Ustanak (22. decembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Stiže zima. Dan pred nama biće najkraći a noć iza nas bila je najduža u ovoj godini. Šta se sve moglo uraditi tokom prethodne noći? Od svih mogućih ljudskih aktivnosti, izdvajam jednu, onu podsvesnu a koja je posledica nagomilanih utisaka. Dok spavamo, sanjamo ono što priželjkujemo na javi, ono što ne možemo ili možemo u realnom, ne baš veselom, životu. Kakve snove sanjamo, ili smo čak zaboravili da sanjamo? Najavljujući štrajk za danas, prosvetari su nam otkrili deo svojih snova a tiču se podizanja ugleda i statusa odavno poljuljanog, ali i nepristajanje da se od njihovih plata „skine“ čuvenih deset odsto koje će nas spasiti bankrota. Šta će se na kraju desiti, otvoreno je pitanje na koje ni država još uvek ne zna odgovor. Oni đaci koji se raduju otkazivanju časova ispunili su svoje snove da izbegnu intenzivna propitivanja u ovo doba prvog polugodišta ili unapred zakazane pismene zadatke. Vlada, premijer, a ponajviše ministri prosvete, ekonomije i finansija, verovatno sanjaju tu famoznu milijardu ne znam čega, kojom će nadomestiti rupu u budžetu. Guvernerka sanja kako će sačuvati dinar od plivajućeg kursa koji ga skoro svakodnevno potopi hladom vodom surovog tržišta. Pesnici sanjaju inspiraciju za pisanje knjiga koje izdavači neće imati kome da prodaju, glumci predstave ili filmove, a pevači unosne nastupe na trgovima koji su najbolje plaćeni parama lokalne samouprave. Penzioneri sanjaju potrošačke akcije u veletrgovinama, a radnici kako tako zadrže svoje radno mesto. Plata ako im bude, bude. Ako je ne bude, biće, samo što za sada ne znaju kad će. Advokati, policajci, državni službenici, nezaposleni, bolesni, vozači, vojnici, novinari, čistačice, kuvari, poslastičari ili lekari – svi imaju svoje snove. Imate li ih vi, verujete li u njih i da li ih možete na javi ostvariti? Ako na ovo pitanje imate potrvrdan odgovor onda nastavite i dalje da sanjate. Ide vam od ruke. Dobro jutro!

1(Foto: ravenmaddartwork.deviantart.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (21. decembar – crtica)

piše: Vanja Savić

Ovih sam dana, sticajem okolnosti, mnogo više vremena provela u kući sa svojom sedamnaestomesečnom devojčicom. Stomačni virus nas je naterao da budemo u kući i da se snađemo u organizovanju slobodnog vremena. Prvih nekoliko dana preživljavala sam bol svog deteta i na sve načine pokušavala da joj olakšam sve što je prolazila, a za nju strano, nepoznato. Novogodišnji praznici su nam u mnogome olakšali te dane. Kitili smo jelku, pravili ukrase, učili pesmice, čitali priče, i tek tada shvatim koliko je svaki minut sa njom i batom dragocen i kako zbog tempa koji nam je nametnut malo provodimo vremena sa onima koje smo najviše želeli. U trci sa vremenom da zaradimo novac – tako preko potreban za preživljavanje, deca nam već sa godinu dana kreću u jaslice. Nekim vrednostima ih uče nama nepoznate osobe, koje u grupama imaju i po tridesetoro dece. Nisu one krive što ne mogu da se posvete svakom detetu ponaosob, niti smo mi krivi što moramo da jurimo novac. Pa šta tu onda ne valja?
7e563f8af2bfdc8e6539803e05a8d0bfNe valja sistem u kome muževi ne mogu svojom platom da obezbede sve što je potrebno porodici. Sistem u kome se ne cene istinske vrednosti. Skoro je bila polemika na društvenim mrežama o tome kako svaka druga tridesetogodišnja žena nema dete. Da izuzmemo devojke-žene koje svojom voljom ne žele još uvek da postanu majke, a šta je sa 90% drugih koje to sebi ne mogu da priušte? Kako da nam natalitet bude u porastu ako se prvi posao dobija tek sa 30 ili 35 godina? Ko reši ovu zagonetku imaće moj glas do kraja života, jer moja želja u novoj godini upućena je svima koji to žele a ne usudjuju se da ostvare. Možda ne bi bilo loše da svako od političara provede jedan dan sa detetom. Možda nauči nešto od njih. Deca su jako pametna, samo ih mi unazadimo kad počnemo da im usadjujemo stvari koje se ne vrednuju i ne cene. Kojim jezikom pričati sa odgovornim ljudima a da nas oni shvate i razumeju potrebe koje po rodjenju imamo? Možda odgovor može da da moja sedamnaestomesečna devojčica koja na pitanje :“Kojim jezikom da pričam a da me Ti razumeš?“ jednostavno isplazi SVOJ!

Dobro jutro.

(Foto: http://goo.gl/9ldhg9, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (20. decembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ljubav, tako jednostavna a ipak, uvek nekako komplikovana. O njoj ispisaše umetnici  brojne redove, što pesama, što priča, snimiše muzičke numere, filmove, posvetiše joj se pozorišne predstave. Tako je neverovatno stanje kojim obasipamo, ili priželjkujemo da nas obasipaju sa svih strana. Nema osobe koja joj ne padne u magične okove ovog stanja koje neki opisaše sa „bolestan si, a nije ti ništa“. Umemo li da je prihvatimo ili prepoznamo? Znamo li da se tako jednostavno šalje, a ponekad veoma teško prima.  Liči na savršeni cvet u sred divljine kome nije neophodna voda i hrana da raširi svoje čarobne latice u mnogo različitih boja. Dobro, dosta filozofiranja i poetisanja, hajde da se zamislimo nad činjenicom da nam se sve manje mladih ljudi usuđuje da krene stazama kojima smo mi stariji davno prošli. Romantične šetnje, držanje za ruku, ležanje na travi, zamenile su društvene mreže gde se olako objavljuju slike iz kupatila, skupljaju lajkovi, zakazuju dejtovi, i bez emocija upušta u veze koje traju taman koliko i paklica cigareta, a završavaju pukim fizičkim pražnjenjem koje ne dovodi do uspostavljanja snažnije emotivne  veze.

1
Čitao sam pre neki dan da nam ćirilica izumire pred naletom latinice. Za sve su krive moderne tehnologije koje komande uglavnom prepoznaju na latinici, a opet pitam se, šta će nam i ako sačuvamo naše pismo ako neće imati ko da ga uči i piše za koju godinu ili deceniju. Broj sklopljenih brakova je iz godine u godinu sve manji, devojke se udaju u proseku sve starije a mladići često i sa sedim vlasima. Dolazi do problema prilikom planiranja potomstva, česte su situacije da mladi ostaju na jednom ili statistički pola deteta. O sterilitetu ne bih ovom prilikom. A samo nam je potrebna ljubav i odbacivanje okova straha od krize i nemogućnosti da svoje potomke opremimo najboljim uslovima. Trebalo bi da podignemo iz mrtvih naše pradedove i prababe koje bez dana škole rodiše i više od petoro dece. Malo više ljubavi, iskrene, čiste i trajne, ako ne pomaže, onda mnogo više ljubavi i za bližnje, i za prijatelje, poznanike, utrostručiti hrabrost za korak koji će nas pomeriti sa tačke na kojoj smo a gde za sada, nažalost, caruju neke druge negativne emocije i stanja. Glas za ljubav u novom danu koji će nam je možda doneti ako predhodni već to učinio nije. Dobro jutro!

(Foto: imageslovequotes.blogspot.co.uk, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. decembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Od juče se nacija zabavlja smišljajući postove na račun predsednikovog citiranja čuvenih Tarabića. To će verovatno biti i tema razgovora za slavskim trpezama širom Srbije. Danas je Nikoljdan, dan kada pola Srbije slavi a druga polovina ide na veliku slavu koja je posvećena svecu zaštitniku putnika, moreplovaca, ribara i splavara. Srbija već više od osam godina nema izlaz na more, ribu lovimo ali od toga nema velike vajde, putujemo ali samo ako možemo da podignemo kredit, splavove volimo ali samo ako su usidreni. Danas više nažalost nema naslednika čuvenih Tarabića da nam pruže odgovore na neka obična pitanja. Pustimo na trenutak mi žute ljude na miru, neka piju vodu gde god im volja, nego… Recimo, koliko će evro da poskoči do Nove godine? Nije valjda da će dinar zaustaviti trend dostojanstvenog srljanja od dvadesetak para dnevno u proseku, pred tamo nekim evrom koji već srlja pod dolarom. Hoće li nam pojeftiniti gorivo, ali malo osetnije, ipak je cena nafte u padu? Ili, da li će biti snega ove zime, smetova, minusa… Da li će ono poglavlje o Kosovu biti otvoreno i odmah zatvoreno? Hoće li deset posto od naših plata i penzija biti  dovoljno da Srbija vaskrsne, ili će to ići onima iz onih Agencija za ništa da i dalje primaju stotine hiljada dinara ničim izazvani? Da li će nam deca i dalje biti nasilna a mi nećemo smeti reč da im kažemo dok nas vezane budu šutirali i pljačkali ili smeštali u najjeftiniji starački dom? Dobro, preterao sam. Morao sam. To oko žutih ljudi, ispijanja vode sa Morave ili Dunava, dolazi u obzir samo ako pre toga raskitimo grane beogradskih drvoreda ukrašene kesama raznih boja koje tužno vise kao lapinjoni na sveže okićenim jelkama udaljenim nekih stitinak metara od pomenutog rugla. Sreća pa ne lete flaše, ulošci, mrvice, tetrapaci, i ostala “galanterija”. Od kineskih prijatelja može se mnogo toga naučiti, njihovo iskustvo je bogato i dragoceno, a na nama je samo da ga primenimo. Kineski premijer je proveo nekoliko dana u Srbiji, dovoljno da našim političarima oda po koju tajnu pre nego li mi na njegov velikodušni poziv zapnemo do tog Jang Ce Janga :) da se dobro napijemo.  Dobro jutro!

1(Foto: www.rtv.rs ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. decembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Pred nama je istorijski dan za Beograd i Srbiju. Dobićemo Pupinov most. Sve prednosti ovog kapitalnog projekta, danas će, otvarajući ga, istaći naš i kineski premijer a na nama je da most koristimo u zdravlju i veselju. Mnogi će povikati da je opet Beograd privilegovan u odnosu na ostatak države pa dobija mostove na svake tri godine, a ne znaju da se na ovaj most čeka više decenija i da predstavlja veliko olakšanje za mnoge koji su do sada za prelazak Dunava koristili polutruli Pančevački most.  Vazda zakrčen šleperima i kamionima, traktorima, zapregama ili sličnim prevoznim sredstvima nepoznatog imena, bio je jutarnja, popodnevna ili večernja agonija za one koji su ga svakodnevno prelazili. Gume su redovno pucale nekako baš na sredini mosta a to je značilo beskrajno čekanje i nerviranje.  Čekalo se u tom slučaju da stigne policija, otkloni zastoj ali se redovno dešavalo da dođe do opšteg kolapsa koji je uticao da mnogi zakasne na predavanja, posao, ili na zakazan lekarski pregled. Ne smem ni da izbrojim ljude koji su Pančevac prešli pešice jer su morali. A nije kratak most.

1Sada će, bar je tako najavljeno, saobraćaj biti relaksiran na Zrenjaninskom putu. Najzad u centru grada nećemo viđati nepregledne kolone šlepera. Posle nekih stručnih analiza, odlučeno je da se uvede i nova linija GSP koja će spojiti Banovo brdo i Borču. Već se čuju glasovi onih koji već podižu obrvu zbog nezavršenih prilaza, biciklističkih staza, neki i zbog nekog nesrećnog spomenika koji je već uklonjen jer liči na grobljanski a sve zbog nepoznavanja kulture prijatelja sa istoka i njihovog odavanja počasti graditeljskom delu… Znamo li uopšte da se radujemo novom mostu? Pa jesmo li ga konačno dobili? Jesmo. Hoće li i dalje biti gužvi? Nemamo pojma, verovatno neće! A šta onda znamo? Znamo kako se most zove, koliko je koštao jer kod Kineza nema sitnih slova u ugovorima, a koliko će nam biti koristan, znaćemo čim se završe baš, baš, baš  svi radovi na pristupnim saobraćajnicama, ali i na kompletnoj trasi obilaznice oko glavnog grada. Do tada će proteći po slobodnoj proceni, bar 10 godina i mnogo vode Savom i Dunavom. A mi jutros nemamo vremena za čekanje, vreme je za ustajanje! Neka nam je srećan novi most, Pupinov most. Dobro jutro!

(Foto: www.rts.rs, arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. decembar – crtica)

Piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – trči, trči, trči…

Sport i rekreacija za mladi organizam u razvoju su nešto što se ne dovodi u pitanje! Znaju to i mlade majke, pa mi je drago kada vidim kako se posvećuju svom podmladku!

Dobro, ima tu jedno – ali. Tako, pre neki dan, u sred večeri nailazim na pešački prelaz. Crveno za pešaka, zeleno za automobile. Svi uredno stoje i čekaju promenu na semaforu. Osim, gle čuda, dve mlade majke koje su uhvatile za ručice svoje 4-5-godišnju decu i uz neizbežno „trči, trči, trči…“ sprintuju preko pešačkog. Na crveno.

Nije to baš poučno. Znam da mi uvek deluje nadrealno kada majka sa detetom stoji uredno na pešačkom jer je crveno, u daljini nema ni naznake od automobila. Drugi prelaze. A ona mora da objasni detetu zašto rade to što rade. Svakako teže, nego kada uhvatite dete za ruku i prevučete ga pešačkog dok se ka vama zaleće automobil/kamion/autobus.

No, ko zna. Možda su nastupili neki novi trendovi u vaspitanju dece. Možda dobijemo novog atletskog šampiona. Samo da znate ona dva rekorda Daneta Korice, na 5.000 i 10.000 metara, su preko 40 godina neoboreni! Doduše, to je malo teže porediti sa nekoliko metara pešačkog prelaza ali od nečega mora da se počne! Znači: Trči, trči, trči…
1(Foto: www.crimesensemag.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. decembar – crtica)

piše:  Dejan Grujić

 

Bio sam na probi novogodišnje priredbe u jednom beogradskom vrtiću. Oduševio sam se koliko radosti u očima mališana plavi celu improvizovanu scenu, prosto mameći  me da se i sam zaletim u njihovo kolo i zapevušim:“ padajte, padajte s neba bele zvezde“…  Volim da se prisetim kako je to bilo u „moje bezbrižno detinje vreme“ pre više od četiri decenije kad smo, sa belim plastičnim kesama i patofnama u njima,  veselo utrčavali u učionice jedva čekajući da proba počne. I mi smo tada pevali „Deda Mraze ne skreći  sa staze“, ali naš tadašnji Deda Mraz  donosio je vredne  poklone koje su pripremale Čike i Tete sindikalci, dok su nam se mame i tate radovale trinaestoj plati. A šta ovi današnji mali umetnici mogu da očekuju?  Verovatno je da će svi statistički za svakog biti po nešto, a ni za koga po ništa. Kad se roditelji prisaberu, i prioduzmu, preostaće da se samo u ponoć lepo pomole bogu ako u njega  veruju. Ima li statistike koja će da izračuna da se od početka krize 2008. godine toliko puta  odricalo nečega  u korist Srbije, a ponajviše je to podnosio običan svet, mislim sirotinja. Još nismo izračunali svu štetu koju nam naneše oni „ bivši“, a što sada pokušavaju da ispeglaju ovi „sadašnji“ . Zaboli glava od zaludnog računanja  pritisnuta brigom za naraštaje koji sada od svih briga imaju onu kako da što bolje pripreme priredbu za Deda Mraza  koji će ih zatrpati  šarenim kesama punim jeftinih slatkiša i plastičnih igračaka koje ničemu ne služe. Kriza je, za bolje nema para, čemu prenemaganje deco? A šta da radimo mi odrasli? Nama će Deda Mraz  i ovoga puta doneti šarenu lažu da lakše podnesemo glavobolju od kusanja čorbe začinjene januarskim poskupljenjima. Dobro jutro!

santa claus images(Foto: www.santaclausphonecalls.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. decembar – crtica)

Piše: Ru Šavr

 

 

Obična crtica

Stigoh na posao jutros uobičajeno, autobusom. Rano jutro, nije me iznenadio izgled vozila i putnika. Ne samo stoga što se, kao trpeljivi ljudi, navikavamo na sve, već i stoga što nije bilo one prepodnevne gužve i živopisnosti svake vrste.  Sve je bilo mirno i uobičajeno. Bez golubova, vrabaca, papagaja, bez pasa u cegerima. Za divno čudo, ni oni ulični psi što znaju da se provozaju poneku turu i greju na sedištima, nisu došli jutros na tu ideju. Bilo je suviše rano i za transport frižidera i šporeta. Za one što se vraćaju s pijace sa klaničkim trofejima, bilo je rano takođe. Sasvim obična vožnja.

Oni što su se našli sa mnom u prevozu kunjali su ili mirno gledali kroz prozor u pomrčinu. Nikome nije palo na pamet da kao slepi miš visi sa šipki predviđenih za držanje, nije bilo jogina, ni onih što sede po podu, piju rakiju ili pivo i puše. Autobus je čak bio relativno čist, doduše hladan. Zimsko doba, ljudi ufačlovani, bez pikantnih letnjih detalja. Nigde vrućih pantalonica sa šljokicama, atletskih majica, smelih tetovaža… Sve je bilo mirno i uobičajeno. Nezanimljivo.

Nekad se tokom vožnje u ovom ranom terminu pitam da li se naš smisao za humor u prevozu vidi tek u kasnijim časovima, posle jutarnje kafe i doručka. To jest, u vreme kad dežurni novinari idu na spavanje. Javiću vam kako je bilo.

Dobro jutro.

1(Foto: mimikirchner.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (14. decembar – crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

Koliko lepih vesti ste zapamtili u poslednjih godinu dana? A koliko crne hronike? Nije to samo do čitalaca, publike, već i do načina na koji se slažu najbitnije vesti. One čine da su veliki ljudi oni koji su u suštini mnogo manji i mnogo bezvezniji.

U želji da pomognu vršnjacima iz Obrenovca, đaci Osnovne škole „Prota Stevan Popović“ iz Čumića kod Kragujevca odrekli su se odlaska na ekskurziju. Akciju je pokrenuo desetogodišnji Uroš čiji je predlog prihvatilo ne samo njegovo odeljenje, već i učenici čitave škole. Oni su, uz pola tone šumadijskih jabuka i sa prikupljenim novcem namenjenim za ekskurzije, pre par nedelja otišli do vršnjaka u Prvu obrenovačku osnovnu školu i poklonili im sve. Divni, neiskvareni, plemeniti, obazrivi, mali a veliki ljudi.
Apple for Teacher - handshake variationZnamo odavno da arogantna floskula novinarstva kaže, nije vest ako pas ujede čoveka, već čovek psa, i takav naslov bi se pojavio sa sve upitnicima, uzvičnicima, preko cele strane. A tek negde u uglu, skrivena, skromna svakodnevna dobrota koja još nije izumrla i funkcioniše u inat svim onim „junacima“ udarnih vesti – komšije hrane kuju sa štencima i traže joj dom, devojka povukla za rukav čoveka koji je nesmotreno prelazio ulicu i sprečila da ga udari trolejbus, dečaci u jednom planinskom selu spasili sokola iz reke, odnegovali ga i vratili u prirodu, žena dala bubreg bolesnoj prijateljici, majstor ne naplati ili naplati duplo jeftinije kućne popravke baki koja je slaba i živi sama… lepih priča ima gde god da se okrenete. Običnih, a dobrih ljudi takođe. Ako ne verujete, ili ovih dana baš i niste čuli neku lepu priču, napravite je sami. Budite makar sigurni da je niko neće objaviti, pa ne morate da se plašite naglog udara slave.

Dobro jutro!

(Foto: www.weekendswithdad.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (13. decembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ne verujem u horoskop,  ali obavezno kad naletim, pročitam godišnji. Sad je vreme tih prognoza tipa „šta nas čeka u 2015. godini“ pa takvo štivo niče kao pečurke posle kiše na svim mogućnim i nemogućim mestima. Zabavilo me je to što će mene ove godine pratiti opšta sreća i blagostanje. Prvo će mi kao, biti teško, pa će onda da mi svane. Ljubav će biti konačno usklađena sa mojim potrebama i slobodnim vremenom, a posao neće trpeti odlaganja jer ću sebi postaviti više ciljeve. Ne znam samo šta će na ovo da kaže moja žena, pogotovu za ono „usklađena ljubav sa slobodnim vremenom“. Malo švalerski zvuči?

1
Nego, manimo moju ženu, a šta je sa našom Srbijom, kakva nju godina čeka sa sve nama u naručju?  Spreman sam da „preuzmem odgovornost“ i počnem da obavljam funkciju  državnog astrologa i sve pogodim. Prvo, plate i penzije, ostaju manje za deset posto, sto odsto kad vam kažem. Dalje, evro će sigurno vredeti više od 120 a manje od 200 dinara. Sto odsto! Kupovna moć će dodatno opasti, ali će da poraste čim trgovcima roba počne da zaudara od stajanja. Kad se to desi biće potrošačkih  akcija, sto odsto! Biće smanjen broj zaposlenih, bar u javnom sektoru. Sigruno je da  Srbija i u sledećoj godini nastavlja da grabi ka Evropskoj uniji, a takođe progrnoziram da se sto odsto ne zna šta će u narednoj godini biti od Južnog toka. Sigurno je da u sledećoj godini moramo da  prodamo Telekom, ako postignemo dobru cenu, garantovano, sto odsto! I u sledećoj godini pravićemo se da je sve u redu, verovati u bolju neku sledeću novu godinu, očekivati čuda, a ona se ipak neće desiti.  A dani će i dalje svitati, neki ranije, neki kasnije. Zavisi samo od godišnjeg doba. Sto odsto! J

Dobro jutro!

(Foto: www.budda.mn ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. decembar – crtica)

Piše: Suzana Gajić

 

 

Srbija je osvojila pet medalja na Olimpijadi! Vest koja zaslužuje naslovne strane. Ali je neće biti na tim istim naslovnicama. Zašto? Pa, u pitanju su naši đaci koji su na Međunarodnoj juniorskoj naučnoj olimpijadi u Argentini osvojili jednu zlatnu, dve srebrne i dve bronzane medalje.

 

Učenica gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Novog Sada Tamara Bojanić osvojila je zlato, srebro je pripalo Bogdanu Stanojeviću iz gimnazije „Svetozar Marković“ u Nišu i Igoru Medvedevu iz Matematičke gimnazije u Beogradu, a bronzu su osvojili Milica Božanić iz Šapca koja pohađa Matematičku gimnaziju u Beogradu i Novak Stanojević iz gimnazije „Svetozar Marković“ u Nišu.

1

Neću sada da lamentiram nad društvom i medijima koji ne obraćaju dovoljno pažnje na ovu decu. Niti da pominjem sve one koji naslovne strane zarađuju tako što nešto ukradu, nekoga pljunu ili prosto pokažu najbolje od sebe – svoju pozadinu. Neću, zato što zaslužujemo i jedno jutro koje će početi dobrim vestima, jedan dan u kome će naslovne strane puniti takve vesti. Znam, neko može da kaže da to nije realnost. Možda nije, a možda upravo jeste. Ona koja nas okružuje, a koju stavljamo u drugi plan, iza naslovnih strana. Ima li šta realnije od toga da vam je dete popravilo ocenu na pet? Ili da su vaši prijatelji postali roditelji? Ili da se neko, koga poznajete, izlečio od neke bolesti? Koliko dobrih stvari vam se svaki dan dešava, a vi ih u svom životu ne stavljate na naslovnu stranu?

Dobro jutro!

(Foto: www.fanpop.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. decembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Već smo skoro pa zaboravili na vojnu paradu koja je održana „čak“ u oktobru ove godine. Zaista, tako izgleda. Razlog što nam se nešto što se desilo relativno skoro čini kao praistorijski potop jesu afere kojima nas iz dana u dan zatrpavaju. Jedna drugu stiže, običan čovek nema vremena da ih analizira pa ih uglavnom odbacuje kao uptrebljene papirne maramice. Ne znam kako se desilo da je pitanje troškova za vojnu paradu izbilo u prvi plan baš ovog trenutka kada u nama i oko nas vri na sve strane. Penzioneri su dobili umanjene prinadležnosti, zaoštrava se retorika oko Kosova i uslova koje treba da ispunimo da bi put ka Evropi bio prokrčen, mladi nam ginu na putevima kao da je rat, dinar se strmoglavo srozava i pored intervencija Narodne banke, struju nam isključuje nevreme nezapamćenih razmera kako mu se prohte, porodično nasilje je u porastu, kriminalci pljačkaju banke, a manijaci napadaju devojčice od dvanaest godina. I, zašto baš parada bode oči? Ministar odbrane je objasnio da su troškovi uglavnom vezani za potrošnju goriva, a svi ostali, od farbanja tenkova i brodova, obuke vojnika i remonta letelica predstavljaju već uračunate troškove održavanja vojske. Dobro, treba da znamo gde idu pare iz budžeta, ali ne idu novci samo za paradu koju organizovasmo Putinu u čast. Ima još jedna parada koja je takođe održana ali je niko ne pominje kao teret za običnog poreskog dužnika. I tada su potrošena sredstva, doduše za dnevnice policajcima koji su obezbeđivali skup visokog rizika. Posle uspešnog održavanja i jedne i druge parade, podeljena Srbija doživela je da posle međusobnog sukoba Istoka i Zapada ostane bez Južnog toka a od Evrope dobije nova uslovljavanja. Kako izgleda, i Ustav ćemo da pišemo ponovo. Ništa zato, čim saznamo koliko je koštala vojna parada, biće nam bolje. Sve će biti mnogo, mnogo bolje. Dobro jutro!
1(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. decembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 
Međunarodni dan ljudskih prava biće obeležen širom planete ali i u Srbiji. Kakvu korist imamo od toga? Kao i svake godine okupiće se zaštitnici naših prava i ukazaće na to šta i gde škripi u poštovanju naših prava koja su, gle čuda, još uvek ugrožena. Nisam siguran da ćemo čuti bilo šta konkretno. Ponajmanje ćemo više čuti o odgovonosti onih koji su zaduženi da ispravljaju mnoge nepravde koje sebi samima nanosimo ne mareći za posledice. Ostaje da našu, srpsku stvarnost, definišemo radnjom koja u stvari nije radnja ali je detaljno opisanom u rečniku svakog svetskog jezika. Ona označava stanje koje izaziva nelagodu, nestrpljenje, iščekivanje, nerviranje, bes, očaj i ko zna šta sve još, a to je – ČEKANJE.

Šta to čekamo? Čekamo u redu u banci, bakalnici, na stanici, kod lekara, u apoteci, na pijaci, na blagajni… i tu nije kraj. Čekamo struju, vodu, platu, penziju, zdravstvenu knjižicu, ličnu kartu, vozačku dozvolu, koncerte poznatih, premijere, reforme, rekonstrukciju vlade, izlazak iz krize. Čekamo da nam deca odrastu, završe škole, zaposlimo ih, oženimo i udamo. Čekamo da uđemo u Evropu, vratimo Kosovo, rešimo probleme sa komšijama, čekamo i da otplatimo kredite, kupimo stan, oženimo se i udamo, dobijemo decu. Dok čekamo nadamo se boljim vremenima. A šta dobijamo svim tim pobrojanim čekanjima? Dobijamo rezultate koji su neveseli. Dok čekamo, nezadovoljni su advokati, lekari, prosvetari, taksisti, vozači GSP-a, poljoprivrednici, radnici, pa i političari od opozicije do vlasti.

Čekajući tako, nemo posmatramo one druge koji rade za sebe pa ne čudi da nas svako malo strefi neko poniženje u vidu ucena, omalovažavanja i potpunog ignorisanja prilikom donošenja odluka koje se tiču nas samih. Kosovo ide na Olimpijadu a mi se čudimo kako je to moguće. Sve je moguće dok čekamo da naša prava zaštiti neko drugi, onaj koji će se danas busati u grudi da je sve učinio ali, eto, nije uspeo jer smo od svih poslova izabrali čekanje. Neka nam ovaj dan krene bez čekanja na izlazak sunca. Ništa više i ništa manje od toga nam ne treba da bar trenutno prekinemo agoniju čekanja. Dobro jutro.

1(Foto: wallpaperswide.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. decembar – crtica)

Piše: Vlada Todorović

 

 

CRTICA – hoćete ovo, hoćete ono…

Uđem ja tako u trafiku, da kupim… već i zaboravih šta sam trebao da kupim. Nema gužve. Trafiko-prodavnica u jednom šoping-centru, ja bi to-i-to, izvol’te, hvala… I tako dok čekam kusur stiže pitanje:

- Hoćete bananicu?
– Ne – odgovaram ja.
– Hoćete ovu novu čokoladicu
– Ne – kažem ja sa znakom pitanja u glasu.
– A hoćete… – tu sam se već isključio i ne znam šta je bilo to treće što mi je bilo ponuđeno.

Kusur stiže, fiskalni račun, doviđenja-prijatno.

Pretpostavljam da su prodavačice dobile instrukciju da rade tu mentalnu masažu kupaca. Možda rade na procenat. Možda. A možda ja sledeći put izbegnem tu trafiku gde će da me zapljusnu time „hoćete ovo, hoćete ono“… Da odmorim mozak, a oni da sačuvaju glas za neku drugu mušteriju.
1(Foto: commons.wikimedia.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. decembar – crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

 

Možda najlakši odgovor na pitanje “Koji je smisao čovekovog postojanja?” možete dobiti tako što vidite oko čega taj čovek voli da se raspravlja i šta ga pogađa. Tu je njegova slabost, srž, ali i potencijal. Pre koji dan, u listu “Politika” osvanuo je tekst koji je izazvao veliku polemiku na društvenim mrežama i neobično mnogo komentara. Tekst se zove  “U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete”, ali govori i o promeni demografske strukture u celoj Srbiji.  Neki od navedenih razloga, zašto je to tako, jesu, očekivano – nesiguran posao, pad standarda i, meni posebno zanimljiva stavka – hedonistički odnos prema svojoj mladosti.

Šta se tačno tu podrazumeva, nisu baš ni stručnjaci iz teksta tačno pojasnili, ali bilo je dovoljno da se na Fejsbuku zarati. S jedne strane devojke starije od 30 bez dece, s druge strane sve one koje su zasnovale porodicu.  I svako je imao dobre agumente za svoje odluke, mada, više je pitanje pred kim i zašto bilo ko treba da se pravda jer jeste ili nije uradio nešto što je zapisano u genetskom kodu svakog živog stvora, produženje vrste. Međutim, nije to posledica samo loših zakona, siromaštva i nesigurnosti, jer i u zemljama gde je standard očigledno bolji nego u Srbiji, sve je više porodica sa jednim detetom i/ili održavanih, rizičnih trudnoća, jer telo više nije mlado. Ovo je možda najupečatljivije i kao hladan šamar predstavljeno u komentaru: „Nažalost, vi žene imate kraći rok trajanja“.
1Nakon velikih ratova, kriza, bez tehnoloških dostignuća koja nemam vremena da nabrajam, čovek je uvek želeo da podmlađuje svoju zajednicu. Prema ovom tekstu, danas želimo samo sebe da podmladimo, očuvamo, uživamo, kad se već bojimo/ne želimo da se upustimo u uživanje sa potomstvom. To je valjda taj sužnji hedonizam. Vrlo moguće da grešim, ali vidim ključ u tome što se strahovito povećala količina izbora koje možete napraviti u životu, a koje je doneo liberalni kapitalizam. On je u kombinaciji sa našim „rolerkosterom“ politike i prilagođavanja njenih tokova bogatijim državama, stvorio zbunjenog čoveka. Izbora je hiljadu, vremena malo, a para nimalo. Ne želimo da budemo sami u starosti, ali ako se žene zabavljaju isto toliko dugo kao i njihovi muški vršnjaci, kako reče onaj surov komentar – rok trajanja istekao. Pa šta onda da radimo? Zakoni mogu biti bolji, para više, ljubav je potraga ali se nađe. Razuđenost pojedinaca od jedne kolektivne želje da se očuva demografija zemlje, prostora, pretvorila se u potrebu da zbog lične želje osnujemo porodicu. Manje se rizikuje. Prelazak sa plemenskog duha na individualno zadovoljenje potreba je duži i mukotrpniji put, a ove generacije to sada isprobavaju. Za sada se veći deo planete ne snalazi baš najbolje u tom „dajem ti sve izbore ovog sveta, cena prava sitnica“ kapitalizmu. Hoćemo li se mi snaći? Nekako ipak verujem da hoćemo, i da ćemo biti svedoci prelomnih trenutaka u svesti generacija koje će pokrenuti još mnogo novih trendova i izbora. A među njima sigurno i želju da osnuju veliku porodicu sa osobom koju najviše vole na svetu.

Dobro jutro!

(Foto: termeh1013.blogfa.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (7. decembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Trovači su među nama, samo ih ne prepoznajemo dok ih ne uhapse. To potvrđuje podatak da je na jednoj pijaci u Srbiji uhapšena grupa koja je proizvodila smesu koju su nazivali eurokremom sa sve logom poznate fabrike slatkiša. Sumnja se da je u pitanju roba koja je ili sa deponije ili iz kućne radinosti. Pa dobro, dokle ide ljudska pohlepa? Novac nečasno zarađen od prodaje tog bordžija-krema, možda su ti pohlepnici nesvesno trošili i za sopstveno trovanje. Evo moguće je da su kupovali pileće batake iz Brazila koji se krijumčare sa Kosova, ili možda za pljeskavice od mesa leševa uginulih životinja i tako i sami bili u ulozi žrtve? Ne verujem da su imali na umu mogućnost da i sami mogu da budu u ulozi trovanog. Imali smo situaciju da se na tržištu prodaju citrusi sumnjivog kvaliteta, ali i suvomesnati proizvodi iz takozvane domaće proizvodnje koji su u sebi nosili kojekakve klice, onda jaja koja su bila obogaćena salmonelom, a mleko aflatoksinom.
1U poslednje vreme pod lupom su i privatne pekare koje nam prodaju hleb koji više ne sadrži samo brašno, kvasac, so i vodu. Sve je sada otrovno, kažu pesimisti koji se prisećaju nekih prošlih vremena. Vazduh, hrana, zemljište, voda, sve je to sada drukčije nego što je nekad bilo. Tačno, ali ko je za to kriv? Ima li načina da posledice neodgovornog ponašanja pojedinaca nekako ublažimo? Mnogo segmenata društva bi se valjalo angažovati, a aktivniju ulogu morala bi da imaju i udruženja potrošača. Na žalostu vreme besparice najlakše je manipulisati ljudima koji samo gledaju kako da što jeftinije nahrane svoju porodicu. Ono što je jeftino ne mora da bude nekvalitetno, ali oprez nije na odmet. Dobra lupa, deklaracija proizvoda, rok trajanja, sadržaj emulgatora, masnoće, soli, šećera ili aditiva sve to valja proveriti a svaku nepravilnost prijaviti inspekciji zarad opšte koristi. U širokom luku izbegavati divlje trgovce i pazariti samo od proverenih pijačnih prodavaca. Uvek ima rešenja, samo ko će da ga primeni, pitam se? Dobro jutro!

(Foto: www.dreamstime.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (6. decembar – crtica)

Piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – košašavica za spas Smedereva

Razduvala se „košašavica“! Neprijatno, je l’ da? Svakako! Vitke devojke kukaju za ciglama kao obaveznom elementu „prve pomoći“ za jugostočni vetar sa udarima do 11 metara u sekundi. Može i brže.

Jedan od „nusproizvoda“ košae su i kese za đubre. Pardon. Loše objašnjeno. Ne nastaju kese za đubre od košave, već su pobuđene da napuste svoja obitavališta – čitaj: kontejnere, i da se rastrče po parkovima, ulicama, a bogami i da „okite“ pojedino drveće. Naravno, daleko bi bilo lakše da se Srbi, po default-u, ne rađaju u čamcu i ne umeju da zatvore vrata za sobom. Ili, makar, da zatvore kontejner.

No, u svakoj situaciji treba gledati unapred i razmišljati pozitivno! Predlog – umesto ovih biorazgradivih kesa koje lepršaju po komšiluku, koristiti kese od rđajućeg metala – da se lakše razgrade, zlu ne trebalo. Takve kese neće moći da lete unaokolo kud se njima ćefne, a ako i budu odbačene, njih će sigurno rađe pojedinci skupljati kako bi zaradili neki dinar od sekundarnih sirovina. Konačno – šlag na torti! Eto prilike da konačno angažujemo sve kapacitete železare u Smederevu!

Jedina mana ove fabulozne ideje? Odlazak do samoposluge u sred grmljavine…

Plastic bags in tree at Southport, Merseyside(Foto: rhizome.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. decembar – crtica)

Piše: Suzana Gajić

 

Napajanje Majdanpeka i okoline električnom energijom ponovo je uspostavljeno. Grad je 70 sati bio bez struje, a nema ni vode, ni daljinskog grejanja. Bez struje je Boljevac i okolna sela, ali i pojedina sela iz svrljiškog kraja. Donji Milanovac je posle 70 sati dobio električnu enegiju, dok su okolna sela i dalje bez nje. Radnici Elektromreže i Elektroprivrede su, u veoma teškim uslovima, ipak uspeli da osobe sistem.

A, naravno, taj deo Srbije su obišli i ministri. Ministar rada, koji je juče posetio Majdanpek, poručio je da država dobro funkcioniše u teškim uslovima. Juče je i ministar energetike obišao radove na dalekovodu. I potpuno van svih očekivanja, ledenica se obrušila na glavu ministra. Srećom, nosio je kacigu, koja je pukla, ali je sam ministar ostao nepovređen, ako izuzmemo modricu. Sve se dogodilo pred okom kamere, dok je ministar davao izjavu. Ono što plaši je da se u kadru par sekundi pre pada ledenice video kamerman iza leđa ministra, bez kacige na glavi. Na snimku, koji se brzo proširio internetom, čuje se i komentar da je ministru kaciga spasila glavu. Sa jezom prolazi misao, šta bi se dogodilo da je ledenica pogodila kamermana? A onda se ređaju pitanja – zašto se uopšte vode ekipe novinara na mesto gde mogu da padnu ledenice, bez ikakve zaštite? Lepo je što su ministar i njegov pratilac imali kacige, a šta je sa novinarima? Možda nije bilo dovoljno kaciga, ili niko nije o tome ni razmišljao. Verujemo ministru rada kada kaže da država funkcioniše dobro u teškim okolnostima, ali ako ministar energetike i ekipa oko njega ne razmišlja u pravcu da je potrebno zaštititi sve, a ne samo one koji se slikaju, onda se postavlja pitanje kako država funkcioniše kada nisu teški uslovi i koliko se uopšte razmišlja o bezbednosti nekoga ko nije ministar?

Dobro jutro!

1(Foto: Preentscreen TVN1)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. decembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Hvala na pitanju, u Majdanpeku prema poslednjim informacijama struja nije stigla, a ka’ će, ne znamo. Čekanje, cvokotanje i nerviranje građana se nastavlja. Čekanja nema kada je u pitanju briga o mladim vozačima koji unazad godinama gube živote i sa sobom u smrt odvode saputnike koji jedva da su punoletstvo proslavili. Zapanjena javnost koja tek kad se nešto loše desi sazna da su u pitanju golobradi mladići i devojke koji imaju malo vozačkog staža a mnogo jake automobile kojima upravljaju nevešto i bezobzirno. Država je napokon reagovala, angažujući stručnjake koji su utvrdili kako restriktivnim metodama suzbiti nesreće na putevima i tako sačuvati dragocene živote. Usvojen je predlog izmena zakona po kojem mladi do 21 godine života neće moći da upravljaju automobilima koji su jači od 56 kilovata. Takođe, neće smeti da bez pratnje vozača koji ima bar tri godine vozačku dozvolu upravljaju automobilom. Na vožnju neka zaborave između 23 časa uveče i 6 sati ujutro. Broj kaznenih poena za oduzimanje vozačke dozvole biće devet a ne osamnaest i – to nije sve. Ima još stavki koje zakon propisuje, biće tu i izmena i dopuna, jer pisci zakona su otvoreni za nove amandmane a sve u korist naših napucanih junoša koji tako olako voze brzinama preko 100 kilometara na čas. Važno je da zakon bude što pre izglasan, ali isto tako i obezbediti njegovo dosledno sprovođenje, da se ne bi desilo da neko zbog uticajnog tate i dalje slobodno divlja i tako ugrožava bezbednost onih koji se drže pravila. Drage uticajne i bogate tate, pustite zakon da radi svoje, a svoje veze i vezice nemojte koristiti za medveđu uslogu svom detetu koje lako može postati invalid ili ne daj bože nešto gore od toga. Parama se ne mogu kupiti izgubljeni životi. Zamislimo se nad tim. Dobro jutro!

1(Foto: injuryinchicago.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. decembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Zahuktava se priča o ruskom odustajanju od Južnog toka. Već su se oglasili predsednik, premijer i pojedini ministri u vezi sa tim, a za to vreme nepoznat broj građana istočne Srbije je zbog vremenskih neprilika bez struje. Ne smem ni da pomislim kako je tim ljudima zbog još uvek bezuspešne borbe sa vetrom i ledom na osposobljavanju dalekovoda. Nije preterano reći da je na pomolu humanitarna katastrofa. U senci ove ljudske patnje, desio se incident zbog kojeg je veliki broj naših građana romske nacionalne zajednice mogao da nastrada. Podsećam samo, određeni broj građana u svojim poštanskim sandučićima pronašao je letak u kome se upozorava da su isključivo Romi najveća opasnost koja nam preti, jer svojim načinom života u naseljima smeštenim uz ona „naša“ urbana proizvode kriminal, šire zarazne bolesti, obaraju cene nekretnina i da ne nabrajam dalje. Sreća je da MUP radi svoj posao pa je vinovnik incidenta sa lecima mržnje uhapšen veoma brzo. Sramota koju su svojim podignutim glasom protesta oprali upravo oni kojima su leci bili namenjeni nije nam kao naciji uspela da nanese štetu, jer se zna da provokacije takve vrste ne prolaze u Srbiji. Ko bolje ume da odsvira „Đurđevdan“, otpeva „Nedelju“ ili „Đelem đelem“, ko nas na najjednostavniji način uči da je život samo jedan i da ga treba živeti odmah i sada, od koga bi Kustirica ili Bregović crpeli inspiraciju ako bismo, ne daj Bože, proterali Rome iz svojih života. Oni oduvek predstavljaju naš ukras obojen jarkim bojama tuge, sreće, siromaštva ali i ponosa koji od davnina čini da Srbija i dalje bude mesto gde su sigurni i bezbedni među nama jer nas je više i jer ih volimo. Jer, mi znamo da Rom znači čovek. Dobro jutro!

1

(Foto: manjine.ba, ilustracija)
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2.decembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Iznenađenje. U ovoj reči može se opisati stanje zatečenosti u koju smo zapali u samo jednom danu. Važno je da smo i dalje nezavisni, što će reći, od nas baš ništa ne zavisi. Pre samo par dana busali smo se da nam se kolaps od prošle zime ne može desiti jer smo sve raspoložive resurse stavili u službu odbrane od smetova. Nije nam došao sneg, ali nas je zato iznenadio vetar. Pokidao je po istoku Srbije sve što se prenosiocem struje zove pa sada u mraku ili uz svetlost sveće mnogo naših građana sada gaca tražeći šta da obuče za posao na kojem verovatno neće ništa raditi ako i dalje ne bude struje. Iznenadio nas je i ruski predsednik Putin najavom da od Južnog toka za sada nema ništa. Uzalud smo se busali da je to naša razvojna šansa, varili simbolično cevi za transport gasa, najavljivali početak radova, ipak smo i u ovoj situaciji takođe nezavisni. Ništa ne zavisi od nas, ipak su sada veliki igrači u igri. Iako mnogo građana Evropske unije čežnjivo vapi za još ruskog gasa, ipak i nad Evropom stoji mač koji sve eventualne poslovne kontakte sa Rusima seče bez milosti. U čijoj je ruci taj mač neću isticati, ali ću zato naglasiti da se sada mostovi koji spajaju interese ruskog kapitala sada grade ka Kini koja ima novac za veliku investiciju ali i snagu da se rukovodi vlastitim interesima bez straha od mača koji bi iko pokušao da joj postavi iznad vrata. To je već visoka politika, i tu ne bih da zalazim, ali treće iznenađenje je politika koja udara nisko i nema pretenzija da bude satkana od diplomatskog umeća spletkarenja i teorija zavere već je ogoljena i naivna. Iz Haškog tribunala stižu glasovi koji bi da, tek što su Vojislava Šešelja poslali u Srbiju, istog ponovo vrate nazad u tamnicu. Zna se Šešeljov stav da se neće dobrovoljno vraćati nazad u Sheveningen, pa iz tog razloga iznenađujuće zvuči i očekivanje da Srbija vrati optuženog nazad jer se nije ponašao u skladu sa pravilima za koje niko nije ni znao da postoje. Igranka se nastavlja, na opšte iznenađenje. Šta će biti na kraju, iznenadićete se. Iznenadiće vas verovatno i to što ću vam i ovoga puta uprkos svemu poželeti: Dobro jutro!

2(Foto: http://www.pinterest.com/pin/59883870019313309/, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. decembar – crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

U Srbiji je 6 sati ujutru. U Čikagu se sada tek spremaju na spavanje, oni koji ustaju ovako rano. Među njima je sigurno i neki čovek koji je otišao odavde, „trbuhom za kruhom“. Možda je baš završio razgovor preko Skajpa sa svojim drugarom iz detinjstva, koji je ostao u Srbiji, i vratio se iz noćnog provoda. Uz prženicu, da upije alkohol, možda mu je taj prijatelj rekao kako „čeka na posao, nego taj lik nikako da se javi, ali biće“, tiho priča da ne probudi „matorce“ i pita kako mu je tamo, preko, hoće li da oženi neku meleskinju i da li se smara po ceo dan programirajući.

Jedan je nostalgičan za onim što nikada nije doživeo, a drugome nedostaje babina prženica sa kiselim mlekom. Nije jedan bolji, pametniji, obrazovaniji od drugog, samo su odabrali drugačiji put. Snašli se u pravom trenutku, ili naučili da se snalaze na duže staze.

Statistike kažu da svake godine više od 32.000 osoba ode iz naše zemlje, najviše u Nemačku, gde već neki broje i treću generaciju došljaka. U Austriju svake godine odlazi više od 4.000 osoba, zbog čega ne čudi podatak da je svaki deseti stanovnik Beča Srbin. Slovenija je treća najpoželjnija „druga država” za naše zemljake, posebno za lekare, farmaceute, stomatologe i medicinske tehničare. Sa ulaskom Mađarske u EU, ova zemlja je takođe primamljiva – procene govore da je u poslednjoj deceniji oko 50.000 građana otišlo u Mađarsku.

1Ko zna šta bi u Srbiji bilo da ljudi nisu mogli i da ne mogu da odlaze. Milion i po nezaposlenih bi se rasporedilo ko će kome da sedi na glavi, a penzioneri bi ih sve izdržavali, pitanje je koliko i kako. Značaj stotine hiljada ljudi koji su se odlučili da odu odavde i grade temelje u inostranstvu, je u isto vreme dragocen, a i prava tragedija. Dragocen što smo u mnogim slučajevima, opstajali baš zbog te rodbine, prijatelja, bliskih ljudi koji su na odeđen način povećali devizni bilans naše zemlje, što slanjem novca, menjanjem za dinare kada dođu ovde, ali i deviznim računima penzionera koji su se vratili u Srbiju ili im penzije stižu ovde. Katastrofa njihovog odlaska je naravno u samom razlogu zašto su odlazili, naročito u vremenima od devedesetih do danas.

Ne postoji u ovoj priči dobra i loša odluka, patriotska i nepatriotska. Naučiš kako da praviš babine prženice, pa ti ne bude toliko teško.  Hrabrosti, muke, truda, odricanja, volje, sreće, snalažljivosti treba ma gde živeli. Vijaš svoju sreću i to je sve.

Dobro jutro!

(Foto: www.stepsforliving.hemophilia.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (30. novembar – crtica)

piše: Vanja Savić

 

 

Počelo je odbrojavanje. Još 32 dana do Nove godine, do novih nadanja, do novih isčekivanja. Šta nam donosi nova godina što nemamo u staroj pa joj se toliko radujemo? Moj tata bi rekao: “Samo problem da se naviknem na novi broj u pisanju.”. Pod tim podrazumeva da još mesec dana pišemo staru godinu i onda se setimo da smo prešli u novu, sa novim brojem.

Deca u celoj priči imaju najviše koristi. Dolazi Deda Mraz i donosi unapred naručene poklone. Kada sam ja bila mala imali smo ritual pisanja pisma Deda Mrazu sa skromnim željama, a nekako se uvek Baba Mrazica pobrine da nam spakuje hulahopke, nove rukavice i još neki odevni predmet sa skromnom igračkom (retko kad pravom), po nekim slatkišima i svilenim bombonama. Sestra i ja smo imale naviku da, dok kitimo jelku, obavezno stavljamo svilene bombone i onda da ih krišom jedemo. Papir tako umotamo da izgleda kao da u njemu još postoji nešto. Slavlje bi počinjalo u 20h, kada je i zakazan novogodišnji program, uz obaveznu zajedničku večeru i neizostavnu sarmu, pečenje, salate i na kraju torta uz kolače koji se spremaju da dočekaju i Božić.
2Bila su to lepa vremena, ili se barem meni tako čini. U poslednjih nekoliko godina, teško da bismo mogli da uporedimo našu trpezu sa onim vremenom. Ni okupljanja nisu više ista. Znalo se da deca šetaju po zgradi od stana do stana, u zavisnosti od toga gde se nalaze drugari, i niko nije zaključavao svoja vrata. Samo se ulazilo, popilo nešto, zamezilo i teraj dalje. Ipak, najviše smo se radovali paketićima u tatinoj firmi. Bili su veliki, sa mnogo slatkiša, kamionima za dečake i obaveznom “buljavom” lutkom za devojčice. Nisu je promašili nijedne godine. Danas deca imaju veliki spisak želja  – razne lutke, autiće, ali se retko ko odlučuje na takav izbor jer su na vrhu želja mobilni, tablet i razni modni trendovi.

Nego, da se mi vratimo na početak priče… U novoj godini mnogi roditelji koji imaju problem plaćanja vrtića trebalo bi da dobiju jedinstven iznos koji će se prepoloviti u odnosu na sadašnji, imaćemo godinu dana do boljeg života 2016. godine, i imaćemo problem kako da dočekamo tu sledeću. A do tada, brojimo dane do Nove godine i već zaboravljene euforije pred doček iste. Dobro jutro.

(Foto: wallpaperweb.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Umor ne pita za vreme i mesto (FOTO)

Znamo šta znači kad je neko „umoran ko pas“, ali ovako nešto još nismo videli! Gre’ota da ih čovek budi :D

 

1 2 3 4 5 Driver takes nap on a road roller near construction site in Beijing 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 PUBLISHED by Catsmob.com 26 A worker naps on the railway at the construction site of Wuhan North Railway Marshalling Station in Wuhan 28 29

(Foto: izismile.com)

Objavljeno pod 11 Radioaktivne slike | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Kuda vode ovi putevi?

Pokušajte da zamislite šta se nalazi na kraju ovih puteva izgrađenih na veoma nepristupačim ili pustim predelima… Da li vode do npr. drugog kraja duge ili do neke jezive naseobine? Ko zna, možda nekada budete u prilici da se zaista tamo odvezete i otkrijete…

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23(Foto: BoredPanda.com)

 

Objavljeno pod 11 Radioaktivne slike | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Da li ste za šoljicu slatkoće?

Ne znamo kako su se ovi preslatki mačići, psići, kunići, mišići i ostali „ići“ našli u šoljicama, ali izgleda da im je tu baš udobno a svakako su neodoljivo medeni. :)

1 2 3 4 SONY DSC 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20

(Foto: boredpanda.com)

Objavljeno pod 11 Radioaktivne slike | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Pogodite koliko se lica krije na fotografijama

Mali test za vašu moć opažanja. Čik pogodite koliko je lica skriveno ispod vešto nanetih slojeva boje na ovim slikama.

1 2 3 4 5 6 7 8 91110

(Foto: thechive.com)

 

Objavljeno pod 11 Radioaktivne slike | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (23. novembar – crtica)

Piše: Vanja Savić

Kilogrami, kilogrami, kilogrami… gde god da se okrenem, poželim nešto da probam, što od jela što od garderobe, čujem istu reč.. kilogrami. Pazi šta jedeš da se ne ugojiš, dobićeš višak kilograma pa nećeš moći da uđeš u te farmerice…Trudna si? Aaa divno, pazi da se ne ugojiš, nemoj da jedeš za dvoje, dete će biti krupno i sklonije dijabetesu… Porodila si se? Aaaa divno, kad misliš da skineš višak kilograma? Beba je preslatka, a da nije malo buca? Šta, samo sisa? Pa dobro, možda da joj uskratiš koji podoj? I tako od bebe do babe uskraćujemo neki obrok, neku namirnicu i sve zarad kilograma. Nekako se uvek neko nađe da vidi taj naš višak kilograma.

Pitam se samo po čijim je to standardima? Šta ako ja želim da imam tih 5 kg više? I nije mi jasno kako na omotu od čokolade piše 300 gr, a ja uvek posle nje imam kilogram više? Da nije od vode? Ipak se u vodi nalaze razni metali, nemetali i svašta nešto. Biće da je od vode koju pijemo posle jela. I eto, dragi moji, došli smo do revolucionarnog otkrića. Nije hrana kriva za naše kilograme, već tečnost koju unosimo posle jela. Zaključak, smanjite unos tečnosti i imaćete idealnu liniju. Dobro jutro.
1(Foto: www.boom997.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (22. novembar – crtica)

Piše: Vanja Savić

Nekada davno živela je jedna porodica sa troje dece. Tata je po ceo dan radio, dolazio je tek pred večeru, a mama je brinula o deci i kući. Najstariji sin je imao 11, srednji 10, a ćerkica 6 godina. Dečaci su bili mamina desna ruka. Uvek su išli u prodavnicu, na pijacu i gde god bi ih mama poslala i to bez pogovora. Čak su i komšinici Radi često kupovali hleb, ili joj sa pijace poneli ceger, dok se ćerkica po ceo dan igrala u dvorištvu sa drugaricama iz komšiluka i tek kad bi je mama pozvala na ručak ulazila bi u kuću sva srećna što je dan provela u igri sa drugom decom…

Zvuči neverovatno, zar ne? Pa i jeste – ako niste znali, ovo je bajka, a svaka bajka počinje sa: „Nekada davno…“ i završava sa: „Živeli su srećno do kraja života!“ Ne, živeli su srećno dok nisu dobili decu, a onda nastaje problem. Šta raditi sa decom? To su mala, nejaka, stvorenja koja već od prvog dana svog rođenja znaju da mogu da rade šta hoće, zato što imaju pravo na to. Roditelji, na vama je da ispunjavate njihove želje, po mogućnosti i pre nego što oni to i pomisle, jer u suprotnom mogu se čuti vrišteći krici iz grla malog i nejakog stvorenja. A kada malo porastu, nikako im ne uskraćivati zadovoljstvo maltretiranja drugih, jer u suprotnom će doživeti traume i imaće poslediće za ceo život. Neće biti sposobni da samostalno odrastaju, a još manje da se posvete ulozi roditelja.

Podići ruku na dete, kazniti ga vaspitno? A, ne, ne, to nikako… Dete ima pravo na slobodu govora, izbora, ne dao ti Bog da te dete prijavi policiji zato što si pokušao da mu ukažeš na greške u ponašanju ili, još gore, da mu skreneš pažnju da pokaže poštovanje prema starijima. Država će ubuduće vaspitavati našu decu, jer zahvaljujući određenim zakonima i odredbama koje su uvek nejasne i tumače se kome kako odgovara, kažnjavaće se roditelji koji istuku svoje dete. Najveća greška koju roditelj može da napravi je da prepusti dete ulici ili zakonu da ga vaspitava.

Postoji narodna priča koja kaže: „Ciga istuče svoje dete pa ga pošalje po vodu“. Pitaju ga: „Pa što, cigo? Dete ništa nije zgrešilo“.“ Kad se krčag razbije džabe se posle bije“. E, da su se tako vaspitavala braća koja su maltretirala Rašu Popova, i ko zna koga pre njega, sada bi i oni bili uzorni kao i naša braća sa početka priče. Moj prag tolerancije je izuzetno visok, ali kad padne na dno, da vidim koji će me zakon sprečiti da vaspitam moju decu da budu dobri i pošteni ljudi. Ko je nama dok smo išli u školu govorio o našim pravima? Kad učiteljica ulazi na čas, svi kao jedan skačemo i stojimo dok nam ne kaže: „Dobar dan deco. Sedite“. Stariji su se poštovali i obraćali smo im se sa Vi.

Ako se svaki roditelj trudi da svojoj deci ukaže na prave vrednosti, a pri om ima podršku države u smislu da se neki crtaći, filmovi, igrice koje izazivaju nasilje zabrane, ako se u školama promovišu prave vrednosti, druženje, igre, ako se uvedu obavezni predmeti koji će decu odvući od kompjutera i mobilnih telefona – kao što je preživljavanje u prirodi – neće biti potrebe ni za batinama ni za nasiljem koje odrasli trpe od strane DECE.

Dobro jutro.

2(Foto: www.sheknows.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. novembar – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

 

 

Među raznim danima ovoga i onoga koje obeležavamo, provukao se i Dan muškaraca, pre dva dana. Sa zakašnjenjem, čestitam. A povodom tog dana, mediji su pustili mašti na volju. Između ostalog, na pojedinim Internet portalima muškarcima su poklonjene, veoma originalno i potpuno neočekivano, slike polugolih lepotica. Uklapa se u medijski stereotip o mužjacima koje samo zanima kolika je oblina, po mogućstvu silikonska. Ali, provukao se i tekst, koji je objavila Politika, sa zabavnim naslovom:” Muškarac u Srbiji pere sudove tri minuta”. Dobro, teško da za tri minuta može da se opere pristojnija količina sudova, ali jasno je da se govori o prosečnom vremenu koje muško biće provede u kuhinji. Nedostaje podatak koliko u proseku žena pere sudove, da bismo imali pravu sliku o odnosu polova kod nas. Ali, ono što je zanimljivo, jeste teza iz teksta da su muškarci u stvari slabiji pol. Žive kraće od žena, manje je visokoobrazovanih među njima, češće oboljevaju od teških bolesti… Čini se da su, bar prema statistici, muškarci biološki ugroženiji od žena, te je stoga verovatno bilo neophodno uvesti i njihov dan. A možda upravo ovi podaci objašnjavaju zašto više nije čudno kada neko ko se rodio kao muško, promeni pol. I dalje puni stranice novina, kao nedavni slučaj devojke jednog sportiste, koja je u stvari bila dečak, ali se polako navikavamo na to da pol nije ono što smo mislili da jeste, rodjenjem dat, jasno definisan. Možda ćemo uskoro obeležavati i dan onih koji su promenili pol, kao treće kategorije. Do tada, drage dame, imate skoro godinu dana da smislite šta ćete pokloniti svom muškarcu na njegov dan. Moj predlog je bar tri minuta pranja sudova.

Dobro jutro!

A young man washes dishes(Foto: www.autismafter16.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

 

Već nekoliko dana osećam bes kao jedinu emociju koja počinje da iz mene izvlači poriv da postupim onako kako nikada do sada ne bih, a tiče se dece što tuđe što vlastite. Kao roditelj, uvek sam bio protiv fizičkog kažnjavanja mališana, jer sam uvek smatrao da lepa reč i odlučno postavljanje granica šta se sme a šta ne, predstavljaju najbolji obrazac za vaspitavanje podmlatka. Međutim, slučaj od pre nekoliko sedmica, koji je gle čuda, tek pre neki dan isplivao u javnost, o napadu na velikana Raši Popovu, predstavlja neverovatno huljenje na lik i delo dečje književnosti. ali i potvrdu one narodne da je batina iz raja izašla. Dva dečaka od deset i jedanaest godina napala su jednog starca od osamdeset godina u želji da ga opljačkaju. Slučajno je taj starac svoj život posvetio stvaralaštvu za decu baš tog uzrasta. Kakva ironija sudbine. Uspeo je nekako da se odbrani, ali sa osećanjem poniženosti i straha. Saznali smo, između ostalog, da su ti mališani već okoreli kriminalci. Da, da, kriminalci. Kako drugačije objasniti više stotina incidenata u kojima su učestvovali, a da niko prstom nije makao da ih izmesti sa ulice i naselja u kojem već duži period maltretiraju svoje vršnjake ali i usamljene starce. Navodno, po važećim zakonima, tim huligančićima niko ništa ne može. Nije nego. Šta rade službe koje su zadužene da zapuštenu i napuštenu decu ulice sklone u adekvatne ustanove gde bi imali smeštaj, hranu, ali i poseban vid obrazovanja i vaspitanja? Za sada ne ulazim u to da su najveći krivci njihovi roditelji koji su ih prepustili ulici, ako ih uopšte imaju, ali veoma odgovorno postavljam pitanje: Da li će nas uskoro spopadati bande od više desetina mališana, jer su za starce i decu dovoljna i dva mala razbnika? Nešto definitivno ne štima u lancu socijalne brige o napuštenoj deci. Pitam se, šta ti državni činovnici rade tokom svog radnog vremena? Kako odlaze s posla kući? Da li je i njih strah od napada onih o kojima bi morali u ime društva da brinu? Sve dok se ne prihvate svog posla, izađu na teren i u saradnji sa stručnjacima za maloletničku delinkveniciju ne utvrde stanje sa napuštenim malim građanima, nama velikim građanima ne preostaje ništa drugo do obična batina ma kog oblika kojom ćemo sebi krčiti put u nameri da neozledjeni i neopljačkani stignemo tamo gde smo se zaputili. Treba li da zbog zakona strada još neki Raša Popov? Državo, učini nešto, ali hitno! Dobro jutro! 

1(Foto: Printscreen Youtube, arhiva)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. novembar -crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

CRTICA – prijatelju, brate, druže… a ponekad i rođače!
Prolazim pored trafike ispred koje stoje frižideri sa osvežavajućim napicima. Vrata jednog od njih pokušava da otvori mladić. „Druže, pitaj u radnji“, dobacuje mu muškarac srednjih godina koji sedi u blizini.

Ova scena se dogodila pre nekoliko dana, i asocirala me kako su početkom 1990-ih odjednom svi postali „braća“. Interesantno, pre tih 1990-ih bili smo i „ortaci“ i „frajeri“, ili „e, dečko“, a ponekad i samo „e“! Nešto se ne sećam da su „drugovi“ bili u opticaju za neformalno obraćanje na ulici. Pre ste mogli da čujete „rođače“, „prijatelju“, pa čak i telefonsko „alo“!

No, vremena se menjaju. „Drugovi“ su, izgleda, ponovo u modi. Kad malo porazmislim ono „brate“ odavno nisam čuo. Ne znam da li to nešto znači. Ili ne znači ništa.

1(Foto: www.neatorama.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. novembar -crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

OTMENA CRTICA

 
Bundeva – kako to slatko zvuči! Kako je ta tikva prijatnog ukusa! U čorbi, piti, pečenju, podjednako je dobra. A tek kako joj je divna boja! Ali iako se smatra srpskom bananom, nije mnogo otmena. Istina, ne kaže se – prost kao bundeva, već prost k’o pasulj, ali niko u prodavnici neće reći: „Dajte mi onu bluzu boje bundeve“. Kajsija, toliko sličnog kolorita, iz nekog razloga opstajava kao sinonim najlepše boje, pa nije sramota reći da želite nešto boje ovog voća.

Štaviše, to je čak otmeno. Zar ovu tvrdnju treba dokazivati ako znamo da je pariski hotel „Ric“ u svoja kupatila stavio bade mantile upravo ove boje? Iako je, ruku na srce, boja bundeve još intenzivnija, možda i lepša.

Ali, ko bi to uradio u jednom tako finom hotelu? Koji upravnik bi kazao: „Dođite kod nas. Sve nam je u kupatilima boje bundeve…“ Bundeva je korisna, ali je ne možemo povezati sa nečim što je otmeno, osim sa Pepeljuginom balskom kočijom. Ali to su već vilinska posla.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.dia-trofis.gr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ko nije za sebe, nije ni za druge. Ova stara narodna izreka potvrdiće se u rečenicama koje slede. Pitate se zašto i kako? E, pa lako. Odlučio sam da ovoga jutra umesto o političkim ili ekonomskim, sportskim ili temama iz kulture prozborim o sebi jer mi je danas poseban dan. Pre dvadeset pet godina, moj glas je prvi put slobodno, kao ptica poleteo etrom. Tog novembra bilo je jako hladno u Prištini gde sam u potrazi za poslom stigao iz Beograda. Pun volje, snage, i planova, u tom lepom gradu potražio sam svoju šansu i dobio je zahvaljujući dobrim, iskusnim novinarskim vukovima koji su prepoznali „ono nešto“ u meni što je bilo dovoljno za nastup pred mikrofonom. Sećam se da mi je prvi novinarski zadatak bio da istražim cene energenata i na osnovu toga izvučem zaključak kako se najjeftinije ogrejati te zime sada već daleke 1989. godine. Žao mi je što taj tekst nisam sačuvao u svojoj arhivi jer bih slobodno mogao da ga i jutros pročitam samo menjajući nominalne iznose troškove. I tada je struja bila najjeftinija, toplane su kuburile sa mazutom, ugalj je bio nedostupan stanovništvu zbog nestašice, a drva su bila papreno skupa. Nekako s mojim počecima krenuli su politički potresi u Evropi. Srušen je Berlinski zid, Amerika je dobila hladni rat, Rusija pala na kolena, zemlje istočnog bloka su iz socijalizma prelazile u tranziciju, a Srbija je tapkala u mestu, gubila ekonomsko tlo pod nogama, nevešto dočekujući katastrofu koja će potrajati tokom cele naredne decenije. Prvi znaci da će biti bolje ukazali se početkom dvehiljaditih, ali ih je ubrzo nakon prvog zanosa zamenila opšta nacionalna apatija koja traje i danas. Prošao sam mnogo faza za proteklih četvrt veka, od „srbina povratnika na vekovno ognjište“ preko „interno privremeno raseljenog lica“ sve do „žitelja našeg glavnog grada“. Bio sam pun para, ali bez njih i ostajao, imao za kavijar ali ponekad jedva i za veknu hleba koju sam umakao u embargo ćušpajz. Mnogim glavnim urednicima sam leđa video, ali i ambicioznim kolegama koji su bili nagrađivani na nameštenim konkursima za koje nisam slovo objave video sve dok nisu bili završeni. Nijednu nagradu nisam dobio, a mogu se pohvaliti sa hiljadama sati emisija raznih žanrova koje sam uglavnom realizovao u živo, bez prava na grešku. Nije mi žao što je tako, jer i da imam te nagrade gde bih sa njima u ogramnom jednosobnom stanu? A, znate i onu narodno o lisici kojoj je nedostupno grožđe bilo kiselo? Od ravnodušnosti do ushićenja, tako se može opisati profesionalni put kojim sam prolazio, a koji će potrajati verovatno još najmanje dvadeset godina ako ne promene opet zakon o penzijama. Gde sam bio, a gde ću biti u godinama koje su preda mnom? Nemam pojma, taman kao i na samom početku karijere. Možda je tako najbolje, jer ko zna šta bih danas bio da sam u to vreme naišao na neku dobru gataru. Idemo dalje. Dobro jutro!

1(Foto: www.info-click.fr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (16. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

 

I ova sezona slava u Srbiji obeležena je zajedničkim okupljanjima, zdravicama i molitvama. Današnja slava poznatija kao Đurđic predstavlja sećanje i poštovanje sveca koji je predstavljen na ikonama kao vojnik pešak u vojvodskoj odori kako ubija aždaju. Ovaj dan je u srpskoj istoriji zabeležen kao početak čuvene Kolubarske bitke, samim tim i dan kopnene vojske. Kako današnji pešadinci dočekuju svoj praznik? Značajno smanjenih kapaciteta ali uvek uz svoj narod pripadnici ovog roda Vojske Srbije obeležiće svoj dan odlikovani Ordenom belog orla sa mačevima drugog stepena za naročite zasluge u izgradnji sistema odbrane države. To u praksi znači da je značaj naše pešadije primetan naročito tokom nepogoda koje nas nisu zaobilazile. To najbolje znaju u Kladovu, Obrenovcu, Šapcu, Sremskoj Mitrovici, Kraljevu, ili bilo kom mestu gde je trebalo probiti puteve, ojačati brane, evakuisati stanovništvo. Onaj odbrambeni aspekt delovanja naših sinova za sada miruje, hvala bogu. Neka tako i ostane i godinama pred nama, ali ono što treba istaći jeste da su ipak i u teškim okolnostima najpre svojim delima uspeli da animiraju mnoge mladiće da se odluče na odlazak na dobrovoljno odsluženje vojnog roka. I to predstavlja veliku branu defetizmu koji je usled brojnih i komplikovanih prilika, što političkih, što ekonomskih, zahvatio naciju umornu od stalnog ponižavanja ma kog oblika i forme koje svakodnevno stiže sa svih strana sveta. Nije to mala stvar, to je način na koji ovi odvažni savremeni heroji daju putokaz svima nama da se na svetlim tradicijama slavnih predaka iz oslobodilačkih bitaka s poštovanjem prošlosti ponosno zagledamo u budućnost. Verujem, svetlu. Dobro jutro!

21.05.2013_MO Vucic sastanak sa zenama u VS D_Banda(Foto: www.mod.gov.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (15. novembar – crtica)

piše: Vlada Toborović

 

 

CRTICA – … i tako u krug

Zapravo, hteo sam da pišem o nečemu sasvim drugom, ali kako se sinoć približavala utakmica Srbije i Danske, neminovno je bilo da mi se neka dva sata pre početka meča u glavu usadi jedna misao: Fudbaleri nas uvek razočaraju! Mislim tu na A reprezentaciju, ovi mladi su počeli čudno da se ponašaju, kao da su inspiraciju našli u vaterpolistima, košarkašima, odbojkašima…

Pri tome ne mislim na konkretnu utakmicu. Neku dobiju, plasiraju se povremeno na neko evropsko ili svetsko prvenstvo. Ali, generalno, stalno imate taj utisak da ili ne daju sve od sebe ili kao da ne znaju šta će sa tom loptom, i tako u krug.

Moje društvo se redovno okupljalo kod nekoga u stanu, i gledalo utakmice reprezentacije. Ponekada sa zastavom prebačenom preko televizora. Pa ako su igrali očajno, bilo je i pljuvanja po ekranu… pa ako bi se „iskupili“, brisalo se… i to – zastavom! Ali, što smo bili stariji sve više smo kukali kako nas fudbaleri uvek razočaraju. I onda bi kukali kako ćemo opet da se „primamo“ kada krene novi ciklus kvalifikacija. I tako u krug.

Tako sam se i ja sinoć unervozio. Šta je bilo dalje? Možete da pretpostavite. U zavisnosti od rezultata. Šta će biti dalje? I to znate – … i tako u krug.
1

(Foto: wallpaperscraft.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Danas je slava koju obeležavaju mnogi srpski domaćini, ali i zdravstveni radnici – Sveti Kozma i Damjan, ili Sveti Vrači. U religiji predstavljeni kao prvi besplatni lekari koje je isceliteljskim moćima obdario sam Gospod, predstavljaju putokaz svojim naslednicima u belim mantilima kako da se  postavljaju prema svojim pacijentima. Ima svetlih primera da se zahvaljujući posvećenom lekaru spase život otpisanom, ponekada je požrtvovanost medicinskog osoblja mnogo veća od obaveze koja se podrazumeva opisom radnog mesta koje zauzimaju.  Istinsku posvećenost predstavlja  i razumevanje onih ljudi sa patnjom čija terapija predstavlja samo strpljenje da ih neko čuje.. Sve to povremeno besčasnici pokvare mrljama u radu koje ponekad  umeju da unište nečiji život ili zdravlje a sve zbog pohlepe kojoj sveti Vrači nisu bili skloni. Hajde da samo zamislimo kako je lepo imati lekara koji je dobar, human, čestiti i pošten. To je lako jer je većina tih ljudi upravo takva. Pogledajmo sebe i oko sebe. Ako smo u ulozi nekoga ko besplatno daruje svoje znanje i moć, a zarad onih kojima je baš naša pomoć neophodna, neka osetimo prilikom darivanja prijatnu toplotu oko srca a duh napojimo pozitivom. Ako nam život dodeli ulogu srećnika koji u ova teška vremena prima poklon, neka to uzdarje bude prihvaćeno sa uzvišenim osećanjem zahvalnosti  i brižljivog čuvanja kao što se čuva dragoceni porodični nakit. Ko zna kada će nam se ponovo ukazati prilika da se slatko radujemo. Setimo se svih koje poznajemo. One koje ne poznajemo prepoznajmo u strancima koje inače ne vidimo iako su to oko nas. U znaku visoko moralnog principa da volimo i budemo voljeni, danas radimo i zaradimo, ali se i radujmo jer će nas sigurno samo tako neko obradovati. Ne nasedajmo na prazne priče, hvalospeve i olako izrečena obećanja. Danas nam je dovoljno nešto čarobno za pod nepce, malo dobre volje I samo jedna izlizana ali lekovita fraza:  Pred nama je nov dan, iskoristimo ga najbolje što umemo! Dobro jutro.

1(Foto: brightwallpapers.com.ua, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

 

Juče su novinari od ranog jutra mislili da imaju vest dana. Lider radikala Vojislav Šešelj trebalo je da stigne u Beograd. Na aerodromu pored nekoliko stotina njegovih pristalica, bilo je nekoliko desetina novinara koji su željni tradicionalno Šešeljevih senzacionalnih izjava zauzeli najbolja mesta da ga sačekaju. Iako su bili opremljeni kamerama i mikrofonima, povezani direktnim vezama sa redakcijama, ipak su ostali uskraćeni za ekskluzivnost u izveštavanju. U samom centru grada nepoznati prolaznik opremljen samo kamerom mobilnog telefona beležio je neverovatno brutalan okršaj mlađanog brojača putnika i starijeg sugrađanina. Čikica je uporno pokušavao da uđe u tramvaj dok ga je sve vreme nogama šutirao neverovatno razjaren mladić. Sve vreme je mučnu scenu posmatralo nekoliko putnika u vozilu ali i na stanici gde se ovaj nemio slučaj desio. Neverovatno, ali niko nije prstom makao da se ova neprimerena primena sile nad nemoćnim starcem zaustavi. Za jednog svedoka znamo da je bio snimatelj pa nije mogao da prekine svoj rad na pravljenju klipa koji se proširio svim društvenim mrežama u kratkom roku. Što bi rekli, bile su mu ruke zauzete. Za drugog svedoka znamo da je vozač tramvaja koji ništa nije učinio jer je uredno zatvarao i otvarao vrata pomažući brojaču putnika da starca ne pusti u vozilo. Za trećeg, četvrtog, petog ili sedamdeset sedmog svedoka putnika možemo da pretpostavimo da je u ovom slučaju uredno gledao u prozor bez želje da oslobodi svoje sedište i spreče ovaj horor.

1Uostalom, nikad se ne zna ko može da uleti, iskoristi gužvu i zauzme teško osvojeno mesto u tramvaju. Kroz koji prozor je gledalo takozvano ovlašćeno lice koje je uposlilo brojača putnika? Da li je to isto lice izvršilo sve provere pre nego li ga je poslalo na ulicu sa legitimacijom? Da li mu je dovoljno jasno objasnilo šta je u stvari brojanje putnika? Pitanja, pitanja… već počinje da boli glava koliko ih se nameće. Odmah su se oglasili nadležni, policija je utvrdila ko je nasilnik i uhapsila ga u veoma kratkom roku, a iz firme koja ga je uposlila usledio je automatski otkaz. Oglasila se i jedna opoziciona stranka koja je odmah zatražila smenu svih direktora i pozvala na odgovornost. Ne znam samo da li se iko potrudio da pronađe dekicu koji je pretrpeo nasilje. Za sada ne znamo ko je on, ali znamo da smo postali potpuno ravnodušni na nasilje i nepravdu. To potvrđuju vesti iz crnih hronika gde nam se svako malo dogodi nasilje u porodici, bezobzirno bežanje sa mesta gde ječe povređeni u saobraćajnim nesrećema, ginu radnici, napastvuju ili tuku deca. Da li nam na naplatu stižu računi iz prošlih vremena? Malo je opravdanja jer za ono što nas snalazi ne možemo da optužimo ni tvorce svetske zavere, još manje „omražene i osvedočene neprijatelje srpskog naroda“. Vreme je da se trgnemo i oljudimo zbog tog istog naroda kojem i sami pripadamo. Ovako više ne može. Dobro jutro.

(Foto: YouTube/www.politika.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. novembar – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Pamtite li prve batine koje ste dobili od roditelja? Pamtite li poslednje? Možda je najbolji odgovor na oba pitanja „ne“, jer to znači da su tada u datoj situaciji bile dovoljno efikasne da postanete danas vaspitan i dobar, pažljiv čovek, a dovoljno blage da vas negde u zapećku mozga ipak ne peku i dalje.

Roditelji u Srbiji ubuduće neće moći da biju svoju decu, jer prednacrt Građanskog zakonika pređvida zabranu fizičkog kažnjavanja dece. Važeći Porodični zakon već kaže da roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama, koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta, kao i da su dužni da ga zaštite od nasilja drugih ljudi. U našem društvu stepen tolerancije nasilja je negde u kulturnom kodu i opravdavan generacijama kao često najbolji način za bezizlazne situacije dečije obesti, nerazumnosti i drskosti. Vrlo uslovno sam saglasna da, naročito u uzrastu kada deca još ne razumeju sve što im kažete i zašto im to kažete, postoje situacije kada je jedini način da detetu objasnite da NE SME da gura prste u šteker ili pretrčava ulicu i taj da viknete na njega, ili jedna „po turu“, čija poenta nije bol, već skretanje pažnje – postoji razlika između „nisi dobar i treba da patiš zbog toga“ i „alo, sinak, nisi dobar, veruj mi kad ti to kažem jer te volim i znam da umeš da budeš dobar“. Granica je labava, ali ljubav i strpljenje ne bi trebalo da budu. Svako u ovim ograničenjima vidi drugu poentu ili zaveru, ali niko vam ništa ne može ako čuvate svoju porodicu. I komšijsko dete, i bilo koje drugo, ako trpi ozbiljno nasilje ili je ponižavano.

Ona stara kaže „batina je iz raja izašla“, opasna fraza koja iza sebe krije nažalost mnoštvo opravdanja za nešto što više nije ni vaspitna mera, već puki svakodnevni način rešavanja problema, kao kada nervozni korisnik računara lupi kućište, da proradi. Računar ima uputstvo, garanciju, servis, može da se kupi novi i „bržekapirajući“, a znamo da to nije slučaj sa decom, velikim ljudima u malom pakovanju. Najteži i najlepši posao ne otaljava se cimanjem da taj naš potomak „proradi“, već vanserijskim trudom, kroz koji obe strane uče nešto sebi i postaju bolji ljudi. Meni se ipak više sviđa ona druga, duhovitija, novija izreka: „Nemojte vikati na svoju decu. Približite im se i šapnite upozorenje, mnogo je strašnije!“

Dobro jutro!

1(Foto: www.motherandbaby.com.au, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

 

Sinoć je u Beogradu otvorena jedna izložba. Reč je ideji da se predstavi strastvena opesednutost filmskim zapisima čoveka koji je bio u svoje vreme najvoljeniji sin svih naroda bivše države. Pogađate, u pitanju je čuveni drug Tito, koji nije bio samo državnik, političar ili vođa već i veliki poklonik filma, pozorišta, fotografije i poštovalac glumaca što domaćih, što stranih. Mnoge od umetnika On je ugostio, uspeo da zahvaljujući svom uticaju najpopularnije i svetski priznate uposli na važnim istorijskim filmskim spektaklima gde se slavila borba naroda na čijem je čelu bio On. Nekako se poklopilo da u Beograd juče posle 68 godina doputuje albanski premijer Rama i po očekivanjima kao gost vlade Srbije načini prvi korak u zbližavanju dve države koje se ne mogu pohvaliti harmoničnim odnosima. Čuli ste da je izbio skandal zbog njegove izjave da je Kosovo nezavisno, na koji je odmah reagovao premijer izjavom da je Kosovo Srbija. Sličnu glavobolju imao je svojevremno i drug Tito prilikom susretanja sa Enverom Hodžom, albanskim posleratnim vođom. Sve se na kraju svelo na međusobno zaziranje koje je dugo trajalo, a sudeći po jučerašnjoj provokaciji ono će potrajati sve dok Brisel ne izvrši dodatni pritisak. A sigurno je da hoće. Ono što oni smatraju jednostavnim nama predstavlja veliki izazov i bezobrazluk. Ako je od Rame, previše je. Dočekan je kako dolikuje, a zlouptrebio je srpsko gostoprimstvo na najgrublji politički način. Još uvek osećamo gorčinu zbog drona koji je leteo dirigovan da izazove haos a već je stiglo novo sipanje albanske soli u večno otvorenu srpsku ranu. Šta će učiniti premijer Vučić kada ka njemu krenu pritisci da je incident u stvari nesrećno prevedena izjava a nikako zla namera „osvedočenog prijatelja“ srpskog naroda. Naći će se već neko briselsko opravdanje za ovaj incident, ne znam samo koje? Jedno je sigurno, za razliku od Tita, Vučić sigurno neće sedeti skrštenih ruku i gledati filmove. Za takav luksuz on nema vremena a ni nepogledanih filmova. Sve je već ovo gledao. Dobro jutro!
1(Foto: RTS.RS)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. novembar – crtica)

Piše: Ru Šavr

 

 

ROĐENDANSKA CRTICA

Nekome je danas rođendan. Taj neko će danas verovatno veselije otvoriti oči nego inače i s lepšim mislima ući u novi dan. Tako bi trebalo da bude i verujem da se sve škorpije raduju ovom danu. Naročito mlade škorpijice. Vesele i poletne, one će danas sigurno imati snage da izdrže sve izazove novog dana a i da bocnu ponekog, ako treba.

Ima, doduše, i onih koji nerado stavljaju svećice sa brojkama na tortu, a još manje vole one obične svećice. Jer, zbilja, ponekad ih je toliko da se torta može zapaliti od njihovog plamena i duvanja, a svako će parče imati i podosta voska. Ali oni čije godine imaju granične brojčane vrednosti, to jest najmlađi i najstariji, sigurno imaju razloga da slave, možda, najznačajniji dan u svom životu. Onima u sredini dovoljno je da pojedu parče torte i da se naprave da nisu čuli pitanje: „A koji je po redu?“

Zato ima ljudi, najčešće žena, koji ne vole proslave ovog datuma. Podsećaju ih na protok vremena. Ali slavili, ne slavili, godine prolaze. Svi primećujemo da kako vreme protiče ushićenje oko slavlja roždestvenog dana jenjava. A, u stvari, bitno ga je provesti na lep način makar proslava bila skromna. Novu godinu života pametno bi bilo posvetiti nečem dobrom i ne dozvoliti da vreme iscuri kao pesak.

Neka danas bude lep dan onima koji duvaju svećice. Njima želim srećan rođendan a ostalima dobro jutro!

1(Foto: www.mikaanticforum.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (9. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

 

Ovoga jutra pokušao sam da jutarnju rutinu prekratim razmišljanjem o tome kad sam se poslednji put slatko, onako baš od srca nasmejao. Pošto mi iz prve to nije uspelo, počeo sam da tražim uzroke za svakodnevno smrknuto lice, brige, razmišljanje o egzistenciji, školovanju dece, dodatnom poslu, plaćanju računa i ko zna o čemu još. Nije ni čudo što se između tih briga, makar kao muzički intermeco ne uvuče po koji razlog za zdrav, smeh, onaj do suza. Priznajem, postao sam komplikovan. Sklon sam da u svemu što me okružuje vidim lošu stranu, posumnjam da i ono što vidim u stvari nije istina već zavera ljudi kojima sam okružen. A ne mora tako. Smeh je lek a mi smo prestali da se smejemo. Zaboravili smo kako to izgleda kad zabole obrazi od smeha, kad suze krenu, dah počne da se gubi, a poenta nekog vica počne da se ponavlja da bi se još više istaklo kako je dobra i obara s nogu. Još ako je društvo odabrano nema bolje psiho-terapije od zajedničkih smehotresnih olimpijada. Ono što nas sputava da se družimo i smejemo je nemaština. Kako pozvati prijatelje, kad je to ipak u srpskim uslovima ipak trošak. Dok nabaviš grickalice, pićence i nešto pride, odoše bar četiri crvene. Zarad pukog preživljavanja, odričemo se trenutaka od kojih se živi mnogo duže, uz mnogo plemenitiji i bogatiji duh. Kao da nam je lakše da uživamo u svojoj muci. A potrebno je samo načiniti prvi korak. Malo više optimizma bez pokrića i eto razloga da se smejemo baš kao i lud na brašno ako ničemu drugom a ono svojoj naivnosti da će biti bolje. Nama brašno ne treba da bi se smejali svojoj muci. To je najbolji način da je na tren zaboravimo. Dobro jutro!
1(Foto: dailypicksandflicks.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (8. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Svečano će biti danas u domovima koji slave svetog Dimitrija. Širom Srbije biće organizovane proslave povodom ovog praznika koji je u narodnoj tradiciji predstavljen kao hajdučki rastanak. Veruje se i da danas treba prenoćiti u svom domu, jer u suprotnom, cele godine noćivaćemo u tuđim kućama. Simbolika je čudo. To potvrđuje i vest da će od danas jedan haški sužanj ponovo biti na slobodi i posle više od 11 godina ponovo prenoćiti u svom krevetu. Vojislav Šešelj, teško bolestan, posle četiri godine čekanja na presudu Haškog tribunala, vraća se u Srbiju. To pokreće mnogo pitanja. Zašto se čekalo četiri godine na presudu koja još uvek nije napisana? Da li je ovo ekspresno puštanje na slobodu čoveka optuženog za podsticanje ratnih zločina način da haški sud sa sebe skine odgovornost za njegov život? Da li na ovaj način Srbija dobija vreo krompir za koji nema šake? Da li je ovo poklon vladi premijera Vučića za pokušaj vođenja balansirane politike u sukobu istoka i zapada? Organizovali smo vojnu paradu povodom oslobođenja Beograda, ugostili Putina, pokrenuli skoro zamrli proces pridruživanju Evropi, prihvatili Briselski sporazum, počeli pregovore sa MMF-om, očekujemo albanskog premijera, ali to očigledno nije dovoljno. Svi znamo da je Šešelj veoma gnevan na svoje nekadašnje partijske sledbenike pa ne čudi jedna nepotvrđena informacija po kojoj njega ne zanima sopstveno zdravlje već osveta. Kome će se svetiti i na koji način nije navedeno. Možemo samo da pretpostavimo kako će ta osveta izgledati? Da li je Srbiji potrebno novo zabijanje klinova u točkove koje tek treba da pokrene ili konstruktivno i odgovorno ponašanje? Deobe na naše i njihove nam nikada u istoriji nisu donele ništa dobro. To bi trebalo da na umu imaju i srpska vlada i Vojislav Šešelj. Naroda radi. Dobro jutro!
1(Foto> www.rts.rs, arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. novembar – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

 

Deca su se nekada igrala „partizana i Nemaca“, jednostavne igre koja je podrazumeavala da se podele na dve grupe, pa su jedni dobri, a drugi zli. I uvek je bio problem ko će da bude Nemac, jer su  oni bili nevaljalci. I bilo je jasno ko je dobar u celoj priči. Kada bi se deca danas igrala slične igre, ko bi bile te dve grupe? Ko bi bio dobar, a ko ne? Recimo, da se igraju igre uhvati tajkuna. Onog što nije plaćao porez. Da li bi se deca utrkivala da budu potencijalni policajci, ili možda tajkuni? I kako bi odredili ko je nevaljalac? Ako je neko baš, baš bogat, a ne plaća porez, a ne leži u zatvoru i niko ga ne juri, da li je taj negativac, ili je neko na koga se treba ugledati – u stvari veoma uspešan poslovni čovek. Hajde da pustimo tajkune ovog jutra da još spavaju.

Recimo, da se deca igraju obrazovani protiv ovih drugih. Pa bi u grupi obrazovanih bili na primer lekari, profesori, kulturni radnici, oni koji su završili fakultete… Da li bi većina dece volela da je u toj grupi? Pa da, za početak, ne mogu da nađu posao u struci, ako ga nađu da su im male plate, pa ako štrajkuju da im svi govore kako su nezahvalni na tome što imaju itd.

Uh, pa i nije tako lako naći igru za današnju decu. Mada, ima jedna koja mi pada na pamet, a mogla bi postati veoma popularna, s obzirom da odrasli već decenijama uživaju u njoj – „političari i narod“. Ali, ima i tu začkoljica – iako se na prvi pogled čini da bi sva deca volela da budu političari, nije ni to lako. Moraće da se žrtvuju za svoj narod, da ne spavaju noćima jer reforme nisu završene, da im se srce cepa dok sebi povećavaju plate, a narodu iste smanjuju. Ali, s druge strane, roditelji dece koja budu uspešna u ovoj igri mogu da odahnu – budućnost njihovih mališana je svetla. No, ti isti roditelji treba da brinu za sebe – kada ta deca porastu i osamostale se, mogu, recimo, da im smanje penzije. Kad malo bolje razmislim, možda je i dobro što se današnja deca ne igraju igara kao što je bila „partizani i Nemci“, već mirno sede ispred tv aparata ili kompjutera.

Dobro jutro!

1(Foto: bishopstonmatters.co.uk, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. novembar – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

094. CRTICA – pamti (pa vrati)

Koliko brojeva telefona znate napamet? To apsolutno nije najbitnije svetsko pitanje, ali, eto… Ja sam se uvek divio ljudima koji su znali gomilu brojeva telefona napamet. Meni to, uglavnom, nije bilo potregno. Svo društvo je bilo u kraju, okupljali smo se na jednom igralištu i nije nam padalo na pamet da se zivkamo telefonima. Naravno, to je bilo pre mobilnih, interneta…

Elem, sa dolaskom modernih sredstava za komunikaciju, lagano je nestala potreba da pamtimo brojeve telefona. Ionako ih imamo ubačene u mobilnom, odmah vam se pokaže ko vas zove, nema iznenađenja.

Da li je onda lakše? Da li nema više „memorijskih izazova“? Voleo bih da je tako. No, brojeve telefona zamenili su PIN kodovi kartica, šifre za mejlove, fejsbukove, tvitere… Nekada smo pamtili samo brojeve. Šest do sedam cifara i dosta. Sada sam morao šifru za wi-fi da učim ko pesmicu. I brojevi i slova, i velika i mala i interpunkcijski znaci. Živeo napredak! Pamti – pa vrati!
1(Foto:programming4.us ,ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ne dao vam bog da se tokom ovog meseca razbolite sredom. Zdravstveni radnici su najavili da će zbog najavljenog smanjenja plata od deset odsto obustaviti rad sredom tokom celog novembra sve dok se pregovorima sa vladom ne dođu do prihvatljivog kolektivnog ugovora. Ministar zdravlja je izneo ideje o rešenju problema ali sve se svodi na to da i zdravstvo mora da podnese teret budžetske konsolidacije. Ko neće da radi – ne mora, a minimum procesa rada mora biti obezbeđen, smatra ministar. To da hitni slučajevi moraju biti zbrinuti uprkos štrajku jeste tačka susretanja suprostavljenih strana koje bi, da je sreće, trebalo da budu partnerske. Svi imamo pravo da se ljutimo što će nam plate biti manje, ali to Srbiju lako može da pretvori u državu u kojoj svi štrajkuju. Već štrajkuju advokati zbog kojih se pravosuđe suočava sa blokadom, štrajkovali su radnici iz preduzeća „Nega kola“ zaustavivši BG voz; skoro da je očekivano da glas protesta uskoro upute i poslenici kulture, prosvete, policije, ili lokalnih samouprava. MMF nam diše za vratom. Da bi nam pomogli, postavili su skoro nemoguće uslove koje ćemo na kraju ipak morati da ispunimo. Hitno moramo platiti dug za ruski gas, isplatiti dospele obaveze za ranije uzete kredite, u isto vreme jureći investitore koji će nam s grbače skinuti najveće crne rupe u koje prosipamo teško skupljeni novac od akciza, PDV ili taksi od preopterećenog privatnog sektora. Dani pred nama biće veliki izazov za kreatore izlaska iz krize kojima će obustave rada u javnom sektoru biti stvarnost. Kako objasniti štrajkačima da uprkos smanjenu plata i dalje moraju da rade istim žarom i dokle će tako biti. Biće to nemoguća misija, naročito ako se uzme u obzir predugo trajanje tranzicije i krize u Srbiji kojoj ne preti grčki scenario prema najavama, ali ne treba zaboraviti da se i ta prezadužena Grčka polako izvlači a mi kao da i dalje tapkamo u mestu. Ohrabrujuće je da su nam starlete i dalje dobro. Zbrinute su kraj luksuznih automobila u raskošnim vilama okružene telohraniteljima i pokrivene kamerama paparaca 24 sata dnevno. Uredno nas selfijima podsećaju da su žive, zdrave i da nemaju brigu da će im prinadležnosti biti umanjene za tih famoznih deset posto. Dobro jutro.  

Road To Change

(Foto: www.lowmanlawfirm.com, ilustracija)
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Kiseo ukus ovih dana osećaju u svojim ustima građanke i građani Srbije. Kiselo je toliko da postaje gorko. Za taj ukus nije kriv samo turski limun koji je navodno jeftin jer je prskan hemikalijom štetnom za ljudsko zdravlje. Mnogo je faktora koji nam ukazuju na to da smo postali zavisnici i slepi konzumenti informacija bile one proverene ili ne. Nadležne inspekcije kažu da u Srbiji u trgovinama nema otrovne hrane, a predsednik Udruženja potrošača da se ipak uzdržimo nekoliko dana i ne kupujemo limun. Treća strana, ne znam kome ona pripada, objavljuje da je to sve u stvari bacanje prašine u oči srpskoj javnosti nakon zatezanja ventila za ruski gas. Teorija zavere, panika u stanovništu, opasno po život. Znam samo da je kolebljivima koji strepe od hladne zime ova priča ili znak za uzbunu ili samo razlog više da umesto prirodnog C vitamina drmnu jedan energetski alkoholni napitak spravljen u nekoj laboratoriji za zozovaču. Ako sve godine jedemo ono šta nam se nudi, po akcijskim sniženjima i rasprodajama,a  još uvek smo živi, podgojeni, slatki od šećera u krvi, rumeni od visokog pritiska, ukrašeni stomacima nalik bojlerima, onda nema razloga za brigu. Taj limun već je potrošen, dajte neku novu dozu, jaču. Ova nije bila dovoljna, slaba im je ta hemija u Turskoj da bi na nas delovala. Za sada nas mnogo bolje truju njihove tv serije u koje nacija zuri netremice. Dobro jutro.

1(Foto: twitter.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. novembar – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

„Tko nije vodio djecu na zagrebački Velesajam, taj ne zna što je patnja.“ – čuveni haiku napaćenog profesora Karlovačke gimnazije, kog igra Bata Živojinović u filmu „Lajanje na zvezde“. Istina, najčešće su se profesori, nastavnici, vraćali sa tikovima posle ekskurzija, a mi sa nekom ogrebotinom, bez pokoje stvari, ali bogatiji za milion vidika i odličnih priča.

Rekreativne nastave, izleti, ekskurzije, uglavnom su se odigravale u Srbiji. Divčibare, Palićko jezero, Vrnjačka, Sokobanja, Niš, Resavska pećina, Beograd… ihahaj, ima šta da se vidi! Znalo se i najavljivalo mesecima unapred, kada i gde i za koliko para se ide, a plaćalo se u 6, 10, 12 rata. Hoteli onako, socrealizam, „borosane“, recepcionari koji se uvek zovu Zdravko, Žika ili Velja, marmelada, viršle, krompir, dotrajala drvenarija i čoja koja je upila decenijske mirise na stotine gostiju. Ali bilo je lepo, bilo je zdravo, bilo je zabavno, bilo je putovanje, bilo je novo i bilo je za učenje i za nauk.

Tko nije vodio djecu na ekskurziju bez dnevnice, taj ne zna što je patnja. Sada je ovo mantra prosvetarima. Ajde što prate decu na ekskurzije za mnogo manje para nego što su to nekada radile njihove starije kolege, nego što će i roditelji sada za mnogo manje para da odškoluju decu. Zvuči fantastično, ali razlog baš i nije takav. Škole su ranijih godina tokom oktobra uveliko razmatrale ponude agencija za ekskurzije i rekreativne nastave, a sada ih, tvrde, usporava Zakon o javnim nabavkama. U poređenju sa prethodnim godinama, više od polovine srednjih škola ove godine neće organizovati ekskurzije, jer kažu da je to prema zakonu, veoma komplikovano izvesti.

1Povrh svega, roditelji inače jedva uspevaju da finansiraju ovakva putovanja i to uz višemesečna plaćanja u ratama, a zakon o javnim nabavkama predviđa rok plaćanja od 45 dana. Neke škole izbegle su javnu nabavku tako što roditelji plaćaju putovanje direktno turističkim agencijama, mada takva praksa otvara druga pitanja. Inače, čak 85 odsto unutrašnjeg turističkog prometa u Srbiji čine đačka putovanja.

Verujem da je zakon red i da treba da se poštuje, ali kada se pojave ovakvi napisi, u novembru, kada je verovatno već kasno, smrdi ribi i glava i rep. Najgore je buniti se u poslednji čas, kada je već prošao voz, ili autobus, čime se već ide na školsko putovanje. A za ubuduće, ako već država štedi na svemu… videli smo da su neki sumnjivi tajkuni vremenom postali zadužbinari, pa je i skor obnovljenih kuća nakon poplava u njihovu prednost; Mišković – država 23:0. Kad već ne radi državno, daj da obnovimo u privatnoj režiji ta lepa đačka putovanja, i niko ne bi pitao više za prvi milion. A taj prvi je ionako uvek i svuda sumnjiv.

Dobro jutro!

 

(Foto: roditeljsrbija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (2. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

U vreme opšte besparice krize, izgleda da smo prestali da razmišljamo o nekim lepim događajima iz prošlosti, stvarima, i uspomenama. Greška je što sebi dozvoljavamo taj luksuz da se isključivo bavimo pukim preživljavanjem, nervoznim listanjem dnevnih novina punih loših vesti, gledanja televizije gde je u stvari najvažnija vest ona krajnje uznemirujuća a ne neka koja nosi bar trun optimizma da će biti bolje. Pre neki dan, preturajući po ogromnom regalu, pronašao sam džemper koji je bio bez jasno određene boje. Bilo je tu i crne, i zelene, i crvene, narandžaste i plave. Sve boje upredene u jednu debelu nit, predstavljale su toplu i nežnu uspomenu na vreme kada džempere nismo kupovali, nego smo ih jednostavno dobijali iz domaće radinosti od svojih majki ili baka. E, baš ovaj je nastao paranjem nekoliko njih. Dragocen je po tome što ga se sećam kao lepog poklona od svoje bake koji mi je uručila povodom čini mi se devetog rođendana. Tada sam bio srećan jer je u modi bilo što veselije i šarenije.  Kratko vreme sam ga nosio, brzo mi je omalio jer sam tada rastao kao iz vode. Ostao je zabačen i zaboravljen jer su stigli neki novi trendovi, ali uspomena je ostala. Stare, drhtave ruke, sa dva para naočara preko nosa,  strpljivo pletenje uz duge priče do kasno u noć i to je ukratko istorija nastajanja mog džempera. Sećanja na prošlost su nešto najvrednije što nosimo, a mi ih se mnogo lako odričemo. Ja se svog džempera ne odričem, čuvam ga i dalje, iako ga više i da hoću ne mogu obući. Možda ako se ponovo rasparao, pa da ga baka ponovo preplete. Iako je ona odavno negde među dalekim zvezdama, ostavila mi je iza sebe taj dar koji će me uvek potsećati na nju, i neka davno prošla lepša vremena. Hvala ti bako. Ovu priču namenjujem samo tebi. Za dušu. Dobro jutro!

 

1(Foto: miraimages.photoshelter.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (1. novembar – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

CRTICA – sajam knjiga vs. internet

Bio sam na Sajmu knjiga. I video da nema gužve. S jedne strane – odlično, prolazim pored štandova, bez guranja razgledam šta me zanima i šta me ne zanima. S druge – kao da nisam na Sajmu knjiga. Onom. Od pre nekoliko decenija, kada je gužva bila obavezan začin, baš kao i miris pljeskavica sa roštilja koji su se dimili celom dužinom Sajma. Pljeskavica nema (ima na jednom mestu da se kupi, ali čim nema konkurencije to se ne računa), a nema nešto ni posetilaca.

Dobro, preskočio sam četvrtak – đački dan, a ovaj vikend je tek stigao. Nego, nije pitanje gužve, nemanja para, nezainteresovanosti za knjigu, ono što mi je palo na pamet dok sam špartao izložbenim prostorom. Već to – da li mi je interesantniji Sajam knjiga ili – internet! To, naravno, nije uporedivo, ali eto… Vidim, recimo, knjigu „Srednjovekovni zamkovi i vitezovi“ i odmah pomislim kako bih mogao na internetu da izguglam da li ima neka slična knjiga, da saznam šta su drugi ljudi rekli o knjizi. S druge strane, na sajmu mogu tu istu knjigu da uzmem u ruke, prelistam, zagledam svaku stranicu, svaku ilustraciju…

Neko će reći: Na internetu je sajam knjiga svaki dan! Da, ali… na internetu ne mogu da vidim kako jedan naš pisac završava poslovni dogovor sa izdavačkom kućom u njihovom „kafiću na sprat“, da se sretnem sa našim čuvenim stripadžijom i dok listamo knjige jedan drugome prenosima najnovije informacije koje smo čuli iz svojih „izvora“ o novim izdanjima. Neke stvari je ipak lakše uraditi „uživo“.

A, kome baš treba interent. Nek’ na Sajam ponese „pametan mobilni“. Rešen problem!

1(Foto: edukacija.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar