Ustanak (29. maj – crtica)

piše: Vanja Savić

 

 

Ima tome nekoliko godina kako sam dobila fotografiju na kojoj je smajlić s porukom: „I ja idem u Lazu“. Prvobitno sam mislila da je moja drugarica mnogo maštovita i da pokušava da me oraspoloži ovakvom porukom. Ali, na moje iznenađenje, ova fotografija je delo nekog drugog maštovitog lika i na neki način „dobrodošlica“ pacijentima u duševnoj bolnici „Laza Lazarević“. Šta je pesnik hteo da kaže ovakvom dobrodošlicom? Ima više tumačenja, a jedno od njih glasi: kako bi se pacijent što bolje i prijatnije osećao, na samom ulazu ga dočekuje smajlić koji mu poručuje da nije sam i da i on ide u „Lazu“. Pa, naravno da nije sam! Jer da je sam, bio bi kod kuće a ne tu gde je dospeo. Nisam sigurna da je bilo ko od pacijenata i video tu poruku prilikom dolaska. Osim ako dobrovoljno nije ušao na vrata bolnice, što je malo verovatno. Pa se pitam kome je zaista upućen smajlić? Kod nas se uvek nešto krije iza ćoška. Tako i ovaj smajlić, duboko sam ubeđena u to, krije neku za nas još uvek ne razjašnjenu poruku. U međuvremenu se duševna bolnica „Laza Lazarević“ sređivala, prepravljala i nisam sigurna gde je smajlić. Živo me zanima, šta bi mi zaposleni u ovoj bolnici rekli, kad bi se pojavila na njihova vrata sa pitanjem: „Da li je smajlić još uvek tu?“ Dobro jutro. J

281579_258354590859113_5537221_n

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Puna su nam usta patriotizma, vekovnih ognjišta, junaka i herojstva, tradicije i nasleđa. Koliko smo iskreni dok vatreno govorimo o tome? Postoji mnogo razloga da se zabrinemo u kom smeru nam se  prave vrednosti tope pred vlastitim očima i nepovratno propadaju. Uzmimo na primer ćirilicu. Priznajte, koliko je koristite? Da li koristite srpski internet domen „srb“ na ćirilici ili kucate latinični „rs“? Znate li neku narodnu pesmu, a da nije mlađa od 50 godina? Znate li šta je to šumadijska dvojka, pesma na bas, kaval, reske, ili belilo? To zna grupa entuzijasta iz srednje škole „Mokranjac“ koja već dvadeset godina uči našu decu srpskom  tradicionalnom pevanju i sviranju. Sve je poteklo od inicijative nekoliko etno entuzijasta da se otvori etno smer pri muzičkoj školi „Mokranjac“ u Beogradu. Nije išlo lako, jer ovo je Srbija. Trebalo je ubediti kolege iz struke da nije samo Mocart ili Betoven vredan izučavanja, već da postoji i nešto naše što treba promovisati i usvajati, stvarati sveže snage koje će izučavati naše neiscrpno blago i izvoditi muzičko stvaralaštvo poteklo iz naroda. Teško se tada usvajala inicijativa mladih znalaca koji su samo želeli da svoje bitke biju vaskrsavajući srpsko muzičko nasleđe. Ko zna koliko je zidova u nečijim glavama tada trebalo porušiti. Ali, hrabru vojsku je bog čuvao i rezultat je više desetina školovanih pevača i svirača izvorne muzike, stare više stotina godina, prenošene s kolena na koleno i otrgnute od zaborava.  Ko zna na koliko je nastupa širom sveta grupa učenika, svirača i pevača, promovisala naše nasleđe i Srbiju na najlepši mogući način. Sigurno da većina nas nije često mogla da čuje za Sanju Ranković, Branka Tadića, Natašu Mihaljinac, Slavka Aleksića, Aleksandra Pavlovića, Zdravka Ranisavljevića, Miloša Nikolića, ili Vladana Baralića. To su profesori Mokranjca, usavršavani godinama da našu decu uče pevanju starih srpskih pesama, sviranju kavala, frule ili gusala, upoznaju ih sa narodnim igrama i etnologijom. Obaveza je da ih pomenemo jer to svojim strpljivim, marljivim, i uspešnim radom zaslužuju. Ako neko poznaje predsednika neka mu javi da ih odlikuje. Oni su to sigurno zaslužili, i njima bi mnogo značilo, a njega ništa ne košta. Neka im je sa srećom i neka ih, kad za to dođe vreme, naslede najbolji učenici. Od davnina ostade zaveštanje Stefana Nemanje: Zato ljubite, čedo moje, svoju pjesmu i svirku kao dušu svoju. I pazite dobro da vam pred kućom nikad ne zasvira tuđa pjesma i zaigra tuđe kolo.“ Dobro jutro.

44
(Foto: srbin.info, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

Nedavno je društvenim mrežama jedna fotografija napravila pravi dar mar. Na slici je slon koga prevoze u nehumanim uslovima na otvorenoj prikolici uvezan kanapima i lancima. Bruka, sramota, jadna životinja – komentarisali su posetioci ne uviđajući da tu nisu čista posla. Slon u punoj brzini, na autoputu, blizu Zapadne kapije Beograda, ima podignute uši. Kako je to moguće? Gde je tu fizika? Nema je, jer nema ni živog slona. U pitanju je bila poliesterska figura koju je proizvođač transportovao na sajam u Novom Sadu. Sve se sleglo, mir je zavladao, svima je laknulo. Eto dokaza da ništa nije onako kako izgleda. Miran tih i povučen porodičan čovek, koji ni mrava ne bi zgazio, u naletu ludila ili ko zna kojeg već poriva, poubija porodicu, ili pretuče ženu a decu načini siročićima. Lepa i atraktivna žena, uvek doterana i upadljivo našminkana već od jutra, prikriva modricu ili ako već zbog batina ne može bez lekarske pomoći, umesto da okrivi muža nasilnika, okrivi sebe da je trapava i tragove premlaćivanja opravdava padom niz betonske stepenice. Majka sa bebom, koja prosi, molećivim pogledom mami sitninu i sažaljenje, svoje dete je uspavala nekim sedativom, a po završetku radnog vremena sa trotoara će je pokupiti korpulentni baja u golfu sedmici i verovatno je da će zajedno otići u prostranu kuću da broje pare naivaca. Požrtvovanom ocu koji nadniči da bi dovoljno zaradio za lekove bolesnoj supruzi, decu oduzimaju dok je na poslu i pravdaju to brigom da su zapostavljena. Onu zaista zapostavljenu decu gledamo kako šetaju gradom, presreću starce i pljačaju ih, ili ako su odrasla rade uglavnom poslove gde je poželjna upotreba sile. Od ubica postaju psihijatrijski slučajevi, a žrtve po blatu valjaju rijaliti spodobe. Ništa nije onako kako izgleda, potvrdiće vam mnogi, ali šta je onda pravo u stvarnosti koju živimo? Da li se to pravo, ispravno i ljudsko, zagubilo u nekoj pukotini koju smo sami otvorili pa odmah zatvorili i prekrili glibom moralnog posrnuća? Šta to treba da se desi pa da opet crno bude crno, a belo bude belo. Ovakvo sivilo je dojadilo. Dobro jutro. 

88(Foto: cogpsy.info, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Juče su neki od nas bili romantični. Sve se im se nekako poklopilo. Nekadašnjem najvećem sinu jugoslovenskih naroda došli su romantični poklonici u Kuću cveća, uživajući u različitim kulturnim programima posvećenim pokojnom Danu mladosti. A na Avali, takođe se dogodila istorija. Počela je nova tehnološka era gašenjem stare analogne opreme za prenos TV signala uključivanjem nove, digitalne. Slika oštra, ton jasan, određeni tekstualni prateći sadržaji koji do sada nisu bili dostupni, eto to bi ukratko značilo da je vreme okretanja antene, penjanje na što je moguće višu kotu kuće ili zgrade, sneg ili šum, razlivene boje, prošlost koju ćemo brzo zaboraviti. Lako se čovek navikne na dobro. Ali isto tako, to dobro i dosadi. Sećam se da sam pre četvrt veka, držeći prvi CD u rukama osetio pravo uzbuđenje zbog novog utiska slušanja muzike bez pucketanja ploče ili šuštanja kasete. A sada opet, volim da povremeno slušam ploče baš zato što su nesavršene. Stari vokmen, koji još uvek radi, povremeno nahranim audio kasetom i slušam muziku osamdesetih. Čudno, zar ne? Posle ere druga Tita koji je pre 60 godina naredio da se mora početi da gradi televizija za radne ljude i poštenu inteligenciju dolazimo u budućnost gde više ne postoji VHF ili UHF područje.  Ali, to nije sve. Došla je era nekih novih bogova koji jednim potezom povlače poteze od kojih zavisimo. Tako recimo, po najavama više neće postojati ni 9000 radnih mesta u javnom sektoru, a moguće je i da će uskoro prestati i da zvone zvona Crkve sv. Nikole u Prištini da se tamošnji muslimanski živalj ne bi uznemiravao. Penzioneri, kako je najavljeno, neće imati razloga da gunđaju premijeru za penzije, a neće izostati ni nove podele po pitanju platformi ili deklaracija o Kosovu. Samo da ne zaboravim da nije bilo bolje ni pre, kad je Tito zemljom hodao, jer nismo imali ove, ali imadosmo neke druge brige, samo što nam one sada izgledaju manje jer smo mnogo toga zaboravili, a i mlađi smo bili. Ništa se promenilo nije osim što njega nema, a stare brige su nam i dalje tu nafilovane nekim novim, egzistencijalnim. Slabo i teško pamtimo, brzo i lako zaboravljamo. Po navici, zaboravićemo i ovaj istorijski preokret koji je pokrenula digitalizacija, a na koji nas je opet naterao neko drugi, koji je sve to fino i  platio. Evropa. Još jednom smo se uverili da sa nama mora oštro, ali, digitalno.  Dobro jutro.

77  (Foto: www.advertiser-serbia.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. maj – crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

Crtica evrovizijska

Juče je jedan moj poznanik prokomentarisao: „Čujem da je bio neki politički skup u Beču. A neki su i pevali.“ Evrovizija je, kakav god skup danas predstavljala, u subotu proslavila 60. rođendan. Jubilej je obeležen u glavnom gradu Austrije zahvaljujući prošlogodišnjoj pobedi Končite Vurst. I tako su se pre dva dana neki ponovo sprdali sa ovom manifestacijom, neki su celo veče komentarisali fenomen Končite Vurst, a neki grickali nokte tokom glasanja duboko verujući da je naša pesma najbolja. I zaista, naša Bojana Stamenov je ispunila očekivanja i bila sjajna, mada pesma nedovoljno prikazuje njene  glasovne mogućnosti. Izdvojila se među nekoliko kvalitetnih kompozicija od 27, koliko ih se takmičilo, i na trenutak zasenila svoj tim iliti delegaciju, kako se to sada kaže, koja mesecima privlači daleko veću pažnju no što zaslužuje. Ukratko, završilo se još jedno evrovizijsko veče koje je, prema mišljenju mnogih, tek senka nekadašnjeg takmičenja i u mnogo čemu farsa nalik Oskaru.

A i geo-politika se umešala u ovo dešavanje upadljivije nego ranijih godina. Ne zbog zviždanja predstavnici Rusije, ne zbog ulaženja Australije u takmičenje niti zbog glasanja po principu „ja tebi, ti meni“, ni zbog LGBT aspekta na kome se toliko insistiralo, već zbog toga što nam je „zakazala“ dijaspora. Stvarno, gde su ti čuveni glasovi dijaspore u koje su se svi uzdali? Gde su glasovi ex Yu republika? Da li je moguće da nam toliko dobro ide da su se ljudi masovno vratili u Srbiju pa iz Švedske, Nemačke, Austrije, Slovenije ili Australije nije imao ko da glasa za nas? Bilo kako bilo, ostaje nam da se pitamo u šta ćemo se uzdati tokom idućeg izbora za pesmu Evrovizije i da li će ova skupa zabava u našim očima ponovo imati jednaku svrhu.

Dobro jutro!

55(Foto: Screenshot www.youtube.com)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (24. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ne kaže se uzalud da ko ima dobar komšiluk ima sreću da mu rodbina ne treba. Ni o čemu ne treba da brine, dovoljno je samo da bude dobar sused. Važno je da povremeno i sam bude od koristi tom kolektivu, a ne samo da koristi blagodeti komšijske sloge. Stara je priča da je neki čovek prodajući kuću straćaru po neopravdano visokoj ceni, svoj čin pravdao time da ima dobre susede. A to mnogo više košta od cigala i maltera, zidova i krova. U moje vreme, kad sam bio dete, bilo je prirodno da obilazimo starije i pitamo da li im nešto treba. Uglavnom se kupovao hleb, nabavljalo mleko u kesama, ili odlazilo po cigarete, novine. Ostalo su nabavljali stariji, recimo voće i povrće na pijaci. Onda su došla druga vremena, sve se promenilo. Mnogo ljudi je promenilo svoj komšiluk, sticajem raznih okolnosti. Zaboravilo se na zajedničke kafice, udruživanje prilikom zajedničkih radnih akcija, pozivanje na slave i rođendane, pa se prešlo na neke ružne, i ne baš za ponos vredne isticanja navike. Skoro da se prvi susedi nisu ni poznavali. Svako je u novi kraj doneo neke zavičajne navike koje domaći nisu prihvatili sa odobravanjem smatrajući da je to nešto naopako. Ali i to se polako menja. Upućeni jedni na druge, ljudi se okreću jedni drugima i prilagođavaju. Mnogo je, uostalom, lepše živeti u slozi, razumevanju, solidarnom deljenju i pomaganju. Lepo je kad znaš da si nekome bio od koristi, a još lepše što se taj neko oseća potpuno zbrinutim. Lepa reč, koja kesa keksa, sto grama kafe koju ćete zajedno ispijati svakog jutra ili popodneva, kesa povrća ili voća… i život postaje mnogo kvalitetniji i duhovno bogatiji. Ovoga jutra setite se nekog starijeg iz komšiluka, i ako  imate vremena, svratite i upitajte treba li mu šta iz prodavnice ili sa pijace? Čak i ako ne treba, ako odbije taj znak dobre volje, nema veze. Vama će biti lepši dan, a ulepšaćete ga i onome kome ste iskreno ponudili pomoć .To je nešto. Ne košta ništa, a vredi sto dukata čovekoljublja, možda i mnogo više. Dobro jutro!

1
(Foto: spongebob.wikia.com ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Matorci znaju kako… (FOTO)

.. da se zabave, glupiraju, da se vole, da budu radoznali, nemirnog duha, da probaju nešto novo, da budu originalni i kreativni… i mnogo su slatki! :)
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

(Foto: boredpanda.com)

Objavljeno pod 11 Radioaktivne slike | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (23. maj – crtica)

 piše: Dejan Grujić

 

 

Ako su deca ukras sveta, onda su žene jelke na koje kačimo te ukrase. Ukrasi umeju da budu baš težak teret. Ali, žene ih podnose ćutke i bez gunđanja. Muškarci se obično bave lovom, što će reći jure razne poslove za mizernu zaradu, a žene su nekako zadužene da vode računa o tome šta se jede, pije, oblači, i da li su deca sita otišla u školu. Da ne zaboravim da veliki broj žena osim ovih, ima i obavezu da radi u firmi, u većini slučajeva isti posao za manje para nego kolege muškarci. Desilo se tako da je u Valjevu jedna mama ostavila dete koje ima samo pet godina i otišla u kupovinu. Dete se zaigralo i palo sa petog sprata zgrade u Valjevu. Ne dao Bog ni jednoj majci takvu sudbinu. Ko zna šta se sve u njenoj duši sada dešava dok se lekari bore za život deteta. Osuda okoline, rođaka, prijatelja, medija, odgovornost, sudsko gonjenje, a ponajviše osećaj krivice i samooptuživanja, biće za ovu ženu neminovnost koju ništa ne može da promeni. Za to vreme, svi ćemo biti generali posle bitke i navoditi šta je sve trebalo da učini ova nesrećna žena. U celoj priči niko se neće zapitati zašto se sve to dogodilo? Da li je baš samo nemar u pitanju? Zašto je i pod kojim okolnostima ostavila dete od pet godina zaključano u stanu? Šta je sve morala da obavi dok se ostatak porodice ne okupi? Verovatno sve ono što muškarac ne mora ili se podrazumeva da ne treba da radi. Gde je dete od samo pet godina videlo da se može leteti? Da li su krivci za to televizijski programi gde je sve moguće i dopušteno? Pretpostavljam da bi, pre svega što će javnosti ispljunuti samozvani stručnjaci za sve analizirajući ovaj slučaj, bilo dobro da sami pronađemo odgovore na ova pitanja osvrnuvši se kritički na svet u kome žive naša deca. Ja ne želim da unapred donosim odgovore i zaključke. Toliko mudar nisam. Dobro jutro.

Mother busy multitasking with children in kitchen at breakfast time

(Foto: imgkid.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. maj – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

„Od izvora, dva putića vode“, kaže jedna pesma. I čini se da je jednostavno. Imaš izbor, pa izvoli. Ali, nije. Jer se ne vidi kuda ti putevi vode. I kako onda doneti pravu odluku. Neki stručnjaci bi savetovali ono staro pravilo – stavi na papir za i protiv, pa izvagaj. Lako je to reći. Šta ako je jednak broj arugumenata na obe strane? Šta ako su oba puta loša, ili oba dobra? Ili, šta ako papir ostane prazan?

Gaj Julije Cezar je bacio kocku i prešao Rubikon. Aleksandar Makedonski je presekao Gordijev čvor. Ali, oni su bili velike vojskovođe, lako je njima. Šta da radi jedno malo, obično ljudsko biće pred velikom dilemom? Možda pomaže ono dečije „eci-peci-pec“? Bacanje novčića? Hmmm.

Možda ipak čekati znak od više sile. To pomaže u bajkama, uvek je tu neka dobra vila koja zna šta treba. Ali, život nije bajka. Nema dobre vile.

I, na kraju, sam odlučuješ. Na večito pitanje „da li da ustanem, ili da odustanem“ odgovor obično da alarm, koji već peti put zvoni.

Dobro jutro!

55

(Foto: tech.co ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Gradsku slavu, Spasovdan, Beograđani će i ove godine obeležiti s nadom ali i stepnjom. Šta nam donosi ova svetkovina, kakve izazove možemo očekivati u periodu do sledeće slave? Dobro, ono što unapred znamo, po najavama vlasti, čekaju nas već tokom leta radovi na Beogradu na vodi. Čeka nas i promena tarifnog sistema u javnom prevozu, a tu su verovatno i nova radna mesta za buduće komunalne policajce. Uređenje zelenih površina i sadnja cveća, projekti su koji će trajati cele godine, a biće razlog da ponosnije šetamo pokazujući svojim gostima lepše lice prestonice. U povorci se, već danas, očekuje veliki broj građana koji će, svako u svojim mislima, prizivati molitvom sreću i blagostanje. Jedino nam je vera u boga preostala kao nada i utočište od svakodnevnih briga i nevolja. Od političara vajde nema. Oni su prezauzeti matematikom, razgovorima što tajnim, što javnim, trčanjem od jedne do druge strane ambasade, uveravanjima i obećanjima. Neki naši političari baš kao i seljačka mlada koja se prvog jutra nakon bračne noći snebiva pred starijima jer zna da oni znaju šta je radila prethodne noći, s nelagodom pred narodom vrše svoje poslove, a sve u svoju korist. S jedne strane jauci za hronično nedostajućom milijardom evra koja bi zakrpila rupu u budžetu, s druge zaposleni u javnom sektoru i penzioneri koji cupkaju čekajući povratak starih primanja, s treće oni koji vredno računaju na šta odlaze pare koje su im smaknute zbog boljitka, s četvrte tumači naše stvarnosti koji izbacuju podatke o ubijenima, progonjenima i oštećenima, neisplativim projektima, rekonstrukcijama i tako dalje… Nije lako ni nama, a ni bogu s nama. Ne znamo šta pre da ga molimo, a opet ni on sam ne zna odakle da počne da nas vadi. Da li je rešenje u čekanju boljih vremena ili u zasukanim rukavima? Posla ionako nema, ono što radi svodi se na administraciju, trgovinu i trange-frange presipanje, s težnjom da se plaćanje poreza i doprinosa što je moguće legalnije izbegne. Vraćamo se na priču o seljačkoj mladi. Ona zna ono što mi verovatno ne znamo. Svaki dan u određeno vreme, nezavisno od toga ko je kod kuće ili nije, ona oseća potrebu da obavi svoju dužnost. Pa ko je došao – došao, a ko nije – ko mu kriv. Dobro jutro!
10
(Foto: www.naslovi.net arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. maj – crtica)

piše: Vanja Savić

 

Ovaj alfabet i kalendar su delo gluvonemih osoba. Želimo da uzmete ovaj kalendar da zajedno budemo srećni. Cena kalendara je po Vašoj želji.

HVALA

Biti gluvonem je kao bez života , kao bez vida, kao bez zdravlja.

Koliko puta vam se desilo da dobijete ovakvu poruku i da se već posle nekoliko minuta pošto ste dali novac razočarate jer je nepoznata osoba možda iskoristila osobe sa invaliditetom i vas? Svesni smo da na svakom koraku ima ljudi koji nemaju morala, još manje obraza i da koriste sva sredstva bez imalo stida da dođu do novca. Takvi ljudi svojim ponašanjem ruše vašu veru i želju da pomognete ljudima kojima je pomoć potrebna. Ipak, ima i drugih primera. Na relaciji Banovo brdo – Glavna pošta, često srećem čoveka koji nosi i deli kalendare na kojima je jednoručna azbuka i zaista je gluvonem. Uvek se osmehom obrati i nikog ne sili da uzme kalendar, a zapamti svaku osobu koja mu je već dala novac. Zapamtio je i nas. Nekoliko puta sam ga srela dok sam se vozila sa sinom i ćerkom. Ali u nedelju je samo devojčica bila sa mnom. Prišao nam je, pomazio Teodoru, i njih dvoje su započeli „priču“ prstima. Pitao me je i za sina, pokazao rukom, slegao ramenima i shvatila sam šta je hteo. Kad sam mu odgovorila da je sa društvom, nasmejao se. Ljudi u autobusu su gledali kako se sa lakoćom dete od dve godine sporazumeva sa čovekom koji po mnogima nije osoba sa kojom bi tako malo dete trebalo da komunicira. Čula sam komentare. Nije me bilo briga. Moju decu učim da ljude dele na dobre i loše, a ne na osobe sa invaliditetom i bez njega. Mnogo osoba nema invaliditet, ali su veoma ograničeni a da toga nisu ni svesni. Da se vratim na čoveka iz autobusa… Teodora mu je pevala pesmicu i on je posmatrao njene pokrete lica i usne. Kad je završila, dobila je aplauz od njega i, na njenu veliku radost, izvadio je kesicu sa bombonama. Pogledao je u mene, pokazao kesicu pa Teodoru, i ja sam klimula glavom. Bio je to znak odobrenja. Njih dvoje su podelili bombone. Nije uzeo pare od nas, naprotiv, dobile smo osmeh, slatkiš i novog drugara. Situacija u autobusu se znatno promenila. Ljudi su počeli da uzimaju kalendare i da daju ko koliko može. Svima se osmehom zahvalio, a na izlasku kod Glavne pošte poslao je Teodori poljubac. I ona je njemu. Mahala mu je i dalje i rekla „ode ćika, dobaj ćika“. Pitam se da li mi ne možemo da vidimo ono što deca vide, ili ne želimo? Dok ne dobijem odgovor, razmislite da li možemo makar osmeh da uputimo nekom ko nas zamoli za pomoć, ako već drugo ne možemo. Dobro jutro.

55
(Foto: www.godvine.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Oni koji sa strašću prate Evrosong iščekuju veče prvog polufinala. Očekuju broj devet, pod kojim nastupa naša Bojana. Devojka beskrajnog talenta, neobičnog izgleda i pojave, pesmom autora „Molitve“, puca na finale, a onda i na prvo mesto. Kažem puca, jer svi znamo da to takmičenje nije ništa drugo do spektakl oko koga se vrti mnogo para i različitih interesa, ponajmanje muzičkih. Fanovi su zaduženi da donesu pare i potroše ih po bečkim hotelima, hostelima, suvenirnicama, šoping molovima i restoranima. Muzičari su okupljeni u cilju promocije svojih pesama i projekata. Producenti i ostala prateća galanterija je tu da proceni gde i u koga vredi ulagati novac i kako ga umnožiti što pre. Pesme, aranžmani i tekstovi nisu ni važni. Važan je performans pevača, pojava, što luđe to zavodljivije, traženije i uočljivije. Prestiž je slanje predstavnika na ovu manifestaciju, čak i daleka Australija šalje svoje muzičare. Naše komšije su odustale ili su, ako već učestvuju, pozajmili muzičare koji su već ostvarili uspeh na ovom takmičenju. Crnogorcima smo prepustili „Lane moje“, bratski i bez gunđanja kao onomad Bosancima „Lejlu“. Glasanje je posebna politička priča. Svako glasa u skladu sa interesima koje ima. Prvo se glasovi dele komšijama. Za svaki slučaj. I ove godine će najveći dobritnici poena biti države nekadašnjeg SSSR. Nama je slaba vajda od takvog skupljanja poena. Ako uspemo da dobijemo bar tri glasa na račun politike, bratstva i solidarnosti, puna kapa. Ostalo će zaista biti „na čast i poštenje muzičarsko“. Kad je već tako, šta onda traži naša Bojana na toj paradi „pijanstva i kiča“? Devojka svira ko zna koliko instrumenata, govori više svetskih jezika i peva kao bog, školovana je muzičarka, cela Srbija joj odaje priznanje da je jedna od najboljih koje imamo a ipak ide na Evrosong. Prepustila se komercijali. Nema ‘leba od „muzike koju voli i oseća“. Veliki greh bi bio poniziti je spletkaroškim kalkulacijama takvu kakva je, odlična i nenadmašna. Ako ima pravde onda bi ona trebalo da bude na vrhu. Ako tako i bude onda će se takva vrhunska umetnica naći, u društvu bradate žene, zalutalih hard rokera, transvestita ili evnuha. Oni su ranije pobeđivali. A njen adut je samo glas. Strepim da to Evropi nije dovoljno. Ona hoće još. U opštem ludilu pobediće onaj ko je još luđi, šokantniji ili neko kakvog do sada još nismo mogli ni da zamislimo. Neka joj večeras zvezde budu naklonjene, a ona Srbiju predstavi na engleskom jeziku, pa makar i ne dobila priznanje od onih kojima u duša od para a emocija vredna taman koliko šljokica, laser ili dens grupa na „stejdžu“.  Dobro jutro! 

22
(Foto: infenetwork.net, )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. maj – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Verovatno da spadam u srećniji deo populacije, jer dosta birokratije ni ne zna za mene, tačnije, ja ne znam za njih. Nisam vlasnik nekretnine, nemam kredit, dete, neku polisu osiguranja, kola, vozačku, udato prezime… pa ja nemam ništa! A sudeći po ustrojstvu moderne pravne države, onaj koji nema ništa od toga, nema ni briga. Jer, u modernoj pravnoj državi, prednosti imanja nečega je, zapravo, malo.

Znate već za onaj fazon šta koje političko uređenje uradi sa dve krave koje imate, pa kaže i da birokratska vlast prvo odredi kada možeš da ih hraniš i muzeš. Onda ti plaća da ih ne muzeš. Onda ti uzme obe krave, jednu ubije, a drugu muze i baca mleko. Onda traži od tebe da ispuniš formulare za obračun nestalih krava. E, baš tako, kao u vicu, izgleda moderna pravna država poput Srbije, u velikom broju slučajeva.

Recimo, pre koji dan, pravni apsurd pogodio je petočlanu mladu porodicu Šolar, gde su u epicentru razračunavanja investitora i izvođača radova na zgradi, dobili odluku o iseljenju. Iseljenju iz stana čiji su uknjiženi vlasnici i otplaćuju kredit za njega, ali gorespomenuti izvođač radova je tvrdio da mu je taj stan obećan, pa se sudi sa svima. Pravni paradoks, prepucavanje sa terminima „državina“ i „vlasništvo“, pravda koja je slepa, a očigledno nema i gluva, ali dobila je svoje dve krave. Gotovo radno vreme, može se kući, ide sudija u svoj fini, lepi stančić, i niko mu ne može ništa, jer on se razume u pravo i pravdu: „Tako je kako je, svašta je možda apsurdno, ali zakon je zakon da bi bio isti za sve, nema tu samilosti i gledanja kroz prste…“, prokomentarisao bi možda. Kao kad pitate nastavnicu da odgovarate sledećeg časa, pa ona kaže: „Aaaa, ne mogu da pravim ustupak, kad bih tebi dozvolila to, svi bi tražili da ne odgovaraju!“.

Slučaj je svakako dobio medijsko pokriće, a mutljavine, krupne i sitne, toliko su ipak ljudi da ne žele da ih svi prepoznamo kao neljude. Verujem da će Šolari uz malo napora i upornosti ostati u SVOM stanu. A šta još hiljade i hiljade građana u limbu birokratije i FT1P sveta da radi? Da li masovno obilaženje šaltera sa kartonom „PAUZA“ oko vrata, pa stanemo i samo ćutimo? Da li da uzmemo taj obavezni pasoš za kuče, uzmemo jedan i za sebe, pa odemo da probamo neku drugu birokratiju? Za početak, volela bih da se u svakoj ustanovi sa šalterima napravi prostorija kao grupa podrške za sve baksuzne koji nisu imali nešto, ne mogu da nađu formular, čekaju papir iz katastra, ili pravilno napisano ime, da se međusobno teše i savetuju. A za početak-početak, popijmo zajedno prvu jutarnju kafu, duboko udahnimo, i setimo se da su i zakone pisali ljudi, ljudi će i da ih poboljšaju, evo, čim nađu onaj formular za nestale krave…

Dobro jutro!

88(Foto: www.rtv.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (17. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Svakog jutra kad krenem na posao, isprati me Ona. Crnka je, veoma temperamenta, ponekad veoma žustra i glasna. Ne brine da li ljudi spavaju u pola četiri ujutro. Zagalami ako joj nešto nije po volji. U stanju je da zalupi vrata kroz koja treba da izađem pre nego mi dozvoli da ih sam otvorim. Izađe napolje, u noć. Ne boji se nikoga. Pogled joj je bistar, uvek je čista i uredna. Za sobom ne ostavlja nered. Ne znam kako se zove, ali i bez poziva po imenu zna da bude tu kada treba i da je nema ako smeta. A ne smeta, realno. Sklupča se u stare krpe ispred podruma i svojim lavežom proteruje strance koji bi da nam zauzmu ulaz dok spavamo. Ne može. Naš ulaz samo ona može da čuva. Hranu i vodu dobija od svih stanara, po malo. Ali dovoljno. Ne želimo da se ugoji i otrombolji. Mada, iako pazimo, ona je iz dana u dan sve deblja. Sumnjičavo je zagledamo, izleda da je to rezultat noćnih prekovremenih sati obilaženja terena u društvu nekog lokalnog jarana. Ne optužujemo je, ne pitamo, ipak je to dama koja ima pravo na privatan život. Sačekaćemo da se ostvari kao majka, ako je zaista bremenita, a onda ćemo je odvesti veterinaru na sterilizaciju. Ona je svačija i ničija, ali ipak samo naša. O njoj moramo da brinemo, jer ona je odabrala da mi budemo njene komšije. Crna, mlada, zdrava i jaka keruša. Neophodna i neprocenjiva. Zbog nje sada spavamo tvrđe. Ako bude mladih, javljam da udomimo lepotane. Samo neka budu živi i zdravi. Pa šta ako su mešanci, bez papira i pedigrea? Ionako će biti mnogo pametniji od svojih rasnih preskupih vršnjaka. A nama hronično nedostaju pametni, onih sa titulom nam je preko glave. Dobro jutro.

1
(Foto: funny-pictures.picphotos.net, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (16. maj – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

CRTICA – pomoć za ustanike

Otvaram ja sanduče pre par dana, kad tamo – pismo od Ministarstva finansija. Gledam ga i ne otvaram. Razmišljam – poreze sam im redovno plaćao, valjda im ništa ne dugujem. Možda mi daju neku nagradu, ponadam se u trenutku? Ali, samo u trenutku.

Možete tako da maštate nad neotvorenom kovertom, ali znatiželja je veća, pa je cepam i .., gle čuda! U sred maja 2015. godine obaveštavaju me da treba da platim porez na odvodnjavanje za 2013. i 2014. godinu!

Vidim, krenuli smo unazad. Retroaktivno! Ne znam da li da pitam nekoga – a da smo platili te poreze 2013. i 2014. godine, da li bi uspeli da malo izbegnemo one katastrofalne poplave? No, sledeći takvu logiku, možda bi mogli da platimo porez kako bi se ustanicima 1804. godine kupilo malo baruta i džebane. Pa da ne bude potrebe za Drugim srpskim ustankom – ušteda je to, ej, onolika!

12

(Foto: www.reddit.com, ilustracija)

Objavljeno pod Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Imam porodicu. Običnu, srpsku, što bi se reklo, po svim merilima statistike. Mi jedemo kupus, deca meso, u proseku svi jedemo sarmu. I mnogo nam je lepo. Dovoljni smo sebi samima. Ali, samo kad želimo da se osamimo. I to ponekad dođe, kad se glave napune problemima, gužvom i spoljašnjom bukom. Uglavnom, lepo nam je i u društvu. Tada smo zadovoljni, vedri, i opet bučni. Imamo svoje brige. Imamo svoje tajne koje ne otkrivamo nikome. Znamo sve jedni o drugima. Poveravamo se bez straha da bi nešto što izgovorimo moglo da bude shvaćeno pogrešno. Odlično se razumemo. Živimo u velikom gradu, pa zbog obaveza uspevamo da zajedno nikad ne doručkujemo, ponekad ručamo, retko večeramo. Tako je to kad mama i tata rade, a deca idu u školu i studiraju. Ali praznikom smo obavezno na okupu. Tada planiramo, maštamo, volimo se, poveravamo, ponekad i svađamo. Svađe su pre diskusije u kojima se trudimo da nadjačamo onoga ko je trenutno na tapetu dok i sami ne postanemo prva tačka dnevnog reda. Beskrajno se volimo, ne damo nikome da na nas krene, jer ko to pokuša iz mesta je… nagrabusio. Ko pokuša da nas zavadi ili se umeša u naše jednostavne živote jednostavno eliminišemo, bez reči. Znamo da nismo najvažniji na planeti ali opet, da nije nas, ne bi bilo ni države, ni poreza, ni zdravstva, ni informisanja, ni prosvete, ni policije, ni sudstva… Mi smo, ponavaljam, jedna obična, srpska porodica. Živimo u ogromnom jednostavnom stanu i maštamo da ga zamenimo za veći. Vozimo se u automobilu koji gazi srpske drumove više od 25 godina i maštamo da ga menjamo za neki mlađi za bar 10 godina. Čekamo 2018. godinu i naivno se radujemo najavama da ćemo od tada živeti bolje. Jednim okom očijukamo sa Evropom i Amerikom jer zaboga, „ko je još dobio paket iz Rusije“? Ljubazni smo sa komšijama, distancirani od rođaka, podnošljivo snishodljivi prema šefovima i profesorima. Poštujemo zakone, i šta bi još neko hteo od nas? Danas je svetski Dan porodice. Ujedinjene nacije su ovaj dan proglasile važnim u očuvanju i ojačanju porodice kao osnovne institucije društva. Na njima je da nas podsete da postojimo, a na nama da se ne samo danas, već cele godine, volimo, čuvamo i hrabrimo za izazove koji nas očekuju. Svim porodicama, bile kompletne ili nekompletne, neka je srećno i dobro jutro.

11

(Foto: www.famigo.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Mrak na kraju tunela, podmažite doktora i Honduras u Srbiji

(KVAKA 202 – četvrtak, 14. maj 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Ekonomista Dragan Đuričin kaže da je Srbija u predfazi kliničke smrti…

Ovo ne mora biti loše, jer su mnogi posle ovakvog iskustva postajali vidoviti, pa bismo i mi u tom slučaju tačno znali koliko nam je ostalo do potpune propasti…
55

***

Da Vinči, firma za proizvodnju medicinskih instrumenata, pokazuje kako njen robot vraća na zrno grožđa ljusku koja sa njega skinuta, i potom je precizno i pažljivo zašiva…

Dakle, budućnost je tu, i možda ovim hirurzima da bi nas okrpili neće trebati evri i skupi pokloni… Kantica ulja i pakovanje baterija biće sasvim dovoljni za skromnog doktora…

***

Prema podacima brazilskog instituta Igarape, vodeće zemlje u svetu po broju ubistava jesu Honduras i Venecuela, a na začelju su Singapur, Japan i Slovenija. Mi smo negde u sredini, i možemo biti zadovoljni, mada je moglo i bolje…

Tako na primer, u Beogradu, Novom Sadu, ili Nišu puca se kao u Hondurasu, međutim potpuno su podbacili krajevi na Besnoj Kobili, Rtnju ili Tresibabi, gde se već godinama jedva opali koji metak…

 


Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

 

*(Foto: vukajlija.com ilustracija)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. maj – crtica)

Piše: Dejan Grujić

 

Pune su ovih dana novine tekstova  o tome kako su neki dobri ljudi nekim rasejanim ljudima vratili izgubljene novčanike. Priče se svode na to da se ukradeni novčanik, teškom mukom pronađenog vlasnika na kraju ipak nađe u pravim rukama, ali bez odgovarajućeg vida, makar, simbolične nagrade donosiocu. Da li uzeti ponuđen novac ili ne, da li prihvatiti poziv na kolače, ili možda uzeti kesu u kojoj su sok i slatkiši od presrećnog vlasnika izgubljenog šlajpika, ili sve to sa gnušanjem odbiti, pitam se ovog jutra. Vraćajući film, setih se da je pre nekoliko godina, ispred lokalne prodavnice, moja žena ugledala na pločniku jedan ženski novčanik. Bili smo zajedno i logično, odmah smo doneli odluku da ga vratimo. Videli smo da unutra nema para, ali je zato tu bila lična karta i još neka dokumenta. Po adresi smo lako našli vlasnicu, koja nam je kao znak zahvalnosti postavila pitanje: A para nema, već ste ih verovatno uzeli? Nebesa su se sručila na naše glave. Palo je tu dokazivanje da nismo pipnuli ništa, a ni pronašli, da je lopov verovatno već ispred radnje sve pokupio ali uzalud… Na naš očaj ona se samo smeškala i odmahivanjem glavom srozavala naš ponos i trud da je pronađemo i ono što je ostalo u novčaniku vratimo. Na kraju smo se rastali sa velikom gorčinom, bez uljudnog pozdrava, pritom čak i ne ponuđeni da uđemo unutra. Tada sam odlučio da ubuduće ne izigravam biro za dostavu izgubljenih stvari. Šta će mi ta glavobolja u životu? Međutim, vreme i ljudi su me demantovali neko vreme kasnije kad sam ja izgubio novčanik i sva dokumenta. Otrčao sam u stanicu policije da što pre prijavim nestanak lične karte, vozačke i saobraćajne dozvole i doživeo da me dežurni policajac upita: Šta ćete sad da uradite ako vam ja odmah dam sve što ste prijavili? Sve, odgovorio sam u dahu. Nema potrebe, jedan od čistača ulice je malopre došao i doneo vaš novčanik, njemu se zahvalite. A ko je on? Nemam pojma, nisam ni stigao da ga to pitam, reče policajac. Ostao sam ispred šaltera još minut-dva stideći se pred sobom onog zaveta. Pokušavao sam da prihvatim to saznanje da zahvaljujući bogu, kosmosu ili čemu već, a ponajviše dobrim ljudima, sve u životu ima svoju peglu koja sve ispegla onako kako treba da bude. Još uvek nisam našao neki novčanik koji bih ipak odneo u policiju. Siguran sam da je tako najbolje, jer susret sa vlasnicima ume da bude veoma stresan. Kažem to iz ličnog iskustva. Samo neka se novčanik pojavi. Ja i dalje čekam. Dobro jutro.

88
(Foto: www.mnn.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Vulkanska idila, ograničeni elektro-humanizam, domaće iz Kolumbije i podmićeno kuče

(KVAKA 202 – sreda, 13. maj 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Japanske vlasti nude 700 evra mesečno ako se doselite u područje ispod aktivnog vulkana Aso…

To je srećnija varijanta. Lošija varijanta je ova naša: da živimo na buretu baruta i da nam i ono malo što mesečno dobijamo država uzima – za troškove čuvanja baruta…

***

Ovaj nadobudni MMF hoće da poskupi našu struju, pa je velika sreća da imamo nekog ko sme da im kaže: e, baš ne dam!.. do juna…

***

Zaista pretenciozno deluje osnivačka godina na logu jednog domaćeg brenda suhomesnatih proizvoda: pa zar oni stvarno misle da će iko da poveruje da je njihov čukundeda još pre 130 godina počeo da uvozi meso iz Kolumbije?
34

***

Austrijski poštari da bi izbegli napade pasa, počeli su da nose neku vrstu keksa koju bacaju kučićima kad ih spopadnu. U Pošti još nisu sigurni da će ovo delovati?..

Naravno da će da deluje! Mi najbolje znamo da podmićeno kuče ne ujeda, ali ne znamo gde naći keksa za toliko kerova…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

 

*(Foto: www.seattleorganicrestaurants.com, ilustracija)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. maj – crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

KISELA CRTICA

Svi znamo onu basnu o lisici koja se žalila da joj je grožđe što raste visoko, kiselo. Njoj se nije dopalo kiselo grožđe, a bogami, ne dopada se ni nama, iako ga sve češće jedemo i zato za njega možemo reći da  je palo na niske grane.

Nije uvek reč o kiselom grožđu, već i o raznom drugom voću. U velikim marketima, u kojima se snabdevamo, pa i na pijacama koje prodaju hranu sa svih meridijana, ima svakojakog voća i povrća. Na oko, i lepo je i sveže i ukusno. Ali kad se sa dragocenim teretom vratimo kući, ubrzo možemo da ustanovimo kako je njegov ukus daleko ispod onoga što izgled obećava.

Limun kao da nije limun, kruška je suva, breskve su brašnjave, a jagode, to najlepše, takoreći rajsko voće, kisele. Baš, baš kisele. Frižideri, u kojima se naša hrana, dok je još i ne kupimo, dugo čuva, izmene ukus svega. Mi to prihvatamo i govorimo kako je u našem vremenu ionako sve drugačije pa i jagode. Neki se bune, neki se mire sa njihovim lošim ukusom, a neki ih prelivaju čokoladom ili zalivaju šampanjcem pa su zadovoljni.

I dalje verujem da je najbolje rešenje sačekati da sazru naše jagode i da ih kupimo kad im dođe vreme. Možda opet osetimo onaj pravi ukus, na koji smo navikli. Zato, još malo strpljenja. Ova Crtica je ispala skroz u „kupujmo domaće“ fazonu…

Dobro jutro.

88
(Foto: wall.alphacoders.com)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Biciklom do cenzusa, čuvajte mi erotiku i besmrtni donori

(KVAKA 202 – utorak, 12. maj 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Poslanik demokrata Borko Stefanović obilazi birače na biciklu po vojvođanskim selima u želji da – kako kaže – čuje njihove probleme…

Dakle, sve se menja – nekad je njega i kolege dočekivalo čitavo selo i pratilo do štale da kaže nešto pametno, a sad rizikuje da ga još na maloj kapiji spopadne uljava kerica…

Tako da bi ovo mogla biti i nova vrsta političke kletve: dabogda te posle izbora gledali na biciklu!

33

***

Japanska porno-zvezda Ken Šimizu, poznatiji kao Pornaldo, zabrinut je za sudbinu svog posla, jer je sve manje mladih muškaraca u porno-industriji.     – Ovo je težak posao, ali i to neko mora da radi – kaže Šimizu…

Reči ovog zanatlije jesu sentimentalne, ali su za nas i poučne: dok u svetu izumiru i novija zanimanja, mi još žalimo za jorgandžijama i bombondžijama…

***

Još jedna grupa političara potpisala je donorske kartice…

U principu ovo jeste humano, međutim problem je sa političarima u tome što oni zaveštaju organe, ali onda učine sve da umrete pre njih…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

*(Foto: www.bicisvet.com, ilustracija)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ovih dana lete mace, pa nam to smeta. Pre više decenija zasađene su kanadske topole ženskog pola širom Vojvodine ali i u Beogradu. Za razliku od muških, one tokom maja ispuštaju beličaste čupavce koji iritiraju oči, nos i lice poput padobranaca u desantu na Drvar. Propatiće alergični i to će trajati sve dok priroda ne odradi svoje ali to neće biti kraj mukama. Da su nam samo mace problem. Padavine iz pravca neba nastaviće se u vidu letećih padajućih fasada sa zgrada u centru Beograda. To više i nisu fasade već podlubljeni šut koji se protivno zakonima fizike još uvek drži za polutrule cigle od kojih su pre više od sto godina sazidane stambene i druge zgrade u glavnom gradu. Nema rešenja koje će brzo otkloniti strah prolaznika od povređivanja,  jer za sanacije nema para. Tamo gde ih i ima, gde su stanari spremni da ih izdvoje, nema dozvola jer je sve pod zaštitom države. Baš je lepo Srbija do sada štitila ove zaštićene građevine čim se svako malo fasade odvaljuju na trotoare, a u nekim slučajevima i na glave slučajnih prolaznika. Problem su nam i rokovi za završetak radova na važnim saobraćajnicama u gradu, takođe i nova poskupljenja. MMF nam diše za vratom, jer smo u situaciji uzmi ili ostavi, ipak uzeli, a to znači da sada moramo da igramo kako nam se svira.  A svira neki težak elektrik rok, koji podrazumeva skuplju struju ali i akcize na sokove koje do sada nismo morali da plaćamo. Namaknućemo taj novac da vratimo dugove, ali sudeći po iskustvima ispada da se vrtimo u krugu neprestanog dužničkog ropstva. Problemi su oko nas, tu u komšiluku. U Makedoniji se ratuje, u Hrvatskoj protestuje zbog kredita, u Crnoj Gori tinja bes zbog velike nezaposlenosti,  i da ne nabrajam dalje.  Nije to za utehu, ali ipak i njima nije lako pa da im na nečemu zavidimo. Nego, da li ima nešto dobro? Ima, Arne Gujon, francuski aktivista i humanitarac dobio je naš pasoš. To je samo skromna zahvalnost Srbije za sve što je činio, što čini, i što će činiti za naš narod. Dobro je da smo prepoznali na vreme čoveka koji je bez para, prisile i nužde učino mnogo velikih dela. Najzad da zbog nečeg budemo ponosni na sebe. Sada je Arne postao Srbin i pod zaštitom je ove države. Samo da ne doživi sudbinu fasada koje Srbija štiti, a one propadaju padajući na nas poput maca koje, će za razliku od maltera s neba, jednom ipak prestati da nas nerviraju. Dobro jutro!


15(Foto: www.nadlanu.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. maj – crtica)

piše: Vanja Savić

 

 

Planirano ili ne, komšinica je rodila treće dete. Što od umora, stigle i godine, što od postporođajne depresije, sve je počelo da joj smeta više nego obično. Ranije se retko kad žalila na haos, prosute igračke, neprospavane noći i pobacane čarape svog supruga, svuda po stanu. Razumljivo, delovala je iscrpljeno. Ali, pre neko jutro zračila je zadovoljno i osmeh joj se nije skidao sa lica. Pomislih, mora da se naspavala, deca joj pospremila igračke, suprug sredio čarape. Pogrešila sam. Ništa od toga se nije desilo, ali je ona uspela sebi da ulepša dan. Sva ushićena rekla mi je da sednem na klupu da mi ispriča šta je napravila. I smeje se. Dobro, pričaj. „Naučila sam muža pameti, sad da ga vidim kad će da baca stvari za sobom“, počela je svoju priču. „Svako veče onaj moj skine čarape, umota ih ko loptu i samo spusti pored sebe. Taj ne gleda da li se nalazi u dnevnoj sobi, spavaćoj, hodniku, kupatilu, samo idem za njim i fudbal mogu da igram sa čarapama. E, ja sam te iste čarape u poslednje vreme čuvala i juče sam mu izvadila sve stvari iz džepova jakne i potrpala čarape. Te iste ‘mirišljave’! Lična karta, vozačka, novčanik, sve sam zamenila sa lopticama. Bilo je tu i nekih papira, njemu bitnih za posao. U laptop sam stavila papir na kom sam napisala: ‘Sledeći put ovde će da ti stoje prljave gaće!’, i vratila ga u torbu. Moj dragi uvek kasni na posao i ne proverava svoje džepove. Zna da mu je sve tu, pa je tako i juče samo obukao jaknu, prokomentarisao da se nešto čudno oseti i otišao u žurbi. Prošlo je sat vremena i zvonio mi je telefon. Šta misliš ko je zvao? Pa ON! Pitale ga kolege da li je slučajno poneo korišćene pelene od bebe, a onda je krenuo da skida jaknu i vadi svoje papire iz jakne. Ali umesto papira tu su bile loptice – čarapice. Blam ga je pojeo, kaže, i sve je svalio na mene i ludilo nakon porođaja. A onda je otvorio laptop i pročitao poruku. Bio je besan, ali kad je došao kući doneo mi je cveće i rekao da će mi više pomagati i da me sad razume. Ma ne razume on mene uopšte, ali zna da sam sad neuračunljiva i ko zna šta mogu sledeće da uradim, pa ko veli da se malo pritaji.“ Za razliku od drugih razgovora, ovaj mi je baš prijao, nasmejao me i dao nadu da muškarci ipak mogu za sobom da sklanjaju stvari. A kako ćemo doći do toga, drage dame, zavisi od vaše mašte. Dobro jutro.

11
(Foto: www.autismafter16.com, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (10. maj – crtica)

Piše: Dejan Grujić

 

 

Ko god da vam kaže da je nekad bilo bolje, taj stari. Dobro je uvek, samo je važno da budeš mlad i zdrav. U vremenu kada je postalo normalno da što duže budemo vitki, zategnuti, pocrneli i doterani sve više osećamo znake straha kako da taj izgled što duže očuvamo. Ništa ne brinite, tu su naše apoteke čarobnice koje za sve imaju recept, hoću reći lek, u stvari pomoćno lekovito sredstvo, ili suplement, ili dodatak ishrani… gotovo, zbunio sam se. S vrata ćete dobiti informacije na reklamama o tome koji prirodni preparat na bazi polarne ljubičice ili možda ekstrakt krvi slovačkog nosoroga možete nabaviti po promotivnoj ceni. Pronaći ćete bukvalno sve što vam ne treba a što je navodno u funkciji održavanja što bolje kondicije u svakom smislu. Sa brojnih kataloga, smešiće vam se preparirani ljudi prirodno porcelanskog blistavog osmeha i plastičnog izraza lica bez mimike uz poruke kako da smanjite pritisak, šećer u krvi, prokrčite vene, povećate libido, dubinski operete kosu, rešite problem sa spavanjem ili nervozom, varenjem ili disanjem. Ništa od toga, iako po promotivnoj ceni, nije jeftino. Takođe, ne nudi ni garanciju da će biti od koristi. Ali, mi ipak kupujemo verujući da pomaže. Tražimo instant rešenja za probleme koje bi trebalo da rešavaju lekari u domovima zdravlja. Teško da će se bilo ko od njih usuditi da vam umesto pravog leka prepiše neki ultra-protekt turbo prašak. Problem je ipak u nama. Važno je da imamo nekog ko će nas samo naterati da odemo lekaru. Nije to lako. Treba se psihofizički spremiti za čekanje, upute, overe, analize, snimanja, kontrole… To dobro znaju oni koji nas bombarduju brojnim preparatima različitog magičnog dejstva. Znaju da smo lenji i da ćemo uvek posegnuti za instant rešenjem kao i kad su u pitanju manje važna rešenja, a ne samo zdravlje… A da li je pravilno da više verujemo tvrdnjama da je sve što se nudi korisno i bezopasno, jer zaboga, to nije lek ili da potražimo pomoć od tradicionalne medicine? U tom slučaju, samo se pitam: čemu onda upozorenje da se pre upotrebe određenog proizvoda ipak konsultujete s lekarom? Dobro jutro.
55
(Foto: www.dietsinreview.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (9. maj – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

CRTICA – kladim se na pekare

Ulazim u jedano obližnji mini tržni centar, u kojem, eto – igrom prilika, nisam zalazio nekoliko godina. I jeste mi blizu, i nije mi usput, i nemam baš potrebe da idem u njega, pa ga zato nisam ni obilazio.

Nekada je tu bila jedna banka, pa jedan frizer, pa jedna prodavnica kompjuterske opreme… Sada su tu: kladionica, kladionica, kladionica u fazi nastanka i pekara.

Ne verujem, gledam… („ustajem iz kreveta, sve zvuči kao Betovenova“… ne to je iz Bajagine pesme), i gledam. Ali, prizor se ne menja.

U celoj toj priči najsumnjivija mi je – pekara! Čak su i one, proteklih godina, umele da propadnu. Mada su se, vrlo brzo, vraćale – samo sa nekim drugim vlasnikom. Mora čovek, je l’te, da jede. Za sada ne mogu da se setim da sam video da je neko zatvorio kladionicu! Mada, čuda se dešavaju. Doduše, ne znam koja je kvota za „čudo“, ali čim budem došao do nekih para, mogao bih da protegnem noge i uložim ih. Možda mi se osmehne sreća!
12

(Foto: hobbykutak.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. maj – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

 

Juče nam je ponovo jedna od udarnih vesti bila napad, odnosno prebijanje pomoćnika ministra prosvete. A, da, i jedan putnik bez karte je ošamario kontrolora. Pre nekih nedelju dana na pešačkom prelazu su se potukla dvojica dečaka. Njih su brzo razdvojili, ali je jedan od posmatrača dečaka koji je ležao dodatno šutnuo, pa pobegao.

I sad ćemo da krenemo da pričamo kako i zašto. I onda ćemo da ućutimo i zaboravimo. Do sledeće prilike.

A kada čitamo naslovnice kako su se neke dve, pa ne znam šta su po profesiji, potukle u nekom rijalitiju, onda je to tema za raspredanje uz jutarnju kafu. I to je većini u redu. Kada gledamo fotografije opet neke poznate ličnosti koja je dobila batine od dečka, takođe veoma poznatog, bar tako pišu novine, malo se podigne prašina, od toga se napravi zgodan tok šou na jednoj komercijanoj televiziji, i opet ništa. Ako nam toliko lako prolaze razne scene nasilja koje nacionalne televizije serviraju u rijalitima, ili razne novine, u stvari tabloidi, svakodnevno objavljuju, sa sve bombastičnim naslovima, zašto bi se potresali kada se nasilje prelije na ulicu? Niko nije zaista kažnjen zbog propagiranja tuča po rijaliti programima, takve scene i dalje zauzimaju popriličan medijski prostor, pa što to onda ne bi bilo prihvatljivo i u takozvanom realnom životu.

Nekada su deca, a bogami i roditelji, gledali Acu poštara, Branka Kockicu ili Kolariću Paniću, gde su oni koji su u sukobu pokazivali kako se to prevazilazi na jedan dostojanstven način. I nije ovo nostalgična priča. Na nama je da vratimo takva vremena. Na nama je da kažemo nije u redu prebiti pomoćnika ministra, nećemo takvu zemlju, nije u redu šamarati kontrolora zato što nemamo kartu, nije u redu da premijer ili neki drugi političar viče na novinare, ili ih na drugi način vređa. I da ugasimo televiziju kada je na programu rijialiti u kome se tuku osobe nepoznatog zanimanja.

Dobro jutro!

44

(Foto: beznasilja.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. maj – crtica)

Piše: Dejan Grujić

 

 

Odlučio sam da ovo jutro započnemo uz deficit pesimizma. Iako sam planirao da bude na nivou od pet proširenih, ipak će to biti samo jedna rečenica.  Ali, prvo morate sačekati da odlučim kad ću vam je saopštiti. Možda na početku, najbolje na kraju, a možda i u nekoj od narednih prilika. U njoj će biti precizno izrečeno sve što je istina makar to zvučalo surovo i bolno. Ne sme biti laganja. Ja sam neko ko drži reč, kad obećam, onda to mora da se ispuni.  Nema kod mene optimizma, a ni pesimizma  iako sam mu, kao što to dobro znate, veoma sklon. Znate me uostalom. Ja ne oklevam jer sam hrabar čovek. Neću da pomislite da sam neodlučan  Ili uplašen od onoga što treba da uradim i da vam saopštim. Neću da prikupljam jeftine poene. Konsultovaću stručnjake iz celog sveta ako treba da ta jedna, pesimistička rečenica, bude jasna, i prihvaćena kao činjenica od svih vas i to bez otpora jer je od suštinskog značaja.  Vrlo dobro znate da radim sve vreme, i noću i danju, da saznam sve, da vam to odmah i objavim, ali sada su vesti toliko dobre da ja to ne mogu da poverujem, a kamoli izgovorim. Zlobnici koji me mrze a ništa mi ne mogu, ne veruju da dobre vesti postoje pa čekaju na loše. Ali, na njihovu žalost činjenice govore sve.Čućete uostalom. Dela su tu, a ne samo puste reči. Podaci su precizni, stigli su iz državnih institucija koje njima raspolažu i nema razloga da vam ih  ne saopštim jer se ovde ništa ne krije, a i ja se ne bojim da u borbi za istinu izgovorim sve makar me zbog toga žestoko kritikovali. Uostalom, da otvorimo karte: „Posle pravog tropskog dana Srbiji je jutros hladnije za oko deset stepeni“. Dobro jutro!

888(Foto: www.niemanlab.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Vlast štiti srce, navijač Hamlet i tender za Svete Vrače

(KVAKA 202 – sreda, 6. maj 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Optimisti imaju zdravije srce i krvne sudove, pokazuje jedna studija rađena na 5000 ispitanika…

Naša bi medicina mogla direktno da potvrdi ove rezultate ako bi, da tako kažemo, kardiovaskularno uporedili 5000 naprednjaka (i njihov optimizam) sa istim brojem demokrata… Time bi se naučno pokazalo – koliko srcu šteti silazak sa vlasti…

***

Pošto naš fudbalski savez neće da prihvati odgovornost za svoje navijače na predstojećoj utakmici sa Danskom, domaćini poručuju da će svako ko bude navijao za Srbiju biti udaljen sa stadiona…

Ako i zaluta na ovu utakmicu, našem fudbalskom Hamletu zabrana neće teško pasti – jer je odavno naučio da se pretvara i da je nem i da je lud… Da se ne bi zamerio kevi Gertrudi-političarki i stricu Huliganu…

***

Jedan beogradski dom zdravlja raspisuje tender za nabavku jela i pića za godišnjicu ustanove i lekarsku slavu Sveti Vrači…

Međutim, ako se tender oduži – kao za lekove i opremu – slavlje će dočekati nespremni. Zato se doktori uzdaju u poštenje i savest Svetog Kozme i Damjana: da neće praviti pitanje zbog keteringa i viskija, niti će tražiti pare da ih pomere na listi čekanja…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. maj – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica džeparoška

Zamislite ovakvu situaciju: praznik je, dugo čekate autobus. Već znate da će, ako ikad dođe, stići krcat. Tako je uvek na toj liniji, naročito neradnim danima. Autobus br. 50 je ipak stigao a vi, s obzirom na gužvu koju zatičete, ulazite na sopstvenu odgovornost. Posle nekoliko stanica stajanja na jednoj nozi, na prednja vrata ulazi baka koja tvrdi da je invalid. Moli da joj se ustupi mesto, tu, odmah na početku jer strahuje da će se u gužvi povrediti. Baka je sela ali ne prestaje da skreće pažnju na sebe. Komentariše promaju, otvaranje i zatvaranje prozora, nove putnike, svoju dijagnozu, svaku pojavu… Ukratko, zbog bake pola autobusa želi da se pomeri, da ne sluša, da se nekim, očigledno nemogućim načinom tiska nazad ka sredini vozila. Ubrzo, na ta ista, najuža vrata ulaze dva krupna mladića. Veoma samouvereno guraju sve pred sobom. Ljudi padaju jedni preko drugih. Putnici psuju, pomalo mrmljaju, ali nemaju kud. No, oni se ne obziru, a sva vaša koncentracija tada odlazi na to da se ne polomite, ne priklještite, da vam se šipka ne zabije u rebra, da ne sednete na glavu osobi koja sedi tu tik ispod vas…

Uskoro, iako ne mislite ni o čemu drugom do čuvanju sopstvenog tela, primetićete da ih nema – ni krupnih mladića, koji su napravili onakvu pometnju, a ni pomenute bake. Ona je izašla zajedno sa njima. Nekako su, istovremeno, nestali. Kao i vaši novčanici. Tim je uigran. Baka svojim pričama tera putnike dalje ka sredini autobusa a momci upadaju dve stanice kasnije u najzakrčeniji deo autobusa, prave pometnju i bunare po tašnama u trenutku kada gubite kontrolu nad ličnim stvarima.

Naravno, ovo ne znači da starijim osobama koje tvrde da su invalidi ne treba ustupati mesto ili ih doživljavati kao prevarante. Samo, budite oprezni. Dobro jutro!

Pick Pocket
(Foto: www.rtv.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Grobarski reporteri, „ubila im lika“, TV-premijer i bebi-delije

(KVAKA 202 – utorak, 5. maj 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Za svoj veliki trud lekari, osoblje u domovima za stare, policajci, i svi drugi koji od pogrebnika dobijaju od 100 do 200 evra za svaku dojavu o smrti – istinski zaslužuju naziv reporteri bez granica

***

Iznad jednog teksta o Hariju Poteru, velika domaća redakcija stavila je naslov „Književnica im ubila omiljenog lika“… Naravno da su pre toga novinari morali da ubiju – neomiljeni lektor…

***

Kardiolozi upozoravaju premijera Vučića da mora da smanji radni tempo, i da makar jedan sat dnevno posveti sebi…

Čudo je da lekari nisu reagovali i ranije – jer kako li je tek premijeru, ako se mi umorimo samo gledajući na televiziji šta sve on stigne da uradi?

***

Pet majki sa bebama u kolicima htelo je da uđe na Zvezdin stadion tokom utakmice sa Radom, ali ih obezbeđenje nije pustilo… Što se, naravno, ne bi desilo da je u kolicima bio i mali Ivan Bogdanov…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Svi koji su ikada putovali u Beograd znaju za park kod Lastine stanice koji kod većine budi sećanja na prve dolaske u glavni grad. Tu su se sastajali sa rodbinom i prijateljima koji su ih nestrpljivo očekivali. Tako je i danas, s tom razlikom što se u parku dočekivanja sada nalaze i neki nepoznati ljudi koji govore tuđ jezik i koji čekaju nešto što ni sami nisu sigurni da će im stići. Azilanti. Razlikuju se od nas samo po jeziku, odeći, frizurama, zebnji od sutrašnjeg dana, i mogućnosti da ih možda srpske vlasti tamo odakle su stigli, od rata, bede i beznađa. Gorak ukus u ustima izaziva prizor kada recimo, u pola jedanaest noću, majku sa detetom od nekoliko meseci koja sedeći preživljava prošlost, sadašnjost i neizvesnu budućnost očekuje glavu porodice da nešto donese. Šta nosi sutra, da li će stići da svoje konačno odredište i nađe, kako će joj biti tamo, da li je svetla budućnost nadohvat ruke a sloboda nešto što se podrazumeva tamo negde daleko od zavičaja? Ništa oni ne traže ni od koga, ne obraćaju pažnju na poglede znatiželjnika. Sede, ćutke puše i svoj lični užas preživljaju vodeći u sebi monologe strepeći od svega i svakog. Policija koja redovno kontroliše to mesto ih ne dira. Prolaze pored njih, verovatno i sami pod teških bremenom svojih briga. Moguće je da se i među njima nalaze nekadašnja deca ratova iz devedesetih koja su u potrazi za slobodom svoj novi život našla u Beogradu. Razlika je samo u tome što su dolazeći ovde bili svoji sa svojima, uprkos raznim predrasudama koje su pratile izbeglice, prognanike ili interno raseljena lica. Ovi ljudi, azilanti, ne poznaju nikoga u Srbiji, došli su ko zna kojim putem u želji da i odavde odu. Vide da i nama ne ide dobro. Ne znam da li bi im značila neka vrsta naše pažnje, možda toplo ćebe, dečja jakna, konzerva  ili komad hleba? Možda i bi, ali u trenutku kada je svaki dodatni deo prtljaga u bežaniji višak, verovatno je da ga ne bi ni prihvatili. A opet, ljudi su. Imaju dušu, ranjenu ali ljudsku, željnu slobode, mira, i pristojnog života. Otići će oni, pitanje je sata ili dana. Možda, ako bude sreće da ponovo osete svoj zavičaj i zaborave da su ga ikada napuštali. Ali, šta ćemo sa mnogima koji živeći u Srbiji pokušavaju da nekako ožive makar deo otetog zavičaja ali u tome još ne uspevaju. I dalje prepušteni snalaženju, uklapanju i imitiranju normalnog života, preživljavaju patnju za nekim prošlim, lepšim životom. Tako je to, jer kako kaže naš narod nemoguće je presaditi drvo koje je negde davno pustilo koren. Dobro jutro.
88
(Foto: www.ccee.eu, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. maj – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Pre 35 godina, spiker Miodrag Zdravković najozbiljnijim i tužno zvaničnim glasom, saopštio je da je “Umro drug Tito”. Sa njim je, dalji događaji tako svedoče, umrlo i mnogo entuzijazma, ideja i “zlatnog vremena”. I kako kažu svi oni koji su živeli u to zlatno doba bivše Juge, nakon toga postajalo je samo gore i gore. Potom krenu priče kako se “nekada bolje živelo, sve je bilo kako treba, imali smo fabrike, letovanja, jogurt u trouglastom pakovanju, prkosili celom svetu, bili, bre, sila!”. Jedino što mogu da radim, kada slušam takve priče bivših pionira, veterana državnih firmi iz perioda punog sjaja, je da slegnem ramenima i kažem – ne znam. Ne živeh tada, nisam okusila sindikalne šunke niti zimovanja, a prva sećanja su mi baš od onda kad ode mast u propast.

1Ja se sećam samo te demokratije, protesta, više TV kanala, opozicije, praznih rafova i pasoša koji je retko kad i korišćen. A onda na sve to dođe neko s jugonostalgijom da kaže kako je sve bilo bolje “onda”. Verovatno. Mnoge činjenice idu tome u prilog, ali, istini za volju, mnoge baš i ne. Zlatna kula od karata, ispostavi se da je bila ta bivša velika država. Tri i po decenije kuka se kako sve propada, a ono kao da to samo od sebe radi. A mi gledamo situaciju sa strane i cokćemo. Ne mogu da budem uljuljkana u sećanja o nekadašnjim vremenima, jer je to zamka koja se desi ne samo u priči o politici, već i kada se prisećamo bilo čega što smo doživeli. Mozak je takav da profiltrira i umije od blata ono što doživimo pa kasnije prepričamo. Nekako kao predizborna kampanja. “Sećate se kako smo lepo zakrpili onu ulicu, posetili penzionere, napravili stoni fudbal 4 sa 4 da se igraju ljudi? He he, behu to lepa vremena…”. Ovo ne bi trebalo da opet bude rasprava o tome ko je u pravu, nego da, bre, ne kočimo same sebe više raznim nostalgijama koje, nit’ vode boljitku, nit’ daju snage da vratimo stanje na pređašnje.

Zato, dobro je ponekad, naročito kada živimo u “zlatno doba Interneta”, pogledati neki stari dnevnik; od pre dve nedelje, mesec dana, pola godine, 10, 20, 40 godina. Da mi razbijemo iluzije, ne filtriramo žabokrečinu koja je za nauk.

Dobro jutro!

(Foto: Screenshot video www.youtube.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (26. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Divan dan obećava jutro koje je svanulo. Roštiljdžije, vikendaši, samo napred. Tri kila ćumura, neka zaostala rešetka od stare rerne, ćebence i pravac zelenilo kakve god vrste bilo. Ako nema mesa, dobar je i krompir na grilu. Ako vam je čak i krompir luksuz, onda se prišunjajte onima koji su bolje sreće od vas, pa širom udahnite miris skare. I to prija. Dobra je zelena flajka od pola litra sa glavom neke divlje životinje, ali ako nema za nju, onda ima za neku drugu bezbojnu bocu sa mehurićima unutra i bez maligana. Ako ni za to nema, onda je dobra i česmovača samo da je dobro hladna. Ako ste sami, nađite društvo, ako imate porodicu, niko vam više i ne treba napolju, u prirodi. Za vid je, neki kažu, najbolje zelenilo, a za sluh cvrkut ptica. Ako vam se nešto u duši uzjoguni pa vam dođe da se svađate, a vi uzmite onu česmovaču. Čim padne klapna, napunite usta. Ne gutajte. Čekajte tako. Proći će. Čemu ovo sve? Malim stvarima možemo sebi ulepšati dan, boravkom na čistom vazduhu, bez opterećenja, sa onima koji su nam dragi, ali i sa onima koje ćemo tek upoznati i zbližiti se možda zauvek. Ne oklevajte što nemate para za prevoz, dobro je da prošetate do izletišta. Još, ako imate i rols biciklojs… Ma, sve je bolje kad nisi sam, kad je divan dan, i kad si spreman da sebe zadovoljiš malim ciljevima i bude ti dobro. Naš cilj je ovoga jutra da vam bar na trenutak ulijemo kap optimizma u moru pesimizma koji nas sve zajedno davi. Neka ne bude vest ono nešto što smo nekad zvali derbi, a danas događaj za makljažu isfrustriranih i stid iskrenih poklonika fudbala. Ionako nas jutros, oni što juče proliše krv na tribinama, ne slušaju. Baš ih briga šta mi mislimo. A ako ste se uželeli fuce na goliće, slobodno navalite, skupite ekipu ad hok i udrite. Sigurno bolje igrate fudbal od onih kojima je to posao. U to ime, dobro jutro! 

88

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (25. april – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Sve ređe se dešava da ćete na ulici uhvatiti nečiji pogled. Sve oči su uperene ka rukama, a u rukama pametni uređaji. Gledala sam juče i trominutni animirani filmić koji opisuje upravo ovo – toliko smo opsednuti tehnologijom i virtuelnim svetom, da smo u nemogućnosti da živimo u realnosti. Tu su prikazani ljudi koji se bave različitim zanimanjima, ali jedno im je zajedničko – svi neprestano bulje u svoje uređaje. Ipak, to ne bi bilo tako strašno da njihova opsednutost konstantno ne izaziva nove tragedije i nesreće. Tata ne obraća pažnju na dete, lekar na pacijenta, vatrogasci na požar, gospođica na banderu. Za samo manje od tri minuta autor filmića je pokazao koliko smo se otuđili jedni od drugih, ali i koliko nesreće to može prouzrokovati. Na društvenim mrežama su svi, eto, društveni, angažovani, grupisani, otvoreni i ljubopitljivi, a uživo hodamo pognutih glava. U kafićima tišinu jedino „kvari“ zvuk novog obaveštenja na telefonu, a u kafanama pršte „selfiji“. Daj da snimim šta radim, pa ću posle da vidim kako smo se proveli!

Nekada je to buljenje u telefon služilo samo da se izbegne neprijatna tišina u tesnom prostoru kao što je lift. Pamtili smo više rođendana, ali smo sada zauzvrat dobili veb sajtove sa pregršt cakanih slika maca i kuca, u smešnim pozama. Roditelji kažnjavaju decu terajući ih da idu IZ svoje sobe, oaze modema, ekrana, džojstika i aplikacija. Šarene kockice se ne sklapaju više na tepihu sobe, već palcem i kažiprstom na komadu plastike.

Zaboravljamo i vesti, od same njihove količine, zaboravljamo ljude koji nemaju Fejsbuk, zaboravljamo da proverimo šta se to sve dešava oko nas, a da o tome ne pročitamo prvo na Internetu. Prednosti pristupa celom svetu kroz maleni uređaj su višestruke, naravno. Jedini je problem što ih sve koristimo odjednom i stalno, zaboravljajući na prednosti sunčanog prolećnog subotnjeg dana koji je pred nama. A ako vam i bude lep dan van telefona i računara, imaćete materijala bar za dobar tvit ili Fejsbuk status!

Dobro jutro!

44

(Foto: http://www.thesun.co.uk, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. april – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

 

Kaže mi juče moj dragi kolega, hajde piši crticu o ljubavi. I stvarno, šta ima lepše nego dan početi pričom o ljubavi. Tek onako, ničim izazvano.

Večita tema pesnika, ali i nas običnih ljudi. I nekad nam se čini da je nema dovoljno, ali smo, u stvari, svi preplavljeni ljubavlju. Juče sam bila prijatno iznenađena ljubavlju prema Beogradu i zelenilu koju gradska vlast pokazuje. Posađene su breze na Trgu Republike. Da ne pominjem ono mlado drveće u Studentskom parku. Neki mladi naraštaji će pod tim drvećem izjavljivati jedni drugima najintimnija osećanja. Sa koliko ljubavi se samo priprema Beograd na vodi. Žar sa kojim nam govore kako će biti divan može se porediti samo sa zaljubljenošću. A zbog ljubavi prema svom narodu ova vlast izgara iz dana u dan. I kad ste čuli kako se žale da rade po ceo dan, da nemaju vremena ni za odmor? Nikada, jer oni koji iskreno vole, ne žale žrtve.

Živimo u vremenu gde ljubav izbija sa svih strana. Evo, recimo, mediji su prepuni tog divnog osećaja. Nikada ne propuštaju da nas obaveste o novim vezama na estradi, da svoje stranice ispune slikama žena sa majčinskim oblinama, kako bi nas podsetili na upravo to – majčinsku ljubav koju mediji osećaju prema, pre svega, istini. I zbog te ljubavi kamere ulaze u spavaće sobe, u tuđe porodice, u tuđi prljavi veš, tražeći isključivo istinu.

Oni koji vole znaju da je teško izjaviti ljubav. Ponestaju reči… Jer, oni koji nisu voleli ne poznaju snažnu emociju koju ministar oseća prema fotelji, stranka prema dobrom rejtingu, advokat prema rupi u zakonu, kontroverzni biznismen prema profitu od 500 procenata, starleta prema naslovnoj strani na kojoj je njen novi uradak iz kupatila…

Možda ni ne treba da razumemo te velike ljubavi. Možda je sasvim dovoljan zagrljaj one jedne posebne osobe zbog koje je svet u kome živimo lepše mesto.

Dobro jutro!

11(Foto: www.silvamethodlife.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Pas bez advokata, drogirani dijalog i stranački dim

(KVAKA 202 – četvrtak, 23. april 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Ogi je pas koji godinama čeka gazdu da se vrati iz zatvora. Stanari jedne beogradske ulice blizu Košutnjaka, dirnuti njegovom odanošću, pomažu mu da preživi…

U stvari, Ogi je baksuz među psima, kad nije mogao da nađe gazdu među onih 90 odsto, koji robijaju ispod zakonskog minimuma. U Srbiji ne možeš biti ni srećan ker ako nemaš dobrog advokata…

***

Rasprava na televiziji Pink o legalizaciji ulja od kanabisa pretvorila se u nadvikivanje dvoje gostiju, tako da je voditeljka zaista morala da prekine program…

A sve je moglo da se reši dijalogom i kompromisom… Da je novinar, zagovornik alternative, uzeo naučno proveren bensedin; a doktorka, nepomirljivi protivnik legalizacije, liznula samo kap ulja, za koje njen kolega Galen kaže da izaziva opuštenost i veselje…

***

Ovo sa kuvanjem kafe, i avijacijom, može da ode predaleko…

Ako se Veliki Čarobnjak naljuti, pretvoriće Zoranu Mihajlović u avio-mehaničara; Stanislavu Pak – u karijatidu, koja na glavi drži avion, da ne padne u Jadransko more; a Olivera Antića – u kafe-kuvaricu, zaposlenu u Kabinetu preko omladinske zadruge.

Jednom rečju, sve će ih pretvoriti u stranački dim…

 
Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Huliganski derbi, digitalno smo lepi i ranjeni orao iz kabineta

(KVAKA 202 – sreda, 22. april 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Na predstavljanju knjige „Moj derbi“, o fudbalskim mečevima Zvezde i Partizana – Vladimir Petrović Pižon napustio je tribinu posle svađe sa Božom Koprivicom (jednim od autora), zato što je ovaj negativno govorio o Zvezdi…

Tako da će puna promocija biti odložena za nedelju kad igraju Zvezda i Partizan. Pa će i navijači i uprave uživo sprovesti dva osnovna gesla ove knjige: u nedelju – „zdrav rivalitet“, a u ponedeljak – „osudu huliganstva“…

***

Ono što će Srbija uskoro imati – kompletno digitalno emitovanje televizijskog signala – kažu da nema ni Amerika!

Dakle, samo još malo, i naša će slika biti savršena – Srbija će zračiti digitalnom lepotom…

88***

Savetnica predsednika Nikolića Stanislava Pak žali se na ministarku Zoranu Mihajlović da je tužibaba, i da je iz sebičnih razloga otkrila državnu tajnu da je avionu „falkon“ pozlilo od kafe…

Međutim, sve je ovo davno predskazala Mir Jam u svojim romanima: Izdanci Šumadije, To je bilo jednom nad Jadranom i Ranjeni orao

 

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

 

(Foto: rts.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Volim za sebe da kažem da imam listu prioriteta u životu pa mi je lako da napravim otklon od loših ljudi, vesti, ili pojava. Međutim, ono  što zaista ne mogu da tako lako odbacim i tako prestanem da mislim o tome, prvenstveno kao roditelj, jeste slučaj dečaka kojem prete smrću preko Fejsbuka. On je talentovano dete, ima samo trinaest godina i takmičar je u jednom šou programu za decu. Po meni, nije mu mesto u toj emisiji, a sa trinaest godina mu i nije potreban profil na Fejsbuku. Ali, nova vremena, novi običaji. Ne može on mimo svojih vršnjaka. Iz emisije u emisiju osvaja publiku i žiri, i onoliko koliko sam uspeo da zaključim, rekao bih da od njega vešti producenti mogu da naprave zvezdu evropskog, a možda i svetskog formata. Međutim, neko je odlučio da ovom detetu koje, podsećam, ima samo trinaest godina, dodeli etiketu „gej“ . E, pa ako je gej, šta mu sledi do – grob. Toliko o toleranciji prema osobama različite polne orijentacije u Srbiji. Očigleno, na tom planu nismo makli ni milimetar napred. Prvo, mnogo je sumnjivih likova u celoj priči. Dete u tim godinama i ne zna šta je, još mu ni brci nisu nikli. Verujem da se i dalje najbolje oseća u ušuškanom roditeljskom gnezdu, a naklonost devojčica koja je neminovna u slučaju javnog istupanja doživljava pre kao vetar u jedra svojoj budućoj karijeri a ne kao fizičko emocionalnu potrebu. Međutim, u Srbiji postoje mračni umovi koji su od najgore moguće kvalifikacije i pretnje smrću ovom mladom biću načinili pravi horor od tek započetog života. Da li je u pitanju ljubomora nekog vršnjaka ili su u možda u sve umešani prljavi interesi odraslih da ga u usponu spotaknu, ili je na kraju sve marketinški trik kojim se skreće dodatno pažnja na njega, ili nešto sasvim deseto – sada je nevažno. Znam ko treba da sada umeša svoje vešte profesionalne prste i otkrije zašto je prećeno dečaku od trinaest godina. Ove pretnje treba shvatiti ozbiljno i u skladu sa zakonskim normama odrediti strogu kaznu. A mi roditelji, koliko god nam deca bila slatka, umiljata, talentovana, valjalo bi da dobro razmislimo u šta se upuštamo šaljući ih na muzičke giljotine koje za cilj imaju samo veću gledanost neke televizije i prosto uvećanje profita od reklama. Nije ni čudo što neke naše najveće zvezde vuku obezbeđenje svuda sa sobom. Da li posle ovog slučaja i dalje mislite da to rade iz besa? Dobro jutro! 

88(Foto: www.natchezdemocrat.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ukazanje Veljino, poskupljenje sunca, crkavanje od uspeha i odlaganje opozicije

(KVAKA 202 – utorak, 21. april 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Na jednom klizištu u Kolumbiji vernicima se ukazao Isus. Međutim, oni koji su slabiji u veri kažu da vide samo gomilu zemlje…

Na našim klizištima takvih nesporazuma nema, jer se tamo svima ukazuje ministar Velja Ilić…

***

Nas i sunce vara ovih dana: isporučuje mnogo manje toplote nego što je bilo obećano, ali mi ćemo biti srećni ako makar ne poskupi…
44***

Ministar finasija Vujović tvrdi da smo ostvarili fantastične rezultate koje priznaje i Međunarodni monetarni fond… I baš zato će i biti velika šteta ako niko od nas ne preostane da se divi ovim rezultatima…

***

Policija traži odlaganje fudbalskog derbija zbog mitinga Demokratske stranke, mada – kako demokrate igraju – mogli su i njih da odlože…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

 

(Foto: www.yee7.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. april – crtica)

piše: Ru Šavr

 

CRTICA LAŽLJIVA

Pre neki dan, u punom gradskom prevozu, slušam jednu ženu kako pred svim prisutnim ljudima kaže sagovorniku, preko mobilnog telefona, da je u pozorištu. U drugoj prilici, čujem čoveka kako priča da su u autobusu navijači – siledžije i da prave lom, pa će morati da izađe ranije i da peške dođe do kuće – a njih uopšte nema. Danas je devojka pored mene tvrdila nekome da stiže za dva minuta i da kasni jer se zadržala u prevozu. Bila sam zadovoljna što stojim baš pored stolice na kojoj sedi i pomislila sam da ću se ja uskoro naći na njoj. Više od deset stanica kasnije, ja izađoh a ona ostade mirno na svom mestu.

Više puta sam bila svedok autobuskih razgovora gde osoba tvrdi da se nalazi na jednom mestu, dok se vozimo kroz neki sasvim drugi. Pri tom je uključen govorni automat koji najavljuje stanice. Hrabrost ljudi koji tvrde da su npr. kod Sava Centra, dok se iz validatora čuje: “ Sledeće stajalište: Terazije“, priča je za sebe…

Pitam se ponekad zašto su nam potrebne te male presne, a očigledne laži? Ako nam nije neprijatno zbog nas samih, kako podnosimo činjenicu da su ljudi oko nas nevoljni svedoci naših izmišljotina? I zašto lažemo jedni druge oko beznačajnih stvari? Zar nije bolje biti iskren, makar istina i ne bila uvek pozitivna za nas? Možda, ako priznamo grešku, baš to ukazuje da uprkos našoj nesavršenosti, ima dobrote i iskrenosti u nama. Možda su baš naša nedovoljna pažnja, nepovoljan sticaj okolnosti, ili naša lenjost dobra prilika da pokažemo da u nama, osim tromosti ima i pristojnosti, pa i ako, na primer, kasnimo, to ne znači da smo loši ljudi. Pitam se da li bi nam dan bio lepši ako bismo barem pokušali da se suzdržavamo od ovakvih čudnih situacija. Da probamo?

Dobro jutro!
Unsincere(Foto: dennysnews2.blogspot.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. april – crtica)

piše: Vanja Savić

 

 

Prilazi mi devojka i pita da li je se sećam? Gledam je, a u sebi mislim: „Koja li si ti?“ Vrtim glavom i sležem ramenima. Uputila sam joj osmeh i rekla onaj poznati grafit: „Prilikom upoznavanja pamtim samo svoje ime.“, a nešto ne mogu da se setim tvog. Rekla bih da sam je negde videla, ali izgleda da godine čine svoje i ne mogu da se setim. Nasmejala se i devojka i podsetila me gde smo se videle. Bilo je to pre nekoliko meseci u autobusu. Ništa neobično. Pa, svaki dan viđamo stotinu lica u autobusu, što bih pamtila baš nju? Ova devojka je bila specifična. Prvi jutarnji autobus obično je pun radnog naroda, sem vikendom, onda je pun penzionera koji sa jednog kraja grada idu na drugi da obiđu pijace. Toga jutra, a nije bio praznik ni crveno slovo, u autobusu smo bili vozač, jedan mladić, ona i ja. Autobus dupli, mesta koliko hoćeš, mir i tišina koja se s vremena na vreme prekida tonskim zapisom o otkucavanju karte. Kad sam pomislila da ću da odmorim oči i proveravam kapke sa unutrašnje strane, začulo se škljocanje. Jednom, dvaput, triput…i ništa od odmora. Okrenem se da vidim šta se dešava, kad ono devojka se slika. Osmeh razvukla od uha do uha! Pogleda me i kaže: „Danas mi je prvi dan na poslu!“, i nastavi da se slika. „Sa srećom! Nadam se da ćeš i posle nekoliko dana imati takav osmeh i želju za slikanjem“.  „Biram sliku za Facebook. Znaš, napisala sam da sam danas ja jedna od tri srećnika koji idu na posao“. Na ovu rečenicu joj ništa nisam rekla i tu se završava naša priča. Setila sam je se u nekoliko navrata, prilikom prepričavanja tog događaja. A sada sam je i srela. Kaže da me se često seti, jer nema onaj osmeh od prvog dana i razume moj pogled koji joj se tada učinio hladnim. I ona bi sada da odrema još malo u autobusu pre posla. Srećna je što radi, ali malo zaradi, i nije to ono što je htela u životu. Pogotovo sa školom koju ima. E, sad se tu postavlja pitanje. Koliko ljudi u današnje vreme radi posao za koji se školovalo, koji vole i zbog kog su se njihovi roditelji odricali da bi im deca bila srećna? Da li ste srećni na svom poslu, da li ste dovoljno plaćeni za to što radite, da li…? Vratimo se na početak priče i devojci iz autobusa. Ima rođaku u Kanadi i na leto ide kod nje. Ako bude uspela, ostaće tamo bez opcije da se vrati. Pozdravile smo se sa rečenicom: „Kada sedneš u avion, nasmej se kao onog jutra kad si počela da radiš, i takav osmeh zadrži do kraja. Napravi jednu sliku za mene“. Zašto li imam osećaj da će na kraju u autobusu biti samo vozač, a u avionu, sa osmehom, svi koji imaju nekog rođaka u inostranstvu. Dobro jutro.

33(Foto: feminspire.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (19. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ako ste ovoga jutra budni a ne morate na posao, vi ste srećnici. Prvo, imate posao. Drugo, imate pravo na nedeljni odmor. Treće, a nije pomenuto, sigurno primate i platu jer ne morate da obavljate dopunski posao. Pošto se naši poslodavci uvek sete evropskih zakona kad zatreba da ponešto „zakinu“, neko im je došapnuo da je pravi trenutak da pokrenu inicijativu kod nadležnog ministarstva da oformi ekspertsku grupu koja bi napisala nove odredbe novog Zakona o radu. Ta grupa trebalo bi da napiše okvirno nove uslove pod kojima će se radnicima u Srbiji ukinuti plaćanje pauze za ručak, isplatu regresa i „toplog obroka“. Do kraja ove godine moguće je da se pred poslanicima nađe novi tekst zakona kojim će se izaći u susret privatnom sektoru koji i puni budžet Srbije. U Evropi se ne plaća prevoz radnicima, topli ili hladni obrok obezbeđuju sami, nemaju trinaestu platu ili regres, takođe polučasovna pauza za ručak im se ne računa u radno vreme. Sindikate još uvek niko, ni poslodavci niti vlada, nije kontaktirao niti pozvao na konsultacije, mada, sudeći po dosadašnjim iskustvima, naši sindikalci i nisu uticajni u velikoj meri jer su razjedinjeni i posvađani međusobno. Setite se priče o sedam prutića. Ovde ih ima više desetina i svi samo razmišljaju o broju članova i reprezentativnosti, a ponajmanje o tome kakvu sudbinu dele oni koje zastupaju. Kad smo kod Evrope, hajde da prihvatimo njihove standarde. Neka naš livac kao njihov ima platu od tri hiljade evra, neka dolazi na posao vlastitim automobilom i neka plati i parking mesto. Ne mora da ima plaćen topli obrok, ali neka ima menzu u kojoj će ga kupiti po realnoj ceni bez dodataka za muzički dinar, uslugu konobara ili pevačicu kraj šipke. Neka na kraju godine umesto regresa dobije bonus u visini od dve i po plate, jer je svojim radom doprineo da kompanija uveća profit i kapitalnu dobit. Neka mu svaki sat radnog vremena koje provede na poslu bude plaćen, a prekovremeni sto pedeset odsto više od redovnog. Neka mu firma bude garant za podizanje stambenog kredita, u slučaju da ostane bez posla bez svoje krivice, neka iz marketa izlazi terajući dvoja velika kolica, neka račune plaća redovno, neka ima dovoljno i za letovanje i  zimovanje, neka sebi obezbedi starost plaćajući dopunsko osiguranje, neka živi dostojanstveno od svog rada i ponešto prištedi. U tom slučaju,  što se mene tiče, menjajte zakon i ukidajte ove povlastice koje uživamo razbacujući se platama od 200 do 300 evra.  Dosta je bilo ovih „bakanalija“.  Dobro jutro!
45
(Foto: dimitrijetucovic.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (18. april – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

U Beogradu se danas održava 28. Beogradski maraton na kome se očekuje učešće oko 4.500 učesnika iz 56 zemalja. Nadamo se da će i danas iz Beograda svetu biti poslata slika lepog, čistog sportskog lica prestonice. Međutim, to neće tako lako oprati bruku koju smo juče doživeli pred tim istim svetom jer smo sebi dozvolili luksuz da nam predsednik države i članovi delegacije koja je letela u Vatikan dođu u smrtnu opasnost zbog famoznog aviona falkon koji se na pola puta pokvario. Poseta je odložena, a prisebnošću pilota cela delegacija je posle svih turbulencija srećno sletela na beogradski aerodrom. Taj falkon je star više od 30 godina i nije mu prvi put da pravi probleme našim državnicima. Bilo je incidenata i sa premijerom Cvetkovićem, ministrima Šutanovcem i Dačićem, ali i premijerom Vučićem. Ovog poslednjeg je pojeo sram pred „emiraćanima“ kojima je samouvereno izložio ambiciozne planove u vezi sa saradnjom, a onda doživeo da mu ti isti domaćini, opet zbog falkona, dodele svoj avion da se bezbedno vrati u Beograd. I, nikom ništa. Da li svaki put treba da se zbog nečije nemarnosti ili jednostavno neizdvajanja dovoljno sredstava za održavanje falkona naši državnici pomole Gospodu da im sačuva goli život? Šta radi tehničko osoblje, da li odgovorno vrši svoj posao, ovo može da zaliči i na sabotažu. Odgovornost je i na političarima jer postoje i troškovi koje ne smeju izbegavati zbog ušteda jer nema para. A pare će se tako jednostavno obezbediti odvajanjem makar samo 10 odsto od basnoslovnih primanja kojekakvih apartčika iz svakojakih agencija za bezbednost. Oni bez stavljanja glave u torbu uredno na kraju meseca stave džep nekoliko stotina hiljada dinara pa taj odbitak neće ni osetiti. Ne moram da budem stručnjak da bih znao šta nam valja činiti. Bez mnogo komisijašnja i istraživanja na čije rezultate ćemo čekati više sedmica treba odmah utrvrditi ko je odgovoran za jučerašnji incidenet, i avion zameniti novim. Zašto prećutkivati i pod tepih gurati ovaj ozbiljan problem da se „ne bi zamerili onome odozgo“. Zamerite mu se, jer to je na kraju u Njegovu korist dragi političari. Uostalom, mi obični ionako ne letimo toliko često kao vi. Ovo je poslednja opomena jer Bog više nema strpljenja da misli na Srbe i čuva ih od sebe samih. Dobro jutro! 

88

(Foto: www.atmjet.ru, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. april – crtica)

piše: Ru Šavr

 

CRTICA RASTUĆA

U Japanu postoji običaj da se muškoj deci kupuje kimono kad napune sedam godina. Ovu lepu tradicionalnu odeću nosiće u različitim prilikama. Dok su deca, za dečje praznike, a kad odrastu i za druge svečanosti. Čovek ne može da se ne upita kako jedan kimono može da se nosi toliko dugo. Lepo. On „raste“ zajedno sa detetom. To jest, kupuje se pravi, skupi, veliki kimono, samo se porubljuje tako da u početku bude mali a onda se porubi smanjuju, sve dok se sasvim ne oparaju. I tako, jednog dana u kimonu ne osvane dečak, već mladi čovek.

101
Na ovo me je podsetila vest koju sam juče pročitala. Naime, izmišljene su kližuće sandale koje se mogu podešavati, namenjene dečjim stopalima. I one će rasti zajedno sa vlasnikom, ako se njihov gornji deo ne pocepa. Ali, budući da je napravljen od jake kože, ne bi trebalo. Barem tako kažu. Ove cipelice, koje mogu da rastu pet brojeva, odnosno da potraju do pet godina, već su podeljene siromašnoj deci u Africi.

Ako pogledate malo bolje, i bogati i siromašni koriste blagodati ovakvih patenata, da ne kažem otkrića. Štedljivost se očito, ukoliko je sprovedena na inteligentan način, pokazuje kao dobra i korisna zamisao. Sigurno je da bi smo i mi u mnogo čemu mogli uštedeti, i to na bolji i humaniji način od onog koji je trenutno aktuelan. Ali, ko bi o tome razmišljao…

Dobro jutro!

(Foto: galleryhip.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Kako voziti trezan, šalter–terorizam i pivski podsetnik

(KVAKA 202 – četvrtak, 16. april 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Scenario je potpuno naš. Tokom ranoranilačke tuče ispred jednog kafića, četvorica momaka „pod gasom“ istrčavaju na drum i na njih naleće mercedes, čiji vozač ima 0,5 promila alkohola u krvi. Na svu sreću, niko nije smrtno stradao…

Međutim, događaj je ostavio vidan trag na vozaču koji kaže da je pod stresom jer mu je ovo prvi udes sa ovakvim posledicma. Nažalost, kod nas ne postoji služba koja bi pomogla ovim ljudima da premoste krizu do sledeće vožnje u pijanom stanju…

***

Kažu da Francuska panično traga za pritajenim teroristima ili spavačima

I mi smo se više puta spremali za borbu protiv njih, ali smo po običaju odustali – pa su naše državne zgrade prepune spavača. Stranka koja tamo zaluta prolazi najveću torturu, a otuda živ izlazi samo onaj ko plati visok otkup…

***

U poplavi raznoraznih članaka o blagodetima alkohola za ljudsko zdravlje, može se naći i najnovija tvrdnja da je pivo veoma korisno u borbi Parkinsonove i Alchajmerove bolesti…

Kad bolje razmislite, ovo deluje ubedljivo. Da li ste ikad videli da je neko prosuo pivo iz flaše, koliko god da su mu ruke bile nervozne? A za Alchajmer dokaz je još efektniji – čim popijete jedno, odmah se setite da ste zaboravili drugo!

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. april – crtica)

Piše: Dejan Grujić

 

Da li još uvek imate ispravan video-rikorder? Magični uređaj koji je svoje mesto do pre desetak godina zauzimao odmah ispod TV prijemnika, ili tu sa strane u neposrednoj blizini otišao je u istoriju pojavom DVD plejera i čuvenih diskova na kojima se čuvao različit filmski ili muzički program. Video je u svoje vreme bio čudo jer je imao mogućnost odloženog prikazivanja ali i snimanja TV programa. Bilo je moguće i do trideset dana unapred zakazati start i stop funkciju snimanja. To je bila preteča onoga što će biti danas odlika  digitalne televizije koja je počela gašenjem starog analognog signala u Vršcu a završiće se do polovine juna u celoj Srbiji. Najveći problem, vlasnicima VHS kaseta, pravili su svojevremeno tv poslenici koji su u najavama programa obično pogrešno objavljivali početak nekog filma, a onda bi se dešavalo da snimanje filma bude prekinuto nekih 15 minuta pre kraja jer su to vreme pojele reklame pre i tokom filma. Kasete su nas takođe umele da pošteno iznerviraju. Neretko, dešavalo se da se umrse i pokidaju, a to je značilo da se nakon nadozvoljenog lepljenja selotejpom i ponovnog namotavanja na koturove taj oštećeni deo reprodukuje kao sneg ili neka druga vremenska neprilika. Rikorderi su bili skupi i predstavljali su relikvije u kućama. Svejedno, pojelo ih je vreme. Kako što je crno-belu sliku pojela televizija u boji, tako je i digitalni signal danas postao standard, a snimanje programa preko takozvanih set top boks uređaja postalo jednostavno i brzo. Nema kaseta, sve snimljeno staje na fleš memoriju veličine tri centimetra. Tehnologija ide napred, uprkos svemu Srbija je prati, doduše sa zakašnjenjem. Sreća je da smo usled kašnjenja morali da uvedemo najnovije standarde. Ovaj se sada zove DVB T2. Ne treba vam posebna antena, čak je i stara dobra, ne morate posebno da je okrećete jer, ni to nije potrebno. Ako već nemate kablovsku, ovo je idelano da besplatno dobijete bar petnaest kanala, ali samo u početku. Biće ih još, to je izvesno. Otvara se novo poglavlje i u dodeljivanju frekvencija, tako da će sve biti lakše, jednostavnije za buduće vlasnike televizija, a za tv publiku primamljivije i raznovrsnije. Besprekorna slika i ton biće nešto što se podrazumeva. Ostaje samo da TV stvaraoci zasuku svoje maštovite rukave pa nam iz njih istresu i raznovrsniji sadržaj a ne samo obilniji. Za to vreme, ja kao čovek radija jedva čekam digitalizaciju radio programa, i obećanih preko 10 kanala za emitovanje različitih programskih sadržaja naše Dvestadvojke. Nadam se da na to neću čekati predugo a ni vi. Već imam planove, samo da dobijem šansu i zasučem kreativne rukave. Dobro jutro! 

77

(Foto: arhiva.elitesecurity.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. april – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Po ko zna koji put na javnom servisu gledamo reprizu serije „Porodično blago“. Kao i svaka domaća popularna serija, i ova je prepuna komedije nesporazuma, svakodnevice u Srbiji i njenoj „tipičnoj“ porodici. Naravno, znamo svi već da to nije jedina reprizirana serija, a i da mnogi tvrde da su već previše puta emitovane. No, čini se da uvek okuplja gledaoce koji je reaktuelizuju, odnosno, to čak i sama naša stvarnost čini. Loše privatizacije, sumnjivi bogataši, ljudi koji sakrivaju prošlost, a tek pukom srećom, neko bi rekao karmom, otkrivaju i možda lepšu budućnost. Taj „hepi end“ bi za sada bio i jedina razlika TV serije i onoga što nam se dešava. U epizodi „Blaga“ od pre neki dan pojavljuje se i lažni šeik koji nudi deo svog bogatstva prijateljima iz Srbije koji jedva čekaju da spasu makar ličnu propalu ekonomiju. Odmah nakon toga usledila je emisija posvećena „Beogradu na vodi“. Nakon sinoćne epizode shvatam da tu možda ništa nije slučajno. Tamo se u firmi gde je proneveren novac tražilo „žrtveno jagnje“, na koje bi najlakše bilo sve svaliti. Primera ima još mnogo koji ukazuju na direktnu povezanost scenarija serije i scenarija naših realnih života. To onda znači da koliko god puta se serije repriziraju, izgleda da je to slučaj i sa dešavanjima oko nas. Lako je prebaciti kanal, ali teže nam ide da shvatimo kada nam se u zbilji, po ko zna koji put servira isto. Opet, više se bunimo zbog repriziranja serije, nego zbog repriziranja političara, malverzacija, uveravanja i obećavanja, proneverenog novca, i sumnjivih ugovora. Anestezirajuća funkcija zabavnog programa nadjačana je inertnošću današnjeg čoveka da „prebaci kanal“. Neko bi rekao da branim svoju firmu kada kažem da je super što se baš te serije emituju, ali to tvrdim zbog toga što nam možda i „klikne“ da kraj naše serije nije još napisan, a da je olovka kod nas, samo je treba malo naoštriti.

Dobro jutro!

55

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ministar u šeširu, pojedeni dokazi i džip „nabija tarifu“

(KVAKA 202 – sreda, 15. april 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Mlada Beograđanka Vanja P. iznenadila se kad je prosjak kome je pružila 10 dinara prezrivo odbio da primi tako malu svotu, uz opasku: „Da li si ti normalna“?

Ne treba ovde nikom zameriti – takva nam je situacija…

Možda je Vanjin porodični budžet pretrpao rebalans, pa se nije moglo više dati. Sa druge strane, i pomenuti gospodin ima razlog da bude uvređen jer je ministar Vulin više puta ponovio da se rebalansom prava siromašnih ne smeju umanjivati…

***

Istraga o čuvenim kragujevačkim tortama sa deponije ni posle nekoliko meseci nije završena. Međutim, iz Udruženja potrošača upozoravaju da ih još ima u prodaji…

Ovo je zaista podatak koji može da raduje i tužilaštvo i odbranu. Tužilac će imati lak posao: samo da trkne u bakalnicu preko puta i donese nepobitnu činjenicu u originalnom pakovanju… Opet, odbrana ima razlog da veruje da će do završetka istrage – posle ovoliko praznika – kupci pojesti i poslednje parče dokaza…

***

Najava ministra Stefanovića da će policija od sada kontrolisati i luksuzna vozila i džipove – može samo da nas raduje…

Ali kako ćemo znati da se odnos prema moćnim i bahatim vozačima suštinski promenio i da ih stvarno kažnjavaju kao i nas vozačku sirotinju? Pa vrlo jednostavno – ako tarifa poraste, i ako vam saobraćajci za oprost prekršaja budu tražili mnogo više nego dosad…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Beograd na Rajcu

(KVAKA 202 – četvrtak, 9. april 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Polemika oko Beograda na vodi izbacila je na obalu zanimljivu ideju da se sledeći izbori održe na Rajcu, gde bi se takmičili kosci Aleksanda Vučić i Borko Stefanović. U pratećoj kategoriji „mister vodonoša“ snage bi odmeravali Aleksandar Vulin i Dragan Šutanovac…

Na centralnom štandu, pastirice Angelina i Milijana, pri nailasku TV ekipa, uzimale bi u ruke felting pribor i sew mate vunicu od domaće pramenke, i svaka vezla svoj stranački logo na suvenirima. A kad oni odmaknu, nastavile bi da prave selfije…

Pošto iz polemike nije jasno ko zna, a ko ne zna šta je to uopšte „brus“ – kose bi oštrio lično Bora Drljača, glavni sudija i predstavnik sponzora turnira, čuvene firme Donji Vakuf silver company.

Pobednik ovog duela više ne bi bio premijer, tj. prime minister, nego – prvi Đidija, u republici etno-selo Srbija…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Stereotipi o dilerkinji, „nadrogirani“ jezik i emigracija s drveta

(KVAKA 202 – sreda, 8. april 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

Agencijski naslov Starica od 75 godina prodaje marihuanu prosto vrvi od stereotipa. Jer se njime sugeriše: da je osoba u tim godinama poslovno nesposobna; da ženski rod ne bi trebalo da se bavi muškim poslovima; da njena generacija ne zna za lekovita svojstva  marihuane; i da će nam zbog penzionerske pohlepe, mladi dileri – kao i mladi lekari – otići u inostranstvo…

***

U velikim dnevnim novinama, u tekstu o razbojnici iz Argentine, nadahnuto i stilski doterano, objašnjava se da je zgodna hohštaplerka najpre svoje žrtve zavodila, a onda pljačkala – pošto ih je prethodno “nadrogirala“…

Nema druge nego da je zavodljiva crnka ostavili toliki utisak na urednika i novinara da su i oni bili malo „nadrogirani“…

***

Čedomir Čutović iz Čačka – čije dvorište plavi svaka obilnija kiša – godinama ratuje sa lokalnom vlašću jer neće da natera komšije da očiste kanal koji su nasuli zemljom. Sam Čutović je iskopao novi kanal, ali je morao da ga zatrpa i da plati kaznu. Posle svega, napisao je otvoreno pismo Opštini u kome ih obaveštava da se sa porodicom seli na drvo…

Čedomirov postupak baca i novo svetlo na teoriju evolucije… Da nije stvar obrnuta, i da nisu možda majmuni potomci ljudi koji su imali ovakvu vlast?

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar