složićete se…

Zato se neko dosetio da naziv zanimana prilagodi polu. Pa tako žene koje rade tradicionalno „muške“ poslove, mogu da se osećaju ravnopravnijim i van osmomartovske euforije. Samo, podsetimo, pol je jedno a rod imenice drugo. Postavlja se pitanje da li će idući put kada nas poslodavac odbije, jer mu se, na primer, ne isplati da zaposli ženu koja tek planira porodicu, da nas oslovi rodno ravnopravnom imenicom? Koliko će nam to prijati u tom trenutku? Verovatno ćemo se obradovati koliko i karanfilu koji dobijemo samo 8. marta.

(foto: www.womanaroundtown.com , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Cool fotke

Za dobru fotku važan je pravi trenutak, savršeno odobran ugao i naravno – luckasta ideja!

 

25

20

24

19

23

18

22

17

21

15

10

9

14

13

87

11

6

1

5

4

3

2

 

 

(Foto: hongkiat.com)

Objavljeno pod 11 Radioaktivne slike | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. februar – crtica)

Piše Kruna Pintarić

 

Sebastijan Kurc. A kako da odolim da pričamo o njemu? Za razliku od juče, kada su ga naši i primili, ja ću se truditi da se uzdržim od vesele karakteristike čoveka sa ovih podneblja da do krajnje granice forsira dvosmislene šale, ulepšavajući tako dvolične vesti iz estradne politike.

Naravno da ne verujemo bespogovorno diplomatskim pohvalama i epskim spevovima o našim državnim zvaničnicima, ali jedna dobra stvar može se naučiti od ovog mladog čoveka, da ne kažem, vršnjaka. Skraćeno, evo šta je bila poenta njegovog odgovora juče na pitanje o potezanju vek starog pitanja: „Ko je kriv?“; kaže Kurc – Istorija je u prošlosti, koga to više i zanima, da se traži krivac za davno prošle sukobe i Velike ratove – hrlimo ka budućnosti kao lisac ka kokošinjcu! Bez nostalgije, sete, durenja i moralisanja oko civilizacijske odgovornosti prema činjenicama. Istorija je tako passe. Koga još briga za to, idemo ka novom, sa pamćenjem akvarijumske ribice!

Tipično razmišljanje tinejdžera petkom popodne, kada se kuju planovi za vikend. Ipak, mislim da je Kurc valjan mladić za potrebe ove teme. Jer, da je drugačije, bilo bi – rđavome šefu austrijske diplomatije i dlaka smeta. A kamoli istorija.

Da se vratim početnoj tezi; od ovog istoričara sadašnjeg trenutka možemo da naučimo kako da se otarasimo zamornih razglabanja o onome što je nekada bilo, i previše poznatih imena. Potrebni su nam oni koji se zaista ama baš ničega ne sećaju, a ne oni koji ne žele da se sete samih sebe od onomad. Ko god je bio deo naše istorije, ne može da jurca sa nama ka kokošinjcu budućnosti. Možda, mooožda onda dođu vremena koja ćemo početi rado svi da pamtimo.

Dobro jutro!

1

 

(foto: www.rts.rs )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. februar – crtica)

Piše: Dejan Grujić
Građani Srbije od juče putem interneta mogu da posredstvom e-Uprave podnesu zahtev za zamenu stare vozačke dozvole. Ta vest obradovala je mnoge koji ne vole da provode vreme u dugim redovima pred šalterom, pa su požurili da od kuće naruče nove, takozvane, plastične kartice. I ja sam bio među onima koji su naivno poverovali da je to jednostavno i lako, takoreći, iz topline svoga doma. Priznajem da sam svojevremeno imao neprijatna iskustva sa sličnim akcijama. Preko interneta pokušavao da naručim Izvod iz matične knjige rođenih za svoju decu koja su sticajem okolnosti rođena na Kosmetu. Za to je nadležna prištinska matična služba koje je posle rata je izmeštena u Niš. Komplikovano zvuči, još komplikovanije obaviti posao preko računara, a za koji bih morao da putujem u Niš. Dugo su potrajala iščekivanja dokumenata. Prvo smo morali da platimo u pošti, čekajući u redu, sve pripadajuće takse, jer se to nije moglo e-bankingom. Onda smo čekali na poštara. Trebalo je sedam dana da zahtev stigne internetom, to jest da ga neko od službenika ugleda  jer je kao, pao sistem a majstor još nije došao. Čekali su ga verujem da stigne iz centrale Microsofta da reši taj “kvar” pa da matičari shvate iz poslatog zahteva šta meni u stvari treba. Na kraju smo obavili bezbroj telefonskih poziva, napravili račun za telefon, čekali skoro mesec dana i  - ništa. Priznajem da ima i  pozitivnih primera. Padaju mi na pamet zaista lepa iskustva sa matičarima iz beogradskih opština ili iz Kragujevca. Ovi kragujevački su bili najbrži, jer su me najpre ljubazno pripremili, da ne kažem upozorili, da će mi traženi document stići za 14 dana, a stigao je za samo dva. Baš sam bio iznenađen, naravno, prijatno. Zašto sve ovo pominjem? Pa juče nije bilo moguće pristupiti portalu e-Uprave, jer je došlo do zagušenja servera. Zar nisu mogli da to predvide, znajući koliko vozača ima još uvek crvenu kartonsku vozačku dozvolu? Nisu, jer su žurili da što pre to predstave novinarima, da se pohvale da je to prvi put da se tako nešto omogući građanima Srbije, a što inače nemaju zemlje regiona, Evrope i sveta. Proveravaću narednih dana da li će server prihvatiti moj zahtev za prijavom pa ću vam javiti kad to uspem. Do tada, za svaki slučaj, mislim da mi je najbrže i najkomfornije da ipak svratim do najbliže policijske stanice i obavim posao. Neka ostali budu prvaci sveta u elektronskom naručivanju i komunikaciji sa državnim službenicima. Ja baš i ne moram. A i nigde ne žurim. Gužvi nema. Svi pokušavaju da urade ono što ja nisam uspeo iz fotelje. Dobro jutro!
1
(Foto: Skrinshoot e-Uprava)
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar