Ustanak (21. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

„Izvini molim te, da li su oni normalni, uopšte?“. To pitanje sam postavio sebi, ali i mom prijatelju čiji sin ide u prvi razred osnovne škole. Posle samo petnaest radnih dana u školi, mališan je od učiteljice dobio nekakav test u kojem se nalazio jedan čudan zadatak. Naime, u dva reda poređana su po tri pravougaonika. Od sedmogodišnjaka koji još ni pertle ne ume sam da sveže kako treba, a nekmoli zna šta je to geometrijski oblik, mudri kreator zadatka očekuje da prebroji koliko ukupno ima pravougaonika na slici. Nije odgovor šest, ako ste to prvo pomislili. Stiglo se do 18 pravougaonika, pod uslovom da se svaka unutrašnja ali i spoljašnja linija tog oblika od dva puta po tri pravougaonika tretira kao moguća stranica pravougaonika. Šta sad kažete, nije vam jasno? Kaže meni tata mališana da je pitao učiteljicu otkud joj takav zadatak u testu, pa još i znak pitanja na ponuđeni odgovor mališana, a ona je samo rekla: „To je greška, ovo je zadatak za učenike četvrtog razreda“. Opet ja njemu kažem, „nije nego“. Šta u stvari mi hoćemo od dece? Da li pokušavamo da ih zainteresujemo da složene zadatke rešavaju kroz igru, kao na primer Finci ili Šveđani, ili hoćemo da im kao pravi Srbi ubijemo svaku volju da se posvete razvoju pre svega mašte i ideja kako da učine svoju zemlju lepšom i bogatijom. Znamo dobro gde smo mi a gde su Šveđani. Oni ne broje pravougaonike, oni ih kreiraju i prodaju svetu. Ne treba deci crtati da nismo sposobni da smislimo kako da ih obrazujemo, vide to oni sami. Posle nam je đavo kriv, kada izgube volju za napredovanjem u učenju, pa samo otaljavaju školu svesni da nije korisna. Ko zna koliko će mama i tata širom Srbije, koje tek čekaju zadaci bez smisla i svrhe, na pitanja svojih naslednika kako nešto da reše moći samo da odgovore: „Da li su oni normalni, uopšte?“. Evo ja odmah odgovaram da nisu.

Dobro jutro!

(Foto: Dejan Grujić)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ljudi, ode leto. Srećom, samo kalendarski. Senzacija u Srbiji je bilo to što nam je vreme najmanje ličilo na letnje, ali ništa zato. Smenjivali su se različiti programi na otvorenom prostoru u Beogradu, ali i u drugim gradovima Srbije. Bio sam u prilici da nekim zanimljivim manifestacijama i sam prisustvujem. Recimo da je u Novom Sadu i Beogradu posle nekih masovnih dešavanja ostalo toliko plastike i lima iza posetilaca da se od tog krša mogla napraviti gomila koja bi možda nadvisila i neku višespratnicu. Dobro, ekološka svest nam nije jača strana, ali zato imamo čime da se podičimo kada pratimo trend zaustavljanje pošasti koja se zove plastične kese. Znamo koliko dugo im treba da nestanu sa lica Zemlje, ali ne znamo još uvek da su se tiho i bez pompe, u akciju naplate kesa uključili i mnogi prodavci u bakalnicama, pa i pijačnim tezgama. To ima i dobru stranu, između ostalog, zato što ćemo morati da se vratimo dobrim starim platnenim cegerima ili starinskim pletenim korpama koje su čak i naše majke nosile na pijac, onomad. Saznajem da je jedan od najvećih trgovaca u Srbiji odlučio da prodaje cegere i za njih daje doživotnu garanciju. To znači, ako se pocepa, donesete im stari i dobijete za njega potpuno novi bez obrazloženja ili pokazivanja računa. Krug se tako širi, a opet zatvara u lancu reciklaže kojoj ne mora da nas uči Evropa da bismo i sami znali koliko je važna. Jedva čekam da zabrane one grozne plastične boce i zamene ih isključivo staklenim, ili makar uvedu kauciju – pa da za vraćenu plastiku dobijemo koju paru. Nije to mnogo, znam po iskustvima iz regiona, ali skupi se solidna svota novca vremenom a pritom i bar malo sačuva Planeta. U ovoj krizi, svaki vid zarade je dobro došao pa makar i od reciklaže kojoj ćemo tek da se hvalimo. A zarada je i čista životna sredina, priznaćete.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Izgleda da smo se malo uljuljkali u priče koje o nama šire turisti i novinari iz belog sveta da smo dobri domaćini. Turizam u Srbiji i nije nešto razvijen, ali bez obzira na to, u svetu postoje ljudi koji nas obilaze i to po svaku cenu. Ne ulazeći u to da mnogi od njih pristojno i zarade pišući o tome kako je ovde, ipak moram da primetim da se nekima od njih u sećanje zauvek ureže boravak u Srbiji. Nije čudo više to što smo jednom stranom biciklisti pozajmili ta dva jedina točka koja ima, da je čak i ministar policije morao da „vadi“ fleke. Takođe, uspevali smo da odžeparimo i one koji su nam donosili neke humanitarne pošljke, pa su opet neki naši ljudi, nedužni crveneli. Na primer danas, jedan mladi Kazahstanac, koji autostopom putuje, pravi reportaže i o tome planira da objavi knjigu, čeka u Skejt parku na Novom Beogradu da mu neko vrati ukradeni ranac. U tom rancu je bio hard-disk sa fotografijama i putopisima koje je nameravao da objavi po završetku putovanja po mnogim zemljama pa i našoj. Ovo je, kako kaže, prvi put da su ga negde na putovanju opljačkali. Sve se desilo dok je otišao do benzinske pumpe da napuni telefon, a ranac ostavio u šatoru. Kud baš u šatoru, prijatelju? Pa još u rancu? Pa ovo je Srbija, na sve treba da budeš spreman. E, zato ovaj momak i dalje kampuje u Novom Beogradu, a ja se iskreno nadam da to neće potrajati. Šta li će da napiše o nama kad se vrati kući, ne smem ni da pomislim. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/mischelle007)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

U ona davna vremena umlja i bezumlja, naše školstvo je negovalo kategoriju „društveno koristan rad“. To je podrazumevalo da se subotom ode u školu, pokupi i počisti otpad u dvorištu, skupe stare novine i staklena ambalaža ili pomogne oko radova koji su se redovno obavljali na sanaciji ustanove. Onda su došla takozvana „nova vremena“ koja su dovela do potpunog zapostavljanja ove aktivnosti učenika, pa se na to skoro i zaboravilo. Onda su usledile različite revolucije, ponajviše tehnološke koje su dovele do lakog pristupa kojekakvim medijskim sadržajima koji su prema mišljenju stručnjaka bili jedan od faktora poražavajućeg porasta nasilja među decom. Projekti kojima se želelo podstaći suzbijanje vršnjačkog nasilja kao da su bili pisani za odrasle a ne decu, iako i njima nisu bili nekorisni. Iz tog razloga, a posle brojnih ilustracija nasilja po društvenim mrežama objavljenim kao dokaz nedela, stižu nam i nova pravila koja već važe u školama. Ponovo se uvodi taj društveno koristan rad. Između ostalog, umesto izricanja kazni tipa „jedinica iz vladanja“, ubuduće će mali izgrednici morati da svoje grehe „okajavaju“ tako što će ih odraditi. Na primer, uništavao si školsku imovinu. U tom slučaju moraćeš da napišeš sastav o tome kako je u istoriji uništavano kulturno blago nekog naroda, ko je to i zašto činio. Dobićeš ocenu i na taj način razumeti šta su posledice takvog rušilaštva. Ili, pretukao si druga ili drugaricu. Opet moraš da pišeš o tome, pa da se posvetiš uspostavljanju zdravih odnosa sa vršnjacima, tako što ćeš, recimo da nosiš ranac onome koga si ponizio i povredio. Hajde da se ponadamo da će ovo doneti rezultata, mada lako se može skliznuti u rejon narušavanja dečjih prava koje smo sami zakonima uredili. Živ bili, pa društveno korisno videli.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/KenFukunaga)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Žale mi se prijatelji kako im je u poslednje vreme pala koncentracija. Zaboravljaju važne datume, obaveze na poslu izvršavaju sa kašnjenjem, izostaju sa dogovorenog fudbala jer su mislili da je četvrtak u sredu, kupuju u prodavnici sve pogrešno od onog što bi trebalo, ne mogu da se sete ljudi koje su nekada upoznali. E, tu sam se prepoznao. Već nekoliko puta mi se desilo da mi priđu fini ljudi na ulici, srdačno me pozdrave, upitaju za porodicu, zdravlje a ja pogubljeno odgovarajući molim boga da mi vrati sećanje na to – odakle ja poznajem cenjenog gospodina. Da se razumemo, nije bilo neprijatnih iskustava, daleko bilo. Sve protekne u najboljem redu, ali ja se u trenutku preznojim od straha da će me upitati: Čekaj, je l‘ se ti mene sećaš? Ne znam šta je to urođeno u ljudima da otvoreno priznaju: Izvini, ko si ti, ja ne mogu da se setim. NE smem ni da pričam kako se provodim na proslavama gde se skupi široka paleta rođaka koji svi polažu pravo na sećanje da me znaju još dok sam bio u pelenama. Kako postupiti u takvim situacijama, pitam se. Kako ne izazvati nelagodu kod nekoga ko vam je čista srca i otvorene duše prišao i pozdravio vas? Moj odgovor je – nemam pojma. Pitao sam druge i niko nije znao da mi odgovori. Ostalo mi je u pamćenju samo ono što sam davno čuo od moje baba Mike, stare Aranđelovčanke, koja je na to pitanje „znaš li ti baba Milena ko sam ja?“ odgovrala: „Ma, poznajem te ja sine, samo ne znam koji si“.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/geralt )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Zamirisala je paprika širom Srbije. Početak septembra za većinu nas predstavlja alarm da je došlo vreme da se misli na narednu zimu. Mnogo smo gladni pa trpamo u zimnicu sve što nam padne šaka po akcijskim cenama. Takvi smo, ne pravimo računicu o tome da li je nešto povoljnije ili nije, važno je da je domaće, i da je zdravo. Neprskano. Nekako ispod streha improvizovanih poljskih kuhinja zapodeva se ovih dana mnogo tema. Ima mnogo da se peče i ljušti, zatim i kuva pa to ume da bude i dosadno. Eto razloga da se iz džepa vade priče za ubijanje vremena. Priča se među ajvardžijama između ostalog o tome da su počele sezone rijaliti programa, da su to najskuplji „projekti“ da će biti luksuza ali za ukućane koje odaberu producenti. Narodu ostaje da ljušti, mislim papriku, i gleda u ekran odakle će nas bombardovati psovkama začinjenim kadrovima umetničkih slika, gliserima, veštačkim jezerima i dvorcima od suvog zlata. Ne baš glasno, priča se oko pečene paprike, i o slučaju gde je jedna starica uzela pravdu u svoje ruke i presudila investitoru koji je hteo baš njen plac za izgradnju stambene zgrade. Dok se stvari ne razjasne i utvrdi ko je zakazao od nadležnih za ovakvu vrstu problema, svi su generali. Bitka je završena, a iza nje od svega što sam čuo, najviše mi u glavi odzvanjaju Nušićeve replike koje i posle toliko decenija nisu izgubile na aktuelnosti. Dakle, i dalje ljuštimo. Neko papriku, neko jezik, a neko i zakon. Samo napred, sezona je počela, tek će da nas peku i kisele.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/dfespi )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Bio je savremeni mudrac. Svako pojavljivanje u javnosti, izazivalo je veliko interesovanje. Dok je on besedio, čuo se samo muk, pa aplauz kad bi zaćutao. Slušali su ga i obožavali i stari i mladi. Vladeta Jerotić, vitez slobodne misli i uma imao je rešenje za muke koje su nas opsedale. Umeo je da oslobodi okovane u predrasudama ukazujući na svetle primere u opštem besmislu sadašnjosti. Pokoravao je one koji su sebe smatrali pametnim vlastitom snagom duha i mudrosti koja kao da mu je bila od Boga data rođenjem daleke 1924. godine u Beogradu. Bio je ime i prezime naše pameti i slobodnog izražavanja stavova o stvarnosti koju smo živeli. Lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut i književnik, svestrani erudita i akademik SANU, a pre svega ljudina koja je za svakoga imala dovoljno vremena da popriča na razne teme, od filozofskih, istorijskih ili biblijskih. Bio je lekar za dušu, motivator i podstrekivač na dobra dela. Predavao je Pastoralnu psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu kao kao profesor po pozivu. Objavljivao je dela iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Nebrojena su predavanja koja je održavao širom nekadašnje Jugoslavije, a u poslednje vreme gostovao je na radio i TV stanicama u Beogradu gde je povremeno i nastupao na izuzetno posećenim tribinama. Bio je član Udruženja književnika Srbije, Medicinske akademije i SANU. Nagrađivan je više puta. Dobitnik je počasne diplome „Narodni učitelj“, Fakulteta pedagoških nauka u Jagodini, zatim Velike povelje „Brankovog kola“ Nagrade za životno delo „Dositej Obradović“ i mnogih priznanja koja su pristizala iz zemlje i sveta. Napisao je 32 knjige, ostavio iza sebe trag u pamćenju mnogih koji su zahvaljujući njemu pronašli brojne odgovore na pitanja koja su ih tištila. Bio je tih, blag, umeren, mudar, a najpre skroman čovek koji je oko sebe širio dobrotu i mudrost. U to ime, večno pamćenje za Vladetu Jerotića koji je to svojim delima zaslužio i zadužio nas za sva vremena.

(Foto: pixaby.com/stheaker)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Ako vaše dete polazi u prvi razred, ne brinite. Bez obzira što će školska godina početi sa tri dana zakašnjenja, zbog vikenda, posle konsultacija sa najemintentnijim stručnjacima za kreativno predviđanje budućnosti, saznao sam da će ova godina biti veoma uspešna. Najpre, đaci koji u školu polaze posle čuvenog predškolskog obrazovanja i vaspitanja, imaju odlične predispozicije da ne prisustvuju nastavi jer su nastavni programi za njih takva laganica, da oni mogu cele godine samo da igraju lastiša ili fudbalice. Učiteljice koje će se pozabaviti o svom jadu koji je u vezi sa uvođenjem novih tehnologija u obrazovni proces, neće imati vremena da podignu glavu sa uputstava za upotrebu učila i savremenih uređaja i deca će zbog toga dobiti veliku stvaralačku slobodu da rade šta god im se prohte. Skoro, pa kao u Finskoj ili Švedskoj. Iako će nam dečica u prvom razredu znati sve što je propisano nastavnim planom i programom,u stvari će samo uspeti da pogube koncentraciju jer će jedva čekati da zvoni. To znači da će jedva čekati i kraj školske godine, mada su raspusti vrlo lepo isplanirani da se četiri puta odlazi na slobodne dane. Ništa se u programima nije promenilo, a i ako jeste sve je to kozmetika. Kredu zamenjuje šaranje po ekranu tableta, pa to liči na prepotopsko iskustvo moje babe koja je u školu pre sto godina nosila tablicu i kredom šarala po njoj usku tanku uspravnu debelu uz samo jednu šaku pasulja. Okreće se krug. I dok ste rekli reforma, eto vama mastera, ili doktora nauka u kući, koji možda neće umeti da ošlajfuje stolariju ili ušije dugme, ali će zato ceo dan da vam gunđa kako je sav trud bio uzalud, jer mu iz inostranstva nije stiglo pozivno pismo za posao. A kao da je juče bio polazak u školu, priredba i aplauz za malog prvaka. Sve se promenilo, samo je škola ostala na svom mestu, renovirana, svakako, u rekordnom roku.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/LTDatEHU, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Neko mudro dete je reklo svojoj mami da je danas kraj avgusta, a da ono jedva čeka kad će kraj nove školske godine. Ovoga puta školska godina počeće trećeg dana septembra, a to pada tek u ponedeljak. I nije bio baš neki raspust, ako ćemo pravo. Leto nas je „zapratilo“ tek koji dan, tako da je ličilo na društvenu mrežu gde klikneš pa odustaneš od druženja ili praćenja osobe koja te fascinira. Ništa zato, žega stiže, usta se suše, srce brže kuca, čim se priđe prodavnicama školskog pribora i udžbenika. Ovog vikenda će se i te kako prilaziti knjižarama, tržnim centrima, buvljacima i ostalim mestima za nabaku. Oni koji su bili srećnici, već su na rate isprebijali dug za knjige, oni drugi će, ako imaju šta na kartici, da izdele trošak na više puta, a treći će kako znaju i umeju. Oni su pod nemaštinom odustali od prenemaganja mladunaca koji ne znaju šta će od besa.

Neću sada da filozofiram kako je bilo u moje vreme ali ipak, moram. Dobiješ torbu „Mirko i Slavko“, kupe ti knjige, ali od komšije upola cene, sveske donese tetka Ruža iz Rumunije, one najjeftinije. Flomasteri i vodene bojice sa temperama treba da traju do četvrtog razreda jer u slučaju da iste budu izgubljene ili negde zaboravljene u brzini bolje „nemoj mi kući na oči“ i tako dalje…

Ako se pokaže u praksi da su tableti i laptop računari zahvalno sredstvo za učenje, a ne samo za društvene mreže, onda možemo da računamo na nešto manji trošak, ali ćemo štedeći tako verovatno imati više nervozne i gojazne dece koja će čim završe školske obaveze umesto da izađu napolje, izlaziti iz programa za učenje u brauzer za pregledanje društvenih mreža, četovanje i slično, grickajući slatkiše i slaniše jer ih mrzi da prilaze postavljenom stolu, dok dremaju u udobnim kompujterskim foteljama koje smo im nabavili po akcijskoj ceni. Gde nam se dedoše ona nekadašnja deca? Eno ih, u krizi srednjih godina. Samo gunđaju. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/adonyig)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Da li imate naviku da se tokom jutarnjeg sređivanja dobro pogledate u ogledalu? Šta prvo primetite na svom licu? Da li su to bore smejalice, ili možda bore na vratu? I jedne i druge zanemarite, one vam ništa neće reći sem da ste se malko pogužvali tokom spavanja ili ste se cele prethodne večeri cerekali. Zagledajte prvo oči, ako su krvave ili suve, to je siguran znak da nešto nije u redu sa šećerom u krvi, kažu neka istraživanja. Pogledajte čelo, pa ako primetite duboke bore, to je siguran znak da nešto nije u redu sa vašim krvnim pritiskom. Ovo su navodno iskustva lekara koji se aktivno bave fizičkim izgledom ljudi da bi saznali od kojih bolesti treba da strepe. Ja recimo, ne strepim od bora, baš mi je to super kad vidim na sebi ili drugima. Plastiku i ostale dodatke prepoznam odmah i razočaram se u odluku onih koji su ih sebi pridodali da bi bili mladi. Pribojavam se od toga kakva će mi reklama iskočiti iz medija. Jedna od njih, para razum sloganom koji je nosi: „Za petnaest minuta, bićete mlađi dvadeset godina“. Neću da budem mlađi dvadeset godina. Treba li opet da se ženim, menjam pelene, ne spavam noćima zbog buđenja bebe na tri sata, da radim četiri posla da bih uspeo da izdržim sve troškove koje nosi period ranog roditeljstva? Treba li opet da nosim burek starijm kolegama koji me posle toga šalju da radim poslove od kojih i sami zaziru? Zar da ispočetka jurim za privatnim stanovima i majstorom za krš kojim upravljam razrovanim ulicama? Opet treba da se svađam sa ženom zašto sam zevao na ulici za onom što je prošla u crvenoj mini suknji sa čizmama do grla? Neću, hoću da nosim svoje bore, bolesti, mane, greške i pobede jer niko i ništa mi ne može zaustaviti vreme, ponajmanje reklame za ko zna kakve čudotvorije. Imam vremena za brige, treba mi malo više slobodnog vremena za uživanje sada, odmah, mnogo i odjednom. Juče je bilo dobro, neka danas bude još bolje i tako redom. A vi, još uvek se gledate u ogledalu? Vreme je da se zagledate malo dalje ispred i iza sebe. Ponajbolje sa strane. Odatle stižu najteži udarci. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/messersrach, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr 

SUMORNA CRTICA

Kada je dan ovakav kao što je bio juče i kakav će biti danas, slobodno možemo reći: „Kakav sumoran jesenji dan!“ Čini nam se da leta nije ni bilo i da su one vrućine proteklih dana samo fatamorgana. Kao da sunca nema, oblaci su prekrili nebo i zaklonili svako prozorče kroz koje ono može da izviri.

Gotovo je s letom, pomislimo, iako kažu da će već, koliko sutra, opet biti toplo i sunčano. I već se preslišavamo u čemu nam je prošlo vreme i da li smo nešto „ukrali“ za sebe. Onaj ko je posetio neke lepe osunčane primorske predele može reći da je nešto uradio. On je poneo na koži i u uspomenama sunce i boje ambijenta, kao i slike nekih lepih predela. To su dobre zalihe za hladne jesenje i zimske dane. Ko to nije uradio, možda je silazio na reku i u njenoj blizini nalazio opuštanje. I to je, više nego zadovoljavajuće. Neki od nas bave se sportom čitave godine i ne plaše se da na biciklu prokrstare gradom, da jure na rolerima ili tome slično, ili se uzdaju u noge pa trče. Takvi su, čini mi se, najpametniji. Oni s pravom mogu reći da su uživali u svakom danu leta, ovakvog ili onakvog.

A kako će proći oni koji tek treba da krenu na odmor? E, to još ostaje da se vidi.

Dobro jutro.

Objavljeno pod Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Gotovo svake godine u ovo vreme brinemo iste brige. Povratak sa letovanja, suočavanje sa stvarnošću i tekućim računom, polazak u školu, priprema zimnice, računi za komunalije, nekako se sve smesti u ovo doba. Ima i lepih stvari, kao što je povratak već od 1. septembra mnogo čega što je bilo na takozvanom „letnjem“ režimu. Ne znam da li će to biti primenjivo i na gradski prevoz u Beogradu, jer je i po smanjenom režimu saobraćanja glavnim gradom bilo malo vozača. Male plate, loši uslovi rada, uslovili su da javno preduzeće ostane u kratkom vremenu bez mnogo kvalifikovanih vozača. Dovoljno je reći da su učionice stranih jezika pune vozača koji uče nemački, čak i slovenački jezik da ne dangube dok čekaju papire da odu iz Srbije. Mladi se ne opredeljuju za nemaštinu i odricanje i to je dobro. Neka su oni pametniji od nas starih koji čekamo da stigne nešto, a što možda nikad stići neće. Na sve strane se mogu komentari tipa kako „svi odoše“ neće imati ko da radi. Oni koji ostaju, preuzimaju posao i rade više nego ranije, a dokle će izdržati – niko ne zna. Ono što se sada sigurno zna jeste da se najavljuje ukidanje čuvenog zakona o smanjenim platama pa eto nade da već tokom jeseni plate „skoče“ za čak deset posto. Da li će biti para i za više, opet niko ne zna. Mada se zna da budžet nikada nije stajao bolje, ovde se preko noći dese tektonski poremećaji tako da ne treba gajiti iluzije bez pokrića. A opet, s druge strane, kakav bi nam bio život da ga živimo bez njih.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/jackmac34, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

ZAMIŠLJENA CRTICA

I ovog jutra se čudim kako je čovek neodgovoarn prema životinjama. Često govorimo o ovome ali nas jednako često iznenade novi grozni primeri. Svedoci smo nemara prema životinjama i u selu i u gradu. Svako od nas i naših komšija mogao bi da ispriča neku ružnu priču o tome, pa zato najbolje da ih i ne pominjemo. Ali svi znamo da većina njih, na ovaj ili onaj način, od čoveka zavisi. Domaće i pripitomljene – kućne u najvećoj meri. Ali i sav divlji svet počinje da zavisi od volje čoveka i trpi posledice zbog beskonačnog širenja ljudi na njihov račun. Ugrožavamo im staništa besumučno, nemarni smo, ne volimo ih. Kao da zaboravljamo da ako njih nestane neće biti ni nas.

Ima još nešto: utisak mi je da se ljudi mnogo više prave da ih ne razumeju i nazivaju nižim bićima jer, tobože, ne razumeju sve što čovek razume. Životinje ne misle, kažu mnogi, iako ih život sve demantuje. Ne čudim se što je tako. Kada bi čovek prihvatio istinu da životinje osećaju slično ljudima, samo to drugačije pokazuju, onda bi morao da prihvati i veću odgovornost za sve pomenuto. Zato je bolje reći da su daleko ispod nas i da ništa ne znaju, iako se same staraju o sebi.

Pitanje čovekovog odnosa prema životinjama ostaje u domenu velike moralne drame.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/825545 )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Punih 60 godina postoji televizija u Srbiji. Danas je veliki jubilej, i tim povodom će biti mnogo različitih razloga da se zagledani u uređaje najnovije generacije divimo delima koja su iza sebe ostavili autori profesionalci. Najveći značaj u osnivanju televizije imali su ljudi koji su novinarski zanat ispekli u Radio Beogradu. Brzo je nastala pomama za novim sredstvom informisanja, ljudi su podizali kredite da kupe televizore lampaše oko kojih su se okupljali skoro svi iz komšiluka. Najsmešnije su bile antene koje su štrčale sa krovova. Postojale su dve vrste: za Prvi, ili VHF područje, i za Drugi, (UHF područje). Ovo pominjem zato što smo dugo u kući bili bez prijema signala Drugog programa jer nismo imali antenu. Nije je bilo u prodaji u malom mestu gde sam odrastao. Ne mogu da prežalim sebe sa nekih osam ili devet godina kada sam čitajući najavu u novinama znao da se nedeljom u okviru emisije „Dozvolite da se obratimo“ emituje neki partizanski film a ja ne mogu da ga gledam zbog tamo neke – antene. Kao dobro i poslušno dete, tražio sam, verovali ili ne da mi kupe antenu za Drugi program, i nije bilo načina da me roditelji odbiju. Majka je, mislim, išla u „Beograđanku“ specijalno zbog toga. Mojoj sreći nije bilo kraja, čekao sam je na autobuskoj stanici i odmah poneo veliko mrežasto čudo u obliku pravougaonika kući gde je već čekala ekipa za veranje po krovu i povezivanje na televizor. Nameštanje tipa „idi dalje, još, vrati, čekaj sad, nije dobro, vrati na početak, opet ne valja, ne vredi ne može bolje“ imalo je za posledicu moje razočaranje slikom koja je imala mnogo snega a ton bio pokriven neprijatnim šuštanjem. Ništa, bio sam srećan da se bar nešto nazire, i naslućuje. Imali smo kakav- takav Drugi program. Onda se posle nekog vremena pojavio komšija Žija, i rekao mojima da prebace program sa Prvog na Drugi jer je počela utakmica. Kad su to učinili, Žija koji je bio zaljubljenik u čistu sliku i ton, samo je skočio sa svog mesta razočaran što je prijem katastrofalan i otišao kući da tamo gleda Mundijal. Sutradan se vratio, noseći veliki aluminijumski lavor i na opšte čuđenje svih komšija okolo, počeo da iseca trougao. Ostale su tri četvrti lavora, u jednom komadu, na koje je on priključio takozvani dipol kabl, sve zajedno pričvrstio na jednu letvu i popeo se na krov. Nije tu bilo podešavanja, odmah je sve radilo, a slika je bila čista kao suza. Lavor je pobedio atestiranu skalameriju koja je skupo plaćena, a onda bačena u garažu i tamo dugo skupljala paukove. Ovo sećanje mi daje za pravo da vlastito iskustvo sa lavorom uporedim za snalaženjem znalaca sa Televizije koji su za svih ovih 60 godina uz pomoć štapa i kanapa a nekad možda i lavora stvarali remek dela, i tako bili upisani u najblistavije stranice istorije srpske televizije. Srećno vam bilo i danas u eri digitalne televizije, drage kolege, ali i gledaoci kojih još uvek imaju i pamte davna vremena. Uprkos godinama iza sebe, televizija i dalje ostaje mlađa sestra Radija. Stariji brat je danas zadovoljno gleda i smeška se.

Živeli!

(Foto: Printscreen rts.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Da li ste skoro čekali autobus na plus 35 stepeni, u hladu novovremenskih stajališta u Beogradu? Niste? Šalite se, ipak ste čekali. Onda slobodno možete da u biografiju upišete da ste bili u paklu, to jest da ste pečeni u saču koji zovemo stajalište gradskog prevoza, ili bolje reći čekalište na toplotni udar, sunčanicu, kolabiranje… dok se ne napravi neka funkcionalnija, prava stanica za autobuse, tramvaje ili trolejbuse. Jara ovih dana, sa svih strana, a ono što izgleda lepo, u kombinaciji metala i pleksiglasa ili čega god, ovih dana definitivno nema funkciju. Kad je zimus bilo hladno, vetar je šibao kroz otvore na boku i leđima uskih zaklona za putnike, a kiša praćena košavom nekako uvek je ko zainat padala iskosa, pa su rašireni kišobrani ispod streha stajališta mogli da prime najviše pet „čekadžija“. Tokom vrelih dana, kad upeče zvezda, onda nas ta posebna plastika ili staklo, kao bajagi, štite od UV zračenja i prave hladovinu. Ma, naravno. Sigurno je tako. Ne znam zašto su proterane nekadašnje pečurke, meni baš nedostaju. Imale su one, neku, onako „živinu i hijerarhiju“, da ne kažem specifičnu težinu i gabarit. Mogao si da je uočiš na kilometar, a i bile su lepo ofarbane. Ličile su na neki veliki kišobran. Međutim, nisu prošle tender. A gde ćemo mi da sklonimo ćelave glave to danas niko ne ume da odgovori. Jer ako zna, traži da to znanje i naplati. A da se plati, treba tender. Ako je tender, onda treba da se znaju pravila. Ako su pravila, onda mora da budu skrojena tako da se zadovolji zakon ali i oni koji ga pišu i čekaju da prođe. Tendera mi i stajališta rođenog, ali tako je.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

NAIZMENIČNO USMERENA CRTICA

Mora se priznati da danas mnogo zavisimo od struje – naizmenične, a i one jednosmerne. Bez njh smo takoreći bespomoćni. U vrele letnje dane, često pomislim: „Samo da ne nestane struje, pa da ostanemo bez klime“. A to je tek ništa. Gde su sve druge, mnogo važnije stvari?

Mora se priznati i to da je današnji život upravo zahvaljujući mašinama i aparatima na struju mnogo lakši no nekad, iako o tome skoro nikad ni ne mislimo. Tu su i automobili i skuteri na struju, i još mnogo toga što predstavlja deo budućnosti koja se smeši. I naša voljena elektronika je na struju, mislim na kompjutere i tome slično. U prodavnicama – aparati za merenje, vage, kase… To su i dalje sitnice našeg svakodnevnog života. A šta je tek sa industrijskim postrojenjima i raznim vrstama proizvodnje, da ne govorim o operacionim salama? Kako bi se tek onda stvari zakomplikovale? Mi u Srbiji, još i znamo, osetili smo na sopstvenoj koži. Mislim ovde na ono kad nestane struje, pa čoveka obuzima bespomoćnost. Ne mora baš da se nađe u liftu ili zarobljen u nekoj prostoriji. Ali mnoge stvari onda ne mogu da se urade i život se parališe. Tako brzo.

Da se nismo mi previše opustili i zaboravili koliko od nje zavisimo? Čini se da je vreme za alternativu. Sunce, vetar, ko zna šta sve, al’ krajnje je vreme…

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Zamislite samo kako izgleda kad udovac od 80 i kusur leta, odluči da se oženi. Činjenica je da je devizni penzioner, da ima stan i kuću na moru, živi u Nemačkoj i našao je baš simpatičnu mladu od 60 i nekoliko još leta koja bi, eto, precrkla za njim od ljubavi, a ponajviše za deviznom penzijom od preko 1000 evra. Sin je uzdržan, snaja zatečena, unuci ravnodušni, a dedica blista i samo peva po kući čekajući da stigne i taj veliki Dan prosidbe. Komšiluk je još uvek neobavešten, a kako će primiti vest o tome da je dedica pogazio reč da se nikada više posle svoje prve žene neće vezivati za neku drugu, to ostaje da se vidi. Lično, nemam stav o toj ženidbi u poznoj životnoj dobi, jer ko zna, danas-sutra, ne daj bože, ko zna kakve lutke mene mogu da zabave u staračkoj sedoj ili proćelavoj glavi. Baš mi pade na pamet priča jednog poznanika koji je imao ženu mlađu 20 godina od sebe, koja je u vreme kad je on imao 70, umela da kaže: „Ako neko od nas dvoj, ne daj bože, umre prvi, ja ću ostati da živim sama u ovom stanu“. Na žalost nije dočekala da ostvari svoj plan, otišla je pre muža na onaj svet, ali svejedno. Njeno iskustvo govori da svako ima svoju sudbinu, planove, ali i svoj dan, pa neka uzme šta želi, a neka jača sila će već odmeriti koliko u tome treba da uživa. Šta vi kažete, ima li smisla „uzimati baš sve što ti život pruža“, ako i ocvali cvet ponekad poželi da malo bude i procvala ruža?

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/ErikaWittlieb, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Danas nemojte ništa da očekujete i sve što uprkos tome dobijete, biće više nego što ste očekivali. Tako su mene mazali kad sam bio mali, i ja sam verovao. Opet me mažu, samo što im ništa ne verujem. Neću opet da padam u teške teme, ali mi se nekako same crtaju. Toliko godina nešto pokazujemo kako ne valja, međutim, to nešto se ne menja. Ako se i promeni u tom slučaju, više je kozmetičke prirode. Uglavnom, sve što uradimo kao pojedinci, bilo da je reč o označavanju autobuskih stajališta ili ukazivanjem ko je kome šta uradio i tako stekao nezakonitu korist, biće progutano za dan ili dva. Ne očekujem da se odjednom probudimo u zemlji dembeliji, ako takva i postoji, ali ovo usklađivanje sa svetom ubi. Nema to veze sa pečenjem rakije, kravljim pasošima, već sa pojavama koje treba da prihvatimo kao normalne iako one to same po sebi nisu. Zavisi iz čijeg ugla se to posmatra. Udžbenici sa greškama, novine sa psovkama, političari sa puterom na glavi, građani sa praznim tanjirom, uspešna privreda koja beleži gubitke, sve je to svetla prošlost naše tranzicije. Ostajemo verni optimisti koji samo što nisu u pravu da će sigurno biti bolje samo ako dobijemo ono što s pravom očekujemo.

U poslednje vreme, cela Srbija strepi. Ovoga puta opet je u pitanju naše dobro i bezbednost u saobraćaju. Tehnički pregledi postaju nepremostiva prepreka u procesu registracije automobila. Jasno je ko dan da se našom zemljom „valjaju“ krševi koji su u proseku stari dvadeset godina, ali je čisto kao suza i to da za zarade koje ostvarujemo ne možemo sebi da priuštimo ništa bolje. Uvoz polovnih automobila donekle je smanjio broj onih kojima je „pukla šoferka“, „čuju se zglobovi“, „otišli koševi“ „svetla ćoretaju“ a gume su „glatke“. Međutim, ono što brine jeste cifre koje beleži statistika, a koje kažu da nam i dalje drumovima krstare mladi i neiskusni vozači u automobilima koji jesu ispravni, ali ipak nisu živa bića pa da „pojačaju oprez, smanje brzinu i prilagode je uslovima na putu“. To u kakvom su nam stanju putevi, ne želim da komentarišem. Hajde da vidimo koliko ćemo posle ovih mera biti bezbedniji u saobraćaju, jer većina nas na fotografijama sa lica mesta nezgode retko kada ugleda neki krš, već uglavnom „ozbiljnu“ mašinu. Vraćamo se na početak, na kozmetičke promene. Tako i dalje ne ličimo ni sebi ni na šta, a kako tek izgledamo belom svetu?

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/PublicDomainPictures, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

VODENA CRTICA

Evo nas usred leta. Zato je naša današnja tema za razmišljanje voda. Jer, šta bi od nje i inače bilo važnije? U ove letnje dane, češće mislimo o velikim vodama. Nije da nam nije važna ona u čaši i boci, ali do nje još uvek lako dolazimo. Ima je. Onih velikih voda za dubinsko rashlađivanje je daleko manje. Kad se sve svede na realna mesta u kojima čovek može da se bućne, ograničenja ima koliko hoćete. I sve nam je malo. Jer – ovde se ne sme, onde je gužva, tamo je prljavo, onamo je daleko, ili prolaze čamci i brodovi, voda je zagađena…

Sve je, naravno, drugačije i lakše na moru. Voda je veća, dublja, plavlja. Ako i nećeš na gradsku plažu, da se rashladiš, možeš se okupati, takoreći, bilo gde. Svako sebi može da pronađe mestašce za uživanje. Zato većina u ove dane i žuri prema moru. A mi koji ostajemo u gradovima, zavidimo onima koji vuku kofere i kažemo „blago njima“, iako velika većina nas ni ne zna koliko zapravo ima zgodnih mesta za kupanje u Srbiji. Mislimo da ne postoje samo zato što nisu na reklami ili nisu predviđena u raspodeli vaučera. A tu su. Ima ih onoliko. Možda nas upravo traganje za skrivenim plažama okolnih reka i jezera natera da malo više brinemo o njihovoj čistoći.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay/monikalris, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Sve, sve, ali Guča je ipak Guča. Tamo se skuplja sva pozitivna energija ovog naroda i ove zemlje, tamo se sluša srpska muzika koju izvode najbolji trubački orkestri, jede najbolja hrana, piju najbolja domaća ali i inostrana pića, i preteruje. Oduvek mi volimo da sve što možemo, uzmemo odmah i odjednom. Valjda nam je taj strah od nemaštine zapisan u genima, pa kad se ima, neka se odmah i potroši. U redu je da se veseljem pronosi glas o lepoj i gostoljubivoj Srbiji, ali nije ako se ne povede računa o sebi ali i drugima. Recimo, policija će imati najviše posla da sa drumova koji vode ka Guči, ukloni vozače koji su „pod gasom“. Lekari će takođe morati da se pozabave onima što su preterali u jelu i piću. Jedino muzika neće nikome da nanese štetu. Možemo da polemišemo da li je muzika trubača nešto što duši prija ili ne, ali ja uvek pomislim tokom takvih razgovora da nam je truba bila veran pratilac i saveznik u slavnoj prošlosti. Budila nas je i vodila tokom teških dana istorije, pevala nam i tugovala, učila da ruke idu gore kad zasvira, a na noge skače i staro i mlado. Volim trubu, volim i trubače, samo ne volim što se mnogo toga umešalo u taj naš jedinstveni melos pa para uši nekim čudnim muzičkim aranžmanima od kojih nam se i preci prevrću u grobu. Ima i svetlih primera, jedan moj imenjak trubom slavi Srbiju po celom svetu, ali takvih nam treba mnogo više. Generalno, iskoristimo sve mogućnosti koje nam se pružaju, dopadnimo se svetu jer potencijala imamo. Samo neko treba da razmisli kako da od festivala koji okuplja mnogo posetilaca napravimo svetski događaj, a ne mesto gde ćemo se okupljati putujući zakrčenim putevima, bez dovoljno kreveta za spavanje i boravak, sa malo ili skoro pa ni malo pompe ili glamura koji bi morali da ga prate. Ja sam za Guču u koju će se mnogo više ulagati i o kojoj će se mnogo više pričati i uz trubu veseliti. Dobro jutro!


(Foto: pixabay.com/Hans, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. avgust – Crtica)

пише: Дејан ГРУЈИЋ

 

Женски род је угрожен. Статистика то говори, каквим год се истраживањима на ту тему бавила. Женском роду припрадају све несрећнице које трпе насиље у породици, неке и на послу. Закон за заштиту тих жена постоји, али, сигуран сам да их није баш све заштитио. И Аница Добра је жена која је пре неки дан претрпела насиље у виду чаше пива којом су је бахати посетиоци једног фестивала у Црној Гори погодили у главу док је на бини певала. Ћирилица, која је такође женског рода, полако се, нашом добром вољом полако удаљава, а ми је сада када је већ далеко од нас, покушавамо заштитити законом. Одавно је познато да кад дође време да нешто штити закон, то нешто, сигурно неће бити сасвим заштићено. Дуго нисмо примећивали, или, нисмо гласно јаукали због потирања службеног писма. Рачунари који су нас натерали да научимо енглески, постали су један од често помињаних разлога што смо престали да се служимо, како стручни људи тврде, једним од најсавршенијих писама на свету. Још нисмо успели да утврдимо шта и од чега штитимо јер расправа међу лингвистима увелико траје. Ако и одлучимо да ћирилицу вратимо на велика врата, да постане оно што је у неким другим државама, да ли ће та одлука бити довољна да натерамо себе да то што смо одлучили и применимо. Законима се не може ништа одбранити све док они који примете разлоге за заштиту сами не направе тај фамозни први корак. А шта је у нашем случају први корак? Да ли притиснути стварношћу која обилује многим, за обичан свет нерешивим егзистенцијалним проблемима, имамо уопште времена да мислимо о свом изворном писму. Богатство је када и ћирилица и латиница могу да пренесу наше мисли без измишљања нових слова, а с намером да те исте мисли буду мудре, јасне и некоме корисне. Нека се пише, нека неко стално бележи шта нам се заиста дешава, а то ће сигурно једног дана имати велику вредност било да је написано ћирилицом или латиницом. У супротном, проћи ћемо пред историјом и будућим поколењима као Аница Добра у Црној Гори. Брине ме само то, што сигурно знам, да ће у тој чаши, којом према нама замахне историја, бити нешто много горе од пива.

Добро јутро!

(Foto: pixabay.com/Erdenebayar, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Naslušali smo se tužnih ali i pobedničkih priča tokom minulog vikenda. S jedne strane posmatrajući, bez udubljivanja u teme sukoba koji potresaju naš region, stičemo utisak da nema popuštanja i da se one često pominjane „ratne“ sekire nikada neće zakopati. Ratnim bubnjevima koji odjekuju praktično celim svetom, nikako da se suprostave, bar figurativno, instrumenti koji svojim tonovima donose spokoj i mir. Zato postoje divna mesta i sjajni ljudi gde ne dopire ni politika, ni ekonomija, a bogme ni vremenska prognoza. Kultura, kao redovno čitanje knjiga iz biblioteke ili možda odlazak u pozorište ili neku izložbu slika, način je prevazilaženja turobne stvarnosti a ophođenje jednih prema drugima predstavlja primer kako treba živeti ove kratke živote. U jednom lepom kraju Srbije, tamo negde iza skretanja za Studenicu kad se krene ka Kosovu Ibarskom magistralom, nekada davno, neki je domaćin koji nije imao poroda, ponudio besplatno placeve za sve koji bi hteli da na njegovom imanju naprave kuću. Odazvali su se mladi iz obližnjih gradova, došli su i svako je u skladu sa svojim mogućnostima podigao vikendicu. Vlasnik njive je u međuvremenu umro, placevi su ostali bez naslednika, ali su zato puni života, bar vikendom. Eto, baš pre dva dana skupilo se njih dvadesetak, što muževa, žena, dece, kumova, rođaka i prijatelja. Okrenuli su prase, a na obližnjem potoku su ohladili pivo, iako imaju struju i frižidere. Deca su, igrajući fudbal bez straha da će razbiti nečiji prozor, dobro ogladnila, i jedva sačekala da stigne vruće pečenje sa močom. Opet se nastavilo druženje, stariji su razgovarali, pomalo se bavili i nekim sitnim radovima oko kućica, prali automobile, pa onda sinoć, opet svi krenuli ka gradovima. Danas se ipak radi, a do petka je daleko, sasvim dovoljno da se nakupi negativna energija koju će potrošiti tamo gde nema vremena za ozbiljne brige. Oni kažu da žive samo opušteno. Eh, blago njima.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/qimono, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ovo postaje zabrinjavajuće. Poludelo vreme ali i ljudi. Recimo, ove kiše koje su kombinovane sa povremenim sunčanim intervalima pravi su udar na srce i glavu. Ne može da se diše, pa dobro, šta sad? Ali da ne može da se kontroliše ponašanje, bes, agresija, i nepotrebna mržnja – e to ne mogu i neću da razumem. Taman smo kao prave komšije navijali za fudbalsku Hrvatsku, iako su doveli onog „njihovog“ da im peva na dočeku. Čak smo donekle razumeli da nije ni bilo očekivano da ih sačeka Ksenija Erker ili Alen Slavica, ali, ima toliko bendova ili pevača pa što baš on. Onda se nažalost desio Oliver, kad je ceo Balkan osetio tugu za ovim vanvremenskim umetnikom i uplakano gledao u veličanstveni prizor njegovog ispraćaja brodovima za Vela Luku. A onda se desila jedna benzinska pumpa u Srbiji, koju je demoliralo 200 navijača iz Splita na putu za Bugarsku. Osim što su ispisali Srbima dobro poznate simbole „ljubavi“, nije ih mrzelo da iz pumpe koju su demolirali natpisima takođe dobro nam poznatim, iznesu sve što se moglo nazvati hranom i pićem. Otišli su svojim putem za Bugarsku posle divljanja, ne razmišljajući da se tu u stvari, na mestu gde su obavili svoj pir, tajne službe postavile zamku. Sve čokolade, čips, krem banane, koka-kole, šveps, piva, viskiji, sevendejZi, i ostalo što su poneli sa sobom – obrađeno je specijalno osmišljenim tinkturama kojima se onaj koji ih proba pretvara u Srbina. Prvi simptomi su: počinje da piše ćirilicom, psuje majku hrvatsku, navija za Zvezdu ili Partizan, počinje da se krsti sa tri prsta, sprejom žrvrlja preko Torcidinih grafita, Dubrovnik proglašava srpskim, Oluju genocidom, a u konobi naručuje Cecu i Lukasa, prosipajući Karlovačko i Žuju, i tražeći samo Jelena ili Lava. Kupuje, to jest krade, samo domaće, srpsko. Ovo nije šala, već pokušaj da se naš urođeni smisao za humor suprotstavi bahatosti hrvatskih nazovi navijača koji su kao i svi drugi bili dobrodošli u Srbiju ali su to zloupotrebili i obrukali većinu finog sveta koji iz Hrvatske dolazi ovde. Uzalud sada i Kolindini zagrljaji i „isprike“ ako ih uopšte i bude. To, ako bude, neće sakriti bruku pred nama koji tako nešto ne bi nikad uradili ni u Splitu, ni Zagrebi niti bilo gde u svetu.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Alexas_Fotos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

CRTICA POD KIŠOBRANOM

Razmišljajući o temi za pisanje, pomislih kako bi trebalo obraditi neku letnju priču. Na primer, haljine za plažu, suncobran, peraja, ili o ležaljkama i kupaćim kostimima. No, kad sam malo bolje razmislila, učinilo mi se da bi ipak prikladnije bilo pisati o kišobranima.

Dakle, jeste li poneli kišobran danas na posao? Ako niste, da li imate nekoga ko bi vam ga pozajmio? Ako je to rešeno, onda mogu da vas pitam kako izgleda vaš kišobran. Da li je u prepoznatljivom stanju, ili je bez oblika, i raspada se, kao svaki drugi? Priznaćete da je to najvažnije od svega da bi se funkcija ove sprave mogla ostvariti. A mogu da vas pitam i to da li više volite one male, damske kišobrane, koji staju u tašnu, ili dugačke koji ulivaju sigurnost dok pada kiša, a posle ne znate kud ćete s njima. Za boju ne pitam, realno, to je najmanje bitno. Mada prvo nju zapazimo i tako ih i biramo. Važno je da se naši i kineski ukusi slože, pa da možemo da trgujemo.

Imam utisak da muškarci ređe nose kišobran od nas. Oni ponesu neki kačket i to im je dovoljno. I ne obrazlažu nikome zašto su poneli kišobran kad je lepo vreme. U svakom slučaju, celo leto će nam trebati podjednako i kišobran i naočare za sunce. A sve to treba spakovati nekako i nositi sa sobom, uz ostale sitnice kao što su novčanik, ključevi… Nekada zavidim muškarcima koji sa sobom nose manje prtljaga i čini se da na njih treba da se ugledamo. A onda shvatim da, iako mi imamo te čuvene ženske torbe pune koječega, mi služimo narodu. Mi smo te koje pozajmljujemo aspirine, maramice, olovke, pa i kišobrane.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/pixel2013, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ima ljudi koje poštujemo jer nam od njih nešto treba. Ja se, uglavnom, starim prijateljima javljam sa „ne treba mi ništa, zovem te tek onako“. Postoje i ljude koje poštujemo kao legende u koje se ne dira, ma koliko hiroviti ili čudnovati bili. Oni treći za koje malo ko zna, istaknu sebe tako da se to primeti a da oni to nisu planirali ili želeli. Jedan od slučajeva, pre neki dan duboko me je protresao. Beogradsko rano jutro. Blizu kontejnera u 4 sata posle ponoći otac i sin prikupljaju poispadali otpad za reciklažu. Otac priča sinu o caru i njegova tri sina. Sin ga prekida rečima da je on za njega car jer i on ima tri sina. Onda otac nastavlja priču tako što za trećeg, najmlađeg sina koji je bio najlepši i najbogatiji kaže da je to bio zato što je učio velike škole. „Vidi sine, neko bacio knjigu. Hoćeš da pročitaš? Da ponesem kući?“ „Hoću“, odvrati sin i oni krenuše dalje. Razgovor sam čuo jer sam išao iza njig. „Sine, ko je pisao tu knjigu, šta piše, hoćeš da čitaš tati“? Mali je zastao ispod svetla ulične bandere i odgovorio da je to neka knjiga o Savezu komunista. „Neka sine, čitaj ti, ionako je još mrak, neka ljudi čuju kako idemo ulicom“. E, baš to, „neka čuju ljudi“, za mene je bilo jače od svih priča o pravima nacionalnih zajednica, ugroženosti, siromaštvu, lopovluku ili lenčarenju. Treba da čujemo kako jedan lep crnoputi desetogodišnji dečak, sa svojim ocem koji verovatno nosi tužnu priču u sebi, čita naglas šta su svojevremeno lupala gospoda na nekim plenumima, a koje smo tiho zvali „jagnjeće brigade“ i zbog kojih i danas plaćamo i patimo na svim poljima. Da sam vlast, ja bih ovom tati, prepustio da piše programe o vaspitanju, inkluziji i ostalim da ne kažem šta, jer mi je sa samo nekoliko jednostavnih rečenica dokazao da je razuman, produktivan i konkretan u popravljanju onoga što smo svi propustili u radu sa decom, to jest podmlatkom. Ima nešto i u urođenoj inteligenciji, nije sve u odelu koje čini čoveka. Čovek, znači Rom.

Dobro jutro!

(Foto: pixaby.com/shurda,)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Koliko je samo ljubavnih izjava izvučeno iz pesama koje je On otpevao? Kako li su samo izgledala ozarena lica fanova koji su u ruci imala Njegovu novu ploču s kojom su žurili kući da je zavrte na gramofonu? Da li postoji iko ko se ne seća naočara i smešnog razdeljka sa šiškama koji je u Njegovo vreme bio šik? Ima li iko pravo da Njemu određuje godine najveće popularnosti u karijeri? Zašto su mu sa svih strana stizali pozivi da održi koncert u Beogradu a on, iz samo sebi znanih razloga to odbijao uprkos velikim parama koje su mu nuđene unapred? Šta je u njegovim pesmama tako magično prenosilo miris mora, ljutinu krša Dalmacije, ukus vina i ljubavi za sva vremena? Hiljadu odgovora, milion razloga za polemiku o Čoveku koji je ostavio Trag u beskraju. Odlazi i ostavlja nas bez odgovora. Ostaviće Nadalinu dok moli za Magdalenu, vapeći za slobodom Galeba dok oprašta Papu, ljubeći nju kao Cesaricu, Verujući u ljubav, dok odlazi u nebeskoj Karoci koja gre. I ne želim da prihvatim da je On umro, jer „Oliveru je to zabranjeno“. Zbog muzike, zbog ljubavi, zbog pesama koje je ostavio iza sebe, zbog stava, zbog sećanja…

(Foto: pixabay.com/LoboStudioHamburg, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

VANZEMALJSKA CRTICA

Verujete li u vanzemaljce? U one male, zelene što u veštačkim šoljama, činijama tj. tanjirima lete po nebu?

Kažu da ih ima, takoreći, svuda. Idu tamo gde su jaka zračenja sa Zemlje, ona geomagnetna, ili tamo gde se proizvodi energija, na primer, u nuklearkama. Dođu da napune baterije, pa onda odu. Pa onda opet dođu. Doduše, neki tanjiri se i pokvare, pa onda ima i prinudnog sletanja. Sve u svemu, izgleda da su nebeski putevi prilično zakrčeni tim neobičnim plovilima, dok su sami vanzemaljci nekako diskretni. Manje, više, niko ih nije video. Kao da ne vole da se predstavljaju. A, opet, uvek ima i onih koji tvrde da znaju za ljude koji su doživeli bliske susrete.

Evo primera od pre neki dan. Ispred diskonta dva muškarca piju pivo i razgovaraju. Jedan kaže za svog drugara, planinara, da se popeo nedavno na vrh Goča. Kao, stigao on na vrh, koji je sav bio u magli, kad tamo, dočekali ga vanzemaljci, šire ruke, fotografišu. I ništa. Posle su otišli svako svojim putem. Možda zato treba požuriti na planine ovog avgusta. I naša sklonost ka selfijima poznata je, a i njihova, izgleda. Ove godine se zaista možete vratiti s letovanja sa ekskluzivnim fotografijama kakve niko nema.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/NeuPaddy, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

SKUPLJAČKA CRTICA

Jeste li primetili, da sve češće u parkovima možemo videti ljude koji nešto beru. U kraju u kome stanujem, ne beru se samo jorgovan, ljubičice i visibabe, niti cvet maslačka za venčiće. Beru se zova, kopriva, razne travke, lipa za čaj, pečurke. Kažu da u šumi pored naselja, ljudi sve više skupljaju lešnike i orahe. Liči li vam ovo na zabavu ili potrebu? Da li je branje trava i cveća deo rekreacije, ili su ljudi primorani da se vraćaju starim zanatima? Ovo podseća na novu fazu skupljačke privrede. U prirodi kažu da je pravo uživanje rano ujutru brati lekovite trave za čaj. Tamo gde ih ima, i ko se ne plaši zmija, može dosta da nakupi. Ako se osuše biljke, mogu potrajati čitave godine.

Da se vratim na šumu i skupljanje oraha. Poslednjih godina broj ljudi koji ih traži se značajno povećao. Nije neobično, orasi su veoma skupi o lešniku i bademu da ne govorim. Čak ne mare ni na otrov za pse koje neljudi povremeno bacaju u tom kraju. A nije da nikome ne padne na pamet, da je opasno bilo šta sa kontamiranog zemljišta koristiti za ishranu. U šali neko komentariše da vevericama neće ostati ništa.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Goodfreephotos_com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Beograd jeste veliko gradilište, i ako se centar pažnje javnosti usmeri na taj sav beton i asfalt kojim se unapređuje život građana, onda dolazimo do zaključka da treba još da se strpimo da sve to bude završeno. Međutim, u senci tih velikih, obavljaju se i radovi koji nisu mnogo vidljivi jer su uglavnom vezani za parkove, delove slobodnih površina koje nisu odmah uočljive i gde novinare ne trče po ekskluzivne izjave političara. Jedna od beogradskih opština, napravila je, rekonstruisala, i još uvek radi na povećanju broja dečjih igrališta. Sve radi u skladu sa strogim propisima o bezbednosti, sprave su bezbedne a staze za mališane mekane da se čak i u slučaju nezgodnog pada ne može dogoditi ništa strašno. Bio sam u jednom od tih novootvorenih igrališta i čuo onu pravu dečju graju, smeh, cikot, vrisku, kao nekad, i to je bila prava muzika za moje uši. Deca su bila veoma aktivna u osvajanju svih tih spravica koje su im namenjene, dok su se za to vreme roditelji bavili nekim drugim stvarima čuvajući ih. Niko ni sa kim nije razgovao. Muškarci su stajali svako za sebe i posmatrali potomstvo, a neke od majki povremeno podižući glas govorile: Ne, Nemanja! Ostavi Pavla, ne vuci i njega na tobogan, ako ti već srljaš ne mora i on da lomi glavu! Opet, s druge strane, jedna mama je brižno motivisala svoju naslednicu: „Pa što samo ti stojiš i nećeš da se igraš. Eno Sara je baš dobra devojčica, što se sa njom ne igraš?“ Devojčica je samo stajala i ćutala. Vidim ja, ne zna dete da se igra. Ne ide u vrtić, čuva je baba, ponekad tetka, čujem da majka priča nekoj ženi, kako je mala pre neki dan ujela neko dete koje joj je tražilo loptu, i da ne dužim. Ostatak vremena koje sam proveo u prisećanju na to kako je nekad bilo, ulepšala mi je mama koja je baz pardona povukla sina za ruku da idu kući. Kad je on pokušao da se otrgne, i da je ubedi da ostanu još samo pet minuta, kratko je zaključila svaku diskusiju: „Nema ni govora da ostanemo, baterija mi je na samo pet posto. Prolazi kući“!

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/cocoparisienne, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

METEOROLOŠKA CRTICA

Ovih dana često se može čuti kako govorimo: „Ovo vreme…“ i čak ne završavamo rečenicu. Ali, svi se odmah dosete šta hoćemo da kažemo i na koje se vreme misli. Na meteorološko. Malo, malo, pa kiša što i nije problem kad bismo bar 2, 3 dana sunčana vezali. Sve nam se to nikako ne uklapa u planove a i odvikli smo se od kiše. Pitamo se zašto toooliiiko pada i kad će stati. Oni stariji obično kažu da je to dobro, ako ima kiše biće plodna zemlja. A mlađi misle na kupanje u rekama i bazenima koje izostaje. Što je još čudnije, ni oni koji su mislili da nadmudre kišovito leto odlaskom u južnije krajeve, nisu uspeli. I na moru neka jesen, a to je tek neprijatno. Ljudi odmah obračunavaju izgubljene sate i dane provedene u drugim aktivnostima koje nemaju veze sa suncem i vodom i nerviraju se.

Na kišu i oblake žale se i oni koji su svojevremeno lomili ruke ili noge pa ih sad ta mesta podsećaju na nemile događaje. Zglobovi bole a krsta žigaju. I sve tako. Čovek nikada nije zadovoljan. Tako deluje. No, ako izuzmemo da je ovo leto svakako neobično, hajde da posmatramo stvari sa lepše strane. Uštedećemo novac plaćajući struju manje nego inače tokom jula i avgusta jer klimu ne palimo, niko neće izgoreti i davati novac na kreme za sunčanje. Gradske ulice i prevoz su podnošljiviji nego na 40C i tome slično. Bilo da su u pravu oni koji smatraju da je ovo prohladno vreme posledica Svetskog prvenstva u fudbalu i kontrolisanja vremenskih uslova, ili da to baš nikakve veze s realnošću nema, zanimljivo je posmatrati npr. Norvežane koji se kupaju u severnom moru po prvi put u životu jer im je ovo leto donelo 35C, doduše i požare. Sve se nešto prekrenulo…

Dobro jutro.

(Foto: pixaby/955169, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Volite li da slušate priče saputnika, da ne kažem sapatnika, u gradskom prevozu? Ko je vaspitan, taj gleda svoja posla, ima svoje slušalice u ušima i ne osvrće se oko sebe. Pošto sam ja ipak novinar, vrlo pažljivo gledam i slušam oko sebe zapažajući neobične pojave. Lepo stanem tamo negde oko sredine, da nikome ne smetam i naćulim uši ali i pojačam dioptriju. Prvo sam video znak na kojem je grafički prikazano kako neki muškarac drži ruku pribijenu uz žensko telo i to baš na nezgodnom mestu, tamo negde oko bokova. Onda sam čuo razgovor u kojem je jedan od naših starijih sugrađana objašnjavao da je u toku akcija hvatanja manijaka koji nasrću na žene po autobusima. Odmah se čula odobravajuća larma nekoliko sredovečnih dama koje na prvi pogled uopšte ne izgledaju tako ugroženo da bi zbog njih pravili „akcije“ kako reče dobroćudni penzioner. Navikao čovek na kupovinu, pa mu je kampanja isto što i akcija. Onda se dogodilo da sam zbog komešanja u zadnjem delu vozila usmerio pogled ka zadnjem delu autobua. Tamo je mladić je, a ne devojka, galamio na drugog muškarca da ga ne dodiruje. Ovaj se nevešto izvlačio, autobus je stao, a on je izleteo kao poparen. Za njim odmah krenu larma: Eto, to su ti što napadaju poštene žene, povikaše stariji sedeći putnici, neugroženi ovom situacijom a onda se čula ispravka od naprednije informisanih da je to bio jedan od „onih“ što vole muške. Mnogo pogrdnih reči na račun manijaka koji je pobegao, izrečeno je u kratkom dahu već nervoznih putnika. Znate već ono, standardno. Ma što nije mene pipao, video bi on, ja bih njemu… A u stvari, kampanja kojom se skreće pažnja na poštovanje tuđeg telesnog integriteta u vozilima javnog prevoza, nije samo obična nalepnica na vratima vozila. Još samo da to razumeju i oni kojima je namenjena. To one sa slušalicama u ušima ne zanima. Sem, ako u gužvi ne osete neke neobične dodire koje ni u snu ne bi poželeli da osete, pogotovu u gradskom prevozu.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/geralt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Opet mora da se radi, opet treba slušati priče koje nisu ispričane tokom vikenda, slušati filozofiranja i pametovanja. To je u Srbiji jutarnja slika takozvanih „jezičkih odeljenja“. A ima ih, još uvek. Za sve teme su stručne ovlašćene službenice. One znaju čak i kad je predsednik išao na VMA da primi hitno infuziju zbog iscrpljenosti i koja sestra je tada bila dežurna. Takođe, već znaju da je tokom vikenda premijerka putovala da zatvori berzu, molim te lepo. Ko je ona da nju zovu? Pa jedva da su Novaku to dozvolili, a zna se ko je Nole. Žena mu izabrala selo da tamo ide na odmor. Uh, baš mora ona da nešto stalno izmišlja i zanoveta. Nastavlja se niz opanjkavanja, još dalje. Znaju i da se ovo sada sa organima za doniranje opasno kosi i sa pravoslavljem i sa voljom pojedinca i porodice i bogtepita koga sve ne. Lično sam čuo dok sam proveravao račune. I da znate da više neću da plaćam iz fotelje. Ispadne prvo besplatno, kao, a kad uplata ne bude prikazana na računu za idući mesec, sam treba da dokažem ono što je tako lako dokazivo – čist sam kao suza, plaćam račune na vreme. A kome platiti račune kad za to dođe vreme, zbog toga što nismo pristali da budemo donori organa koji su možda nekome mogli da spasu život. Govorim u svoje ime, i kažem da mi je svejedno ako postanem biljka, ne daj bože. Kome takav trebam? Imam srce, nije slomljeno. Puno je kao kuća. Imam oko koje kao soko ali na daljinu. Jetra i bubrezi su takoreći još u celofanu. Nisam pio. Ali, šta mi to sve vredi ako sve zajedno ne radi kao celina? Moja prijateljica Marta ide na dijalizu svakog ponedeljka. Ona sigurno najbolje zna šta znači kad „ne može da krene gde i kad hoće, već gde i ako može“. Za to vreme, država se sprema da uredi oblast doniranja organa, a veliki broj protivnika ove ideje kako da državu spreči u toj nameri. Ako. Neka bolesni ljudi čekaju organ i svaki dan napajaju novom nadom da će se već nešto desiti, da će u poslednjem trenutku stići spas od nekih dobrih ljudi. U nadi da ih ipak ima u velikom broju, videh jednog koji na internetu napisa da ne da ništa od organa. Ne daj, prijatelju. Takvi kakve ti imaš, ne vredi presađivati. Već su pokvareni. Ne treba tu zakon, već opravka svima nama, u glavi. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.comComfreak, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Imam mnogo prijatelja, ali i prijateljica. Sve ih zna moja žena, pa nema problema ako malo okasnim posle večernjeg izlaska. E, ti večernji izlasci predstavljaju odličnu priliku da se opustimo, malo više pojedemo pa i gucnemo. Pošto ne umemo da stanemo dok svako ne plati turu, pa i drugu, tu se jezik razveže, sklope i kumstva, pominju poslovi, pa čak i letovanja. Pošto sam jedini svima rekao da ove godine neću na more, zbog raznoraznih razloga, a ponajviše onih materijalnih, jedna prijateljica mi ponudi nešto što ne može da se odbije. Reč je o nekom letovanju od pet dana koje je dobila za dve osobe, pa pošto nema tu drugu osobu, a ja ne dolazim u obzir jer se zna za šta služi druga osoba na letovanju, a ja sam tu neupotrebljiv, da ne kažem zauzet, ona mi ponudi dobrodušno da povedem ženu i da se provedemo kad već ona ne može. Posle dugog razmišljanja, analiziranja i dugotrajnog odbijanja dreknuo sam: „Pristajem!!!“ Jeste da je termin tek krajem avgusta i početkom septembra, ali nema veze. Čim sam to saopštio svojoj dragoj, pitala me je samo da li imam adekvatnu opremu za plažu. Sve mi je bilo jasno, kupaći je već dugo mali i neupotrebljiv, mada se nije nešto mnogo trošio. Majice mi ne trebaju, bermude su već uske u struku, stopalo se raširilo pa mi plastične papuče nisu tačne – ljudi moji, pa ja sam se ugojio! Jesam, čim sam stao na vagu čuo sam kako mučenica zapomaže: „Siđi, siđi, siđi!“. I šta sad da radim? Odmah sam odlučio: od sutra ni vodu ni hleb u usta. Dobro, voda može. U stvari može i tri kriške hleba. Malo da samo bacim kajmaka preko, i nešto dijetalno, tipa „šunka sa 2% masti“ i malo jogurta. Malo je to, opašće mi gvožđe, ostaću bez magnezijuma, selena i bikarbonata. Neću da jedem meso, ionako je to ko zna koliko puta odleđeno i zaleđeno; mleko ne smem zbog aflatoksina; breskve, šljive, kajsije, banane… sve to goji. Pa šta da radim? Treba li da prođem kao magarac koga su, kad je naučio da gladuje, našli u samrtnom ropcu? Moja jedina sreća je što mi je zazvonio telefon juče i javila mi se prijateljica da kaže da je našla pratioca i da se izvinjava što ne može da mi da vaučer za letovanje. Ja sam se kao ljutio zbog toga, a u stvari odahnuo. Dijeta je odložena, bar za neko izvesno dugo vreme. Neka je, neka čeka. Ionako ipak ostajem kod kuće celog leta.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/stevepb, ilustracija)

 

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

PRETRPANA CRTICA

„Stvari nas pohode jednim svetom“, rekao je jedan mislilac. I to je tačno. To je neki svet koji nam vraća tačno onako kako se mi prema njemu odnosimo. Kada čuvamo stvari, brinemo o njima i upotrebljavamo ih kako treba, one nam pomažu na mnogo načina. Kad smo lenji i aljkavi, i naše stvari su takve. Kakvi smo mi prema njima, i one su prema nama. One mogu učiniti naš dan i život lepšim, ili nas obrukati. U svakom slučaju, one su ogledalo nas samih.

Nije svejedno šta i koliko skupljamo. I to nas odaje. A skupljamo ih u velikim količinama. Svaka kuća je puna stvari od kojih nam verovatno polovina ne treba. Ali smo prestali da obraćamo pažnju. Ima i onih koji ih gomilaju u toj meri da više ne mogu da uđu u pojedine prostorije, provlače se praveći hodnike između gomila kesa, kutija i džakova punih koječega. Takvi ljudi dokazuju da im je sve to potrebno jer su počeli da stvari doživljavaju kao deo sebe, na neki patološki način. A ima, opet i onih, koji nemilosrdno bacaju i predmete koji se još dugo mogu koristiti ili su draga uspomena.

Da li se mi to teško rastajemo od stvari ili od uspomena koje nam one vraćaju? Ili od onoga što smo nekad imali i onog što smo bili? Ili od predstave o nekome ili o nečemu? Izgleda da se čovek i nehotice pokazuje u svemu što radi. Sigurno je jedno: kako god da postupamo, upućujemo životu i svetu poruke. Neke lepe i neke loše.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Alexas_Fotos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

U jednom gradu na jugu Srbije, postoji mesto gde se za lepe pare može provesti radno vreme. Tu se pije kafica, prelistavaju novine, pomalo i tračari o tome ko je kome, i šta je ko tome radio na, recimo računaru. Znate već za šta može da posluži računar u kancelariji? Prvo, baci se pogled na sportske rezultate, prognozu, nove vesti, horoskop i skandale. Onda se, opet uz kaficu sačeka da dođe vreme doručka. Kad prođe doručak koji potraje i do sat vremena da bi se sve na miru svarilo, e onda se malo nešto radi sa takozvanim strankama. TO su uglavnom oni koji nemaju druga posla nego stalno nešto pitaju, zanovetaju, žale se ili plaćaju usput dahćući i gunđajući. Posle par sati teškog trošenja energije i nerava, red je da se narodni službenik malo opusti. Dobro dođu i neki sadržaji na internetu koji mogu da motivišu povećanje nataliteta u Srbiji. E, tu je problem. Neke tamo čike koje zovu pogrdno TRI Ć ili „ćorav, ćaknut, ćelav“ a u stvari su IT stručnjaci, otkrili su šta su sve vredni i marljivi službenici pregledali, i onda to dojavili velikom šefu koji je odlučio da tresne šakom o sto. To u prevodu znači da će im skinuti deo plate, možda čak i oterati sa tih teškom mukom zarađenih radnih mesta. Koliko li su samo zbog tog posla propatili, nalepili se plakata, obišli glasača, razdelili blokčića i upaljača, mitingovali i ko zna šta sve još uradili zarad viših ciljeva, to jest radnih mesta. I, šta sad? Treba da padnu zbog golotinje koja je i onako virtuelna? Ma, ničeg tu konkretnog bilo nije. Veliki šef treba da preseče, jer ako samo zaseče – ima da ga nema. Još veći šef će u tom slučaju da podigne obrvu, zatim podigne srednjim prstom naočare na vrh nosa, a to znači (zna se šta to znači). U stvari, u dobro stojećim firmama, a ova sigurno to jeste, trebalo bi da zaposleni imaju vreme i prostor za opuštanje. Baš u firmi koja se bavi računarskim programima zaposlenima je omogućena i teretana i bazen, a ne samo uživanje na društvenim mrežama ili sadržajima za odrasle. TO je nešto što se podrazumeva. Kod nas je drugačije. U stvari, kad bolje razmislim i treba da budu kažnjeni zato što su samo gledali a ništa nisu radili. A u Srbiji svakim danom dece sve manje.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.comgeralt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Naš Nole je osvojio Vimbldon, a komšije Hrvati drugo mesto na Mundijalu. Novaku je glavni motiv za veliki povratak bila porodica, a hrvatskoj reprezentaciji ljubav prema domovini. Da zanemarimo analize ili prebrojavanja navijača na naše i njihove. Nekorisno je. Nije bilo potrebno ni Novaku da sluša kako ga mi neuki učimo šta da radi ili jede, a još manje za koga će da navija. Čudno je da se navijanje u fudbalu povezuje sa asocijacijama od kojih se podiže kosa na glavi. Ako sam navijao za komšije, recite samo, koga sam bliže od Hrvata imao? Imao sam ali oni nisu stigli do Rusije ili su brzo ispali. Nisam navijao za Oluju, ili ne daj bože Jasenovac, sukobe devedesetih, latinicu ili ćirilicu, samo sam bio ponosan što smo nekad ipak bili deo jedne završene faze zajedničke istorije, kulture, umetnosti, sporta. Navijao sam misleći na Krležu, Zafranovića, Meri Cetinić, Vesnu Parun, Ivana Gorana Kovačića, Nazora, Hajduk, Dinamo, moje Spliće Crnićku i Nikolovsku, ili Danielu Dvornik, ali i moje rođake Slavonce od kojih me deli samo vera, ali ne i krv koja je zajednička. Baš te razlike, ako ih uopšte ima, mogu da nas još više zbliže sada, kada su granice jače nego ikada, a komunikacija internetom nikada lakša. Porodica jeste stub svakog društva, pa i pobede na sportskom terenu, a to najbolje zna naš Novak kojem je sin dao motiv da se vrati, ali kako sam reče, na neke nove staze, jer on više nije isti. Nije isto, siguran sam, ni sa stalnim peckanjem i provokacijama među političarima s jedne i druge strane, a isto je da običan narod ponajmanje želi tenzije ili ne daj bože sukobe. Usput, ako ste dobre volje, a poznajete predsednicu Kolindu, zamolite je u moje ime da javno podrži i srpske fudbalere ako vidi da negde igraju kvalifikacije za sledeći Mundijal. Od našeg predsednika oni nemaju koristi iako on odlično pimpuje loptom i maše parama koje će im država isplatiti samo ako osvoje zlato. A ako ćemo pravo, nema on taj majčinski zagralj kao Kolinda kada čestita svima redom, pa i našem Novaku Đokoviću. Njemu je bio dovoljan Kolindin tvit da pobedi, a srdačni zagrljaj je ipak za hrvatsku momčad.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/ cocoparisienne, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

ZALJUĆENA CRTICA

U ovom životu, baš svašta se događa. Tako nam se svakodnevno dešavaju prijatne i neprijatne stvari. Za prijatne je lako. Nasmejemo se ili nasmešimo, mada neki od nas takve stvari uopšte ne primećuju, i nastavljamo dalje sa svojim poslom i sa svojim mislima. Istina, kompliment koji dobijemo može da nas drži u dobrom raspoloženju malo duže i stavi nam lep osmeh na lice. Kao što rekoh, lako je sa dobrim stvarima.

A šta je sa onim lošim? Kako reagujemo na njih. Da li se često ljutimo jedni na druge? U savremenom živottu i gradovima ima puno nervoze i ljutnje na pretek. Ljutimo se na decu, na starije, na saradnike, na šefove, na prevoznike, medicinsko osoblje, u suštini na svakog ko nam se nađe na putu. Koliko nam treba vremena da planemo? To je pitanje ovog jutra… Sve manje, čini mi se. Kao da smo stešnjeni i uplašeni pa samo čekamo kakvu priliku da se izderemo na nekoga. Kao što se psi plaše točkova, gužve, ljudi sa štapovima pa začas zalaju na njih, tako i mi – samo što ne zalajemo, i to u trenutku. Možda bismo danas mogli malo da usporimo i da produžimo interval između nezgode i naše ljutnje. Možda bismo mogli sebi reći da se danas uopšte nećemo ljutiti i pokušati da to sprovedemo do mraka.

Dati sebi jedan prijatan dan, to zaista oslobađajuće zvuči. Da probamo, što da ne. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/freeGraphicToday, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Neću da krenem u priče o baksuzlucima iako je to nekako prirodno kad stigne ovaj dan u ovaj datum. Hoću da pričam o lepoti, nadi, uzbuđenju, privlačnosti, ljubaznosti, i o svemu onom što je vredno da se o njemu govori svakog dana. Ako se pitate zašto sam ovako dobre volje, onda samo malo sačekajte da vam sve objasnim. Znate da je bilo mnogo priče o jadnim turistima koje su ojadile agencije pa su ostali i bez para i bez aranžmana. A da li znate da je bilo i onih turista koji su se lepo proveli i nauživali na moru? Juče sam sreo prijateljicu koja se upravo vratila sa godišnjeg odmora. Žena prosto blista. Na njoj prozirna bluza koja otkriva savršeno bronzanu boju kože, kosa koja je uredno sređena posle blajhanja na suncu, šarena torba preko ramena taman da naglasi vedre tonove leta, savršeno oblikovane naočare i nešto sasvim malo šminke. Priča mi veselo posle mog komentara da izleda savršeno za svojih više od trideset a manje od šezdeset godina da se provela „vrh“ „ekstra“ i „turbo“. Nisam odavno čuo ovakve kvalifikacije od nekoga ko je tek s odmora pristigao u Beograd, pa se zainteresovah za dalju priču. Ponovo sam se zaljubila u sebe, otkrila provod u solo, probala svašta tamo, dopustila sebi da se potpuno otkačim od telefona i samo radila ono što mi je prijalo. Ništa na silu, samo sam pustila da me nosi unutrašnji osećaj sreće. Uh, pa i ja bih da me nosi, ali mene uglavnom taj osećaj nosi u propast, ali opet, gledajući je shvatam da smo zaboravili da radimo ono što želimo a ne ono što se od nas očekuje. Ko je pakovao gepek za dvoje dece zna o čemu pričam. Ko je vukao lončiće, kadice, bazenčiće, dušekčiće, pelenice, kašice, loptice, vodice i ostalo na plažu zbog samo pola sata izlaganja suncu, takođe, zna šta pričam… Dakle, ako biste da budete dobre volje posle povratka kući sa odmora, a vi sačekajte malo da vam deca odrastu, zaposle se, odu svojim putem, a vi polako, pa natenane, po svom osećaju i naravno uz pun novčanik. U tom slučaju neće vam smetati ni petak trinaesti.

Dobro jutro!


(Foto: pixabay.com/Free-Photos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Da li ste i vi primetili da je vreme tokom Mundijala u Rusiji lepo? Ja jesam, ali tek kada su mi oči otvorili neki prijatelji koji su hteli da igraju fudbal ali ih je mrzelo da izlaze napolje zbog kiše. „Harpovska afera“ daleko je iza nas. Sećate se da je bila deo teorija zavere da nam sve u vezi s vremenom radi zapad da bi nas uništio poplavama ili sušama. E sada su nam oči ipak zagledane u smeru istoka? Šta li su to Rusi uradili sa vremenom? Da li su rasterali svoje oblake koji su negde morali da se „istresu“? Pa, gde baš sada, u trenutku kad se rešava Kosovo, mi moramo da saniramo Srbiju od mulja i poplava. Imate li srca, braćo Rusi? U redu je da bude lepo vreme tokom utakmica, ali samo da ste tribine nekako zaštitili, ništa nas od ovog kijameta ne bi snašlo. Za fudbalere nas je ionako baš briga. Svi se nešto prenemažu i femkaju. Samo li ugledaju sudiju a lopta im je oduzeta, prave takve predstave od padova da to predstavlja veću atrakciju od same igre na terenu. Neka ih kiša malo ohladi. Možda zbog nje i potrče koji kilometar više s hladnijom glavom na ramenima pride. Sada se utakmice igraju prvih dvadeset minuta, pa ko da go, majka neka mu peva i moli boga da što pre istekne devedeseti minut. Eto gde sad ode jedna priča o vremenskoj zaveri. Odmah na komentarisanje Mundijala, a nije to suština. Uskoro će 15. jul, finale i kraj ove letnjo-jesenje depresije pod kišobranima i sa dubokim cipelama ili gumenjacima. Još da nam te cipele ne propuštaju vodu, gde bi nam bio kraj dok u njima dočekujemo komšije sa letovanja koje im je propalo. Zbog Rusa? Ne, ipak zbog vremena. A moguće i zbog nas, baksuza, koji nismo imali pare za aranžmane pa smo ih urekli.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.comcocoparisienne, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ako ste se jutros već probudili, ako ste imali sreću da u krevetu pored vas leži voljeno biće, izvolite, iskoristite Međunarodni dan ljubljenja. Poljubite voljeno stvorenje, ali pre toga skuvajte kafu, napravite sendvič kao u pesmi i krenite u novi dan i izazove koje nosi. Ne bi trebalo da se zbog vašeg poljupca danas neko oseća loše, uostalom, imate pokriće u prazniku ljubavi za bolje raspoloženje koje će, nadajmo se, biti obostrano. Sudeći po iskustvima iz belog sveta, danas nije više jednostavno ni uputiti kompliment ženama jer zakoni propisuju kazne za uznemiravanje, a tek poljubac za koji nemate pismenu dozvolu može vas odvesti pred sud. Dokle će nas dovesti to slepo držanje za zakon niko još ne može da pretpostavi ako se uzme u obzir da će svi ti zakoni silom prilika uskoro biti usvojeni i u Srbiji. Ako hoćeš u Evropu, e, onda moraš da imaš napismeno sa kakvim namerama ideš u bračnu postelju i da li za to imaš dozvolu. Sve ima i onu ozbiljnu stranu, pa mnogo humora na ovu temu nije dobrodošlo naročito ako se u obzir uzmu brojni primeri porodičnog nasilja. Šta se sve dešava između četiri zida gde zlostavljači vrši najstrašnije zločine nije za promociju a ni pominjanje u rane sate, ali zato jeste promocija zakona koji će im onemogućiti da podižu batinu ili neko oružje na slabije od sebe; ženu, decu, roditelje… Zato, najbolje da se nađe način da se miroljubivi dan ljubljenja možda već sledeće godine slavi kao dan promocije međusobne naklonosti, poštovanja i zajedništva a vesti o nasilnicima isele sa prvih strana novina i naših života.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.comBess-Hamiti, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

GSP Crtica

Čitala sam o vozaču GSP Beograd koji preko razglasa upozorava putnike da su džeparoši u autobusu. To je vozač na liniji 31 koji je vremenom naučio da određena grupa lopova ulazi na istom mestu u smeru ka gradu i odlučio da reaguje. Svaka čast za društvenu angažovanost ovog pojedinca! Pročulo se vremenom za njegov plemeniti gest, pa su i mediji pisali o hrabrom i fer vozaču koji pomaže sugrađanima koji se i onako gužvaju u često neispravnim vozilima, psuju i znoje, pa još, povrh svega, u toj bedi treba da budu i opljačkani. No, vozač je dobio batine. I o tome su mediji izveštavali i, nekako, snosili odgovornost što se naširoko pročulo o ovom šoferu sve sa linijom na kojoj vozi i lokacijom na kojoj lopovi obično ulaze.

Bilo je to pre nekoliko godina, ali sam ja prisustvovala tome tek juče. Da li je reč o istom vozaču ili nekom drugom, ne znam, ali šofer je, nakon što je primio putnike na stanici, viknuo „Čuvajte se lopova, ušli su u autobus. Pazite na stvari, molim vas“. Putnici su bili zbunjeni u prvi mah, a onda počeli međusobno da se posmatraju, prigrlili tašne i delovali zahvalno. Ovu crticu bih, zapravo, posvetila našem društvenom angažmanu i ličnoj odgovornosti. Da li smo i mi saučesnici nekog neprijatnog događaja ako ga posmatramo i ne reagujemo? Naročito ako se takva radnja ponavlja više puta i mi više puta ne reagujemo. Neko će reći – pa, eto, on je reagovao i dobio batine. Ipak, ne mora se svaki put proći sa fizičkim obračunom, a reagovati se može na različite načine. Možda je sve više negativnih priča u našem okruženju jer sve više ravnodušnosti među nama.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.comOpenClipart-Vectors, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ljude najlakše možete upoznati kod frizera. U to sam se lično uverio. Čekam ja na red kod svog Majstora da me sredi, kad u Salon ulazi vremešna dama čudnog izgleda ali i stavova. Odmah razumem da se poznaje sa Majstorom jer s vrata kreće s pričom kako ide sa društvom iz srednje škole u Narodni muzej. Rekoh već da je vremešna, gledam u ogledalu njenu odevnu kombinaciju tipa „apa-drapa“ koju je izabrala za izlazak u grad. Stvarno sam pomislio od prve da nije red da u muzej koji smo čekali 15 godina ona odlazi u drljavim pamučnim trenerkama i bermudama. Međutim, ne izjašnjavam se, jer nisam siguran da sam u pravu. Možda se dres kod promenio, a ja sam malko više staromodan pa da ne ispadnem glup u velikom muškom društvu. Međutim, Majstor koji očigledno poznaje ovu samozvanu BeograDŽanku glasno pita: „Gde ćeš takva u muzej? Znaš li ti da te ja ne bih pustio tamo da uđeš takva? Obukla si se kao da ćeš dvorište da čistiš, a ne da obilaziš muzej“. Na to će ona spremno: „To neka se oblače ovi iz Zuca, sa Avale, iz Bosne što su došli u Beograd, ja sam rođena Beograđanka i ne marim ja mnogo za to. Uostalom, idem sa društvom iz srednje škole pa smo se dogovorili da svi idemo obučeni mladalački.“ Majstor na to spremno odgovara: „Bolje bi ti bilo da se vratiš kući i malo središ.“ Na to bakica uz sočnu psovku napusti salon u koji je, posle sam čuo, samo svratila kao dobra komšinica da se javi gde ide. E, svašta. Zaista, bilo bi lepo da povedemo računa o oblačenju naročito kada obilazimo neke značajne ustanove od nacionalnog interesa. Ova rečenica će možda izazvati različite reakcije, ali ja tako mislim i tako se ponašam. Kad mešam malter, ne stavljam kravatu, a kad idem u pozorište uvek biram cipele umesto plastičnih papuča. Mada, ko zna, možda ja grešim. Jedan od naših najboljih glumaca kaže pre neki dan da su Srpkinje lepe ali se oblače nakaradno, a prave dame naše scene mu otvoreno pružaju podršku iako se sve svodi na ono čuveno „u moje vreme toga nije bilo“. Pa, dobro, a čija su ovo sad vremena?

Dobro jutro!

 

(Foto: pixabay.com/ geralt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

Napojena Crtica

Da li dajete napojnicu kad vas neko usluži? Ne morate glasno da odgovorite. Kako je i kada počelo davanje napojnice posle usluživanja, ne znam. Ali taj, hvale vredan, običaj traje već dugo, veoma dugo. I nije vezan samo za naše podneblje, već i za druge. No, kako se drugi ljudi u svemu tome ponašaju, ne možemo sa sigurnošću govoriti jer je to u domenu diskrecije. Drugim rečima, neki daju, neki ne daju ili daju malo. Priznajem da ne znam mnogo onih koji ne ostavljaju napojnicu. Nekako mu to dođe kao uljudnost i pohvala za nečiji trud. Ali konobari ne znaju unapred ko će im dati bakšiš, pa se oni, po pravilu, ne pretržu mnogo, pa šta bude.

Ima tu čudnih situacija u kojima ste i sami bili, sigurno. Ono kada su konobari spori, aljkavi, pričaju sa šankerom, ponašaju se familijarno, ili vas uopšte ne primećuju, donosi pogrešnu narudžbinu. A vi baš hteli da ostavite neki dinar. Šta uraditi u takvim prilikama? Na ovo pitanje ni danas nemam odgovor. To su one situacije kada biste hteli da nekome „očitate“ i terate „mak na konac“. Pa, ako se on već ne trudi, zašto bih mu ostavljala napojnicu preko i onako veće cene no što je proizvod koji sam naručila. I opet, kada dođe do plaćanja, nekako, ne možete. Uhvati vas neka čudna vrsta srama od sebe samog, pa ostavite makar šta. To su neobične dileme oko kojih, zapravo, ne bi trebalo mnogo da se pitamo. Kada bi postojala neka skala ljubaznosti koje bismo se pridržavali, pa shodno njoj i skala za čašćavanje, možda bi naše uslužne delatnosti bolje funkcionisale.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay/peter-facebook )

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. jun – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Blago nama ako nam je fudbal najveća briga. Toliko toga nam se svalilo na nejaka pleća, ali, ništa zato. Uvek postoji neko ko će da iznese teret za celu naciju. Najbolje u svemu je da olako proglašavamo samo jednog krivca za ono što nas je snašlo. Dobro, u fudbalu je to odmah selektor koji zamislite, stoji sa strane terena i gleda bespomoćno igru svojih izabranika. U tenisu, krivac nam je Novak Đoković koji ne svraća u pekaru ili ćuftaru iako to nije radio ni kad je bio svetski broj jedan. Zna se i ko je jedini krivac u Srbiji ako dođe do blokade puteva, poplave zbog pljuska, niske otkupne cene maline, poskupljenja struje, štrajka ili pregovora u vezi sa Kosovom i tako dalje… A umemo li da pronađemo među sobom junake koji čine nešto za opšte dobro? Umemo, samo što ih posle kratkog vremena uvaljamo u blato i napunimo im usta istim da u odbranu ni reč ne mogu da izgovore. Izdaje, ucene, afere, pljačke, likvidacije i kidnapovanja, samo su deo naše stvarnosti u kojoj se preko noći zaradi više para od SMS glasova za rijaliti program nego što skupimo ako zatreba nekom detetu za operaciju. I opet, ko je tu kriv? Ja bih rekao većina onih koji busajući se u grudi junačke očijukaju sa šljkicama i silikonom, a sa druge sa nacionalnim i javnim interesom. Nema krivih, niti nevinih. Svi smo i dalje u istom čabru iz kojeg se širi miomiris naših naravi, svakako nezapisanih u genetskom kodu, ali razvijenih gledanjem oko sebe i poistovećivanjem sa onima koji su tu kraj nas. Za sada nam oponašanje ide odlično.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/niekverlaan)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. jun – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

Tagujte Dositeja

Kombinovani test koji je rešavalo više od 71.000 osmaka obuhvatao je pitanja iz biologije, hemije, istorije, geografije. Jedno pitanje sa testa postalo je masovno deljeno po društvenim mrežama, upravo zbog odgovora koje su đaci nasumice pisali.

Pitanje se odnosilo na zagonetnu ličnost sa slike, a trebalo je dati odgovor o kojoj osobi je reč. Za jedne to je bio Herodot, za druge ALFRED Pikaso, za treće Mocart i tako u krug… Dositej Obradović, srpski prosvetitelj i reformator rođen sredinom 18. veka nije baš delovao kao poznat lik u glavama petnaestogodišnjaka.

Zatim, slike s njihovim odgovorima su, a ko drugi, plasirali profesori i ocenjivači, posle raširili „zgroženi, zgađeni i zgranuti“ roditelji i ostali kojima je to sve bilo jako zabavno. Jednima je bilo i tragično, uz niz uvreda na račun, pa, i mene i tebe i njih – svih.

Bilo je i duhovitih opaski, kao one da deca nisu prepoznala Dositeja jer nije tagovan na slici.

Lepo nam je kad smo ponosni što znamo ko je bio prvi ministar prosvete koji je doneo krompir ovde, a dosta je i radio na obrazovanju. Nije se verovatno ljutio ako ga ne prepoznaju, već ako blate struku, ili su lenji da se potrude. I deca kad su lenja isto sigurno nije voleo.

Zamislite da je tokom godina odrastanja bilo uobičajeno da vas roditelji, njihovi prijatelji, razni uzori, autoriteti, znalci, ismevaju na društvenim mrežama gde svi to mogu da vide. Kako biste se osećali u tinejdžerskom dobu da vam konstantno govore da ste sve gluplji, bezvredni, da nikad od vas ništa – i to sve baš od onih koji su vas ili doveli na ovaj svet ili čija profesija nalaže da vas nečemu nauče? Ali, stvaaarno nauče, a ne drže sliku prosvetitelja iznad table na kojoj piše svašta, a ne razumete skoro ništa.

Ogovaranje nije lepo. Nekad je zabavno, ali više govori o onom ko se pred publikom ponosno predstavlja kao svetac, a baca kamen i jede hleb.

Dobro jutro!

(Printscreen: društvene mreže)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20 jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

TURISTIČKA CRTICA

Turistička sezona se zahuktava. Sve je više onih koji u sandalama, sa kapama na glavama, rancima na leđima i mapama u rukama prolaze gradom. Neki nas i zaustavljaju i pitaju gde je ovo ili ono. Drugi su se snašli, imaju vodiča i ne misle ni o čemu.

A ima u našim gradovima da se vidi što-šta. Staro i novo ide ruku pod ruku i to se oku sviđa. Ko hoće, ima i šta da čuje o starini na ovim prostorima. A onda, tu je i dobra, masna kuhinja, tu su domaći i strani specijaliteti i naresci. Ima i voća, napitaka, pa rakije i vina – sve u svemu, raj za sladokusce. Po kuhinji nas obično i pamte. Voće Iz Srbije još ima ukus…

Pamte nas i po lepim ljudima, u koje većina ubraja žene. Vreme je lepo, gostoljubivi smo i druželjubivi. I razumemo se dobro međusobno, ako se uzme u obzir da većina turista potiče iz bivših bratskih republika.

Jedino, kažu turisti ako ih pitate, ne vole prljavštinu. Kod nas nije čisto, moramo to priznati sebi, ma kako neprijatno zvučalo. To se, doduše, može promeniti, ali zasad nije. I ako budemo čekali da to neko drugi uradi mimo nas, biće i dalje isto. Sigurna sam da nisam jedina koja tako misli, no, o tome smo već pričali…

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Alexas_Fotos)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

CRTICA NA MERU

Ne znam kako vi razmišljate, ali meni se čini da smo danas vrlo umereni. Neko će se možda začuditi pa reći: „Otkud to, kad smo neumereni u svemu“. I to je tačno. Preterujemo u jelu, piću, u hvaljenju sebe, u spavanju. Ipak ima nešto u čemu smo veoma odmereni. To je ono – kako ti meni, tako ja tebi. Ili, drugačije rečeno, u ljudskim odnosima, pazimo da slučajno ne uradimo malo više od nekog drugog. Zamislite da komšiji tek tako kažete „Dobar dan“, tako reći bez povoda! Šta bi pomislio o vama? Uostalom to se ne zna jer i on ne govori ništa. Ili drugi primer: zašto da ne podrazumevamo da je mušterija glupa kad joj svakog dana naplaćujemo više nego što treba, a ona ne primećuje nego plaća i učtivo nas pozdravlja? Tako joj i treba. Mera za meru.

Šalu na stranu, imam utisak da nas je strah od velikodušnosti. Da uradimo nešto ne brinući da li će nam se i koliko vratiti. Ili da oprostimo drugima ono što oni nisu nama. Ili da damo nešto do čega nam je stalo. Tačno je da za takva dela treba ne samo rešenosti nego i truda i odricanja. Zato je to nama tako teško. Neko će možda reći: „Dovoljno nam je da su ljubazni prema nama, elementarno. Do velikodušnosti je daleko.“ I ja se slažem s tim. Da ne „preterujemo“.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Anemone123)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. jun – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

Let iznad orlovskog gnezda

Prvi gol za reprezentaciju Srbije nakon osam godina pauze, to je kao da se napijate vode u pustinji. Možda je fatamorgana, ali prija, baš prija! Krilatica „cela nacija – reprezentacija“ oseća se ovih dana sve više u raspoloženju ljudi. Bodrimo naše, pljujemo nekažnjene prekršaje rivala, baksuziramo ih mislima u pohodu na mrežu koju čuva Vladimir Stojković, a ne štedimo ni naše kada pogreše. Sve iz srca.

Tako nekako posmatramo i političko-privrednu scenu, navijamo za „naše“, mada tu ni ne postoji jedan tim za koji se navija. Politika i ekonomija su kod nas kao klupsko takmičenje, na prelazu iz treće u drugu ligu. Nikome se baš ne gleda i ne navija ni za koga, ali prvi komšija/brat/ujak je tu u „timu“, pa ga podržavaš. Ili, odabere se onaj za kog mislimo da će bar jedne sezone uraditi NEŠTO, da neće stalno vlasnici i uprava nešto da muljaju.

Opravdavanja, unakrsne optužbe, lažiranje faula i nedostatak fer pleja je duh, srž i pokretač krvnih zrnaca politike. Loše utakmice se nižu jedna za drugom, a igrači misle da će transferi da im pomognu, ili neka sumnjiva prijateljstva.

Nisam nikad bila neki sportski fanatik, naročito kada je reč o treniranju. Ne znam tačno šta je timski duh, ali znam ga kad ga vidim. To je kao podvrsta Turetovog sindroma gde nekontrolisano izgovarate i uvrede i psovke prisutnima u timu, ali tako se međusobno razumete, držite nerve napetima, mišiće stegnutima, oči i uši fokusiranima, na jasnom cilju.

Tu je razlika između sporta i politike. Sportski duh ne priznaje šikaniranje protivnika, stalno lažiranje povreda, tenzije povodom stvari na koje ne možeš da utičeš jer dolaze rođenjem, ili ignorisanje stvari na koje možeš da utičeš, poput loše timske selekcije. Jaki smo koliko i najslabija karika. Naši fudbaleri to bolje znaju od ovih drugih, političkih igrača. Zato smo ih jedva čekali, da malo gledamo i one koji su se bar malo oznojili na poslu. Ako i ne uspeju mnogo, neće ostati tu još 4 godine na ruskim stadionima praveći se da prvenstvo i dalje traje. Ako si loš, ne ideš dalje. Kako lepo pravilo!

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Alexas_Fotos)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. jun – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

U Moskvi počeo festival fudbala, a u Beogradu se u isto vreme javnost smirila posle afere „metan u vodovodu“ kako neki objaviše na društvenim mrežama. Da li je ovakvu vrstu zloupotrebe društvenih mreža mogao da predvidi onaj ko ih je stvorio? Sumnjam. Dok su čelnici Beograda javno ispijali vodu znanu po nazivu „Savski biser“, da to zabeleže kamere, u Šumadiji se procenjivala šteta od grada koji je pokosio voćnjake i zasade. Pravimo sebi samima neprocenjivu štetu iz puke dosade, podižući javnost na noge zastrašivanjem, a izgleda da je i Bogu dosadno čim nam šalje ove opomene da se dozovemo pameti i malo ‘oladimo. Priča oko goriva se smestila u senku dešavanja koja su vezana za Mundijal a fenomen zurenja u tv ekrane biće kulturološka opsesija narednih nedelja. Ko nije nabavio drugi televizor, a žensko je, najbolje da se opremi dobrim živcima, tamponima protiv buke, ili knjigama. Dobro rešenje je i Ada koja se danas otvara za kupače. Zbog fudbala će centar grada biti povremeno zatvaran za saobraćaj da bi slučajni prolaznici na miru mogli da navijaju i galame. Kladionice će uvećati produktivnost, a to će značajno povećati BDP, možda čak poskočimo i na raznim listama uspešnosti u ekonomiji. Prevoz će biti ispremeštan sa redovnih trasa a vreme će i dalje biti nestabilno. Biće povećan i broj mesta u baštama restorana i ćuftara, a i skočiće nam potrošnja piva i grcikalica. Da li i vi delite utisak da počinjemo da živimo u dosadnoj zemlji? A Kosovo? Dobro, neću više, ćutim kao zaliven. Treba posle neko da me negde sačeka pa da prođem „ko Vlasi na ringišpil“.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com, ilustacija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović
I mobilno i papirno!
Pošto nikako ne stižem da odem do Doma zdravlja, prijatno me iznenadila aplikacija za mobilne telefone „Izabrani lekar“. Skinuo je, instalirao i zakazao sebi termin. Za tri i po minuta. Milina.
Doduše, bilo mi je malo sumnjivo odakle toliko slobodnih termina kod moje doktorke – obično sam uspevao da do nje dođem uz čekanje od desetak dana, a ovde je bilo slobodnih termina za svaki dan?
Pošto svet napreduje, sigurno se to desilo i sa našim zdravstvom koje se ubrzano kompjuterizuje i povezuje. Uglavnom, došao ja u Dom zdravlja i, za svaki slučaj, prijavim se sestrama na šalteru.
„A jel’ imate vi dve zdravstvene knjižice“, pita me sestra zadužena za mene. Iako to možda zvuči čudno, dve knjižice su vam neophodne jer jedna je ona nova, koja se očitava, a druga je ona stara na kojoj piše broj vašeg kartona. Malo čudno da sve to i dalje tako mora, ali ajde.
Kada sam ušao kod doktorke, ona zavapi: „Jao, molim vas nemojte više tako da zakazujete, vi ste mi 46. pacijent danas!“
Ispostavilo se da aplikacija „Izabrani doktor“ super radi, samo ne vide sve one unose iz Doma zdravlja, pa tako zapravo „zatrpavate“ vašu doktorku sa brojem pacijenata koji daleko prevazilazi njene fizičke moći da svima vama/nama, posveti dužnu pažnju.
I, tako – sada imate mobilnu aplikaciju za zakazivanje, dve zdravstvene knjižice, elektronski i običan stari papirni karton, u kojem se takođe popunjavaju stavke koje vam se izdaju – ne možete a da se ne osetite – bezbedno. Ako kompjuter i zakaže, neće papir! Nismo mi za džabe u 21. veku!
(Foto: https://pixabay.com/, ilustracija)
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. septembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica za razbuđivanje

Pre izvesnog vremena sam pročitala tvit u kom je jedan Novosađanin napisao kako ga je uplakana devojka na ulici zamolila da je zagrli. Mogu tačno da zamislim tu scenu, baš mogu, potpuno jasno. Do pre nekoliko godina nisam mogla. Odnosno, imala bih sasvim drugačiji osećaj. Sada mi je ovo zamislivo i jasno mogu da se stavim i u njen i njegov položaj. Nije to zbog onih projekata „Free hugs“ /besplatni zagrljaji/ nego zbog istog onog što je pisalo na kraju tvita novosađanina kog pominjem – „Ljudi, koliko smo mi ubijeni u pojam“. Ova scena pretočena u kratku formu pa objavljena na Twitteru, po mom mišljenju, mnogo preciznije opisuje situaciju u kojoj živimo nego svi novinski naslovi, recimo, na nedeljnom nivou.

Mislite o tome.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/rabedirkwennigsen)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar