Uranak (23. novembar – crtica)

Piše: Vanja Savić

Kilogrami, kilogrami, kilogrami… gde god da se okrenem, poželim nešto da probam, što od jela što od garderobe, čujem istu reč.. kilogrami. Pazi šta jedeš da se ne ugojiš, dobićeš višak kilograma pa nećeš moći da uđeš u te farmerice…Trudna si? Aaa divno, pazi da se ne ugojiš, nemoj da jedeš za dvoje, dete će biti krupno i sklonije dijabetesu… Porodila si se? Aaaa divno, kad misliš da skineš višak kilograma? Beba je preslatka, a da nije malo buca? Šta, samo sisa? Pa dobro, možda da joj uskratiš koji podoj? I tako od bebe do babe uskraćujemo neki obrok, neku namirnicu i sve zarad kilograma. Nekako se uvek neko nađe da vidi taj naš višak kilograma.

Pitam se samo po čijim je to standardima? Šta ako ja želim da imam tih 5 kg više? I nije mi jasno kako na omotu od čokolade piše 300 gr, a ja uvek posle nje imam kilogram više? Da nije od vode? Ipak se u vodi nalaze razni metali, nemetali i svašta nešto. Biće da je od vode koju pijemo posle jela. I eto, dragi moji, došli smo do revolucionarnog otkrića. Nije hrana kriva za naše kilograme, već tečnost koju unosimo posle jela. Zaključak, smanjite unos tečnosti i imaćete idealnu liniju. Dobro jutro.
1(Foto: www.boom997.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (22. novembar – crtica)

Piše: Vanja Savić

Nekada davno živela je jedna porodica sa troje dece. Tata je po ceo dan radio, dolazio je tek pred večeru, a mama je brinula o deci i kući. Najstariji sin je imao 11, srednji 10, a ćerkica 6 godina. Dečaci su bili mamina desna ruka. Uvek su išli u prodavnicu, na pijacu i gde god bi ih mama poslala i to bez pogovora. Čak su i komšinici Radi često kupovali hleb, ili joj sa pijace poneli ceger, dok se ćerkica po ceo dan igrala u dvorištvu sa drugaricama iz komšiluka i tek kad bi je mama pozvala na ručak ulazila bi u kuću sva srećna što je dan provela u igri sa drugom decom…

Zvuči neverovatno, zar ne? Pa i jeste – ako niste znali, ovo je bajka, a svaka bajka počinje sa: „Nekada davno…“ i završava sa: „Živeli su srećno do kraja života!“ Ne, živeli su srećno dok nisu dobili decu, a onda nastaje problem. Šta raditi sa decom? To su mala, nejaka, stvorenja koja već od prvog dana svog rođenja znaju da mogu da rade šta hoće, zato što imaju pravo na to. Roditelji, na vama je da ispunjavate njihove želje, po mogućnosti i pre nego što oni to i pomisle, jer u suprotnom mogu se čuti vrišteći krici iz grla malog i nejakog stvorenja. A kada malo porastu, nikako im ne uskraćivati zadovoljstvo maltretiranja drugih, jer u suprotnom će doživeti traume i imaće poslediće za ceo život. Neće biti sposobni da samostalno odrastaju, a još manje da se posvete ulozi roditelja.

Podići ruku na dete, kazniti ga vaspitno? A, ne, ne, to nikako… Dete ima pravo na slobodu govora, izbora, ne dao ti Bog da te dete prijavi policiji zato što si pokušao da mu ukažeš na greške u ponašanju ili, još gore, da mu skreneš pažnju da pokaže poštovanje prema starijima. Država će ubuduće vaspitavati našu decu, jer zahvaljujući određenim zakonima i odredbama koje su uvek nejasne i tumače se kome kako odgovara, kažnjavaće se roditelji koji istuku svoje dete. Najveća greška koju roditelj može da napravi je da prepusti dete ulici ili zakonu da ga vaspitava.

Postoji narodna priča koja kaže: „Ciga istuče svoje dete pa ga pošalje po vodu“. Pitaju ga: „Pa što, cigo? Dete ništa nije zgrešilo“.“ Kad se krčag razbije džabe se posle bije“. E, da su se tako vaspitavala braća koja su maltretirala Rašu Popova, i ko zna koga pre njega, sada bi i oni bili uzorni kao i naša braća sa početka priče. Moj prag tolerancije je izuzetno visok, ali kad padne na dno, da vidim koji će me zakon sprečiti da vaspitam moju decu da budu dobri i pošteni ljudi. Ko je nama dok smo išli u školu govorio o našim pravima? Kad učiteljica ulazi na čas, svi kao jedan skačemo i stojimo dok nam ne kaže: „Dobar dan deco. Sedite“. Stariji su se poštovali i obraćali smo im se sa Vi.

Ako se svaki roditelj trudi da svojoj deci ukaže na prave vrednosti, a pri om ima podršku države u smislu da se neki crtaći, filmovi, igrice koje izazivaju nasilje zabrane, ako se u školama promovišu prave vrednosti, druženje, igre, ako se uvedu obavezni predmeti koji će decu odvući od kompjutera i mobilnih telefona – kao što je preživljavanje u prirodi – neće biti potrebe ni za batinama ni za nasiljem koje odrasli trpe od strane DECE.

Dobro jutro.

2(Foto: www.sheknows.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. novembar – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

 

 

Među raznim danima ovoga i onoga koje obeležavamo, provukao se i Dan muškaraca, pre dva dana. Sa zakašnjenjem, čestitam. A povodom tog dana, mediji su pustili mašti na volju. Između ostalog, na pojedinim Internet portalima muškarcima su poklonjene, veoma originalno i potpuno neočekivano, slike polugolih lepotica. Uklapa se u medijski stereotip o mužjacima koje samo zanima kolika je oblina, po mogućstvu silikonska. Ali, provukao se i tekst, koji je objavila Politika, sa zabavnim naslovom:” Muškarac u Srbiji pere sudove tri minuta”. Dobro, teško da za tri minuta može da se opere pristojnija količina sudova, ali jasno je da se govori o prosečnom vremenu koje muško biće provede u kuhinji. Nedostaje podatak koliko u proseku žena pere sudove, da bismo imali pravu sliku o odnosu polova kod nas. Ali, ono što je zanimljivo, jeste teza iz teksta da su muškarci u stvari slabiji pol. Žive kraće od žena, manje je visokoobrazovanih među njima, češće oboljevaju od teških bolesti… Čini se da su, bar prema statistici, muškarci biološki ugroženiji od žena, te je stoga verovatno bilo neophodno uvesti i njihov dan. A možda upravo ovi podaci objašnjavaju zašto više nije čudno kada neko ko se rodio kao muško, promeni pol. I dalje puni stranice novina, kao nedavni slučaj devojke jednog sportiste, koja je u stvari bila dečak, ali se polako navikavamo na to da pol nije ono što smo mislili da jeste, rodjenjem dat, jasno definisan. Možda ćemo uskoro obeležavati i dan onih koji su promenili pol, kao treće kategorije. Do tada, drage dame, imate skoro godinu dana da smislite šta ćete pokloniti svom muškarcu na njegov dan. Moj predlog je bar tri minuta pranja sudova.

Dobro jutro!

A young man washes dishes(Foto: www.autismafter16.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

 

Već nekoliko dana osećam bes kao jedinu emociju koja počinje da iz mene izvlači poriv da postupim onako kako nikada do sada ne bih, a tiče se dece što tuđe što vlastite. Kao roditelj, uvek sam bio protiv fizičkog kažnjavanja mališana, jer sam uvek smatrao da lepa reč i odlučno postavljanje granica šta se sme a šta ne, predstavljaju najbolji obrazac za vaspitavanje podmlatka. Međutim, slučaj od pre nekoliko sedmica, koji je gle čuda, tek pre neki dan isplivao u javnost, o napadu na velikana Raši Popovu, predstavlja neverovatno huljenje na lik i delo dečje književnosti. ali i potvrdu one narodne da je batina iz raja izašla. Dva dečaka od deset i jedanaest godina napala su jednog starca od osamdeset godina u želji da ga opljačkaju. Slučajno je taj starac svoj život posvetio stvaralaštvu za decu baš tog uzrasta. Kakva ironija sudbine. Uspeo je nekako da se odbrani, ali sa osećanjem poniženosti i straha. Saznali smo, između ostalog, da su ti mališani već okoreli kriminalci. Da, da, kriminalci. Kako drugačije objasniti više stotina incidenata u kojima su učestvovali, a da niko prstom nije makao da ih izmesti sa ulice i naselja u kojem već duži period maltretiraju svoje vršnjake ali i usamljene starce. Navodno, po važećim zakonima, tim huligančićima niko ništa ne može. Nije nego. Šta rade službe koje su zadužene da zapuštenu i napuštenu decu ulice sklone u adekvatne ustanove gde bi imali smeštaj, hranu, ali i poseban vid obrazovanja i vaspitanja? Za sada ne ulazim u to da su najveći krivci njihovi roditelji koji su ih prepustili ulici, ako ih uopšte imaju, ali veoma odgovorno postavljam pitanje: Da li će nas uskoro spopadati bande od više desetina mališana, jer su za starce i decu dovoljna i dva mala razbnika? Nešto definitivno ne štima u lancu socijalne brige o napuštenoj deci. Pitam se, šta ti državni činovnici rade tokom svog radnog vremena? Kako odlaze s posla kući? Da li je i njih strah od napada onih o kojima bi morali u ime društva da brinu? Sve dok se ne prihvate svog posla, izađu na teren i u saradnji sa stručnjacima za maloletničku delinkveniciju ne utvrde stanje sa napuštenim malim građanima, nama velikim građanima ne preostaje ništa drugo do obična batina ma kog oblika kojom ćemo sebi krčiti put u nameri da neozledjeni i neopljačkani stignemo tamo gde smo se zaputili. Treba li da zbog zakona strada još neki Raša Popov? Državo, učini nešto, ali hitno! Dobro jutro! 

1(Foto: Printscreen Youtube, arhiva)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. novembar -crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

CRTICA – prijatelju, brate, druže… a ponekad i rođače!
Prolazim pored trafike ispred koje stoje frižideri sa osvežavajućim napicima. Vrata jednog od njih pokušava da otvori mladić. „Druže, pitaj u radnji“, dobacuje mu muškarac srednjih godina koji sedi u blizini.

Ova scena se dogodila pre nekoliko dana, i asocirala me kako su početkom 1990-ih odjednom svi postali „braća“. Interesantno, pre tih 1990-ih bili smo i „ortaci“ i „frajeri“, ili „e, dečko“, a ponekad i samo „e“! Nešto se ne sećam da su „drugovi“ bili u opticaju za neformalno obraćanje na ulici. Pre ste mogli da čujete „rođače“, „prijatelju“, pa čak i telefonsko „alo“!

No, vremena se menjaju. „Drugovi“ su, izgleda, ponovo u modi. Kad malo porazmislim ono „brate“ odavno nisam čuo. Ne znam da li to nešto znači. Ili ne znači ništa.

1(Foto: www.neatorama.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. novembar -crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

OTMENA CRTICA

 
Bundeva – kako to slatko zvuči! Kako je ta tikva prijatnog ukusa! U čorbi, piti, pečenju, podjednako je dobra. A tek kako joj je divna boja! Ali iako se smatra srpskom bananom, nije mnogo otmena. Istina, ne kaže se – prost kao bundeva, već prost k’o pasulj, ali niko u prodavnici neće reći: „Dajte mi onu bluzu boje bundeve“. Kajsija, toliko sličnog kolorita, iz nekog razloga opstajava kao sinonim najlepše boje, pa nije sramota reći da želite nešto boje ovog voća.

Štaviše, to je čak otmeno. Zar ovu tvrdnju treba dokazivati ako znamo da je pariski hotel „Ric“ u svoja kupatila stavio bade mantile upravo ove boje? Iako je, ruku na srce, boja bundeve još intenzivnija, možda i lepša.

Ali, ko bi to uradio u jednom tako finom hotelu? Koji upravnik bi kazao: „Dođite kod nas. Sve nam je u kupatilima boje bundeve…“ Bundeva je korisna, ali je ne možemo povezati sa nečim što je otmeno, osim sa Pepeljuginom balskom kočijom. Ali to su već vilinska posla.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.dia-trofis.gr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ko nije za sebe, nije ni za druge. Ova stara narodna izreka potvrdiće se u rečenicama koje slede. Pitate se zašto i kako? E, pa lako. Odlučio sam da ovoga jutra umesto o političkim ili ekonomskim, sportskim ili temama iz kulture prozborim o sebi jer mi je danas poseban dan. Pre dvadeset pet godina, moj glas je prvi put slobodno, kao ptica poleteo etrom. Tog novembra bilo je jako hladno u Prištini gde sam u potrazi za poslom stigao iz Beograda. Pun volje, snage, i planova, u tom lepom gradu potražio sam svoju šansu i dobio je zahvaljujući dobrim, iskusnim novinarskim vukovima koji su prepoznali „ono nešto“ u meni što je bilo dovoljno za nastup pred mikrofonom. Sećam se da mi je prvi novinarski zadatak bio da istražim cene energenata i na osnovu toga izvučem zaključak kako se najjeftinije ogrejati te zime sada već daleke 1989. godine. Žao mi je što taj tekst nisam sačuvao u svojoj arhivi jer bih slobodno mogao da ga i jutros pročitam samo menjajući nominalne iznose troškove. I tada je struja bila najjeftinija, toplane su kuburile sa mazutom, ugalj je bio nedostupan stanovništvu zbog nestašice, a drva su bila papreno skupa. Nekako s mojim počecima krenuli su politički potresi u Evropi. Srušen je Berlinski zid, Amerika je dobila hladni rat, Rusija pala na kolena, zemlje istočnog bloka su iz socijalizma prelazile u tranziciju, a Srbija je tapkala u mestu, gubila ekonomsko tlo pod nogama, nevešto dočekujući katastrofu koja će potrajati tokom cele naredne decenije. Prvi znaci da će biti bolje ukazali se početkom dvehiljaditih, ali ih je ubrzo nakon prvog zanosa zamenila opšta nacionalna apatija koja traje i danas. Prošao sam mnogo faza za proteklih četvrt veka, od „srbina povratnika na vekovno ognjište“ preko „interno privremeno raseljenog lica“ sve do „žitelja našeg glavnog grada“. Bio sam pun para, ali bez njih i ostajao, imao za kavijar ali ponekad jedva i za veknu hleba koju sam umakao u embargo ćušpajz. Mnogim glavnim urednicima sam leđa video, ali i ambicioznim kolegama koji su bili nagrađivani na nameštenim konkursima za koje nisam slovo objave video sve dok nisu bili završeni. Nijednu nagradu nisam dobio, a mogu se pohvaliti sa hiljadama sati emisija raznih žanrova koje sam uglavnom realizovao u živo, bez prava na grešku. Nije mi žao što je tako, jer i da imam te nagrade gde bih sa njima u ogramnom jednosobnom stanu? A, znate i onu narodno o lisici kojoj je nedostupno grožđe bilo kiselo? Od ravnodušnosti do ushićenja, tako se može opisati profesionalni put kojim sam prolazio, a koji će potrajati verovatno još najmanje dvadeset godina ako ne promene opet zakon o penzijama. Gde sam bio, a gde ću biti u godinama koje su preda mnom? Nemam pojma, taman kao i na samom početku karijere. Možda je tako najbolje, jer ko zna šta bih danas bio da sam u to vreme naišao na neku dobru gataru. Idemo dalje. Dobro jutro!

1(Foto: www.info-click.fr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (16. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

 

I ova sezona slava u Srbiji obeležena je zajedničkim okupljanjima, zdravicama i molitvama. Današnja slava poznatija kao Đurđic predstavlja sećanje i poštovanje sveca koji je predstavljen na ikonama kao vojnik pešak u vojvodskoj odori kako ubija aždaju. Ovaj dan je u srpskoj istoriji zabeležen kao početak čuvene Kolubarske bitke, samim tim i dan kopnene vojske. Kako današnji pešadinci dočekuju svoj praznik? Značajno smanjenih kapaciteta ali uvek uz svoj narod pripadnici ovog roda Vojske Srbije obeležiće svoj dan odlikovani Ordenom belog orla sa mačevima drugog stepena za naročite zasluge u izgradnji sistema odbrane države. To u praksi znači da je značaj naše pešadije primetan naročito tokom nepogoda koje nas nisu zaobilazile. To najbolje znaju u Kladovu, Obrenovcu, Šapcu, Sremskoj Mitrovici, Kraljevu, ili bilo kom mestu gde je trebalo probiti puteve, ojačati brane, evakuisati stanovništvo. Onaj odbrambeni aspekt delovanja naših sinova za sada miruje, hvala bogu. Neka tako i ostane i godinama pred nama, ali ono što treba istaći jeste da su ipak i u teškim okolnostima najpre svojim delima uspeli da animiraju mnoge mladiće da se odluče na odlazak na dobrovoljno odsluženje vojnog roka. I to predstavlja veliku branu defetizmu koji je usled brojnih i komplikovanih prilika, što političkih, što ekonomskih, zahvatio naciju umornu od stalnog ponižavanja ma kog oblika i forme koje svakodnevno stiže sa svih strana sveta. Nije to mala stvar, to je način na koji ovi odvažni savremeni heroji daju putokaz svima nama da se na svetlim tradicijama slavnih predaka iz oslobodilačkih bitaka s poštovanjem prošlosti ponosno zagledamo u budućnost. Verujem, svetlu. Dobro jutro!

21.05.2013_MO Vucic sastanak sa zenama u VS D_Banda(Foto: www.mod.gov.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (15. novembar – crtica)

piše: Vlada Toborović

 

 

CRTICA – … i tako u krug

Zapravo, hteo sam da pišem o nečemu sasvim drugom, ali kako se sinoć približavala utakmica Srbije i Danske, neminovno je bilo da mi se neka dva sata pre početka meča u glavu usadi jedna misao: Fudbaleri nas uvek razočaraju! Mislim tu na A reprezentaciju, ovi mladi su počeli čudno da se ponašaju, kao da su inspiraciju našli u vaterpolistima, košarkašima, odbojkašima…

Pri tome ne mislim na konkretnu utakmicu. Neku dobiju, plasiraju se povremeno na neko evropsko ili svetsko prvenstvo. Ali, generalno, stalno imate taj utisak da ili ne daju sve od sebe ili kao da ne znaju šta će sa tom loptom, i tako u krug.

Moje društvo se redovno okupljalo kod nekoga u stanu, i gledalo utakmice reprezentacije. Ponekada sa zastavom prebačenom preko televizora. Pa ako su igrali očajno, bilo je i pljuvanja po ekranu… pa ako bi se „iskupili“, brisalo se… i to – zastavom! Ali, što smo bili stariji sve više smo kukali kako nas fudbaleri uvek razočaraju. I onda bi kukali kako ćemo opet da se „primamo“ kada krene novi ciklus kvalifikacija. I tako u krug.

Tako sam se i ja sinoć unervozio. Šta je bilo dalje? Možete da pretpostavite. U zavisnosti od rezultata. Šta će biti dalje? I to znate – … i tako u krug.
1

(Foto: wallpaperscraft.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Danas je slava koju obeležavaju mnogi srpski domaćini, ali i zdravstveni radnici – Sveti Kozma i Damjan, ili Sveti Vrači. U religiji predstavljeni kao prvi besplatni lekari koje je isceliteljskim moćima obdario sam Gospod, predstavljaju putokaz svojim naslednicima u belim mantilima kako da se  postavljaju prema svojim pacijentima. Ima svetlih primera da se zahvaljujući posvećenom lekaru spase život otpisanom, ponekada je požrtvovanost medicinskog osoblja mnogo veća od obaveze koja se podrazumeva opisom radnog mesta koje zauzimaju.  Istinsku posvećenost predstavlja  i razumevanje onih ljudi sa patnjom čija terapija predstavlja samo strpljenje da ih neko čuje.. Sve to povremeno besčasnici pokvare mrljama u radu koje ponekad  umeju da unište nečiji život ili zdravlje a sve zbog pohlepe kojoj sveti Vrači nisu bili skloni. Hajde da samo zamislimo kako je lepo imati lekara koji je dobar, human, čestiti i pošten. To je lako jer je većina tih ljudi upravo takva. Pogledajmo sebe i oko sebe. Ako smo u ulozi nekoga ko besplatno daruje svoje znanje i moć, a zarad onih kojima je baš naša pomoć neophodna, neka osetimo prilikom darivanja prijatnu toplotu oko srca a duh napojimo pozitivom. Ako nam život dodeli ulogu srećnika koji u ova teška vremena prima poklon, neka to uzdarje bude prihvaćeno sa uzvišenim osećanjem zahvalnosti  i brižljivog čuvanja kao što se čuva dragoceni porodični nakit. Ko zna kada će nam se ponovo ukazati prilika da se slatko radujemo. Setimo se svih koje poznajemo. One koje ne poznajemo prepoznajmo u strancima koje inače ne vidimo iako su to oko nas. U znaku visoko moralnog principa da volimo i budemo voljeni, danas radimo i zaradimo, ali se i radujmo jer će nas sigurno samo tako neko obradovati. Ne nasedajmo na prazne priče, hvalospeve i olako izrečena obećanja. Danas nam je dovoljno nešto čarobno za pod nepce, malo dobre volje I samo jedna izlizana ali lekovita fraza:  Pred nama je nov dan, iskoristimo ga najbolje što umemo! Dobro jutro.

1(Foto: brightwallpapers.com.ua, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

 

Juče su novinari od ranog jutra mislili da imaju vest dana. Lider radikala Vojislav Šešelj trebalo je da stigne u Beograd. Na aerodromu pored nekoliko stotina njegovih pristalica, bilo je nekoliko desetina novinara koji su željni tradicionalno Šešeljevih senzacionalnih izjava zauzeli najbolja mesta da ga sačekaju. Iako su bili opremljeni kamerama i mikrofonima, povezani direktnim vezama sa redakcijama, ipak su ostali uskraćeni za ekskluzivnost u izveštavanju. U samom centru grada nepoznati prolaznik opremljen samo kamerom mobilnog telefona beležio je neverovatno brutalan okršaj mlađanog brojača putnika i starijeg sugrađanina. Čikica je uporno pokušavao da uđe u tramvaj dok ga je sve vreme nogama šutirao neverovatno razjaren mladić. Sve vreme je mučnu scenu posmatralo nekoliko putnika u vozilu ali i na stanici gde se ovaj nemio slučaj desio. Neverovatno, ali niko nije prstom makao da se ova neprimerena primena sile nad nemoćnim starcem zaustavi. Za jednog svedoka znamo da je bio snimatelj pa nije mogao da prekine svoj rad na pravljenju klipa koji se proširio svim društvenim mrežama u kratkom roku. Što bi rekli, bile su mu ruke zauzete. Za drugog svedoka znamo da je vozač tramvaja koji ništa nije učinio jer je uredno zatvarao i otvarao vrata pomažući brojaču putnika da starca ne pusti u vozilo. Za trećeg, četvrtog, petog ili sedamdeset sedmog svedoka putnika možemo da pretpostavimo da je u ovom slučaju uredno gledao u prozor bez želje da oslobodi svoje sedište i spreče ovaj horor.

1Uostalom, nikad se ne zna ko može da uleti, iskoristi gužvu i zauzme teško osvojeno mesto u tramvaju. Kroz koji prozor je gledalo takozvano ovlašćeno lice koje je uposlilo brojača putnika? Da li je to isto lice izvršilo sve provere pre nego li ga je poslalo na ulicu sa legitimacijom? Da li mu je dovoljno jasno objasnilo šta je u stvari brojanje putnika? Pitanja, pitanja… već počinje da boli glava koliko ih se nameće. Odmah su se oglasili nadležni, policija je utvrdila ko je nasilnik i uhapsila ga u veoma kratkom roku, a iz firme koja ga je uposlila usledio je automatski otkaz. Oglasila se i jedna opoziciona stranka koja je odmah zatražila smenu svih direktora i pozvala na odgovornost. Ne znam samo da li se iko potrudio da pronađe dekicu koji je pretrpeo nasilje. Za sada ne znamo ko je on, ali znamo da smo postali potpuno ravnodušni na nasilje i nepravdu. To potvrđuju vesti iz crnih hronika gde nam se svako malo dogodi nasilje u porodici, bezobzirno bežanje sa mesta gde ječe povređeni u saobraćajnim nesrećema, ginu radnici, napastvuju ili tuku deca. Da li nam na naplatu stižu računi iz prošlih vremena? Malo je opravdanja jer za ono što nas snalazi ne možemo da optužimo ni tvorce svetske zavere, još manje „omražene i osvedočene neprijatelje srpskog naroda“. Vreme je da se trgnemo i oljudimo zbog tog istog naroda kojem i sami pripadamo. Ovako više ne može. Dobro jutro.

(Foto: YouTube/www.politika.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. novembar – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Pamtite li prve batine koje ste dobili od roditelja? Pamtite li poslednje? Možda je najbolji odgovor na oba pitanja „ne“, jer to znači da su tada u datoj situaciji bile dovoljno efikasne da postanete danas vaspitan i dobar, pažljiv čovek, a dovoljno blage da vas negde u zapećku mozga ipak ne peku i dalje.

Roditelji u Srbiji ubuduće neće moći da biju svoju decu, jer prednacrt Građanskog zakonika pređvida zabranu fizičkog kažnjavanja dece. Važeći Porodični zakon već kaže da roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama, koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta, kao i da su dužni da ga zaštite od nasilja drugih ljudi. U našem društvu stepen tolerancije nasilja je negde u kulturnom kodu i opravdavan generacijama kao često najbolji način za bezizlazne situacije dečije obesti, nerazumnosti i drskosti. Vrlo uslovno sam saglasna da, naročito u uzrastu kada deca još ne razumeju sve što im kažete i zašto im to kažete, postoje situacije kada je jedini način da detetu objasnite da NE SME da gura prste u šteker ili pretrčava ulicu i taj da viknete na njega, ili jedna „po turu“, čija poenta nije bol, već skretanje pažnje – postoji razlika između „nisi dobar i treba da patiš zbog toga“ i „alo, sinak, nisi dobar, veruj mi kad ti to kažem jer te volim i znam da umeš da budeš dobar“. Granica je labava, ali ljubav i strpljenje ne bi trebalo da budu. Svako u ovim ograničenjima vidi drugu poentu ili zaveru, ali niko vam ništa ne može ako čuvate svoju porodicu. I komšijsko dete, i bilo koje drugo, ako trpi ozbiljno nasilje ili je ponižavano.

Ona stara kaže „batina je iz raja izašla“, opasna fraza koja iza sebe krije nažalost mnoštvo opravdanja za nešto što više nije ni vaspitna mera, već puki svakodnevni način rešavanja problema, kao kada nervozni korisnik računara lupi kućište, da proradi. Računar ima uputstvo, garanciju, servis, može da se kupi novi i „bržekapirajući“, a znamo da to nije slučaj sa decom, velikim ljudima u malom pakovanju. Najteži i najlepši posao ne otaljava se cimanjem da taj naš potomak „proradi“, već vanserijskim trudom, kroz koji obe strane uče nešto sebi i postaju bolji ljudi. Meni se ipak više sviđa ona druga, duhovitija, novija izreka: „Nemojte vikati na svoju decu. Približite im se i šapnite upozorenje, mnogo je strašnije!“

Dobro jutro!

1(Foto: www.motherandbaby.com.au, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

 

Sinoć je u Beogradu otvorena jedna izložba. Reč je ideji da se predstavi strastvena opesednutost filmskim zapisima čoveka koji je bio u svoje vreme najvoljeniji sin svih naroda bivše države. Pogađate, u pitanju je čuveni drug Tito, koji nije bio samo državnik, političar ili vođa već i veliki poklonik filma, pozorišta, fotografije i poštovalac glumaca što domaćih, što stranih. Mnoge od umetnika On je ugostio, uspeo da zahvaljujući svom uticaju najpopularnije i svetski priznate uposli na važnim istorijskim filmskim spektaklima gde se slavila borba naroda na čijem je čelu bio On. Nekako se poklopilo da u Beograd juče posle 68 godina doputuje albanski premijer Rama i po očekivanjima kao gost vlade Srbije načini prvi korak u zbližavanju dve države koje se ne mogu pohvaliti harmoničnim odnosima. Čuli ste da je izbio skandal zbog njegove izjave da je Kosovo nezavisno, na koji je odmah reagovao premijer izjavom da je Kosovo Srbija. Sličnu glavobolju imao je svojevremno i drug Tito prilikom susretanja sa Enverom Hodžom, albanskim posleratnim vođom. Sve se na kraju svelo na međusobno zaziranje koje je dugo trajalo, a sudeći po jučerašnjoj provokaciji ono će potrajati sve dok Brisel ne izvrši dodatni pritisak. A sigurno je da hoće. Ono što oni smatraju jednostavnim nama predstavlja veliki izazov i bezobrazluk. Ako je od Rame, previše je. Dočekan je kako dolikuje, a zlouptrebio je srpsko gostoprimstvo na najgrublji politički način. Još uvek osećamo gorčinu zbog drona koji je leteo dirigovan da izazove haos a već je stiglo novo sipanje albanske soli u večno otvorenu srpsku ranu. Šta će učiniti premijer Vučić kada ka njemu krenu pritisci da je incident u stvari nesrećno prevedena izjava a nikako zla namera „osvedočenog prijatelja“ srpskog naroda. Naći će se već neko briselsko opravdanje za ovaj incident, ne znam samo koje? Jedno je sigurno, za razliku od Tita, Vučić sigurno neće sedeti skrštenih ruku i gledati filmove. Za takav luksuz on nema vremena a ni nepogledanih filmova. Sve je već ovo gledao. Dobro jutro!
1(Foto: RTS.RS)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. novembar – crtica)

Piše: Ru Šavr

 

 

ROĐENDANSKA CRTICA

Nekome je danas rođendan. Taj neko će danas verovatno veselije otvoriti oči nego inače i s lepšim mislima ući u novi dan. Tako bi trebalo da bude i verujem da se sve škorpije raduju ovom danu. Naročito mlade škorpijice. Vesele i poletne, one će danas sigurno imati snage da izdrže sve izazove novog dana a i da bocnu ponekog, ako treba.

Ima, doduše, i onih koji nerado stavljaju svećice sa brojkama na tortu, a još manje vole one obične svećice. Jer, zbilja, ponekad ih je toliko da se torta može zapaliti od njihovog plamena i duvanja, a svako će parče imati i podosta voska. Ali oni čije godine imaju granične brojčane vrednosti, to jest najmlađi i najstariji, sigurno imaju razloga da slave, možda, najznačajniji dan u svom životu. Onima u sredini dovoljno je da pojedu parče torte i da se naprave da nisu čuli pitanje: „A koji je po redu?“

Zato ima ljudi, najčešće žena, koji ne vole proslave ovog datuma. Podsećaju ih na protok vremena. Ali slavili, ne slavili, godine prolaze. Svi primećujemo da kako vreme protiče ushićenje oko slavlja roždestvenog dana jenjava. A, u stvari, bitno ga je provesti na lep način makar proslava bila skromna. Novu godinu života pametno bi bilo posvetiti nečem dobrom i ne dozvoliti da vreme iscuri kao pesak.

Neka danas bude lep dan onima koji duvaju svećice. Njima želim srećan rođendan a ostalima dobro jutro!

1(Foto: www.mikaanticforum.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (9. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

 

Ovoga jutra pokušao sam da jutarnju rutinu prekratim razmišljanjem o tome kad sam se poslednji put slatko, onako baš od srca nasmejao. Pošto mi iz prve to nije uspelo, počeo sam da tražim uzroke za svakodnevno smrknuto lice, brige, razmišljanje o egzistenciji, školovanju dece, dodatnom poslu, plaćanju računa i ko zna o čemu još. Nije ni čudo što se između tih briga, makar kao muzički intermeco ne uvuče po koji razlog za zdrav, smeh, onaj do suza. Priznajem, postao sam komplikovan. Sklon sam da u svemu što me okružuje vidim lošu stranu, posumnjam da i ono što vidim u stvari nije istina već zavera ljudi kojima sam okružen. A ne mora tako. Smeh je lek a mi smo prestali da se smejemo. Zaboravili smo kako to izgleda kad zabole obrazi od smeha, kad suze krenu, dah počne da se gubi, a poenta nekog vica počne da se ponavlja da bi se još više istaklo kako je dobra i obara s nogu. Još ako je društvo odabrano nema bolje psiho-terapije od zajedničkih smehotresnih olimpijada. Ono što nas sputava da se družimo i smejemo je nemaština. Kako pozvati prijatelje, kad je to ipak u srpskim uslovima ipak trošak. Dok nabaviš grickalice, pićence i nešto pride, odoše bar četiri crvene. Zarad pukog preživljavanja, odričemo se trenutaka od kojih se živi mnogo duže, uz mnogo plemenitiji i bogatiji duh. Kao da nam je lakše da uživamo u svojoj muci. A potrebno je samo načiniti prvi korak. Malo više optimizma bez pokrića i eto razloga da se smejemo baš kao i lud na brašno ako ničemu drugom a ono svojoj naivnosti da će biti bolje. Nama brašno ne treba da bi se smejali svojoj muci. To je najbolji način da je na tren zaboravimo. Dobro jutro!
1(Foto: dailypicksandflicks.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (8. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Svečano će biti danas u domovima koji slave svetog Dimitrija. Širom Srbije biće organizovane proslave povodom ovog praznika koji je u narodnoj tradiciji predstavljen kao hajdučki rastanak. Veruje se i da danas treba prenoćiti u svom domu, jer u suprotnom, cele godine noćivaćemo u tuđim kućama. Simbolika je čudo. To potvrđuje i vest da će od danas jedan haški sužanj ponovo biti na slobodi i posle više od 11 godina ponovo prenoćiti u svom krevetu. Vojislav Šešelj, teško bolestan, posle četiri godine čekanja na presudu Haškog tribunala, vraća se u Srbiju. To pokreće mnogo pitanja. Zašto se čekalo četiri godine na presudu koja još uvek nije napisana? Da li je ovo ekspresno puštanje na slobodu čoveka optuženog za podsticanje ratnih zločina način da haški sud sa sebe skine odgovornost za njegov život? Da li na ovaj način Srbija dobija vreo krompir za koji nema šake? Da li je ovo poklon vladi premijera Vučića za pokušaj vođenja balansirane politike u sukobu istoka i zapada? Organizovali smo vojnu paradu povodom oslobođenja Beograda, ugostili Putina, pokrenuli skoro zamrli proces pridruživanju Evropi, prihvatili Briselski sporazum, počeli pregovore sa MMF-om, očekujemo albanskog premijera, ali to očigledno nije dovoljno. Svi znamo da je Šešelj veoma gnevan na svoje nekadašnje partijske sledbenike pa ne čudi jedna nepotvrđena informacija po kojoj njega ne zanima sopstveno zdravlje već osveta. Kome će se svetiti i na koji način nije navedeno. Možemo samo da pretpostavimo kako će ta osveta izgledati? Da li je Srbiji potrebno novo zabijanje klinova u točkove koje tek treba da pokrene ili konstruktivno i odgovorno ponašanje? Deobe na naše i njihove nam nikada u istoriji nisu donele ništa dobro. To bi trebalo da na umu imaju i srpska vlada i Vojislav Šešelj. Naroda radi. Dobro jutro!
1(Foto> www.rts.rs, arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. novembar – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

 

Deca su se nekada igrala „partizana i Nemaca“, jednostavne igre koja je podrazumeavala da se podele na dve grupe, pa su jedni dobri, a drugi zli. I uvek je bio problem ko će da bude Nemac, jer su  oni bili nevaljalci. I bilo je jasno ko je dobar u celoj priči. Kada bi se deca danas igrala slične igre, ko bi bile te dve grupe? Ko bi bio dobar, a ko ne? Recimo, da se igraju igre uhvati tajkuna. Onog što nije plaćao porez. Da li bi se deca utrkivala da budu potencijalni policajci, ili možda tajkuni? I kako bi odredili ko je nevaljalac? Ako je neko baš, baš bogat, a ne plaća porez, a ne leži u zatvoru i niko ga ne juri, da li je taj negativac, ili je neko na koga se treba ugledati – u stvari veoma uspešan poslovni čovek. Hajde da pustimo tajkune ovog jutra da još spavaju.

Recimo, da se deca igraju obrazovani protiv ovih drugih. Pa bi u grupi obrazovanih bili na primer lekari, profesori, kulturni radnici, oni koji su završili fakultete… Da li bi većina dece volela da je u toj grupi? Pa da, za početak, ne mogu da nađu posao u struci, ako ga nađu da su im male plate, pa ako štrajkuju da im svi govore kako su nezahvalni na tome što imaju itd.

Uh, pa i nije tako lako naći igru za današnju decu. Mada, ima jedna koja mi pada na pamet, a mogla bi postati veoma popularna, s obzirom da odrasli već decenijama uživaju u njoj – „političari i narod“. Ali, ima i tu začkoljica – iako se na prvi pogled čini da bi sva deca volela da budu političari, nije ni to lako. Moraće da se žrtvuju za svoj narod, da ne spavaju noćima jer reforme nisu završene, da im se srce cepa dok sebi povećavaju plate, a narodu iste smanjuju. Ali, s druge strane, roditelji dece koja budu uspešna u ovoj igri mogu da odahnu – budućnost njihovih mališana je svetla. No, ti isti roditelji treba da brinu za sebe – kada ta deca porastu i osamostale se, mogu, recimo, da im smanje penzije. Kad malo bolje razmislim, možda je i dobro što se današnja deca ne igraju igara kao što je bila „partizani i Nemci“, već mirno sede ispred tv aparata ili kompjutera.

Dobro jutro!

1(Foto: bishopstonmatters.co.uk, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. novembar – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

094. CRTICA – pamti (pa vrati)

Koliko brojeva telefona znate napamet? To apsolutno nije najbitnije svetsko pitanje, ali, eto… Ja sam se uvek divio ljudima koji su znali gomilu brojeva telefona napamet. Meni to, uglavnom, nije bilo potregno. Svo društvo je bilo u kraju, okupljali smo se na jednom igralištu i nije nam padalo na pamet da se zivkamo telefonima. Naravno, to je bilo pre mobilnih, interneta…

Elem, sa dolaskom modernih sredstava za komunikaciju, lagano je nestala potreba da pamtimo brojeve telefona. Ionako ih imamo ubačene u mobilnom, odmah vam se pokaže ko vas zove, nema iznenađenja.

Da li je onda lakše? Da li nema više „memorijskih izazova“? Voleo bih da je tako. No, brojeve telefona zamenili su PIN kodovi kartica, šifre za mejlove, fejsbukove, tvitere… Nekada smo pamtili samo brojeve. Šest do sedam cifara i dosta. Sada sam morao šifru za wi-fi da učim ko pesmicu. I brojevi i slova, i velika i mala i interpunkcijski znaci. Živeo napredak! Pamti – pa vrati!
1(Foto:programming4.us ,ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ne dao vam bog da se tokom ovog meseca razbolite sredom. Zdravstveni radnici su najavili da će zbog najavljenog smanjenja plata od deset odsto obustaviti rad sredom tokom celog novembra sve dok se pregovorima sa vladom ne dođu do prihvatljivog kolektivnog ugovora. Ministar zdravlja je izneo ideje o rešenju problema ali sve se svodi na to da i zdravstvo mora da podnese teret budžetske konsolidacije. Ko neće da radi – ne mora, a minimum procesa rada mora biti obezbeđen, smatra ministar. To da hitni slučajevi moraju biti zbrinuti uprkos štrajku jeste tačka susretanja suprostavljenih strana koje bi, da je sreće, trebalo da budu partnerske. Svi imamo pravo da se ljutimo što će nam plate biti manje, ali to Srbiju lako može da pretvori u državu u kojoj svi štrajkuju. Već štrajkuju advokati zbog kojih se pravosuđe suočava sa blokadom, štrajkovali su radnici iz preduzeća „Nega kola“ zaustavivši BG voz; skoro da je očekivano da glas protesta uskoro upute i poslenici kulture, prosvete, policije, ili lokalnih samouprava. MMF nam diše za vratom. Da bi nam pomogli, postavili su skoro nemoguće uslove koje ćemo na kraju ipak morati da ispunimo. Hitno moramo platiti dug za ruski gas, isplatiti dospele obaveze za ranije uzete kredite, u isto vreme jureći investitore koji će nam s grbače skinuti najveće crne rupe u koje prosipamo teško skupljeni novac od akciza, PDV ili taksi od preopterećenog privatnog sektora. Dani pred nama biće veliki izazov za kreatore izlaska iz krize kojima će obustave rada u javnom sektoru biti stvarnost. Kako objasniti štrajkačima da uprkos smanjenu plata i dalje moraju da rade istim žarom i dokle će tako biti. Biće to nemoguća misija, naročito ako se uzme u obzir predugo trajanje tranzicije i krize u Srbiji kojoj ne preti grčki scenario prema najavama, ali ne treba zaboraviti da se i ta prezadužena Grčka polako izvlači a mi kao da i dalje tapkamo u mestu. Ohrabrujuće je da su nam starlete i dalje dobro. Zbrinute su kraj luksuznih automobila u raskošnim vilama okružene telohraniteljima i pokrivene kamerama paparaca 24 sata dnevno. Uredno nas selfijima podsećaju da su žive, zdrave i da nemaju brigu da će im prinadležnosti biti umanjene za tih famoznih deset posto. Dobro jutro.  

Road To Change

(Foto: www.lowmanlawfirm.com, ilustracija)
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Kiseo ukus ovih dana osećaju u svojim ustima građanke i građani Srbije. Kiselo je toliko da postaje gorko. Za taj ukus nije kriv samo turski limun koji je navodno jeftin jer je prskan hemikalijom štetnom za ljudsko zdravlje. Mnogo je faktora koji nam ukazuju na to da smo postali zavisnici i slepi konzumenti informacija bile one proverene ili ne. Nadležne inspekcije kažu da u Srbiji u trgovinama nema otrovne hrane, a predsednik Udruženja potrošača da se ipak uzdržimo nekoliko dana i ne kupujemo limun. Treća strana, ne znam kome ona pripada, objavljuje da je to sve u stvari bacanje prašine u oči srpskoj javnosti nakon zatezanja ventila za ruski gas. Teorija zavere, panika u stanovništu, opasno po život. Znam samo da je kolebljivima koji strepe od hladne zime ova priča ili znak za uzbunu ili samo razlog više da umesto prirodnog C vitamina drmnu jedan energetski alkoholni napitak spravljen u nekoj laboratoriji za zozovaču. Ako sve godine jedemo ono šta nam se nudi, po akcijskim sniženjima i rasprodajama,a  još uvek smo živi, podgojeni, slatki od šećera u krvi, rumeni od visokog pritiska, ukrašeni stomacima nalik bojlerima, onda nema razloga za brigu. Taj limun već je potrošen, dajte neku novu dozu, jaču. Ova nije bila dovoljna, slaba im je ta hemija u Turskoj da bi na nas delovala. Za sada nas mnogo bolje truju njihove tv serije u koje nacija zuri netremice. Dobro jutro.

1(Foto: twitter.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. novembar – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

„Tko nije vodio djecu na zagrebački Velesajam, taj ne zna što je patnja.“ – čuveni haiku napaćenog profesora Karlovačke gimnazije, kog igra Bata Živojinović u filmu „Lajanje na zvezde“. Istina, najčešće su se profesori, nastavnici, vraćali sa tikovima posle ekskurzija, a mi sa nekom ogrebotinom, bez pokoje stvari, ali bogatiji za milion vidika i odličnih priča.

Rekreativne nastave, izleti, ekskurzije, uglavnom su se odigravale u Srbiji. Divčibare, Palićko jezero, Vrnjačka, Sokobanja, Niš, Resavska pećina, Beograd… ihahaj, ima šta da se vidi! Znalo se i najavljivalo mesecima unapred, kada i gde i za koliko para se ide, a plaćalo se u 6, 10, 12 rata. Hoteli onako, socrealizam, „borosane“, recepcionari koji se uvek zovu Zdravko, Žika ili Velja, marmelada, viršle, krompir, dotrajala drvenarija i čoja koja je upila decenijske mirise na stotine gostiju. Ali bilo je lepo, bilo je zdravo, bilo je zabavno, bilo je putovanje, bilo je novo i bilo je za učenje i za nauk.

Tko nije vodio djecu na ekskurziju bez dnevnice, taj ne zna što je patnja. Sada je ovo mantra prosvetarima. Ajde što prate decu na ekskurzije za mnogo manje para nego što su to nekada radile njihove starije kolege, nego što će i roditelji sada za mnogo manje para da odškoluju decu. Zvuči fantastično, ali razlog baš i nije takav. Škole su ranijih godina tokom oktobra uveliko razmatrale ponude agencija za ekskurzije i rekreativne nastave, a sada ih, tvrde, usporava Zakon o javnim nabavkama. U poređenju sa prethodnim godinama, više od polovine srednjih škola ove godine neće organizovati ekskurzije, jer kažu da je to prema zakonu, veoma komplikovano izvesti.

1Povrh svega, roditelji inače jedva uspevaju da finansiraju ovakva putovanja i to uz višemesečna plaćanja u ratama, a zakon o javnim nabavkama predviđa rok plaćanja od 45 dana. Neke škole izbegle su javnu nabavku tako što roditelji plaćaju putovanje direktno turističkim agencijama, mada takva praksa otvara druga pitanja. Inače, čak 85 odsto unutrašnjeg turističkog prometa u Srbiji čine đačka putovanja.

Verujem da je zakon red i da treba da se poštuje, ali kada se pojave ovakvi napisi, u novembru, kada je verovatno već kasno, smrdi ribi i glava i rep. Najgore je buniti se u poslednji čas, kada je već prošao voz, ili autobus, čime se već ide na školsko putovanje. A za ubuduće, ako već država štedi na svemu… videli smo da su neki sumnjivi tajkuni vremenom postali zadužbinari, pa je i skor obnovljenih kuća nakon poplava u njihovu prednost; Mišković – država 23:0. Kad već ne radi državno, daj da obnovimo u privatnoj režiji ta lepa đačka putovanja, i niko ne bi pitao više za prvi milion. A taj prvi je ionako uvek i svuda sumnjiv.

Dobro jutro!

 

(Foto: roditeljsrbija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (2. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

U vreme opšte besparice krize, izgleda da smo prestali da razmišljamo o nekim lepim događajima iz prošlosti, stvarima, i uspomenama. Greška je što sebi dozvoljavamo taj luksuz da se isključivo bavimo pukim preživljavanjem, nervoznim listanjem dnevnih novina punih loših vesti, gledanja televizije gde je u stvari najvažnija vest ona krajnje uznemirujuća a ne neka koja nosi bar trun optimizma da će biti bolje. Pre neki dan, preturajući po ogromnom regalu, pronašao sam džemper koji je bio bez jasno određene boje. Bilo je tu i crne, i zelene, i crvene, narandžaste i plave. Sve boje upredene u jednu debelu nit, predstavljale su toplu i nežnu uspomenu na vreme kada džempere nismo kupovali, nego smo ih jednostavno dobijali iz domaće radinosti od svojih majki ili baka. E, baš ovaj je nastao paranjem nekoliko njih. Dragocen je po tome što ga se sećam kao lepog poklona od svoje bake koji mi je uručila povodom čini mi se devetog rođendana. Tada sam bio srećan jer je u modi bilo što veselije i šarenije.  Kratko vreme sam ga nosio, brzo mi je omalio jer sam tada rastao kao iz vode. Ostao je zabačen i zaboravljen jer su stigli neki novi trendovi, ali uspomena je ostala. Stare, drhtave ruke, sa dva para naočara preko nosa,  strpljivo pletenje uz duge priče do kasno u noć i to je ukratko istorija nastajanja mog džempera. Sećanja na prošlost su nešto najvrednije što nosimo, a mi ih se mnogo lako odričemo. Ja se svog džempera ne odričem, čuvam ga i dalje, iako ga više i da hoću ne mogu obući. Možda ako se ponovo rasparao, pa da ga baka ponovo preplete. Iako je ona odavno negde među dalekim zvezdama, ostavila mi je iza sebe taj dar koji će me uvek potsećati na nju, i neka davno prošla lepša vremena. Hvala ti bako. Ovu priču namenjujem samo tebi. Za dušu. Dobro jutro!

 

1(Foto: miraimages.photoshelter.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (1. novembar – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

CRTICA – sajam knjiga vs. internet

Bio sam na Sajmu knjiga. I video da nema gužve. S jedne strane – odlično, prolazim pored štandova, bez guranja razgledam šta me zanima i šta me ne zanima. S druge – kao da nisam na Sajmu knjiga. Onom. Od pre nekoliko decenija, kada je gužva bila obavezan začin, baš kao i miris pljeskavica sa roštilja koji su se dimili celom dužinom Sajma. Pljeskavica nema (ima na jednom mestu da se kupi, ali čim nema konkurencije to se ne računa), a nema nešto ni posetilaca.

Dobro, preskočio sam četvrtak – đački dan, a ovaj vikend je tek stigao. Nego, nije pitanje gužve, nemanja para, nezainteresovanosti za knjigu, ono što mi je palo na pamet dok sam špartao izložbenim prostorom. Već to – da li mi je interesantniji Sajam knjiga ili – internet! To, naravno, nije uporedivo, ali eto… Vidim, recimo, knjigu „Srednjovekovni zamkovi i vitezovi“ i odmah pomislim kako bih mogao na internetu da izguglam da li ima neka slična knjiga, da saznam šta su drugi ljudi rekli o knjizi. S druge strane, na sajmu mogu tu istu knjigu da uzmem u ruke, prelistam, zagledam svaku stranicu, svaku ilustraciju…

Neko će reći: Na internetu je sajam knjiga svaki dan! Da, ali… na internetu ne mogu da vidim kako jedan naš pisac završava poslovni dogovor sa izdavačkom kućom u njihovom „kafiću na sprat“, da se sretnem sa našim čuvenim stripadžijom i dok listamo knjige jedan drugome prenosima najnovije informacije koje smo čuli iz svojih „izvora“ o novim izdanjima. Neke stvari je ipak lakše uraditi „uživo“.

A, kome baš treba interent. Nek’ na Sajam ponese „pametan mobilni“. Rešen problem!

1(Foto: edukacija.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. oktobar – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

 

E, baš je petak. Prema narodnom verovanju, ovo je nesrećan dan, pa se čak kaže i: “U petak svakom poslu biće rđav početak“. Petkom se, kažu, muškarci ne šišaju niti briju, a žene se ne češljaju. Ovaj dan se smatra i pogodnim da se dođe u dodir sa demonskim silama. E, a kad još petak 31. oktobar, onda se svi koji veruju u demone ozbiljno zabrinu, jer je danas Noć veštica. Običaj je u nekim zemljama da se deca večeras maskiraju, obilaze kuće i kupe slatkiše. Za ovaj običaj u ovim krajevima samo saznali uglavnom zahvaljujući filmovima i serijama sa zapada. Kod nas nije uhvatio korenje, ali ima onih koji koriste Noć veštica kao još jednu priliku za maskembal.
1Ima i onih koji na sva zvona, doduše preko društvenih mreža, upozoravaju na to da ne bi trebalo da podržavamo taj paganski, demonski običaj. A suština običaja jeste u onom „trick or treat“ ili, dajte nam slatkiše, ili ćemo vam kuću gađati jajima. Ili uraditi nešto slično. Sad, kada se sam običaj posmatra kroz ovo „trick or treat“, možda je i kod nas duboko ukorenjen. Recimo, dođu ljudi maskirani u sudske izvršitelje, i lepo vam kažu: „Platite, ili ćemo vam uraditi nešto ružno“. Ili maskirani u radnike distribucije. Pa isključe struju. Ili se maskiraju kao predstavnici stanaka i traže vašu podršku. Pa, čik nemojte da je date, nikada ne znate kada će vam kuću zasuti jajima, ili nešto gore. A možda vam baš dođe da se i vi maskirate. I zakucate nekome na vrata. Recimo, nekom političaru, pa mu tražite ispunjenje onog što vam je onomad obećao. Ako ne ispuni, znate već šta vam je činiti.

Dobro jutro!

 

(Foto: www.history.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić
Uredno se svakog jutra od kuće do posla prevezem gradskim prevozom. Nemam primedbi na uslove u novom „solarisu“. Vozilo je čisto, uredno, u ove hladne dane majstor Pera ga pripremi za prvi polazak da bude i toplo i šta bih više i bolje. Podrazumeva se da imam kartu, gde ću u ovim godinama da dozvolim sebi luksuz da me kontrolori maltretiraju sa sve komunalnim policajcima pride. S obrzirom na to da je gužva u rane jutarnje sate, takoreći misaona imenica, ne bih imao ništa da zanovetam ili gunđam za razliku od nekih kasnijih polazaka. Idealno vozilo, siguran vozač, slobodno mesto kraj prozora, karta uredno poništena i uživanje u vožnji niko ne dovodi u pitanje. Međutim, ima nešto što i pored najbolje volje ne mogu da razumem niti opravdam. Poslednjih nekoliko sedmica, iz čuvenih validatora koje opet kidaju, lome, čupaju i bacaju neki nesavesni putnici odzvanja ženski glas ljubaznog tona koji na svakoj stanici podseti putnike da očitaju svoju kartu. Bio sam zaludan pa sam brojao koliko puta ponovi poziv zaboravnima da prinesu kartu validatoru i došao do brojke 27.
2
Ima ukupno 14 stanica, posle svake, a često i ispred naredne čuje se nešto što predstavlja opšte mesto kulture putovanja javnim prevozom. Počinje da boli mozak od tog besomučno učestalog ponavljanja a putovanje pretvara u nurotično iskustvo. Razmišljam samo šta bi bilo da nam slične automatske poruke saopštavaju na benzinskim pumpama, prodavnicama, megamarketima, pekarama, frizerskim salonima, apotekama, automehaničarskim radnjama i da ne nabrajam dalje. Verovatno bi malo skrenuli, ako već nismo. Plašim se da jesmo i to dobrano, jer opet leti perje iz validatora u vidu polomljenog monitora, pokidanih kablova ili odvaljenih šrafova. Sistemski nema šta. Samo što ćemo na kraju svi zajedno plaćati pojedinačno lečenje psihoza izazvanih kreativnim pristupom u naplati javnog prevoza. Do neke nove kreacije u autobusima javnog prevoza, dobro jutro! :)
(Foto: vukajlija.com, ilustracija)
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. oktobar – crtica)

piše: Kruna Pintarić
Šest je sati. Novo jutro, hladno, a pod pokrivačem fino i toplo… još magli paučina preko očiju, jer se nije potpuno razdanilo, nešto je između. A mora se ustati; obaveze čekaju. Cenkanje sa budilnikom, kupatilo, oblačenje, možda kafa, čaj, ceo doručak; ako ne, ma, kupićemo nešto usput. Ako je blizu posao ili škola, može se i peške, poneko kolima, a u većim gradovima javnim prevozom. U njemu je uglavnom toplo, ljudi tiho, nerasanjeno ćućore među sobom, a ako je kiša napolju, uglavnom ne pada i u prevozu.
I ovog jutra, u ovo doba, samohrani otac Momir Vukosavljević, iz Kuršumlijskog planinskog sela Babica, moto-kultivatorom prevozi ćerku Anđelinu do škole, 11 kilometara u jednom, 11 kilometara u drugom pravcu. U tom kraju nema autobusa, jer nema ni stanovnika. Nema ni mosta preko. Nema ni struje! Njihova jutra sigurno nisu razvlačenje po krevetu, toplo, tiho „kunjanje“ u prevozu. Školu u Merćezu pohađa samo ona, četvrti razred, a naredne godine će se najverovatnije ta škola i ugasiti jer u okolini nema dece.
1
Učiteljica iz Kragujevca je primljena na određeno vreme, do završetka školske godine. Ona, koju je potraga za poslom dovela u selo Merćez, i mala Anđelina koja je u tom kraju jedino dete, same su u školi koja je nekada imala 800 đaka.
Bio je u februaru tamo i prethodni ministar prosvete Tomislav Jovanović, lamentovao nad nestajanjem čitavih sela, nudeći kao saučešće jedan računar. Pisalo se o ovome i u prethodnih par meseci, želeli su ljudi i da pomognu, makar pokojim paketom za Anđelinu i njenog oca.
I šta drugo da radimo i mi? Neko bi rekao, pa nađite im smeštaj u nekom naseljenijem, urbanijem delu Kuršumlije, možda čak Kragujevca, i rešeno. Nego šta nego rešeno, dok već neko ne krene da puhće i prevrće očima na „dođoše„. Možda ni „dođoši“ nisu baš maštali da budu „dođoši“. Možda su baš želeli da sačuvaju svoj kućerak, malo obnovljen i sa nekoliko dobrih komšijskih porodica, da svakog jutra udišu vazduh neukaljan javnim prevozom, koji prokišnjava, da se rastrče sa kučetom po dvorištu, da uče ispred kuće sedeći na travi dok miriše nešto jesenje, školsko, pečeno kestenje, bundevaru, vruć hleb, kuvane jabuke ili kakao. Ja sam za odliv mozgova! Uz inicijativu i hrabrost svakoga ko je spreman svoju pamet i veštine da ponudi i ode – daleko iz prljavih gradova. Daleko u čista sela. Očišćena od ljudi, od plodne zemlje, kao da čekaju da opet malo budu „ukaljana“ nekim novim generacijama. Hoće li se ta pojaviti?
Dobro jutro!
(Foto: Screenshot video B92.net)
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Počela je sezona slava u Srbiji. Juče je bila Sveta Petka. Uskoro će Sveti Luka, pa Mitrovdan, Đurđic, Nikoljdan, sve do kraja januara i Svetog Jovana. Ako slavimo onda moramo u goste – da bi nama gosti i došli. A to nije lako. Svake nedelje bar po jedna slava, nema čovek vremena da se odmori od prejedanja i napijanja. Slave su, umesto porodičnog praznika, postale mesto bahatog satiranja hrane i pića i dokazivanja materijalnog statusa domaćina. Umesto da se u miru i tišini slavi svetac zaštitnik porodice, počelo se sa izmeštanjem ovog uzvišenog čina u kafane, restorane ili hotelske sale, uz obaveznu treskavu muziku, toalete koje više podsećaju na modu igračica u nekom noćnom klubu, razdrljene košulje, flekave kravate, zajapurena lica i sve to obavezno ovekovečeno digitalnim aparatom, odmah objavljeno na društvenim mrežama. Da se zna kako slavu slavi pravi Srbin! O obeležjima srpske slave nema ni govora, ni pomena. A u stvari, suština ovog jedinstvenog porodičnog praznika je nešto sasvim drugo. Dragi srpski domaćine, neka ti slava bude sveća, žito, kolač i vino.Neka ti u goste dolaze oni koje nećeš pozivati zato što ti nešto trebati, već oni koji se sami setiše da je tebi slava. Sa njima podeli koji zalog hrane i gutljaj pića, uz toplo i srdačno razgovaranje. Neka potom krenu kućama onako kako ljudima dolikuje, bez tumaranja i pijanog podvriskivanja u kasne noćne sate. Boga radi. Dobro jutro!

http://www.besplatne-slike.net Potpuno besplatne slike visokog kvaliteta.(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (27. oktobar – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – hodam sad kao zombi

Imali smo paradu ponosa, pa onda vojnu paradu. Savršena uvertira za nešto što nije bilo parada, bilo je daleko strašnije od obe pomenute manifestacije, a izazvalao je više iskrenih osmeha – treća šetnja zombija beogradskim ulicama. naravno, protekla je uz daleko manje pompe, obezbeđenja, posete, mada medijska pažnja nije nedostajala. Pretpostavljam da ćete u današnjim novinama, ili na internetu, videti kako su izgledali našminkani mladi ljudi koji su juče teturali beogradskim ulicama glumeći ne-mrtve. Ono što najverovatnije nećete videti je to koliko su osmeha izmamili kod prolaznika – doduše, uglavnom svojih vršnjaka koji se nisu odlučili za maskiranje.

Da li zato što je prilično neobično videti zombija koji čeka autobus, umesto da vas juri i pokušava da vas ugrize, ili možda zato što je ovo bio daleko jeftiniji skup nego dve parade. Sasvim logično – ovo je bila šetnja, ne parada!

1(Foto: www.rts.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (26. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Jutros smo sebi produžili život, doduše dekretom, za jedan krug velike kazaljke. Ništa ne brinite, taj sat će nam opet oduzeti na proleće iduće godine, zadnjeg vikenda u martu. Tako je to. Nešto dobijemo, obradujemo se, a onda shvatimo da će nam to opet oduzeti. Jedno pitanje koje se nameće u vreme vraćanja sata jeste i da li odmah u trenutku možete da odgovorite koliko časovnika imate u kući? Hajde da se prisetimo. Zidni sat, stoni sat, ručni sat, sat na mobilnom telefonu, tabletu, računaru, laptopu, video rikorderu, radio sat, sat na tv teletekstu ili ispod znaka tv programa, sat na baterije, navijanje, struju, solarnu energiju, i ko zna kakav još. Većina satova poslednje generacije ima opciju da automatski podesi vreme u slučaju pomeranja kazaljki, ali neki nemaju tu opciju, pa se tumaranje i zbunjeno utvrđivanje koji sat radi tačno a koji treba pomeriti pretvara u šok za nerve. Organizam se takođe buni, jer nije baš lako pomeriti takozvani biološki sat koji bez greške odlučuje kad ćemo na počinak a kad u ustanak. Da li nam treba cela ova furtutma?

1
Rusi
su odlučili da sat pomere još ovaj put, i gotovo. Nema više. Baš ih briga za svet koji će to i dalje raditi. Neće Putin da svoje građane izlažu nepotrebnom stresu, a nisu nešto mnogo ni obogatili od kako menjaju vreme na svakih šest meseci. Jedan dekret i gotovo. Kod nas je drugačije. Mi smo od 1983. godine, kada je uvedeno letnje i zimsko vreme uštedeli milijarde, jer nismo trošili bespotrebno struju, povećali smo proizvodnju, uvećali broj zaposlenih, povećali plate i penzije višestruko, povećali standard građana, zemlju rešili svih dugova, postali ekonomska sila, stožer Balkana… Šta se čudite? Ovo vam izgovara čovek koji je juče kod trafike video parkiranog fiću iz kojeg je izašao Hajduk Veljko noseći pun kofer knjiga sa urpavo završenog Sajma knjiga svojoj dragani, Čučuk Stani, koja ga je nestrpljivo čekala na terasi stana na stošestom spratu penthausa smeštenog u Bara Veneciji šireći veš na terasi. Samo da znate s kim imate posla. Dobro jutro!  

(Foto: www.freerangekids.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (25. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Stiže još jedan, odlučujući udarac letu. Noćas ćemo preći na zimsko računanje vremena. Časovnike ćemo vratiti za sat vremena unazad. Kakva simbolika, juče nas je smrzla odluka UEFA a ubrzo za njom oprostili smo i od plata i dela penzija koje će ubuduće biti umanjene. Eh, da možemo vratiti vreme nekoliko godina unazad. Znali bi šta bi. Da je tako nešto moguće, ne bi juče premijer zdušno podržan ministrom finansija nevoljno objašnjavao Srbiji zašto mora da stegne kaiš. Kao iskusan lekar koji preporučuje amputaciju zbog gangrene, tako je i premijer obrazlažući nepopularne mere najavio da će one biti prvi uslov da koliko toliko zakrpimo budžet. To je jedini način da otvorimo disajne puteve Srbije kojoj omča dugova dobrano steže gušu. Svestan da će veliki otpor pružiti upravo oni koji su mu dali veliku podršku da promeni Srbiju, premijer sada pokazuje odlučnost da istera svoj plan i program. Baš njega briga za naredne izbore, već je spreman na poraz, ali tera svoje. Veliki posao je pred celom vladom koja takođe mora penzionerima, prosvetarima, zaposlenima u zdravstvu, policiji, vojsci, administraciji da dokaže da i sama štedi. Izražen osećaj za pravdu koji gajimo prenoseći ga s kolena na kolena biće ovoga puta posebno naglašen ukoliko primetimo bahatost ma kog oblika u vidu skupih nepotrebnih putovanja, putnih troškova, dnevnica, korišćenja državnih vozila u privatne svrhe, skupih stranačkih manifestacija ili nečeg sličnog. Osećaj za nepravdu juče nam se smrzao posle odluke UEFA da nam zbog prekinute utakmice protiv Albanije prizna službeni rezultat 3:0, oduzme tri boda, naplati sto hiljada evra i zabrani prisustvo publike na dva meča na domaćem terenu. Kažnjeni su i Albanci s sto hiljada evra, ali to i sa njihove strane izaziva proteste što nama ne znači mnogo. Opet smo naivno naseli na provokaciju, saglasni su analitičari. Neko bi po rečima našeg Advokata da nas ne gleda na evropskoj sceni fudbala. Još je prašina u vazduhu, a smrzavanje će potrajati. Smrzavanje ali pravo, osetili su građani zapadne Srbije jer je zbog nevremena nestalo struje. Oni nisu mogli da prate medije, što je juče bilo posebno dragoceno. Bar su na jedan dan uspeli da se sačuvaju od nerviranja. Međutim, struja je stigla tako da će i oni osetiti ciču zimu vremena u kojem živimo pa bilo im krivo il’ pravo. Svejedno je. Dobro jutro!

1(Foto: www.shanklinfc.co.uk, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. oktobar – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Građani Srbije su sve gojazniji, i sve je više onih koji dan ne mogu da zamisle bez cigareta i alkohola, pokazalo je istraživanje o zdravlju stanovništva Srbije, koje je sprovelo Ministarstvo zdravlja. Svaki drugi stanovnik Srbije ne jede voće, a i sve je više ljudi pod stresom. Sad, reći će neki, nije nam bilo potrebno istraživanje, znamo to i sami. Neko drugi će možda konstatovati da se ipak dobro držimo, sve smo siromašniji, a ipak se gojimo. Ali, u tome i jeste problem. Nekada se podgojenost povezivala sa materijalnim blagostanjem, ko ima novac, taj ima i hranu, a sirotinja je mršava. Ali, to pravilo ne važi u savremenom svetu. Sada je obrnuto, bar prema istraživanjima koja su rađena u drugim zemljama. Siromašni su gojazni. A zašto? Zato što jedu hranu koja je jeftinija, koja nema hranljivu vrednost, ali nas zasiti. Poput brze hrane, peciva, industrijskih slatkiša… Ko se seća godina pod sankcijama, seća se i da smo se svi bili ugojili, jer smo jeli hleba i krompira, ko je i to imao.1

I, ako je već sve to tako, sledeće pitanje je, a šta sa tim? Da li možda ministarstvo ima neki plan kako da ovu situaciju promeni? Ili bi možda mi sami, posle ovakvog istraživanja, trebalo da pogledamo šta imamo u frižideru, da se zapitamo kada smo poslednji put pojeli, recimo jabuku, i da li nam je zaista teško da svaki dan pešačimo bar pola sata?

Dobro jutro!

(Foto: www.abcportal.info, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. oktobar – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica sa stevijom

Nedavno sam dobila zelenu steviju – prirodni zaslađivač o kome se puno priča. Stigao mi je iz Indije što bi trebalo da ulije poverenje da je zaista prava stevija u pitanju. Kažu da ovu biljku, koja je pet puta slađa od šećera, dele na belu i zelenu i da beloj sve manje veruju. Navodno, ona je industrijski prerađivana i manje zdrava. Pošto želim da nam ova Crtica bude optimistična, a volim da pravim kolače, odlučila sam da verujem u blagotvorno dejstvo zelene stevije i obojim kolače baš u tu boju. Iako nije dan Sv. Patrika. Dakle, evo jednostavnog recepta za sladak kolač bez šećera a da li će ga ova biljka obojiti u zeleno, proverite sami.

2
KOLAČ OD VOĆA:

2 jaja, 1⁄2 kafena kašičica zelene stevije, 100g margarina ili putera, 250g brašna,

1⁄2 kesice praška za pecivo, 200 ml mleka.

Zamesite gušće nego za palačinke. Izručite smesu u pleh. Odozgo staviti 300-400g oceđenog voća. Peći oko pola sata na 180C.

Prijatno i dobro jutro!

(Foto: www.stesweet.hr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Novak Đoković postao je otac. Ovo je planetarna vest. Domaći i svetski mediji zagušeni su informacijama o prinovi porodice našeg najboljeg tenisera. Bravo, šampione! Primećujete da nisam odmah pomenuo ponosnu i hrabru mamu – Jelenu. To je slučajno, a u stvari i nije. U tradiciji našeg naroda je da se, po dobijanju lepih vesti o dolasku novog člana porodice, odmah čestita ocu, i oda priznanje što je dete „prvo pa muško“. Alal vera majstore, osvetlao si obraz celoj porodici, tako to rade pravi muškarci, i tako dalje, uz obavezno cepanje košulje presrećnom i najčešće pijanom novoustoličenom tati. Većina se odmah uz iće i piće raspituje kako izgleda beba, na koga liči, da li je plava ili crna, a samo retki kako je majka prošla na porođaju. A u stvari majka je ta koja zavređuje veću pažnju i zabrinutost. Devet meseci ona ispod srca nosi plod ljubavi uz često brojne komplikacije, terapije, dosadno ležanje, poseban režim ishrane, uskraćena za izlaske, putovanja, provode. Međutim, to se sve stavlja u tamo neki šesnaesti plan, jer na prvom mestu je beba što je i u redu, pa onda tata, pa ponosne babe i dede, stričevi, ujaci, kumovi, i ostala svita koja u moru alkohola slavi i podvriskuje uz pesme tipa „rodio se sin mali gospodin“. Mali Đoković je već gospodin, zahvaljujući svom ocu koji je stekao ime, slavu i imetak od reketa i to pošteno. Neka i njega i svu sadašnju i neku buduću gospodu celog sveta prati sreća i blagostanje. Potpuno nam je svejedno koje će mu ime nadenuti, koje će škole izučiti, da li će i on biti najbolji teniser na svetu. Samo neka je živ i zdrav. A ono za mame i nije toliko strašno, ako se uzme u obzir nekako prirodna uzajamna povezanost i razumevanje koje gaje prema muškim potomcima ne razmišljajući o sebi i svom životu ubuduće smatrajući uzvišenom obavezu kojom ih je sam Bog blagosiljao. Neka je sa srećom Đokovićima, ali i svima ostalima koji s ponosom ovoga jutra dočekuju novi dan bogatiji za novog člana ili članicu porodice. Dobro jutro!
1

(Foto: novakdjokovic.com, arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Juče je moj komšija kupio televizor. Skupio neke pare, kupio novi smart sa 3D funkcijom i digitalnim risiverom da predstojeću digitalizaciju spremno dočeka. Došao čovek kući, uključio aparat, priključio antenu a onda se pojavio čuveni „meni za podešavanja“. E, tu je nastao prvi problem. Šta sad, kako podesiti kanale, podesiti konekciju WiFi, spoljne zvučnike za saraund doživljaj, dvd uređaj, satelitsku antenu, kablovsku, i računar, i aktivirati 3D . Mučio se mučio, i na kraju setio da ja radim na radiju i da bih mogao da mu pomognem. Potrčim brže-bolje da iskažem svoju vrednost a i pogledam malko bolje izbliza šta je kupio. Umesto kafe, spustio mi je na sto knjigu od bar 100 strana sa detaljnim uputstvom na više jezika, pa i na srpskom. Dva daljinska upravljača, kamera, infracrveni upravljač dodatnim uređajima, kabl za računar, uh, glava počinje da mi puca od toliko zahteva mog skromnog komšije koji bi da zakorači u svet novih tehnologija. Da olakšam i sebi i njemu, prisetim se u razgovoru i svog prvog televizora.
1Bio je to Kristal Ei NIŠ, dijagonale 57 cm, crno beli, koji je u to vreme mogao da prima signal sa oba analogna opsega VHF i UHF. Dakle, oba programa u to vreme jedine Televizije Beograd. Trebale su nam dve različte antene koje umalo nisu došle glave mojoj atletski nadahnutoj majci koja se verala po krovu kao neka veverica dok je uzdržani otac dovikivao: Još, još, vrati, ne valja, vrati kad ti kažem, idi sada u suprotnom smeru, dobro, ne diraj! E, sad si pokvarila prvi program! Ama, kako, kad nisam ni pipnula ovu antenu? Pa, pipni je malo, neće da te ujede. Treba li da kažem da je sve to za mene predstavljalo neverovatno iskustvo tipa „sreća je lepa samo dok se čeka“. Taman kad su sve podesili, program se završio. Trebalo je do sutra čekati uživanje u novom kućnom prijatelju, televizoru. Komšija me ljubazno zamolio da se manem priče i da ako nešto znam to i primenim, a za stara vremena ima i „Trezor“ koji će da mu gusla o istoriji televizije. Nova vremena, novi uređaji, i sve deblja upustva za rukovanje. Razmišljam da upišem kurs za prvo uključivanje i podešavanje televizora ako uopšte takav i postoji. Imaću posao sa strane, možda padne koja para pride, a i dobro meze iznose komšije kad kupe novi televizor. Dobro jutro!

(Foto: www.gamesinasia.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. oktobar – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Hara nekakva baksuzna prehlada, koja ni mene nije zaobišla, iako sam se opirala svom raspoloživom narodnom i farmaceutskom municijom. Sve to prođe, ozdravi čovek, oporavi se i vrati u pređašnje stanje, ali budući da maltene živim od glasa, jeste me uplašilo. Nisam svoj, uslovno rečeno, profesionalni adut i fizički atribut osigurala, kao Marlen Ditrih fenomenalne glasne žice, ili Dženifer Lopez pozadinu.

Dok tako brinem kad ću da ozdravim, jedna bakterija, virus, opet se budi iz stanja mirovanja. Fraza „tradicionalno dobri međunacionalni odnosi“ ovih dana je u Vojvodini krajnje izlizana. Nekoliko izdvojenih nedela ima motiv ili u stranačkom prepucavanju (dobar trenutak na svaljivanje krivice za razne druge stvari), ili u nezadovoljstvu, obesti mladih, koji traže krivce tamo gde je to sada „in“.
2Kontraargumenti koji se najčešće čuju, zašto ovako nešto NE treba osuditi jesu – oni su još gori, i dosta je Srbija savijala kičmu. A, pred kim je to savijala kičmu? Da li je u pitanju ipak moćna međunarodna zajednica i njene institucije, a ne obližnji vlasnik pekare u kojoj narod kupuje pecivo u pola cene posle 8 uveče? Ako želite da ojačate nacionalni ponos, to se radi kao pre neki dan na vojnoj paradi pomalo rizičnom, ali možda i korisnom diplomatijom, smelim povremenim „Ne“ međunarodnim moćnicima, kada znate da je to dobro za građane. A ako su „oni“ još gori, onda će nakon ovoga zlo roditi još veće zlo, a nešto sumnjam da među tim patriotama sa kamenicama i molotovljevim koktelima ima dovoljno časnih i snažnih da odbrane narod od eskalacije sukoba.

Nema brige, vlasnici su osigurali svoje profesionalne adute – pekare, poslastičarnice, kioske. Sve će se to obnoviti, popraviti. Ali to razočarenje u zajednicu, strah od spirale zla koja je opet otvorena i kojoj se ne nazire kraj, ne postoji lek koji se kupuje i koji će to ispraviti za par dana. Postoji samo naša volja i želja da odredimo šta nas to zaista čini patriotama i članovima društva koji mu doprinose. Bunt a ne bezumno nasilje, informisanost i ljubav, a ne povodljivost i impulsivnost.

Dobro jutro!

(Foto: facebook.com/stipan kerhani)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (19. oktobar – crtica)

piše: Vanja Savić

 

 

Ovih sam dana, čitajući tekst o akutnoj šizofreniji napisan u prvom licu, čini mi se i sama postala šizofreničar. Čovek je nakon izlečenja, želeo da podeli svoje iskustvo sa svim ljudima koji se pitaju šta im je a odgovor dobiju tek kada završe u bolnici. Nekako je uobičajeno da, kad mi neko kaže da ga nešto boli, odmah osetim iste tegobe. Tako sam, čitajući pomenuti članak. svesno ili nesvesno počela da tražim sličnosti sa stanjem koje je proživljavao glavni akter. Opisivao je predvorje svog ludila, iz perioda dok ga još nije bio svestan… Sve je počelo sa snovima i osećanjem da ne može isključiti sopstveni mozak. Uvek je iznova, i iznova, čuo glasove. To nam se uobičajeno svima dešava, prilikom odlaska u krevet, ako se mučimo da utonemo u san, bez obzira koliko bili umorni. Prebirajući po glavi stalno je analizirao prošle a strepeo od budućih događaja ne uspevajući da ih se oslobodi. Problem koji je potom primetio, bio je u vezi sa izostankom osećaja gladi. I ovo mi se učinilo poznatim. Zaista. Više i nismo gladni jer smo naučili da svakodnevno preskačemo obroke. Neko nema vremena, a neko nema šta da jede.

1
Čovek je nastavio da opisuje. Nije mogao da ispuni postavljene radne obaveze na poslu jer je u glavi umesto jednog glasa čuo u isto vreme njih nekoliko. I svi su samo naređivali. Dobro, i meni naređuju na poslu, viču, galame, stalno je gužva, ne mogu ponekad da se lako sastavim, ali… Već počinjem da brinem. Da ne bih išla do kraja, na svako iskustvo gospodina obolelog od šizofrenije, ja sam tražila načine da sebi odmognem tako što sam nalazila sličnosti u svom ponašanju, ali i ponašanju ljudi oko mene, i pre pročitanog teksta postavila svima nama dijagnozu. Da li sam dobro uradila? Da li smo svi zaista samo premoreni, željni odmora, normalnog života ili smo polako ali sigurno zagazili u zdravstveni problem, koji iz nekog razloga ne želimo da vidimo? Možda je vreme da ponovo definišemo psihičko zdravlje i ludilo. Većina nas je barem jednom u svom životu imala probleme psihičke prirode, ali se retko ko osmelio da potraži stručnu pomoć i ode psihijatru. Skloni smo instant rešenjima u vidu šarenih pilulica za spavanje, ili smirenje nerava, koje gutamo “po potrebi” i bez stručnog nadzora. Mnogo je razloga za takav neodgovoran odnos prema zdravlju. Navešću vam samo jedan. Onaj ko živi u Srbiji i krpi kraj s krajem, neka se ne brine jer naša je dijagnoza normalno neurotičan, a zdravstveno stanje puko preživljavanje. Ironično ili ne, duhovito ili tragično – istina je. Sve. Dobro jutro.

(Foto: www.medicinenet.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (18. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Biće nam bolje za godinu i po do dve, najavio je nedavno premijer Vučić. Do tada moramo da se strpimo, ali to nikako ne znači da treba da sedimo na divanu sve duvan pušeći što bi rekao narodni pesnik. Treba zavrnuti rukave, naravno u prenesenom smislu te reči. Za sebe i svoje najmilije treba samostalno pronaći način da se što je moguće više pokriju sve njihove osnovne životne potrebe. To je samo početak. Kada sve dovedemo pod konac, a to znači prestanak crtanja koncentričnih krugova zvanih presipanje iz šupljeg u prazno, polagano se treba izmigoljiti iz dugova i pukog preživljavanja u takozvani normalan život. To znači da se mesečno po malo novca ostavi i na stranu za one slatke troškove tipa nova garderoba, tehnika, odmori ili putovanja.  Ovako pobrojano izgleda sve lako i jednostavno, a nije. Nije u Srbiji. Zato su, dobro poznavajući muku i težnje mladih ljudi željnih normalnog života bez grebanja o roditelje, mnogi mešetari igrajući na kartu brze i lake zarade na koju smo lakomi, postavili oglase kojima vrve portali namenjeni zapošljavanju.
1Inostranstvo, tražimo bebi siterku, plata 1800 evra. Rad na naftnim platformama, plata preko 4500 evra. Manenke potrebne za promociju svetskih brendova – Dubai, honorar za veče 1000 evra. To su samo neki od oglasa u kojima su za kontakt navedeni brojevi mobilnih telefona bez imena vlasnika ili adrese. Mnogi od ovih oglasa kriju prevarantske klanove koji zarađuju prodajući i preprodajući živo ljudsko meso, radno snagu, ili pamet naše mladeži. Klasična šema prevare je da je sve bajno i sjajno dok se pasoš ne preda određenom menadžeru, a onda po pravilu nastaje pakao za žrtvu. Umesto rada  i atraktivne zarade dobija se robovanje za nepoznatog gazdu iz kojeg se teško izbavlja. Ima i drugačijih iskustava, ali tek nakon provere i to na više nivoa, preporuka i garancija. Danas je evropski Dan borbe protiv trgovine ljudima.  Mislite o onima čija iskustva govore strašne priče o prečici do boljeg života. Ne dozvolite da vi ili vaše dete postane jedan od junaka takvih ispovesti kojih je puna štampa. Dobro jutro!

(Foto: newamericamedia.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. oktobar – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

 

Beograd se polako budi, kreće novi dan. Grad koji volim jer ima „ono nešto“. Ne da se. Postoji. Često pokušavam da zamislim kako je disao pre sto, dvesta ili petsto godina. Kako su tada izgledala jutra, ko se prvi budio. Istorija Beograda se vidi. On ne  krije svoje ožiljke i bore. A ima ih.

Juče je, vojnom paradom, obeleženo 70 godina oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. Vojnici su marširali, vijorile su se zastave. Pre 70 godina i na jučerašnji, ali i na današnji dan trajale su borbe u ovom istom gradu. Beograd je bio slobodan posle šest dana bitke, 20. oktobra, a građani su izašli na ulice da pozdrave oslobodioce posle 1287 dana okupacije. U borbama su poginula 2953 borca Narodnooslobodilačke vojske i oko 960 crvenoarmejaca.

Danas je teško zamisliti na su na Autokomandi vođene borbe. Da je učitelj u penziji presekao provodnike i tako spasao Savski most. Da su ovim istim ulicama hodali ljudi koji su za slobodan Beograd ginuli. Možda nas je jučerašnja vojna parada podsetila na to. Ili je trebalo.

Dobro jutro!

1(Foto: www.ruskidom.rs, arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Meteorolozi prognoziraju kišu, a njima kiša neće zasmetati da pokažu šta umeju. Skoro trideset godina Srbija nije bila u prilici da prikaže sledbenike heroja oslobođenja i time potvrdi da i dalje prema njima gaji iskreno poštovanje i čuva duh slobodarstva. Dolazak predsednika savezničke države koja je ubrzala oslobođenje od fašista samo je jedan od povoda da predstavimo svoje potencijale današnjice. Uprkos glasovima iz sveta ali iz Srbije da nam je vojna parada nepotreban trošak, veliki broj građana izražavao je proteklih sedmica veliko zadovoljstvo što će posmatrajući svoju vojsku na kopnu, na rekama i u vazduhu osetiti ponos što i pored decenijskog urušavanja vojske i njenih potencijala imaju čime pred seni svojih predaka pobednika u Drugom svetskom ratu. Srbija kao da je zaboravila da je bila na strani protivnika fašizma. Smatralo se da je to bila pobeda komunizma a sve što bilo u vezi s propalom ideologijom trebalo je proterati iz kolektivnog pamćenja pobedničke nacije.

1Uprkos trenutnoj poziciji na međunarodnom planu, Srbija pokušava da balansira između čekića naizgled moćnog zapada i nakovanja sve jačeg i bogatijeg slovenskog istoka, a posledice nesvrstavanja ni na jednu stranu do kraja nije jednostavno prognozirati. Ukoliko se ne reše međusobni direktni sukobi velikih, Srbija lako može da ostane bez oslonca, između dve stolice na kojima trenutno sedi. Uzdajući se u sreću i diplomatsko umeće, potražimo rešenja za budućnost zagledani u slavnu prošlost, u isto vreme iskreno posvećeni uspomenama na pretke oslobodioce koje nećemo terati u zaborav zarad kratkoročnih političkih interesa i podilaženja onima koji su moćni na svetskoj sceni i spremni da istorijske činjenice obrću u skladu sa vlastitim ciljevima. Neka nam je sa srećom. Dobro jutro!

(Foto: Vojska Srbije/RTS)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Jutro je pametnije od večeri, kaže stara poslovica. Ono sinoćnje dešavanje na stadionu Partizana, ostaće upamćeno po skandalu koji je potresao Balkan. Dve reprezentacije država koje nisu presrećne što su susedne, trebalo je da odigraju fudbalsku utakmicu. Fudbal je na žalost bio u poslednjem redu gledališta željnog poravnanja računa starijih od pradedova fudbalera koji su trebali da pokažu svoje umeće. Albanska zastava, sa elementima geografske karte velike Albanije, na letelici zvanoj dron objavila je haos. Fudbaleri su shvativši svoju ulogu nacionalnih predstavnika sa srpske strane hteli da zastavu dohvate i sklone, što je Stefan Mitrović i uspeo, a albanski s druge da istu preotmu i odbrane. Gledaoci, frustrirani kosovskim ranama, osetili su poniženost koju su provokacijom izazvali mračni umovi neke tajne laboratorije za izazivanje mržnje među već zakrvljenim balkanskim narodima. To je izazvalo opšti metež, upadanje na teren, psovke, uvrede, i verovatno još po koješta što nismo mogli da vidimo u direktnom prenosu.

1Dron je leteo, činilo se čitavu večnost, a bezbednost se potpuno urušila što je dokazao i snimak reportera RTS-a Predraga Strajnića koji je morao i lično da interveniše protiv jednog navijača koji je u kameru slao poruku premijeru Srbije. Mora da je bukvalno shvatio njegovu izjavu od pre neko veče da prihvata da bude kriv za sve što je loše u Srbiji. Utakmica nije odigrana, policija oko stadiona je imala pune ruke posla sve do ponoći kada su albanski fudbaleri napustili stadion. Svesna politička provokacija porukom da će Albanija biti „velika“ predstavlja izazov za neke buduće susrete visokog rizika. Ne smem ni da pomislim kako je sužnjima u kosmetskim enklavama koji bez zaštite čekaju rafale, bombe, ili hapšenja „zbog ugrožavanja kosovske bezbednosti“ a nakon ovakvih orgijanja kojima se tako lako mobilišu ekstremisti. Krivac za ovaj neviđeni skandal je navodno brat albanskog premijera koji je zbog štrajka advokata kako pišu neki mediji već odleteo za Tiranu. Napravio je incident i pobegao zaštićen navodno američkim pasošem. Naša je jedina krivica što još uvek ne računamo na sve faktore rizika koje nose ovakve utakmice pa recimo protiv-vazdušnu odbranu nemamo na stadionima. Pitam se samo šta bi bilo da je umesto zastave o dron bio okačen eksploziv ili bojni otrov? Ne želim ni da saslušam odgovor ako ga neko zna ovoga jutra. Kako da vam poželim dobro jutro?

(Foto: Printscreen Youtube)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. oktobar – crtica)

piše: Ru Šavr

 

ISKUSTVENA

Jeste li uranili? Sunce nas još uvek budi relativno rano a lepo je ustati kada napolju već ima malo svetla. Dežurni novinari, pekari, medicinsko osoblje i domari najbolje to znaju. Budući da smo u oktobru, ono nije više onako jako kao letos, ali srećom, lepi dani miholjskog leta još traju.

Verujem da, doduše, većinu spavača ne bude sunce ili petao već budilnik, taj relativno pouzdan podsetnik. Kako god izgledao: star ili nov, s muzikom ili bez nje, pištav ili prijatan, on u većini slučajeva obavi svoj posao, ako baš ne zataji našom krivicom, iako niko ne voli da ga čuje. Ta njegova podsećanja, upozorenja i zapomaganja da je krajnje vreme da se napusti udobnost kreveta, zaista znaju da budu neprijatna, pa često pribegavamo raznim lukavstvima – pravimo se da ga ne čujemo, ili ga prosto ignorišemo, ili udaramo uprkos njegovoj upornosti da nas spase kašnjenja ili neke veće neprijatnosti. Ali to ništa ne vredi. Deluje nam da se nekada ti satovi baš znaju da okome na nas, kao oni sa mobilnog telefona što u određenim vremenskim razmacima ponovo zvone. Kao da su oni krivi što treba da ustanemo i odbauljamo nekuda.

Čovek tu nije pametan. Trebalo bi da budemo zahvalni onome ko je izmislio ovako korisnu spravu, ali umesto toga, mi se pokazujemo kao totalno nezahvalni i mnogo više volimo neke neuporedivo manje korisne stvari. Odnosno, rano ujutru nemamo lepih misli vezanih za satove i budilnike. Uostalom, šta da vam ja to pričam kad ionako sve ovo znate isto tako dobro kao i ja.

Dobro jutro!

1(Foto: theknowledgeplymouth.co.uk, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. oktobar – crtica)

Piše: Dejan Grujić

 

Trinaest  je moj srećan broj pevušila je Zana dok sam se razbuđivao ovog jutra. Nisam sujeveran, ali broj trinest mi je ostao u sećanju po tome da sam na taj dan imao neku saobraćajku iz koje sam ipak izvukao živu glavu. Dakle i meni je današnji dan srećan. Pogledah na brzinu portale, videh jedan od tekstova koji razotkrivaju teorije zavera na svetskom planu. Uz kaficu najbolje ležu baš takva otkrića. Jedno od njih me je baš zagolicalo. Navodno, neki vladari iz senke, odlučili su da na planeti  ubuduće ne bude više od milijardu do dve ljudi, jer se mnogo troše resursi, a raste i potrošnja hrane i vode.

1Ispada po tome da samo izabrani mogu da izbegnu ratove, krize, sankcije, viruse, smrtonosne bolesti i posle žive privilegovani u Zlatnoj milijardi odabranih tajkuna, političara zvezda rijalitija, starleta, predsednika, premijera, državnih službenika sve do kraja života srećni i veseli. Mnogo gadna zavera, mora se priznati. A od njenog razotkrivanja zapletoše me neka prosta pitanja: A  ko će da radi u slučaju da satru svu tu sirotinju iz nerazvijenih delova sveta? Ko će da služi tu kamarilu, ko će da seje žito ili bere pirinač, vadi naftu, ili vozi avion? Trinaest je srećan broj, samo ne treba znati da neko veruje u suprotno. Čuda se dešavaju, ali zavere će uvek trajati i klijati kao korov. Još samo da poverujemo u objašnjenja istih ali bez postavljanja logičnih pitanja potom. Dobro jutro!

(Foto: www.keepcalm-o-matic.co.uk, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (12. oktobar – crtica)

piše: Vanja Savić

 

Dečja nedelja

 

„Svako dete srećnog lica čuva jedna porodica“ bio je moto ove nedelje koja je pripala najmlađima. Dečja nedelja ukazuje na važnost porodice i zdravog odrastanja deteta.. Od ponedeljka se mališani posebnim programom u vrtićima i školama uče lepoti detinjstva i igara. A da li je uvek tako? Šta kada prođe ova nedelja? Čemu se i kako uče deca? Školice se drže svog plana i programa koji su napisali „pametni“ ljudi koji su nekada bili deca, a čega se „drže“ roditelji kod vaspitanja i odlučivanja o sudbini svojih potomaka? Ovih dana se na društvenim mrežama vrti slika 12-godišnje devojčice koja je najavila da se udaje za 37-godišnjeg muškarca uz blagoslov njenih roditelja.  Najava udaje ove devojčice izazvala je burne reakcije, a mnogi su slučaj prijavili službi za socijalni rad.

1Na kraju se ispostavilo da je reč o kampanji podizanja svesti javnosti o problemu dečjih brakova. Prema nekim podacima 39.000 devojčica prisilno se udaje za mnogo starije muškarce i to uglavnom ugovaraju roditelji, koji se  pozivaju na tradiciju. Juče je bio Međunarodni dan devojčica. Koliko devojčica je baš juče preko noći postalo ženom?! Na ovo pitanje teško da ćemo dobiti odgovor, ali svakako možemo da radimo na tome da se dečja nedelja i briga oko dece podigne na viši  nivo. Ko će da nam pomogne u tome? Sami sebi možemo i moramo da pomognemo, jer oni koji su zaduženi za to, prave planove za sledeću godinu i sledeću proslavu dečje nedelje. Dobro jutro.

(Foto: www.foothillsnetwork.ca, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (11. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Put „Kekende“  danas će krenuti čuveni voz Romantika. Ovaj turistički karavan je najavljen pre neki dan, uz detaljnu satnicu aranžmana koji obuhvata prevoz, razgledanje Kikinde i  uživanciju na Danima ludaje. Mnogi su na društvenim mrežima osuli drvlje i kamenje po pruzi kojom će se kretati Romantika do Kikinde skoro pet i po sati ako ne i više.  To znači da će stara mašina put od oko 130 kilometara prelaziti brzinom od  oko 25 kilometara na čas. Pa šta? Ionako je to romantična kompozicija koja bi svoje putnike trebala da vrati u stara, neki kažu, i dobra vremena. A u tim vremenima, naše bake i dedovi, putovali su do svojih udaljenih rođaka satima bez gunđanja, presrećni što će sa njima provesti dan-dva u opuštenim razgovorima i čašćavanju. Bilo je logično da vozovi kreću u ponoć, ili koji sat ranije, da bi se sutra za dana stiglo do odredišta. S obzirom na to da su iz volovskih zaprega, čeza i fijakera ulazili u gvozdenu alu koja ispušta paru a ždere ugalj, putovanje od 30 do četrdeset kilometara na sat bilo im je ravno avanturi. Nosilo se obično mnogo stvari, poklona, flaša, tegli, i hrane. U prelepe blistavo čiste šarene kuhinjske krpe umotavao se domaći, tek ispečeni hleb. Uz hleb, išao je zastrug sira i kajmaka u drvenoj posudici, a potom i nekoliko kuvanih jaja. Sve bi ukrasila pečena kokoška. Obavezno bi se odnekud pojavila posudica koja je ličila na slanik. Kolači se nisu nosili.

3Čim bi se smestili u kupe III razreda, na drvena sedišta, voz bi uz škripu šina i pisak sirene hvatao zalet. Zalet su hvatale i naše bake i deke ali, na hranu. Svako bi na koleno prostirao krpu, na nju komad pogače ili hleba, parče sira, oljušteno jaje i meso. Tu se morao da poštuje red. Muški su dobijali batak i karabatak, a žene belo meso, krilca, vrat, i trticu. Posle obilnog obroka, kretalo je hrkanje do prvih sunčevih zraka, a tada bi se, po buđenju, raspričali o tome šta su ostavili kod kuće, da li će stoka biti namirena, krave pomužene, a pilad i kokoške pušteni napolje. Što je putovanje duže trajalo, tako su se topile zalihe hrane, ali za utehu je služilo saznanje da ih tamo negde već čeka gotova supa, rinflajš, čorba,  sarma, pečenje, kolači i torta. Bilo je tada vremena za sve, vozovi nisu bili brzi a nisu ni kasnili, a putovanja su se najčešće planirala po okončanju jesenjih radova. Takva su vremena bila. A kakva su vremena danas? Ko jutros pije kafu dok zvera po statusima i fotografijama na Fejsbuku  taj sigurno ne razmišlja kako da se vrati u prošlost već kako da  još brže putuje  internetom.  Kuda, to sam bog zna. Dobro jutro! J

(Foto: www.panoramio.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Odzvonilo je pušenju. Gotovo je pušači sa uživanjem na ma kom javnom mestu. Hteli smo u Evropu, e sada je došlo vreme za usvajanje zakona kojima ćemo se bar malo približiti standardima koji tamo uveliko važe. Obaveza proizvođača cigareta u Srbiji biće ilustrovano prikazivanje kampanjskih poruka o štetnosti duvanskog dima i to u većem formatu na svakoj paklici, a i ugostitelji više neće smeti da tolerišu „samo jednu uz kafu posle ručka“. Ostaju mesta koja nisu javna, dakle šume, gore, livade, pašnjaci, njive i proplanci. Ima to mnogo  dobrih strana. Na primer, strastveni pušači će se masovno iz gradova i takozvanih javnih prostora preseljavati u sela, gde će čak možda i sami proizvoditi duvan. Takođe, država će povećanjem cene akciza, dodatno opteretiti cenu paklica cigareta, olakšavajući mlađoj i siromašnoj populaciji da se lakše i brže odrekne uživanja u nikotinu. Kafedžije će plaćati manje poreze jer pušači neće ispijati kaficu bez dozovole da uz nju nadenu i čibuk dima pred očima. Biće manje posla za trafikante. Uspeće samo šverc po buvljacima, ali zarada će ići samo malom broju onih koji stisnu petlju da se njime bave.
1Proizvođači cigareta će pretrpeti velike gubitke i jedan po jedan kupiće svoje prnje i tražiti tržišta gde se sme slobodno duvaniti na svakom mestu. Manje para u budžetu od poreza na duvan neminovnost je na koju će ova i neke buduće vlade morati da računaju.  Dobrih strana je mnogo više i sve su u službi zaštite zdravlja ali i okoline.  Biće manje bolesnika kojima su cigarete narušile zdravlje, pa će i zdravstvo uštedeti na lekovima. Ima i ona druga strana… Nekima su cigarete sredstvo za eliminaciju nervoze, pa će to dodatno opteretiti psihijatrijske ordinacije, uvećati broj izdatih recepata za sedative, i povećati potražnju za psihijatrima na tržištu radne snage. Ko je pušio pušio je, ko puši, pušiće i dalje. I cela ova priča neće imati smisla šta god nam Evropa zapovedala makar to išlo i u našu korist. Dobro jutro!

(Foto: naiise.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Opcija primanja novca preko onlajn servisa za slanje novca i plaćanje preko interneta Pejpal, trebalo bi da od danas postane dostupna i nama u Srbiji. Tako su nam bar najavili. Prema tvrdnjama iz nadležnih ministarstava, pa i Narodne banke, otklonjene su sve administrativne prepreke kako bi naši  stručnjaci i građani mogli da, prodajući neku svoju uslugu ili dobra preko interneta, mogli da prime novac preko tog famoznog Pejpala. Meseca aprila nam je bilo omogućeno da otvorimo naloge i tada je obećano da će se servis Pejpal primenjivati polako u fazama. Do sada je bila moguća jedino kupovina i slanje novca. Faza u kojoj će biti dostupna opcija primanja novca značajna je za privrednike jer omogućava da dobiju novac iz inostranstva. E, to nam mnogo treba, taj novac. Moguće je da je za sve što  je do sada škripalo u naplati dugova bio kriv upravo taj Pejpal. Samo, šta ćemo to prodati ionako zasićenom svetskom tržištu, koje ne zna šta će sa jeftinom robom sa istoka? Eto nam krivca. Možda mi i ne bismo osetili krizu da nismo bili uskraćeni za jednu od tekovina civilizacije računarskog milenijuma.
1
To nije sve, uskoro ćemo morati da nabavimo takozvane digitalne risivere za prijem tv programa. Već se čuju glasovi upozorenja da ne kupujemo adaptere odmah jer su skuplji za tri do četiri puta nego oni koje će nam država prodavati, a onima najsiromašnijima i poklanjati. Ne može srpski trgovac bez zarade od 300 odsto. Dok plati sve dažbine, ostane mu samo 200 odsto. I kako onda poslovati i preživeti ova vremena? Svuda oko nas cveta tehnologija sa svojim savremenim rešenjima koja omogućavaju otvaranje novih radnih mesta a mi, zamislite, imamo čak 200.000 mlađih od 30 godina koji čekaju posao. I svi vole da gledaju digitalnu televiziju i niko neće da prihvati čak 16.000 raspoloživih radnih mesta na takozvanom Birou. Jeste, ali to su mesta gde da bi dobio platu moraš da prodaš određeni proizvod, pa da sačekaš naplatu, pa obračun svih u lancu zarade, pa posle šest do osam meseci u najboljem slučaju dobiješ platu. Ko bi tako radio, ako već ne mora? Da li i za mlade nezaposlene postoji neko onlajn rešenje? Samo se pitam koji bi risiver njih mogao da ih prepozna i uključi u sistem našeg zapošljavanja? Samo sam pitao, šta je sad? Dobro jutro! 

(Foto: www.theinquirer.net, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. oktobar – crtica)

piše: Ru Šavr

 

FLAJERSKA CRTICA

Svojevremeno je u redakciju jednog studentskog lista stiglo oko 150 grama flajera za mesec dana. Stizali su svakodnevno, saradnici bi ih donosili s ulice jer im je neko, tu, kod ulaza u redakciju upravo „tutnuo“ neku reklamu štampanu na sjajnom papiru u boji.

Sada, posle nekoliko godina, gramaža je značajno porasla. Samo pokušajte da ih sakupite i izmerite na kraju nekog perioda koji sami odredite. Pa, koliko je samo frajera i flajera na ulici! A koliko ih je tek u hodnicima stambenih zgrada! Svakodnevno vadim gomile štampanog materijala iz sandučeta koje ovi momci ostavljaju, i nije da mi ne dosadi. Ali šta ću, ostavljam mesta za račune. Ne znam da li se i vama dogodilo da pobrkate šarenu poleđinu računa sa originalnim flajerom i da ga bacite. I uopšte, da li čitate sve te reklamne papiriće, pre nego što ih zgužvate i bacite?

Ima ih koji im se raduju. Ima ih koji im veruju. „Progovorićete engleski za dva meseca“, kažu. Svi majstori su dobri i tačni, a u praksi znamo kako je. Prozori dihtuju, česme ne cure, nameštaj je udoban, jorgani topli, magneti leče sve boljke. Pice su ukusne, a takoreći džabe, još vam uz njih sleduje i poneko piće, kineski restorani su takoreći iza ćoška. Sve u svemu, život nam je umnogome olakšan, ali samo prividno…

Dobro jutro!

1(Foto: www.stamparijakolibri.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Počinje Dečja nedelja. Na sve strane će se nešto pisati, čitati, crtati, polemisati, projektovati, obeležavati i proslavljati.  Već vidim kako stručnjaci za sve i svašta trube preko medija da decu ne treba zlostavljati, tući, kažnjavati ili prekorevati jer na taj način kršimo njihova prava a odrastanje pretvaramo u pravu moru nesagledivih posledica. Neću da se obazirem na njihove savete. Imam, hvala Bogu, decu, vaspitavao sam ih zahvaljujući svojoj ženi najbolje što umem i zadovoljan sam kakvi su ljudi. Bilo je svađa, nesporazuma, ćuški, smeha, igre, veselja, plača, tuge, ali u naša četiri zida. Odrastalo se bez svedoka u vidu bakica, dekica, ujkica, stričeva ili tetki. Tako je najbolje, smatrao sam oduvek. Šta ima ko da mi se vrzma oko dece? Rezultat svega što smo zajedno, sami postigli je impozantan i vredan svakodnevnog paradiranja ulicama Beograda. MI smo presrećni što su naša deca takva kakva jesu: ponekad su tvrdoglavi, uvek pošteni, iskreni, uspešni i zdravi što je najbitnije. Eto, Dečja je nedelja, a ja ovom prilikom decu stavljam u drugi plan. Brinem više za roditelje koji su u fazi da im deca polako postaju ljudi. Imaju svoje obaveze, prijatelje, odlučuju se da odlete iz roditeljskom ušuškanog gneza, a šta će biti sa njihovim mamama i tatama koji preko noći ostaju takoreći sami upućeni jedno na drugo rasterećeni svih obaveza prema podmlatku?
Happy family runningDa li je to neki novi početak u životu? Jeste,  i treba mu se potpuno prepustiti. Ležanje poslepodne uz kaficu u krevetu, držanje za ruke i nežno šapatanje kao u vreme kad se začinjala ideja o zajedničkom životu – nemerljivo je. Odjednom mnogo slobodnog vremena treba da donese i prvobitno privikavanje na miran i spokojan život  bračnih parova bez svađa zbog dece, jurnjavu po vrtićima i  školicama, razvoženje, dovoženje, čekanje , proveravanje zadataka, ispitnih rokova, izlazaka  i provoda punih brige i nesanice do kasnih jutarnjih sati. Neki se ne snađu u toj novoj samotinji pa se i razvedu, a drugi, prebrode tih par godina mira i slobode u iščekivanju unučića koji će im biti zamena za vlastitu decu koju nisu stigli da dovoljno „izvole“.  Znam gde živimo i već sam pripremljen na to  da će i moja deca verovatno do 35. živeti  u zajednici sa nama, ali opet, nadam se da će se nešto promeniti. Nadam se da će posle završenih visokih škola naći dobro plaćene poslove i neće čekati poštara koji nosi moju penziju. Verujem i da će imati svoj stan i auto i da neće morati da se guraju sa mnom uz stalne svađe ko je opet posrkao svu čorbu iz rezervoara. Duboko sam uveren da će  imati mnogo dece koju neću morati ja da čuvam, već ću ih samo povremeno prošetati uz podmićivanje  igračkama i slatkišima za koje neću izdavati ček na 210 dana. Nadam se, mnogo čemu i znam da sam nepopravljivi sanjar kome se snovi retko ostvaruju sve dok živim ovde u Srbiji, ali… Neka me, kako bih da je drukčije? Dobro jutro.

(Foto: medicircle.in, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (5. oktobar – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Nedeljom ujutro pijemo kafu, listamo novine, proveravamo poštu, slušamo muziku, idemo u pozorište ili posećujemo prijatelje. To kažu oni koji rade za državu. Nedeljom idemo na posao, radimo kao da je svaki drugi radni dan. To će vam reći oni što moraju da rade iako im zdravstvena knjižica nije overena, a u radnoj nemaju poslednjih 14 godina upisanog staža. A šta bi, da ih neko pita šta one rade nedeljom, rekle prosečne srpske domaćice? Njihova deca bi rekla – ništa a one bi objasnile kako nedeljom smišljaju načine kako da prežive do one naredne, i tako u krug već dugo vremena.  Dok, čekajući bolje dane, jurimo na sve strane u borbi za goli opstanak, one, domaćice-mađioničarke, lome glavu kako da napune stomak deci i nama muževima. Čuo sam da se vratio „embargo kolač“ iz devedesetih i to na velika vrata. To je onaj izum naših majki gde sa šoljom brašna, ulja, šećera i s dodatkom samo jednog jajeta cela porodica uživa u izdašnoj čaroliji. Ajvar je ove godine slaniji i osim skupe paprike u njega dodajemo plavi patlidžan. Razmera je skoro pola-pola. Dodaje se više soli i više ljutih paprika da bude teže omazati teglu za jedan dan i da, brate, ostane i za zimu, a ne sada sve da se smaže.

Takođe, vratio se i ćušpajz koji su pre rata jeli samo srčani bolesnici. Treba da bude što više različitog povrća, ali se sada pazi da ih, uz krompir i šargarepu, obavezno budu bar još  dve vrste za kombinovanje tokom  cele sedmice. Novi bezmesni specijalitet  u većini srpskih domova. Skuva se u velikom loncu od bar šest kila. Strpa se crnog luka, krompira, šargarepe, proprži sa sojom i cepaj. Može i sezonska salata od maslačka, ima ga preko cele godine. Ko ima, doda kocku goveđe supe da zamiriše na meso. Hleb se mesi od crnog brašna jer je ono iz džaka jeftinije, a uz dodatak sasvim male količine sitno seckanih semenki bundeve ili suncokreta postaje baš kao onaj u radnji, zapakovan u celofanu. A  danas je četrnaest godina od demokratskih promena u Srbiji od kojih smo očekivali sve samo ne ono čime jutros glavu lome srpske domaćice: Kako da nam samo napune stomak, čime god bilo? Dobro jutro!

2

(Foto: www.haoss.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (4. oktobar – crtica)

piše: Ru Šavr

Les Miserables Crtica

 

Srbija je osvojila „bronzu“ u izboru za najjadniju državu. Da, baš ta reč – JADNO – je adekvatan prevod upotrebljenog parametra za merenje određenih ekonomskih pojmova koji je objavljen na sajtu američkog Instituta „Cato“. To su inflacija, nezaposlenost i kretanje bruto domaćeg proizvoda. Na listi je 90 država, od kojih je na poslednjem, najmanje jadnom mestu Japan. Na prvom mestu je Venecuela, zatim Egipatm pa mi. Posle Srbije tu su Argentina, Španija, Grčka i druge jadne zemlje…

Zanimljivo da na listi nema npr. Kube, Hrvatske, skoro svih afričkih i mnogih južno-
američkih država. Još zanimljivije je da oni upoznati sa ekonomskim pitanjima tvrde da su istraživanja ovog instituta sporna i u direktnoj vezi sa time koliko je neka zemlja „u ljubavi“ sa Sjedinjenim Državama. I bez toga stvar je sporna sama po sebi. Ispada da se od Srbije bolje kotira Ukrajina, Irak ili Paragvaj u kome na istim pijačnim tezgama deca prodaju čarape, kokain i kalašnjikove.

1U ovoj temi problematičan je termin Misery jer uz njega kao da zaboravljamo na ekonomske kriterijume kojim se istraživanje vodilo. Tu je i misteriozni izostanak mnogih država sa spiska, te sve postaje problematično pa se ovde više ne bih zadržavala. Vratila bih se na bronzani „jadnitet“ Srbije. Jesmo jadni, veoma, hajde da se ne lažemo, šta više u nekim kategorijama bismo mogli težiti i nekom sjajnijem odličju od bronze. Pa, to su desetine kategorija… Pogledajte samo korupciju, zapošljavanje partijskog kadra u državne institucije, cenzuru medija, huligane koji su u sprezi sa vlasti, broj članova rodbine koji idu na službena putovanja, broj zaposlenih u državnim institucijama koji (ne) govore neki strani jezik, makar engleski i još mnogo, mnogo toga. Dakle, naše mesto na listi je realno ali su kategorije pogrešne.

Vreme je da otvorimo oči i kažemo dokonim istraživačima Instituta „Cato“ da naprave takmičenje u pomenutim kategorijama, a da mi, ako je uopšte potrebno, podmitimo gde
treba i na idućem spisku dobijemo zasluženu zlatnu medalju.

(Foto: www.healthshire.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar