Ustanak (11. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Sećate li se akcije „KUPUJMO DOMAĆE“? Tada nas je država ubeđivala da je zbog opšteg napretka važno da kupujemo robu iz Srbije. Bio je to recept prepisan od komšija koji su svesni da polako tonu pod naletom svetske krize otkrili toplu vodu. Tamo se to i primilo, lično sam se uverio na letovanju da je jedan naš keks u rafu stajao danima, dok je domaći bio u skoro svakoj potrošačkoj korpi. Treba naučiti ponešto od komšiluka, ovo je lekcija koja bi po meni morala da bude prva. Lekciju o podizanju dažbina na voće i povrće nije za pomen. Završila se, pa hajde da krenemo dalje u saradnju i razvoj ekonomskih veza na obostranu korist bez huškanja, zlobe i trijumfalizma. Nešto što me čudi, jeste činjenica da U Srbiji imamo nekoliko fabrika za proizvodnju nameštaja, a opet nam je važnije što dolaze stranci koji će nam uz komode, police i oklagije prodavati i koncept kako da menjamo svest. Na stranu što moramo da učimo kako da čitamo šeme za sklapanje njihovog nameštaja, ali to u vezi sa promenama ovde ide teško, i ja to razumem. Zašto bi me neko ubedio da je bolje da sam sklapam nešto za šta već postoji domaći koncept po kome dođu dva momka i sve urade umesto mene, besplatno. Izvinite što sam nazadan, ali meni to liči na početak privatizacije u Srbiji, kada smo prodavali kravu muzaru jer njome nismo znali da upravljamo. Nedostajao nam je koncept menjanja svesti i razmišljanja na nov, drukčiji način. Srećno svima koji se na našem tržištu sa domaćim proizvođačima utrkuju kvalitetom, cenama i raznovrsnim asortimanom, ali – pustite nas da kupujemo ono što nam se sviđa i ne menjajte nas. Mi smo takvi, kakvi jesmo. Nepromenljivi čak i kada grešimo u izboru.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

Crtica puna iščekivanja

Ne znam da li se i vama dešava, ali mnogi primećuju, pa i ja, da smo stalno u fazi nekih iščekivanja. Konkretno, sada čekamo da prođe crveni meteoalarm, ali znam da će mi se već, koliko sutra, upaliti neki drugi alarm koji će me terati da čekam dok on ne prođe. Nekad čekamo da se desi nešto lepo, nešto što znamo da će da usledi. Ono, da vidite nekog ko vam je drag, ili dok čekate neku lepu vest. Čak i kad se takvo čekanje oduži i stvara nervozu, opet je dobro. Naročito ako se ispuni, pa često posle nastupi duža bezbrižna faza. Ali ima i drugačijih iščekivanja. Najgora su ona kad čekate da nešto prođe – bolest, nekoliko poslednjih dana u mesecu, neka zabrana, i tome slično. Istina, kad to dočeka, čovek se oporavi i posle se oseća bolje.

Niko ne voli stand-by situacije; one su možda i najgore. U njima iščekujete da možda nekome zatrebate, a možda i ne. I vreme prolazi. I nije da se radi o danima, već o mesecima. A vi čekate. Tako je sa otplatom kredita, ispunjavanjem rokova, iščekivanjem nekog posla, čekanjem medicinskih rezultata.

A možda ima načina da se svet promeni. Da se događajima krene u susret. Nekad je dovoljno skupiti hrabrost i pogledati istini u oči. Nije to uvek moguće, istina… kao sad kada čekamo da padne kiša, i tu zaista ne možemo mnogo, osim da iščekujemo. Međutim, mnogo toga ipak od nas zavisi. U tom smislu, trebalo bi više delati a ređe čekati da „padne plafon“, a to kao da nam je postao manir u svemu.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Sačuvaj bože šta se sve neće desiti u Srbiji. Zamislite da bračni par koji bar pola veka živi u slozi, dođe na naslovne strane zbog jednog običnog izleta na more preko Kluba penzionera. Naime, jedna bakica je rešila da sa svojim prijateljima penzionerima ode na more, a njen muž joj to nije dozvolio, već je rešio da čuva pare za zimnicu, račune, i ostale troškove. E, onda se bakica setila da postoji zakon koji je štiti od takvog muža škritce pa ga je prijavila policiji za nasilje u porodici. Oni ljudi, šta će, došli i odmah odveli nasilnika od sedamdeset i kusur leta u bajmok. Za to vreme, bakica puna entuzijazma i slobode odlepršala je do mora sve u šesnaest. Međutim, ispostavilo se da je po povratku iz provoda morala da se javi organima reda i objasni zašto je lažno prijavila svog muža za nasilje koje on uzgred više nije ni fizčki moćan da izvrši. Sve su na kraju razrešila deca ovog bračnog para pomirenjem roditelja,iako se u početku dedica zainatio da svojoj babi zatraži razvod braka. Dom ili brak, pa biraj, lukavo ali iz očaja tresnuli su naslednici ultimatum nevinom dekici i on se dobrovoljno pod prisilom brzo opredelio za „podnošljiviju robiju“. Šalim se, naravno. Ovo je sve prošlo dobro i srećno, uz obećanje da će dogodine lično odvesti svoju bakicu na more, mada… ostaje nam senka iznad ove priče u smislu da ipak nešto nije dobro u Zakonu protiv nasilja. Treba nam taj zakon, tu nema pogovora. Jedino o čemu još valja promisliti jeste kako ga primeniti brzo i efikasno a da pritom ne nastrada neka mukica nalik našem junaku dedici. Ovako, lako može da se desi da zakon postane izvor opšte sprdnje i novinskih naslova u rubrici „Zabava“.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Svi smo mi sa sela, samo se to na nekima malo više primećuje. Nije sramota biti seljak, ali jeste to što ga ne poštuje onaj koga od pamtiveka hlebom hrani a puškom brani. Varošani, gospoda, ili građani, uvek su u seljaku videli nekoga ko će da im zakine na kantaru, uprlja novi tepih ako ne izuje curule, izgovori nešto glupo u otmenom društvu, ili ko zna već šta može da padne na pamet skorojevićima i lezilebovićima. Takva nam je i država. U seljaku je uvek videla vojnika koji će da gine umesto tatinih sinova, urednog platišu poreza koji mora da ga plati makar hleba nemao, glasača koji obavezno izlazi na izbore i kad pada kiša i tako dalje, i tako dalje. Setili smo se svih mogućih svetskih naučnika, umetnika, sportista, careva, političara i filmskih junaka pa smo po njima nazvali ulice i bulevare. Mnogima smo i spomenike podigli u znak poštovanja i sećanja. Seljaku se do sada niko nije okrenuo pa recimo nazvao svoju ulicu Seljačkom, ili mu podigao spomenik. Zato su, uprkos svima, stanovnici sela Glavinaca kod Jagodine sami podigli spomenik srpskom Seljaku i Seljanki. Spomenik je zbog krize izliven u betonu i premazan farbom u boji bronze i rad je akademskog vajara Ivana Markovića. Prikazuje seljaka i seljanku kako sa motikom i testijom za vodu idu na njivu. To je znak zahvalnosti za sve podvige naših seljaka u istoriji ali i njihovom poznavanju prirode i društva. Niko bolje od seljaka ne poznaje svoj zavičaj ali i prilike oko sebe, bilo političke, ekonomske ili društvene. I kad greši, neće da prizna da su drugi krivi. Kad ratuje, čini to zato što je naučen da je otadžbina sve, od grumena zemlje na jalovini, do Belog dvora na Dedinju. Ako putujete ka Jagodini od Rekovca, spomenik je na raskrsnici gde treba da zastanete, izađete, stanete mirno i pozdravite ovaj dokaz da smo još uvek tu gde jesmo zahvaljujući instituciji zvanoj srpski seljak. Eto ideje da to postane zaštitni znak buduće članice Evropske Unije koji je nacionalno blago i jedinstven primer opstanka na brdovitom Balkanu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Šta je Srbijo, zemljo moja mila? Malo si se zatresla zbog vojnih vežbi i žena u vojsci? Mnogo si se uzburkala oko nečega što smo imali u Titovo vreme a zvalo se ili predvojnička obuka ili Odbrana i zaštita. I danas ne bi škodilo obnavljanje nekadašnjih znanja i veština, za svaki slučaj, pa makar brojali i samo koju godinu manje od pedeset. Sve je to još uvek nagađanje, predlog, nazovi javna rasprava, a društvene mreže će da eksplodiraju od komentara emancipovanih žena koje neće da ratuju protiv možda slatkih mladića na suprotnoj strani, ili, ako se desi da im slučajno u žaru bitke pukne nokat, pa onda ako dva sata provedu kod frizera a neka tamo kapetanica naredi stavljanje šlema na glavu. Pustimo prazno kucanje po tastaturi, okrenimo se jedinstvenim, a opet velikim delima. Jedno od njih, tokom ovog vrelog leta stvara mlada učiteljica na Novom Beogradu. Ona je okupila nekoliko svojih prijatelja, sa sve suprugom pride, i svojim budućim učenicima, prvacima, od učionice pravi veoma lep i moderan prostor. Bez donacija, pomoći institucija ili građana – samo uz entuzijazam i vlastite pare. Njeno ime je Tanja Krsmanović, pa ne bi bilo loše da ga upamtimo. Ako pamtimo tamo neku Milevu Varburg, što ne bi upamtili i nju? Ona je svojim radom, željom da svoje đake dočeka u prostoru dostojnom malog čoveka, dokazala da je odbrana zemlje danas i krečenje zidova, bojenje table ili kačenje šarenih zavesa. Bravo za učiteljicu Tanju, kad bi imali još više takvih kao što je ona ne bi ni stigli da se bavimo nekim manje važnim temama makar bile i patriotsko-odbrambene. Dobro jutro, Srbijo!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. avgust – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Crtica 65+ (ali ne o celzijusima)

Sve što nama, koji imamo ispod 65 godina i manje-više smo zdravi, ume da bude teško, starijima je još teže. Vrućine, fizičko naprezanje, nošenje kesa iz prodavnice, čekanje u redovima, rastezanje para na mesečnom nivou, pa još i čuvanje unuka i pomaganje deci.
Ne, nije nikakav Svetski dan penzionera. Nije nikakav Svetski dan solidarnosti. To su ionako uglavnom datumi koji ništa posebno ne znače, sem kao povod novinarima za neke „razbibriga“ teme, da vam pravo kažem. Povod je nešto što znači starijima, a to je postojanje raznih servisa i usluga namenjenih penzionerima. Naravno da je dobro ako možete da ostvarite popust u apoteci, domu zdravlja, ili možda za časove plesa ili odlazak na izlet. Odlično je ako postoje hausmajstori koji daju popuste starijima. Ima takvih udruženja po Srbiji koja izlaze u susret penzionerima, u partnerstvu sa firmama raznih delatnosti. Kao što „dete podiže celo selo“, rekla bih i da to dete koje jednom ostari, životnim iskustvom vraća zajednici, a ona mu pomaže na razne načine. Svi mi jesmo s vremena na vreme nervozni, bez strpljenja za potrebe nepoznatih ljudi. Često i naša pomoć prođe bez ijednog hvala, a onda nam dođe da samo ćutimo i u se i u svoje kljuse do kraja života. Ipak, kada se zahvalnost očita u očima i osmehu drugog čoveka, dovoljno je da srce bude puno. Niko od nas nije dužan da nekome pomogne niti da se zahvali za pomoć. Zamislite kada toga uopšte ne bi bilo!
Penzioneri se ne probude jednostavno jednog dana i obuku uniformu penzionera, sa džepovima punim cunje za golubove i kesama – ako će sedeti napolju, pa da podmetnu. Prosto, jednog meseca plata, sledećeg penzija. Nije ni sa platom lako, zna se. Materijalnu podršku i treba da pružaju zdrave državne institucije. Ali, mi smo ti koji će možda čak i mastan vic podeliti sa lokalnim 65+ mangupima. Poneti im cegere na drugi sprat, jer ne vole da čekaju liftove. Ponuditi bolje mesto za stajanje u prepunom prevozu. Ispod tmurnih lica starih, svako krije svoju priču, mnoge su beskrajno zanimljive i mogu popuniti delić slagalice u vašoj glavi, pa čak i započeti novu. Ja više nemam bake i deke. Mnogi nemaju. Ali imamo celo selo.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Velika se zaradi para zbog sitnih para kojih nema opticaju. E, baš tako naša javnost komentariše pojavu koja je primetna za sada samo u trgovinama Srbije. Čuli ste već ko zna koliko puta da se, u tamo nekom trgovinskom objektu, banane prodaju po akcijskoj ceni od samo 139,99. Teško da ćete kusur od jedne pare dobiti ako kupite idealno izmeren kilogram banana, ali ta vaša jedna para će i te kako značiti trgovcima koje nema ko da kontroliše šta rade sa viškom nastalim na taj način. Ko zna koliko se proizvoda proda na dnevnom nivou? Para po para, kupac po kupac, proizvod po proizvod, nakupi se očas posla mastan iznos koji se nigde ne pravda niti knjiži. Ni država nema korist od toga, već isključivo trgovci koji na taj prihod ne plaćaju PDV. Pa i što bi plaćali, kad država sama neće da se seti da jednostavno uvede red u ovu oblast. Iako je preporuka da se cene zaokružuju na ceo dinar, to retko ko poštuje. I šta sada da radimo dok se država ne seti da recimo od tih sitnih ostataka uzme sebi sve? Što da ne, ja sam za. Ima toliko rupa koje se mogu popuniti tim sitnišom, pod uslovom da to ne završi u onim fodovima za vanredne situacije gde se inače ne zna ko i koliko i za šta zahvata kad mu se prohte. Jedan moj prijatelj, inače finansijski ekspert mi je preporučio da kad god mogu koristim plastiku za plaćanje, jer tu nema zaokruživanja. Mora da se otkuca tačan iznos, pa makar na kraju to bilo 7 dinara i 14 para, na primer. Da i mi, potrošači, doskočimo trgovcima, a i da napravimo posla ovim bankarima što nam održavaju račune i to debelo naplaćuju bez zaokruživanja.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. avgust – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Brži od Zemlje

Ovo je datum kada će, najranije otkako se vrše merenja, čovečanstvo iskoristiti godišnje resurse prirode. To javlja Mreža za globalni ekološki otisak (Global Footprint Network, GFN), međunarodna istraživačka organizacija koja je prva uvela metodu izračunavanja ekološkog duga. Oni navode da je emisija ugljen-dioksida najbrži rastući faktor prekomerne potrošnje i čini čak 60 odsto od ukupnog ekološkog otiska čoveka. Ekološki otisak podrazumeva ljudske potrebe za svim prirodnim resursima – voda, hrana, vazduh, energija, i slično.
Dan ekološkog duga označava datum kada godišnja potražnja čovečanstva prema prirodi premašuje ono što Zemlja može da regeneriše u toj godini. Ovaj datum se pomerio sa kraja septembra (mereno 1997. godine) na 2. avgust ove godine, najranije otkako je svet prvi put ušao u ekološki dug početkom 1970-ih. Drugim rečima, čovečanstvo trenutno koristi resurse 1,7 puta brže nego što ekosistemi mogu da se regenerišu. Dakle, globalno koristimo 1,7 planeta a imamo samo jednu. Troškovi ovog globalnog ekološkog prekomernog trošenja postaju sve vidljiviji širom sveta, u obliku nestajanja šuma, suša, oskudice vode, erozije tla, gubitka biološke raznovrsnosti i nakupljanja ugljen-dioksida u atmosferi.
Svako od nas može to da popravi, jer, čekajući velike fabrike, teško će se išta promeniti. Makar, da znamo šta treba bolje činiti; sprečiti uništavanje prirodnih reka, unaprediti rad zaštićenih područja, podsticati dobro upravljanje šumama i promovisati održive proizvode.
Sve to lepo zvuči i deluje dobro na papiru. Taj papir se po firmama uveliko i koristi za štampanje svega i svačega, jednostrano. Bašte se i dalje zalivaju vodom za piće, kao i asfalt, da ne popuca. Solarnu i energiju vetra još je i Tesla hvalio, ali subvencije za pojedince za gradnju takvih centara za napajanje ovde još ne dobijamo bez gomile papira i taksi. Dok se opštine hvale kilometrom led eko ulične rasvete, otpadni materijal odlazi u reke. Naš ekološki otisak i njegovo ublažavanje je skupo, ali samo zato što su „veliki“ tako odlučili. „Čep za hendikep“ je naša najuspešnija humanitarna i ekološka akcija, ali – možemo li bolje? Naravno da možemo, i nije da ne želimo, samo čekamo da dobijemo one prave vetrenjače, umesto donkihotovskih.

Dobro jutro!

(Foto: WWF Adria, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ima u mom kraju jedna pekara. U stvari, ima ih nekoliko, ali ja imam onu „svoju“. U njoj miriše na pecivo i vruć hleb u skoro svako doba dana. To je njihova praksa, i to nama potrošačima već je postala navika da u svako doba dana možemo da uživamo u ukusu domaćeg hleba, bez aditiva ali i različitih pekarskih đakonija. Međutim, taj domaći hleb i pecivo, tako lako pronađoše put do srca ali i pojasa koji nam se uvećava bez nade da će se vratiti „u normalu“. Šta da se radi, uživanje ima cenu. Ima cenu i ovaj hleb, niža je od državne. Čak se posle 21 čas prodaje upola jeftinije. I niko ne vodi računa o tome da je nas država već zaštitila od zlokobnih i nezajažljivih pekara svojom deset godina starom uredbom. Po njoj, garantovana je cena hlebu, jer se tako se čuvaju najugroženiji stanovnici Srbije. Ne znam da li je pod uredbom i emitovanje rijaliti programa. Da zaokružimo ono „hleba i igara“. Iako nas iz Evrope teraju da ukinemo tu uredbu, mi kao odgovorna država to nećemo kažu zabrinuto čelnici. Što se opet inatimo sa tom Evropom? Evo ukinite je, mislim, uredbu. Neka jurne ta cena hleba u vis, pa da pocrkamo svi od gladi. Šalim se, nećemo sigurno, jer hvala bogu ima žita u Srbiji dovoljno da nam hleb nije kao kafa pa da se cena menja svaki čas. Nego, ima ona još jedna uredba, dragi naši izabrani predstavnici vlasti. Zaboravili ste je možda? Ona o deset posto koju jedva čekamo da vratite nazad pa da se bunimo za još. Nego, niste ni vi od juče. Neka niste, treba neko da nas štiti i čuva od nas samih. Šta bi mi da nije vas?

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

Jedan moj poznanik je pre izvesnog vremena pao u depresiju. Problemi stisli sa svih strana, naporan rad za skromnu platu, nerešeno emotivno pitanje, neizvesna budućnost. Ukratko, naša tipična situacija. Ona zbog koje nam je nacija apatična. Ona zbog koje još od pre 15 godina stručnjaci smatraju da smo nacija na vinjaku i bensedinima a ta tvrdnja ostaje nepromenjena i dalje.

No, da se vratimo na njega. Taj problem s poslom je bio najgori. Ima ugovor na određeno. Skromna, vrlo skromna zarada koja, doduše, stiže redovno ali je nedovoljna da se mesec izgura do kraja, što ga tera da još uvek živi s roditeljima iako je prešao 40-tu. To ume da ubija u pojam, pogotovu kada vidiš da neki drugi mogu bolje. Mada, većina njegovih poznanika nema ni to što i on. Ili nemaju posao uopšte ili im je zarada još manja, a sve ih je više koji bivaju izloženi mobingu na poslu. Mobingu najrazličitije vrste, što ni njega nije zaobišlo. Zbog loših uslova, kolege sa kojima radi sve češće daju otkaz a gazda ne zapošljava nove, ali ni ne smanjuje obim rada. Zaposleni trpe u nadi da će im novonastala situacija makar malo povisiti zaradu, ali se to ne dešava. I onda nastupa sezona godišnjih odmora. Svi hoće da se odmore i to, onako, psihofizički sa akcentom na ovo prvo. Makar nigde ne otputovali, samo malo da se opuste i ne gledaju kancelariju. No, u sezoni odmora jako je teško dozvoliti radniku da izostane s posla jer već neko fali, a malo ih je i inače. I tako ovaj moj poznanik konačno sasvim počinje da gubi zdravlje, ne spava, ne jede, gubi nadu. Apatija, noćne more, crne misli. I konačno odlazak kod lekara. Lekar insistira da ovaj uzme godišnji odmor, ali, to nije izvodljivo. Lekar zatim piše rešenje za bolovanje zbog opšte iscrpljenosti organizma, te ovaj ipak od poslodavca dobija sedam slobodnih dana. On više uopšte ne izlazi iz kuće. Bližnji su uplašeni i teraju ga da izađe, makar na silu. Napolje, negde, ako je moguće, među ljude, gde je živo i svetlo. Recimo u tržni centar.

Svog prijatelja više neću pominjati, ali jedan sličan primer nedavno je iskorišćen kao ilustracija za neposlušnost radnika. Kako je mogao da ide u T.C. ako ima depresiju? O tome možete čitati u jednim stranim novinama koje se često citiraju u poslednje vreme.

Inače, šta biste vi radili na mestu mog prijatelja?

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Srpska stvarost je tako turbulentna da je praktično nemoguće predahnuti pred istorijom koja se dešava pred našim očima. Ko bi mogao da pretpostavi da ćemo tako brzo potisnuti polemiku u javnosti u vezi sa porodičnim nasiljem u neki drugi ili peti plan zahvaljujući jednom autorskom tekstu aktuelnog predsednika Srbije kojim on poziva na dijalog Srbe sa Srbima a u vezi sa Kosmetom. Opozicija se premišlja, Crkva se mršti, akademici oglašavaju podsećajući nas šta je bilo i šta sve može biti. Običan narod je za sada zbunjen i samo osluškuje šta se to priča i piše po medijima. Kako uostalom protumačiti podršku pojedinih lidera Albanaca našoj želji da se ujedinimo i nadmudrimo ih? Tu nešto miriše na onu narodnu u vezi sa puštanjem vetra u čabar. Jasno je da nikome normalnom ne pada na pamet ratovanje, ali opet s druge strane, koliko puta smo se so sada dogovarali? Usvajali smo rezolucije, raspisivali referendum, rekli svoje i ko nas sluša? Da li svet koji nije samo Evropska Unija i Amerika može da nam sačuva ostavštinu koju garantuje već više puta pogaženo međunarodno pravo? Šta to mi ujedinjeni i postrojeni iza takozvane crvene linije pregovaranja možemo protiv administracije koja nam je već spremila listu zahteva koje moramo da ispunimo pre nego li pristupimo Evropskoj Uniji? Hoćemo li moći svojim unucima argumentovano da objasnimo zašto smo nešto popustili i šta smo time dobili? Kad bi mogli da kosovsku priču pričamo kao Šeherezada, bez ograničenog roka za kraj i tako kupimo vreme. Međutim, nekome se mnogo žuri da svrši posao započet još pre više decenija. To je pitanje, zašto od nas toliko traže dobrovoljno na silu, naš oteti zavičaj i kolevku kulture i tradicije? Samo pitam, da se taj neko ne boji da oteto mora da vrati a već obećano ispuni? Šta je šaka Srba da nešto zahteva, traži ili prolongira. I pomenuta Šeherazada je imala 1001 noć za priču, a naša priča o Kosmetu nekome baš trenira strpljenje.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. jul -Crtica)

Piše: Dejan Grujić

 

Most preko Save iz 1942. godine, koji je slavu stekao krajem sedamdesetih zahvaljujući istoimenoj epizodi serije „Povratak otpisanih“ definitvino je otpisan. Poznato je da je u to vreme, zahvaljujući lokaciji koja se prirodno naslanja na Lastinu i BAS-ovu stanicu, bio kultno mesto za fotografisanje putnika i turista koji su obilazili prestonicu tadašnje Jugoslavije. Čak je početkom osamdesetih bilo u modi snimanje muzičkih spotova na njemu ili sa njim u pozadini. Došlo je vreme da se Tramvajski most preseli na drugu lokaciju a na njegovo mesto bude izgrađen savremeniji koji će moći da isprati potrebe novog Beograda na vodi. Građani su pozvani da glasaju gde bi to želeli da most bude premešten i postane eksponat i sada već sa olakšanjem možemo da primetimo da ipak neće otići u Visoku peć u Smederevo, već možda na Adu Huju, možda Lido, Novi Beograd, Adu Ciganliju, ili na neko drugo mesto. Opraštamo se od legende ali je ipak smeštamo u neku fijoku koju ćemo povremeno izvlačiti kad se uželimo romantike i našim duhom zavlada sećanje na neke bivše ljubavi, razočaranja ili radosti. Mostovi koji spajaju zaslužuju da ih večno pamtimo, zato požurite da napravite koji selfi dok je ovaj već, takoreći bivši, još uvek tu, na staroj lokaciji. Lastina stanica se seli, i BAS će za njom, odlazi most, a šta nam ostaje? Ostaje srećom reka Sava kao nemi svedok novog doba progresa koji je za sada samo u najavi. Nju teško da možemo da preselimo u neki ćošak ako to ona sama ne odluči. Eto još jednog dokaza da nismo mađioničari.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Navikli smo već da tokom leta izveštimo nosiće da ne izazivaju bolne grimase na licu kada u vozilu gradskog prevoza osetimo nekoga ko i nije baš u skladu sa higijenom. Vrućina koja izaziva pojačan rad kojekakvih žlezda za rashlađivanje je kriva za sve. U takvim situacijama, najbezbolnije je što pre sići iz vozila i sačekati drugo u kome se zadah tela lakše podnosi. Ne smeta nam više ni kada prolazeći pored neispražnjenog kontejnera osetimo kompleks mirisnih nota različitog izvora porekla, jer okrenemo glavu i požurimo dalje. Znamo da će proći čim se odmaknemo. Ali, šta da radimo kad se zateknemo na ulici, a odjednom se u centru grada oseti smrad koji mnoge od nas podseti ko smo, i odakle smo stigli na beogradski beton. Nije valjda da nam smeta što osećamo komešanje različitih mirisa biološkog otpada životinjskog ali i ljudskog porekla. Objašnjenje nadležnih da su za sve krivi poljovredni idividualni i ostali proizvođači iz okoline velegrada koji su baš sada našli da đubre njive – nit‘ nam smrdi nit‘ miriše. Odkud do da baš sada toliko zasmrdi da se oseća i danju i noću, i ne jenjava već davi sve živo. Nešto se čudno dešava, to svi primećujemo ali nam definitivno ne polazi za rukom da utvrdimo šta. Zlobniji bi rekli da nas samo snalazi ono što zaslužujemo i čemu pripadamo. Ja ipak ostajem dobronameran pa ću primetiti: To su samo kravice malo uprskale stvar zahvaljući nekim volovima.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. jul – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

„Skuvani“ vozači i pešački prelaz

Nedeljama unazad iz AMSS-a upozoravaju vozače da izbegavaju vožnju po najtoplijem delu dana. Vrućina utiče na koncentraciju i na reflekse, a što ste duže u zagrejanom vozilu, i sami možete zaključiti do čega sve to može dovesti.

Dakle, vrućina je opasna za duga putovanja. Ali, izgleda mi, da je vrućina itekako uticala i na vozače u gradu, ili bar neke od njih. Iz ličnog iskustva ovo govorim – zamalo da me u poslednjih par nedelja troje njih zgaze na pešačkom prelazu!

Dobro, nije bila toliko katastrofalna situacija, na sreću niko od njih nije jurio nekom velikom brzinom, kočnice su im radile, ali sva tri puta ponavljalo se isti šablon – ja stojim na pešačkom prelazu, zaustavljaju se kola u meni najbližoj traci i puštaju me da pređem, zaustavljaju se i kola u srednoj traci, ja prelazim pešački prelaz, ali onda nailaze kola u poslednjoj traci i njihov vozač niti primećuje da su se „kolege“ u susednim trakama zaustavile, niti vidi mene koji sam na pešačkom prelazu.

I tako su me „skuvani“ vozači malo stresirali. Ili su me možda samo testirali? Da vide da li je vrućina uticala i na moju koncentraciju i reflekse!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Nekada su s jeseni, kretale sezone slava, ispraćaja u vojsku i svadbi. Slave smo preselili u kafane, vojsku poslali u istoriju a svadbe se još drže. Naši stari su birali jesen za svadbe jer je u to vreme bilo dovoljno zaliha hrane, pića, ali i novca koji je stečen prodajom letnjih plodova. Tada je bilo lakše organizovati slavlje, ali i otići u goste domaćinima koji su ih pozivali. Mi mislimo da su danas teška vremena, a u stvari uvek je bilo iscrpljujuće organizovati ova narodna veselja. Zato se mnogi odlučuju da ih prave u svako doba jer se danas sve završava iznajmljivanjem prostora, muzike, i posluženja. Plati bato, i sve ćemo lako. Ni to nije baš lako. Treba se prvo zadužiti, sve to platiti, povesti računa o broju zvanica, mestu organizovanja venčanja i svadbenog ručka, muzici, torti, ukrasima, cveću, dekoraciji ali i izabrati pravog da ne kažem platežnog kuma, starojka, vojvodu… Svi domaćini se trude da njihovo slavlje bude najlepše, ali to je i prirodno. I svatovi treba da se pokažu u pravom svetlu, i ponašanjem i toaletom ali i darivanjem. Nema više, prošla moda da se nose fenovi, usisivači, tosteri, mikseri, pegle ili servisi na poklon. Ne nose se ni perjani jorgani ili posteljina od damasta, čak je i televizor prevaziđen kao dar. Sada mladenci pošalju pozivnice, navedu datum izjašnjavanja o prisutnosti pozivanog, i šta konkretno očekuju za poklon. Nema stida, nema srama. Kriza je, valja isplatiti svako plaćeno mesto u restoranu. Najbolje donesite pare, da se pokloni ne dupliraju. Okreni obrni, nije lako ni mladencima, a ni svatovima. Pa čemu onda svadbe ako su generator stresa ionako već istresirane nacije u svakom smislu? E, čemu… Pa gde bi se naslušali Nirvane i Silvane, najeli, napili i što je najvažnije pokazali? Svadbe su najbolja moguća pozornica za promociju, zato smislite način da skrenete pažnju na sebe, nikad se ne zna ko vas posmatra i za šta vas za koju kombinaciju planira. Mladencima možete i da ukradete šou, oni će biti zadovoljni ako im na tacnu spustite dobro ugojeni koverat za početak srećnog života.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. jul – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Radoje Kuč – pešterski super-poštar

U velikim gradovima, „napakovani“ jedni na drugima po soliterima, gradskom prevozu i u mimoilaženju na ulici, ljudi su zapravo mnogo udaljeniji jedni od drugih. Pitajte, uostalom, nekog koga znate iz manjeg grada, kako mu se zove prvi komšija, ili nekog iz Beograda, da li se javlja sustanarima. Zvono na vratima postalo je sinonim za susrete koje zapravo želimo da izbegnemo; komšiji pukla cev ili smo nešto zgrešili, reklame raznih vrsta i, nekome, bojazan od „plave koverte“.

Poštar je neko ko lako može da stekne uvid u to kakvi su životi ljudi kojima dostavlja poštu; ako su to samo računi, neće vas upamtiti. Ako su tu razglednice – nekom ste baš posebno važni u životu. Neki će poštara, još ako ga znaju duže, pozvati i na kafu, kutlaču ručka, pivce ili rakijicu. Radoje Kuč, super-poštar sa Peštera, stanovnicima srpskog Sibira mnogo je više od kurira.

Radoje je jedini na Pešteru koji radi posao poštara, a na odmor ili bolovanje nije išao 20 godina. Nije brojao kilometre koje je pregazio deleći poštu. Njega ne zaustavljaju ni visoki snegovi, niti zimski minusi. On stiže tamo, gde retko ko može – do gorštaka u 14 zabitih sela, raštrkanih po Pešteri. On je tu ne samo da donese poštu, nego i da vozilom koje je sam kupio jer mu motor od Pošte nije bio praktičan, već i da donese lekove ili preveze bolesne, ako treba. Kaže, uvek voli da pomogne. Bez puteva, asfalta, ucrtanih znakova, adresa – iskustvo mu je orijentir. Pomoć u nadoknadi benzina od poslodavca još ne dobija koliko mu je potrebno za celu turu, ali nada se boljem. I čini bolje tamošnjim ljudima, zaboravljenim ili nikad viđenim od mnogih koji peštersku prirodu i vredan biomaterijal olako prisvajaju za svoje potrebe.

U svima nama može, u manjoj ili većoj meri, da postoji jedan Radoje Kuč koji zarad tuđeg boljitka učini više nego što se od njega „traži“. Ljudi kao ovaj poštar i prijatelj ljudi sa Peštera obično su anonimni. Svetski filantropi ne žele ništa manje od naslovne strane „Tajma“, ali opravdanja za njihovu maštariju teško da ima. Lokalno ulepšavanje duha i okoline je, zapravo, najglobalnija dobra stvar koju čovek može da uradi.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Došlo vreme da se stvari menjaju u Srbiji. Nema više prostora za zvučne populističke parole, progovila je socijala. Strpljenje je popustilo, naročito kod radnika koji su svoje zaposlenje pronašli posle početka velike svetske krize. U prvo vreme srećni što uopšte rade, pa još i ponešto zarade, sada su ispošćeni i oronuli, smogli snagu da podignu glas protiv takozvanih investitora, kojima je jedini cilj da dobiju sve, a da za to isplate što je moguće manje zarade. Nije svejedno raditi u hali za proizvodnju rashladnih uređaja bez klimatizacije na temperaturi od četrdeset stepeni, a ni primiti zaradu koja je lakša za prekovremene sate, troškove koji prate dolazak na posao i slično. Ne pominjem one nesrećne ljude koji godinama rade bez plate, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, gledaju kako da prežive čekajući nestrpljivo poštara sa penzijom ako uopšte imaju nekog penizonera u domaćinstvu. Od obećanja da će sve biti isplaćeno se ne može preživeti. Stignu računi, stomak zakrči pa i nervi lako popuste. Došlo je vreme da se posle impozantnih rezultata u sređivanju državne kase odmaknemo od minimalca. Do sada smo izdržavali zahvaljujući porodičnoj srebrnini ali tu na kraju dođemo do potpunog izjedanja supstance što reče onomad jedan ugledni ekonomista. Mi više nemamo odakle, ali zato vi kojima napunismo bankovne račune, imate. Pa, izvolite! Ili pare, ili nema proizvodnje. Nepristajanje na krivicu za kočenje napretka Srbije prvi je korak u realnom ostvarivanju radničkih ciljeva. Sada mi se čine mnogo jasnijim protesti širom sveta na Praznik rada kada stotine hiljada demonstranata masovno protestuje i traže bolje uslove za radničku klasu. A kod nas se za to vreme peku prasići i ćevapi. Mislim da smo ih do sada sve ispekli i pojeli. Red je da sada „zapratimo“ i kolege iz belog sveta.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

Crtica bez optimizma

Da li ste se nekada pitali koji je to sistem zaštite u zemlji u kojoj živimo? Ko su njegovi činioci, čemu služi i zašto je neophodan. O sistemu, u ovom slučaju sistemu socijalne zaštite ali i elementarne bezbednosti, mnogo govorimo poslednje 3 nedelje. Kako kod nas obično biva, onda kada je već kasno. Tako je nedavno jedan mentalno rastrojeni otac ubio bivšu suprugu neposredno po poseti službi za socijalni rad. Otac je nakon toga izvršio samoubistvo. Samo nedelju dana kasnije tragedija se ponavlja po sličnom scenariju, u istom gradu, na istom izvoru, mada drugoj lokaciji, s tim što ovde imamo i čedomorstvo pored ubijanja bivše supruge, a samoubistvo je sprečeno. I tu kreće ona čuvena „rasprodaja bola“, ono što, zapravo, po mišljenju mnogih, posredno dovodi do tragedija sličnih ovim. Medijsko razapinjanje slučaja i žrtava, nagađanje, bombastični i morbidni naslovi i razgovori sa porodicama stradalih, naslovne strane koje sadržajem krše kodeks novinara, izostajanje intervencija nadležnih (pravnika, Udruženja psihologa, lekara, socijalnih radnika i drugih koji bi u ovakvim situacijama morali sankcionisati takve medije). O ovome smo govorili više puta i pisali baš u ovoj rubrici. Pominjali smo kako srpski mediji imaju računicu koja kaže – crna hronika prodaje novine i povećava tiraž. Ljudi slušajući tuđe, lakše podnose svoju muku.

Ali se tako „rasprodaja bola“ neometano širi, praveći novo zlo i sejući seme novih tragedija. Evo koje – ŽENA je možda kriva. O tome se sada (kada je kasno) najednom govori. U svakom slučaju stručnjaci, sad kada to više nije bitno – jer su ljudi mrtvi – svoje mišljenje javno iznose. Neki se usuđuju i da vagaju krivice i nagađaju šta bi bilo kad bi bilo. Vrlo često sa pretpostavkom: „Da je ONA poslušala… ili – da mu je ONA ipak dozvoljavala… ili čak – ONA bi ovo sprečila da je… Jesmo li mi do te mere izgubili kompas da raspravljamo o potencijalnoj krivici ljudi koji su ubijeni? Umesto da akcenat stavljamo na činjenicu da niko ne sme da bude ubijen?!? Naša neopreznost (koja uvek kulminira u medijskoj zloupotrebi tragedije) dovešće do novih žrtava, ako nešto ne promenimo. Hitno.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. juli – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Mogu nama da pričaju političari šta god hoće, mogu da nas ubeđuju da živimo bolje, ništa im ne verujemo koliko god se oni upinjali da nas u te tvrdnje uvere. Međutim, ipak za nijansu živimo bolje nego u aprilu, recimo. Dovoljno je samo da odete do najbliže menjačnice, usput proverite arhivu vesti o kursu dinara u odnosu na strane valute, i – sve će vam biti jasno. Naš novčanik je puniji za četiri dinara prema evru jer je za toliko jači u odnosu na pre. Odmah su se u medijima zbog vrednosti dinara koja je „istorijski“ najveća od početka godine oglasili ekonomisti. Oni tvrde da je ovo sve privremeno, i da su za sve krivi gastarbajteri. Onda su zakukali naši srećni sunarodnici koji rade za strane kompanije i platu dobijaju u evrima. I njima nije pravo da jača dinar. Takođe, i banke su zakukale upućujući šarene objave sa ponudom kredita po nikad povoljnijim kamatama. Pošto smo se refinansirali ko zna koliko puta do sada, više i ne možemo tako lako da pristupimo tim „jeftinim“ parama, ali ništa za to. Banke su najavile da će nam uvesti više cene svojih usluga. Ni manje ni više nego i celih 40 odsto. Šta sad da radimo? Treba li da molimo guvernerku da obara kurs, da nam ovo jačanje dinara ne bi došlo kao puštanje balona nad logorsku vatru? Ili da sačekamo da svi oni koji su otišli iz Srbije, pa su se sada vratili puni para, iste potroše i tako obezvrede dinar? Ja bih da ipak iskoristimo sve što je moguće tokom ovog perioda jakog dinara, pokupujemo sve što se može pokupovati makar stizalo iz uvoza i bilo „evropski otpad“. Uostalom, zar nismo jasno, glasno i oštro zapretili Evropljanima da nećemo više verovati njihovim obećanjima? I neka smo im zapretili. Sad, neka se puše dok naš dinar divlja i preti njihovom klimavom evru. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. jul -Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

Obeleživač za knjige od hiljadu dinara!

Devojka sedi u autobusu i čita. Knjigu. Diže pogled sa stranice, ogleda se oko sebe i shvata da treba uskoro da siđe. I pre nego što zatvori knjigu, i ubaci je u svoj ranac, uredno stavlja obeleživač na stranici gde je prekinula čitanje – vredan tačno hiljadu dinara!

Glavno pitanje u ovom trenutku je – kako to sad pa ja znam da toliko vredi njen obeleživač? Obično su to komadi papira, koji, skuplji ili ne, posluže svojoj svrsi. I ovaj njen „obeleživač“ je paprini – ali reč je o novčanici od hiljadu dinara! Eto, tako znam.

Iako će nekom da sve to izgleda kao prilično „bahata“ ideja, zapravo je, možda, prilično genijalna. Zašto? Zato što novčanica glumi obeleživač za knjigu, a sama knjiga glumi – novčanik! Pošto je reč o jednom podebljem delu, malo teže da će neko neopaženo uspeti da vam je izvuče iz ranca! A i koji bi to lopov pokušavao da pronađe novčanicu od hiljadu dinara između zatvorenih korica knjige.

Dakle, sistem „dva u jedan“! Moguće da je taj „obeleživač“ nekada i manje vredan. No, to nije problem. Poslužiće svrsi. Problemi možda samo nastanu kada se novčanica rasitni i za kusur ostanu samo metalni novčići. Šta onda – zna samo devojka koja je smislila ovakav obeleživač za knjige.

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. juli – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

„Dupliranje“ biciklističke staze

Počelo je pravljenje nove pešačko-biciklističke staze koja će da poveže Ušće sa hotelom Jugoslavija. Zapravo, malo će da se proširi postojeća pešačka staza koja baš i nije nešto popularna među narodom, nigde nema ni trunke hlada, pa i biciklisti i pešaci radije idu pored reke – gde postoje odvojene pešačka i biciklistička staza, i daleko je prijatnije i interesantnije. Ima više hlada, česama sa vodom…

Stoga, bilo bi možda korisnije da se te postojeće staze za pešake i bicikliste renoviraju, umesto što će pare da se bace na stazu koja tokom cele godine uglavnom zvrji prazna. Mnogo puta se pokazalo da urbanisti i građani imaju različite ideje gde koja staza treba da prolazi.

A, kada smo već kod biciklističkih staza, bilo bi neverovatno uputno da one budu odvojene kako od pešaka, tako i od automobila, a ne da se samo „nacrtaju“ i da se tako nešto proglasi „napravljenom stazom“. Uz malo farbe ja bih tako i kosmodrom mogao da „napravim“ na Avali.

Foto: Vlada Todorović

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. juli – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ova vrelina je donela EPS-u dobar povod da hladuje na jesen posle obračuna potrošenih letnjih kilovata. Kako sami ističu, potrošnja je veća za deset posto u odnosu na prethodni period kada nije bilo plus četrdeset, a krivci za to su isključivo klima uređaji. Ma nije moguće? Šta sad, zimi ne treba da se grejem, leti da se ohladim, pa zar treba da umrem? Doduše, pišu novine da se u Srbiji koriste jeftini klima uređaji koje je zbog visoke potrošnje struje proterala cela Evropa. Nažalost, većina tih zastarelih modela završila u našim domovima. A šta to Srbi pa znaju o energetskoj efikasnosti pa da im Evropljani ne bi utrapili škart klime? Ama, znaju sve, znaju i šta znače oznake na uređajima, ali biraju najjeftinije modele jer nemaju dovoljno para za kvalitetnije. Nije mi jasno kako smo pre dvadeset godina mogli bez klima uređaja? Možda zato što smo u to vreme imali drukčiju klimu, pa je temperatura od 30 stepeni u julu tada bila tretirana kao „ovo je pakao, izgore se“. Danas, kada na betonu merimo pedeset stepeni nije jednostavno preživeti bez uključene klime. Šta košta neka košta. Pre neki dan, pita me komšinica kako podnosimo vrućinu. Kažem, da nije klime, ne znam kako bi. Na to će ona skoro pa razočarano: Nije valjda da imate klimu, to nije zdravo pogotovu za decu. Znam da nije zdravo, ali šta ću, ja bih da preživim, a i deca ne gunđaju. Mi noćas nismo trenuli do skoro četiri ujutro, toliko je bilo nesnosno. Jedva dočekam to što je rekla pa dodam: E, to nije zdravo kad čovek ne spava celu noć, onda ceo dan zeva.

Dobro jutro!

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Samo gaze, a ne biju – Pare umesto veze – Seksi četvrtak

(KVAKA 202sreda, 12. jul 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Čak 50 odsto građana Srbije veruje da bi samovozeći automobili bili mnogo sigurniji od vozača. Pa smo po tom poverenju u nešto što još ne postoji – treći u Evropi…

Nije to da mi očekujemo da će nas ta tehnološka skalamerija manje gaziti po ulicama, nego verujemo da kad nas takav auto udari, iseče, ugrabi parking… neće posle vaditi još i bejzbol palicu…

***

Prema zajedničkoj anketi nekoliko srpskih i hrvatskih sajtova, čak 70 odsto nezaposlenih Hrvata smatra da je za nalaženje posla potrebna veza. Ispitanici iz Srbije bili su daleko realniji: samo njih 40 posto misli da se posao dobija putem veze… Ostali znaju da su od veza mnogo bitnije – pare…

***

Jednim lepim povodom – u Novom Sadu je osnovana prva seksološka sekcija u Srbiji – doktori daju i prve savete. I ruše mitove…

Tako je, na primer – zbog hormonske ravnoteže – idealno vreme za vođenje ljubavi: četvrtak, u pola 8! A onaj čuveni petak je ipak samo za bežanje s posla…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. juli – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Tate-mate i „nezahvalni“ sinovi

Učenici i studenti uvek pronalaze nove načine da prepisuju, međutim, razvoj novih tehnologija varanje na ispitima i pismenim testovima čini još jednostavnijim. Popularizovane su razne internet strane na kojima mogu da se preuzmu domaći zadaci i lektire, seminarski radovi, a nije retkost da se pronađu i rešenja zadataka za predmete poput hemije, fizike ili matematike. U ovom poslednjem je veštačka inteligencija napravila najveću razliku. I sam Gugl je u svoj pretraživač ugradio i mogućnost rešavanja jednačina – jedna fotografija zadatka i rešenje se pojavljuje na ekranu.
Postoji još veb stranica i programa sa veštačkom, razvojnom inteligencijom koji pomažu u obrazovanju. Oni, zapravo, nude pregršt podataka iz matematike, fizike, istorije, kulture, astronomije, hemije, medicine, mašinstva, statistike, pa čak i finansija i računarstva.
Nekada je grafoskop bio najveće dostignuće zanimljivijih časova. Dodatna literatura bile su enciklopedije, časopisi, ljudi sa kojima ste pričali, a sada sve to može da stane u jedan USB fleš drajv. Bob Dilan je prosto i jasno rekao da se vremena menjaju. To samo po sebi nije ništa strašno.
Zapravo, zašto sve ono što je čovek osmislio, ne bi služilo kao olakšica da se upije više znanja i nastavi dalje ka rešavanju problema? Inženjerski mozak je najdragoceniji za čovečanstvo. Svakako, empatija i ljubav prema planeti su tu kao pokretač dobrih dostignuća. „Anarhistički kuvar“ je kao „puškica“ za lakše nasilno podizanje pobuna, ali sve što je tamo napisano, neko je otkrio, eksperimentisao, ponavljao, usavršavao. Dakle, znanje do kog su se prethodne generacije mučile i trudile da dođu, mi danas, ni ne primetivši, koristimo bez zahvalnosti. Tako vole da govore oni koji misle da im nije dovoljno puta i na dovoljno načina rečeno „hvala“ za minuli rad. To je znak da ne postoji želja da se ljudi razvijaju i budu sve bolji prema sebi, jedni drugima i prema okolini, već da samo vole da cokću i čekaju Dan bezbednosti. Oni koji brinu o sunovratu vrednosti i ko to dolazi da ih nasledi, bili su tuđa briga jednom. Prepisivali su na bar jednom testu. Nekada su dobili veću ocenu jer su imali sreće. Definisati znanje i umeće ne može biti samo kroz dimenziju današnjih škola. Da li biste rekli da čovek „vara“ ako koristi šibice da upali vatru, ili ćemo i dalje da čekamo čudesni udar groma?

Dobro jutro!

(Foto: listelist.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Piše na tarabi – Agencija za depilaciju – Mesara gde kradu manje

(KVAKA 202utorak, 11. jul 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Siromašnoj porodici iz okoline Aleksinca smučio se život, pa su rešili da zapale svoju udžericu da bi im napravili novu kuću. Onakvu kakvu nekima prave u televizijskim emisijama…

Sad žive pod najlonom ispod drveta, i otkrivaju sličnosti između tarabe i televizije kao medija; to jest onoga što piše na tarabi i onoga što se vidi na malom ekranu…

***

U Južnoj Koreji vlasti preporučuju državnim činovnicima da dolaze na posao u šortsevima da bi se uštedelo na struji za klima uređaje.

Ovo bi mogla biti i jedna od naših mera za smanjenje troškova administracije. Ali da bi promene bile bezbolnije, potrebne su i dve državne agencije: jedna za brijanje nogu i drugu za trajnu depilaciju…

***

Čuveni pariski etalon za kilogram ide u muzej, jer se njegova težina smanjila, pa će se ubuduće baždarenje vaga zasnivati na formulama moderne fizike, i kojekakvim konstantama…

Dobar kasapin je ovo znao pre svih, pa je zato preciznim bacanjem nekoliko kolutova pilećeg parizera na tri sloja papira – postizao tačnu masu od sto grama. I pazio da zaokruži Plankovu konstantu tako da bude i za bezobraznog inspektora, koji svaki put traži sve više, a da opet ni komšinica ne ode u drugu mesaru gde kradu manje…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Velika vrućina iziskuje osveženje. To podrazumeva češće uzimanje vode ali i tuširanje. To je nešto što se stvarno mora. Ali, takođe, potrošnja vode iz česme ne podrazumeva polivanje travnjaka, betona, trotoara, pranje automobila ili tepiha, zalivanje bašti i travnjaka. Uporno nas upozoravaju iz svih gradskih vodovoda od severa do juga Srbije, da se uzdržimo od neracionalne potrošnje, čak prete i visokim kaznama, ali opet, tome malo ko pridaje značaj. Imamo vodu i to je naša sreća, oni koji je nemaju, odnosno nije im dostupna sanjaju o resursima koje trošimo nemilice. Uglavnom je voda u Srbiji dobrog kvaliteta, izvinite vi koji nemate ispravnu vodu, i za takozvanu obradu vode neophodna je i radna snaga i reagensi. Tako obrađenu vodu, šteta je rasipati osim za osnovne potrebe, bar u ovom vrelom periodu. Jednostavno, naši kapaciteti obrade sirove vode nisu dovoljni da isprate našu bahatost. Bila flaširana ili iz vodovoda, potpuno je svejedno voda je dar i svetinja. Setimo se samo šta bi neki dali za naš Savski biser. Vrlo važno ako nam se travnjak osuši, nići će novi posle kiše, još bujniji i lepši. A i tepisi i automobili se bolje operu kad je to u nekom servisu.

Dobro jutro!

(Foto: NepalBuzz, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Na današnji dan, rođen je u Smiljanu, Nikola TESLA. Veliki pronalazač, svoju sreću je pronalazio u učenju, stvaranju i kreiranju pronalazaka koji su menjali svet. Ono što je bio mrak, on je pretvorio u svetlost. Dah je pretvorio u zvuk i preneo na daljinu, a omogućio nam je da se mnogo toga pokreće i zamenjuje nas zahvaljujući magnetima i kalemima. Munje i gromovi bili su njegov izazov i inspiracija. Zato se i igrao njima, kao da je malo dete. Njegov značaj je nepotrebno isticati u trenutku kada naš život zavisi u mnogome od struje koju je izumeo. Iako stalno kukamo na račune, ne pomišljamo koliko nam je, samo jedan u nizu Teslinih izuma, olakšao živote. U stara vremena, kuvalo se na ognjištu, povrće i voće čuvalo u trapu, prevozilo zapregom, osvetljavalo voskom ili lojem. Moderne komunikacije svodile su se na dozivanje s brda na brdo. A danas je u svetu sve zasnovano na nekom od Teslinih epohalnih otkrića. Da ga nije bilo, da se nije rodio, kako bi svet danas funkcionisao? Da li bi zbog toga bilo manje neprilika? Ko bi danas čekao da se pojavi genije kakav je bio on? Svet mu odaje priznanje, koristi mnoge od njegovih patenata do kojih su došli oni koji su mu bili bliski u poslednjim danima siromaštva. Teorija zavere je da se ova vrućina, ekstremna hladnoća ili cunami, pojavljuju zahvaljujući eksperimentima koji nalikuju Teslinim. A nama, balkancima je lako da poverujemo u sve to, jer i posle toliko decenija od smrti velikana vodimo bitku za istinu o tome ko je on bio: Srbin, Hrvat, ili možda Crnogorac… Zato naš progres i jeste stao sa poslednjom postavljenom banderom za struju.

Dobro jutro!

(Foto: Wikipedia)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. jul – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Inercija i Baja Patak

Tko nema račun u banci, taj ne zna što je patnja. Parafraza čuvene rečenice iz “Lajanja na zvezde” i vođenje dece na zagrebački Velesajam vrlo lako je primenjiva u raznim životnim situacijama, pa i ovoj s bankama. Mislite, sve je u redu, nemam čak ni kredit, nemam dozvoljeni minus, samo želim da poslodavac zna kako i gde da mi pošalje platu, želim da mogu karticom da platim u prodavnici i da imam sigurnu „virtuelnu slamaricu“. Avaj! Ispostavlja se da, iznenada, preko banke čiji sam klijent (reklamu/antireklamu ću praviti na nekom drugom mestu i korisničkom servisu) počinje da se naplaćuje dodatna provizija ako karticom plaćam nešto u prodavnici ili u pošti. Dakle, na onu proviziju pošte kada plaćate račun na šalteru, meni nestade još više od 300 dinara. Po transakciji! Par dubokih uzdaha pa prepiska sa korisničkim servisom, ali tek onda ništa mirnija nisam. Kaže „Ivana“ iz banke, eto, za sledeći put ćeš znati, sa sve smajlijem koji namiguje. „Ivana“ očigledno voli svoju poziciju u kojoj nije klijent-smrtnik. Ugovor čitam od najmanjih do najvećih slova. Kako da znam da su aparati za plaćanje karticom u nekim poštama i prodavnicama podešeni tako da zapravo ispada da kada plaćam, bude kao da podižem pare preko druge banke? Zakukuljeno, zamumuljeno. Ustavni sud Rumunije a potom i EU nedavno je doneo prilično neprijatnu presudu za one koji su štedeli u švajcarcima; žao nam je, imali ste obavezu da računate na to da će moooožda, nekada, i franak da pukne. Mooožda i nekada, a možda i nikada. Na obavezu da budu finansijski pismeni i savršeno obavešteni, klijenti se pripreme kako znaju i umeju. A ne znaju i ne umeju svi isto. Banka nije drugar, iako su svi u njoj nasmejani i ljubazni (obično). A koliko god da svakodnevno sumnjate u banke i bankare, izgleda, nikad dovoljno. Zivkajte, tražite, zahtevajte, pitajte, zovite, razrešite, svaki dan. Kao što vas i iz banke zovu, pitaju, ljubazno zahtevaju, kada je u pitanju rata kredita ili minus na računu. I pre banaka, mogli smo da funkcionišemo. Ali one sigurno nisu otvarane iz filantropske pobude. Kada ovaj račun zatvorim, sledeći biram prema izgledu reklama; što dosadnije i nenametljivije, to bolje. Dosta mi je vitalnih penzionera koji se smeše sa plakata i lažnih tinejdžera koji sve rade „na klik“. Dosta mi je „superkul“ opcija i pogodnosti koje nisam ni tražila ali se naplate, ponekad, ne znaš ni kad. Dosta mi je naglašavanja toga da nemaju skrivenih naknada troškova za obradu kredita, kao da je to plus, što rade legalno! Ako vam se, a nadam se da neće i da nije, desi da se neprijatno iznenadite za par stotina dinara manje, pa opet za toliko, pa opet, i već vam postaje čudno, nemojte ćutati. Najbrutalniji režimi počivaju upravo na inertnosti.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Oduvek je potomstvo bilo najuzvišeniji cilj za većinu mladih bračnih parova. I pored najveće želje i volje, nekima je taj cilj bio daleko, ponekad i nedostižan. Lečili su se, odvajali poslednji dinar za različite medicinske metode, podizali kredite, odlazili u inostranstvo , a onda, i pored uporne borbe odustajali, zbog godina u koje su prirodno zalazili. Ovih dana je aktuelna priča u vezi sa ženom koja je svoju bitku vodila dugi niz godina, a onda kada je pobedila – ostala je bez podrške svog partnera. Javnost je čula da ova hrabra majka ima godina koliko i neka mlađa baka, da devojčica koju je rodila jeste plod uspešnog lečenja i modernih metoda u medicini, ali ne i razloge zašto je otac posle toliko godina odlučio da novorođenče ne ponese njegovo prezime i odraste pod njegovim krovom. Iako i sam u ozbiljnim godinama i već ostvaren kao otac u prethodnom braku, verovatno zbog tuđeg biološog potpisa koji je inače uobičajen u tako komplikovanim zdravstvenim metodama on je i dete i svoju partnerku odbacio i sada su same takoreći na ulici. Majka se zadužila, ostala bez posla, i od sredstava socijalne podrške isplaćuje kredit bez sopstvenog krova nad glavom. Komentari tipa „šta će joj dete u tim godinama“ ili „zašto je to uopšte i pokušavala kad je znala da dete nije partnerovo“ jednostavno nemaju meru a ni humanu pozadinu. Svako ima pravo da se ostvari kao roditelj, ali i da za to snosi podjednaku odgovornost bio u ulozi mame, ili tate. Svrstavam se red onih koji se nadaju da će ova majka živeti u zdravlju i veselju dugo i formirati za sve nas u Srbiji jednu divnu osobu koja će možda biti lekar, možda trgovkinja, a najvažnije majka, kada za to dođe vreme. Srbija je bogatija za još jednu prelepu građanku koja sada ne treba da trpi zbog iskrene želje svoje majke da je ima, i negodovanja oca što je uopšte i rođena. Ja verujem u onu narodnu da su deca naše najveće blago. Pa, ako je tako, čuvajmo te divne zlatnike za početak bar od predrasuda i podržimo hrabru majku. Sve su to ipak, naša deca.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. juli – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

S početkom jula, krenula je turistička sezona. U isto vreme, mediji su preplavljeni informacijama i dezinformacijama u vezi sa putovanjima u inostranstvo. Tako se nedavno pronela vest da nam Crna Gora više ne dozvoljava da je pohodimo samo sa ličnom kartom. Pokazalo se da to nije istina. S druge strane, tradicionalno u Srba omiljena Grčka, donela je nove propise o tome šta od hrane sme da pređe granicu a šta se baca na listu mesta. To je istina, i pogađa one turiste koji godinama ležaljke, suncobrane, i ostalu skalameriju sa zalihom hrane za deset dana. Takozvani „paradajz turisti“ štedeći na svakom koraku, spasavaju dečje raspuste, jer da nije tako, mnoga deca ne bi videla more. Svaka čast roditeljima koji uštedama omogućavaju deci letovanje uskraćujući sebi ishranu u skupim restoranima. Naše, domaće, i jeftinije – za sva vremena je bolje. Tradicionalno, nismo ludi za inače prelepim hrvatskim plažama zbog skupoće na svakom koraku ali i zbog povremenih provokacija pa se okrećemo Africi i Aziji i tamo isključivo letimo avionom. Rigorozne kontrole na aerodromima brišu i samu pomisao da se ponese nešto od domaćih đakonija. Ostaje Srbija, seoski i planinski turizam i naše lepe reke i jezera. Topla preporuka je da ponesete šta god hoćete od hrane i pića, mada tamo gde odete toga ima u izobilju i jeftinije je nego u gradu. Prijatno sam bio iznenađen razvojem seoskog turizma na zapadu Srbije, ali i u Šumadiji i na istoku zemlje. Prijateljica mi je pričala da je provela nezaboravno leto na Povlenu među ljubaznim domaćinima koji su joj dozvolili da im pomaže u spremanju slatkog i džema i naravno na rastanku joj upakovali desetak tegli u gepek. Na poklon. Ne treba da ističem kako je smeštaj tri puta jeftiniji nego na moru, a čistog vazduha, mira, tišine, zelenila i crvrkuta ptica ima mnogo i sve je besplatno. Okreni, obrni, hvali more ako imaš pare, a ako nemaš a treba ti odmor, a ti lepo zađi u Srbiju. Upoznaj je kao što bi upoznavao neke daleke i skupe destinacije. Zavolećeš je u pravom smislu te reči samo ti treba malo informacija sa interneta i čvrsta volja. Na kraju će se isplatiti.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. juli – Crtica)

Piše: Ru Šavr

LAŽLJIVA CRTICA

Jeste da smo o laganju već govorili, ali toliko je izbegavanje istine kod nas rado viđen sport da neće smetati ako ga pomenemo opet. Pitam vas ovog ranog jutra, zašto tako lako izgovaramo male svakodnevne laži? Ponekad one kao da se očekuju i podrazumevaju, jer mi ne reagujemo na njih. Kao, hajde, recite mi da je pecivo sveže, ili jagode slatke i da ih ima tačno kilogram, pa da ih kupim. Nekad uhvatrim sebe kako, ne verujući prodavcu, ipak čekam da me ubedi da je sve u redu. Mislim u sebi: Da završimo s formalnostima oko pitanja i odgovora, pa da platim. Naravno da „komšinicu“ uveravaju, shodno očekivanjima, da je sve baš kao što želi. „Komšinica“ završava kupovinu i kod kuće se, naravno, uverava da je sve suprotno od onoga što je rečeno. Da li zaista moramo da prihvatamo ovu igru? Bilo bi lepo nekad učestvovati u poštenoj kupoprodaji. Istina, ima i toga, tu i tamo nije da nema, ali tvrdim da smo se na laži navikli i kao da nam više ne smetaju. Jer ako se nismo navikli, zašto onda drugačije ne reagujemo? Možda pravimo razliku između malih i velikih laži ili mislimo – nema veze što me prodavac vara, samo neka me neko bitniji ne vara i slično. Tako ispada da je kod nas trgovina neraskidivo vezana za male ili velike prevare. To je, takoreći, prihvaćena stvar. A da li mora tako? Zar nije dovoljno što je sve skupo? Zbog čega onda treba još i krasti i lagati uz to?

Mislim da samo zaboravljamo kolika je zapravo snaga potrošača, odnosno kupca. Mislite o tome.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Ako ste redovan posetilac i učesnik u kreiranju sadržaja na društvenim mrežama moguće je da ste poslednjih dana primetili pojavu koja prati sedmicu iza Vidovdanske podele knjižica. Ponosni roditelji, naročito odličnih učenika, objavljuju skenirane listove đačkih knjižica sa uglavnom svim peticama. Priznajem, i sam bih to učinio ali imam dva mača iznad glave spremna da mi odmah tresnu blokadu i ukinu prijatno špijuniranje fotografija i statusa koje objavljuju moji omladinci. Lepo je da deca postižu sjajne rezultate i tako treba da ostane, ali hvalisanje roditelja otkriva neke duboke ožiljke koje sami nose iz perioda kad su bili deca. Takođe, roditelji dobrih ili vrlo dobrih učenika, pa i onih koji nisu postigli zavidne rezultate osećaju nelagodu i gutaju knedle pišući stereotipne čestitke. Javlja se i nezadovoljstvo sopstvenom decom koja im nisu obezbedila taj komfor da slobodno objave skenirane listove knjižica punih peticama. Neko može, a neko neće, neko mora a neko i ne uspeva i pored želje i jake volje da dosegne rezultate koje priželjkujemo mi roditelji i to je tako. Osuđujući decu za eventualne neuspehe, sigurno je da krivimo i sebe jednim delom, a opet – naše knjižice nismo nikada nikome pokazali. Pitanje je i da li ih imamo. Ako ih i imamo, kakve su nam bile ocene? Možemo li se pohvaliti svojim nekadašnjim uspesima i kakvu vajdu danas imamo od njih? Nadam se da će ova pojava ubrzo postati prošlost, jer stiže novi fenomen sa prvim danima jula – fotografije sa letovanja. O, ne!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. jun – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

Ulje je na vodi

Na svega petnaestak kilometara od centra Beograda, nedaleko od Pupinovog mosta, krije se prava oaza prirode – Beljarica, poznata još i kao Crvenka ili Balaton. Zbog guste šume, rukavaca, bara i raznoraznog biljnog i životinjskog sveta, ovaj deo Borče je dobio nadimak „beogradska Amazonija“ i ovih dana je glavna tema peticije koja kruži društvenim mrežama. Peticija skreće pažnju na vrednost ove prirodne oaze i veliku štetu koja bi nastala ukoliko bi, kao što je prošle godine najavljeno, baš tu bila izgrađena nova luka Beograda. Iako ju je potpisalo nekoliko hiljada ljudi, ona je gradskom odlukom o Strategiji razvoja Beograda do 2021. godine, obesmislena. Nacrt strategije je usvojen, a nije dat javnosti na uvid. Namena Beljarice ovim je prepuštena „da vidimo u vestima“ kad krene da se gradi i menja.

Inače, Zavod za zaštitu prirode Srbije predložio je „Forland leve obale Dunava u Beogradu“ za zaštitu pre nekoliko godina. Predlog se našao na dnevnom redu Skupštine grada 2015, ali je povučen pre nego što je do glasanja i došlo. Godinu dana kasnije, najavljeno je da će se baš tu, na najvrednijih 900 hektara Beljarice, gradini novo pristanište, višestruko veće nego ovo koje Beograd ima danas. Ekolozi su odmah upozorili da bi to moglo da ima nepopravljive posledice. Međutim, ipak je odlučeno da ovo područje nije zaštićeno, već kapitalistički potencijal za trgovačku i komercijalnu luku. Svetski, to je mesto gde hoćemo da budemo! Oni koji su za napredak ove zemlje, tržne centre, spektakle na i van televizije, za hiljade lokalnih festivala i “jada”, za radna mesta (ona jeftina a snažna), odmahuju rukom ekolozima i urbanistima.

Ovo područje je deo ekološke mreže od međunarodnog značaja. Samo u poslednjih nekoliko godina, ovde je zabeleženo 136 vrsta ptica, od toga 108 strogo zaštićenih. Tu imamo i tri, četiri gnezda najvećeg orla u Evropi, belorepana, a nailazili smo i na crne rode. Pored toga, ovde možete naići na vidre, šakale, kune zlatice i belice, divlje svinje, nutrije i mnoge druge vrste. Takođe, ovo je plavna zona Dunava, što znači da prilikom svake poplave baš ovo područje prima višak vode i ublažava visinu plavnog talasa u celom Beogradu. Ovako priča ornitolog Dragan Simić, jedan od onih koji se angažuju za očuvanje Beljarice.

A u međuvremenu – Ulje je na vodi i brod večeras dobija luku. Lepe su i devojke u letnjim haljinama. Sve je lepo, gradi se u širinu i visinu. A gde će nas to odvesti, širina i visina… pa, rimuje se.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. jun – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Dnevna politika je kao cene tokom hiperinflacije. Dobar dan, pošto je hleb? Milijardu! Dajte mi dva. Izvolite, tri milijarde? Kako tri milijarde za dva hleba kad je jedan samo milijardu? Pa, već je poskupeo. Dobro, evo tri milijarde. Dodajte još jednu, hleb sada košta dve milijarde. A da Vam ipak dam pet milijardi dok ga stavljate u kesu? Ne, dajte šest da sve bude u dinar tačno. Šalu na stranu, preterujem, ali u Srbiji je sve moguće. Samo kod nas se giganti privrednog razvoja suočavaju, zamislite, sa štrajkovima. Zapeli tamo neki njihovi radnici da traže isplatu prekovremenog rada, troškova prevoza u vreme kada dolaze na posao po hitnom pozivu i slično. Zaklinjali smo se u strane investicije i veliki broj novih radnih mesta, a dočekali da nam armija ljudi radi za oko 200 evra mesečno i bude srećna što je isplata zarada tačna u dan. Najave da će nam digitalizacija doneti progres potiru se komentarima da danas mnogi ni kanalizaciju nemaju. Prepucavanja vlade u najavi s jedne, i nejake opozicije s druge strane, svode se na dokazivanja dela i nedela. Iz Kragujevca stiže vest da grad može svakog trenutka da proglasi bankrot, a sa druge strane dičimo se slobodom koju smo osvojili vlastitim snagama bez pomoći stranih sila. Pa hajde da pokušamo i da progres obezbedimo ne oslanjajući se na strance, ako je to moguće. Verujem da ćemo dobiti premijerku koja obećava, ali i uz njen izbor krenule su i pošalice u vezi sa političkim dogovaranjima u vidu SMS poruka. Kratke, britke i surove sličice iz miljea koji se odavno odvojio od običnog sveta mogu da nas na kratko zabave ali sve ipak poseća na jagmu iz srednjeg veka kada se za vlast činilo sve a igranka oko prestola bila nalik kolu Moravac. Dva napred, pa jedan nazad, pa obrnuto i tako dok ne popadamo s nogu. Živela nama naša lepa Srbija, daće bog da će nas sve nadživeti, ali voleo bih da živimo malo i mi, obični. Politički smo odavno nezavisni jer od nas ništa ne zavisi dok čekamo da nas pozovu na dogovor na kome će biti onako kako „oni“ kažu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. jun – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Vidovdan je veliki praznik koji nam uvek budi sećanja na istoriju. Po njemu pamtimo Boj na Kosovu, Sarajevski atentat, Versajski sporazum, Vidovdanski ustav, Gazimestan 1989. godine, izručenje Miloševića Hagu, i mnogo nepobrojanih događaja koji su sudbinski uticali na položaj običnog naroda. Međutim, i pored pouka učiteljice života mi se i dalje na Vidovdan bavimo istorijom. Budućnost kao da zapostavljamo analizirajući neveselu sadašnjost. Kako prolaze dani, meseci i godine – tako umanjujemo značaj ostavštine predaka i borimo se sa ćudima današnjice i strahovima koje ona nosi. Šta danas najviše može da obraduje ili oneveseli običnog čoveka u Srbiji? Gubitak posla, ili zaposlenje? Brak, ili razvod? Evropa ili Istok? Ima dilema koje nam se svakodnevno predstavljaju kao pitanje života ili smrti a u stvari – sve se svodi na brigu kako izdržati do prvog u mesecu. Jesu li tako i naši stari razmišljali? Oni su imali sreću da nemaju ono što mi imamo danas, pa im je život bio teži, ali jednostavniji. Bez pametnih tehnologija i savršenih spravica oni su do rešenja za probleme stizali jednostavno, sabirajući dva i dva. Ili mač, ili plug – druge nije bilo. Šta to nama danas može da znači? Svakako ne da se vraćamo nazad, ali ni da budućnost posmtramo kroz šareno staklo koje nam svakodnevno postavljaju preko raznih medija. To šarenilo preko sive stvarnosti lako dovede do opšte apatije. U nju upadamo korak po korak, kao žaba koju kuvaju uz lagano zagrevanje. Sve što leti nije ptica, a sve što neko javno zbori ne mora da bude istina. Možda namVidovdan otvori oči pa napokon prazne priče zamenimo pravim delima. O nedelima, neki drugi put. Čak i svetla prošlost nam je uvek kratko sijala.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

E, moja e-upravo 

Konačno je došao i taj dan! Dobio sam svoju zdravstvenu karticu! Parče plastike, koju sam čekao nekih osam meseci!

Zašto sam onda iznenađen. Zašto sam onda kukao već na tu temu u jednoj od ranijih crtica? Pa, zato što sam s vremena na vreme proveravao sajt RFZO-a na kojem je postavljena opcija da uz pomoć vašeg LBO broja proverite da li je kartica napravljena. I tu sam uredno dobijao informaciju da – „nije“. Po principu „ne budi lenj“, ukucao sam taj broj i sada, kada je kartica stigla. I, na moje iznenađenje, i dalje isti odgovor – vaša kartica nije napravljena!

Sajt RFZO-a vam daje još jednu interesantnu opciju. Da proverite da li vam se uplaćuje doprinos za zdravstveno osiguranje. Samo otkucate već pomenuti LBO i broj zdravstvene isprave. U mom slučaju program je pokazao da sam „pokriven“ do 31.12.2013. godine!? Ono što je interesantno je da mi je doprinos i kasnije uplaćivan, za šta imam i potvrdu na papiru, a i bez problema sam prolazio „šaltersku“ kontrolu u zdravstvenim ustanovama.

I sve ovo stiže u vreme informacije da se ukida e-uprava. Šta, doduše, to tačno znači za elektronski život vezano za vladine institucije, ostaje da se vidi. Na primeru RFZO-a očigledno da nešto mora da se uradi – sistem za pomoć građana je postavljen, samo što on više unosi zabunu nego što stvarno pomaže.

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. jun – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

 

Pričamo svake godine u ovo doba da se vreme potpuno preokrenulo. Jeste, tačno je da su vrućine nesnosne, ljudi sve teže funkcionišu i ono što rade obavljaju s mnogo napora. Teško je biti na ulici i boraviti na skoro četrdeset stepeni. To najbolje znaju građevinski radnici koji ovih dana uveliko rade na doterivanju srpskih gradova. Još bolje od njih to osećaju beskućnici. Oni koje su nesrećne životne okolnosti ostavile bez krova nad glavom, posla i porodice, dovijaju se na različite načine da bar malo olakšaju posledice žege. Čuo sam da su neke beskućnike isterivali iz klimatizovanih prostora nekih objekata koji su namenjeni, zamislite, ljudima. Tužno je to, a pitanje „gde smo se to izgubili kao ljudi“ ne donosi pravi odgovor. Sreća je da se nađe poneko ko će stati u zaštitu nemoćnih ali nisu samo ljudi ugroženi. Ovih dana ne čujemo vesele pesme naših dživdžana, koji su našom odlukom iskorišćeni kao simbol glavnog grada. Razlog je vrućina, i naš nemar da se setimo i na terase ili prozore ostavimo kakvu činijicu sa čistom vodom. Slično je i sa psima i mačkama koji besciljno lutaju gradskim ulicama tražeći osim hrane – preko potrebnu vodu. Video sam ispred jedne centralne beogradske opštine postavljenu veliku plavu šerpu sa belim tufnama oko koje su se tiskala dva napuštena psa halapljivo gutajući sveže nasutu vodu. Čovek iz obezbeđenja je strpljivo čekao sa velikom plastičnom bocom da im dopuni. Svaka čast, rekao sam u hodu. Ne verujem da me je čuo, ali on i nije morao da me čuje. Očekujem da me čuju svi koji u sebi gaje osećaj solidarnosti i ne misle samo na sebe i svoje potrebe. Oko nas je čitav svet onih koji takođe zaslužuju spas od vreline. Okrenimo se oko sebe, ako želimo – ugledaćemo taj svet.

Dobro jutro!

(Foto: healthandtrend.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. jun – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Šta radi sav taj narod oko kontejnera?

Nije više ni toliko nova priča kako će sledeći rat biti za neki od osnovnih prirodnih resursa, direktno nužnih za život, kao što je voda. Možda su „bitke“ već i u toku, revolucija svakako nije na televiziji, pa ni vesti o ovome. Ali, čisti izvori se već privatizuju, a države poput Slovenije rešile su da tome stanu na kraj i ustavom garantuju slobodan pristup vodi. Ipak, kompanije od kojih očekujete samo da prave kakao u mleku odlučile su da kupe i vodu iz prirode. Kiša više izgleda neće moći besplatno da pada. Ni naše smeće ne pada besplatno u kontejnere. U svemu tome što je za nas đubre, za druge, revnosnije, tu se krije zarada. Sakupljači sekundarnih sirovina tako imaju čitavo nelegalno naselje pored deponije u Vinči, i žive od recikliranja. Tu su, uz dogovor sa komunalnim beogradskim preduzećem, dobili svoje kaveze za odlaganje sakupljenog otpada. Ne lezi vraže, ni tako dalje više neće moći! Gradska Čistoća u Novom Sadu odlučila ja da preduzme nesvakidašnje mere, kako bi uvela red među sakupljačima sekundarnih sirovina. Oformiće posebnu patrolu za čuvanje kontejnera. Angažovaće ih preko tendera, vrednog šest miliona dinara. U Gradskoj Čistoći kažu da se „nisu ugledali ni na jedan evropski grad“, jer nigde u svetu, kako kažu, „ne postoje ni sakupljači sekundarnih sirovina“. Patrola za kontejnere radiće po Zakonu o privatnom obezbeđenju.
Komunalna policija, inspekcije, redovna policija mogu da odahnu. Uskoro će svaki sakupljač koji se drzne da ošteti podzemni kontejner imati posla sa specijalnom patrolom za bezbednost istih. Saradnja javnog i privatnog sektora nije ništa novo. Ipak, sećam se prošle godine konferencije u Privrednoj komori Srbije gde su javna komunalna preduzeća predstavila svoje muke i sve dosadašnje propale projekte (za pare ne znamo gde su) u vezi sa poboljšanjem reciklaže kojoj smetaju sakupljači sekundarnih sirovina. Te razvlače, te pale, prave haos, ulaze nedozvoljeno u deponije, to nije bezbedno, nije dobro, spuštaju decu u podzemne kontejnere, u ono čudo mehanizacije, pa kuršlus! Dobili su svi ovi gradovi pare za naredne projekte čiji je osnovni cilj – istorijsko pomirenje komunalnih preduzeća i sekundaraca i -inkluzija. Na pauzi ih pitam, tu ima mnogo para, je l da, u reciklaži? Skoro uvređeno zagrcnu se čovek i kaže, ma neeema, ovo je sve zbog inkluzije, da nađemo rešeeeenje!
Ne znam šta je sledeći korak, ali zamislite da, kada za koju godinu krene opšta reciklaža još u domaćinstvima, zabunom bacite staklo u odeljak za metal. Dolazi privatno kontejnersko obezbeđenje i odvodi vas na informativni razgovor, odakle odlazite uz prekršajnu prijavu. Pa se vi posle drznite da širite paniku kako „deponija gori, a država se češlja“!
Dobro jutro!

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

„Osoba“ za druženje

Prolazim pored žene koja je upravo sela na klupu i kaže: „Ajde, sedi i ti gore. Umorne su ti nožice, ajde“. Vi, sigurno, mislite da žena to govori svom detetu, kao što sam i ja prvo pomislio, ali ne. Ona se obraća svojoj – pudlici! Pudlica je pametno gleda, i par sekundi kasnije – hop! Eto i nje na kupi. Da odmori nožice.

Lepo je videti kako se nekada gazde i kućni ljubimci lepo razumeju. Doduše, lakše je to sa kučićima nego sa mačićima, ali je to druga tema. Ono što je interesantno je da se ljudi lepše druže sa svojim kucama nego sa drugim ljudima. Eto, jednu klupu dalje sedela je sama gospođa, ali ženi s kučetom nije palo na pamet da joj se pridruži, da popričaju. Možda nije raspoložena, možda nije želela da joj smeta i da joj dovodi pudlicu u društvo.

Doduše, ionako mi se čini da se sve više otuđujemo. Mlađi gledaju u ekrane svojih mobilnih telefona. A stariji? Pa, ni oni se baš nešto ne ubiše od druženja. Možda je, onda, ipak rešenje nabaviti kucu. Bar ćete imati nekoga ko će hteti da vas sasluša i odobravati sve vaše reči!

(Foto: Petface, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

ČOVEČNA CRTICA

Govoreći na televiziji pre neki dan o razvojnim problemima mladih i vaspitavanju dece, profesor dr Svetomir Bojanin, jedan od utemeljivača neuropsihologije kod nas, rekao je nešto jako važno. Imala sma potrebu da se time pozabavim. Na pitanje voditeljke kakva je razlika između privatnog i profesionalnog odnosa među ljudima, zatim uloga koje čovek ima kao roditelj, sa jedne strane, prijatelj ili kolega sa druge, profesor Bojanin rekao je nešto jednostavno – važno je nastupati kao dobar čovek. Nije toliko bitno koja uloga je u pitanju.

Ova jednostavna formula deluje kao nešto što se podrazumeva, ali ako se malo udubimo u suštinu, ili se prisetimo raznih situacija iz života, moramo da priznamo da se ova tako očigledna istina ni iz daleka ne ostvaruje automatski u praksi. Kad smo na zvaničnom mestu, u bilo kojoj struci, često zaboravljamo tu jednostavnu logiku da je biti čovek sve što nam je potrebno. Nažalost, pitanje čovečnosti često ide u drugi plan i tamo gde nam se čini da je to nemoguće. Pozivamo se na profesiju i odgurujemo jedni druge, vređamo se i ne poštujemo – sve u ime raznih zakona, struke ili reda. Neke jednostavne i očigledne istine nam izmiču, iako nas zaboli kad se drugi prema nama ponašaju s visine.

Zato neka i ova crtica bude podsećanje da smo potrebni jedni drugima i kao ljudi, a ne samo kao profesori, lekari ili funkcioneri. Biti ljubazan prema drugima i primati ljubaznost – to je najlepši jezik koji svi razumemo.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

PUTNIČKA CRTICA

Počela je sezona godišnjih odmora. Sve vrvi od bilborda, flajera i prospekata kojima se reklamiraju različita mesta za uživanje. Ne znam da li mi se čini, ali kao da je i broj turističkih agencija veći. Možda se i vi spremate na put, na more, recimo, gde ćete bar na kratko, zaboraviti svoje brige i uživati na suncu. I oni koji ne pakuju kofere, kad pogledaju kroz prozor i vide sunčan dan, odmah počinju da maštaju o putovanjima. Sve je to lepo i krasno. Niko nam ne može braniti da zamišljamo. Za mnoge će sve i ostati u domenu zamišljanja. Kladim se da mnogi dok, na primer, čekaju autobus na stanici, vide avion koji plovi nebom i pomisle – kako je šteta što nisam u njemu. A onda spustite pogled i vidite – ljude, koji se smenjuju oko kanti za đubre u želji da pronađu nešto što će im poslužiti. Intervali u kojima se pojavljuju sve su kraći. I tako, shvatamo da živimo u zemlji sve upadljivijih razlika. Aranžmani se prodaju, reklamira jeftiniji roming, dok, istovremeno, prosečna plata koja je većinu pokrivala do 28. u mesecu više ne „dobaci“ ni do 25. Ovog juna se putovanja planiraju jednako često koliko se i odlažu…

Dobro jutro.

(Foto: Transom.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Kad obruči plaćaju ceh

Mi smo košarkaška nacija! I fudbalska, i vaterpolo, i odbojkaška… Vole deca da igraju košarke, samo što mi nije jasno, zašto onda na kraju svake školske godine dvorište obrazovne institucije u mojoj blizini osvane sa polomljenih koševima. Da li se to neko „oprašta“ od svog terena po principu „posle mene potop“? Ili, pokušava da spreči pojavljivanje mlađe konkurencije. Ili je samo reč o bahatosti koja, naravno, nema veze sa sportom.

Kada ste klinac čak ni polomljen koš vas neće sprečiti da postanete novi Jokić. Eto, par klinaca je na terenu i ubacuju loptu – kroz polomljen obruč. Nije kao pravi, ali njima je zabavno. Biće interesantnije kada koš bude opravljen, ali dotle – i ovakav će da posluži. Ne pravi koš košarkaša. Već želja, istrajnost, rad i… pomalo talenta. Za loptu. Ne za bahatost.

(Foto: Vlada Todorović)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. jun – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Kako biti srećan u Srbiji?

Ako je pitanje sreće i geografski uslovljeno, gde je Srbija na toj mapi sveta? Naslušali smo se raznoraznih istraživanja koja to dijagnostikuju. Uglavnom ne uspevamo da anketarima slažemo dovoljno i kažemo da smo srećni kao oni na pacifičkim ostrvima. Bore od smeha vidljive su na licima malih plemena Amazonije, gde nema televizije, dnevne štampe, poreza i čekanja penzije. Oni imaju svoje dnevne izazove, a mi svoje. Razlika je ogromna, a suštinski u motivaciji zbog koje uopšte išta radimo. Biti srećan nije dar, to je postignuće, kažu silni takozvani životni treneri „lajfkoučeri“. Sreća se stvara, osvaja, upija, traži, gubi, nalazi ponovo, kao i štošta drugo u životu. Ovako ukalupljeni u identitet koji nam se i rođenjem i boravkom u jednoj sredini oblikovao, na sam pojam sreće odmahujemo glavom. Ma, samo da se preživi, kakvo uživanje! – ove reči čućete često. Ako znate šta vas čini srećnim, to je već nešto. Ako je baš baš želimo, u nekom kutku sveta ili uma ćemo je i ostvariti. Vidimo da je Srbija u isto vreme i teški baksuz i sreća. Zato i ona treba još da se „postigne“. A da vi ne čekate nju, postižite svoje. Negde može. Ako ne može, moći će. Ove redove ni ne čitaju oni koji sreću traže u odborima, upravama, poslaničkim imunitetima i mutnim dogovorima na tuđu štetu. Naše parole mogu tu i tamo da se čuju i dopru daleko, glasovi se tu i tamo čuju. Ali, toliko smo izmoreni kratkoročnim naporima da „šumu od drveća ne vidimo“. Često i pomislimo da nema smisla pričati o sreći u ovakvom svetu, zar ne? Onda će biti da smo malo pustili da nam tuđe ambicije postanu sopstvene. Da li će sreća biti u ovom sistemu ili van njega, isto je delom pitanje – sreće. Ili slučajnosti, kako hoćete. Probuditi se bez starog hroničnog bola, po prvi put, taj je trenutak. U potpunoj tišini popiti kafu ili čaj, pre nego što počne centrifuga dana. Saditi cveće pa ga po prvi put omirisati. Ne razmišljati puno o novcu. E, tu smo! Novac nije ni izmišljen da bi davao sreću nego da bi cenio vrednost nekog dobra. Nikad ga dovoljno! Ipak, lepši je dan kada to kažete za sreću – toliko je imam, nikad dovoljno! Ovo je za lakše buđenje, idemo polako da osvajamo još jedan, mali a možda i veliki dan.
Dobro jutro!

(Foto: PC Wall Art, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Uvek puni kontejneri

Nekada smo imali kontejnere za otpad. Koji su umeli da se prepune, naročito preko leta, pa bi to umelo itekako neprijatno da miriše. Onda su stigli podzemni kontejner, koji su trebali da sklone đubre sa videla. Delimično su uspeli u tome. Džaba vam podzemni kontejneri ako se oni ne prazne redovno. Vrlo brzo će početi đubre da se gomila oko njih – što se i desilo.

Došla je nova vlast, i vratila kontejnere. Uz svu silu objašnjenja zašto podzemni kontejneri nisu valjali. I, šta se sada dešava. Isto što i ranije. Opet se kontejneri prepune, opet se đubre rasipa pored njih, a sa dolaskom leta i viška organskog otpada eto i neprijatnog mirisa.

A samo je potrebno da kamion redovno dolazi i da se odnosi smeće svakog dana. Jedno pitanje se tu javlja. Da li postoji dovoljno kamiona? Pošto kada smo dobili podzemne kotejnere, trebali su drugačiji kamioni za odvoženje smeća. Da li su stari prepravljani ili kupovani novi? Da li, dakle, fale kamioni ili, neplanirano, naš narod i dalje proizvodi više đubreta nego što je to neko isplanirao?

(Foto: Vlada Todorović)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

ZAPITANA CRTICA

Kad su lepi letnji dani češće se ide na pijacu. A i ona sama po sebi lepše izgleda. Tamo sada ima svega, a i cene su se malo spustile. Ima za svakog ponešto. Trešnje, jagode, višnje, kajsije za džem. Ekstravagantnima se nude ribizle. Onima sa najdubljim džepom – borovnice. Za njih traže 1500 dinara po kilogramu. Nisam se dovoljno dugo zadržala da utvrdim kako teče ta trgovinska transakcija i da li neko istresa na tezgzu tolike pare za borovnice. Ako preferirate povrće, srećan ste čovek. Svom povrću pale su cene i pristupačno je, takoreći, svima. Možete se „razmetati“ i kupovati krompiriće, grašak, luk, tikvice… No, i dalje ostaje pitanje gde se snabdevati s obzirom na to da su pijace pune nakupaca koji ne posluju fer, ni najmanje. S druge strane, u supermarkestima se često prodaje nešto jeftinija roba te vrste, ali spornog porekla i kvaliteta. Na kraju obično izbor diktira dubina novčanika. Ali da se vratimo na ovaj period godine kada su pijace najraskošnije i kada na tezgama ima svega. Sve je to rodilo kod nas. Ili možda nije? Odavno jedemo kineski luk i peruanski pasulj. O mesu da ne govorim. Možda bi bilo lepo da makar uvek znamo šta je odakle.

Ali to nije slučaj. Ljudi iznesu malo svoje robe, a deo kupe na Kvantašu i prodaju sve zajedno. Tu niko ne zna šta je čije, iako se prodavci kunu da su se mučili, sami radili, sadili i brali… Na pojedinim pijacama još ima ljudi koji zaista prodaju svoju robu. Znate ono kada vidite tezgu na kojoj je samo krompir ili samo trešnje ili paradajz. Jasno je da čovek to gaji i prodaje svoje. Ali, moram priznati, njih je sve manje.

Dobro jutro.

(Foto: juznasrbija.info, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Maturantske „kecelje“

I ove godine su beogradske ulice bile pune maturanata koji su završili 4. razred srednje škole ili gimnazije. Lako ste ih mogli prepoznati na ulici – izrazito glasni i upakovani u identične majice. Najrazličitijih boja i natpisa, od obaveznog razreda kojeg su završili, do nekih poruka tipa: „Bilo je teško, ali smo uspeli!“

Interesantno ih je videti i onda pomisliti na sveprisutnu priču oko vraćanja školskih kecelja. Kako socijalne razlike kod dece ne bi dolazile u prvi plan. Dobro, ponegde su kecelje ponovo zaživele – ne obavezno plave boje, a činjenica je da će ih osnovci u nižim razredima bez većih problema nositi, ali što budu stariji, to će im ideja o nekoj uniformnosti koji im neko drugi nameće biti sve manje interesantna. Zato je dobra ideja, koja se predlaže, da u izboru školskih „uniformi“, budu uključeni i oni koji će ih nositi. I da to ne moraju da budu nužno kecelje, već duksevi, majice ili nešto drugo.

Na primeru maturanata videli smo da im nije problem da svi budu „identični“ i da čak plate za to. Dakle, ako se nađe način da se o takvom „modnom detalju“ preko cele godine oni brinu, trebalo bi da imamo situaciju u kojoj će svi biti sretni i zadovoljni. Ili, bar, većina. Ostaje da se vidi samo koliko će biti zadovoljni roditelji koji, opet, moraju da plate za sve to.

 

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

PEŠAČKA CRTICA

Odavno želim da pitam: da li je ikome stalo do šetnje kolovozom u glavnim ulicama grada u ime pešačke subote? Ako nisam dovoljno jasna, mislim na Beograd, u kome se ova ideja ostvaruje, takoreći, već decenijama. Nije da nije lepo ići sredinom ulice i ne brinuti se hoće li vas neko bubnuti u leđa i oboriti. To jeste preimućstvo, iako kratkotrajno. Ali šta kad to zadovoljstvo, posle 15 minuta prođe? Onda nas otrezni saznanje da u centralnom delu grada zapravo nema prevoza. Zamislite sad da je istovremeno i drugi deo grada zatvoren zbog opravki puteva i raznih drugih radova. Vi ste nekuda krenuli, na posao, recimo, i shvatate da nećete stići na vreme a usput ćete se i pošteno namučiti u prevozu među gomilom drugih, nervoznih i zbunjenih ljudi. Da naglasim da pešačka subota nije pravilo, već nešto što s vremena na vreme iznenadi građane.

To je ono što kvari utisak bezbrižnosti koji bi da se nametne, a ne može. Jer, činjenica je da stvari imaju sasvim suprotan efeket. Kad vide da će ponovo da pešače do raznih destinacija u gradu na kojima žele da što-šta obave, ljudi se nerviraju i nije im do tog iznuđenog „dobročinstva“.

Mnogo šta tu nije kako treba. Odavno smo konstatovali da su ulice našeg grada nedovoljno široke da prime sav saobraćaj koji ide glavnim trasama. Ali, kao da se zaboravlja da ovaj grad sada ima oko 3 miliona stanovnika. Mogućnost šetnje po kolovozu možda i nije tako primamljiva kao što izgleda, ako se uporedi sa gubitkom vremena i živaca zbog neobavljenih poslova.

Dobro jutro.

(Foto: Pinterest, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

CIRKUSKA CRTICA

Lepo vreme deluje na sve nas – pokretljiviji smo, odlazimo u prirodu, više smo na otvorenom. Pokretljiviji su i oni koji nas teraju da na otvorenom sedimo u zatvorenom. A mi se ne bunimo. Čak i plaćamo za to zadovoljstvo. Mislim na cirkus. Moram priznati da sam na cirkus kao pojam skoro i zaboravila, pogotovu na one u klasičnom smislu sa šarenim šatorom i životinjama. Pre neki dan je jedan takav pristigao. U gradu možete čuti glasove koji, sakriveni u kolima, najavljuju cirkuske predstave. Ima i plakata i najava ovde i onde.

Pretpostavljam da će biti onih koji će iskoristiti priliku da odu na cirkusku predstavu, možda i po prvi put, ako su deca. Sigurno će biti i onih koji će, pred čadorom neverovatnih razmera, u traženju zabave dati novac i kupiti kartu. Vrlo verovatno će se diviti veštinama pojedinih atleta, iluzionista, klovnova, cirkuskih artista. I sve je lepo do onde dok se divimo ljudskim veštinama.

Ali kad u arenu uđu životinje, ma koliko sjajne, uglađene i lepe, stvari se menjaju. I tu dolazimo do razloga zašto je ova vrsta zabave sve ređa. Držanje životinja u neadekvatnim uslovima, mučenje radi dresure i izgladnjivanje radi jeftine zabave trebalo bi da su davno otišli u zaborav. S kojim pravom još uvek teramo nekoga da nam služi ne bismo li zaradili novac?

Bilo bi lepo da svi cirkusi budućnosti budu lišeni ovih divnih bića koje dresiramo sebi u korist, mučeći ih, njima na štetu. Možda će stvarno taj dan i doći, ali u Srbiji barem, još nije osvanuo.

Dobro jutro.

(Foto: Teen Vogue, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Znamo još iz osnovne škole da umiljato jagnje dve majke sisa. Ako bi slepo verovali narodnom mudracu koji je ovo izrekao onda bi primere iz savremenog života mogli da pronađemo svuda. Baš svuda. Koristiti neke vrline da se „završi posao“ je sasvim u redu, ali baš one banalne a sve u cilju sticanja nekakve kratkoročne i prljave koristi – odvratno. Postoji precizno objašnjeno tumačenje kako to ljudi uspevaju da lažnim osmehivanjem, laskanjem, ogovaranjem ili nečim drugim već, uspevaju da razmaknu i gvozdenu zavesu. Bilo bi dobro da ovo zna i naša država u trenutku kada se velike sile mnogo zanimaju za nas. Jesmo ostrvo u moru NATO članica pa zato postajemo zanimljivi i Istoku i Zapadu. Svi se u poslednje vreme utrkuju da nam nešto daju ili nas ubede kako je njihova podrška višestruka u odnosu na „one s druge strane“. Sada je pravi trenutak da presvučemo kožu i mudrom politikom postignemo sve ono što nam je decenijama zakidano i po pravu i pravdi pripadalo. Samo, da li ćemo imati dovoljno mudrih i u isto vreme lukavih jaganjaca kojima bi gospodari dali da se nasisaju. Šta će to oni nama da ponude, a da iz toga nečega poteče mleko i med a ne krv u potocima? Kao što najumiljatije jagnje ne odbija ni jedna ovca tako i Srbija treba vešto da izabere pravu ovcu koju će da posisa. Otvoreno ali diplomatskim rečnikom valja da im ukažemo da smo spremni da vagamo šta nam se najviše isplati. Svoje ruke moramo sačuvati u isto vreme čistim bez da ih uprljaju krvave ruke zakletih neprijatelja koji nas opet prozivaju za nekakva izvinjavanja. I Gospodarima sveta srpsko umiljato jagnje treba prvo da opere prljave ruke ali bez mnogo buke. Inače, zaletanjem i naglašavanjem vlastitih emocija možemo samo da sisamo, ali u prazno.

Dobro jutro!

(Foto: picmia.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. jun – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Čudo od žene
Znate li da, ako za doručak uzmete dve pogačice od po 20 dinara i jogurt od isto toliko, pa za ručak potrošite 128 dinara na 100 grama mesa, malo povrća i četvrt hleba, građanin ste za primer? Tako bar pišu novine pre neki dan. Naime, gospođa Snežana koja ima 67 godina i penziju od 22.000 dinara, za hranu mesečno izdvaja 10.000 dinara. Brojanjem do u dinar, za šest dana uštedi za paklicu cigara, što joj je jedini „slatki greh“. Sve ostalo je „uspešno preživljavanje“ nakon što se plate računi i lekovi. Zamislite, nije teško, vi ste Snežana; rastežete, planirate, ustručavate se, držite glavu iznad vode i za to dobijete sliku u novinama, mnogo pregleda i komentara. Lepo odlikovanje. „Čudo od žene, ne kuka!“, piše ponosni novinar.
Kome da kuka?
Dok pola Srbije živi kao bubašvaba koja je preživela nuklearni rat (kažu da može, niko ne zna kako i ne želi da testira), država kreće u boj za spas ćirilice, tako što će poreske olakšice osetiti izdavači i kompanije kojima je to pismo dominantno. Ako uskoro niko ne bude ni mogao da kupi novine skuplje od 20 din, možda će se videti koje je sve stvari država godinama zanemarivala i potiskivala u drugi plan. Kažu, ogroman deo budžeta je za socijalna davanja, pride još izjavljuju kako narod treba da se oseća neprijatno jer neće da radi, već živi od države. Isto to rade i oni koji imaju poslove po državnim preduzećima! Ali, za mnogo više para. Prostom računicom čoveka koji se klacka između „nema“ i „ima malo“, jeste da neće skupe kalorije da troši radeći, ako ga se isto plaća kao i za nerad. Tek kada se budemo klackali između „ima malo“ i „pošten trud se isplati“, biće u redu da nas teše preko medija kako je bolje nego što jeste. Doći će i to vreme, ali ako budemo „čudo od čoveka, koji kuka!“

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar