Ustanak (27. avgust – crtica)

piše: Vanja Savić

 

 

Još nekoliko dana ostalo je do početka nove školske godine. U „moje vreme“ sve je bilo drugačije. Radovali smo se početku škole, ponovnom susretu sa drugovima iz klupe, mirisu novih knjiga i torbe, koja je po nekom nepisanom pravilu bila ista za sve: dečaci su imali „Mirka i Slavka“, devojčice „Pčelicu Maju“. Tokom raspusta je bilo obavezno da pročitamo barem dve knjige iz kompleta lektira za razred u koji polazimo i da se prisetimo gradiva koje smo učili u prethodnom. Sa svakim novim polaskom bila je i poruka roditelja da je bitno da učimo i da ono što sad naučimo postaje temelj života: poštuj učiteljicu, starijeg, a pomozi drugu koji nije tako vešt u učenju kao ti. Bilo je tu još poruka kojih se i danas sećam i primenjujem ih. Ali, ono što sam čula pre nedelju dana ostavilo me je u dubokom razmišljanju i moram priznati bez teksta. Nekoliko klinaca se okupilo ispred zgrade i u dosadi počelo razgovor na temu škole i učenja. Svi su se složili oko jednog: ako nemaš para, džabe ti znanje! Krenuli su argumenti, sve bolji od boljeg, nabrajajući ljude koji nemaju školu a imaju para i kako se vrlo lako i jednostavno dolazi do tako željenog papira. Na sve to dečak koji je bio najglasniji objašnjava kako je njemu mama, prvi put posle svih ovih godina, rekla da ne mora da čita, da raspust provede igrajući se i da ga više neće grditi niti tražiti od njega da bude odlikaš i dobar đak. Jer očigledno je da bolje prolaze oni nepismeni. Počeo je da nabraja imena drugara i drugarica i šta im roditelji rade i da je bitnije čije si dete nego koliko si tačnih zadataka uradio! Stavila sam se u ulogu svog sina sa kojim često vodim „rat“ po pitanju učenja i ostalih učenika. Najviše me zaboli rečenica: „Sve sam uradio tačno i dobio četiri jer ružno pišem!“, a taj i ta su dobili pet bez obzira što im nije sve tačno. „A, znaš, mama, oni su…“. Tu ga prekidam: „Nećeš život provesti sa njima već sa svojom glavom, a tvoja pamet ili glupost će ti pomoći ili odmoći u životu.“ „Baš ti i nije neki argumet.“, odgovara mi sin i vrti glavom. I koju poruku da mu dam u utorak kada krene u peti razred sa novim nastavnicima, novim gradivom i činjenicom da on već zna ko će učiti a ko se provlačiti do kraja godine? Dobro jutro.

3(Foto: saboteur365.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Svakoga dana mladi roditelji se muče sa decom u vezi sa dnevnim jelovnikom. Naravno da pomfrit uvek može, može i neko pečeno meso pride uz salatu, ali znate već da to nije moguće baš svaki dan ponavljati. Nije ni čudo što su deca gojazna jer povlađujemo njihovim željama srećni da će bar nešto strpati u usta. Ne pomaže činjenica da se svakog dana mora unositi izbalansirana hrana bogata vitaminima, vlaknima, proteinima, mastima i čime još sve ne. Deca vrše teror nad majkama koje očevi sputavaju da izvrše svoj naum i na trpezu serviraju, osim brze i štetne hrane, ponekad grašak, boraniju, zelje, šargarepu, supu, rinflajš ili kupus salatu. Sve to najviše zbog nestrpljenja da slušaju svađe sa podmlatkom. U jednom lepom šumadijskom gradu pre nekoliko godina jedna doktorka je pripremala specijalizaciju. Njen rad je bio zasnovan na istraživanju koje je sama morala da sprovede u selima i gradu o tome kakva je krvna slika dece uzrasta do deset godina. Krenula ona tako, časte je seljaci kajmakom, projom, sirom, pršutom, a ona deci vadi krv i uočava da nešto nije u redu. Deca iz sela imaju i pored zdrave hrane lošu krvnu sliku, čak i kad se uporede sa vršnjacima sa asfalta. Zašto je tako, kad već jedu sve domaće i zdravo – pitala se doktorka. Upoređujući analize krvi, došla je do rezultata da jedna romska porodica koja živi na obodu grada ima dečicu koja kipte od zdravlja. Neverovatan podatak ako se uzme u obzir da žive u siromaštvu, mislila je doktorka. Uputi se ona u kuću te porodice, zatekne ispred straćare majku i sedmoro dece koja se bosonoga veselo jure po prašini okruženi psima i mačkama. Majka je lepo primi, skuva kafu, a uz kafu krene priča. Vidim da vaša deca zaista uživaju ovde, imaju odličnu krvnu sliku, pa dobro, kako to postižete? Čime ih hranite? Kako izgleda vaš jelovnik za sedam dana? Hoću sve da mi kažete, doručak, užina, ručak, užina, večera. Romkinja je pogleda onako ispitivački, doktorki se činilo da je gleda šokirano, ali ona je spremno odgovorila: „Vidi doktorka, ja napravim mnogo pekmeza i marmelade. Uzmem tako šest ‘leba, metnem teglu na astal u dvorištu i – ko je uz’o – uz’o! Eto ti jelovnika. Doktorka je bila u čudu, ali je sve uredno zapisala. I dalje joj ništa nije jasno, a verujem ni vama. Zar posle svih zimovanja, letovanja, treninga, plivanja, tenisa, fudbala, košarke, naša deca i dalje imajuj probleme sa anemijom, krivim kičmama, lošim vidom, trapavim hodom, gojaznošću. Izgleda da je recept jednostavan. Mislim, iako nisam lekar, da je odgovor u jednoj reči – sloboda. Slobodno jedi kad ti se jede, jedi šta ima, trči, raduj se sitnicama, i imaj konkurenciju oko sebe. Zalud saveti o zdravoj hrani, zdravlje ulazi ne samo na usta, već i preko duše. A ona uvek mora da bude puna – ljubavi. Dobro jutro!

1

(Foto: thepurplefig.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. avgust – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – sibirizacija voća

Breskve rastu na drvetu! Opšte poznata stvar. Međutim, dalja njihova sudbina nije ista. Jedne završe na pijaci, a druge imaju međufazu u svom životnom putu koja se zove – hladnjača!

Na mojoj pijaci stojim ispred tezge sa breskvama, na kojoj piše: Nisu iz hladnjače! Sad, možda bih se češkao po glavi i pitao koji je problem sa sibirizovanim bresvkama, koje možda nekome i ne prijaju na ovu vrućinu, da ni sam, koju nedelju ranije, nisam probao ovaj prekupački specijalitet.

Naime, pazario ja onomad lepe, čak mi se čini, malo i zelene breskvice. Tačnije, onu bezdlaku varijantu zvanu nektarina. Nebitno. Bile lepo osvežavajuće hladne pod rukom.

Ne budi lenj, stavio ja njih u frižider. Shvatio da se to tako radi. I, kada sam izvadio jednu – ona iznutra ko da je stara hiljadu godina. Slušala Partibrejkerse! Neverovatno. Druga – isto takva. Treća, takođe. Izgleda da nektarinama niska temperatura ne zaustavlja proces kojim ona postaje punoletna, te stoga nestaje one sočnosti i ostajete samo sa „suvim mesom“.

Elem, poslednja kupovina breskvica je bila „nisu iz hladnjače“. Ako slušate (ili čitate) ovu crticu – znači da je kupovina uspela! Ako je ne čujete… onda, nije ni važno.

10(Foto: zenstvena.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Još samo ova sedmica biće „raspuštena“ za osnovce i srednjoškolce. Već početkom naredne počinje opšte septembarsko ludilo, začinjeno dugačkim redovima u Kosovskoj, cenkanjem sa uličnim prodavcima polovnih knjiga i jurnjavom po tržnim centrima gde se sveske mogu kupiti po sniženim cenama. Video sam bilbord na kome piše: Povratak u školu! Izvesna jeza mi je prošla stomakom, osetio sam da počinju da mi rade i čir i kamen u žučnoj kesi u isto vreme. Najgori mesec u godini, septembar, doneće značajne troškove za besplatno školovanje. Danas počinje bazar polovnih knjiga u centru grada i to će verovatno malkice ublažiti monetarni udar na tanke štosove hiljadarki koje smo čuvali za ovu priliku. U moje vreme, pre tridesetak godina, knjige su se naručivale u januaru, plaćale u ratama i dobijale početkom septembra. Novi propisi, tenderi, transparentna licitaciona nadmetanja i tome slično, uticale su na to da neke škole odustanu od ovakvog vida pomoći roditeljima, a zna se da u Srbiji njima svaka pomoć dobro dođe, naročito sistem „ček na poček“. Nije lako roditeljima, a neće biti lako ni učenicima kad u septembru saznaju da im nedostaju neki od nastavnika. Sistem otpuštanja ili premeštanja tehnoloških viškova u prosveti, sigurno će pogoditi neke od profesora koji će biti svesno žrtvovani zarad spasa pregovaranja sa MMF-om. Penzioneri od proleća cupkaju nestrpljivo čekajući oktobar i vraćanje dela otkinutih prinadležnosti a koje će, između ostalog, verovatno delom, biti nadomeštene i uštedama u školstvu. Kod nas je oduvek sistem „jednom oduzmi da bi drugom dao“ donosio rešenja zahvaljujući kojima i dalje tapkamo u mestu. Oni koji dobiju nisu zadovoljni jer je to malo, a oni kojima se uzme besni su što ostaju bez ičega. U stvari, mi napredujemo, samo što se to još ne vidi. Moguće da ćemo to spoznati tek za dve, tri godine. Ali, kad to prođe, tek onda ćemo morati da se strpimo još samo malo. Moraćemo da sačekamo da budu objavljeni statistički rezultati po kojima malo da bi videli koliko smo živeli bolje danas nego što ćemo tada. Dobro jutro! 

10

(Foto: activeforlife.com ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (22. avgust – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – najlepša torta na svetu!

Zamislite da ste seli za sto i jedete najlepšu tortu na svetu! Mljac!

A sada zamislite da treba da napravite najlepšu tortu na svetu! Hm. Koliko bi tu pokušaja bilo. Dok usavršite pravljenje kore, fila… pravog odnosa svih sastojaka i čega sve ne, što čini tu najlepšu tortu na svetu. Plus ukrašavanje! Zamislite sve to!

I sada dolazimo do najinteresantnijeg dela. Kada biste se prisećali i pričali o tom iskustvu – pričali bi o svim onim mukama dok ste pravili i stvarali tu najlepšu tortu na svetu. Jer to je deo gde ste prevazilazili sebe, gde ste učili i otkrivali nove stvari i primenjivali ih. A da sedne i pojede tortu – pa to svako može!

11

(Foto: www.funsalt.in, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Makedonija uvela vanredno stanje na graničnim prelazima. Razlog – veliki broj migranata koji iz Grčke pristižu u talasima nervozni zbog neizvesnog nastavka putovanja u nepoznato. Za to vreme se i naša javnost poprilično uznemirila. Objavljuju se apeli koji pozivaju na solidarnost, ali i tekstovi u kojima se nacija upozorava da nam preti opšta propast zato što smo dozvolili da nas migranti „okupiraju“. Pre neko jutro, u samom centru Beograda, zatekao sam tužan prizor. Ispred jedne muzičke škole na klupama su spavala deca i dve žene, jedna trudnica s bebom u zagrljaju, a na trotoaru pokriveni nebom i sa kartonom ispod sebe tri mlađa muškarca. Setio sam se naših, srpskih, trauma devedesetih i zaključio da iako nije bilo lako, ipak smo mi imali svoju Srbiju kao utočište. A šta oni i koga imaju? Nekoliko stotina evra u džepu i nadu da će se dočepati Nemačke, Francuske, Skandinavije… Dok Mađari podižu žicu smatrajući da će se tako odbraniti od velike seobe naroda, naš premijer u direktnom susretu sa migrantima obeća da se mi nećemo baviti ogradama već pokušati da im pružimo makar zaklon od kiše, koji zalogaj i gutljaj prijateljstva i humanosti vredan. Ko zna koliko bi pobesneo u trenutku dok je to obećavao da je znao da su dvojica šićardžija, predstavljajući se kao policija Srbije, uz pretnju pištoljem, samo nekoliko sati pre njegovog susreta sa migrantima u parku kod autobuske, opljačkala građane iz Sirije otevši im sve što su imali od novca. Bruka i sramota. Da li je moguće da neko ko bi trebalo da štiti, u stvari napada, bezobzirno i kukavički, pri tom zloupotrebljavajući Srbiju koja pripada i nama koji tako nešto nikada ne bismo uradili. Šta da preduzmemo u ovom slučaju mi, civilizovani, koji smo toliko iznad tih ljudi koji dolaze iz civilizacija koje su to bile dok mi nismo jeli zlatnim viljuškama i klali se srebrnim noževima? Najbolje samo da se za početak postidimo od, srećom usamljenih slučajeva, podizanja svesti nacije koja, iako ophrvana raznim problemima, ipak ima snage da pruži onoliko koliko ima svakom nevoljniku ma odakle dolazio. Ovo je jedna prilika kojom ćemo i Evropi poslati poruku da možda nismo spremni za otvaranja čuvenih poglavlja ali jesmo za jedno od najvažnijih na svetu – poglavlje humanosti. Seoba naroda se ne dešava često. Mnogo li je, Srbijo? Dobro jutro!

10(Foto: www.subotica.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. avgust – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – garavo sokače

Prođoh ovih dana ulicom Kneza Miloša, kada tamo – turisti! Slika se bombardovana zgrada saveznog MUP-a iz 1999. godine. Čini se da je ona sada najveća atrakcija. Zgrada republičkog MUP-a je srušena, Generalštab je delimično rasčišćen, delimično sakriven onim reklamnim panoima. Turisti hvataju poslednji voz, vidim da Izraelci najavljuju da će na mesti zgrade saveznog MUP-a nići hotel – najavljuju ga za 2017. godinu.

Eto. Ostaćemo tako bez turističkih atrakcija, pre ili kasnije. Nisam baš toliko star da se sećam koliko je nekadašnjem Beogradu trebalo da sredi ruševine posle Drugog svetskog rata. Recimo – američko bombardovanje 1944. godine… Da li je bilo još ruševina 1960? To je taman 16 „godina kasnije“, kao sada u odnosu na 1999. Ili, možda tada nije bilo turista, pa nije ni bilo interesantno da se ostavljaju srušene zgrade. Ko će ga znati. Drugo vreme – drugi običaji!

1(Foto: turizam.bg-info.org, arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Gubitak posla je, kažu, po intenzitetu stresa koji doživimo u toj situaciji, jednak gubitku bliske osobe. Dobro dođu dragoceni saveti o tome kako da se ljudi osnaže i sa malo više vedrine posmatraju situaciju koja ih je snašla. Jedan od njih je – skrenite pažnju poslodavcu. Dobro, ali kako? U oglasima se traže uglavnom osobe sa bar pet godina iskustva u struci, sa minimum završenim masterom, i ne starije od 25 godina, pri tom privlačne spoljašnosti, elokventne i spremne na razna iskušenja na budućem radnom mestu. Jednostavno, zar ne? Tako nije mislio jedan veseljak koji je preko oglasa tražio sekretaricu za svoju firmu „tašna – mašna“, koja nema adresu, već poštanski fah, a umesto fiksnog ili mobilnog telefona koristi skajp pod nikom „samoozbiljneponude“. On je potražio stručno i iskusno lice ženskog pola, prijatne spoljašnosti za rad na administrativnim poslovima prodaje na terenu, sa položenim stručnim ispitom i posedovanjem sertifikata, starosti od 23 do 26 godina,  bez obaveza i dece, i da do sada nije bila u braku. Takođe, zbog mogućeg kontakta sa sredstvima javnog informisanja u cilju promocije posla, neophodan je i sertifikat o poznavanju ptica i to za oba pola. Mora da se zna da je ženka petla kokoška a ne peta, takođe da se Oro ne zove ptica već pesma Jelene Tomašević i tome slično. Poželjna je i diploma nekog, ali isključivo privatnog univerziteta. Rad je obezbeđen u odličnim klimatizovanim stambenim jedinicama raspoređenim po celom gradu, nameštenim bračnim krevetima sa satenskom posteljinom i dušecima punjenim memorijskom penom. Sve to uz adekvatnu nadoknadu po učinku. Što više zadovoljnih klijenata to veći procenat od zarade. Neophodno je poznavanje stranih jezika, mada ne mora, takođe i što je moguće veća podrška silikona u grudima, ustima, i pozadini ako baš mora. U stvari sve može, ali posle probnog rada od minimum dva sata, jer poslodavac ne može duže da proba sposobnosti kandidatkinje. Mislim, padne mu koncentracija posle dva sata i onda je muka da je ponovo dostigne. Svestan da će mu potražnja za radnom snagom propasti zbog strogih uslova, unapred je spreman da ipak sačeka da se završi jedan od tv formata u kojem se nalazi već potvrđena galerija kvalitetnih i stručno dokazanih radnica. Samo što ne zna kad se to nešto završava, jer produkcija stalno odlaže puštanje na slobodu učesnica. Iako one u pomoć zovu i mame, da ih čupaju iz tog TV hotela,  to ne pomaže mnogo. Honorari su toliko primamljivi da i dalje ostaju i opstaju zbog gledalaca koji glasaju da ih gledaju i dalje. Ovom veseljku ne preostaje ništa drugo nego da poveća procenat od zarade na terenu. Do tada, trajaće potraga za novim licima, mislim radnicama, biranje i testiranje. Problem je što će one koje na kraju izabere brže-bolje potrčati u neki novi rijaliti da uvećaju svoju kvalifikaciju, a samim tim i cenu na tržištu rada. Ma, samo neka skače stopa zaposlenosti. Dobro jutro!

1

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Zavoleli su se iznenada i bez objašnjenja kao što je to slučaj u iskrenim ljubavima. Imala je sobu, toplu, ukrašenu retkim sitnicama koje se u mraku obasjanom uzajamnim strastima primećuju kao dragocenosti kojima će biti okićeno sećanje na nezaboravne trenutke. Bila je drugačija. Imala je stil istančan do najsitnijih detalja koji su se zauvek urezali u pamćenje zaljubljenog umetnika. Pesme joj je pisao, srećan što je pronašao svoju kraljicu obraza seljanke i manira gospođe. Gazdarica joj nije bila tu, pravi raskoš slobodnog vremena za ljubav u Beogradu ali i u Zagrebu kod Grkovića u ulici Proleterskih brigada 39. Iako miris narandže kojim je odisala spokojna mala soba nije uspeo da zauvek zapečati trajnu ljubav dvoje mladih slobodnih umetnika strasti, zauvek je ostalo sećanje na trenutke prepuštanja emocijama vatreno sjajnim. Ostavila ga je, udala se, a on je ostao sa sećanjima uz duge šetnje kraj mora. Zvala se samo u pesmi Ines, a inače rasplet ove priče dao je nedavno on sam, poznat celom jugoslovenskom prostoru po svojim nezaboravnim stihovima i notama. Sve se desilo pre više od pedeset godina, a ona je danas udovica koja živi u Milanu i nema dece. Bavila se likovnim umetnostima. Nikad ga ni za trenutak nije napustila. Napravila mu je jednu bronzanu bistu, pet poštara ju je nosilo koliko je bila teška. Gotovo svake godine je umela da dođe uzme sobu u hotelu “Esplanade” i provede u Zagrebu tri, četiri dana – da mu bude blizu i da se samo vide. Priča dalje da je njegova pesma o opevanoj ljubavi obeležila ovu ženu za ceo život. Nedavno ga je Rade Šerbedžija molio da na jednom njegovom nastupu zajedno izvedu Ne daj se, Ines. Nije ni slutio da ubuduće Ines neće imati razlog da dođe ponovo u Zagreb i pozdravi svog davnog ljubavnika. Nismo ni mi znali. Ubeđeni smo da to nije znao ni Arsen Dedić koji je odlučio da svet koji ga je voleo napusti i ode zauvek u legendu. A to je već bio. Legenda poezije i muzike. 

10(Foto: rizingerium.blogspot.com, arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. avgust – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

CRTICA – Proko, kiša burazeru…

I tako juče poče kiša. Uveče. Na društvenim mrežama – oduševljenje! Svi se rashlađuju, svi radosni. Tek, malo po malo, neko se seti da postavi onaj čuveni link na YouTube-u, traje 41 sekund, deo čuvenog filma „Marš na Drinu“. Odlomak iz filma sa čuvenim rečima „Proko, kiša burazeru“.

I, tako… „Marša na Drinu“ se obavezno setimo kada, posle višenedeljnog izostanka padavina u letnje vreme, krene kišica. Neko bi rekao – bolje išta nego ništa. Prve pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu se u Srbiji narod, dakle, obično seti samo u izostanku hidrometeoroloških uslova.

Neki drugi filmovi su bolje prošli. „Vozi Miško“, recimo je prilično u upotrebi još od 1980. i filma „Ko to tamo peva“, naročito u autobusima gradskih prevoznika, „Al’ ga je opravio, svaka mu čast“ za naročito neuspešne majstore od 1982. i „Maratonaca“.

Dobro. Uživajmo u kišici, al’ ako potraje još neki dan krenuće kuknjava: „Gde nam je leto“. To će proteći bez „filmskih isečaka“. Adekvatan citat domaće filmadžije još nisu isporučile.

11

(Foto: evey90.deviantart.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (16. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Dobio sam zadatak da za posle ručka obezbedim jednu lubenicu. Treba da bude sočna, zrela, i slatka – to su direktive koje sam dobio. Nije mi to bila velika pomoć kad sam se našao pred ogromnom kamionskom prikolicom ispred koje je stajao prodavac. Očigledno nisam prošao kurs za lubeničare čim me je uspeo da zbuni sa pitanjima na koja nisam znao odgovor. Nije bilo dovoljno da zatražim jednu slatku od bar pet kila. Ne valja lubenica od pet kila. Dobro, onda od šest. Ni to nije dovoljno. Lubenica ispod osam kila i nije lubenica, to je tikva – kaže mi stručno prodavac, a ja već sebi postavljam pitanje zašto onda beru one koje nisu dobre. Pazi prijatelju, lubenica mora da ima zelenu peteljku iz koje se, kad je zasečeš, cedi mirišljav i bezbojan sok. Dobro, onda jednu od osam kilograma sa zelenom peteljkom. Hoćeš mušku ili žensku? Tu se tek zbunim. Kako da znam pol lubenice? Lako i jednostavno. Vidiš ove šare? Ona koja se skupi u krug to je ženska one koje se slobodno prostiru e, to su muške. Ili obrnuto, sad sam zaboravio. Hajde, mušku. Nemoj mušku, bolja je ženska, za nijansu je slađa i sočnija. Dobro onda žensku sa zelenom peteljkom od osam kilograma. Hoćeš da isečem kocku? Može. Ali, bolje nemoj. Sav šećer će da ti iscuri pa onda ima da bude bljutava dok odeš do kuće. Dobro, onda ne mora. Daj jednu pa da nosim. Evo, može li ova? Može. Ali ona ima devet kila i četiristo grama. Daj prijatelju, ionako me kod kuće čekaju dok ja ovde pohađam kurs iz biranja lubenice. Platio sam, jedva odvukao kući i doživeo razočaranje. Lubenica je, uprkos stručnom biranju, bila samo rumena, debele kore, bez ukusa i mirisa, doduše sočna, ali potpuno van očekivanja dehidriranih ukućana. Podsetilo me to na onu staru priču o biranju snaše u stara vremena. Ko je, odakle je, šta imaju njeni, da li su bolovali od nekih teških bolesti, da li je operisala krajnike ili slepo crevo, bolovala od jektike i još ko zna koliko pitanja. Kad sve ispadne kako treba, kad se ispostavi da je mlada u redu, javi se neki dalji zabrinuti mladoženjin rođak koji sazna iz pouzdanih izvora da joj je majka nerotkinja. Onda se priča o izboru vraća na početak. Što više biramo, manja je verovatnoća da ćemo izabrati ono što smo zamislili. Tako je u životu, kao i na pijaci. Uvek se vratimo na početak. Pitam se koji put moramo sve iznova da biramo, i šta? Dobro jutro!

88(Foto: lowfatveganchef.com)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (15. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Oduvek je na listi srpskih prijatelja visoko na listi, pored ruskog, bio i grčki narod. Tokom sankcija devedesetih, pomagali su nam uprkos zabranama i uspevali da po humanitarnim konvojima pošalju neophodne lekove, hranu i odeću, a neretko su i posredovali tokom mučnih balkanskih pregovora. Poseban znak uvažavanja srpskog osetljivog kosovskog pitanja bila je odluka grčkih vlasti da ne prizna samozvanu državu Kosovo. Odupirali su se pritiscima iz Evropske unije, koja je, izuzimajući Slovačku, Kipar, Rumuniju i Španiju, priznala srpsku pokrajinu. Mi smo bili zadovoljni sve do trenutka kada je Grčka, pritisnuta dugovima, počela polako da gubi entuzijazam u vezi sa našom bolnom ranom. Kad nisu mogli silom, onda će milom, mislili su kreditori koji su pokleklu zemlju, prema napisima iz štampe, uslovili da prizna Kosovo, dobije preko potrebne milijarde i izbegne bankrot i ispadanje iz evro zone. Grci će posle sedam godina obijanja, morati da priznaju Kosovo. Tako piše njihova štampa polako pripremajući javno mnjenje za odluku koja je, iako nepopularna, neminovna. Da li to znači da su nam sada Grci manje prijatelji? Narod ne misli kao političari, uostalom to potvrđuju rezultati referenduma koji je nedavno održan. Grci su, znamo to, uzaludno odlučili da ubuduće neće da plaćaju kajišarske kamate na kredite koje su podizali u njihovo ime neodgovorni političari. Ali, ko još pita narod? Grčka će u narednih godinu dana, verovatno priznati Kosovo, a srpska diplomatija će imati težak zadatak da to pokuša da spreči. Uprkos prijateljstvu, Grci će morati da gledaju svoje interese, ili da od nas zatraže da im damo preko potreban novac za isplatu kreditnih linija. Znamo, Srbija nema pare ni za sebe, a kamoli za Grke. Da je tako, to jest da imamo pare, teško da bi nam svako malo sa zapada pretili novim uslovljavanjima iako ni stara još nismo progutali. Najskuplja srpska reč sada je pod senkom političkog priznanja od strane naših tradicionalnih prijatelja. Hteli mi da priznamo to ili ne, logično je da se slamkom zvanom Kosovo, Grčka bar delimično izvlači iz gliba dugova ali pritom ipak upada u još veće dužničko ropstvo. Mi ćemo se po običaju buniti, negodovati, pominjati nož u leđima, ali ćemo na kraju sve to prihvati kao realnost i nastaviti dalje u izgradnji nekih novih odnosa. Možda da, a možda i ne. Pare će zavrteti neku novu burgiju, samo treba sačekati da vidimo kako će ona izgledati i za Grke i za Srbe. Dobro jutro!

10

(Foto: www.telesurtv.net, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. avgust – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Da li znate šta je hiperlup? Kako stvari stoje, to će uskoro postati uobičajena reč u našim rečnicima. A radi se o zamisli jednog milijardera Elona Maska da izgradi sistem za prevoz koji bi omogućio da od, recimo, San Franciska do Los Anđelesa stignete za pola sata.

Zamislite kapsulu punu ljudi koja se kreće kroz čeličnu cev. Unutar te cevi bi pritisak bio veoma nizak, slčno kao u avionu na velikoj nadmorskoj visini. Ta kapsula ne bi nailazila na preveliki otpor pa bi se kretala veoma brzo, uz mali utrošak energije. Napajala bi se samo sunčevom energijom”, objašnjava Dirk Alborn, direktor kompanije Hiperlup transportejšn tehnolodžist.

Probna cev će biti napravljena već sledeće godine.

Znam da će sad neko reći, ma šta nas briga za to, kod nas vozovi idu prosečnom brzinom od 40 kilometara na sat. Jeste, ali recimo da sve to zaživi za koju godinu. Pa, sigurno je da naša železnica neće biti rekonstruisana do tada. A to znači da možda i ne treba da je rekonstruišemo, ili, daleko bilo, ubrzavamo. Treba da je ostavimo kao atrakciju za sve one koji bi da dožive nostalgično putovanje. To bi bila prava turistička atrakcija. Oživljavanje zaboravljenih ruta iz prošlosti. Recimo, sećam se da je nekada voz išao od Beograda do Loznice, tako što se presedalo u Rumi. Zamislite kako bi nekom strancu, koji putuje brzinom od 300 km/h vozom, bilo zabavno da krene takvom rutom. I da mu apsolutno nije jasno zašto preseda, i putuje toliko dugo. Ali je sigurno da će uživati u krajoliku. I laganom ritmu škoplocanja točkova po šinama. A sve pod sloganom: ”Neka svet juri, mi ćemo lagano”. Jer i ne moramo nigde da žurimo. Neće nam pobeći ta svetla budućnost. Valjda.

11(Foto: Screenshoot video www.youtube.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. avgust – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Poreska crtica

Ovo je taj, nezgodni, većini omraženi deo meseca. Deo meseca kome se ni jedna, iole samostalna, punoletna osoba ne raduje. Ne mislim to zato što je avgust i vrućina, sparina i suša. Ovo je onaj nezgodni deo SVAKOG meseca u godini. To je period između 10. i 15. kada frtalj beličastih koverti uredno viri iz sandučića. Onaj period kada nas se neko uvek seti, bez izuzetka i dana kašnjenja. To je onaj, jedini segment funkcionisanja naše zemlje u kome nema zabušavanja. To su računi koji stižu redovno, bez izuzetka, tačno u dan. Svaki put sve lepše i elegantnije upakovani sa doteranim kovertama i „fensi“ flajerima. Prosto su slatki, lepo dizajnirani, nekada i crveni. Utrkuju se koji će pre da stigne, a često na neočekivan i nenajavljen način imaju veći iznos od prošlomesečnog. I tako, dok stojim u redu i čekam da platim skupu struju, prilično skup telefon, preskup infostan, i neku ratu poreza na nekretninu u kojoj živim, setim se teksta iz jednih britanskih novina. Prikazali su popunjenu poresku prijavu jednog Engleza. Na pitanje: koliko osoba izdržavate, pomenuti građanin je odgovorio:

* 4,4 miliona nezaposlenih
* 2,1 milion ilegalnih migranata
* 900.000 kriminalaca raspoređenih u 85 zatvora
* 650 kretena u Parlamentu i
* celu Evropsku komisiju

Osoblje administracije mu je vratilo prijavu izjavljujući da je njegov odgovor neprihvatljiv. Osoba ih je onda upitala: ZAŠTO, ZAR SAM NEKOG ZABORAVIO?“.

Verujem da ovako razmišlja dobar deo nas kada sredinom meseca plaća račune. Naročito kada plaća porez.

Dobro jutro!

10skup(Foto: www.gradsubotica.co.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. avgust – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Kako se određuje granica mladosti? Gde prestaješ da budeš mlad, i počinješ da budeš „stariji“, „u godinama“? Možda onda kada shvatiš da nisi prvi izbor za ustupanje sedišta penzionerima ili trudnicama u prevozu, ili kada prvi put izvadiš ličnu kartu i shvatiš – nema nazad, brajko. To je to, za nešto moraš da budeš odgovoran!
Natovareni pričama veterana života, koji kao ordenje nose svaki pobeđeni izazov (što i treba), svaka generacija biološki mladih pita se šta će da uradi u trci za ta iskustvena odlikovanja. „Da li ću ja to moći, šta ako ne uspem, pa svi pričaju kako su ovo neka druga vremena…?“, pitaju se. Mladi i lepi. Mladi i perspektivni. Mladi i jedri. Mladi i problemi. Mladi i „nikad gore nego sad“. A to „sad“ je oduvek bilo. Možda će za 40, 50 godina i oni o ovome pričati kao o zlatnom dobu, svojim klincima ili unucima. Da li su se Đordano Bruno, Njutn, Mocart, Tesla, Džingis Kan, bavili tim pitanjima, šta čeka njihovu mladost, kada se bude zahuktala? Nije nikad gore, nego sad, ako ćemo realno, od početka čovečanstva. Postoje problemi koji su drugačiji, ali svi ih vidimo. Svest, radoznalost, rad na sebi, i na kraju, izbor – to je ono što mislim da čini okosnicu osećaja da li smo mladi ili nam ostaje da na mestu suvozača čekamo gde će nas put odvesti.
Na minut se koncentrišite, i setite se šta vam prvo padne na pamet kada je reč o mladosti. Neka uspomena, noćno kupanje, muvanje devojaka, momaka, trčanje a da se ne zadišeš, razmišljanje o budućnosti, i opet, izbor. Ovo poslednje, ostaje i dalje, i kada mislite da je „prošao voz“. Nije. Dok god dišeš i razlikuješ levo od desnog, ovo od onog, prija mi i ne prija, znak je da možeš nekako da ideš dalje. Da ima još šta da se ponudi, stvori, promeni. Međunarodni dan mladosti, koji se obeležava danas, važi za sve one koji se i dalje pitaju, šta dalje da radim. Tu energiju čuvajte, i sve bore i borice će biti dokaz da ste razmišljali, smejali se, patili, brinuli, sunčali se ’73. na moru sa društvom, da imate šta da ispričate i da biološka starost i duhovna mladost zaista jesu dve odvojene stvari. I ovaj dan je mlad, hoćemo i njemu da pričamo o „zlatnim danima“, ili da mu damo izbor? Za početak, uz lepe reči:

Dobro jutro!
88

(Foto: pixabay.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Imamo istorije koliko god hoćeš, a geografija nam nije jača strana. Bavimo se istorijom, za geografiju je prekasno. Šalu na stranu, stvar je ozbiljna. U jednom udžbeniku istorije, za učenike šestog razreda, već godinama piše u jednoj lekciji kako su Srbi osvajački narod. Po autorima, oni su, dakle Srbi osvajači, dolaskom na Balkan oteli starosedeocima Albancima Kosovo i tu se sam po sebi nameće zaključak da tu leži seme sukoba koji još uvek traju. Dok se mi pitamo zašto su Albanci tako surovi prema nama, odgovor na to pitanje čuči u glavi skoro svakog srpskog šestaka. Za sve su krivi naši preci osvajači. Ovo je nateralo odgovorne da se oglase i objasne da je reč o najprodavanijem udžbeniku, da se konkurencija potrudila da napravi aferu da umanji tiraž, kao i to da su sada neka nova vremena gde se drugačije formuliše ono što smo nekada učili iz starih udžbenika. Reagovala je i Crkva koja se na svaki pomen Kosmeta veoma emotivno oglasi u javnosti iako su čak i neki monasi, navodno, u Dečanima zatražili od tamošnjih vlasti lična dokumenta takozvane „države Kosovo“ a niko nije na to ni reč izustio. Sve će biti ispravljeno, poručili su u ime autora predstavnici izdavača, a ja se pitam, što da ispravljate ako je sve u redu. Pa i Ministarstvo prosvete je dalo zeleno svetlo da objavite udžbenik, što se sada perete, niste samo vi odgovorni. Ne, ne, ne… mi ne gledamo šta piše, mi samo potpisujemo i odobravamo, brane se prosvetni oci. Pa kako je to moguće? Mogli bi tako da potpišete sami sebi i smrtnu kaznu a da sa time niste upoznati? Moguće je, kažu. Ne mešamo se u rad stručnjaka koji pišu knjige. Uostalom naša deca od 2008. godine uče ovu nebulozu, odgovaraju na časovima, dobiju ocenu i – zaborave šta su lupetali i za to dobijali čak i petice. Zaborav, stara srpska boljka, najbolji je lek za sve gluposti koje sami sebi zakuvamo. I još nešto za kraj, ovaj udženik nije pisala niti objavila, a ni odobrila za upotrebu, nijedna nevladina organizacija. Da ne bude posle… nismo znali. Dobro jutro! 

11(Foto: www.goglasi.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. avgust – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica pod gasom

Šta je najneobičnije što vam se desilo na kampovanju? Sezona godišnjih odmora je u jeku, pa samim tim i sezona neobičnih letnjih doživljaja. Nedavno sam naišla na novinski naslov: „Svinja popila 18 piva, napala kravu i pala u nesvest“. Nije to bio nekakav senzacionalistički, seksistički, uvredljiv naslov nekih naših dnevnih novina, kako je to već postalo uobičajeno. Ne, to je prava svinja, krava, nesvest od pijanstva, sve pravo! Ovo se desilo zahvaljujući tome što su kamperi ostavili nekoliko paketa limenki sa pivom van šatora, a tokom noći se desilo šta se desilo… Ovakva situacija se ponovila pre nekoliko nedelja, samo je u glavnoj ulozi bio jazavac, i mada nije bilo nokautiranja i padanja u nesvest, za jazavčevo pijanstvo krivac je ponovo bilo pivo u konzervama, ostavljeno u kamp naselju, izvan šatora. Da ove letnje avanture sa životinjama budu još zanimljivije, priključuje se i priča o pijanoj veverici, od pre nekoliko dana. U njenom slučaju mesto dešavanja nije bio kamp već pab u Engleskoj gde se tokom noći ušunjala kroz prozor u toaletu. Nakon što je probala alkohol sa šanka povilenela je i u trku, onako izbezumljena, porazbijala sve što se u lokalu moglo razbiti.

Da se vratimo na početak i neobične doživljaje sa kampovanja ili letovanja uopšte. Tamo gde je društvo tu je i pivo, ali ne zato što nam tu sliku forsiraju u reklamama, već je obično tako. Kod nas su tu onda i dve „najpijanije“ životinje – jelen i lav. Da li će se proizvođači ovog napitka odlučiti da rebrendiraju neki svoj proizvod posle ovih dogodovština sa svinjom, jazavcem i vevericom i iskoristiti ih kao zaštitni znak? Nikad se ne zna. Možda u pomenutim anegdotama sa pijanim životinjicama leži marketinški piotrencijal.

Dobro jutro!

88(Foto: lesaviezvous.net, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (9. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ostao sam bez teksta, zadivljen uspehom naših vaterpolista na Svetskom prvenstvu u Kazanju. Naši momci, savladali su hrvatske vaterpoliste u sjajnoj utakmici odigranoj u senci rasplamsalih strasti nakon obeležavanja dve decenije od „Oluje“. Izgleda da su sportisti pelcovani od decenijskih političkih zatezanja dve strane, što je potvrdio i čin našeg Dejana Savića koji je sačekao da umesto čuvenog pobedničkog skoka u bazen hrvatskom treneru Ivici Tucaku uljudno čestita na fer i korektnoj borbi. Bio je to čin vredan poštovanja cele sportske javnosti ali i primer kako dve najbolje ekipe na svetu treba da uvažavaju jedna drugu. Utisak je pokvario čin hrvatske televizije koja je prekinula prenos dodele medalja, verovatno uvređene što momčad koja je trebalo da potvrdi političke težnje za daljom konfrontacijom i likovanjem nad srpskim porazom. Uostalom, najgore je igrati pod pritiskom dela ostrašćene javnosti koju je dodatno potpalila čak i njihova predsednica, a najbolje kad, uprkos tome, sportisti naprave otklon od svega i jednostavno samo igrajući vaterpolo poštuju jedni druge. Nisu naši izveštači odoleli da se bar na trenutak kvalifikacijama „srpska oluja“ „cunami u bazenu“ ili „atomska Srbija“ približe svojim kolegama iz Hrvatske. To nam baš i nije trebalo ako se ima u vidu da sa svih strana pogledi belosvetskih huškača to jedva čekaju. Najlakše je usplamsati strasti, a mnogo teže potopiti loptu trvenja u čistu vodu koja će obema stranama oprati ukaljane obraze iz prošlosti. Ovo je bio odličan uvod za večerašnje finale festivala u Guči. Biće to jeka stotine truba koje će sa Ovčara i Kablara svirati u čast nepobedivih delfina. Uz nezaobilazno vruće pečenje, i hladno pivo, biće to velika manifestacija srpske sreće koju smo posle nekoliko neveselih događaja u proteklih meseca dana zaslužili. Delfinima hvala, a dogodine u Rio vodimo trubače da im jekom oplemene sledeću zlatnu medalju. Neka svet na taj način čuje i vidi lepo lice Srbije. Dobro jutro.

11(Foto: Screenshoot video rts.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ovo se ne viđa često (FOTO)

Scene koje ćete retko ili gotovo nikada videti, dosetljivi i spretni ljudi širom sveta zabeležili su svojim foto aparatima.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17

(Foto: Pleated-Jeans.com)

Objavljeno pod 11 Radioaktivne slike | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (8. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

U Srbiji je mnogo nenormalnog postalo prihvatljivo. Ako krenemo da ređamo nelogičnosti onda bi nas to dovelo do ozbiljnih psihoza. Kako objasniti da su mnoge vrednosti postale bezvredne, a ponajviše čovek. Lako je njega natovariti bremenom koje može da ponese, ali samo do izvesne granice izdržljivosti, a onda se čuditi kako je taj isti čovek, to breme zbacio sa svojih leđa i njime oborio više desetina drugih nedužnih ljudi. Mnogo nelogičnosti donelo nam je vreme kada tehnologija zamenjuje ljude, a ljudi zamenjuju jedni druge stvarajući tako nezdravu atmosferu odnosa opterećenih međusobnom netrpeljivošću, a sve zbog mešanja nadležnosti i kompetencija? Da li je normalno da potražite preko oglasa usluge električara, a na vratima vam se pojavi drug iz srednje škole za kojeg znate sigurno da je bio pravno-birotehnički smer? Snalazimo se, pa nije čudo što nam na radnim mestima visokoškolovane zamenjuju osnovci, jer, zaboga, takav je kriterijum pri racionalizaciji i sistematizaciji. Nije ni čudo što pokojnike pred sahranu pomešaju samo zato što se zovu istim imenom i prezimenom i za to okrive rodbinu koja ne ume da ih identifikuje. Navijači koji smenjuju upravu takođe su preskočili sve protokole i pravilnike jer znaju da se njima teško može pomeriti sa mrtve tačke, makar ona bila bela i na centru terena. Ko zna šta se sve još dešava iza naših leđa pa saznamo istinu tek kad nas vlastita krsta zabole zbog bubotki koje nam nanesu, uvek po pravilu, nenamerne sistemske greške nekompetentnih pojedinaca. To i dovodi do toga da dok sve krive Drine ne ispravimo, neki koji su sposobni da se upuste u borbu oko sređivanja Srbije, brzo odustanu i odu u potrazi za mirom i sređenim životom tamo negde daleko. Čitaćemo u novinama njihove ispovesti kako su sa malo više od dvadeset godina života stigli do fakultetske diplome i čuvenog Vol Strita. Morali su tako jer nisu imali dovoljno iskustva za zaposlenje u Srbiji. Ovde se oduvek tražila stručnost, znanje, kvalitet, iskustvo i rezultati u radu. A u tamo nekim Amerikama, dovoljno je uz diplomu pokazati i ambiciju za koju kod nas, na žalost, nema razumevanja. Mi se racionalizujemo, pa će nam sredovečni mesari praviti puteve, besposleni apotekari skupljati šljive, kozmetičari uvoditi struju, a pravnici razvlačiti instalacije. Ionako za raspoložive poslove nije potrebna diploma već veština snalaženja kako do njih stići. Dobro jutro.

10

(Foto: philmckinney.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. avgust – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

 

Poslanici našeg parlamenta su na letnjoj pauzi, politika polako odlazi na odmor, pa ćemo se, valjda, malo odmoriti i od vrućih političkih tema, bar do kraja ovog meseca. Zato se novine okreću onim, takozvanim letnjim, laganijim ljudskim pričama. Ne, ne mislim na priče poput onih – koja pevačica je na plaži pokazala seksi telo i mamila uzdahe. Mislim na priče poput one o pastiru Draganu Pavloviću, nekadašnjem đaku generacije, koji je odrastao bez roditelja, nije mogao na studije jer je morao da radi, i sada čuva ovce. Od rada je zaradio za računar, pa ga seljaci predstavljaju kao “malo čudnog lika”. Očigledno inteligentan mladić nikada neće raditi nešto u čemu bi možda bio sjajan, jer se, izgleda, niko nije potrudio da mu pomogne, ili obezbedi nešto. Ali, čini se da on ne kuka nad svojom sudbinom. Kaže da mu je civilizacija dosadila, da ne gleda televiziju, već da uživa u prirodi.

Da, prva pomisao većine je verovatno, šteta. Trebalo je da završi fakultet. Da, ali, s druge strane, teško da bi to značilo da bi našao odgovarajući posao. Možda bi tada tekst nosio naslov „Diplomirani taj i taj čuva ovce“. Čitajući priču o njemu, setila sam se jedne druge priče – o čoveku koji je imao najveći izmereni koeficijent inteligencije. Svi su se pitali da li je radio u NASI ili na nekom unverzitetu… a on je bio ribar celog života. Imao je svoj brod i skoro svakog dana plovio morem i pecao ribu. Nije ga zanimao akademski život. Voleo čovek more i prirodu.

Možda je to, u stvari, odgovor. Svi mislimo da se visok koeficijent inteligencije mora ostvariti kroz fakultet, kroz visoku zaradu… a oni koji su najpametniji među nama su, možda, shvatili da postoji jedna važnija stvar – biti srećan. A to se može kada smo u skladu sa sobom, i u dodiru sa prirodom.

Dobro jutro!

10(Foto: rebloggy.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Umete li da čuvate tajnu? Ja, ne. Uostalom, na šta bi to ličilo da jedan novinar čuva tajne. Gde je tu onda interes javnosti za koju radim? Hteo-ne hteo, čim nešto saznam ja to razglasim. Dobro, ne baš uvek i ne baš sve preko radija, televizije ili štampe, Fejsbuka ili Tvitera. Nešto od masnih trač poslastica ostavim za rođake i prijatelje. Setim se odmah Nušićeve ministarke kojoj u jednoj sceni ujka Vasa kaže da je niko ne može tako ocrniti i opanjkati kao rodbina. E, taj sam. Volim da čujem ponešto škakljivo i onda to razglasim ali, diskretno, da se ne zna da sam to ja uradio.To je nekako baš srpski. Recimo, navalim na nekog jadnička da mi prizna kakve brige njega muče, pa onda, onako pun razumevanja, a u stvari sladostrašća jer mi je iskreno drago što propada, krenem da mu udaram hladne obloge u vidu obećanja za koja i on i ja znamo da neće biti ispunjena. Ako ga je ostavila buduća verenica, kunem se da ćemo za njega naći bolju i lepšu. Ako je ostao bez posla, obećavam da ću ga preko veze zaposliti. Ako je nešto treće, opet obećavam – šta me košta? Srpski je da obećaš, pa da ne ispuniš. Naravno, iako držim do diskrecije, ponekad me otkriju tako što oni kojima sam olajavao, prenesu onim olajavanim, šta sam lajao pa eto belaja. Nisam kriv, ionako vodim pasji život moram nekako da se zabavim. Kad se digne bura lepo ih pozovem u goste, nahranim ih i napojim, pustim neko srpsko kolce, i gotova stvar. Poznato je da imamo plitko pamćenje, skoro kao zlatna ribica, pa se tako lako zaboravlja sve što se desilo juče. Šalio sam se, nemam vremena ni za svoje probleme, a kamoli tuđe, ali se uvek iznenadim kad saznam da guramo nos gde mu nije mesto, a ne razmišljamo da svojim nepromišljenim postupcima, u želji da skrenemo pažnju na sebe, i te kako umemo da povredimo ljude oko sebe. Najgore je kad oni koji to primete ili saznaju, neće da nam to i kažu. Puste nas da živimo u laži, svesno se udaljavajući od nas, iz dana u dan, meseca u mesec, godine u godinu. Mi mislimo da je sve u redu, a u stvari upadamo u njihovu klopku. Pročitani, prokazani i srozani u svakom smislu, osuđeni smo na prezir, a ovi drugi, koje smo pokušali da ogovaramo idu dalje. Neka nevidljiva sila im daje krila pa nas preleću jer to je valjda ta kosmička pravda. Ne osvrću se, obilaze nas u širokom luku, i grabe novu šansu i priliku. Za to vreme mi, željni senzacije, čekamo neku novu žrtvu čiji ćemo prljavi veš da ispiramo glibavim ustima. I tako, životinjarimo svoje bedne živote… drugog posla za sada u Srbiji nema.  Dobro jutro. 

12(Foto: daily.bismun.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

piše: Kruna Pintarić

 

U Srbiji je Dan žalosti, u znak sećanja na sve proterane Srbe iz Hrvatske, tokom akcije „Oluja“, avgusta 1995. godine.

Povodom dve decenije od akcije „Oluja“ uglavnom se vode polemike o tome da je to bila akcija etničkog čišćenja, a za druge oslobodilačka akcija kojom je hrvatska vojska povratila svoju teritoriju. Činjenica je da je četvrt miliona ljudi proterano tada iz svojih domova, koračali su, išli ko je kako mogao, kolima, autobusima, traktorima, pokupili šta se moglo, a stigli sa onim što nije usput pokradeno. I to od strane raznih, koji su ih „čuvali“, „bili na njihovoj strani“, ili ih se „oslobađali“. Kaže se da sloboda nema cenu, ali taj izgleda nikad nije pod miškom grlio album sa fotografijama, na kojima su možda i prve komšije na rođendanu deteta, Amel, Domagoj i Lazar.

Pre 20 godina, tek sam završila prvi osnovne, leto je počelo, pa i ono detinje, koliko je tada bilo moguće, uživanje. Već istrenirana da slušam kojekakve glave u Dnevniku, samo sam svako veče pitala mamu i tatu: „Je l’ treba da bežimo?“, „Jesu li se dogovorili ko je pobedio?“, „A ko su naši?“, jer je „naših“ u porodici bilo i u Sarajevu, i u Beogradu, i u Zagrebu. Volela sam i Tajči i Bajagu. Volela sam i nove drugare koji su došli 1. septembra 1995. godine, jer prosto mi nije bilo jasno što da ne, iako se šuškalo kako „oni, dođoši“, sada otimaju dobre poslove. Sećam se da je jedna devojčica, na pitanje odakle je, govorila „iz OSEKA“, plašeći se ijekavice, jer je to sada nešto neprihvatljivo.

Moja baka nas je tog leta sve upoznala sa dve žene. Stara baka i bolešljiva kćerka, došle su da žive u dvorišnoj kući kod nje. Došle su iz Plitvica bez gotovo ičega, sa par marama i mnogo srama što su tu, u toj situaciji. Rodbina koja je u Srbiji nije mogla da ih prihvati, a moja baka im je dala kakav-takav krov nad glavom. Ni mi tih godina nismo imali bogznašta, a to smo ipak delili. Od te bake, koja je kasnije nadživela svoju decu, ostalo nam je mnogo prelepih heklanih ručnih radova. Ostale su cele tri godine, skoro do pred bombrdovanje i novi talas izbeglica. Pare za povratak nisu imale. Skupljali su moji baka i deda po komšiluku za kartu, a one se posle javile iz Osijeka. Nisu se ni tamo snašle, povratnici su dobijali otkaze, ali su htele da vrate novac. Nije trebalo. Nije trebalo ništa od toga da se desi. Nije trebalo da profitiraju najmutniji i najbezbrižniji, odsečeni od sudbina onih u kolonama.

A njih evo i danas. Govore o ljudskim pravima izbeglica koje prolaze kroz Srbiju od ratnih strahota. Kažu, teško im je, trudimo se da pomognemo. A za one od pre 20 godina, Beograd nije želeo da zna. Sve do trenutka kada su kec iz rukava za govorancije. Poštujem Dan žalosti i pomen svim nevinim žrtvama. Ne poštujem nikoga ko je o nama svima odlučivao, trgovao, jer ni oni nisu poštovali nas. To je eto, tako prosto, ali volimo da kažemo to „ali…“. Nema ali! Vrpca je odvezana, da bismo se, prutić po prutić, ponižavali i lomili. Ako vi, dragi političari, osvežite pamćenje samo kada je dan sećanja, oni koje 364 dana zaboravljate, i te kako pamte. I biće glasni, kad tad, sigurna sam.

99(Foto: snjtoday.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. avgust – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica bez kobasica i piva

Različiti nemili događaji koji se zbivaju oko nas u poslednje vreme, kao i oni koji su se već zbili a kojih se ovih dana podsećamo, naveli su me na razmišljanje. Da li je fašizam zaista mrtav, odnosno, zašto pojedine fašisoidne ideje opstaju? Sve to me je podsetilo na događaj od pre nekoliko godina. Bila sam u Minhenu. To je moja jedina poseta tom gradu i prvi susret sa Nemačkom. Jedno veče me je poznanica pozvala na večeru kod svog rođaka koji tamo već godinama drži kafanu. On je Vojvođanin koji sa porodicom živi u Minhenu već decenijama. Tokom večere sam se setila činjenice da su se nacisti, sve sa Hitlerom, okupljali u minhenskim pivnicama. Setim se čak i lekcije iz istorije u kojoj su te pivnice i kafane pominjane kao mesta bez kojih Hitlerova kampanja ne bi uspela i u kojoj je, 1933. i proglasio pobedu svoje stranke. Usred tog mog razmišljanja zapazim jednog skinheda kako izlazi iz nekakvog separea blizu našeg stola. To je bio prvi skins kog sam do tad zapazila u tom gradu. Nešto kasnije nam je vlasnik kafane pomenuo kako se kod njega okuplja izvesna frakcija neonacističke partije, bavarskog okruga ili tako nekako… Oni računaju da ih u maloj kafanici kod Srbina niko neće dirati, a domaćin sve ovo opisuje rečima – „meni je svejedno ko dolazi i sedi u mom lokalu, sve dok mi ostavlja novac i ne pravi nered“. Malo je reći da sam bila šokirana činjenicom da se u tom istom Minhenu 80-ak  godina kasnije, posle svega, i dalje skuplja ista partija, samo krišom jer je njihovo delovanje zvanično zabranjeno. Ne samo što je moj prvi susret sa Nemačkom, Minhenom i nekom tamošnjom kafanom bio i suočavanje s tim da se stvari od 30-ih godina na ovamo, baš i nisu drastično promenile, suočavanje sa činjenicom da dotični lokal drži naš čovek bilo je znatno bolnije… Ovo pišem jer verujem da u životu postoje dvostruki aršini koji nemaju opravdanje. Na primer, osuđivati i groziti se užasima II svetskog rata i istovremeno gostiti neonaciste jer se, recimo, sve to ne dešava u vašoj zemlji. Ili vam je svejedno ko vam ostavlja pare u kafani, sve dok ih ostavlja… To pominjem i zbog toga što je sutra obeležavanje egzodusa našeg naroda u Hrvatskoj. Bojim se da i tamo nekim njihovim ekstremistima, neki naš ugostitelj, upravo namešta stolnjake sa uverenjem – „meni je svejedno ko dolazi i sedi u mom lokalu, sve dok mi ostavlja novac i ne pravi nered“.

Dobro jutro!

77(Foto: www.reddit.com ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ne mogu da verujem da su turisti toliko drski da su odlučili da putuju tokom avgusta Srbijom. Krenuli ljudi, i svi hoće baš autoputem da stignu do letovališta. Neverovatno je da oni u vreme kad se uveliko radi na rekonstrukciji kolovoza, zakrčavaju puteve svojim automobilima i kamionima, autobusima ili kamp-prikolicama. Lepo se zna da se na more ne ide u avgustu. Naročito ne kroz Srbiju. U Srbiji je avgust rezervisan samo za rekonstrukciju puteva. Ne želim ni da pominjem one komformiste koji su navikli da koriste vinjete a ne da se, kako to priliči, lepo zaustave na rampi, plate putarinu, popričaju malo sa operaterom i nastave dalje. Neću da budem džangrizavo zakeralo pa da ističem koliko im u stvari činimo zastojima od po nekoliko sati. Mogu lepo da upoznaju prirodne lepote Srbije, čak i da se međusobno upoznaju dok se luftiraju kraj automobila u koloni. Čemu to brzopleto jurišanje, kad se sve može natenane, polako i bez velike žurbe. Vremenski uslovi su odlični, sunce peče, nigde nema hlada, dakle moguće je i bojicu nabaciti bez čvrljenja na nekoj plaži među neznancima. To je i šansa da se uštedi na čekanju bakarne bojice. Moguće je da, dok čekaju prolaz, odigraju koju partiju šaha, a deca žmurke ili šuge. Ionako je brzina autobomila minimalna, tek kilometar-dva na sat, sve je bezbedno, ispod je vreo asfalt, pa se deca u eri tableta i mobilnih telefona ispražnjenih baterija mogu sasvim fino zabaviti. Ionako je avgust mesec, kad svi rade, kad niko nema vremena za socijalne aktivnosti, idealan za dečju rekreaciju bez vode, a i hrana im ne treba. Ionako nema apetita kad je preko četrdeset stepeni na otvorenom putu. Moguća su sklapanja kumstava, sklapanje brakova, veridbe, a ako nekome i pozli od toliko komfornog putovanja kroz Srbiju, tu je radio i dragoceni saveti Nade Macure. Ko ne razume srpski, ima vremena da ga u koloni i nauči. Može se i sindikat organizovati za one koji bi da budu društveno angažovan. Sve im smeta. A zamislite kako je našim ministrima koji krenu tim istim putem da obiđu radove? Kako će oni da se probiju svojim limuzinama i provere da li radnici rade ili zabušavaju. Zbog ovih bahatih turista moraće da angažuju helikoptere, a zna se koliko to košta. A Srbija štedi. Iduće godine biće sve drugačije. Putevi će biti željni automobila ali plašim se automobila nigde biti neće. Ići će do juga prečicom, preko Rumunije i Bugarske. Turisti su veoma osetljiva sorta ljudi. Dobro jutro!

55

(Foto: www.rts.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (2. avgust – crtica)

 piše: Dejan Grujić

Svetog Iliju Gromovnika danas će mnoge srpske porodice proslaviti, neko kao gost, a neko kao domaćin. Zbog velikog sveca, bilo je juče tokom priprema slave mnogo razloga da se uključe veliki potrošači struje. Valjalo je ispeći kolač, pečenje, sarme, kolače, a rerna samo srče nove skupe kilovate. Valjalo je ohladiti mnogo pića, a tu su frižideri i zamrzivači neminovno pomoćno sredstvo koje takođe srče li srče struju. Pojedinačno nije strašno uključiti jedan frižider, ali u srpskim uslovima gde se za slavu okuplja minimum pedeset ljudi, to nije dovoljno. Da bi se gosti osećali komforno i da im ne bi kapao znoj sa čela u vruću supu i pečenje, tu je pomoćno antivrućinsko sredstvo – klima. Klime su, ako to neko ne zna, letnja varijanta termo peći. Vuku struju taman toliko da se onaj točak na strujomeru vrti kao čigra. Kad se klima isključi, u trenutku kad postigne željenu temperaturu, točkić se i dalje vrti. To fizičari zovu inercija, potrošači pljačka, a EPS „mašala, mašala“. Sve u svemu, od juče je za više procenata skuplje biti vernik. Ako ćemo po srpski,  a hoćemo – dok se svi lepo ne najedu i napiju, zapevaju i zaigraju , to i nije slava. Slavu treba da predstavlja: sveća, kolač, žito, upaljeno kandilo i mir i tihe molitve uz nešto malo hrane. Sumnjam da se iko seća da je ikada bio na takvoj slavi jer šta da se radi kad smo Srbi, pa sve moramo da uvećavamo da bude što naglašenije i uočljivije. Slični smo Nemcima, pa nije ni čudo što kažu da su oni nekada davno bili Srbi u jednoj teoriji zavere. A ako se neko seća onog grafita kojem smo se smejali pre neki dan o tome da će nam EPS otopiti zamrzivače i isključiti klime, taj grafit od danas više nije šala već sudbina koju ćemo ćutke podnositi. A otpuštanja se nastavljaju. Ako Srbi i ne prežive, Srbija mora. Bar dok se ne vrate Nemci, kao u lošem starom vicu.  Dobro jutro.

11

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (1. avgust – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Homo/hetero crtica

Pre nekoliko dana jedan moj poznanik se vraćao poslom iz Sarajeva. U autobusu je sedeo pored oduševljenog mladića koji je sabirao utiske sa upravo održanog koncerta Dina Merlina. Ispostavilo se da je taj mladić pripadnik poznate ovdašnje ekstremističke organizacije i usput je pričao kako se protivio Merlinovom koncertu u Beogradu. Zatim je stavio slušalice i gledao video snimke sa koncerta. Oduševljen… Ova crtica bi  ovde mogla i da bude gotova. Prosto, ovo je „sličica“ sama po sebi dovoljna da opiše jedan društveni fenomen u vidu paradoksa koji je kod nas toliko prisutan. Zamislite samo mladića koji se iz ideoloških ubeđenja tuče sa Merlinovim fanovima u Beogradu, a onda, nekoliko godina kasnije, shvati da mu se ta muzika u stvari sviđa i ide u drugu državu da sluša pevačev koncert. Zamislite tek kako ovo bizarno zvuči nekome ko je možda „popio“ batine od razjarenih huligana pred koncert pomenutog pevača ispred „Arene“. Da ovu stvar ilustrujem još bolje, poslužiću se nedavnom medijskom objavom o promeni pola osobe koje je spadala u ekstremne i osuđivane pristalice jedne druge desničarske organizacije. I ovde je reč o dečku koji je bio istaknut član, onaj iz prvih redova ekstremističkog pokreta. On je, između ostalog, bio naročito glasan i nasilan pred i za vreme svake ovdašnje Parade ponosa. On je, naime, odlučio da promeni pol, i izašao u javnost sa tom činjenicom. Jasno je da će sada biti u prvim redovima naredne gej parade…

Ovakve životne priče nateraju vas da se zamislite. Tada shvatite da u suštini stvari stoji isti mehanizam – sklonost ka ekstremnom ponašanju ili zastranjivanju bilo koje vrste, a ne određena ideologija. Upravo je pomenuti mehanizam taj koji dominira osobom i navodi je na ovakvo ponašanje, a ne „ideal“ za koji osoba gine. Zato ne čudi što isti taj kasnije „gine“ za suprotnost protiv koje se do juče borio, često krvavo i beskromisno.

Cilj ove crtice nije osuđivanje bilo čijeg uverenja, već skretanje pažnje na neobičan društveni fenomen koji uvek nekako „procveta“ u kriznim vremenima.

Dobro jutro!

88(Foto: www.indoorcycleinstructor.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. jul – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

CRTICA u znak zahvalnosti Branislavu Nušiću

Juče mi se dogodila neobična scena, pa moram da je podelim sa vama. Čekam autobs na jednom od stajališta u gradu i primetim, u nekom trenutku, čoveka – sedi, poguren, uzdiše. Pitam ga da li je dobro, a on odmahne glavom, uzdahne i počne da priča.

Radio je godinama u nekoj firmi u jedoj dalekoj zemlji, čini mi se da se firma zove Rudarsko dubinska zajednica, ili RDZ. Kaže, lepa i dobra firma. Nekada je bila i veoma cenjena, pa je bila čast raditi tamo. Tu firmu je donirao jedan bogataš i plate su bile dobre. Da li zbog dobrih plata, ili zbog ugleda, no, malo po malo, počeli su da zapošljavaju razne ljude, koji skoro da nisu ni radili. Bili su to nečiji kumovi, rođaci, pa čak i ljubavnice. Dođu oni na posao, popiju kafu, pročitaju novine, pa odu kući. Zapošljavali su i dobre radnike, među kojima je i on bio, tek da bi posao bio obavljen i da bi, koliko toliko, održali ugled firme. E, a onda je došla kriza, ova svetska ekonomska. Bogati donator je i sam zapao u finansijske probleme. Plate su smanjene, a firma se i zadužila da bi ih isplaćivala. Onda je, jednog dana, donator rešio da preseče situaciju, kada je shvatio da na platnom spisku ima tri puta više zaposlenih od potrebnog broja, i doveo novog šefa da otpusti višak radnika. E, sad, problem je bio koga otpustiti. Izbor je pao, između ostalih, na njega, svi su se složili da je to najbolje. Njemu su, za uzvrat, ponudili da nastavi da radi, davaće mu oni novac onoliko koliko je bila njegova plata, ali se on više neće potpisivati ispod svog rada, već će to raditi oni. Ja ga pitam šta je dalje bilo, da li je prihvatio ponudu. On vrti glavom, a u tom naiđe njegov autobus, i on ode.

I dalje ne zam šta je odlučio, ali sam negde zahvalna što se sve to dešava u nekog dalekoj zemlji, u nekoj neznanoj firmi, a ne ovde kod nas.

Dobro jutro!

44(Foto: www.goodtherapy.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Pre neki dan digla se velika galama oko jedne fudbalske utakmice. „Slučaj Vračar“ je preuzela policija saslušavanjem fudbalera Romantičara. Zvezdaši tek dolaze na svoj red. Kladioničari su uvereni da tu nisu čista posla. Rezultat utakmice je čudan, u najmanju ruku – diskutabilan. To nije jedini, već samo jedan od poslednjih u nizu slučajeva gde se u javnosti, opravdano ili ne, rađa sumnja u nameštaljke. Onda se desilo da je zaškripalo u vezi sa LOTO izvlačenjem. Podigla se velika galama oko slučaja da je prvo kompjuter ispisao broj na tv ekranu, a onda bubanj slučajno izbacio baš taj broj nekoliko trenutaka kasnije. Sve se unapred zna, negodovali su LOTO igrači, oglasio se i premijer, zapretio odgovornima putovanjem na krompirska polja zatvorenog tipa… – i sad čekamo rasplet. Svi koji su u vezi sa akcijama gde se plaća sreća koja nije obećana, već je samo u najavi, imaju računa da zarade. Oni koji se klade ili prognoziraju, uvek imaju pravo da sumnjaju.  Ali, to je rizik. A ko reskira taj i dobija. Samo što u ovom slučaju to „mož’ da bidne, a ne mora da znači“. Nije nam prvi put da se ovako nešto desi. Setimo se samo BINGO bubnja naročito popularnog devedesetih, pa onda onih čuvenih licitacija gde se za par stotina dinara mogao da kupi stan ili automobil. Čak su bile režirane tv emisije sa uručivanjem ključeva „dobitnicima“ uz obilne ručkove i pijanke. Kasnije je glavni organizator uhapšen, strpali su ga u zatvor, dobitnici su morali da vrate nepošteno dobijene stanove i kola i cela priča je po običaju zaboravljena. Zaboravljene su i licitacije. Više ih niko ne organizuje. A za sve su krivi kompjuteri. Sve beleže i pamte na diskovima koje je moguće prebrisati, ali ne i potpuno. Da njih nema, onda bi se lakše i bezbrižnije moglo mnogo toga da zabašuri. Ovako, ostaje da ljudski faktor ponekad brljotinom nadmaši mašine i otkrije i ono što ne bi trebalo. Znamo da postoje čitave industrije zabave širom sveta, ali takođe i to, da se u tom istom svetu objavi ko je dobitnik premije; da se u Srbiji zna ko je u Londonu dobio milione funti – imenom i prezimenom. Kod nas teorija zavere kaže da se do sada niko nije pojavio pred kamerama i ispričao kako će potrošiti novac od premije. Dobro, imaju ljudi pravo na privatnost i nemaju obavezu da se pravdaju bilo kome, ipak je ovo Balkan. Ali, sve to daje vetar u leđa i širi krila onima koji znajući za to, vešto manipulišu ili prave štetu zbog koje se broj igrača sve više osipa. Znam samo da štetu od manje uplata imaju humanitarne organizacije koje država na ovaj način finansira. Opet sve pukne na najslabijima. Kao i uvek u  Srbiji.  Dobro jutro! 

44(Foto: www.romanialibera.ro, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Da li ste skoro nekome pozajmili novac? Ja jesam, i sad se kajem. Verovatno pretpostavljate šta mi se dogodilo. Naseo sam na čuvenu priču o tome kako je kriza velika, niko u kući ništa ne radi, deca nemaju za mleko, a baka je već deset dana bez leka od kojeg joj život zavisi i još pokoješta. Priznajem, kriv sam. Naseo sam na glumačku bravuru jedne od mojih bivših ljubavi. Dobio sam fantastičnu predstavu u tri čina. Prvi čin je bio kad je zazvonio telefon i posle ko zna koliko godina Bivša predložila da odemo što pre negde gde je mirno da se uz kafu lepo ispričamo. Dugo se nismo videli. Pristao sam, naivno verujući da me se mnogo uželela. Otišli smo, naručio sam i platio ja, i nije bila samo kafa, već i sokić, pa kolači, pa i sladoled pride, i usput, bilo je u centru grada gde kelneri uši zavrću. Onda je usledio drugi čin. Tužna priča koja počinje sa „zamisli kako bi tebi bilo“  da tvoje dete nema za mleko, majka za lek, a muž po ceo dan ništa ne radi samo dangubi, pri tom pije, a ume i da udari kad je nervozan. Dok ja osećam da mi se burno rasplamsava osećaj griže savesti za to vreme oči moje bivše cakle, samo što joj nije suza krenula. Treći čin je molba da joj pozajmim sto evra do prvog. Odmah odlučim da ću da dignem iz dečjeg šteka. Kažem da nemam kod sebe i da ću joj doneti sutra, a ona spremno odgovara da možemo odmah da pođemo do mene, slučajno je u grad krenula automobilom. Tu mi bude nešto malo sumnjivo, ali opet kažem sebi da sam postao paranoik i ipak krenemo mojoj kući. Žena je srećom bila na poslu. Auto prve klase, džip takoreći, klima hladi, muzika se čuje, motor uopšte, ma samo nam je falila jedna dlaka da se setimo starih dana. Dođemo kod mene, dam pare, žena ode i ništa. Od tada, a prošla su tri prva u mesecu, nje nema pa nema. Probam da je nađem, pozovem neke zajedničke prijatelje i prvo što čujem je pitanje: Nisi joj valjda dao pare? Onda sledi i ono, dobro je, mene je ‘oladila za petsto evra. Jedan se kune da mu je u više navrata navatala skoro hiljadarku. Sve vreme, beži, sklanja se, traži uvek nove žrtve i svi se čude zašto to radi i kako joj uspeva. Žena je rukovodilac sektora u dobrostojećem preduzeću, njena majka drži firmiranu garderobu u jednom tržnom centru, deca su u engleskoj školici, muž privatnik, svi voze, ma pucaju od standarda, zdravi su hvala bogu, redovno letuju i zimuju, ali opet Ona ide i vara što znane što neznane ljude, najčešće one koji su još nisu raskinuli sa zajedničkom prošlošću. Šta je to, kakav je ona to čovek, ima li stida, da li joj je žao svih nas koje je prevarila? Plaši li se da će jednom neko sresti i na licu mesta naplatiti dug ali ne u evrima? Ja neću, jer je prema meni bila dobra. Shvatila je žena odmah šta su za mene velike pare, pa je ipak uzela samo sto evra, a realno mogla je da traži i više. Sigurno bih joj dao. Pozdrav od naivčine koji je jutros pokrvario radio. Ne bih voleo da ovo čuje moja žena. Dobro jutro! 

Crossed Fingers

(Foto: www.naturala.hr ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. jul – crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

UMERENA CRTICA

Sigurno je jedna od najtežih stvari u životu pronaći meru stvarima. Ne preterivati ni u čemu, odrediti stvari u životu tako da ih ne bude ni premalo ni previše, znati svoje mesto, ne biti preterano skroman niti upadljiv, ne presoliti, ni izneti bljutavo jelo. Ljudi mogu biti nametljivi na različite načine i ponekad se zaista treba nositi sa nečijim samohvalama i preterivanjima tamo gde im nije mesto, a o nedostatku samokontrole da ne govorimo.

Budući da radim posao koji često podrazumeva prenošenje vesti, redovno posećujem sajt institucije koju ću ovom prilikom nazvati Državni vodenovisokoznanstveni institut.
Pre nekog vremena na sajtu ove institucije pojavila se slika direktora, prilično upadljiva, moglo bi se reći prevelika. Ispostavilo se da slika ostaje tu, pri vrhu stranice, ne samo na homege-u već na svakom delu sajta koji posetite. Slika je toliko upadljiva da dekoncentriše.

Nedavno, zbog veoma visokih temperatura, mi koji pripremamo vesti, posećivali smo internet prezentaciju Vodenovisokoznanstvenog instituta češće nego obično. Tokom crvenog meteo-alarma koji je bio na snazi, pojavila se nova upadljiva objava na sajtu i to u odeljku posvećenom upozorenjima. Vest je prva koju uočite kada otvorite sajt, slova su crvena, podebljana, podvučena. Ali to nije bila novost u vezi sa alarmom, vrućinama i toplotnim indeksima. To je bila objava da su predstavnici Instituta „predvođeni direktorom“ bili na određenom simpozijumu. Da, verovali ili ne, tokom ekstremnih vremenskih uslova neko je smatrao da je objaviti novost o putovanjima zaposlenih jednako važno kao i upozoriti narod od vanredne situacije.

Ne samo oni koji zbog posla ovde nalaze neophodne informacije već i svi ostali koje zanima prognoza naročito u najtoplijem, najhladnijem ili najkišnijem periodu godine, odlučiće se za promenu izvora informacija. Malo je reći da se gubi poverenje u instituciju koja obaveštava javnost o meteo-podacima a tokom vanrednih uslova daje prednost novostima u vezi sa direktorovim putovanjima ili ličnim dostignućima.

Da se vratim na početak, pitanje je kako ceniti sebe a ne preterivati u samohvali, da nam se drugi ne čude.

Dobro jutro!

10(Foto: hajdpark.mk, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Još nedelju dana trošićemo struju po staroj ceni. Prema najavama, već od prvog avgusta EPS će nam novom cenom kilovata verovatno otopiti frižidere i zamrzivače i isključiti klime, kad već letnja žega to nije uspela. Za mesec dana, već početkom septembra, u prosveti će početi sa otpuštanjima. Viškova radne snage se već oslobađaju, kako čujem, u mnogim javnim preduzećima i u pitanju su za sada čuveni „ugovorci“ sa stažom ne dužim od tri meseca u kontinuitetu ali od bar deset godina, minimum. Kasnije na red dolaze i oni u stalnom radnom odnosu. Tokom jeseni pljuštaće otkazi i u privatnom sektoru, onom što „dramatično puni budžet“, verovatno, ako se u međuvremenu ne nađe način kako da se dočepa zelene grane do koje kao do Soluna ima bar tri somuna. Banke im velikodušno nude grejs periode, kredite, refinansiranje, ali retko koji likvidan privatnik poteže za ovakvom vrstom sidra. Najavljuje se i zakonsko uređivanje Srbije za sva poglavlja koja pred nas postavlja Evropa. Meni je zanimljivo posebno ono u vezi sa obrazovanjem i plaćanjem studentske školarine po procentu koji je u srazmeri sa prosekom ocena ostvarenih tokom godine. To je dobro ako pogledamo statistiku uspešnosti naših akademaca tokom studiranja. Pravosuđe se pod pritiskom Evrope sprema na praktično primenjivanje reformi koje na papiru ne znače mnogo ako građani od toga odmah ne osete neku pravdu, mislim vajdu. Zdravstvo će nam prema procenama pretrpeti veliku štetu jer smo dozvolili da nam medicinski radnici, školovani srpskim parama, sada svoje znanje prodaju širom sveta. Nama nisu trebali. Ovo vrelo leto nosi zebnju u svako zabrinuto uposleno srce, koje se na pomen reformi i progresa, štrecne od straha da će ostati bez radnog mesta i kakve-takve zarade. Ako se sve što slušamo svakodnevno podvodi pod „još samo malo, godinu, dve ili tri i osetićete da bolje živite“, ja iskreno ne mogu više. Samom sebi ličim na žabu koju polagano zagrevaju dok se potpuno ne raskuva u ključaloj vodi. Ne znam šta vi mislite? Na koga ličite kad pogledate sebe u ogledalu? Ja sebi ličim na žabu koja ima telo pavijana sa sve rogovima na glavi. Što bi prost narod rekao – namagarčeno. Dobro jutro! 

44(Foto: beautyinimperfections.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (26. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Postoje ljudi koje poštujemo zbog njihovog značaja u našem životu, mislim, neke koristi koju uživamo zahvaljujući njima. Postoje i oni koje poštujemo samo zato što oni to zaslužuju svojim delom koje je većina proglasila značajnim, bilo da je reč o nauci, umetnosti ili sportu. Postoje i oni koji su obični, koji žive svoje skromne živote, bez gunđanja, stoički trpeći sve što ih snalazi, ne žale se i ne gnjave svojim problemima, a mi im se divimo. Dolazimo do suštine ove nedeljne jutarnje priče. Ako treba da istaknem utisak koji me ovih dana zaokuplja, onda sam siguran da je to prizor u rano jutro, kada otac gurajući kolica skuplja sekundarne sirovine u društvu svog sina od desetak godina, sve vreme mu pričajući priču koja je i meni bila zanimljiva i lepa da sam je upamtio. Čuo sam da mu priča o kralju koji je imao tri sina, da su svi bili lepi i pametni, ali je treći bio najvredniji, najpošteniji i bolećiv na tuđu patnju. On je takođe, svom ocu pomagao da upravlja kraljevstvom radeći tako što je, obilazeći siromašne, slušao šta ih muči i tako saznavao na koji način bi otac kralj mogao da im pomogne i olakša život. Kasnije je najmlađi sin postao svetac zbog svojih dobrih dela, pa je i dalje pomagao siromašne, ali sa neba. Evo sine, vidi neko bacio knjigu. Ko je ovo napisao? Šta piše? Čitaj, pa da postaneš pametan i pošten. Nisam čuo da pominje bogatstvo. Siguran sam da su njegove vrednosti mnogo više od običnih ljudi koji bogatstvo stavljaju čak i ispred zdravlja, da ne pominjem čovekoljublje. Trebalo bi da ovom čoveku prepustimo pisanje plana i programa za vaspitavanje našeg podmlatka. Bio bi to najkraći, najrazumljiviji i najproduktivniji način da popravimo ono što smo zapustili. Ne bi tu bilo, siguran sam, saveta za roditelje kako da nauče decu da je štetno opijanje na žurkama, iživljavanje nad nemoćnima, agresija, besciljno lutanje, spavanje do popodneva, markirana garderobu ili najnoviji modeli telefona. Samo ljubav, razumevanje, razgovor, kao i mukotrpno ali svrsishodno odricanje od vlastitih želja da bi se deci dozom ljubavi ulila vera u neke veoma važne a zapostavljene vrednosti. Dobro jutro.

88(Foto: bearmedicineherbals.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (25. jul – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Danas je subota, 25. jul.
Mada, čuh jednom interesantnu opasku, da vreme nije ni bitno. Ono ne postoji, postoje samo časovnici koji mere jedni druge. Ka porazmislite, ima smisla. Ali, mi volimo mnogim stvarima da udahnemo smisao, nađemo svrhu, značaj i značenje. A tek koliko volimo sebi da pridajemo značaj! Mislim, celo čovečanstvo.

Preksinoć je u jednoj tački svemira, koja je toliko sitna u odnosu na ostatak univerzuma, da ne postoji toliko dobro naoštrena olovka da je nacrta, posečen jedan šest vekova star hrast. Neću o tome pisati, bilo bi ponavljanje, ali mi je zanimljivo kako potrebama napretka čovečanstva uvek smeta nešto staro. I zvezde koje sada vidimo na nebu su stotinama hiljada godina stare, neke više i ne postoje, da su nam bliže, verovatno bi nam smetale. Ovako im se divimo. Tek jedna dvadesetina tog divnog kosmosa je istražena i poznata, ali, korak po korak, saznajemo sve više. Juče je NASA objavila podatke o planeti koja je po izgledu i fizičkim osobinama do sada najsličnija Zemlji. Istorijski trenutak, početak nove epohe, istraživanja, putovanja, saznanja. Šta li tamo postoji, raste, pliva, razmnožava se? Jedva čekamo da vidimo!

Mi smo već toliko toga stvorili, pa rastvorili, pa napravili veštačku kopiju, imamo jezike, države, zastave, gumene papuče i gumene bombone. Obožavamo priče o vanzemaljcima, ekranizujemo njihovu kolonizaciju, u kojima ispadamo žrtve zlih sila iz dubine svemira. Mada, koliko znam, MI mučimo taj svemir. Mi šaljemo titanijumske konstrukcije da plutaju po mraku i kruže po našoj galaksiji. A što bismo voleli da saznamo čega ima na toj „blizanac“ planeti Kepler 452B? Da bismo se družili sa drugim vrstama? U početku da, a onda… turizam, zabava, iskorištavanje, čisto da bi bila još sličnija našoj domaćinskoj planeti koja nas trpi odvajkada. Od svih dostignuća, najveće bi bilo da shvatimo da smo moćni, ali ne i svemoćni.

Dobro jutro!

11(Foto: www.sfgate.com)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Hrast kod Savinca je posečen. Posle dugotrajnih protesta, upozorenja da se to nikako ne čini zarad nekog autoputa, proklinjanja i zapomaganja, učinjeno je „čudo za tri dana“. Crkva je potvrdila da je narodnom voljom ovo drvo priznala za zapis, vekovima unazad, ali je i blagoslovila njegovo likvidiranje. Niko od meštana, predstavnika raznih asocijacija za zaštitu prirode, ili vernika, više nije imao argument u rukama da će onoga ko stablo iseče stići veliko prokletstvo i zla kob. Na fotografijama posečenog hrasta, vidi se da ga je zub vremena debelo zakačio, i to tamo gde se ne vidi odmah, iznutra. Verovatno je da bi se hrast za najviše deset godina sam od sebe urušio od starosti i bolesti. Sam čin seče hrasta trajao je sat i po vremena, obavljen je rano ujutro, „kad vampiri caruju“ i graditeljima je obezbedio nesmetan nastavak daljih radova na putu za Jadran. Drvlje i kamenje sručeno je na ministarku građevinarstva koja je označena kao najveći krivac za sve, ali pitam se da li će se nje sećati oni koji u budućnosti krenu autoputem, i da li će je iko tada pominjati. Najavljeno je da će na deonici, negde pet kilometara niže od mesta gde je bilo sveto drvo, biti spomen park gde će biti mesto za predah a na kome će verovatno najčešće zadržavati oni koji tada neće imati pojma kakvo je poprište sukoba raznih struja tu podiglo Srbiju na noge. Ne znam koliko ovakvih zapisa ima u Srbiji, ali je ovaj na pogrešnom mestu, ali „u pravom trenutku uklonjen zarad razvoja i prosperiteta“. To su ocene kreatora naše budućnosti, jer mi smo previše mali da bi znali kako se ta budućnost planira i koliko je važno da se na putu do nje ne nalaze kojekakve drvene prepreke stare više od šesto godina, pritom još i trule iznutra. Jednu krivinu u Šumadiji od davnina narod zove „prase“. Razlog, jedno prasence položilo je svoj mladi život na oltar opstanka njive jednog seljaka koji je hteo da je sačuva u celosti. Izgleda da za ovu srpsku veštinu snalaženja pred kreatorima prospiretati oni što protestvovaše nisu znali. Dobro jutro.

88(Foto: www.rtv.rs, Ana Rebić)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. jul – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Šta je čovek bez mašte, sanjarenja, zahvalnosti, iskrenog smeha? Samo programirana mašina; da se probudi, umije san, dopinguje se kafom i koječime, putuje na posao, radi, ide kući, kupi usput hleb, mleko, sada možda i lubenicu, jede, malo gleda televiziju, prozuji po kući, i legne da spava. Osnova, manje-više, velikog dela života mnogih. Nervira nas vrućina, politika, komšija koji burgija ili mu laje kuče, aljkavi cimeri, deca ili partneri, besparica, birokratija, čekanje na tuđu odluku koja je bitna za naš život.

I sad, kao u dobro osmišljenim pitkim limunada-filmovima, junak se pita, ma, zašto da me ubija rutina i neispunjenost, stres i problemi građanina „prvog sveta“, zašto jednostavno sve to da ne batalim, i odem na neko superfenomenalno produhovljeno putovanje oko sveta, gde ću pronaći svoju sreću?! To je to, to će mi pomoći!

E, pa, prijatelju, blago tebi. Uvek se traži neka grandiozna, romansirana, „udara u glavu kako je dobra“ sreća. Neki misle da je rešenje sa druge strane, gde je trava sigurno zelenija. Ne nužno preko granice, nego prosto tamo – gde nisu sada. Nema najpametnije definicije sreće, niti verujem da postoji ona jedna, ili jedan put do nje, ali verujem da ne čeka ta famozna sreća negde na nas, da ćemo je propustiti ako ne dođemo na vreme, tj. dok smo živi. Jedna baka je otišla iz doma za stare, čitava potraga je bila za njom, da bi je našli u salonu za tetoviranje, sa sveže napravljenim srcem na ramenu. Šta je briga! Njeno srce je na mestu.

Sreća je i kad smeš da se nasmeješ od srca kad ti se drugar saplete i padne, a nije se povredio. Sreća je u onom trenutku kada shvatiš da krastavac koji si odabrao za salatu nije gorak, nego baš kakav treba. Sreća je kad promeniš posteljinu i spavaš u mirisnom. Sreća je u stvari sve ono što mi zaboravimo da primetimo, nego nas uvek odvuku one druge stvari, neprilike, koje umeju da budu ozbiljne, ali se lakše naviknemo da kukamo o njima, nego da se pohvalimo: „Ej, znaš kakvu kafu mi je jutros kolega skuvao, nisam danima pila bolju!“. Ova priča zvuči kao zapadnjački limunada film, je l da? Samo, nema ona junaka, nema zaplet, rasplet, tralala kraj, već tek jedno pitanje. Brzo, odmah nabrojte tri stvari zbog kojih ste jutros srećni! Ima ih? Odlično!

Dobro jutro!

88

(Foto: https://goo.gl/ZaKWmb, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Omamljeni vrućinom tumaramo tražeći kakav takav spas. Ako je spas hladovina koju pravi raskošno drveće, u Srbiji je ima dovoljno. Doduše, u glavnom gradu se hladovina može naći ispod senki zgrada, drvoreda, ali su nedovoljni. Pluća Beograda više ne dišu dovoljno za sve koji u njemu žive. Previše nas je na tako malo prostora. Za to vreme, ostatak Srbije zvrji poluprazan. Željni kaldrme, sve što je vredelo – šume, polja, livade i njive – ostavili smo korovu koji se širi ili rasprodali u bescenje.Zauzvrat, ostali su nam golubarnici glavnog grada u kojima se budimo nervozni, razdražljivi i nezadovoljni. Ona priča da je svako ko se probudi u Beogradu dovoljno uspeo u životu, više ne pije vodu. To znaju I naša pametna i nadarena deca koja nam sa raznih svetskih takmičenja stalno stižu okićena zlatom, srebrom, bronzom ili pohvalama. A pri tom treba da znate da te olimpijade znanja uglavnom okupljaju na stotine najboljih predstavnika država iz celog sveta. Treba se u toj konkurenciji dokazati isključivo i samo znanjem. Ne pomaže tu ni uticajni tata, ni mama, ni stranka ni kum, ni profesor. Niko. Samo olovka, papir i znanje sticano u neopremljenim učionicama, uz vrhunske pedagoge i eksperte skromnih primanja. Rekoh, znaju deca iz cele Srbije da se više ni u Beogradu ne živi dobro od znanja. Zato su njihovi pogledi uprti prema svetskim metropolama iz kojih im mašu bogati kapitalisti znajući da će im naša deca svojim znanjem još više uvećati kapital. Na aerodromu u Beogradu njih sa takmičenja, na žalost, dočekuju samo  roditelji, profesori ili direktori škola. Poneka opština organizuje prijem, skroman naravno, i to je sve. A onoliki balkon u centru Beograda zvrji prazan. Šteta što ga ta pametna deca ne ukrase svojom pojavom i medaljama isto kao i sportisti. Samo toliko, ništa više. Samo malo treba da se toga neko seti i organizuje performans zahvalnosti za ono što čine da ugled ove zemlje povrate promovišući Srbiju kao zemlju iz koje dolaze šampioni znanja. Zamalo da zaboravim, po ovakvoj vrućini, takvi kakvi smo – nikakvi – teško da bismo otišli da ih pozdravimo. Smor nam je, a i nisu oni nešto poznati. Obični matematičari, fizičari, hemičari, elektroničari… ma, kažem, baš neki nebitni likovi.  Dobro jutro! 

44

(Foto: phys.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. jul – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Majstorska crtica

Da li vam je ovih dana možda crkla rashladna tehnika, ili grejna kao što je, na primer bojler? Velike su šanse da jeste. Ako ste tu malu krizu i prebrodili, ili je uopšte niste imali, ne znači da se niste upustili u jednu od omiljenih letnjih avantura: krečenje, promena pločica u kupatilu, popravka klima uređaja,  ventilatora, bojlera ili veš mašine.

Ukoliko ste ovih dana u tim, rekla bih, naročito mrskim letnjim akcijama, i ako bih vas upitala: „Kako ide?“, mogla bih se provesti kao oni ljudi koji pitaju pecaroša pred polazak: „Kuda ste krenuli?“. Ne pitam, međutim, ovo radi baksuziranja, naprotiv, samo tražim rame za plakanje…

Majstori, iako nose ovo ponosno i univerzalno ime, često znaju i da se zaborave i upuste se u neki novi, isplativiji posao pa zanemaruju onaj stari, često napola završen, koji je slučajno baš vaš.

S jedne strane imam primer majstora koji su došli da urade fino plaćen posao nameštanja pločica i kade u kupatilu. Žurilo im se, bilo im je vruće, išlo im se kući, zbrzali su posao i pobegli iz stana, naravno pre toga uzevši dogovoreni honorar. Ispostavilo se da je kada ostala zapušena, pločice su brzo počele da otpadaju a fugomal potamneo u roku od par nedelja. A da su ostali samo malo duže…

S druge strane, u jednoj državnoj firmi majstori su poslati da urade jedan davno dogovoreni posao – krečenje žutih, ispucalih zidova prostorije u koju je probila vlaga i pojavila se buđ. Došli su na radost brojnih korisnika kacelarije. Ali se sutradan nisu vratili. Nije im bilo zgodno. Korisnici kancelarije su tako, do daljeg, bez svojih kompjutera, stolica i ormarića. Ostaje im da se snalaze kako znaju, a majstori samo s vremena na vreme svrate u prašnjavu prostoriju prekrivenu najlonima u kojoj su nedavno započeti radovi. Njima tamo plata stiže bez obzira na to da li se posao na dogovoreni način odvija ili ne.

Samo naivan bi rekao da je ovim molerima vrućina pomerila mozak pa su iz kupovine piva i cigara zaboravili da se vrate…

Dobro jutro!
44(Foto: Screenshot www.youtube.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Mnogo smo reči potrošili na vrućinu. Stigla nam je kao migranti, neočekivano i u talasima. Doduše, ovde nije očekivan ni sneg u januaru, pa što bi to bio slučaj sa julskim žegama. Na to šta su zbog vremenskih neprilika trpeli naši preci ne možemo da se oslonimo jer zvaničnih podataka nema. Zna se samo za priče prenošene s kolena na koleno o rintanju od jutra do sutra. I zimi i leti, u proleće i u jesen. Radilo se u polju i pod mesečinom, pa i svicima, kad je to nužno, samo da se pokupi zlata vredno žito. Kukuruz je okopavan i to po jari, jer bi jedino u tom slučaju počupani korov bio uspešno sasušen. Oni kojima je to vera zabranjivala tokom meseca Ramazana, na najvećoj vrućini nisu smeli ni kap vode na dlan da spuste, a kamoli da osveže dušu. I ništa. Nijedna reč, pogled, ili misao o tome kako je teško živeti leti. A mi, mi smo se razmazili. U stvari, utisak je da smo razmaženi pre svega zbog već pomenutih predaka koji su poučeni svojim iskustvima hteli da nas tokom odrastanja zaštite od onoga što je njih šibalo. Da li nam je to bilo od koristi? Nije, zato što sada možete da čujete i mlade od dvadeset godina kako su „smoreni od vremena“. Krivi su nam i uređaji za klimatizaciju. Od kako su nam klime postale dostupne, promenile su klimu na globalnom planu. Znate ono, freon i tako to. Sad se Sunce mnogo komfornije baškari iznad naših glava nego pre. Nismo preterali samo u gunđanju na žegu. Preterali smo u mnogo čemu. Flaše su nekada bile staklene i najveće su merile litar. Danas su, uglavnom plastične, zovu se boce i zahvataju preko pet litara i zagađuju nam planetu. Sve smo mere podigli, začine koncentrovali, jela presolili a torte prešećerili, aditivima smo zamenili mnoge ukuse. Zašto smo morali da preteramo? Čemu buka oko nečega što je prirodna posledica naših dela, bolje rečeno nedela? Zaboravili smo na prirodu, sklad i ravnotežu koji su vladali pre nas milionima godina. Zaboravili smo na čovekoljublje, okrenuli se koristoljublju. Promovišemo veličinu u svakom smislu, a unižavamo manjinu. Ma, nije ni čudo šta nas sve snalazi. Izgleda da je đavo došao po svoje. A zna se odakle on dolazi, tamo gde je najbolja ekipa, iz samog pakla gde „oganj žeže a zapara je ljuta“. Dobro jutro.

44(Foto: www.wired.com ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (19. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Bila je to zemlja na brdovitom Balkanu, gde su u miru i slozi živeli narodi i narodnosti. Imali su jednog Velikog sina koji je mislio na sve. Brinuo je da svaki građanin ima posao, redovnu platu, regres, zdravstveno osiguranje, besplatno školovanje, odmor na moru, u banji ili na planini, sopstveni automobil, vikendicu, kuću ili stan. Međutim, jedini uslov bio je da bude ili komunista ili samoupravljač. Za one koji nisu bili po meri samoupravne socijalističke zajednice, znalo se – il’ zatvor, ili izolacija, ili emigracija. Sve pobrojano Veliki sin je obezbeđivao veštim manevrom između tada narogušenih blokova velikih sila Istoka i Zapada. Krediti su stizali a njima se plaćala svetla posleratna budućnost. Svi narodi su bili srećni sve dok Veliki sin nije zauvek otišao u večna lovišta, a dugovi stigli na naplatu. E, tada su polako bratski narodi postali nebratski, a republike su postale samostalne države. Više se nisu zvali Jugoslavija već Zapadni Balkan. Ne znam ko je to smislio ali stvarno je bio kreativan kao zaboravljena drljača u „Kosidbi na Rajcu“. Iz tog Zapadnog Balkana iselilo se do sada na stotine hiljada školovanih, talentovanih, vrednih, uspešnih i uglednih građana. Umetnici su uglavnom bili na pola puta. Radili bi malo napolju, da zarade pare, a slavu su održavali u svojim i zemljama u okruženju. Teško je biti slavan i bogat u svojoj zemlji. Može samo jedno od toga. To su na svojoj koži osetili neki.

Konkretno, jedan glumački par koji je izrodio petoro dece, zbog teškog života najavljuje selidbu u Kanadu. Iako u Beogradu imaju slavu, pare nemaju jer su im“švajcarci“ došli glave. A samo su hteli krov nad glavom. Glumac i pevač, koji je poručivao da se Ines ne da godinama, iz prelepe Rijeke najavljuje odlazak na zapad, verovatno London, a možda i dalje, Los Anđeles. Onaj što nam je poručivao pesmama da put putuje, zaista odlazi, ali u Novi Zeland iz rodnog Splita. Pokušao je da se bavi muzikom, filmom, televizijom, izdavaštvom, produkcijom, i ništa. Svuda šupalj nos do očiju. Neki, kao jedan baletski umetnik, za koga saznadosmo tek juče, našao je svoju sreću u Zagrebu. Sa autoputa iz kilometarske kolone progunđao je što mora da čeka, a to su zabeležile kamere HRT-a, a prenele sve društvene mreže. Reče da je iz Beograda i da to što ima u Lučkoj, nema nigde. Ima, rođače, ima. Nisi ti skoro putovao ka Nišu. Dakle, pomeranje u geografskom ne znači i pomeranje u mentalnom smislu. Po tome smo i dalje isti, uprkos granicama. Dobro jutro.

88(Foto: www.randomhousekids.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (18. jul – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Čitaj kako je „rendgenisano“!

Priča mi moja doktorka da joj je kolega poslao prijatelja koji je polomio nogu pre četiri meseca ali se i dalje žali na bolove. Ona ga pregleda, vidi da je i dobro, ali i da ima tu nešto što je sumnjivo – otok kod kolena. Sami bolovi umeju da potraju i šest meseci po prelomu. Zatraži ona njemu rendgenski snimak, on kaže: „Imam sa poslednje kontrole“.

Doktorka gleda, vidi da prelom lepo zarasta. Ali, ona u šoku. Zašto? Zato što postoje još dva preloma! Sva ga začuđena pita: „Pa zar vama nisu rekli da imate još dva preloma?“. Sada je red na čoveka da se šokira.

Ja sav zbunjen konstatujem: „Zar ni doktor ni rendgenski tehničar nisu primetili prelom, pa još na kontroli?“. Doktorka odgovara: „Ne nužno obojica, ako se ne napiše da se zahteva tumačenje snimka, a snimak se radi za ortopeda, onda mnogi podrazumevaju da oni sami umeju da tumače snimak“. Sada sam ja ostao šokiran.

Doduše, setih se. Kada su meni radili magnetnu rezonancu vrata, ja sam upravo istoj doktorki doneo snimak bez ijednog objašnjenja. Na sreću, žena je pismena pa razume i „rendgenski“ i „magnetnorezonanski“.

Naravnoučenije: Ako je na nekom snimku prava linija negde prekinuta, to znači da linija nije celovita! Takođe, moguće je imati više linija sa „prekidom“, a ne samo jednu, čak i ako je reč o rendgenskom snimku!

Broken Leg X-Ray

(Foto: professionalplanner.com.au )

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. jul – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Skupština Srbije usvojila je izmene Zakona o policiji, u javnosti poznatog kao Tijanin zakon. Zakon je čekao od avgusta prošle godine na usvajanje.

Po „Tijaninom zakonu“ predviđa se da potraga za nestalim detetom počinje odmah po prijavi roditelja, a ne da se, kao do sada, čeka da protekne 48 sati. U potragu bi se odmah uključile sve raspoložive policijske službe, kao i operativci Službe za borbu protiv visokotehnološkog kriminala.

Mesecima pre usvajanja zakona, na društvenim mrežama građani su vodili kampanju da se zakon nađe u skupštini.

I čini se da je ovde pobedila upornost građana, i tuga i upornost jednog roditelja, koji nije želeo da još neko doživi to što je on doživeo. I čini se da to treba da nas ohrabri da se i dalje organizujemo, i tražimo pokretanje stvari, da tražimo od vlasti da brine, pre svega o nama. Žalosno je što je povod za ovu inicijativu bila teška tragedija. Žalosno je što su uopšte građani morali da pritiskaju i reaguju i vode kampanju. Zar nije bilo logično da se vlast sama doseti, i da umesto priče i obećanja, sami političari, ministri, iniciraju te izmene.

Ili, možda, nije tako. Oni su gore, na vrhu, njima ništa ne nedostaje, osim brige da li će dobiti i naredne izbore. A kome je dobro, on ćuti. Ali, čini mi se da kod nas ćute i oni kojima nije dobro. Kao da se stide da progovore. Kao da misle da ih je neka viša sila postavila tu gde jesu, i da ništa ne može da se promeni. Kao da misle da su i zaslužili da su tu gde jesu.

Da li smo zaslužili da nam bude loše?

Dobro jutro!

88

(Foto: www.prelistavanje.rs, arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Najpre je došao jedan. Za njim još jedan. Pa jedan što je imao ženu. Za njim sledeći koji je imao i ženu i decu. Pa onda njih nekoliko, ali odjednom u grupi. Onda nekoliko grupa. Stigli smo do cifre od njih blizu hiljadu koji svakodnevno uđu u Srbiju. Prvo ih nismo primećivali, a sada su postali ne samo naš, već  i evropski problem. Migranti. Učesnici velike svetske seobe naroda. Znaju da nazad nemaju kud, a u svetlu budućnost ih ne puštaju lako. Svi odreda su umorni, uplašeni, gladni i žedni i sa sobom nose zamotuljak zebnje, straha, po jedan ranac i nadu da će uspeti da se dokopaju boljeg života. Srbiji su doneli svoju muku koju ona prepoznaje jer joj nije prvi put da dočekuje prognane. Uradili smo koliko smo mogli, ali to još uvek nije dovoljno. Otvaranjem centra za prihvat na jugu Srbije samo smo donekle sačuvali obraz pred tim ljudima i tako im uputili poruku da, iako siromašni, ipak nismo imuni na njihovu muku. Njih ne zanima ostanak u Srbiji. Znaju dobro kako je nama. Njih zanima isključivo miran, skladan i dostojanstven život bez trzavica. Toga ima samo u Evropskoj uniji koja još uvek nema snage, a ni jedinstva da se odupre ogradi koju podižu Mađari na granici sa Srbijom, a i ne pokušava da pronađe način za otklanjanje uzroka ove seobe. Da li je moguće da se ekstremizam ne može potisnuti u neku mišju rupu, makar i nekim radikalnim merama, a ovi ljudi vrate i svoju budućnost grade u zavičaju? Srbija je dobila vreo krompir i sada treba pronaći rešenje, a opet ne ugroziti dostojanstvo pravih žrtava. Potpuna kontrola granica je neophodna zbog mogućnosti da se u zemlju ne ubace teroristi ili stignu zarazne bolesti. A ljudi, žene  i deca, njih nekoliko desetina hiljada u Bugarskoj, ili Makedoniji, pod  vedrim nebom čekaju da uđu u Srbiju. Kako im zabraniti kretanje? To, jednostavno, nije evropski, a Srbija ne želi da im bude prepreka na putu. Možemo im pomoći, ali na samo nekoliko dana dok ne odu. A kuda da idu? Njih očigledno tamo gde su krenuli –  ne žele. Mnogo ih je, čak i za Evropu. Dobro jutro!

Symbolique 2007(Foto: www.rtv.rs ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Setite se kad ste poslednji put sanjali? Kakve boje su bili ti snovi? Da li su se ostvarili? U prirodi je da se nadamo nečemu što je bolje od stvarnosti koju živimo. Ali, ta nada ima rok trajanja. Očekivanja, lažna obećanja, prevare ili samoobmane, duboko ostavljaju trag u duši. Veliki ljudi su iza sebe ostavljali sve, i svoj život posvećivali radu sa nemoćnijima od sebe smatrajući da ostvarujući njihove snove, svoje neostvarene, potiskuju u podrume duše. Šta je danas san u Srbiji? Šta na javi nemamo a što u snovima možemo da prizovemo? Možda standard bankrotiranih Grka koji su za nas i dalje zapadna Evropa iako su na jugu. Možda sanjamo nemački automobil, špansko letovalište ili mađarsku kuhinju?  Ne, u Srbiji se  uglavnom sanja o poslu. U najvećem broju slučajeva o onom u državnoj službi, jer privatnik dolazi u obrzir samo ako je sa zapada i ako se bavi slatkišima, sokovima ili informatikom. Ko nije imao volje, a ni mogućnosti da uči, pa je zapeo pred upisom na fakultet, nema mnogo izbora. Vrela pekara, kiosk štampe, vozač, prodavac, promoter, ili tokom sezona, poljoprivredni radnik. Stade sve na prste pobrojano. Plate nećemo da pominjemo, one nisu bitne. Njih redovno ne prima čak pedeset hiljada ljudi u Srbiji. Šta njima ima da filozofiramo kad oni sve najbolje znaju i osećaju na vlastitoj koži? Armija onih koji rade po ugovoru na određeno vreme, svakog drugog, trećeg, ili četvrtog meseca trese nervna kriza zbog neizvesnog potpisa koji će im produžiti preživljavanje. Postoje i takozvani honorarci ili spoljni saradnici. Nije šija, a nije ni vrat. Više je to poštena radnička klasa, kako se nekada nazivasmo u doba jednoumlja. Sad imamo višeumlje ali kakva nam vajda od toga kad krenemo na pijac? Sigurno je da dugogodišnje čekanje umara, a snovi se od čekanja poput morske pene tope na vrelini strepnje: Šta kad dođe vreme za penziju? Još se držimo bolje nego Grčka, plaćamo dugove, ali živimo sa mnogo manje para mesečno nego bankrotirane komšije. Da li ćemo dočekati da nam ovi od kojih sve zavisi ispune bar deo snova? Ako je odgovor na ovo pitanje odričan, u šta duboko sumnjam, onda se treba prisetiti jedne mudrosti koja kaže da snovi nisu beskorisni već je beskoristan život u kojem nema snova. U to ime, raspršite pospanost i oterajte snove, vreme je za još jedno buđenje u Srbiji. Dobro jutro!

44

(Foto: www.deviantart.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. jul – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica bez sna
„I, do kad nećemo moći da spavamo? Otprilike do 2020. godine, do tada se planira nastavak ‘Havaja’ i ‘Uparenih’. Emitovaće se naizmenično, kad se završi sezona jednih počinju drugi i obrnuto. Tako su nam rekli organizatori, mi tu ne možemo ništa.“

Nakon nemilog razgovora sa predstavnicima svoje opštine (koji ste upravo pročitali) stanovnik jednog beogradskog naselja vraća se kući obeshrabren, ponižen i bespomoćan. Naime, jedna stara fabrika pretvorena je u prostor u kom se snimaju rijaliti emisije. Fabrika koja je od pre desetak godina pod stečajem, sada je mesto za bahanalije našeg društvenog taloga koji se u ovom rijaliti konceptu „skućio“ i privremeno, pred kamerama našao krevet, sex i topli obrok. Sve to, koliko god ružna priča bila, nije tema ove crtice. Suština je u tome da stanovnici ovog dela grada ne mogu uveče mirno da otvore prozore ili spavaju. To im je uskraćeno tokom letnjih meseci, godinama unazad. Nestvarna buka i preglasna folk muzika ne prestaju i tu ništa ne mogu ni komarci, ni kiša, ni grmljavina, ni vetar ni tužbe stanara iz okolnih zgrada.

Do daljeg, izgleda da ovim ljudima ostaje da leto provode zatvorenih prozora, da kupe dobre čepove za uši, odsele se ili, jednostavno, čupaju kosu od muke. Sve to može, samo se ne može ništa vlasniku televizije na kojoj se ovaj rijaliti program emituje.

I dokle tako? E, to je pravo pitanje za početak dana…

Dobro jutro!

88(Foto: kaynou.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Godine prolaze, mi gledamo… tako glase reči jedne poznate pesme, a upravo one tačno oslikavaju naše stanje. Iako smo zagazili u ozbiljne godine, ponekad nam kao munja blesnu sećanja od kojih emotivnima kane i suza iz oka. Snovi, očekivanja od samostalnog života koji je počinjao završetkom srednje škole, odsluženjem vojnog roka, zapošljavanjem ili krajem prve ljubavi, brzo su rasplinuti početkom krize u nekadašnjoj Jugoslaviji. Uspesi sportista su nas povremeno vraćali u život, bacali u trans, ali sve ostalo nam je ukazivalo da životarimo. Juče smo vatreno navijali po ko zna koji put za čarobnjaka belog sporta Novaka Đokovića. Pehar u rukama, blistava pobeda i par travčica otkinutih sa Vimbldonske teniske arene, za trenutak su nam vratili osmeh na lice i dodale preko potreban procenat nacionalnog ponosa. Hvala ovom velikanu što je naš, što ga imamo, što pobeđuje tamo gde je najteže, ako se uzmu u obzir prepreke koje vlastitom snagom duha i tela preskače kao od šale. Vrlo brzo zaboravićemo ovu Novakovu titulu iščekujući novu i pokrenuti staro pitanje: Kako preživeti? Dovoljno je da, skrhani raznim odricanjima, posle kojih će nam biti navodno bolje, pogledamo računicu na šta danas trošimo pare, naravno ako ih imamo. Sve se svodi na hranu, komunalije, i ako slučajno ostane za po koju krpicu. Letovanje i zimovanje smo skoro zaboravili. Čuvamo ih u sećanjima kao u školjci kupljenoj na bazaru u Budvi kasnih osamdesetih. Nema ni romantike, druženja, ispijanja kafa, zajedničkog sakaćenja zrelih lubenica. Povukli smo se u svoje, ne gledamo u tuđe, komšije više i ne poznajemo ili ne prepoznajemo. I mi smo se promenili samo što te ne vidimo ili ne želimo da prihvatimo. To vide neki drugi, oni koji žive život punim plućima. A njih je baš mnogo malo oko nas.  Dobro jutro.

88(Foto: novakindiafans.wordpress.com)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (12. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Istorija nam se i dalje dešava. Krenulo je sa vetom na Savetu bezbednosti u vezi sa Srebrenicom, nastavilo se podrškom nemačke kancelarke koja je došla u Beograd, a juče nemilim događajem u Potočarima. Duboko solidaran sa porodicama ubijenih u zločinu pre dvadeset godina, bio sam ponosan na odluku svog premijera da se lično pokloni senama žrtava. Sve je nagoveštavalo da će se ispružena ruka mira i izgradnje nove i srećnije budućnosti i prihvatiti. Srebreničke majke, iako u duši beskrajno ojađene gubitkom najdražih, udelile su simboličan cvet kao znak oprosta, i pozdravile Aleksandra Vučića kao i svakog drugog ko bi došao na pomen bez i jedne reči mržnje ili prekora. Čule su se pritom mudre poruke Hatidže Mehmedović koje su prizivale mir, toleranciju i saradnju, ali… Takve reči nisu čuli oni koji su umesto na mesto tuge došli na neko novo bojište na kojem će junački krenuti kamenicama na čoveka koji je hrabro u ime svoje nacije došao s porukama koje nikakve veze nemaju ni sa ratom ni sa kamenovanjem. Bio je upozoren na vreme, zašto je išao, kako je uopšte smeo da ode, pitanja su koja su juče kolala srpskom javnošću, a opet svi su jednoglasno osudili ovaj mučki napad i u domaćoj ali i svetskoj javnosti. Šta posle svega ostaje? Istraga će verovatno naći direktne počinioce ali ne i nalogodavce koji se kriju iza debelih zavesa natopljenih krvlju svih naroda bivše Jugoslavije. Oni kojima je prva zvanična Vučićeva poseta Bosni nakon što je postao premijer značila pokretanje procesa pomirenja sa Bošnjacima izmaklo se juče tlo pod nogama. Izmakli su ga vešti manipulatori masom koji najbolje funkcionišu u uslovima napetosti. Uvređen, i duboko potresen, srpski predsednik vlade ponovo je najavio aktivnosti u vezi sa normalizacijom odnosa sa Bošnjacima. To ga izdiže iznad cele ove nevesele priče, koja je u prvi plan, umesto patnji i žrtava, istakla grupu razjarenih ekstremista i njihovo divljanje na mestu gde počivaju hiljade žrtava besmislenog rata. Čekajuči dalji razvoj situacije ponovo gubimo vreme, verovatno godine koje će istorija preskočiti kao vakum koji je nastao zbog nesmotrenosti organizatora da svom uglednom gostu omoguće bezbedan boravak. Mi ćemo i dalje svoje goste dočekivati pogačom i solju, a uporni premijer će ubuduće ipak, kad odlazi van zemlje, morati da sluša upozorenja službi za bezbednost. Treba nam živ premijer. Lako ćemo za hrabrost. Tako mora na Balkanu, a niko ne zna koliko još dugo.

1(Foto: www.sandzacke.rs )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (11. jul – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – Ja na kasu puštam koga ja hoću!

Jutro u prodajnom objektu jednog velikog lanca. Ljudi stoje i čekaju da plate, a jedna kasirka prilazi ženi u redu, otima joj kolica i uz poklič: „Ja na kasu puštam koga ja hoću!“, dovodi je do kase koja ne radi, ali je sada ekskluzivno otvorena samo za nju.

Iako sve to zvuči čudno, zapravo je sasvim logičan rasplet situacije koja je nastala kada je, par minuta ranije, kasirka poželela da ode na pauzu i zatvorila svoju kasu ispred žene koja je u svojoj korpi imala samo hleb i mleko. Ona se, šta će, premestila u red za drugu kasu, ali je kasirka, u međuvremenu, primetila ženu sa prepunim kolicima i pozvala je na svoju kasu.

Kao što možete pretpostaviti to se nije svidelo ženi sa korpom, pa je malo digla dreku i ipak bila uslužena, a žena sa kolicima se povukla na drugu kasu da ne pravi problem. I tu je onda nastala scena sa početka ove priče.

Ostali kupci su sve to nemo posmatrali. Da li nimalo iznenađeni ovim sistemom ekskluzivne usluge ili bahatosti sa kojima se, izgleda, često suočavaju?

Zaključak: Drago mi je videti da i u korporativnom kapitalizmu ima prostora za manire iz samoupravnog socijalizma gde je svaki radnik bio „gazda u kući“ i mogao da se na odgovarajući način izrazi!

88(Foto: www.tarzanija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Izgleda da će, prema najavama gradskih čelnika, uskoro biti rešen problem naplate javnog prevoza u Beogradu. Završen je i predstavljen novi tarifni sistem koji će doneti pojeftinjenja cena mesečnih karata, ali i veći broj kontrolora u vozilima GSP-a. Ne znam šta će biti i kakvi će biti komentari ovakvih rešenja ali znam da se mnogo promenila naša svest u proteklih nekoliko godina kada je u pitanju plaćanje usluga koje koristimo. Podsećanja radi, trend neplaćanja nije od juče. Devedesetih su nas političari vatreno huškali na predizbornim mitinzima da ne plaćamo struju, pa kad su došli na vlast uredno su nam sve naplatili. Kasnije su nam objašnjavali da ne treba da plaćamo TV pretplatu. Odmah smo ih poslušali i tako skoro do bankrota doveli javni servis, pa se sada ta greška opet, odlukom političara plaća iz državnog budžeta. BusPlus je takođe bio u fokusu opozicionih političara, bilo je nagoveštaja da će biti ukinut pa smo se opustili. Onda su zbog smanjene naplate, sredstva iz gradske subvencije prevozniku gubitašu nenormalno narasle da je postalo pitanje da li ćemo uopšte imati prevoz u glavnom gradu. Svuda u Srbiji se plaća karta, samo je u Beogradu to nemoguća misija. Statistika kaže da se u Beogradu više zarađuje nego u Nišu, ali tamo probajte da ne platite kartu. Neće vam dozvoliti ni da probate. Letećete iz vozila brzinom svetlosti bez prava na žalbu. Novi Sad neću ni da pominjem. Tamo je građanska kultura plaćanje karte. Nove cene, novi tarifni sistem, komunalni policajci, kondukteri, kontrolori, ukidanje BusPlusa, teško da će bitno promeniti našu svest, jer je samo dvadeset sedam odsto ljudi koje vidite u autobusu GSP-a, platilo mesečnu kartu. Procenat onih koji su platili kartu za pojedinačnu vožnju, raste isključivo i samo ulaskom kontrole, ali pritom rapidno raste i broj onih koji u takvoj situaciji napuštaju vozilo na prvoj sledećoj stanici. To su oni koji kažu da im ne pada im pamet da se „otkucaju“ čak i da karta košta deset dinara. Posledica greške političara koji su hteli da se na brzinu dopadnu biračima jeste to da sada ne možemo da održimo GSP u voznom stanju bez intervencija iz gradskog budžeta, a sve je mogli drugačije. Nismo usamljeni u ovakvim iskustvima. Pogledajte Grčku. Tamo su populizmom pokušali da reše probleme dugova, poreza, kamata, a na kraju će, pokazaće vreme, ipak kreditori doći na svoje. Nigde nema besplatnog ručka, a ispod drveta političara, dokazano, nema hlada. Sve se na kraju, kad tad mora da plati. Za početak, u Beogradu karta za prevoz. Dobro jutro.

44(Foto: www.srbijadanas.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. jul – crtica)

piše: Vanja Savić

 

Ovih dana društvenim mrežama kruži vest koju je jedna mama uslikala u gradskom autobusu: „Poštovani putnici, strogo je zabranjeno prevoziti decu u kolicima u vozilima javnog prevoza“. Obrazloženje je da su deca sigurnija u rukama roditelja nego u kolicima koja imaju svoje mesto u autobusu. Čak ima i pojas da se to isto prevozno sredstvo deteta obezbedi! Dobro, ništa sporno. A šta ćemo u situaciji kada roditelj nema gde da sedne? Sva su mesta zauzeta, putnici gledaju kroz prozor, ili u mobilne telefone, čim ugledaju osobu koja bi potencijalno mogla da im sedne na mesto. U saopštenju još stoji, da bi kolica trebalo da se skupe i takva unesu u autobus. Gle mađioničara od roditelja: jednom rukom držite dete, drugom skupljate kolica, zamišljenom grabite drugo dete ili kese – probijajte se kroz masu i sve to u roku od milisekunde, koliko i autobus stoji na stajalištu. Ne dao vam Bog da zamolite nekoga da vam pomogne, ili kojim slučajem da pitate da uđete pre ostalih putnika, pogotovo u ovo vreme neverovatne vrućine. Ko vam je dozvolio da sa malim detetom koje je još uvek u kolicima izlazite iz svog stana? Šta, morate do vrtića, doktora, pijace? Ni ne pomišljajte na te opcije. Kupite kola ako hoćete da se sa decom vozite do destinacije koja vam je preko potrebna. Bilo kako bilo, zaključak je sledeći – sve se radi za bezbednost naše dece i ostalih putnika. Tako kažu.

Dobro jutro.

11111606_865623546843819_3239693875327449790_n

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (23. avgust – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

U našu kuću stigao je prvi televizor čim sam napunio šest meseci. Razlog kupovine, kasnije je objašnjavala moja majka, bio je moj opčinjeni pogled u crno-beli ekran koji je bio u kući naših prijatelja. Majka me je predveče, znajući kad počinje program, odnela kod komšinice na kafu, počela da je srkuće i kad su počele reklame ja sam podigao glavu i zagledao se i bio miran kao bubica. Siguran sam da je moja majka preterivala, imao sam i ja dete od šest meseci i to u dva primerka, pa nisam tako nešto primetio. Ali, dobro. Druga vremena, drugi ljudi, želja za sustizanjem budućnosti i napretka, tek – prvi kredit je podignut zarad televizora koji je zauzeo centralno mesto u našem, tada nevelikom, stanu. Kad sam se osvestio, odnosno kad sam znao šta gledam, sećam se da sam obožavao „Neven“, dekicu koji je igrao čika Zmaja, ponavljao do besvesti „pitam se, pitam“, a onda kad je krenula „Kockica“, nije bilo kraja mojoj sreći. Zamišljao sam kako će Branko jednom sa drugarima da dođe i do mog doma i povesti me u neku avanturu. „Babino unuče“, „Poletarac“, „Usijane glave“, „S varjačom u svet“.., ko će se setiti svih bisera tadašnje televizijske produkcije a koji su me beskrajno zabavljali. Sećam se i da je taj televizor pokojne EI iz Niša bio marke Kristal, da je imao dijagonalu od čak 56 cm, i integrisan UHF prijemnik. To je značilo da može da „hvata“ i prvi i drugi program, ali problem su uvek bile antene za onaj „drugi program“ gde su uvek bili nekako bolji i zanimljiviji sadržaji. Izvinite dragi inženjeri ako me slušate, nama je umesto vaše mrežaste antene za drugi program odlično poslužio jedan veliki aluminijumski lavor. Isekli smo jednu četvrtinu lima, na krajeve spojili dipol kabl, i to je primalo Avalu bez problema. Dobro, bilo je malo snega, ali sredinom sedamdesetih imati dva programa u isto vreme – bila je stvar prestiža. Početkom osamdesetih, tačnije za Olimpijadu u Moskvi, kupili smo kolor televizor, i tada je to postao pravi kućni bioskop, doduše mikro varijanta sa sve šustiklom pride. I tad smo podizali kredit, ali nije bilo problema u otplati. Bili su to dinarski, neindeksiranu u marke ili franke i inflacija ih je grickala iz meseca u mesec. Uhvatili smo tada „Doktorku na selu“, „Pozorište u kući“, zadnju sezonu, onda je krenuo prvi jutarnji program, „Bolji život“, i tako… sve do Zvezde koja je postala prvak sveta kada sam kupio sebi vlastiti televizor sa crnim ekranom marke Tošiba dijagonale 51 cm. Mnogo kasnije su stigli inči. Svi televizori koje sam nabrojao i danas su u ispravnom stanju, dakle mogu da prate uz set top boks i ovu savremenu digitalnu televiziju, a sve ovo napisao sam jer nam je danas svima u RADIO-TELEVIZIJI SRBIJE – divan dan. Naša mlađa sestra, televizija, slavi rođendan. Tačnije, na današnji dan, pre pedeset sedam godina emitovan je prvi Dnevnik u 20 časova. Vodio ga je legendarni Mića Orlović i postavio standarde koje ni danas mnogi ne mogu da dosegnu. Neka je dugovečno i srećno, sa što manje repriza a što više novih i lepših emisija. Treba nam dobra televizija. A takva je ova koja danas slavi jubilej. Ja u to duboko verujem. Dobro jutro! 

10

(Foto: logos.wikia.com, arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar