Ustanak (2. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

U toku je groznica upisa. Mladi srednjoškolci i studenti prolazili su, prolaze i tek će prolaziti kroz pravi pakao. Različite provere znanja, polaganja ispita, što završnih što prijemnih, jesu veliki stres i ruše stabilnu sliku psihičkog stranja naših budućih profesora, advokata, inženjera, novinara. Državni fakulteti potrudili su se da od testova naprave eksperimente na temu kako što više zgranuti mladog čoveka postavljajući mu pitanje iz opšte kulture na koje ne može da pruži odgovor sem ako mama i tata nisu platili poseban kablovski kanal na kome se emituje čuvena serija koja je u vezi sa ispitnim pitanjem. Matematika je tek posebno širok teren na kome se može vešto driblati  kroz sveže napunjene vijuge znanjem stečenim na raznim privatnim časovima, ali i radionicama za pripremu koje i nisu jeftine. Pre neki dan prošao sam kraj zgrade ETF-a, baš dok su budući studenti izlazili sa prijemnog. Trebalo je da vidite ta zgrčena lica, strah, nespokoj, užas. Čuo sam i jedan telefonski razgovor u kome mladić, verovatno roditeljima, saopštava: „Ja sam uradio, pa sad šta bude. Otkud znam da li je tačno? Videćemo“. U trenutku mi je bilo žao ovog mladog čoveka koji je verovatno sve svoje nade u tom trenutku unapred pustio niz liticu propuštenih šansi za upis jer je sigurno da test nije mogao u potpunosti da reši. To su uostalom i pokazali rezultati objavljeni kasnije. Dok se za državni budžet deca bore kao lavovi da uđu, a sastavljači testova kao nemilosrdni kiklopi da im što više otežaju ulaz, dotle na privatnim fakultetima vlada sasvim druga slika. Opušteno i bez problema onaj ko ima novca može svom detetu da obezbedi upis na željeni smer. Tu se krije i ono čuveno, „lako je njima, imaju para da plate“. Ili, „zna se kako se tamo studira“. Možemo samo da pričamo, na kraju svi koji su uporni dobiju diplomu. Posle s njom mogu da odu do službe za zapošljavanje, Uveriće se da tamo u jurišu na slobodna radna mesta više ne važi nijedan zakon ni eliminacioni ispit, već uglavnom savet da se sami snađu i pokušaju da nekako saznaju da li i gde ima neko slobodno radno mesto. I da im to, ako se desi, odmah jave da bi ih skinuli sa evidencije. Da ne bude da se baš niko preko službe zaposlio nije. A u stvari svi znamo kako to u Srbiji ide. Preko službe, ali ne nacionalne i ne za zapošljavanje. Neke druge službe su u pitanju. Dobro jutro!

88

(Foto: www.puskice.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Prošle godine nisam išao u Grčku. Po svemu sudeći, neću ni ove. Tako glasi jedan vic koji kruži društvenim mrežama. Ne, ovo ne znači da ću poslušati premijera i pare za odmor potrošiti u srpskim turističkim oazama zdravlja. Ovo je jednostavno činjenica, nemam para. Sad je i tamo velika gungula. Ne rade banke, redovi su u samouslugama, čeka se bankrot. Kao kod nas devedestih. Tako mi je lakše da prihvatim stvarnost. Neću ni u Tunis, treba neko da me na plaži izrešeta zbog svojih viših ciljeva? A ko mi je kriv što ću ostati kod kuće i neću osoliti svoju cenjenu pozadinu? Lepo sam mogao svakog meseca da odvajam po deset odsto od plate i skupim bar za neki od takozvanih „last“ ili „first minute“ aranžmana. Ali, nisam. Ostavio sam te pare državnom budžetu da se oporavi i bez teškoća plaća preskupe kamate za kredite koje su podizali oni koji zbog toga nikada i nikome neće odgovarati. Uzalud su mi sada sve ponude koje pljušte sa svih strana u vidu popusta koji se kreću i do četrdeset odsto. Nemam, pa nemam, a i da imam odakle mi? Ipak sam ja poštena inteligencija. Vrelo leto koje obećavaju meteorolozi, ekonomisti krste užarenim. Sprema se pokupljenje struje, a to znači i ludovanje svih ostalih cena, takođe i uvođenje nekih novih, i podizanje starih akciza, a sve u cilju da nam bude bolje. Sve postaje luksuz, što potvrđuju i statistički podaci o padu potrošnje. Kupuje se samo ono što se mora. Plaćamo samo ono što mogu da nam isključe. Nameti se množe, mrguda je sve više među nama. Uzalud optimizam političara sa malih ekrana. Sreća da imamo Novaka Đokovića koji je svojim uspesima zarazio i neke druge sportske predstavnike Srbije koji nam u poslednje vreme donose zlato sa svih strana. Nadam se da to zlato nećemo morati da pretapamo da bi se namirile svetske zelenaške ale. Kako je krenulo, zlato ćemo ubuduće gledati samo zahvaljujući sportistima. Dobro jutro!

88

(Foto> vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. jun – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Dok se u ovo doba verovatno još rasanjujete, protežete i zevkate, samo pomislite da, ukoliko spavamo onih optimalnih 8 časova dnevno, trećinu života nismo budni! Grube statistike kažu da, u proseku 2,1 godinu gledamo reklame, 1,1 godina života svede se na čišćenje, 2,5 godine kuvanje, 3 meseca u saobraćaju, žene godinu dana života provedu u odlučivanju šta će da obuku, a smejemo se naglas nešto manje od 300.000 puta. Nešto što mi se učinilo kao šokantno malo, jeste da se u prosečnom životnom veku od 75 godina, računa da smo se ukupno ljubili 14 dana! Samo! Malo je to prostora za lepe stvari.

Biro za radnu statistiku SAD objavio je da sve više Amerikanaca poslove obavlja od kuće i da svaki četvrti bar deo radnog dana provede u domu, ne u kancelariji. Analitičari navode da bi to mogao biti uvod u „tihu smrt rada od devet do pet“. Za one koji rade u kancelariji, dan i dalje traje oko osam sati, ali je za one koji posao obavljaju od kuće, radni dan daleko kraći – 3,1 sat.

Nije se desilo da je mnogo njih na samrti poželelo da je više vremena provelo na poslu, već suprotno – da se više posvetilo dragim ljudima, hobijima, putovanjima, dokolici. Kako je to lepa pomisao! Naravno, ne mogu sve profesije da budu dovoljno fleksibilne i da radno vreme bude prilagođeno raspoloženju pojedinca. Ali samo zamislite da, ako ste noćna ptica celog života, imate dozvolu od šefa da sve obavljate od kasnog popodneva ili večeri. Volite malo duže da spavate? Nikakav problem, dođete oko 11, a kad sve uradite što se tog dana od vas očekuje, makar to bilo i sat i po vremena, slobodni ste. Da ljubite, da čitate, šetate, smejete se sa prijateljima, igrate „čoveče, ne ljuti se“ s klincima toliko da ni ne pogledate Drugi dnevnik. I vredni ste, i srećni ste. Ako može da se predloži dualno obrazovanje, ja sam za i da se odredi i makar dualni model radnog vremena – prilagođen karakteru pojedinca, a da izvlači iz njega maksimum potencijala, a ne samo još jednu trećinu života.

Dobro jutro!
88(Foto: www.themanalyst.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. jun – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Neverbalna crtica

U poslednje vreme primećujem kako ljudi počinju radije da neverbalno komuniciraju nego da pričaju, viču i psuju, kao što je to uobičajeno kod nas. Pa ipak, i ovde nešto smeta. Evo na šta mislim: stojite, na primer, u nekom ogromnom redu i čekate da priđete šalteru, a to deluje sasvim bezizgledno. U nekom trenutku pojavljuje se žena koja staje negde na sredinu tog reda. Oni otpozadi s pravom počinju da negoduju i da biranim rečima upozoravaju gospođu gde je kraj štapa, to jest, reda. Ona se na to osvrće, uplašeno koluta očima i ćuti kao zalivena. Vidi se da je tišti neka nepravda, ali se ne zna koja pošto ne progovara. U spas joj pritiče suprug koji se okreće i kaže: „Sve je u redu, to je moja žena; ona je sa mnom.“ I naravno, ljudi u redu s olakšanjem zaćute, ali žena i dalje nosi nekakav bespomoćan izraz na licu koji, bi i najveći fiziognomisti verovatno, protumačili na različite načine. A bilo bi jednostavno (i normalno) da je žena sama rekla zašto je stala baš tu, i objasnila situaciju. Da je ova zbunjujuća, neverbalna komunikacija sve češća pokazuju i šalterski službenici. Oni ne čuju pitanja koja im upućujete, kao da nisu prisutni, deluju odsutno, kao da mesečare, čak ne sležu ni ramenima. Poneko od njih se zamisli nad svojom sudbinom što stalno mora da odgovara na glupa i neumesna pitanja, pa nastavi dalje sa herojskim naporima tipkanja nenaviklim prstom po tastaturi; neko uputi značajan pogled koleginici, neko opet koluta očima, neko rukom napravi pokret koji znači: „A sad, moronu, blago meni, na drugi šalter. Nemoj da mi tu praviš red.“ To teško pada dotičnoj osobi koja s pravom sumnja da iza praznog šaltera pred koji je stala treba da sedi službenik i da ga nema samo zato što je otišao da na nekom diskretnijem ekranu proveri rezultate važne fudbalske utakmice. Ćuti i ona koleginica iza šaltera, kojoj je druga utrapila da nešto završi umesto nje, pa otišla. I ona koluta očima, uzdiše i jedva suspreže svoja osećanja.

Ako ste pomislili da je moj zaključak da su naši šalterski službenici, i narod uopšte, neljubazni ili da loše obavljaju svoj posao, varate se. Htela sam samo da primetim da je ova vrsta neverbalne komunikacije verovatno sve češća posledica prevelikog gledanja indijskih serija.

Dobro jutro.

44
(Foto: forum.hrt.hr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (28. jun – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Današnji dan se obeležava ili slavi i kao Vidovdan, veliki praznik. Kosovski boj, ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda, donošenje Vidovdanskog ustava, a u novijoj istoriji, na današnji dan je Jugoslavija isključena iz zemalja komunističkog bloka, otvoren je autoput Beograd-Zagreb, na Gazimestanu je počeo uspon Slobodana Miloševića, da bi ga na isti dan dvanaest godina kasnije izručili Tribunalu u Hagu. I baš zbog svog istorijskog značaja, svakog Vidovdana se političari potrude da su na nekom važnom mestu, ne bi li, možda, sebe upisali u istoriju.

A običan svet… seća se Kosovskog boja, neki se pridržavaju starih običaja povezanih sa ovim praznikom, drugi sa ponosom ističu da je to naš, srpski praznik… Dobro, slave ga i katolici, samo 15. juna, 14 dana pre nas zbog kalendara. S druge strane, u nekoliko mesta u Srbiji održavaju se vašari, gde se kupuje, prodaje, vozi po ringišpilima i jede, pije i peva pod šatrama…

Kako god da obeležavamo današnji dan, zagledani u prošlost, možda bi trebalo da zastanemo i pogledamo gde smo sada. Šta smo uradili, i šta ćemo uraditi? Da li neko razmišlja kako ćemo obeležavati baš ovaj dan za deset godina? Da li ćemo tada, i možemo li danas, da pogledamo u oči naše pretke, koji su život dali za nas, i da im kažemo – vredelo je, dobro nam je. Da li smo svesni da smo baš mi ti koji danas brane budućnost nekih novih naraštaja?

Dobro jutro!

1(Foto: woutdingenouts.blogspot.com )

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (21. jun – crtica)

piše: Vanja Savić

 

Bez velike pompe otišli su na Novi Zeland. Osporavani u nekim trenucima, igrači i stručni štab, pokazali su kako se igra srcem. Kako se izgara 120 minuta na terenu, pribrano izvode penali i dolazi do samog vrha sveta. Da, to su deca, fudbaleri starosti do 20 godina, na čelu sa Veljkom Paunovićem. Da razjasnimo u startu: nema Fudbalski savez Srbije mnogo veze sa uspehom naših fudbalera. Imao bi s neuspehom. Ovaj uspeh može da se pripiše samo kraju trogodišnjeg ciklusa koji je započeo Ljubinko Drulović, a nastavio Veljko Paunović. Niko na njih nije računao. Nisu imali pomoć. Bili su prepušteni sami sebi. Savez je na mnogim velikim takmičenjima povlačio određene igrače kako bi igrali u klubovima neka druga takmičenja. A ti klubovi su zavisili od klinaca?! Šta mi tu imamo u fudbalu? Omladinci prvaci Evrope 2013. Omladinci treći u Evropi 2014. Omladinci prvaci sveta 2015. Mladi na PE 2015, ukoliko prođu grupu, igraće na Olimpijskim igrama 2016. Imamo igrače, ali ne i organizaciju koja može na najbolji način da iskoristi potencijal i talenat. Možda je ovaj uspeh i ostvaren baš zbog geografske udaljenosti i nemešanja Fudbalskog saveza Srbije. Do Novog Zelanda se ne dolazi kolima za pola sata. Oni koji su otišli morali su da budu tu do kraja. Ekipa kojoj je Fudbalski savez Srbije samo isfinansirao put, ekipa koja je bila prepuštena sama sebi postala je prvak sveta. Po ko zna koji put su nas obrdovali oni na koje se najmanje računalo. Dečaci nisu krili svoje suze radosnice, nismo ni mi. Koliko nam znači njihov uspeh pokažimo sutra od 20 sati ispred Starog dvora gde će biti organizovan doček Omladinske fudbalske reprezentacije Srbije na čelu sa Veljkom Paunovićem. Momci, svaka vam čast! Održali ste lekciju stručnjacima. Dobro jutro.

88

(Foto: Screenshot video www.rts.rs)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (20. jun – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica na pauzi za kafu

„Kafu ćemo popiti, ali u štrajku ne učestvujemo“, posle kratkog dogovora reče predstavnik grupe japanskuh stručnjaka. Bilo je to pre nekih 50-60 godina u bivšoj Jugoslaviji, prilikom izgradnje jedne velike fabrike tekstila. Radnici nisu bili ni u kakvom štrajku, naprotiv, radili su uobičajenom brzinom, ali je, nađavola, njihov radni dan posmatrala baš radna grupa iz Japana, kojoj je sve to delovalo, pa, toliko sporo da su radnike doživeli kao štrajkače u čijem protestu neće učestvovati, osim što će popiti kafu.

Sporoća, česte pauze, neljubaznost, minimalan broj radnika na šalteru, neefikasnost, samo su deo široke lepeze osobina koje krase različita državna preduzeća. Ali, nije potrebno da dođu, tamo neki, Japanci da bismo primetili da tu nešto ne štima, naprotiv, iznerviramo se skoro svaki put kad treba da obavimo neki administrativni posao.

Bila bi laž reći da je u privatnom sektoru bolje budući da ga često krasi svojevrsna surovost i štošta još neprijatno. Ali, vratimo se na početak. Od 60-ih godina kada se gradila pomenuta fabrika, pa do danas, malo šta se promenilo, a toliko toga je suštinski drugačje – nema više čak ni te države, ni tog sistema, ni tog dinara, u međuvremenu su se izređale generacije zaposlenih sa različitim obrazovanjem, poreklom, osobinama, a sve je, i dalje, isto.

Dokle? To niko ne zna.

Dobro jutro!

88
(Foto: Printscreen www.youtube.com, ilustracija )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. jun – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Kada slušate starije oko sebe, često se čuje da se nekada kuće nisu zaključavale. Nikome nije padalo na pamet da uđe u tuđu kuću i nešto, recimo, ukrade. Danas te priče zvuče kao čista utopija. Bez jakih vrata i dobre brave, sa tri reze, ne osećamo se bezbedno. I špijunke na vratima, da slučajno ne otvorimo nekom nepoželjnom posetiocu. To radimo mi, ali i naše države. Kineski zid je danas samo turistička atrakcija, Berlinski je uz pompu srušen, ali se danas grade neki drugi zidovi, podižu se bodljikave žice, da nam slučajno neko nepoželjan ne bi ušao u dvorište. I to rade zemlje koje sebe nazivaju savremenim, razvijenim, demokratskim. Da bi se odbranile od ovih nedemokratskih. Najava Mađarske da će podići zid visok celih četiri metra, kako bi se odbranili od ilegalnih emigranata, samo je najnovija u nizu. Sjedinjene Države su već obezbedile svoju granicu ka Meksiku, Bugarska ka Turskoj. Zidovima i bodljikavom žicom. No passaran!

A od koga se to demokratija brani? Od nekih ljudi koji su pobegli iz svoje zemlje od rata, ili od gladi. Da li treba postavljati pitanje odakle rat ili glad u tim zemljama? Ko proizvodi oružje i izvozi ga u daleke zemlje, naoružava i huška ljude jedne na druge? Ko daje nepovoljne kredite pod maskom pomoći, gurajući druge u dužničko ropstvo? Ko drži novac, i to velike količine, u svojim rukama?

Odmah da kažem da ne znam. Možda i ne želim da znam. Možda bi bilo lakše reći eto, tako se desilo, krivi su ti što dolaze niotkuda, spavaju po našim parkovima i sanjaju da će se probuditi u demokratskoj, razvijenoj zemlji, u kojoj će moći da rade, žive od svog rada, gaje decu… Bilo bi lakše, da pre samo neku deceniju neki drugi ljudi sa ovih prostora nisu spavali u tuđim parkovima, sanjajući da se rat i strahote nikada nisu ni dogodile. Sanjajući da će se probuditi u svojoj kući. A snovi se raspršuju pred bodljikavom žicom. Sa druge strane žice su oni koji ne moraju da sanjaju. Ni da se pitaju šta se dogodilo i zašto.

Dobro jutro!

88(Foto: www.bloomberg.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Pištolj-kolokvijum, ćirilične olakšice i 50 nijansi prevencije

(KVAKA 202 – četvrtak, 18. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

U Teksasu je novi zakon dozvolio studentima da naoružani pohađaju nastavu, uz obrazloženje da će tako biti bezbedniji…

Sigurnost je naravno najvažnija, ali bi primena ovakvog zakona kod nas ujedno oborila i tarifu za ispit kod mnogih profesora, a obavezna kupovina njihovih skripta postala bi fakultativna. Pri tom bi se svaka studentova pucnjava u kafiću, računala kao položen kolokvijum…

***

Ideja da se ukine porez za novine na ćirilici nije u principu loša… Ali je pomalo i opasna jer bi mogla da navede penzionere da traže da se i za čitaoce ćirilične štampe ukine porez na stanove…
88

***

Brazilski ministar zdravlja preporučio je svojim zemljacima u borbi protiv visokog pritiska – prevenciju, u koju spada i redovan seks…

Nema razloga da i naše ministarstvo zdravlja ne pokrene sličnu kampanju pod sloganom „Da li ste skoro prevenirali?“… A ministarstvo kulture finansira adaptaciju onog pomodnog filma „U 50 nijansi prevencije“
(Foto: www.vidovdan.org, ilustracija/arhiva)


Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

 

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. jun – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – kineski suši restoran

Bio jednom jedan kineski restoran. Jedan od mnogih, u Beogradu. Što ne čudi. Beograđani su se, kako mi se čini, prilično navikli na kulinarske specijalitete brze hrane iz ove zemlje koja ne uključuje tonu mesa. Doduše, čuveni „Peking“ u centru grada je otvoren još 80-ih godina, ali prava ekskplozija je usledila u drugoj polovini 90-ih, kada su nas muškarci i žene iz najmnogoljudnije zemlje na svetu preplavili.

Elem, iznenadih se kada videh da u mom komšiluku nema više tog jednog kineskog restorana. Ne mogu da tvrdim da je bilo izuzetno posećen, što najverovatnije objašnjava zašto ga nema. Interesantno je ono šta ga je zamenilo. Suši restoran!

Prva misao koja mi je pala na pamet je bila – evo, Kinezi otvorili suši restoran. Znam da između ovih nacija, a i još nekih drugih u Aziji, postoji otimanje o raznorazne specijalitete. Doduše, nešto nisam čuo da se Kinezi zanimaju ribama na način na koji to rade Japanci.

Ono što mene sada zanima je odakle nekome ideja da će japanski suši bolje proći nego kineski rezanci. Doduše, možda je sad to „in“, ali s obzirom da Srbi tamane ribu samo za post, i to pečenu, prženu ili kuvanu, nešto nisam uveren u ekonomsku isplativost „živih specijaliteta“.

1(Foto: www.foodlovers.co.nz, ilustacija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Krave poligloti, dron Verbić i porez na patku

(KVAKA 202 – sreda, 17. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Neodređene izjave da su za kupovinu PKB-a zainteresovani Arapi, Rusi, Kinezi i drugi… samo sluđuju već nervozne krave, koje ne mogu da nauče kako se kaže „mu“ baš na svakom od ovih jezika…

***

Draga deco, ako na maturi niste pepisivali prethodna dva dana, nemojte ni danas… Mi nemamo kao Kinezi dronove da nadziru škole u vreme ispita, ali nikad se ne zna – odakle ministar Verbić može da proviri…

88

***

Posle najezde puževa na malinjake i bašte pojavili su se pomalo senzacionalistički napisi o indijskoj patki, koja ove štetočinu efikasno tamani – pa je u nekim zemljama iznajmljuju po pet evra dnevno…

Znajući naš smisao za biznis, sve će se baciti na jednu kartu: kao kad su ljudi dizali kredite da bi kupili stan ili lokal radi rentiranja…

A onda će se opet pojaviti država i udariti porez i na vašu patku…

(Foto: www.rtrs.tv, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. jun – crtica)

piše: Vanja Savić

 

 

Sećate li se priče o devojčici Ani Janković, koja je posle rutinske operacije, tri godine bila u komi? Deca osnovne škole „France Prešern“ udružila su se i počela da skupljaju čepove, kako bi joj pomogli da svakodnevno odlazi na terapije. Akcija je privedena kraju. Potrebna količina čepova je skupljena, prosleđena i trebalo bi da joj stigne „gusenica“ za invalidska kolica. Zahvaljujući probuđenoj svesti kod dece, udruženim snagama, željom i voljom, da se nekome pomogne, misija je uspela. Primerom ove dece krenuli su mnogi, što je za pohvalu. Predškolska ustanova „Oraščić“ na ulaznim vratima stavila je bure gde mališani svakodnevno ubacuju čepove. Nije namenjena za određenu osobu, namenjena je za pomoć onome kome je potrebno, a o tome će odlučiti ljudi koji se bave time. Na ovaj način se najmlađa populacija stanovništva uči da pomaže. U ovakvim poduhvatima je bitno da i roditelji daju primer deci, što se pokazalo kao dobitna kombinacija. Mogu naša deca da budu dobra i plemenita. Ukoliko šetate ulicom i vidite flašicu sa čepom – pokupite ga. Objasnite im šta je bitno u životu i šta naše malo, znači nekome. Postoji izreka koja kaže – ko hoće nađe način, ko neće nađe izgovor. Pronađimo način zajedno i učinimo ovaj svet boljim. Dobro jutro.

44
(Foto: ilovezrenjanin.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Delijska „zebra“, abartovani organ i vaučer cara Dušana

(KVAKA 202 – utorak, 16. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Pešački prelazi kod nas su ionako najopasnije mesto za prelazak ulice, a pokušaji, kao ovaj u Nišu, da ih farbaju crvenim i belim prugama – učiniće ih još pogibeljnijim…

Jer će se motorizovane delije i grobari „ubiti“ od pokazivanja koliko je puta opasnija protivničkom mustrom ofarbana zebra…

88

***

Plastični hirurzi upozoravaju bogat i dokon svet da pomodne intervencije na „donjim organima“ mogu da imaju ozbiljne posledice…

Uostalom, to će reći i svaki automehaničar – da mnogo pojačana mašina vrlo brzo crkne…

***

Sada tek vidimo zašto je car Dušan nosio nadimak Silni, i da je velika nepravda da baš on nije proglašen za sveca. Jer u njegovo vreme da ste letovali i na samom Halkidikiju – opet biste imali pravo na vaučer od pet hiljadarki…
(Foto: www.juznasrbija.info)


Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. jun – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Matura – za svakoga!

Jun je mesec matura. Što malih, što velikih… što onih jubilarnih godišnjica za nekadašnje maturante. Da li se prepoznajete, u nekoj kategoriji? Ne? Nema veze, idemo dalje.

Naslušah se, stoga, ko se sa kim našao za 35, 30 ili 15 godina od velike mature. Ja to neću moći da prepričavam. Naš razred iz Zemunske gimnazije je jednom probao da se okupi za petogodišnjicu mature.

Tog dana sam ja uspešno uništio ligamente na fudbalu, pa je to iskoristila i drugarica koja je trebala da ide sa mnom da izostane na okupljanju. Koje baš i nije uspelo jer je bio jednocifreni broj ljudi. Kasnije nije ni bilo pokušaja. Nikada. A od tada je prošlo nekoliko decenija.

Stoga, meni samo ostaje da pričekam sledeću godinu kada mi sleduje godišnjica male mature. Tu smo daleko postojaniji i uspešniji. Okupili smo se bar dva puta!

Da rezimiramo – ako prvi put idete na maturu, budite lepi, veseli, nasmejani. Uživajte u društvu. Kasnije, sve će biti… kasnije.

12(Foto: www.hercegovina.info ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. jun – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Ima jedna izreka novijeg datuma: „Na poslu je lepo, ali na birou je ekipa!“. Istina, tamošnje čekaonice su kao nekada diskoteke ili korzo, prošetaš od šaltera do šaltera, nešto tamo zaokružiš, popuniš, pa se dvoje „birača“ možda i zaljube usput, uz onu frazu „dolaziš ovde često?“.

Šalu na stranu, u vreme kada od birača nema šljakača, svaka ponuda za posao se uzima u obzir. A kada to i poslodavci shvate, pojave se neverovatno drski oglasi. Jedan takav je i kompanije „Agro Mil“ iz Pojata, o čemu su pisali mnogi mediji. Naime, ako ste se prijavili za posao kod njih, a ušli u uži izbor, zahtev potencijalnim zaposlenima je da za dobre rezultate na poslu garantuju svojom nekretninom ili da imaju osobu koja im je garant. Dakle, ako dobro uradiš posao, ostaje kuća, a ako ne, traži novo mesto za stanovanje! A pozicija je takođe besmisleno našminkana fraza – menadžer prodaje pilećeg mesa. Ne znam kako drugačije da se izrazim, jer mi prvo na pamet pada – MA DAJ! Kako je ovo moguće? Možda bolje pitanje, da li ih je neko prijavio? Ako je to zaista tačno, jer je takav zahtev poslodavca jasno nezakonit, kako im takva nonšalantna i nemoralna bahatost prolazi? Čovek koji traži posao, stavlja se u mat poziciju – kada bi prijavio sve nepravilnosti i bezobrazluke u razgovoru sa kandidatima za posao, ispostavilo bi se da bi retko koji poslodavac poštovao zakonske procedure. A onda nema gde da se radi, je l’ tako?

Moć najgore menja ljude. Boga se igraju oni koji ne znaju ni za jednu zapovest. Kako napisa Marčelo u pesmi za predstavu „Doktor Nušić“: „Kompromis do kompromisa, kompromiskuitet!“. A pošto ni gladan sitom tek ne veruje, to nepoverenje mora da bude pojačano jednim oružjem. Ako je već neki zakon i napisan, takav kakav je, na tragačima za poslom je da isti i dobro prouče. Možda je mrtvo slovo na papiru, ali ne treba otpisati borbu pre početka. Videla sam saobraćajca da piše kaznu rođenom ocu, pa je onda i svašta dobro moguće, dok god ne umuknu pošteni ljudi, ili se ne ulenje.

Dobro jutro!
88

(Foto: www.teleprompter.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (14. jun – crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

FUNKCIONERSKA CRTICA

Dobro obavešteni kažu da je kod nas svaki 250. građanin neka vrsta funkcionera. Pa ipak, često nam se čini da mnoge stvari ne funkcionišu baš kako treba. Jasno je da se ova pojava odražava na rezultate rada, pojedinačne i opšte. Da li je problem baš u prevelikom broju ovih „upravljača“? Izgleda da je to tačno. Gde je mnogo babica, tu su kilava deca, moglo bi se reći. Zato možete postaviti i pitanje kako bi izgledalo kad bi automobil imao četiri potpuno različite gume ili više volana (tj. upravljača). Da li bi onda jedan volan naređivao automobilu da ide levo, drugi desno, a treći pravo? Da bi usaglasio različite komande, taj auto morao bi biti sasvim izuzetnih sposobnosti, baš kao i čovek koji od različitih poslodavaca dobija različita ili nedovoljno jasna i pouzdana, da ne kažemo neadekvatna uputstva za rad.

44No, kod nas postoji i suprotna, a jednako nepovoljna situacija, a to su čuveni „vlasnici“ više funkcija odjednom. Ovakvi slučajevi su brojni, a veoma ih simpatično opisuje lik Marinka Magle iz serijala „Velika Srbija“, koji ima 182 funkcije. Podsetimo se samo nekih: republički i pokrajinski poslanik, zamenik gradonačelnika, član upravnog odbora brojnih preduzeća, predsednik društva za negovanje vlaške magije, vlasnik nekoliko medijskih kuća i pekara. Kako gospodin Magla u skeču objašnjava – sve funkcije obavlja tako što se na sastancima pojavljuje po sekundicu, dve, tri, brzo obavlja zadatke te tako sve postiže. Ovo bi bilo smešno da često nije istinito pa je stoga, ovo samo tragikomičan prikaz naše realnosti. Ali, naši ljudi su navikli da se prilagođavaju, pa sve, nekako, može da prođe…

Dobro jutro.

(Foto: Screenshot video www.youtube.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (13. jun – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – Visina x težina, a o ključu i da ne govorimo

Pre neki dan izlazi švrća iz lifta u mojoj zgradi, a u lift se sprema da uđe majka sa kolicima u kojoj je beba. „O, bravo, nisam znala da imaš dovoljno kilograma da možeš sam da se voziš u liftu“, čestita majka malom komšiji, koji sav ponosan izlazi napolje.

Ja, malo zbunjen. Kada sam ja bio mali mene bi, da sam tako nešto uradio, pitali koliko imam godina i da li znam da deca u lift ne ulaze bez pratnje roditelja. Ideja o potrebnoj kilaži je nešto o čemu nikada nisam razmišljao – ni ne znam da li je u moje vreme lift bio napravljen da tako radi. Doduše, nije loša ideja. Ipak, kada sam ja bio mali „visina“ je bila odlučujući faktor pa ako možeš da pritisneš dugme za željeni sprat – onda se vozi, dovoljno si „velik“.

Takođe, sećam se ja i vremena kada si za lift trebao da imaš poseban ključ. Još jedna bezbednosna mera da se deca ne vozikaju tek tako.

I, dobro. Ako se pitate kada sam ja počeo samostalno da se vozim liftom, odgovor je – nikada! Ja sam tu oduvek bio „đak-pešak“, a omiljena mi je bila zabava da se trkam, da li će do 4. sprata pre doći lift ili ja. Dobro bi se zadihao i ponekada pobeđivao. Čudno, lift se nikada nije zadihao!

88

(Foto: www.cranksmytractor.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. jun – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Od 2002. godine u svetu se ovaj dan obeležava kao Svetski dan protiv dečijeg rada, odnosno protiv “najgorih oblika dečijeg rada”. Ovo ne znači da svoje dete ne treba da učite i od njega tražite da pospremi igračke za sobom, jer je i to oblik rada. Pod najgorim oblicima dečijeg rada se podrazumevaju sve vrste ropstva, korišćenje, prodvođenje ili nuđenje deteta za prostituciju, proizvodnju pornografskog materijala i rad koji bi mogao da šteti zdravlju, sigurnosti i moralu deteta.

Ali, ma koliko se činilo da su navedeni pojmovi daleko od nas, da mi živimo u srećnoj zemlji gde su deca ukras sveta, nekada je dovoljno samo se osvrnuti oko sebe, pa da shvatite da i te kako imamo prolema koji opstaju, čini se, decenijama.

Dovoljno je da sednete u neku baštu u gradu. Neće proći puno vremena, a do vas će doći mali musavac da traži pare. U odrpanoj odeći, prljavih ruku i lica. Pitanje zbog koga će sigurno pobeći od vas je: ”A gde ti je mama?” I to pravo ka toj mami, koja sedi u hladu, puši, i broji pare. Šta je sve ovakvom malcu uskraćeno, ne treba ni nabrajati. Sve mi to znamo. Ali, iako je u ovoj državi zakonom zabranjeno prositi, nikada nisam videla policajca koji reaguje. Ni socijalnog radnika. Niko ne reaguje. Kao da to nije dete. Kao da nije naše.

Zaštita dece od seksualnog iskorišćavanja je još nešto na šta današnji da podseća. Na uzrastu od 10 do 18 godina u svakom školskom odeljenju u Srbiji postoji četvoro dece koja su doživala odredjeni vid seksualnog nasilja i još četvoro koja poznaju nekoga kome se to dogodilo, a u ovom trenutku, iz svakog odeljenja, dvoje dece izloženo je seksualnom nasilju. To su pokazali preliminarni rezultati prve Nacionalne studije o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece u Srbiji, a koju je uradio Incest trauma centar u partnerstvu sa Ministarstvom prosvete i beogradskim Centrom za promociju zdravlja žena. To su podaci koji se odnose na ovu zemlju, na sve nas.

Da li možemo i dalje da okrećemo glavu?

Dobro jutro!

10(Foto: hoppibox.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. jun -crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Papir i olovka protiv mobilnog

Stojim u redu i čekam na zakazivanje pregleda. Ispred mene dve žene – jedna starija, druga mlađa, prepričavaju događaje sa ranijih seansi zvanih „kako, bre, sve popunjeno, kada ja da se pregledam“?

Odjednom, ova mlađa vadi list papira i hemijsku. Shvatila je da mora da ukalkuliše neki datum i vidim da na papiru ima uredno išparatan kalendar za ovaj mesec. Nepopunjen. Devojka uredno kreće da dopisuje datume, određene šrafira, obeležava kraj meseca, započinje novi… Tačno je ispred mene, pa tako lepo vidim proceduru.

Meni cela situacija izgleda neverovatno. Zapravo sam očekivao da će izvaditi mobilni, otvoriti kalendar i upisati šta joj treba. Neočekivano je videti da ima i novih naraštaja koji se drže tradicije – olovke i papira! Moglo bi se reći: Za svaku pohvalu!

Sem jedne sitnice. Sitnice, gde bi joj mobilni sa ugrađenim kalendarom pomogao. Naime, jun nema 31 nego 30 dana. Tek kada je devojka otišla svatih da mi nešto u celoj toj priči nije baš funkcionisalo kako treba. A onda je bilo kasno da je ispravljam.

11

(Foto: pixgood.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Korumpirani zubi, investirajte u kriptu i mačja buva

(KVAKA 202 – sreda, 10. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Zubari u Lublinu u Poljskoj za svoje usluge daju popust vozačima koji su platili kaznu za prekršaj u saobraćaju. Dovoljno je doneti potvrdu…

U principu, ovo bi moglo i kod nas, ali kako da saobraćajcu koji vam je učinio zato što ste dobar čovek – tražite još i priznanicu…

22

***

Predsedniku Tomislavu Nikoliću politički protivnici iz zlobe svašta prebacuju, pa sad čačkaju i po tome što u crkvi koju podiže planira i kriptu u kojoj želi da jednog dana počiva…

Mi siromašni ne zameramo, mi više zavidimo na kripti – i to ne zbog nas, nego zbog pokojnika… kad pomislimo na onih 1400 dinara godišnje po grobnom mestu, a familija bila velika…

***

Da li ste znali da firma „Pasaž advertajzing“ tokom izborne kampanje može da donira SPS-u iznos koji je 150 puta veći od onih 400 evra što godišnje zaradi…

Dakle, ovakve zanimljivosti treba da donosi Politikin zabavnik, a ne da i današnje klince uči – poput ranijih generacija – kako mačja buva može da preskoči 260 svojih dužina…
(Foto: www.novostitop.com, ilustracija)


Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. jun – crtica)

piše: Vanja Savić

 

 

Padobranci: izraz koji se često može čuti u domu zdravlja, pošti, banci, MUP-u. Prvi put pošto sam čula reč PADOBRANCI, moj pogled se našao visoko ka nebu. Nažalost, sem sunca, koje me je u momentu zaslepilo, nisam videla nijednog PADOBRANCA. Sa mnom nešto nije u redu! Svi vide, a ja ne znam ni u kom pravcu da gledam. Mama mi je posle objasnila na koje se padobrance misli konkretno. To su ljudi koji se niotkuda stvore ispred svih nas koji satima čekamo u redu, samo da oni završe šta imaju i nestaju brzinom svetlosti. To su ljudi koji ne koriste padobran za svoj „poduhvat“ već poznanstva i rodbinu. Jedno vreme nisam imala prilike da čujem reč PADOBRANCI u ovom kontekstu. Do ponedeljka. Čekajući u redu u jednoj ustanovi, starija gospođa je prokomentarisala naglas: “Opet ovi padobranci uleću! A ja čekam već dva sata i ni makac!“. Dete od nekih šest, sedam, godina pogleda u mamu i pita je: “Gde su padobranci? Ja ih ne vidim!“. „Videćeš sine kad porasteš“, odgovorila je mama. Počeli smo da se smejemo. Dečak nas je gledao i ništa mu nije bilo jasno. A ja se setih svoje mame, koja me je uputila u meni nepoznate reči i pojmove. Zaključak: nekada i sada padobranci, ali samo je jedna mama. Ona zna sve odgovore. Dobro jutro.

01
(Foto: thenanfang.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Deficit bez pokojnika, treća – sreća, ligaši u flaši

(KVAKA 202 – utorak, 9. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Fiskalnoj konsolidaciji doprineće i sto tridest hiljada Beograđana koji će platiti duplo veći porez na stan; iako se kaže da to nije povećanje poreza, nego umanjenje olakšica u slučaju kad je je vlasnik stana umro. Svoj doprinos državnoj kasi daje i Elektrodistribucija koja živim vlasnicima šalje obaveštenja da su umrli i da njihovi naslednici treba da prevedu strujomere na sebe, a to se plaća…

Nažalost, sve je ovo nedovoljno, i ne možemo očekivati nikakav napredak dok nam je ovoliki broj građana i dalje živ…

***

U Kini je potpuno stala prodaja nekretnina, pa se prodavci dovijaju i nude neobične popuste tipa: ako kupite tri stana, jedan ćete dobiti besplatno…

Kod nas, čak i kad date pare, nije izvesno da ćete se i useliti. Pa bi najsigurniji investitori mogli da se reklamiraju pod devizom: od tri kupljena stana jedan je sigurno vaš!

***

Više nikom nije jasno da li je voda u Pančevu zdrava za piće ili nije. Mada prve analize ukazuju da je koncentracija naprednjaka uglavnom u dozvoljenim granicama, ali da je uvećano prisustvo ligaša…

12

(Foto: emilybennington.com, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. jun – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Marketing crtica

Sudeći po reklamama koje se vrte na televiziji poslednjih meseci, najveći problem u Srbiji su hemoroidi i gljivice. Tu negde je i problem gojaznosti. „Rešite se sala sa stomaka ili celulita“ ili „Kako do ravnog stomaka?“ ili možda „Naučite kako da izgledate mršavije u ova 3 koraka!“. Ovakve reklamice me podsećaju na početak ’90-ih i tadašnje hit ponude u vidu raznoraznih stomak-eliminatora i preparata za mršavljenje. Bilo ih je nebrojeno u tim gladnim godinama. Sada ih je opet toliko da bi neko ko naš marketing posmatra sa strane komotno mogao da zaključi da smo gojazna nacija. Ovakav marketing, dominantan 90-tih, sad je ponovo tu, shvatate paralelu…? Preparati za mršavljenje se reklamiraju najviše onda kada smo najgladniji.

No, vratimo se početku Crtice. Ko se šeta glavnim gradom primetiće da reklame za preparate protiv gljivica i hemoroida nisu više rezervisane za TV, sada su i na džambo bilbordima svuda, baš svuda. Sve sa nasmejanim licima koja šalju poruku da se ovakvih problema ne treba stideti. Naprotiv, kupite ih i ako vas pomenute pošasti ne muče, za svaki slučaj, neće da se bace. Farmaceutske kuće su tu da sve to dobro upakuju, reklamiraju i prodaju, na nama je samo da kupimo kao pravi poslušni konzumenti potrošačkog društva.

Dobro jutro!

10(Foto: medicinasrbija.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. jun – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Onu rečenicu Duška Radovića, parafraziram, ko se jutros probudio u Beogradu, taj je srećan čovek, mogla bih da prilagodim današnjem vremenu – ko je jutros doručkovao nešto prirodno, zdravo srećnik je. Prirodne i prirodno identične arome, stavka su koja se može videti na 99 odsto proizvoda. Voćni sok bilo kog ukusa je u osnovi od bundeve, pa onda i raznih zaslađivača, piletina bez ukusa, veličine ćurke, kao da je uzgajana na steroidima, sladoled pun antibiotika, a sve se svodi na kopranje aroma hrane i sirovina koje su nekada mogle da se uberu gotovo iz dvorišta ili obližnje šume. Potrošači mahom ni ne gledaju sastav namirnica, šta i vredi, kada su tamo sve neke E šifre, emulgator ovaj, onaj, hemikalije koje oponašaju ukus hrane naših baka, a zovu se najčešće što teatralnije. Velikim slovima POSNO, ZDRAVO, FIT, IZ PRIRODE… a onda onim najsitnijim: „znate, mi samo oponašamo sve ovo“. Nedavno je jedna nemačka kompanija koja proizvodi čajeve, dobila po prstima odlukom suda, jer je na ambalaži napisala da je čaj od, otprilike, „rapsodije vanile i višnje“, a kada se pogleda sastav, tamo hibiskus, jabuka, kamilica i prirodno identične arome. Kaže sud, ne smeju se obmanjivati potrošači, niti dovoditi u zabludu baš toliko.

Woman grocery shopping

Jasno je da je na kupcima da provere sastav proizvoda pre nego odluče da ga i kupe, ali izbora baš i nema. Ili ono što nudi obližnja prodavnica, ili da skupo platite namirnice iz nekog seoskog domaćinstva, ako ste u gradu i nemate prilike sami da uzgajate voće, povrće, životinje. Bilo bi odlično da Savet za zaštitu potrošača ima svoj pandan i na političkom nivou – u predizbornim kampanjama, velika su slova kao na ambalažama, bićemo zdraviji, raspoloženiji, u boljoj formi, a onda posle, vidimo da su to sve zaslađivači i veštačke arome govora nadahnutih stranačkih lidera. Ko će nas, dovedene u zabludu, da zaštiti? Možda bi neko domaćinstvo moglo da počne da uzgaja organske političare. Jer, naši se organi već razboljevaju i bole od ovih „veštaka“.

Dobro jutro!
1(Foto: www.roditelji.hr; vasadvokat.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (7. jun – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

 

Verovatno niste nikada čuli za Hejli Ford. Devetogodišnju devojčicu iz američke države Vašington. Verujem da ćete je zapamtiti, kada saznate da ona sama pravi male kuće od drveta za beskućnike, jer smatra da svako treba da ima svoj krov nad glavom. Kuće nisu glamurozne, već napravljene od drveta, i na točkovima su, ali su sasvim dovoljne da nekom beskućniku pruže toplinu. Hejli već četiri godine sadi i povrće koje deli beskućnicima. I za to joj nisu bili potrebni ni strateški planovi, ni studije izvodljivosti, ni krediti svetskih banaka… ništa osim volje i želje da pomogne.

S druge strane, u našem dvorištu takoreći, već nedeljama neki ljudi dolaze na beogradsku autobusku stanicu sa malo prtljaga, sa strahom i nadom u očima. Ti ljudi su spavali u parku kod stanice, ali ih tamo više nema. Ne zato što su rešili svoje probleme, već zato što im policija brani da se tu zadržavaju. Znamo svi da su to nesrećnici pobegli iz ratom zahvaćenih zemalja, koji se nadaju azilu u nekoj od evropskih zemalja. Naša država ne može da im pomogne, jer oni ne žele da traže azil kod nas. Propisi su takvi. Ali, subotom se grupa entuzijasta potrudi da tim ljudima donese čaj, i nešto hrane. I porazgovara sa njima. I to su verovatno retki trenuci kada na licima, na kojima se odslikava tuga i zabrinutost, možete da vidite nešto neuobičajeno – osmeh. Kao i na licima beskućnika kojima mala Hejli pravi kućice. Osmeh im donosi neko ko je takođe samo običan čovek. Mali, a ipak tako moćan. Moćnici, oni veliki i važni, koji donose propise i ukaze, verovatno spavaju ovog jutra. Ali verujem da su mali, obični ljudi budni.

Njima želim dobro jutro!

3(Foto: srbin.info, arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (6. jun – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Deca su nam lenja

Mnogi tvrde: Deca su nam lenja! Interesantno je da sam i ja to slušao o mojoj generaciji kada sam bio mali. Ali, to nije tema. Naša lenjost. Nego njihova.

Uđem ja, tako, u autobus, koliko juče. Vrućina, sparina, a još nije ni 30 stepeni. Gužva a mladi naraštaji uredno ulaze u autobus i ne pada im na pamet da skinu ranac sa leđa. Naravno, oni koji ga nose.

To što izudaraju pola ljudi dok se probijaju kroz autobus, ako je gužva, njima ne smeta. Kao što im ni ne smeta kada njih očeše gomila ljudi koji se pored njih probijaju kada idu ka vratima. Čista lenjost. O vaspitanju, da sad ne govorimo.

Ono što je meni tu najčudnije je kako se ta deca ne znoje? Ja sam jednom nosio ranac na leđima – leti, a da nije bila vojska (kada sam imao i šlem, pušku, ašovčić i slično) i prokuvao sam, što bi mladi rekli, „za medalju“. Tu sam stvarno fasciniran mladim naraštajima. Ili su otporni na visoke temperature, ili su im i znojne žlezde lenje. Što bi onda potvrdila tezu sa početka teksta – mnogi tvrde: Deca su nam lenja!

10

(Foto: www.collegehumor.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , | 1 komentar

Ustanak (5. jun – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Maša voli Marka, Marko voli Anu, Ana voli Darka, Darko voli Mašu. Tako nekako je zvučala jedna od priča koje smo nekada učili u osnovnoj školi. Eto kako je nekada obrazovanje zaista pripremalo decu za život – ista priča se ponavlja i u realnom životu, samo nije ljubav u pitanju. Ne verujete? Poslušajte. Firma duguje radnicima, država duguje firmi, radnici duguju državi, firma duguje državi, država duguje radnicima. Začarani krug u kome, doduše, nema ljubavi, ali nema ni para. Nekada su bile tu, ali su se zagubile u nekim nenaplaćenim fakturama, nečijim fiokama ili džepovima. I šta sad? Neko tu nekoga treba da počne da plaća. Ali nema se odakle. Onda je država odlučila da će da ugasi firmu, a radnike pusti da se snalaze. Neko će možda tu nekoga i tužiti za te iste pare, ali sudovi su pretrpani, pa ko dočeka presudu, dočekao je. Mada, ima tu još jedno rešenje, ekonomistima dobro poznato, zove se prebijanje dugova. Pa država oprosti radnicima neplaćenu struju, radnici opriste firmi deo dugovanja i svi mirni. Ipak, u stvarnosti to nekako ne funkcioniše. Ni stečajni upravnici, čiji je zadatak da omoguće možda i prebijanje dugova, i možda nastavak rada te iste firme, ne snalaze se najbolje. Tako da ono finansijsko prebijanje dugova otpada. Izgleda da preostaje ono drugo.

Dobro jutro!

2(Foto: www.zeitgeist.pt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Edukujmo lopove, kifla u tiketu i memorija iz pantalona

(KVAKA 202 – četvrtak, 4. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

U Americi lopovi su počeli da kradu baterije iz električnih i hibridnih automobila. Tamošnja policija smatra da je reč o profesionalcima, jer je to tehnički komplikovana operacija…

Dakle, ako hoćemo da pređemo na ekološka vozila, moraćemo dosta da uložimo u edukaciju lopova – jer ovi naši i dalje bi nastavili da kradu akumulatore iz juga i keca…
15

***

Nije nikakva tajna da su stubovi naše privrede kladionice i pekare. I reklo bi se da nam dobro ide, jer u hiljadu i dvesta legalnih kladionica zaradimo toliko da pojedemo sve što se prodaje u sedam hiljada pekara…

Međutim, da to i nije baš tako glatko govori i podatak da moramo da kupujemo tablete za apetit u tri hiljade apoteka…

***

Velike kompanije najavljuju proizvodnju tzv. pametnih pantalona, koje bi se pravile od tkanine sa umetnutim optičkim vlaknima. A služile bi upravljanju pametnim telefonima…

Međutim, niko ne spominje rizik da skidanjem ovakvih pantalona – vaša kompletna baza podataka padne u tuđe šake…

 

(Foto: www.mancertified.com, ilustracija)


Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

 

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. jun – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Finansijska disciplina – za sve!

Srbija je zemlja čuda – sve je moguće! Tako smo početkom ovog meseca imali „ludilo“ te vrste, kada je oko 200 potrošača na području valjevske Elektrodistribucije proglašeno mrtvima, pošto su im poštari doneli zvanična obaveštenja EPS-a koji “saznaje” da su živi kupci “preminuli”, pa se tim dopisima traži od naslednika da obnove ugovore o korišćenju električne energije.

S druge strane, Ministarstvo finansija uredno šalje pozive za plaćanje poreza osobama koje su preminule i koje su, po raznim osnovama, ranije i bile oslobođenje plaćanja nekih poreza. Izgleda da u svojoj dokumentaciji nemaju podatak da ranijih godina nisu slali dopise, a što je najlepše, svoj fotokopirani dokument šalju bez obaveze da se osoba kojoj je to upućeno potpiše, i tako dobiju dokaz da je poziv za plaćanje poreza uručen. Bitno je da piše kako možete da se žalite – u roku od 15 dana, ali da vas to ne oslobađa obaveze plaćanja poreza.

Nekada su u ovoj zemlji postojali udarnici koji su radili, stvarali. Sada imamo „udarnike“ drugog tipa. I oni bi da stvore „višak“ i tako obraduju državu, ali u tom finansijskom disciplinovanju ne biraju – udaraju i na žive i na mrtve!

1(Foto: www.osor-promet.hr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Povoljno gradimo na Marsu, idioti bez sreće i yes, yes, ministar

(KVAKA 202 – sreda, 3. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Konkurs koji raspisuje Američka svemirska agencija – za izgradnju skloništa na Marsu – izaziva uzdahe kod naših investitora. Jer, kad bi u tom poslu uzeli pare za gradnju, ne bi morali da beže u Crnu Goru, pošto ni kolonisti neće moći da se vraćaju na Zemlju…

***

U pančevačkom obdaništu „Dečja radost“ za upis dece sa jednakim brojem bodova organizovana je tombola. Jeste malo neobično, ali bolje i tako nego putem veza i potplaćivanjem…

Ovo bi moglo da nam bude od koristi i u drugim poslovima. Na primer, mi posle svakih izbora prebacujemo sebi da smo bili potpuni idioti. Međutim, da vlast izvlačimo na tomboli, bilo bi nam ipak lakše, jer bismo se tada osećali kao – idioti koji nisu imali sreće…

***

Osim prezervativa, porno glumci u Kaliforniji moraće prilikom snimanja da nose i zaštitne naočari?! Zbog toga mnogi od njih misle da će ovo uništiti erotsku industriju…

Međutim, mogli bi spas da pronađu u snimanju po našim gradilištima, jer se na njima ne koristi nikakva zaštita. Jedino bi prilikom posete ministra rada bili dužni da scene snimaju pod šlemom…

 


Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. jun – crtica)

piše: Vanja Savić

 

 

Danima se već piše o ljubavi naše teniserke Ane Ivanović i fudbalera Bastijana Švajnštajgera. Neko podržava njihovu ljubav, neko je osuđuje. Ali, ljubav prija i Ani i Bastiju i reklo bi se da ih ne zanima mnogo šta drugi imaju da kažu o tome. U prilog ljubavi tu su i argumenti: Ana igra tenis kao u najboljim danima. Zadovoljna i zadovoljena žena je najlepše i najbolje stvorenje koje hoda zemljom. Žena koja ima anđeoski osmeh, zrači i za koju ne postoji nemoguće. Žena koja poraze pretvara u pobede, ne u da, nema u ima. Kada ste poslednji put svojoj nežnijoj polovini rekli da je volite, poklonili joj nešto, a da joj nije bio rođendan? Kada ste joj uputili lepu reč, izveli je u šetnju, pomazili po kosi i zagledali se u njene oči, koje su možda izgubile sjaj dok gledaju u vas, ali ne i ljubav? I biljka vremenom počne da vene ako je niko ne zaliva, ako nema dovoljno svetlosti, ako joj niko ne priđe. Nema izgovora: mi smo dugo u braku, tu su deca, svakodnevne obaveze, posao, jurnjava za novcem… Zastanite na trenutak. Neka stane sve! Vreme ionako ide sa nama i bez nas. Pogledajte svoju ženu. Setite se zašto ste baš nju izabrali za svog životnog saputnika, majku svoje dece, prijatelja. Budite uz nju da bi mogla da povrati sjaj u očima kada vas pogleda, da ima osmeh na licu, iako je pregazio dan pun obaveza, da stigne do finala svojih želja i podigne pehar dok ste joj vi podrška, najglasnija i najsvetlija. Žena zna da vrati: za malo daje mnogo, za ljubav daje sreću, za vas daje sve. Da li će Ana Ivanović uz svog izabranika stići do finala i podići pehar na Rolan Garosu, manje je važno, jer ona je osvojila pehar koji joj je nedostajao. Osvojite i vi svoj. Dobro jutro.

12
(Foto: Instagram )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. jun – crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

Reality crtica

Već je skoro decenija prošla od kako je Srbija postala jedan veliki reality eksperiment. Sve je počelo sa „Velikim bratom“ u jesen 2007. Za one koji su znali šta je reality program i koliko se narod „lepi“ za sadržaj koji podrazumeva voajerizam, ovo je bio opasan postupak. No, čelnici jedne tada ugledne TV kuće nisu razmišljali o tome šta je najgore što može da se desi ako otkupe pravo za ovakvu emisiju. Osam godina kasnije, pomenuta TV stanica više, praktično, ne postoji. Njen program je u potpunosti komercijalizovan, većina zaposlenih je otišla, uskoro će promeniti i ime… No, još od pomenute 2007, vlasnici ovdašnjih televizija se utrkuju ko će početi sa emitovanjem novog programa nalik „Velikom bratu“ samo još paprenijeg, vulgarnijeg i kontroverznijeg sadržaja.
Sada se čini se da smo dostigli dno. Jedna TV stanica skromnijeg rejtinga pretvorila se u non-stop reality, započela sa gnusnim akcijama, dovela talog srpskog stanovništva i čini se, svakom od učesnika, dala jasna pravila ponašanja i „cenovnik“. Gledaocu se sada čini da su pomenuta pravila u direktnoj vezi sa „cenovnikom“. Npr: psovka – 10, šamar – 20, šut u glavu – 50, seks (u zavisnosti sa koliko osoba) 100-400 poena. Verovatno se „poeni“ obračunavaju u evrima i verovatno su cifre veće od ovih koje sam navela budući da se ukućani utrkuju ko će ih imati više. Ko baci pogled na ovaj dvadesetčetvoročasovni sociološki eksperiment ne može a da se ne zapita – šta je sledeće? Posle tolerisanja psovki, tuča, uvreda na nacionalnoj i verskoj liniji, vređanja pokojnika, seksa pred kamerama i prepričavanja iskustava prostitutki i ostalih učesnika koji su dovedeni pred kamere iz najdubljeg društvenog taloga, zaista, šta je sledeće što će postati deo našeg televizijskog programa? Izgleda da su dani u kojima neko brine o gledaocima, te postoji zabrana emitovanja ovakvog, ekstremnog sadržaja, daleko iza nas.

Dobro jutro!
11

(Foto: wvurob.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. jun – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Ocene maturanata su zaključene, oni koji žele na fakultet već su duboko u odabiru istog, najduži raspust je počeo. Očekuje se da sad puste malo mozak na pašu pred velike odluke i obaveze, međutim, nisu svi osamnaestogodišnjaci samo u razmišljanjima o svojoj budućnosti, već i o tome šta ostaje u srednjoj školi kada oni odu. Ovog jutra, umesto autorskog teksta, prenosim vam u celosti pismo koje je osvanulo na oglasnoj tabli gimnazije u Zrenjaninu.

Nastavničkom kolektivu Zrenjaninske gimnazije,

Pre nego što počnemo, želeli bismo da naglasimo da ovo pismo nije upereno ni protiv jednog pojedinačnog učenika ili profesora, već želimo da skrenemo pažnju na jedan ozbiljan problem, koji je, nažalost, prisutan i u mnogim drugim školama i koji je vaša kolektivna odgovornost.

Naime, svi smo upoznati sa primerima nekih učenika koji su u povlašćenom položaju u odnosu na ostale učenike. To nas ni malo ne iznenađuje. Razlog zašto smo odlučili da se oglasimo povodom toga, tek sada je veoma prost. Ovih dana desilo se nešto za šta smatramo da je drastičan slučaj koji iziskuje i našu reakciju. Zbornicu potresa skandal: jednoj osobi popravljen je veliki broj ocena da bi ta osoba završila školovanje kao vukovac, iako je iz nekih predmeta čak trebalo da ima i trojku! Na određene profesore vršen je veliki pritisak od stane dela sadašnjih, ali i bivših profesora (koji, očigledno, još uvek imaju veliki uticaj). Ono što je nas, kao učenike, šokiralo jeste da situacija seže još dublje. Ima mnogo primera.

Toj osobi je profesor napisao maturski rad. Ta osoba za sve ove godine nije imala prosek 5.00. Posle prve godine su zamenjena dva profesora iz tog razreda jer nisu hteli više da joj popravljaju ocene. (Citiram: “Sad sam joj popravila i nikad više!”). Na njihovo mesto dovedeni su profesori koji su bili spremni da tolerišu nerad, neznanje i da daju ocenu 5, jer ih tako zamoli mama.

Mi kao učenici želimo da vas upitamo: Zašto?

Zar su sve moralne vrednosti kojima ste nas toliko učili, za koje ste se vi, kao navodno zalagali, toliko ništavne?

Štrajkovali ste pet meseci, navodno ste se borili za neke principe. Sad vidimo koliko vrede vaši principi.
Govorili ste: „Bežite deco odavde, ovde nema budućnosti.“

Pa naravno da je nema. Obrazovni sistem trebalo bi da bude stub celog društva. Vi ste nam na svom primeru pokazali na kakvom stubu počiva naše društvo.

Sve je namešteno u školi. Od početka. Razredi se sklapaju po principu ko-mu-je-tata. Postoje dupli standardi. Učenici sa vezom ne moraju da rade ništa i proći će bolje od mnogih koji ulažu više truda i imaju veće znanje. Ocene popravljaju mame, tate, babe, tetke. Maturske radove pišu profesori. Razredi u kojima su deca bogatih su uvek, igrom slučaja, za klasu bolji od drugih.

Tu nešto ozbiljno ne štima.

Šta reći? Razočarani smo. Odbacili ste principe i vrednosti. Zaboravili ste šta su obraz i čast. Ukaljali ste ugled naše škole, a i škole kao institucije uopšte. I, pre svega, izigrali ste one koji su vam dali najviše poverenja. Pljunuli ste u lice učenicima.

Ali nije sve tako crno…

Bilo je onih koji su reklil: ”Oprostite deco, nisam mogla. Popustila sam. Pritisak je bio prejak.”

Bilo je onih koji su se šokirali od stvari koje su se od njih zahtevale. Bilo je onih koji su rekli: “Izvinite…”

I njima hvala.

A što se vas ostalih tiče, želeli bismo da se zamislite nad ovim što ste upravo pročitali. Želeli bismo da se ovakve stvari više ne događaju, jer one idu na štetu svih.
Želeli bismo da se podsetite šta to znači biti profesor.

Srdačan pozdrav,

Vaši učenici.

78(Foto: toniokreger.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (31. maj – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Znate kada vam se u životu desi nešto malo, neočekivano, što nije nikada do sad, gotovo kao po filmskom scenariju, makar američke komedije? Samo što u njima uvek na kraju sve bude u redu, svi se nasmeju događaju, a publika izvuče možda čak i pouku. Ja sam i dalje na toj prvoj stranici nedovršenog scenarija. Dakle, pre neko veče u kuhinji stana na petom spratu, sedim i pričam sa cimerkom, sigurno nekih 45 minuta. Ode ona da spava, odem ja u sobu, i nedugo zatim vratim se u kuhinju, palim svetlo, hoću da bacim smeće. Sagnula se ja, kad, iza šporeta, izviruje MAČE! Pored miniinfarkta, uspela sam samo da izgovorim „Štaaaa?“, verovatno se u isto vreme raznežim, obradujem, šokiram i ostanem tako sagnuta, oči u oči sa malim tigrastim stvorom koji trepće i gleda po nepoznatoj joj prostoriji. Probudim cimerku, koja odmah reče da je nosim dole, što i jeste negde razumno – da je zadržimo ne možemo. Takva je priroda posla, dnevnog rasporeda, života, bilo bi neodgovorno imati ljubimca po svaku cenu, a da ga zanemariš. Nije htela ni mleko, kao da je nečija pa sita, a taj neko baš i nije brinuo o njoj revnosno, čim je šmugnula po simsu petog sprata, na terasu pa u kuhinju, recimo. Jedna mačka manje-više, reći će mnogi, pa i ljudi pate, zaboravljeni su, treba im pomoć. Đuzi Stojiljkoviću, glumačkom bardu, ovih dana slabo ko dolazi u posetu u bolnicu. Pa gde onda jedno mače da nađe sreću u ovoj ludnici… Proletele mi kroz misli sve one životinje koje sam sakupljala po ulici, pa udomljavala, što kod sebe, što u porodicama od Sombora do Beograda. Setih se i pre pet godina akcije spasavanja mačeta s drveta u visini isto petog sprata, kad sam sa komšijama, posle cele noći tešenja nepoznatog mačeta prikovanog za grane, tek ujutru dobila Zelenilo, a mače nonšalantno sišlo s drveta… nema veze, ni ne zna koliko je srećno i voljeno bilo tada. I moje maštanje kad sam bila klinka da imam veliku farmu sa životinjama, gde bi im svima bilo super, baš bih se potrudila. Znate, takve ljude danas nazivaju budalama, pomerenima, dokonima. E, pa to sam htela da budem. Radije nego budala koja se kandžama drži, kao i mnogi, za tu nadu da će nam biti bolje i bolje, i bolje… Zašto ovo pišem? Samo da poručim da zagrlite svog ljubimca, ljudskog, psećeg, kučećeg… sve nematerijalno što imate, i kažete – čim tebe imam, ovo jutro je lepše!

Dobro jutro!

88(Foto: imgkid.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (30. maj – crtica)

piše: Vlada Tododrović

 

 

CRTICA – bosonoga starost

Koka-kola i osmeh! To je interesantan slogan. Ali ne baš uvek. Juče sam, idući ulicama našeg grada, naleteo na dve prazne flaše koka-kole. Privezane crnom trakom za stopala nekog starca koji je pretresao sadržaj kontejnera.

Sve više i više prosjaka na ulicama, sve više i više onih kojima je kontejner izvor preživljavanja. Doduše, kako smo sve više siromašni ko zna da li je i kontejner dovoljan. Eto, pade mi na pamet kako sam ranije viđao svakakve bušne patike ili cipele kod beskućnika, pokupljene ko zna kada i odakle. Ali ne i koka-kola pravljene papuče. Dok se imalo – bacalo se sve i svašta.

Dakle – da li ćemo se opametiti, jednog dana kada ponovo budemo imali? Da se ne razbacujemo. Da li ćemo se postarati da obezbedimo svima dostojanstven život? Da bar ne moraju ljudi da se zavlače u kontejnere. Ako je prema ranijem iskustvu – odgovor svi znamo. I nije baš za hvaljenje.

U suprotnom, ostaje nam samo koka-kola. I osmeh – ali to samo u reklami.
10

(Foto: www.novilist.hr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. maj – crtica)

piše: Vanja Savić

 

 

Ima tome nekoliko godina kako sam dobila fotografiju na kojoj je smajlić s porukom: „I ja idem u Lazu“. Prvobitno sam mislila da je moja drugarica mnogo maštovita i da pokušava da me oraspoloži ovakvom porukom. Ali, na moje iznenađenje, ova fotografija je delo nekog drugog maštovitog lika i na neki način „dobrodošlica“ pacijentima u duševnoj bolnici „Laza Lazarević“. Šta je pesnik hteo da kaže ovakvom dobrodošlicom? Ima više tumačenja, a jedno od njih glasi: kako bi se pacijent što bolje i prijatnije osećao, na samom ulazu ga dočekuje smajlić koji mu poručuje da nije sam i da i on ide u „Lazu“. Pa, naravno da nije sam! Jer da je sam, bio bi kod kuće a ne tu gde je dospeo. Nisam sigurna da je bilo ko od pacijenata i video tu poruku prilikom dolaska. Osim ako dobrovoljno nije ušao na vrata bolnice, što je malo verovatno. Pa se pitam kome je zaista upućen smajlić? Kod nas se uvek nešto krije iza ćoška. Tako i ovaj smajlić, duboko sam ubeđena u to, krije neku za nas još uvek ne razjašnjenu poruku. U međuvremenu se duševna bolnica „Laza Lazarević“ sređivala, prepravljala i nisam sigurna gde je smajlić. Živo me zanima, šta bi mi zaposleni u ovoj bolnici rekli, kad bi se pojavila na njihova vrata sa pitanjem: „Da li je smajlić još uvek tu?“ Dobro jutro. J

281579_258354590859113_5537221_n

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Puna su nam usta patriotizma, vekovnih ognjišta, junaka i herojstva, tradicije i nasleđa. Koliko smo iskreni dok vatreno govorimo o tome? Postoji mnogo razloga da se zabrinemo u kom smeru nam se  prave vrednosti tope pred vlastitim očima i nepovratno propadaju. Uzmimo na primer ćirilicu. Priznajte, koliko je koristite? Da li koristite srpski internet domen „srb“ na ćirilici ili kucate latinični „rs“? Znate li neku narodnu pesmu, a da nije mlađa od 50 godina? Znate li šta je to šumadijska dvojka, pesma na bas, kaval, reske, ili belilo? To zna grupa entuzijasta iz srednje škole „Mokranjac“ koja već dvadeset godina uči našu decu srpskom  tradicionalnom pevanju i sviranju. Sve je poteklo od inicijative nekoliko etno entuzijasta da se otvori etno smer pri muzičkoj školi „Mokranjac“ u Beogradu. Nije išlo lako, jer ovo je Srbija. Trebalo je ubediti kolege iz struke da nije samo Mocart ili Betoven vredan izučavanja, već da postoji i nešto naše što treba promovisati i usvajati, stvarati sveže snage koje će izučavati naše neiscrpno blago i izvoditi muzičko stvaralaštvo poteklo iz naroda. Teško se tada usvajala inicijativa mladih znalaca koji su samo želeli da svoje bitke biju vaskrsavajući srpsko muzičko nasleđe. Ko zna koliko je zidova u nečijim glavama tada trebalo porušiti. Ali, hrabru vojsku je bog čuvao i rezultat je više desetina školovanih pevača i svirača izvorne muzike, stare više stotina godina, prenošene s kolena na koleno i otrgnute od zaborava.  Ko zna na koliko je nastupa širom sveta grupa učenika, svirača i pevača, promovisala naše nasleđe i Srbiju na najlepši mogući način. Sigurno da većina nas nije često mogla da čuje za Sanju Ranković, Branka Tadića, Natašu Mihaljinac, Slavka Aleksića, Aleksandra Pavlovića, Zdravka Ranisavljevića, Miloša Nikolića, ili Vladana Baralića. To su profesori Mokranjca, usavršavani godinama da našu decu uče pevanju starih srpskih pesama, sviranju kavala, frule ili gusala, upoznaju ih sa narodnim igrama i etnologijom. Obaveza je da ih pomenemo jer to svojim strpljivim, marljivim, i uspešnim radom zaslužuju. Ako neko poznaje predsednika neka mu javi da ih odlikuje. Oni su to sigurno zaslužili, i njima bi mnogo značilo, a njega ništa ne košta. Neka im je sa srećom i neka ih, kad za to dođe vreme, naslede najbolji učenici. Od davnina ostade zaveštanje Stefana Nemanje: Zato ljubite, čedo moje, svoju pjesmu i svirku kao dušu svoju. I pazite dobro da vam pred kućom nikad ne zasvira tuđa pjesma i zaigra tuđe kolo.“ Dobro jutro.

44
(Foto: srbin.info, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Od rešetke do fotelje, ne dam ni kad nemam i spas iz noše

(KVAKA 202 – sreda, 27. maj 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Kineski predsednik Si Đinping poveo je sedamdeset funkcionera u obilazak zatvora, da vide šta ih čeka ako ih uhvate u korupciji…

Svaka čast Kinezima, ali mi smo mnogo humanije društvo, i retko koji lopov iz političke klase zaglavi na robiji; a i dok je tamo – šalju mu se slike iz ministarskih kabineta i javnih preduzeća da izabere gde će biti postavljen kad se naši vrate na vlast…

***

U Senti su se zbog ljubomore potukli gospođa od 73 godine i njen suprug od 77, pa je policija podnela prijave protiv obeju strana…

Nekima je ovo izgledalo smešno, da se ljudi u tim godinama tuku zbog nečega – čega možda ima, a možda i nema… Nisu u pravu, jer ljudi uvek reaguju slično: e, kad nema za mene – nema ni za druge; opet, ako ima – daj da sačuvam malo i za posle…

***

Vest da su na Islandu napravili šampon od kravljeg urina dolazi u pravom trenutku, jer našim farmerima preti propast zbog uvoza mleka. Tako da je ovo velika šansa za sve nas:
– za resornu ministarku: da podeli seljacima noše – da u štalama započnu novu proizvodnju;
– kupci će imati sjajne nokte od uvoznog mleka i sjajnu kosu od domaćeg šampona;
– a i seljaci će biti sigurniji da ih država neće lako varati, jer sad za prosipanje imaju adut mnogo jači od mleka…


12

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

 
(Foto: www.neowin.net, ilustracija)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

Nedavno je društvenim mrežama jedna fotografija napravila pravi dar mar. Na slici je slon koga prevoze u nehumanim uslovima na otvorenoj prikolici uvezan kanapima i lancima. Bruka, sramota, jadna životinja – komentarisali su posetioci ne uviđajući da tu nisu čista posla. Slon u punoj brzini, na autoputu, blizu Zapadne kapije Beograda, ima podignute uši. Kako je to moguće? Gde je tu fizika? Nema je, jer nema ni živog slona. U pitanju je bila poliesterska figura koju je proizvođač transportovao na sajam u Novom Sadu. Sve se sleglo, mir je zavladao, svima je laknulo. Eto dokaza da ništa nije onako kako izgleda. Miran tih i povučen porodičan čovek, koji ni mrava ne bi zgazio, u naletu ludila ili ko zna kojeg već poriva, poubija porodicu, ili pretuče ženu a decu načini siročićima. Lepa i atraktivna žena, uvek doterana i upadljivo našminkana već od jutra, prikriva modricu ili ako već zbog batina ne može bez lekarske pomoći, umesto da okrivi muža nasilnika, okrivi sebe da je trapava i tragove premlaćivanja opravdava padom niz betonske stepenice. Majka sa bebom, koja prosi, molećivim pogledom mami sitninu i sažaljenje, svoje dete je uspavala nekim sedativom, a po završetku radnog vremena sa trotoara će je pokupiti korpulentni baja u golfu sedmici i verovatno je da će zajedno otići u prostranu kuću da broje pare naivaca. Požrtvovanom ocu koji nadniči da bi dovoljno zaradio za lekove bolesnoj supruzi, decu oduzimaju dok je na poslu i pravdaju to brigom da su zapostavljena. Onu zaista zapostavljenu decu gledamo kako šetaju gradom, presreću starce i pljačaju ih, ili ako su odrasla rade uglavnom poslove gde je poželjna upotreba sile. Od ubica postaju psihijatrijski slučajevi, a žrtve po blatu valjaju rijaliti spodobe. Ništa nije onako kako izgleda, potvrdiće vam mnogi, ali šta je onda pravo u stvarnosti koju živimo? Da li se to pravo, ispravno i ljudsko, zagubilo u nekoj pukotini koju smo sami otvorili pa odmah zatvorili i prekrili glibom moralnog posrnuća? Šta to treba da se desi pa da opet crno bude crno, a belo bude belo. Ovakvo sivilo je dojadilo. Dobro jutro. 

88(Foto: cogpsy.info, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Juče su neki od nas bili romantični. Sve se im se nekako poklopilo. Nekadašnjem najvećem sinu jugoslovenskih naroda došli su romantični poklonici u Kuću cveća, uživajući u različitim kulturnim programima posvećenim pokojnom Danu mladosti. A na Avali, takođe se dogodila istorija. Počela je nova tehnološka era gašenjem stare analogne opreme za prenos TV signala uključivanjem nove, digitalne. Slika oštra, ton jasan, određeni tekstualni prateći sadržaji koji do sada nisu bili dostupni, eto to bi ukratko značilo da je vreme okretanja antene, penjanje na što je moguće višu kotu kuće ili zgrade, sneg ili šum, razlivene boje, prošlost koju ćemo brzo zaboraviti. Lako se čovek navikne na dobro. Ali isto tako, to dobro i dosadi. Sećam se da sam pre četvrt veka, držeći prvi CD u rukama osetio pravo uzbuđenje zbog novog utiska slušanja muzike bez pucketanja ploče ili šuštanja kasete. A sada opet, volim da povremeno slušam ploče baš zato što su nesavršene. Stari vokmen, koji još uvek radi, povremeno nahranim audio kasetom i slušam muziku osamdesetih. Čudno, zar ne? Posle ere druga Tita koji je pre 60 godina naredio da se mora početi da gradi televizija za radne ljude i poštenu inteligenciju dolazimo u budućnost gde više ne postoji VHF ili UHF područje.  Ali, to nije sve. Došla je era nekih novih bogova koji jednim potezom povlače poteze od kojih zavisimo. Tako recimo, po najavama više neće postojati ni 9000 radnih mesta u javnom sektoru, a moguće je i da će uskoro prestati i da zvone zvona Crkve sv. Nikole u Prištini da se tamošnji muslimanski živalj ne bi uznemiravao. Penzioneri, kako je najavljeno, neće imati razloga da gunđaju premijeru za penzije, a neće izostati ni nove podele po pitanju platformi ili deklaracija o Kosovu. Samo da ne zaboravim da nije bilo bolje ni pre, kad je Tito zemljom hodao, jer nismo imali ove, ali imadosmo neke druge brige, samo što nam one sada izgledaju manje jer smo mnogo toga zaboravili, a i mlađi smo bili. Ništa se promenilo nije osim što njega nema, a stare brige su nam i dalje tu nafilovane nekim novim, egzistencijalnim. Slabo i teško pamtimo, brzo i lako zaboravljamo. Po navici, zaboravićemo i ovaj istorijski preokret koji je pokrenula digitalizacija, a na koji nas je opet naterao neko drugi, koji je sve to fino i  platio. Evropa. Još jednom smo se uverili da sa nama mora oštro, ali, digitalno.  Dobro jutro.

77  (Foto: www.advertiser-serbia.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. maj – crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

Crtica evrovizijska

Juče je jedan moj poznanik prokomentarisao: „Čujem da je bio neki politički skup u Beču. A neki su i pevali.“ Evrovizija je, kakav god skup danas predstavljala, u subotu proslavila 60. rođendan. Jubilej je obeležen u glavnom gradu Austrije zahvaljujući prošlogodišnjoj pobedi Končite Vurst. I tako su se pre dva dana neki ponovo sprdali sa ovom manifestacijom, neki su celo veče komentarisali fenomen Končite Vurst, a neki grickali nokte tokom glasanja duboko verujući da je naša pesma najbolja. I zaista, naša Bojana Stamenov je ispunila očekivanja i bila sjajna, mada pesma nedovoljno prikazuje njene  glasovne mogućnosti. Izdvojila se među nekoliko kvalitetnih kompozicija od 27, koliko ih se takmičilo, i na trenutak zasenila svoj tim iliti delegaciju, kako se to sada kaže, koja mesecima privlači daleko veću pažnju no što zaslužuje. Ukratko, završilo se još jedno evrovizijsko veče koje je, prema mišljenju mnogih, tek senka nekadašnjeg takmičenja i u mnogo čemu farsa nalik Oskaru.

A i geo-politika se umešala u ovo dešavanje upadljivije nego ranijih godina. Ne zbog zviždanja predstavnici Rusije, ne zbog ulaženja Australije u takmičenje niti zbog glasanja po principu „ja tebi, ti meni“, ni zbog LGBT aspekta na kome se toliko insistiralo, već zbog toga što nam je „zakazala“ dijaspora. Stvarno, gde su ti čuveni glasovi dijaspore u koje su se svi uzdali? Gde su glasovi ex Yu republika? Da li je moguće da nam toliko dobro ide da su se ljudi masovno vratili u Srbiju pa iz Švedske, Nemačke, Austrije, Slovenije ili Australije nije imao ko da glasa za nas? Bilo kako bilo, ostaje nam da se pitamo u šta ćemo se uzdati tokom idućeg izbora za pesmu Evrovizije i da li će ova skupa zabava u našim očima ponovo imati jednaku svrhu.

Dobro jutro!

55(Foto: Screenshot www.youtube.com)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (24. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ne kaže se uzalud da ko ima dobar komšiluk ima sreću da mu rodbina ne treba. Ni o čemu ne treba da brine, dovoljno je samo da bude dobar sused. Važno je da povremeno i sam bude od koristi tom kolektivu, a ne samo da koristi blagodeti komšijske sloge. Stara je priča da je neki čovek prodajući kuću straćaru po neopravdano visokoj ceni, svoj čin pravdao time da ima dobre susede. A to mnogo više košta od cigala i maltera, zidova i krova. U moje vreme, kad sam bio dete, bilo je prirodno da obilazimo starije i pitamo da li im nešto treba. Uglavnom se kupovao hleb, nabavljalo mleko u kesama, ili odlazilo po cigarete, novine. Ostalo su nabavljali stariji, recimo voće i povrće na pijaci. Onda su došla druga vremena, sve se promenilo. Mnogo ljudi je promenilo svoj komšiluk, sticajem raznih okolnosti. Zaboravilo se na zajedničke kafice, udruživanje prilikom zajedničkih radnih akcija, pozivanje na slave i rođendane, pa se prešlo na neke ružne, i ne baš za ponos vredne isticanja navike. Skoro da se prvi susedi nisu ni poznavali. Svako je u novi kraj doneo neke zavičajne navike koje domaći nisu prihvatili sa odobravanjem smatrajući da je to nešto naopako. Ali i to se polako menja. Upućeni jedni na druge, ljudi se okreću jedni drugima i prilagođavaju. Mnogo je, uostalom, lepše živeti u slozi, razumevanju, solidarnom deljenju i pomaganju. Lepo je kad znaš da si nekome bio od koristi, a još lepše što se taj neko oseća potpuno zbrinutim. Lepa reč, koja kesa keksa, sto grama kafe koju ćete zajedno ispijati svakog jutra ili popodneva, kesa povrća ili voća… i život postaje mnogo kvalitetniji i duhovno bogatiji. Ovoga jutra setite se nekog starijeg iz komšiluka, i ako  imate vremena, svratite i upitajte treba li mu šta iz prodavnice ili sa pijace? Čak i ako ne treba, ako odbije taj znak dobre volje, nema veze. Vama će biti lepši dan, a ulepšaćete ga i onome kome ste iskreno ponudili pomoć .To je nešto. Ne košta ništa, a vredi sto dukata čovekoljublja, možda i mnogo više. Dobro jutro!

1
(Foto: spongebob.wikia.com ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Matorci znaju kako… (FOTO)

.. da se zabave, glupiraju, da se vole, da budu radoznali, nemirnog duha, da probaju nešto novo, da budu originalni i kreativni… i mnogo su slatki! :)
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

(Foto: boredpanda.com)

Objavljeno pod 11 Radioaktivne slike | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (23. maj – crtica)

 piše: Dejan Grujić

 

 

Ako su deca ukras sveta, onda su žene jelke na koje kačimo te ukrase. Ukrasi umeju da budu baš težak teret. Ali, žene ih podnose ćutke i bez gunđanja. Muškarci se obično bave lovom, što će reći jure razne poslove za mizernu zaradu, a žene su nekako zadužene da vode računa o tome šta se jede, pije, oblači, i da li su deca sita otišla u školu. Da ne zaboravim da veliki broj žena osim ovih, ima i obavezu da radi u firmi, u većini slučajeva isti posao za manje para nego kolege muškarci. Desilo se tako da je u Valjevu jedna mama ostavila dete koje ima samo pet godina i otišla u kupovinu. Dete se zaigralo i palo sa petog sprata zgrade u Valjevu. Ne dao Bog ni jednoj majci takvu sudbinu. Ko zna šta se sve u njenoj duši sada dešava dok se lekari bore za život deteta. Osuda okoline, rođaka, prijatelja, medija, odgovornost, sudsko gonjenje, a ponajviše osećaj krivice i samooptuživanja, biće za ovu ženu neminovnost koju ništa ne može da promeni. Za to vreme, svi ćemo biti generali posle bitke i navoditi šta je sve trebalo da učini ova nesrećna žena. U celoj priči niko se neće zapitati zašto se sve to dogodilo? Da li je baš samo nemar u pitanju? Zašto je i pod kojim okolnostima ostavila dete od pet godina zaključano u stanu? Šta je sve morala da obavi dok se ostatak porodice ne okupi? Verovatno sve ono što muškarac ne mora ili se podrazumeva da ne treba da radi. Gde je dete od samo pet godina videlo da se može leteti? Da li su krivci za to televizijski programi gde je sve moguće i dopušteno? Pretpostavljam da bi, pre svega što će javnosti ispljunuti samozvani stručnjaci za sve analizirajući ovaj slučaj, bilo dobro da sami pronađemo odgovore na ova pitanja osvrnuvši se kritički na svet u kome žive naša deca. Ja ne želim da unapred donosim odgovore i zaključke. Toliko mudar nisam. Dobro jutro.

Mother busy multitasking with children in kitchen at breakfast time

(Foto: imgkid.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. maj – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

„Od izvora, dva putića vode“, kaže jedna pesma. I čini se da je jednostavno. Imaš izbor, pa izvoli. Ali, nije. Jer se ne vidi kuda ti putevi vode. I kako onda doneti pravu odluku. Neki stručnjaci bi savetovali ono staro pravilo – stavi na papir za i protiv, pa izvagaj. Lako je to reći. Šta ako je jednak broj arugumenata na obe strane? Šta ako su oba puta loša, ili oba dobra? Ili, šta ako papir ostane prazan?

Gaj Julije Cezar je bacio kocku i prešao Rubikon. Aleksandar Makedonski je presekao Gordijev čvor. Ali, oni su bili velike vojskovođe, lako je njima. Šta da radi jedno malo, obično ljudsko biće pred velikom dilemom? Možda pomaže ono dečije „eci-peci-pec“? Bacanje novčića? Hmmm.

Možda ipak čekati znak od više sile. To pomaže u bajkama, uvek je tu neka dobra vila koja zna šta treba. Ali, život nije bajka. Nema dobre vile.

I, na kraju, sam odlučuješ. Na večito pitanje „da li da ustanem, ili da odustanem“ odgovor obično da alarm, koji već peti put zvoni.

Dobro jutro!

55

(Foto: tech.co ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

I Demokratsku pravili Kinezi, maši brže ručicama i bik socijalista

(KVAKA 202 – četvrtak, 21. maj 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Gledajući ovo što se dešava u taboru Demokrata, čini se da su sve naše političke stranke – pravili Kinezi. Dok rade rade, a kad se pokvare, to jest izgube vlast – niko ne popravlja, nego se kupuje novo. Ali opet na buvljaku…

***

Jedna domaća banka obučila je deo zaposlenih da se sporazmevaju znakovnim jezikom – da bi pomogli svojim nagluvim klijentima…

Sigurno je da ovakva ideja zaslužuje pohvale, ali se postavlja i pitanje da li će ovim ljudima biti predočene sve informacije koje imaju i drugi korisnici? Nadajmo se da hoće, a da će bankari – za one stavke koje se pišu sitnijim slovima – brže mahati rukama…

55***

Kad je odbegli bik u španskoj provinciji Toledo dospeo do parka, jurnuo je između šokiranih prolaznika, i zaleteo se pravo u jedna invalidska kolica, iz kojih je nepovređena iskočila devojčica i počela munjevito da beži. Za jedne je ovo bilo čudesno isceljenje, a za druge prevara radi prošnje…

Ipak, zar nije najveće čudo to što je bik od svih prolaznika pojurio baš lažnog invalida?! Tako da, bik sa ovakvim sposobnostima sigurno zaslužuje mesto u komisiji ministra Vulina za reviziju penzija, čak i da nije socijalista…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).
(Foto: sumadijapress.co.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Gradsku slavu, Spasovdan, Beograđani će i ove godine obeležiti s nadom ali i stepnjom. Šta nam donosi ova svetkovina, kakve izazove možemo očekivati u periodu do sledeće slave? Dobro, ono što unapred znamo, po najavama vlasti, čekaju nas već tokom leta radovi na Beogradu na vodi. Čeka nas i promena tarifnog sistema u javnom prevozu, a tu su verovatno i nova radna mesta za buduće komunalne policajce. Uređenje zelenih površina i sadnja cveća, projekti su koji će trajati cele godine, a biće razlog da ponosnije šetamo pokazujući svojim gostima lepše lice prestonice. U povorci se, već danas, očekuje veliki broj građana koji će, svako u svojim mislima, prizivati molitvom sreću i blagostanje. Jedino nam je vera u boga preostala kao nada i utočište od svakodnevnih briga i nevolja. Od političara vajde nema. Oni su prezauzeti matematikom, razgovorima što tajnim, što javnim, trčanjem od jedne do druge strane ambasade, uveravanjima i obećanjima. Neki naši političari baš kao i seljačka mlada koja se prvog jutra nakon bračne noći snebiva pred starijima jer zna da oni znaju šta je radila prethodne noći, s nelagodom pred narodom vrše svoje poslove, a sve u svoju korist. S jedne strane jauci za hronično nedostajućom milijardom evra koja bi zakrpila rupu u budžetu, s druge zaposleni u javnom sektoru i penzioneri koji cupkaju čekajući povratak starih primanja, s treće oni koji vredno računaju na šta odlaze pare koje su im smaknute zbog boljitka, s četvrte tumači naše stvarnosti koji izbacuju podatke o ubijenima, progonjenima i oštećenima, neisplativim projektima, rekonstrukcijama i tako dalje… Nije lako ni nama, a ni bogu s nama. Ne znamo šta pre da ga molimo, a opet ni on sam ne zna odakle da počne da nas vadi. Da li je rešenje u čekanju boljih vremena ili u zasukanim rukavima? Posla ionako nema, ono što radi svodi se na administraciju, trgovinu i trange-frange presipanje, s težnjom da se plaćanje poreza i doprinosa što je moguće legalnije izbegne. Vraćamo se na priču o seljačkoj mladi. Ona zna ono što mi verovatno ne znamo. Svaki dan u određeno vreme, nezavisno od toga ko je kod kuće ili nije, ona oseća potrebu da obavi svoju dužnost. Pa ko je došao – došao, a ko nije – ko mu kriv. Dobro jutro!
10
(Foto: www.naslovi.net arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Vladike u tranziciji, ustajati pre dva i uta-ta, Makedoncite!

(KVAKA 202 – sreda, 20. maj 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Izgleda da je na Svetom arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkve bilo žestokog prepucavanja, uz uvrede i medusobne optužbe za raznorazne afere, kao na skupštinama Zvezde i Partizana… Što opet znači da bi i vladike mogle lako da se ujedine – samo da im neko malo zapreti privatizacijom…

***

Ako spavate malo, ili spavate previše – izloženi ste u oba slučaja visokom riziku od moždanog udara. Pa sad gledajte kako da odmerite pravu dužinu spavanja…

Nema ovde velikog mudrovanja, niti boljeg leka od sopstvene discipline… Da biste lako i brzo zaspali, ne dolazite kući iz provoda pre šest ujutru! A da ne odužite u krevetu – gledajte da na prvu jutarnju kafu sa društvom stignete makar do dva po podne…

44

***

Kad gledate ove Makedonce, ne možete da ne pomislite koliko smo ispred njih u razvoju demokratije… Oni tek sad izlaze na ulicu, a nama su mitinzi i kontramitinzi propali pre skoro 20 godina; a da ne pričamo da ih još nisu ni bombardovali…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

 

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. maj – crtica)

piše: Vanja Savić

 

Ovaj alfabet i kalendar su delo gluvonemih osoba. Želimo da uzmete ovaj kalendar da zajedno budemo srećni. Cena kalendara je po Vašoj želji.

HVALA

Biti gluvonem je kao bez života , kao bez vida, kao bez zdravlja.

Koliko puta vam se desilo da dobijete ovakvu poruku i da se već posle nekoliko minuta pošto ste dali novac razočarate jer je nepoznata osoba možda iskoristila osobe sa invaliditetom i vas? Svesni smo da na svakom koraku ima ljudi koji nemaju morala, još manje obraza i da koriste sva sredstva bez imalo stida da dođu do novca. Takvi ljudi svojim ponašanjem ruše vašu veru i želju da pomognete ljudima kojima je pomoć potrebna. Ipak, ima i drugih primera. Na relaciji Banovo brdo – Glavna pošta, često srećem čoveka koji nosi i deli kalendare na kojima je jednoručna azbuka i zaista je gluvonem. Uvek se osmehom obrati i nikog ne sili da uzme kalendar, a zapamti svaku osobu koja mu je već dala novac. Zapamtio je i nas. Nekoliko puta sam ga srela dok sam se vozila sa sinom i ćerkom. Ali u nedelju je samo devojčica bila sa mnom. Prišao nam je, pomazio Teodoru, i njih dvoje su započeli „priču“ prstima. Pitao me je i za sina, pokazao rukom, slegao ramenima i shvatila sam šta je hteo. Kad sam mu odgovorila da je sa društvom, nasmejao se. Ljudi u autobusu su gledali kako se sa lakoćom dete od dve godine sporazumeva sa čovekom koji po mnogima nije osoba sa kojom bi tako malo dete trebalo da komunicira. Čula sam komentare. Nije me bilo briga. Moju decu učim da ljude dele na dobre i loše, a ne na osobe sa invaliditetom i bez njega. Mnogo osoba nema invaliditet, ali su veoma ograničeni a da toga nisu ni svesni. Da se vratim na čoveka iz autobusa… Teodora mu je pevala pesmicu i on je posmatrao njene pokrete lica i usne. Kad je završila, dobila je aplauz od njega i, na njenu veliku radost, izvadio je kesicu sa bombonama. Pogledao je u mene, pokazao kesicu pa Teodoru, i ja sam klimula glavom. Bio je to znak odobrenja. Njih dvoje su podelili bombone. Nije uzeo pare od nas, naprotiv, dobile smo osmeh, slatkiš i novog drugara. Situacija u autobusu se znatno promenila. Ljudi su počeli da uzimaju kalendare i da daju ko koliko može. Svima se osmehom zahvalio, a na izlasku kod Glavne pošte poslao je Teodori poljubac. I ona je njemu. Mahala mu je i dalje i rekla „ode ćika, dobaj ćika“. Pitam se da li mi ne možemo da vidimo ono što deca vide, ili ne želimo? Dok ne dobijem odgovor, razmislite da li možemo makar osmeh da uputimo nekom ko nas zamoli za pomoć, ako već drugo ne možemo. Dobro jutro.

55
(Foto: www.godvine.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. maj – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Oni koji sa strašću prate Evrosong iščekuju veče prvog polufinala. Očekuju broj devet, pod kojim nastupa naša Bojana. Devojka beskrajnog talenta, neobičnog izgleda i pojave, pesmom autora „Molitve“, puca na finale, a onda i na prvo mesto. Kažem puca, jer svi znamo da to takmičenje nije ništa drugo do spektakl oko koga se vrti mnogo para i različitih interesa, ponajmanje muzičkih. Fanovi su zaduženi da donesu pare i potroše ih po bečkim hotelima, hostelima, suvenirnicama, šoping molovima i restoranima. Muzičari su okupljeni u cilju promocije svojih pesama i projekata. Producenti i ostala prateća galanterija je tu da proceni gde i u koga vredi ulagati novac i kako ga umnožiti što pre. Pesme, aranžmani i tekstovi nisu ni važni. Važan je performans pevača, pojava, što luđe to zavodljivije, traženije i uočljivije. Prestiž je slanje predstavnika na ovu manifestaciju, čak i daleka Australija šalje svoje muzičare. Naše komšije su odustale ili su, ako već učestvuju, pozajmili muzičare koji su već ostvarili uspeh na ovom takmičenju. Crnogorcima smo prepustili „Lane moje“, bratski i bez gunđanja kao onomad Bosancima „Lejlu“. Glasanje je posebna politička priča. Svako glasa u skladu sa interesima koje ima. Prvo se glasovi dele komšijama. Za svaki slučaj. I ove godine će najveći dobritnici poena biti države nekadašnjeg SSSR. Nama je slaba vajda od takvog skupljanja poena. Ako uspemo da dobijemo bar tri glasa na račun politike, bratstva i solidarnosti, puna kapa. Ostalo će zaista biti „na čast i poštenje muzičarsko“. Kad je već tako, šta onda traži naša Bojana na toj paradi „pijanstva i kiča“? Devojka svira ko zna koliko instrumenata, govori više svetskih jezika i peva kao bog, školovana je muzičarka, cela Srbija joj odaje priznanje da je jedna od najboljih koje imamo a ipak ide na Evrosong. Prepustila se komercijali. Nema ‘leba od „muzike koju voli i oseća“. Veliki greh bi bio poniziti je spletkaroškim kalkulacijama takvu kakva je, odlična i nenadmašna. Ako ima pravde onda bi ona trebalo da bude na vrhu. Ako tako i bude onda će se takva vrhunska umetnica naći, u društvu bradate žene, zalutalih hard rokera, transvestita ili evnuha. Oni su ranije pobeđivali. A njen adut je samo glas. Strepim da to Evropi nije dovoljno. Ona hoće još. U opštem ludilu pobediće onaj ko je još luđi, šokantniji ili neko kakvog do sada još nismo mogli ni da zamislimo. Neka joj večeras zvezde budu naklonjene, a ona Srbiju predstavi na engleskom jeziku, pa makar i ne dobila priznanje od onih kojima u duša od para a emocija vredna taman koliko šljokica, laser ili dens grupa na „stejdžu“.  Dobro jutro! 

22
(Foto: infenetwork.net, )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar