Ustanak (23. jun – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Šta radi sav taj narod oko kontejnera?

Nije više ni toliko nova priča kako će sledeći rat biti za neki od osnovnih prirodnih resursa, direktno nužnih za život, kao što je voda. Možda su „bitke“ već i u toku, revolucija svakako nije na televiziji, pa ni vesti o ovome. Ali, čisti izvori se već privatizuju, a države poput Slovenije rešile su da tome stanu na kraj i ustavom garantuju slobodan pristup vodi. Ipak, kompanije od kojih očekujete samo da prave kakao u mleku odlučile su da kupe i vodu iz prirode. Kiša više izgleda neće moći besplatno da pada. Ni naše smeće ne pada besplatno u kontejnere. U svemu tome što je za nas đubre, za druge, revnosnije, tu se krije zarada. Sakupljači sekundarnih sirovina tako imaju čitavo nelegalno naselje pored deponije u Vinči, i žive od recikliranja. Tu su, uz dogovor sa komunalnim beogradskim preduzećem, dobili svoje kaveze za odlaganje sakupljenog otpada. Ne lezi vraže, ni tako dalje više neće moći! Gradska Čistoća u Novom Sadu odlučila ja da preduzme nesvakidašnje mere, kako bi uvela red među sakupljačima sekundarnih sirovina. Oformiće posebnu patrolu za čuvanje kontejnera. Angažovaće ih preko tendera, vrednog šest miliona dinara. U Gradskoj Čistoći kažu da se „nisu ugledali ni na jedan evropski grad“, jer nigde u svetu, kako kažu, „ne postoje ni sakupljači sekundarnih sirovina“. Patrola za kontejnere radiće po Zakonu o privatnom obezbeđenju.
Komunalna policija, inspekcije, redovna policija mogu da odahnu. Uskoro će svaki sakupljač koji se drzne da ošteti podzemni kontejner imati posla sa specijalnom patrolom za bezbednost istih. Saradnja javnog i privatnog sektora nije ništa novo. Ipak, sećam se prošle godine konferencije u Privrednoj komori Srbije gde su javna komunalna preduzeća predstavila svoje muke i sve dosadašnje propale projekte (za pare ne znamo gde su) u vezi sa poboljšanjem reciklaže kojoj smetaju sakupljači sekundarnih sirovina. Te razvlače, te pale, prave haos, ulaze nedozvoljeno u deponije, to nije bezbedno, nije dobro, spuštaju decu u podzemne kontejnere, u ono čudo mehanizacije, pa kuršlus! Dobili su svi ovi gradovi pare za naredne projekte čiji je osnovni cilj – istorijsko pomirenje komunalnih preduzeća i sekundaraca i -inkluzija. Na pauzi ih pitam, tu ima mnogo para, je l da, u reciklaži? Skoro uvređeno zagrcnu se čovek i kaže, ma neeema, ovo je sve zbog inkluzije, da nađemo rešeeeenje!
Ne znam šta je sledeći korak, ali zamislite da, kada za koju godinu krene opšta reciklaža još u domaćinstvima, zabunom bacite staklo u odeljak za metal. Dolazi privatno kontejnersko obezbeđenje i odvodi vas na informativni razgovor, odakle odlazite uz prekršajnu prijavu. Pa se vi posle drznite da širite paniku kako „deponija gori, a država se češlja“!
Dobro jutro!

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

„Osoba“ za druženje

Prolazim pored žene koja je upravo sela na klupu i kaže: „Ajde, sedi i ti gore. Umorne su ti nožice, ajde“. Vi, sigurno, mislite da žena to govori svom detetu, kao što sam i ja prvo pomislio, ali ne. Ona se obraća svojoj – pudlici! Pudlica je pametno gleda, i par sekundi kasnije – hop! Eto i nje na kupi. Da odmori nožice.

Lepo je videti kako se nekada gazde i kućni ljubimci lepo razumeju. Doduše, lakše je to sa kučićima nego sa mačićima, ali je to druga tema. Ono što je interesantno je da se ljudi lepše druže sa svojim kucama nego sa drugim ljudima. Eto, jednu klupu dalje sedela je sama gospođa, ali ženi s kučetom nije palo na pamet da joj se pridruži, da popričaju. Možda nije raspoložena, možda nije želela da joj smeta i da joj dovodi pudlicu u društvo.

Doduše, ionako mi se čini da se sve više otuđujemo. Mlađi gledaju u ekrane svojih mobilnih telefona. A stariji? Pa, ni oni se baš nešto ne ubiše od druženja. Možda je, onda, ipak rešenje nabaviti kucu. Bar ćete imati nekoga ko će hteti da vas sasluša i odobravati sve vaše reči!

(Foto: Petface, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

ČOVEČNA CRTICA

Govoreći na televiziji pre neki dan o razvojnim problemima mladih i vaspitavanju dece, profesor dr Svetomir Bojanin, jedan od utemeljivača neuropsihologije kod nas, rekao je nešto jako važno. Imala sma potrebu da se time pozabavim. Na pitanje voditeljke kakva je razlika između privatnog i profesionalnog odnosa među ljudima, zatim uloga koje čovek ima kao roditelj, sa jedne strane, prijatelj ili kolega sa druge, profesor Bojanin rekao je nešto jednostavno – važno je nastupati kao dobar čovek. Nije toliko bitno koja uloga je u pitanju.

Ova jednostavna formula deluje kao nešto što se podrazumeva, ali ako se malo udubimo u suštinu, ili se prisetimo raznih situacija iz života, moramo da priznamo da se ova tako očigledna istina ni iz daleka ne ostvaruje automatski u praksi. Kad smo na zvaničnom mestu, u bilo kojoj struci, često zaboravljamo tu jednostavnu logiku da je biti čovek sve što nam je potrebno. Nažalost, pitanje čovečnosti često ide u drugi plan i tamo gde nam se čini da je to nemoguće. Pozivamo se na profesiju i odgurujemo jedni druge, vređamo se i ne poštujemo – sve u ime raznih zakona, struke ili reda. Neke jednostavne i očigledne istine nam izmiču, iako nas zaboli kad se drugi prema nama ponašaju s visine.

Zato neka i ova crtica bude podsećanje da smo potrebni jedni drugima i kao ljudi, a ne samo kao profesori, lekari ili funkcioneri. Biti ljubazan prema drugima i primati ljubaznost – to je najlepši jezik koji svi razumemo.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

PUTNIČKA CRTICA

Počela je sezona godišnjih odmora. Sve vrvi od bilborda, flajera i prospekata kojima se reklamiraju različita mesta za uživanje. Ne znam da li mi se čini, ali kao da je i broj turističkih agencija veći. Možda se i vi spremate na put, na more, recimo, gde ćete bar na kratko, zaboraviti svoje brige i uživati na suncu. I oni koji ne pakuju kofere, kad pogledaju kroz prozor i vide sunčan dan, odmah počinju da maštaju o putovanjima. Sve je to lepo i krasno. Niko nam ne može braniti da zamišljamo. Za mnoge će sve i ostati u domenu zamišljanja. Kladim se da mnogi dok, na primer, čekaju autobus na stanici, vide avion koji plovi nebom i pomisle – kako je šteta što nisam u njemu. A onda spustite pogled i vidite – ljude, koji se smenjuju oko kanti za đubre u želji da pronađu nešto što će im poslužiti. Intervali u kojima se pojavljuju sve su kraći. I tako, shvatamo da živimo u zemlji sve upadljivijih razlika. Aranžmani se prodaju, reklamira jeftiniji roming, dok, istovremeno, prosečna plata koja je većinu pokrivala do 28. u mesecu više ne „dobaci“ ni do 25. Ovog juna se putovanja planiraju jednako često koliko se i odlažu…

Dobro jutro.

(Foto: Transom.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Kad obruči plaćaju ceh

Mi smo košarkaška nacija! I fudbalska, i vaterpolo, i odbojkaška… Vole deca da igraju košarke, samo što mi nije jasno, zašto onda na kraju svake školske godine dvorište obrazovne institucije u mojoj blizini osvane sa polomljenih koševima. Da li se to neko „oprašta“ od svog terena po principu „posle mene potop“? Ili, pokušava da spreči pojavljivanje mlađe konkurencije. Ili je samo reč o bahatosti koja, naravno, nema veze sa sportom.

Kada ste klinac čak ni polomljen koš vas neće sprečiti da postanete novi Jokić. Eto, par klinaca je na terenu i ubacuju loptu – kroz polomljen obruč. Nije kao pravi, ali njima je zabavno. Biće interesantnije kada koš bude opravljen, ali dotle – i ovakav će da posluži. Ne pravi koš košarkaša. Već želja, istrajnost, rad i… pomalo talenta. Za loptu. Ne za bahatost.

(Foto: Vlada Todorović)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. jun – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Kako biti srećan u Srbiji?

Ako je pitanje sreće i geografski uslovljeno, gde je Srbija na toj mapi sveta? Naslušali smo se raznoraznih istraživanja koja to dijagnostikuju. Uglavnom ne uspevamo da anketarima slažemo dovoljno i kažemo da smo srećni kao oni na pacifičkim ostrvima. Bore od smeha vidljive su na licima malih plemena Amazonije, gde nema televizije, dnevne štampe, poreza i čekanja penzije. Oni imaju svoje dnevne izazove, a mi svoje. Razlika je ogromna, a suštinski u motivaciji zbog koje uopšte išta radimo. Biti srećan nije dar, to je postignuće, kažu silni takozvani životni treneri „lajfkoučeri“. Sreća se stvara, osvaja, upija, traži, gubi, nalazi ponovo, kao i štošta drugo u životu. Ovako ukalupljeni u identitet koji nam se i rođenjem i boravkom u jednoj sredini oblikovao, na sam pojam sreće odmahujemo glavom. Ma, samo da se preživi, kakvo uživanje! – ove reči čućete često. Ako znate šta vas čini srećnim, to je već nešto. Ako je baš baš želimo, u nekom kutku sveta ili uma ćemo je i ostvariti. Vidimo da je Srbija u isto vreme i teški baksuz i sreća. Zato i ona treba još da se „postigne“. A da vi ne čekate nju, postižite svoje. Negde može. Ako ne može, moći će. Ove redove ni ne čitaju oni koji sreću traže u odborima, upravama, poslaničkim imunitetima i mutnim dogovorima na tuđu štetu. Naše parole mogu tu i tamo da se čuju i dopru daleko, glasovi se tu i tamo čuju. Ali, toliko smo izmoreni kratkoročnim naporima da „šumu od drveća ne vidimo“. Često i pomislimo da nema smisla pričati o sreći u ovakvom svetu, zar ne? Onda će biti da smo malo pustili da nam tuđe ambicije postanu sopstvene. Da li će sreća biti u ovom sistemu ili van njega, isto je delom pitanje – sreće. Ili slučajnosti, kako hoćete. Probuditi se bez starog hroničnog bola, po prvi put, taj je trenutak. U potpunoj tišini popiti kafu ili čaj, pre nego što počne centrifuga dana. Saditi cveće pa ga po prvi put omirisati. Ne razmišljati puno o novcu. E, tu smo! Novac nije ni izmišljen da bi davao sreću nego da bi cenio vrednost nekog dobra. Nikad ga dovoljno! Ipak, lepši je dan kada to kažete za sreću – toliko je imam, nikad dovoljno! Ovo je za lakše buđenje, idemo polako da osvajamo još jedan, mali a možda i veliki dan.
Dobro jutro!

(Foto: PC Wall Art, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Uvek puni kontejneri

Nekada smo imali kontejnere za otpad. Koji su umeli da se prepune, naročito preko leta, pa bi to umelo itekako neprijatno da miriše. Onda su stigli podzemni kontejner, koji su trebali da sklone đubre sa videla. Delimično su uspeli u tome. Džaba vam podzemni kontejneri ako se oni ne prazne redovno. Vrlo brzo će početi đubre da se gomila oko njih – što se i desilo.

Došla je nova vlast, i vratila kontejnere. Uz svu silu objašnjenja zašto podzemni kontejneri nisu valjali. I, šta se sada dešava. Isto što i ranije. Opet se kontejneri prepune, opet se đubre rasipa pored njih, a sa dolaskom leta i viška organskog otpada eto i neprijatnog mirisa.

A samo je potrebno da kamion redovno dolazi i da se odnosi smeće svakog dana. Jedno pitanje se tu javlja. Da li postoji dovoljno kamiona? Pošto kada smo dobili podzemne kotejnere, trebali su drugačiji kamioni za odvoženje smeća. Da li su stari prepravljani ili kupovani novi? Da li, dakle, fale kamioni ili, neplanirano, naš narod i dalje proizvodi više đubreta nego što je to neko isplanirao?

(Foto: Vlada Todorović)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

ZAPITANA CRTICA

Kad su lepi letnji dani češće se ide na pijacu. A i ona sama po sebi lepše izgleda. Tamo sada ima svega, a i cene su se malo spustile. Ima za svakog ponešto. Trešnje, jagode, višnje, kajsije za džem. Ekstravagantnima se nude ribizle. Onima sa najdubljim džepom – borovnice. Za njih traže 1500 dinara po kilogramu. Nisam se dovoljno dugo zadržala da utvrdim kako teče ta trgovinska transakcija i da li neko istresa na tezgzu tolike pare za borovnice. Ako preferirate povrće, srećan ste čovek. Svom povrću pale su cene i pristupačno je, takoreći, svima. Možete se „razmetati“ i kupovati krompiriće, grašak, luk, tikvice… No, i dalje ostaje pitanje gde se snabdevati s obzirom na to da su pijace pune nakupaca koji ne posluju fer, ni najmanje. S druge strane, u supermarkestima se često prodaje nešto jeftinija roba te vrste, ali spornog porekla i kvaliteta. Na kraju obično izbor diktira dubina novčanika. Ali da se vratimo na ovaj period godine kada su pijace najraskošnije i kada na tezgama ima svega. Sve je to rodilo kod nas. Ili možda nije? Odavno jedemo kineski luk i peruanski pasulj. O mesu da ne govorim. Možda bi bilo lepo da makar uvek znamo šta je odakle.

Ali to nije slučaj. Ljudi iznesu malo svoje robe, a deo kupe na Kvantašu i prodaju sve zajedno. Tu niko ne zna šta je čije, iako se prodavci kunu da su se mučili, sami radili, sadili i brali… Na pojedinim pijacama još ima ljudi koji zaista prodaju svoju robu. Znate ono kada vidite tezgu na kojoj je samo krompir ili samo trešnje ili paradajz. Jasno je da čovek to gaji i prodaje svoje. Ali, moram priznati, njih je sve manje.

Dobro jutro.

(Foto: juznasrbija.info, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Maturantske „kecelje“

I ove godine su beogradske ulice bile pune maturanata koji su završili 4. razred srednje škole ili gimnazije. Lako ste ih mogli prepoznati na ulici – izrazito glasni i upakovani u identične majice. Najrazličitijih boja i natpisa, od obaveznog razreda kojeg su završili, do nekih poruka tipa: „Bilo je teško, ali smo uspeli!“

Interesantno ih je videti i onda pomisliti na sveprisutnu priču oko vraćanja školskih kecelja. Kako socijalne razlike kod dece ne bi dolazile u prvi plan. Dobro, ponegde su kecelje ponovo zaživele – ne obavezno plave boje, a činjenica je da će ih osnovci u nižim razredima bez većih problema nositi, ali što budu stariji, to će im ideja o nekoj uniformnosti koji im neko drugi nameće biti sve manje interesantna. Zato je dobra ideja, koja se predlaže, da u izboru školskih „uniformi“, budu uključeni i oni koji će ih nositi. I da to ne moraju da budu nužno kecelje, već duksevi, majice ili nešto drugo.

Na primeru maturanata videli smo da im nije problem da svi budu „identični“ i da čak plate za to. Dakle, ako se nađe način da se o takvom „modnom detalju“ preko cele godine oni brinu, trebalo bi da imamo situaciju u kojoj će svi biti sretni i zadovoljni. Ili, bar, većina. Ostaje da se vidi samo koliko će biti zadovoljni roditelji koji, opet, moraju da plate za sve to.

 

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

PEŠAČKA CRTICA

Odavno želim da pitam: da li je ikome stalo do šetnje kolovozom u glavnim ulicama grada u ime pešačke subote? Ako nisam dovoljno jasna, mislim na Beograd, u kome se ova ideja ostvaruje, takoreći, već decenijama. Nije da nije lepo ići sredinom ulice i ne brinuti se hoće li vas neko bubnuti u leđa i oboriti. To jeste preimućstvo, iako kratkotrajno. Ali šta kad to zadovoljstvo, posle 15 minuta prođe? Onda nas otrezni saznanje da u centralnom delu grada zapravo nema prevoza. Zamislite sad da je istovremeno i drugi deo grada zatvoren zbog opravki puteva i raznih drugih radova. Vi ste nekuda krenuli, na posao, recimo, i shvatate da nećete stići na vreme a usput ćete se i pošteno namučiti u prevozu među gomilom drugih, nervoznih i zbunjenih ljudi. Da naglasim da pešačka subota nije pravilo, već nešto što s vremena na vreme iznenadi građane.

To je ono što kvari utisak bezbrižnosti koji bi da se nametne, a ne može. Jer, činjenica je da stvari imaju sasvim suprotan efeket. Kad vide da će ponovo da pešače do raznih destinacija u gradu na kojima žele da što-šta obave, ljudi se nerviraju i nije im do tog iznuđenog „dobročinstva“.

Mnogo šta tu nije kako treba. Odavno smo konstatovali da su ulice našeg grada nedovoljno široke da prime sav saobraćaj koji ide glavnim trasama. Ali, kao da se zaboravlja da ovaj grad sada ima oko 3 miliona stanovnika. Mogućnost šetnje po kolovozu možda i nije tako primamljiva kao što izgleda, ako se uporedi sa gubitkom vremena i živaca zbog neobavljenih poslova.

Dobro jutro.

(Foto: Pinterest, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

CIRKUSKA CRTICA

Lepo vreme deluje na sve nas – pokretljiviji smo, odlazimo u prirodu, više smo na otvorenom. Pokretljiviji su i oni koji nas teraju da na otvorenom sedimo u zatvorenom. A mi se ne bunimo. Čak i plaćamo za to zadovoljstvo. Mislim na cirkus. Moram priznati da sam na cirkus kao pojam skoro i zaboravila, pogotovu na one u klasičnom smislu sa šarenim šatorom i životinjama. Pre neki dan je jedan takav pristigao. U gradu možete čuti glasove koji, sakriveni u kolima, najavljuju cirkuske predstave. Ima i plakata i najava ovde i onde.

Pretpostavljam da će biti onih koji će iskoristiti priliku da odu na cirkusku predstavu, možda i po prvi put, ako su deca. Sigurno će biti i onih koji će, pred čadorom neverovatnih razmera, u traženju zabave dati novac i kupiti kartu. Vrlo verovatno će se diviti veštinama pojedinih atleta, iluzionista, klovnova, cirkuskih artista. I sve je lepo do onde dok se divimo ljudskim veštinama.

Ali kad u arenu uđu životinje, ma koliko sjajne, uglađene i lepe, stvari se menjaju. I tu dolazimo do razloga zašto je ova vrsta zabave sve ređa. Držanje životinja u neadekvatnim uslovima, mučenje radi dresure i izgladnjivanje radi jeftine zabave trebalo bi da su davno otišli u zaborav. S kojim pravom još uvek teramo nekoga da nam služi ne bismo li zaradili novac?

Bilo bi lepo da svi cirkusi budućnosti budu lišeni ovih divnih bića koje dresiramo sebi u korist, mučeći ih, njima na štetu. Možda će stvarno taj dan i doći, ali u Srbiji barem, još nije osvanuo.

Dobro jutro.

(Foto: Teen Vogue, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Znamo još iz osnovne škole da umiljato jagnje dve majke sisa. Ako bi slepo verovali narodnom mudracu koji je ovo izrekao onda bi primere iz savremenog života mogli da pronađemo svuda. Baš svuda. Koristiti neke vrline da se „završi posao“ je sasvim u redu, ali baš one banalne a sve u cilju sticanja nekakve kratkoročne i prljave koristi – odvratno. Postoji precizno objašnjeno tumačenje kako to ljudi uspevaju da lažnim osmehivanjem, laskanjem, ogovaranjem ili nečim drugim već, uspevaju da razmaknu i gvozdenu zavesu. Bilo bi dobro da ovo zna i naša država u trenutku kada se velike sile mnogo zanimaju za nas. Jesmo ostrvo u moru NATO članica pa zato postajemo zanimljivi i Istoku i Zapadu. Svi se u poslednje vreme utrkuju da nam nešto daju ili nas ubede kako je njihova podrška višestruka u odnosu na „one s druge strane“. Sada je pravi trenutak da presvučemo kožu i mudrom politikom postignemo sve ono što nam je decenijama zakidano i po pravu i pravdi pripadalo. Samo, da li ćemo imati dovoljno mudrih i u isto vreme lukavih jaganjaca kojima bi gospodari dali da se nasisaju. Šta će to oni nama da ponude, a da iz toga nečega poteče mleko i med a ne krv u potocima? Kao što najumiljatije jagnje ne odbija ni jedna ovca tako i Srbija treba vešto da izabere pravu ovcu koju će da posisa. Otvoreno ali diplomatskim rečnikom valja da im ukažemo da smo spremni da vagamo šta nam se najviše isplati. Svoje ruke moramo sačuvati u isto vreme čistim bez da ih uprljaju krvave ruke zakletih neprijatelja koji nas opet prozivaju za nekakva izvinjavanja. I Gospodarima sveta srpsko umiljato jagnje treba prvo da opere prljave ruke ali bez mnogo buke. Inače, zaletanjem i naglašavanjem vlastitih emocija možemo samo da sisamo, ali u prazno.

Dobro jutro!

(Foto: picmia.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. jun – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Čudo od žene
Znate li da, ako za doručak uzmete dve pogačice od po 20 dinara i jogurt od isto toliko, pa za ručak potrošite 128 dinara na 100 grama mesa, malo povrća i četvrt hleba, građanin ste za primer? Tako bar pišu novine pre neki dan. Naime, gospođa Snežana koja ima 67 godina i penziju od 22.000 dinara, za hranu mesečno izdvaja 10.000 dinara. Brojanjem do u dinar, za šest dana uštedi za paklicu cigara, što joj je jedini „slatki greh“. Sve ostalo je „uspešno preživljavanje“ nakon što se plate računi i lekovi. Zamislite, nije teško, vi ste Snežana; rastežete, planirate, ustručavate se, držite glavu iznad vode i za to dobijete sliku u novinama, mnogo pregleda i komentara. Lepo odlikovanje. „Čudo od žene, ne kuka!“, piše ponosni novinar.
Kome da kuka?
Dok pola Srbije živi kao bubašvaba koja je preživela nuklearni rat (kažu da može, niko ne zna kako i ne želi da testira), država kreće u boj za spas ćirilice, tako što će poreske olakšice osetiti izdavači i kompanije kojima je to pismo dominantno. Ako uskoro niko ne bude ni mogao da kupi novine skuplje od 20 din, možda će se videti koje je sve stvari država godinama zanemarivala i potiskivala u drugi plan. Kažu, ogroman deo budžeta je za socijalna davanja, pride još izjavljuju kako narod treba da se oseća neprijatno jer neće da radi, već živi od države. Isto to rade i oni koji imaju poslove po državnim preduzećima! Ali, za mnogo više para. Prostom računicom čoveka koji se klacka između „nema“ i „ima malo“, jeste da neće skupe kalorije da troši radeći, ako ga se isto plaća kao i za nerad. Tek kada se budemo klackali između „ima malo“ i „pošten trud se isplati“, biće u redu da nas teše preko medija kako je bolje nego što jeste. Doći će i to vreme, ali ako budemo „čudo od čoveka, koji kuka!“

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Svakog dana pročitamo u novinama kako se strani ulagači u Srbiji ponašaju nehumano prema radnicima. Najviše zaboli to što poslodavci više ne uručuju otkaze radnicima koji se zateknu na bolovanju zbog najtežih bolesti, nego samo sačekaju da istekne ugovor o upošljavanju. Naš originalni način pridobijanja stranih investitora trpanjem para u njihove već debele džepove doveo je do toga da pojedini od njih ugovore o angažovanju produžavaju na najviše šest meseci. U slučaju da se neko razboli poslodavac strpljivo sačeka da papirima istekne rok i potom se bezbolno reši radnika koji je sprečen da radi i privređuje. Iako galamimo u stilu „gde će vam duša da otpuštate bolesne i uz to samohrane majke“ oni smireno odgovaraju da nisu prekršili zakon već je istekao ugovor o angažovanju. Nisu bolji ni naši investitori. Doduše, ima svetlih ali usamljenih primera koji daju nadu. Čitali smo pre nekoliko godina da je jedan od srpskih preduzetnika svojim radnicima dodelio kuće i stanove na beskamatni kredit od sto godina. Onda je nesrećni čovek umro, firma prodata, a novi vlasnici su tražili da radnici isplate dugovanja. Među tim vlasnicima, bio je i jedan čelnik opozicije. Takođe, jedan naš čovek, ne otkrivajući svoj identitet, ponudio je fiktivni radni odnos oboleloj radnici kojoj nije produžen ugovor zbog bolovanja. Čin vredan divljenja, naročito jer ne znamo ko je dobrotvor. Nekako to ne liči na nas, naročito ako se bavimo biznisom. Pravilo je u ovom slučaju prekršio pojedinac. Eh, da je više takvih, plemenitih i bezimenih.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Ima posla, biju ko neće! 

U maju smo saznali da u Srbiji ima 676.000 nezaposlenih. Zapravo, to je broj registrovanih nezaposlenih, što znači da ih ima i više.

No, ono što sam ja primetio, ovih dana – bar kod mene u kraju, da posla ima na pretek! Ne možete da prođete pored trafika i ostalih kioska a da ne vidite izlepljene oglase u kojima se traže: osoblje, pica majstori, roštiljdžije, prodavci, devojke za rad u trafici i muškarci za rad u noćnoj smeni…

Čudno, odakle sad tolika navala? Neki podsticaj za zapošljavanje za koji nismo čuli? Za novootvoreno radno mesto se dobija 10.000 evra? Čak i ako niste strani gazda?

Ne. Nije ništa tako jednostavno. Nešto još jednostavnije – letnji rad obližnjem nam inostranstvu. Najviše u Crnoj Gori, ali i u Hrvatskoj, Grčkoj…

Recimo, kuvar u Crnoj Gori može da zaradi od 800 do 1200 evra, konobar od 300 do 500 (plus bakšiš), a ako imate EU pasoš – što je ipak ograničavajući faktor, sobarice u Hrvatskoj zarađuju od 500 do 700 evra, a u Grčkoj, dnevnica barmena ide i do 45 evra dnevno.

Elem, kada prođe letnja sezona, i kada se vrate oni koji su se nafatirali u inostranstvu… pa kada potroše te pare, moraće opet da rade kod domaćih gazda za znatno manje. Da se vratimo na početak priče – 676.000 zvanično nezaposlenih sigurno jesu inspirativan faktor domaćim gazdama da svoje zaposlene plaćaju često za manje od 200 evra.

(Foto: Center For Career & Co-op – EKU, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Posle ulepšavanja i doterivanja Srbije evropskim zakonima koji će unaprediti mnoge oblasti, mene je posebno dotukla ona u vezi sa polnim uznemiravanjem. Čuli ste već da ubuduće moramo da pazimo na svaku reč, gest, kompliment, sve može da bude uznemiravanje ili mobing. Zato sam ja odlučio da pri zdravoj pameti i čistom razumu izjavim sledeće: Što sam hvalio, hvalio sam. Koliko sam udelio komplimenata, udelio sam i – gotovo. Koliko masnih viceva sam ispričao pred koleginicama – ispričao sam. Ako sam i slao poruke eksplicitnog sadržaja sa tim je gotovo. Nema više. Neću da me kači zakon pa da posle zatvorskim bukagijama pričam masne viceve ili udeljujem komplimente šaljući ih kao SMS poruke neprikladnog i uznemiravajućeg sadržaja. Doduše, ne mogu baš da se pohvalim da sam neku ženu proganjao ili uznemiravao. Verovatno zato što, i ako jesam to hteo, jednostavno nisam umeo. Ili, još gore – žene me nikada nisu ozbiljno shvatale. Nažalost, ni one mene nisu ganjale. Bio sam im totalno nezanimljiv. E, kad je tako odlučio sam da skrenem pažnju na sledeće: Drage dame, koleginice, prijateljice, drugarice, slušateljke, komšinice i slično, zaklinjem se da se neću ljutiti ubuduće ako mi kažete da sam lep i nedoljiv. Ako neka od vas smatra da sam jako pametan, duhovit, da izgledam kao plejboj, ili još ponešto što uz to ide – neću je prijaviti policiji. Ako mi pošaljete SMS, ili poruku lascivne prirode, slobodno se pokažite u najlepšem svetlu. Raspišite se slobodno o čemu god hoćete a ako šaljete slike neka budu što prirodnije a ne tamne da se ništa ne vidi. Ako imate potrebu da sa nekim podelite neki sočan vic, slobodno mi priđite. Neka JA budem vaš izbor. Čak, i na ulici prihvatam vaše društvo. Ne moramo biti čak ni prijatelji na društvenim mrežama. Sve prihvatam. Jedino ću morati da vas tužim organima ako mi kažete da sam se opet ugojio ili zapustio, ili ako, ne daj bože, za sve navedeno, sazna moja žena. Tad nam oboma neće biti potrebna država da nas zaštiti a ni Gospod bog neće imati milost za nas. Šalu na stranu, dobro je da se zakonska regulativa menja i da se oni koji se osete ugroženim ubuduće mogu i imaju kome obratiti za pomoć. Ovo je samo prvi korak. Za početak, minimalno dovoljno.

Dobro jutro!

(Foto: Katz Marshall & Banks, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Letnje vreme zavladalo Srbijom, ne može da se živi od jare. Iako je početak prvog letnjeg meseca, temperature koje su preskočile trideseti podeok Celzijusove skale odbacuju nam svu onu slojevitu garderobu koju nabacamo na sebe kad ujutro rano izlazimo napolje. Tada osim ispuštanja vode iz organizma u vidu ne baš prijatnog znoja, primećujemo i da se suvišni kilogrami od zime još uvek nisu otopili, a sezona kupanja je na pragu. Imamo još mesec dana da se rešimo tih neprijatnih naslaga jer prava sezona odmaranja i pokazivanja počinje početkom sledećeg meseca. Lako je mladima pa i onima u poznim godinama, a šta sa onima koji su pregrmeli četrdesetu? Kriza srednjih godina je najgora u letnje vreme. Treba srediti frizuru, odabrati pravu garderobu koja je moderna ove sezone, nabaciti nove papuče, sandale, kupaće kostime, letnje haljine, preparate za sunčanje, pa i kartu do neke oaze za sunčanje, odmaranje i kupanje. Ženama je mnogo teško da prikriju sve takozvane nedostatke nagomilanog životnog iskustva, dok se muškarci najlakše snalaze ako imaju dovoljno para. U godinama koje nazivamo „srednjim“ najlakše je kupiti kabriolet, nabaciti dobre naočare, razdrljiti košulju, namaknuti neki što šareniji šorts i krenuti u korziranje. Čak i ako fali kosa na glavi, ne smeta ništa ako ne fali para u džepu. Ispijanje piva na plaži, očijukanje sa plastičnim lepoticama, zveranje u mobilni telefon i slanje poruka tipa „slatka si, mogli bi da se vidimo negde“ komfornije je od višesatnog sređivanja, depiliranja, zatezanja i isprobavanja osmeha pred ogledalom. Deca nemaju šta da očekuju od roditelja koji su se setili da je baš ova sezona ona „poslednja“ koju valja iskoristiti, osim što će možda dobiti novi mobilni ili patike koje niko nema u kraju. I to je sve. Sva oprema koja im treba za pokazivanje je već tu – mladost, vedrina i sreća što je leto stiglo. Dodao bih samo uz to da im neko doturi dobru knjigu u koju bi mogli da se udube dok uživaju na suncu, i da zamisle da je to neki novi smart telefon. Hrana za glavu je ipak, najvažnija. Čisto da se razlikuju od napucanih mama i tata. Ajd zdravo, odoh ja sad da radim.

Dobro jutro!

(Foto: www.pinterest.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. maj – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Bahatost je vrlina! I mora da se uči! 

Da li ste znali da je bahatost „vrlina“? Neko će da kaže – živimo u Srbiji gde je sve moguće, pa i to da su mnoge negativnosti postale „vrlina“. A da li znate da i bahatost mora da se uči?

Jedna mlada majka je pre izvesnog vremena prisustvovala „situaciji“ kada su deca na igralištu odbila devojčicu koja je htela da im se pridruži. Nije pomoglo ni kada se pojavio deka da podrži svoju unuku, pa ni „odobrenje“ mlade majke koja je tek tada shvatila šta se tačno dešava.

U priču se tada uključio otac deteta koje je bilo glavni zagovornik odbijanja, i poručio deki i unuki da se sklone jer su ostala deca procenila da će im ona uskratiti udobnost! Šokirana majka, koja je rekla deki da njegova unuka može da se igra sa ostalom decom, dobija kritku od pomenutog oca sa objašnjenjem da ga nerviraju svi ti „politički korektni“ koji se boje da im deca ne postanu bahata „kada je jedino rešenje da u ovakvom svetu budete bahati“!

I, pre nego što se neko složi sa ovakvom konstatacijom – opravdavajući je vremenom u kome živimo, ne zaboravite na činjenicu da je neko pustio tu decu da se igraju tu gde se igraju, da je neko napravio ljuljšake i klackalice i da ih nije bahato čuvao samo za „udobnost“ sebe i svoju decu. Kada bi se svi samo „bahatili“ mogli bi da ostanemo svako u svom ćošku i da se ludo i nezaboravno provodimo udobno ušuškani u svoje bahato-ja!

(Foto: Today’s Parent, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. maj – Crtica)

piše: Ru Šavr

REKLAMNA CRTICA

Svakodnevno smo okruženi reklamama. Ima ih svuda, zaskaču nas na televiziji, pilje u nas sa bilborda, o flajerima i pretrpanim sandučićima da ne govorim. Toliko ih ima da ih često više i ne zapažamo. Istini za volju, poneke i primetimo. To su, obično, one loše. Retko nas iznenadi neka originalna. Čini mi se da sve ređe kupujemo reklamirane proizvode. Ponekad se stiče utisak da tvorcima reklama više i nije toliko važno šta kažu i kako kažu, već se trude da što krupnijim slovima i upadljivošću nature svoj proizvod i njegov naziv.

No, jedna stvar mi je ipak privukla pažnju. Vrti se često tv reklama u kojoj bračni par donosi robu iz samoposluge u papirnim kesama. Iste takve kese su i na reklamnim panoima na fasadama našeg najrasprostranjenijeg lanca super-marketa kao i još jednog, inostranog, takođe prilično rasprostranjenog. Papirne kese, inače, kod nas NE POSTOJE. Neko vreme su se pojavljivale pa nestale. Ono što možemo da zaključimo je da se ovakve kese lepo slikaju, ali imamo li mi nešto od toga budući da ne možemo da ih koristimo? Tako se postavlja pitanje – da li reklama u kojoj se nešto što ne postoji reklamira kao uobičajeno i svakodnevno u Srbiji, zaista nudi nešto opipljivo ili treba a priori takvu reklamu da shvatimo kao šarenu lažu? A o šarenim lažama u pomenutim super-marketima da i ne govorim…

Dobro jutro.

(Foto: letsgokings.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. maj – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

Pecaroške priče

Da li vam je poznat termin „transfer blama“? Kada gledajući nekog drugog kako se sramoti i vama postaje neprijatno, kao da i fizički i psihički proživljavate baš tu situaciju. Recimo, meni kad gledam Trampov pokušaj maženja i hvatanja Papine ruke i njegovo odbijanje te nežnosti uz damski šamarčić po predsednikovoj nadlanici. Svako drugo javno nastupanje svih naših političara. Često i u skečevima Mister Bina, ali ipak, on je fikcija.
Ovaj skeč nije izmišljen:
Narodna banka Srbije nedavno je otkrila da je prevarena za 175.000 evra. Navodno, radi se o „fišing“ prevari koja je izvedena tako što je NBS dobila nove instrukcije za plaćanje od, kako su mislili, kompanije od koje nabavljaju hologramsku foliju za novčanice i dokumenta. Narodna banka Srbije slučaj je prijavila tužilaštvu, a u hitnu istragu uključeni su i MUP, Uprava za sprečavanje pranja novca i Interpol. Ovo što se desilo NBS je tipična taktika “pecanja krupnih riba”. Targetiraju se visoko pozicionirani menadžeri ili osobe koje imaju pristup važnim informacijama ili važnim poslovima, kao što je plaćanje. Napadači nekad mesecima istražuju kompaniju i zaposlene kako bi saznali što više informacija na osnovu kojih kreiraju imejl poruku koja primaocu deluje potpuno legitimno. Uspeh zavisi upravo od toga da li će potencijalna žrtva poverovati u autentičnost poruke. Imejl poruka sadrži uobičajene poslovne termine, a poverenje žrtve gradi tako što sadrži i relevantne i specifične informacije koje deluju poverljivo. U stvarnosti su te informacije prikupljene iz javnih izvora, kao što su poslovne strane ili društvene mreže.
Posle nedavnog velikog globalnog sajber-napada u baze podataka velikih javnih i privatnih kompanija i ustanova, svet je alarmiran da ovakve pretnje nisu za zanemariti. Zašto je to važno i za „običnog“ pojedinca? Mi zapravo, vredne transakcije već vršimo besplatno, „radeći“ za brojne društvene mreže i njihove složene algoritme, ostavljajući i više podataka o nama nego što mislimo. „Ako je nešto besplatno, mi smo roba“, rečenica je koja savršeno opisuje društvo u kom danas živimo. Nije toliki gubitak (u moru ostalih za Srbiju) tih 175 hiljada evra. Mnogo je važnije pitanje naše spoznaje prostranstva i mogućnosti onlajn sveta. Da li je taj univerzum elipsoid ili ravna ploča, tek sada kreću rasprave. Vežimo pojas, sigurno će biti turbulentno.

Dobro jutro!

(Foto: www.richardsandbrooksplace.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. maj – Crtica)

piše: Ru Šavr

FAZANSKA CRTICA

Dok sam juče čekala autobus ugledah fazana. Lep, sa crvenom glavicom, zlatnim i plavim perjem. On se, pomalo, zbunjeno šetkao u travi neposredno pored stanice u periferijskom delu grada. Istina, nije baš bio preterano slobodan u tom svom kretanju i posmatranju, ali, mic po mic, ptica se približavala ljudima. Imala sam želju da je uslikam. Još, onako, odmah pored jedne velike samoposluge, delovalo je kao da beži od odeljka „delikates“. I sad imam dokaz da, osim pasa i mačaka, vrabaca, gačaka, i poneke ptičice koju gačci nisu oterali, i druge životinje obitavaju po našim gradovima.

Uvek obraduje neki tako neobičan prizor, kad primetite nešto što, navodno, ne pripada našem urbanom svetu. Taj zlatni fazanov rep popravio mi je raspoloženje. Dok sam ga fotografisala čula sam komentar „večera“. Tako je jedan momak skrenuo pažnju devojci na fazana u travi, a zatim je usledio i komentar „a pazi ovu što ga slika…“. Da, stvarno je glupo kada se neko iščuđava pojavi koja bi trebalo da bude uobičajena, pa je još i fotografiše, ali upravo je najgluplji momenat taj što je ovo toliko retka pojava da imate potrebu da je ovekovečite. I to nas ponovo dovodi do one priče o sporom ali kontinuiranom istrebljenju svega što nisu ljudi. Ne sviđa se nama da delimo beton sa drugim živim bićima. I cveće na travnjacima i po žardinjerama ne zadržava se dugo. Ne volimo mi to. A i šta će nam. Toliko smo se navikli na zidove da nam smeta sve što nije sivo. Tužno je to, ali, i dalje verujem da se može promeniti.

Dobro jutro.

(Foto: Pinterest, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. maj – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Zajednički prijatelj

Šta je zajedničko Americi i Srbiji? Patriote smo i jedni i drugi, pa razume se! A šta je zajedničko njihovom sadašnjem i našem budućem predsedniku? Poznaju bar dva princa, a zajednički poznanik, prijatelj široke ruke i dubokog džepa im je predsednik UAE šeik Muhamed ibn Zajed el Nahjan. Znate ga, onaj što ima osnovnu školu u Novom Pazaru i dve kule u Beogradu, sa promenadom, na 99 godina. Samo, Donald Tramp je prilikom posete Saudijskoj Arabiji dobio nešto što mi nismo, i to nekoliko zanimljivih časti. Na primer, prisustvovao je svečanom otvaranju antiekstremističkog centra u Rijadu (!), a prizor je zapravo više ličio na nekakav film fantastike, akcije i borbe dobra i zla. Bila je nedelja veče, tamna prostorija, svetleća kugla u centru i ruke tamošnjih visokih zvaničnika su uz Trampove bile na toj kugli, kao da gledaju gde je Doroti na putu do čarobnjaka iz Oza. Ili kao muzej Nikole Tesle, uz one čuvene „sektaške obrede“.
Predsednik SAD Donald Tramp i saudijski kralj Salman potpisali su u Rijadu niz sporazuma o vojnoj i ekonomskoj saradnji kojim se učvršćuje partnerstvo dve zemlje. Sporazumi uključuju dogovor o američkoj prodaji vojne opreme Saudijskoj Arabiji u vrednosti od 110 milijardi dolara, koji stupa na snagu odmah, plus dodatnih 350 milijardi dolara tokom narednih deset godina. Jer, ko će se setiti da i Saudijska Arabija podržava određene oblike ekstremizma i nasilnih politika u svetu, kao i da je nekadašnji američki neprijatelj broj 1, Osama bin Laden, bio upravo iz te zemlje, kao i desetak počinilaca napada 11. septembra 2001.
To je sve voda ispod mosta. Tramp je ovom turnejom želeo da poseti centre tri velike religije – Izrael – judaizam, Vatikan – katoličanstvo i Saudijska Arabija – nafta. Reče, neće nikada zaboraviti šta mu je Papa Franja rekao iza zatvorenih vrata. Pre izvesnog vremena napisao je na Tviteru i da „razume sve u vezi sukoba Palestine i Izraela, ne zna šta je tu komplikovano“. Danas je 125. dan predsednikovanja Donalda Trampa. A mi? Šta ćemo mi, građani Srbije, koji u životu najverovatnije nećemo ni prespavati u nekom od preplaćenih hotela sa velikim „T“? Mi čekamo da počne naše brojanje, ili odbrojavanje, za koju nedelju. Poučeni ovim prvim putešestvijem američkog predsednika, pitamo se, gde li će ovaj naš?

Dobro jutro!

(Foto: www.tebyan-zn.ir, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Zlatiborski gondolijeri – Simulirano suđenje – Vladike i direktori – Posao neguje kožu

(KVAKA 202četvrtak, 25. maj 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Dok se ministarka Mihajlović i Milan Stamatović svađaju oko toga ko će biti gondolijer, čiča Zlatibor ozbiljno razmišlja da napravi ugovor o doživotnom izdržavanju sa nekim Arapinom ili Kinezom…

***

Iako malo zbunjuje, novinski naslov Šampioni u simulaciji suđenja sasvim je u redu, i odnosi se na takmičenje mladih pravnika… A za to što nama simulacija i suđenje odmah asociraju na prave sudove i sudije – krive su predrasude, i naša pokvarena mašta…

***

Ovih dana Vlada Srbije postavlja direktore javnih preduzeća, a crkveni Sabor nove vladike. Valjda će i jedni i drugi napraviti i malo rezerve, ako bi neko bio smenjen, ili ne daj bože, dopao zatvora….

***

Naučnici kažu da nezaposleni brže stare… Što znači da je nama u celini hitno potrebno neko sredstvo za podmlađivanje, ali je drugo pitanje kakvi su sastojci u kremi koja se priprema po licenci MMF-a.

Naravno da je najbitnija preventiva, to jest zdrav život; i zato je svako ko neguje i čuva svoju kožu – kupio radno mesto na vreme…

 

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , | Ostavite komentar

Prokuvani putnik – Infarkt na radaru – Selidba u drugo srce

(KVAKA 202sreda, 24. maj 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Na mnogim autobusima Gradskog saobraćaja u Beogradu ni tokom leta grejanje neće biti isključeno, jer bi njihovi motori – inače u lošem stanju – tada „prokuvali“, kako se to kaže…

Nas koji ćemo kolabirati od vrućine u vozilima, teši samo to što će mnogo gore proći oni koji umru od promaje…

***

Bivši načelnik saobraćajne policije, koga terete da je skoro četiri stotine prijava protiv vozača sklonio u fioku – brani se da je to činio samo iz humanih pobuda, i u okviru zakona. Tako je, između ostalog, poverovao i jednom poslaniku da je prekoračio brzinu – jer je vozio babu koja je imala infarkt… Što je uverljivije nego da žuri „tetki da odnese lek“…

***

Japanska marketinška kuća Hajm svojim zaposlenima daje tri dana bolovanja u slučaju „slomljenog srca“, to jest bolnog raskida ljubavne veze…

Ako medicina prihvati ovu dijagnozu, onda će naš privatni poslodavac tražiti potpis da se nećete zaljubljivati, a javna preduzeća: na tri dana bolovanja, dodaće i dva slobodna dana – za preseljenje u drugo srce… Plus, davanje prava na manji broj otkucaja, ali sa istom platom…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Srbija se početkom privatizacije, pre petnaestak godina, viškova radne snage oslobađala tako što ih je slala u penziju. To je bio način da se održi socijalni mir, a u isto vreme, delile su se i takozvane otpremnine od kojih su bivši radnici mogli da pokrenu sopstveni posao. Mogli su, ali ne na ovoj planeti. Bilo je retkih primera da su se pojedinci lepo oparili, naročito kada su prodavane najbolje krave muzare srpske privrede, ali i oni su na kraju dospeli u dužničku krizu kada su te pare potrošili na adaptacije kuća ili automobile. Teško je danas poverovati da smo sve ovo vreme potrošili u trošenju snage na slabo plaćene poslove svih profila angažovani preko takozvanih agencija. Tako se pre nekoliko godina otkrilo da su te agencije isplaćivale minimalce a naplaćivale od državnih firmi te svoje usluge obezbeđivanja radne snage – papreno. Nije ni čudo da smo tada razumeli da je takozvana tranzicija dugo održiva u Srbiji zahvaljujući rupama u zakonima koji su pisani za pojedince bliske vlastima koju su podržavali tokom izbornih kampanja. Deca nam se vraćaju sa svetskih takmičenja okićena odličjima, najbolji stručnjaci odlaze u inostranstvo, ono što je ostalo da živi ovde i dalje se nada da će otići negde, daleko, gde će moći da se živi, a ne samo preživi. Probudili smo se, krenuli malo napred, sada su u nekim sektorima dozvoljena zapošljavanja za stalno a ne samo po ugovoru, ali poslodavci se suočavaju sa problemom manjka mlade radne snage. Da li to znači da mladi neće da rade? Naravno da ne, oni su ili već otišli ili se spremaju da popune obrasce za prijem na poslove u belom svetu. Za to vreme, Srbija stari, i tako bezvoljna i namrštena pakuje tegle ajvara, zlatiborski pršut i domaću rakiju i šalje je svom podmlatku, možda baš i avionom koji leti preko okeana. Važno je samo da se sve lepo upakuje da ne čegrta. Pa kako? Tako.

Dobro jutro!

(Foto: Sarah McIntyre – LiveJournal, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Drveni bizon – Djoković i tranzicija – Pravi decu na ćirilici

(KVAKA 202utorak, 23. maj 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Nemojte da vas prevari spisak protokolarnih darova koje su dobili predsednik, premijer ili ministri, pa da sa takvom vrstom poklona idete kod načelnika koji treba nešto važno da vam završi. Batalite egzotiku i budite praktični…

Jer ćete posle džaba sebi prebacivati da ste drveni bizon, koga treba tući pozlaćenim bičem, na molitvenom ćilimčetu…

***

Odani navijači ostaju uz Đokovića i kad ne ide najbolje, ali se lecnu kad god on kaže da je u tranziciji… Jer znaju iz iskustva da se ona teško podnosi, ne zna se čemu služi, a nikad se ne završava…

***

Dvogodišnji Dimitrije iz Leskovca svoje prve reči izgovorio je na engleskom, jer je najviše vremena provodio ispred TV ekrana sa igricama i bebi-programom na ovom jeziku. Bio je to signal roditeljima za uzbunu, a psiholozima prilika da podsete da nije dobro previše tehnologije u ranom uzrastu…

Većina ljudi ovo zna i sama, ali ko će još danas kraj toliko digitalne elektronike da pravi decu analogno, i to na ćirilici…

 

 

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. maj – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Čekajući „RFZO-a“ 

(Neki od vas me pitaju – zašto nema crtica iz mojih čekačkih avantura po zdravstvenim institucijama? Evo zašto)

U mom životu igra se nedefinisana drama pod nazivom „Čekajući RFZO-a“. Za Godoa znamo da nikad neće doći, ali da li će meni doći, na noge, nova zdravstvena kartica, e to je pitanje vredno… 469 dinara!

Mora da je problem – u meni! I mojoj želji da dokažem kako sam kompjuterski pismen! Gord u toj želji ja sam se, ovako mlad i naivan, odlučio da se za novu zdravstvenu karticu prijavim preko portala eUprava. Dakle, da sve završim, za par minuta, uz pomoć kompjutera. I, rečeno – učinjeno. Prijavio se, otkucao šta je trebalo da se otkuca, uplatio 469 dinara kako bi mi nova zdravstvena kartica stigla na kućnu adresu… i sve to 30. novembra 2016. godine.

Tada je važilo pravilo – biće gotovo za dva meseca. Pa je rok pomeren na tri meseca. Otprilike, za ta tri meseca ništa se mudro nije dešavalo na mojoj stranici eUprave. Tamo je uredno pisalo da sam se prijavio, platio i… ništa više. Onda me je sunce ogrejalo kada se pojavio podatak da je moj predmet prosleđen gospođi toj i toj i da je rok za završetak „radova“ 7. maj tekuće godine. Super! Bolje i maj 2017, nego… neki nedefinisani datum!

Naravno, 7. maj je došao ali poštar nije zvonio dva puta. Ni tri puta. Niti je kucao na vrata. Jok. Na svu sreću, kompjuterski pismeni autor ovih redova je zahvaljujući LBO broju sa stare zdravstvene knjižice pronašao internet stranicu Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja gde možete da proverite da li zdravstvena kartica proizvedena. I, znate šta? Još nije! I tako ja sada čekam RFZO-a da me obraduje. Tačnije, trebalo bi da čekam Zavod za izradu novčanica, pošto nema šta oni ne štampaju. I pare i pasoše, lične karte, pa i zdravstvene knjižice. Svejedno. Ja ću i dalje da čekam RFZO-a. I da se pitam da li im je godinu dana dovoljno. Ili, ne daj bože, malo za moju novu zdravstvenu karticu…. knjižicu… kakogod.

Za to vreme, moraću da se postaram da ostanem zdrav i prav. Ne valja se nemarno odnositi prema zdravlju, ako se već neko drugi opušteno odnosi prema parčetu plastike koje vama može da omogući da odete na pregled.

(Foto: Opusteno.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ovoga jutra setićemo se mladih junaka Srbije koji svoje bitke biju u tišini bez želje da se o njima mnogo zna. Imaju u najvećem broju slučajeva između 15 i 35 godina, mada se među njima nađe i po koja beba. Ophrvani su bolovima koji ne popuštaju, grčevima koji stežu danima, mučninom, kostoboljom, aknama, čirevima, gubitkom kose, čestim odlaskom u toalet i dobrovoljnim isljučenjem iz društvenog života. Zamislite život jedne mlade osobe u punoj snazi, željnoj života, ljubavi, radosti i provoda, kojoj je najveća briga da li će brzo moći da stigne do najbližeg toaleta zbog bolesti koja je tako nemilosrdna i nepredvidiva i ruši dostojanstvo. Lekova za te heroje, srećom ima. Neki su dostupni, a neki veoma skupi. Sve troškove lečenja, naša država pokriva, ali ponekad i pored terapija ništa ne pomaže. U tim situacijama, hirurški nož je jedino rešenje. Međutim broj operacija zavisi od toka bolesti. Ako niste čuli, nemojte da, ako čujete za Kronovu bolest ili ulcerozni kolitis, kažete kako to nije ništa strašno. Jeste strašno, jer su to veoma ozbiljne hronične bolesti kojima niko još uvek ne zna pouzdan uzrok, a samim tim nema ni odgovor za trajno izlečenje. Sa ovim bolestima se živi, ali prilično komplikovano. Neophodno je pridržavati se saveta stručnjaka, kojih imamo hvala bogu, jesti i piti izuzetno pažljivo i umereno. Uz šaku lekova, strah od iznenadnih, hitnih odlazaka u toalet, nadu da će doći dan kada će svet dobiti lek od hroničnih upala creva, ovi heroji žive svoje živote. Trude se da nikome ne budu teret, uče, čak i rade, vode ljubav i ne kukaju. Danas je njihov dan, zbog toga cela ova priča o njima sada dobija dimenziju velike podrške svih nas koji smo srećom zdravi. Pa, šta onda konkretno možemo da učinimo za njih a da im od toga bude na trenutak bolje? Za početak, njima će, siguran sam biti dovoljno jedino da ih ne zapitkujemo kako im je i šta im se jede Od nas zdravih, za sada – toliko.

Dobro jutro!

(Foto: UKUKS)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. maj – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Vaspitanje je pola zdravlja

„U prizemlju zgrade Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, uz takozvani šalter „Kozilijuma za lekove“, na oglasnoj tabli okačeno je uputsvo za ponašanje pacijenata sa potpisom direktora. Dokument kaže da će u slučaju neljubaznog ili drskog ponašanja pacijenata istima biti uskraćena zdravstvena usluga od strane osoblja. Iz načina na koji direktor upozorava pacijente, mogao bi se steći utisak da se radi o dečijoj igraonici u koju se dolazi usled dokolice, za koju postoji vrlo visoka tražnja, a kapaciteti su joj ograničeni, pa se vlasnicima može da nekima jednostavno uslugu uskrate.“ – Ovo je početak teksta iz novina „Danas“ autorke Bojane Selaković, objavljen 11. maja.

Ona dalje govori i o svom iskustvu višednevne borbe za papirologijom i zakazivanjem terapije za blisku osobu, što je iskustvo koje može da, ako vam je sve ovo (srećom!) novo, promeni čoveka.

No, vratimo se na početak i obaveštenje o bontonu dolazećih onkoloških pacijenata. Ako osoblje proceni da su neljubazni, drski ili nešto slično, uskratiće im zdravstvenu uslugu. Član 27 Zakona o zabrani diskriminacije kaže da je „zabranjena … diskriminacija lica ili grupe lica s obzirom na njihovo zdravstveno stanje, kao i članova njihovih porodica. Diskriminacija iz stava 1. ovog člana postoji naročito ako se licu ili grupi lica zbog njihovih ličnih svojstava neopravdano odbije pružanje zdravstvenih usluga, postave posebni uslovi za pružanje zdravstvenih usluga koji nisu opravdani medicinskim razlozima, odbije postavljanje dijagnoze i uskrate informacije o trenutnom zdravstvenom stanju, preduzetim ili nameravanim merama lečenja ili rehabilitacije, kao i uznemiravanje, vređanje i omalovažavanje u toku boravka u zdravstvenoj ustanovi.

Zakon o pravima pacijenata kaže da za ponašanje pacijenata postoje kazne. Nepostupanje i loše postupanje lekara prepoznato je u zakonu, ali nema nijedne kaznene odredbe. Za pacijenta je u ovom Zakonu kazna to da ga neće lečiti, već poslati kod privatnika ili na medicinski fakultet. Zaista!

Za lekare i zdravstvene radnike, kazna je do milion dinara ako ne daju uvid u dokumentaciju, ne daju sve informacije i mnoge druge stvari, koje svakako nisu česta pojava kao što je svakodnevna loša i napeta komunikacija na relaciji zdravstveni radnik – pacijent.

U ovoj priči, svi su poniženi. Niko ne dolazi presrećan u bolnicu, kliniku ili dom zdravlja. U redu je skrenuti pažnju ljudima da dođu čisti, uredni, koliko god je moguće pristojno, ali ovako zastrašivati i izdvajati baš neljubaznost onkoloških pacijenata kao brigu osoblja i direktora – malo je degutantno. Nije toliko nemoguće i teško pročitati zakone i upoznati se sa svojim pravima. Nije toliko teško ni razboleti se, i biti prinuđen na večito čekanje i iščekivanje u limbu bolničkih hodnika. Teško je, izgleda, biti fin. Ne mislim na „bezobrazne“ pacijente.

Dobro jutro!

(Foto: Facebook, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Mali kao u Maliju – Zvocanje smanjuje šećer – Zgrada ispala iz džepa

(KVAKA 202četvrtak, 18. maj 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Ekonomista Dragoljub Rajić navodi podatak da su u 21 afričkoj zemlji prosečne plate veće nego u Srbiji. Doduše, 15-ak njihovih država još je ispod nas…

Šta je, dakle, potrebno da dostignemo ovu uspešniju grupu. Najpre strpljenje. Naučnici kažu da će i kod nas klima za pola veka biti kao u Africi… A potom i malo sreće: pa da se po proseku nađemo tamo gde su Svazilend i Džibuti, inače nam ostade mali, kao u državi Mali…

***

Što vam žena više zvoca – manja je mogućnost da dobijete šećernu bolest! Zašto i kako – to još nisu odgonetnuli lekari mičigenskog instituta, ali podaci koje su uzeli od preko hiljadu ispitanika govore da je baš tako…

Dakle, mudar čovek svuda može naći zrno utehe: zar nije bolje da vam kažu da ste nesposobni kreten! nego da imate – dijabetes…

***

Na javnoj površini u Studentskoj ulici u Novom Beogradu, grupa građana za vreme jutarnje šetnje pronašla je veliki poslovni objekat, koji je tokom noći neko izgubio. Moli se pošteni vlasnik da se javi…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

 

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Izbori umesto derbija – Anđeo s palicom – Pokojnik na biralištu

(KVAKA 202sreda, 17. maj 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

Pošto Zvezda i Partizan sve više liče na stranke koje ratuju saopštenjima, najpoštenije bi bilo pitanje prvaka rešiti izborima… A i dalje bi im ostala fudbalska uteha – da ne bi oni izgubili da ih lopovi nisu pokrali!…

***

Papa Franja u propovedi podseća vernike da anđeli čuvari zaista postoje i savetuje da se sa njima što više priča…

Nama je oduvek to nekako bilo blisko: ne samo da postoje nego i da biju. Ali je naše iskustvo da je bolje ćutati, i samo pokazati ličnu kartu… ako i to bude dovoljno za spasenje…

***

Primenom zakona o upravnom postupku, navodno će upisivanje u knjigu umrlih biti automatski prosleđivano sudovima i PIO fondu…

Pa onda ni najodaniji deka više neće slati svojima još penziju-dve po upokojenju; niti će biti razloga da familija pokojnika traži na biralištu, jer su čuli da je već nekoliko puta izlazio na izbore…,

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Ne plašim se ja što vrane grakću, već što sokolovi to slušaju. Osim pretnji koje slušamo u poslednje vreme da će nešto malo postati veliko, brinu neka dešavanja koja takođe nisu naivna. Ostalo je od davnina to da sve što krene bezazleno, na kraju završi loše. Beležim samo da smo nekada kao deca gledali u minimatike povezane sa prvim konzolama za igranje tenisa iako su na ekranu bile samo dve tačke i linija po sredini a stariji zabrinuto ukazivali da ćemo da oštetimo oči, zapustimo školu, i obolimo od nesanice. Nismo se obazirali. Dolaskom devedesetih stigle su lepše, šarenije i zahtevnije igrice koje su nam potrošile sate zurenja u monitor. S novim milenijumom stigla je detaljnija i bolja grafika pa su pucačine postajale još agresivnije, i samim tim izazivale menjanje kompletne strukture bića prosečnog igrača. Danas deci više ne gunđaju odrasli jer ih i sami rado igraju, već im igrice zabranjuju policajci. Kažu da su opasne jer teraju na samopovređivanje pa i samoubistvo. Pitam se, šta je sledeće. Treba li da ova ljudska vrsta potpuno finišira svoje postojanje „enterisanjem“ koda koji će nas sve poslati u kosmos, odakle smo prema poslednjim tvrdnjama i stigli, direktno od Boga. Šta li ćemo tom bogu reći, ko je za sve kriv? Da, nasilje i izazivanje istog pripada čoveku, imao ili nemao kompjuter. Uostalom, opijanja, orgije i napastvovanja viđamo već na televiziji. Ko je to izmislio? Čovek. Prema nama se očigledno šalju destruktivni signali da samouništenjem spržimo ono najdragocenije, život. Spasavajući život usprotivićemo se i otimanju duše. Bez duše postajemo masa a masom je najlakše manipulisati.

Dobro jutro!

(Foto: Gary The Geek Blog, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Trutovi-investitori – Alergija na život – Sam svoj anesteziolog

(KVAKA 202utorak, 16. maj 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

U Beču ima nekoliko hiljada pčelinjih rojeva, jer je u gradu dosta zelenila i cveća po parkovima, a vlasti dopuštaju pčelarima da košnice drže čak na krovu bečke opere, gradske skupštine ili luksuznih hotela…

Nije baš isto, ali je slično i po našim gradovima: u parkovima zuje betonske mešalice, med ližu trutovi-investitori, a pčelari-amateri mogu da se roje na protestima protiv gradnje na zelenim površinama…

***

Iz hitne pomoći javljaju da je dvoje stradalo, a devet lica povređeno u saobraćajnim udesima; da je u pucnjavi u kafiću jedna osoba teško ranjena; da je ukazana pomoć starijoj ženi koju su huligani napali na ulici… Dežurni lekar posebno skreće pažnju na pojačano prisustvo alergena u vazduhu…

***

Kad pročitate o novim naučnim saznanjima da recimo pivo umanjuje bol, i da može da se koristi umesto lekova; ili, da psovanje povećava snagu, a olakšava bolove – shvatite da nam zdravstvo nije bez perspektive. I da svakim danom postajemo sve stručniji, u društvu kolega anesteziologa…

(Foto: nl.wikipedia.org, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. maj – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 
Ulični „pričači“ 

Stojim između devojke i žene na stanici. Devojka, levo od mene, priča naizgled sama sa sobom. No, shvatam da koristi mikrofon na slušalicama, ali je on s druge strane njenog lica, pa se u prvom trenutku ne primećuje. S desne strane, i žena priča. „Ja sam, bre, za tebe Brižit Bardo“, govori ona. Očigledno, njena sagovornica je žena, ali ne mogu ni da zamislim oko čega se one to raspravljaju.

Konačno, u jednom trenutku shvatam – žena s moje desne strane… nema nikakve slušalice. Ona ne priča telefonom. Ona priča… sama sa sobom!

Totalno sam oduševljen ovim neplaniranim dobitkom korišćenja modernih tehnologija. Kada bi sada prebacili nekog Beograđanina iz 1970-ih, sigurno bi se iznenadio kada bi video koliko ljudi ide ulicom i pričaju sami sa sobom. U njegovo vreme, to bi značilo samo jedno. Sada – može da znači, al’ ne mora da bude! Ako ste jedan od onih koji se malo više zanesu u svojim mislima, pa upadnete u vatru debate sa zamišljenom osobom, ništa strašno. Kada idete u šetnju, samo stavite neke slušalice i – voila! Rešen problem. Svi će misliti da se svađate s nekim ko je „s druge strane žice“.

(Foto: MyShopDiscounts Blog, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Da li je porodica i danas mesto u kojem pronalazimo mir, utehu, ljubav, bliskost i sreću? Kako ona izgleda, ko je čini, zašto se uzimaju zdravo za gotovo teorije koje nisu primenjive u praksi? Ako uzmemo u obzir promenu u gledištima širokih masa širom planete i spoljne uticaje da se porodica obezvredi i obespoli, ispada da se ona, porodica, povlači pred ambicijama pojedinaca koji bi da budu dovoljni sami sebi. A to, ne može. Istorija ljudskog roda i poroda dokaz je da je neophodno imati oca i majku, braću ili sestre, babe, dede, tetke, ujake, stričeve. Svi oni učestvuju na svoj način u formiranju strukture našeg kompletnog bića, mentalnog ili fizičkog. Ne želim da ističemo kako smo propali u svakom smislu, pa nam i porodica ispašta. Pod noge smo zbog sitno-šićardžijskih interesa bacili mnoge vrednosti, pa uprkos tome, porodica se ipak nekako drži. Drže je naše majke toplim pogledima i supom, zagrljajima i vanilicama, očevi slavama i rođendanima, braća, sestre i ostali svadbama, krštenjima ali na žalosti i sahranama. Zalaganje protiv nečega što je može ugroziti, a stiže sa strane srpskoj porodici ne može da odmogne a ni pomogne. Zamislite samo porodičnu idilu u kojoj četiri generacije za jednim stolom u stanu od 60 kvadrata ruča u isto vreme. Milina. Sve pršti od varnica, ali opet, jedni bez drugih ne mogu. Srbija je odolela da je uče kako da organizuje život u porodici koju većina i dalje doživljava kao utočište. Ono što još nije uradila jeste da malo pripomogne, naročito mladima koji je tek stvaraju. Čujem da je sve lako samo ako se odreši kesa. Ova naša, državna, i nije tako prazna. Bar se tako priča u Pekingu ovih dana. Danas je Cvetki dan porodica. Neka nam je na zdravlje.

Dobro jutro.

(Foto: TRIPLEOKLAW, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. maj – Crtica)

piše: Ru Šavr

SEBIČNA CRTICA

Svi kažu da je Prvi maj odavno prošao, a meni se čini kao da još nije. Prošli put sam pisala o tome kako izgleda prvi radni dan posle praznika i kako je teško preći sa uživancije na brži tempo, ali da se mora. No, ima i onih koji su spajali dobro i korisno, to jest Praznik rada sa Đurđevdanom, ma koliko naizgled to nemalo mnogo veze, ali praznici su praznici i zgodno je kad su blizu. Tako je moguće da pijačna matematika dva regularna praznična i tri slobodna radna dana pretvori u devet neradnih. Kako stvari stoje, dosetljivih nije bilo tako malo, pa ako su se razne nezgode i pretumbacije desile ovih dana, ili se još dešavaju, to je zbog toga. Na primer, ko je očekivao da u svom Domu zdravlja obavi neku kontrolu, uzme uput za laboratoriju, ili lekove, taj je morao odgoditi sve planove za bolje dane, po cenu zdravlja. Tamo je jedna mudra i nepokolebljiva sestra sjajno odigrala ulogu koju su joj poverili i svakome odlučno objasnila da je u zabludi, da su njegovi problemi minorni, da se mogu odgoditi, ako se uopšte tiču nadležne institucije i tako, redom. Recimo: „A, da li ste sigurni da ste uopšte imali temperaturu? Što morate baš danas da vadite krv? Ma, nije to ništa, verujte, nije to hitno, a ako je hitno onda idite u Urgentni centar“…

A i šta se drugo moglo očekivati kad su od šest lekara, te rastegljive prošle nedelje, radila samo dva? I tako se, sa praznične teme, možemo opet vratiti na jednu od naših najbolnijih tema, a to je sebičnost i to tamo gde joj nikako nije mesto. Ne bi li trebalo da imamo empatije i čovečnosti i onda kada je praznik? Mislimo li uopšte na druge, ili nam je svejedno čak i onda kada je nama lepo? Ovo je bio primer situacije koja pokazuje da se svaka stvar može opravdati i objasniti. Ima dana kada ljudska logika ustukne pred ličnim interesom…

Dobro jutro.

(Foto: Opusteno.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Slušam juče u autobusu jednu ponosnu baku kako priča o svojoj unuci mezimici, za sada jedinici. Objašnjava tako ona svojoj saputnici kako se danas rađaju pametna deca i da sa njima mora mnogo da uči. Njena unuka Mara od samo godinu i po dana već ume da se smeje reklamama na televiziji. Gleda i crtane filmove. Čim ugleda Pepeljugu ili Snežanu počne da guče i da se raduje. One prasiće i crviće ne može da smisli. Odmah se ljuti i menja kanale. Odavno već koristi daljinski, sama bira šta će da gleda. Nema, dete je veoma pametno i talentovano za sve… Opasna je Mara, mislim se ja, a još opasnija njena baka koja kaže da je uspela da je nauči da stoji u mestu mirna kao bubica kad nešto pogreši i obavezno mora da kaže da je kriva i da se izvini. Prohodala je još sa sedam i po meseci. Od oca uzima mobilni telefon i odmah kaže „alo!“ Portiklicu sklanja sama čim pojede kašicu. Zna da kaže „supa“. Ali, to kaže kao velika. Ne mazi se i ne šuška dok govori. Slušam ja tu baku, bogme sluša je sa dozom nepoverenja, ali ćutke, njena saputnica, i verovatno se kao i ja pomišlja čemu sve to? A onda iz nje progovori probuđena sujeta. Naš Miloš je pričao sa godinu dana – sve! Znao je da šutira loptu pre nego da prohoda. Eno ga sad u petlićima, ne znam kako se zove taj balon gde igra. Tu sam se već isključio i postavio sebi neka pitanja. Da li postoji dete kojem nisu izrasli zubi? Svako zdravo i pravo dete prohoda, neko ranije, neko malo kasnije. Svako dete progovori, nauči da koristi četikicu za zube, pribor za jelo. Pa šta je tu senzacionalno, osim isticanje nečega što i nije neophodno sem u jednom slučaju – kad pokušavamo da se drugima predstavimo važnijim nego što to jesmo. Užasno me nervira treniranje mališana, koji jedva da hodaju ili nešto malo govore, da budu spremni da u datom trenutku pred „nekim“ pokažu sve šta znaju. Mnogi su talenti u muzici, sportu, recitovanju ili slikanju propali upravo zbog tih prozivki da se pokažu i dokažu pred gostima, komšijama, rođacima. Sve je stalo samo deca rastu, a rastu i naši kompleksi zbog neostvarenih ambicija, bilo vlastitih, bilo naših roditelja koji sada u unucima vide šansu da još za koji detalj poprave sliku o sebi koju žele da projektuju okolini. U to ime, pustite decu da rastu na miru. Naučiće već nekako sami „gde to zeka pije vodu“. Govorim iz iskustva.

Dobro jutro!

(Foto: Dejan Grujić, privatna arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 
Da znate da sam se umorio od teških tema i razmišljanja o životu. Stalno nešto kukamo, ništa nam ne valja, uvek nam nešto fali, postali smo mrzovoljni i okrenuti sebi. A u čemu to pokušavamo da nađemo utehu? Da li je sreća to što ćemo radeći nekoliko poslova uporedo sebi obezbediiti komad tehnike, šklopociju na četiri točka ili zameniti stolariju? Postoji ko zna koliko različitih ciljeva kojima težimo a koji su nam nametnuti spolja. Malo ko se danas osmehne, uputi lepu reč, izjavi ljubav. Suštinsko pitanje glasi: Da li ste skoro izjavljivali ljubav? Kako vam to danas izgleda? I stari i mladi imaju pravo da se zaljube, da zavole po ko zna koji put i tako probude leptiriće u stomaku. Prirodno je da se mladi brže i lakše zaljubljuju, ali njihova ljubav pod naletom modernih vremena gde je „daj sve i daj odmah“ zasnovana nažalost isključivo na fizičkom kontaktu, dopadanju nečega spolja što pleni, ponajmanje na temeljima koji spajaju sličnosti ili različitosti, lepo i produhovljeno, muško i žensko, glupo i mudro i tako dalje… Izjaviti ljubav je teško, taman koliko i priznati krivicu. Birajući krivicu ili ljubav, krijemo osećanja a to tek kad prođe vreme razumemo i prihvatimo kao nenadoknadiv gubitak. Ljubav je kada stanemo pod jedan kišobran, spavamo na istom jastuku, delimo poslednji zalogaj ili gutljaj vode. I ne samo to. Do sutra bi tako mogli o ljubavi ali i o tome da smo je zbog raznih okolnosti sklonili iz vidokruga. Hajde da to prekinemo. Lepše je uz ljubav jer nam treba kao voda.

Dobro jutro!

(Foto: Opusteno.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Kad bi malo umro – Nemački za sreću – Etička kafa

KVAKA 202sreda, 10. maj 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

Posle izgubljene utakmice od Voždovaca – i silnih priča o neregularnosti u prvenstvu – prosečan navijač Zvezde ponovo se oseća kao u detinjstvu: kad je maštao da malo umre, pa da iz blizine gleda kako se kaju oni što su ga lažno optuživali…

***

Bilo bi dobro da što više mladih studira nemački jezik. Da budemo sigurni da prave osobe daju časove našoj deci koja se spremaju za život u Nemačkoj…

***

Osobe koje piju kafu na poslu mnogo su etičnije i manje su pospane u toku radnog vremena – piše u žurnalu Primenjena psihologija

Prema tome, ako nestrpljivo otvarate vrata neke kancelarije da vidite zašto vas ne prozivaju – treba da shvatite: da se službenica – sa mobilnim u ruci i šoljom kafe pred sobom – žali nekome da je od jutros tolika gužva da već pije treću etičku…

I da vam, samo zbog te etičnosti, neće reći – kao gazda-Miladinu u Sumnjivom licu – da ne navaljujete kao stoka…

(Foto: www.etsy.com, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Pojeli most – Šrafcigerom na oblake – Odakle rode donose decu

(KVAKA 202utorak, 9. maj 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

U Mariboru je održano međunarodno takmičenje studenata građevinarstva koji prave most od špageta, a pobednik je onaj čija konstrukcija izdrži najveći teret…

Studenti se, eto, upinju da pokažu da u veštim rukama i hrana može biti građevinski materijal. Isto ovo, ali mnogo elegantnije, rade i naši eksperti, koji su dokazali da se može pojesti i najveći most…

***

Pošto državni revizor brani da plate protivgradnim strelcima budu veće od 4000 mesečno, ostaje samo stari narodni lek – da sa terase mašete oštrim predmetom prema kumulonimbusu koji se nameračio na vašu imovinu… Ili da auto parkirate u voćnjak koji je led već dobro otresao, jer je mala verovatnoća da će dva puta pasti na isto mesto…

***

Ministarstvo prosvete povuklo je materijal o seksualnom obrazovanju, jer je – kako kažu – previše eksplicitan za dečji uzrast, a najavljene su i neke smene…

U ovoj situaciji, najjednostavnije je vratiti se proverenom objašnjenju – da decu donose rode. Mada, nije zgoreg sačuvati i nešto od ovog obrazovnog paketa, za onu radoznaliju dečicu koja će pitati: „ma znam, čoveče, ali odakle ih donose?“

(Foto: zabanko.com, ilustracija)

 

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Istorija beleži da je na današnji dan pao fašizam. Od trenutka kada je počeo uspon i razvoj idelologije koja je u smrt oterala milione ljudi, znamo sve. Znamo i kako smo se nezaboravom branili od nasrtaja onih koji su hteli da ga povampire. A gde smo danas? Da li i danas vodimo bitke protiv fašista iz spoljašnjih ali i unutar naših redova? Kako podnosimo to što se iz dana u dan bezobrzirno prekrajaju činjenice o herojima i izdajnicima koji zahvaljujući manipulacijama lako menjaju mesta i uloge? Da li nam je zbog toga svejedno? Rusija i Evropa, nekada saveznice, a danas međusobno suprostavljene uvređene dame u najlepšim godinama, ne umeju da prepoznaju zajedničke interese, uvek su im vlastiti iznad onih širih i viših. To je politika i ono što se noću obeća, danju ne važi – kao u narodnoj pesmi. Srbija okružena nepoverljivim i ne baš iskrenim komšijama traži sebe i svoju ulogu antifašiste koju je vratila pre par decenija rediteljima velikog svetskog poretka. U toj ulozi sada joj nije lako da ubedi velike i male da je drugačija i bolja. Izazovi su oko nje, ali i u njoj, da objasni šta je tačno bilo pre sedamdeset i više godina i da sa sebe otkloni sav mulj koji se u poslednje vreme u njeno ime kandidovao za borce protiv nepravde i rasterivače svih mogućih i nemogućih, znanih i neznanih prijatelja i neprijatelja. Srbija je nepogrešivo izabrala stranu pravednika kad je to trebalo, najmanje što joj treba danas, jeste da zaboravi na sve tekovine borbe protiv fašizma, ekstremizama i ostalih „izama“. To zaslužuju svi koji su nam slobodu podarili boreći se protiv onih koje smo prepoznali kao sluge i poklonike fašizma. Ako je Evropa izabrala da ovaj dan bude njen dan, onda je i srpskoj zastavi više nego ikad danas mesto uz zastave pobednika u Drugom svetskom ratu. Smrt fašizmu, sloboda narodu – i neka vam je srećan Dan pobede!

(Foto: Википедија, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. maj – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Nije meni čukundeda majmun!

Doktori nauka, naučnici, lekari, filolozi, sociolozi, umetnici, profesori univerziteta i srednih škola, nekoliko novinara, farmaceuta i sveštenika podneli su Skupštini, SANU i senatima univerziteta peticiju za reviziju izučavanja teorije evolucije u nastavnom programu. Peticiju protiv izučavanja Darvinove teorije evolucije potpisalo je njih oko 200.
Muamer Zukorlić, predsednik Odbora za nauku, obrazovanje i tehnološki razvoj, rekao je da unapred ne isključuje nijednu inicijativu i da je moguće da će ova peticija biti predmet rasprave na narednoj sednici Odbora. Između ostalog, u obrazloženju peticije navedeno je da „kroz nastavu biologije teorija evolucije zauzima sve tvrđe neodarvinističke dogmatske stavove“.

– Globalisti i ateisti koji danas u svetu zauzumaju najuticajnije pozicije, iz ličnih i globalističkih razloga, afirmišu teoriju evolucije i finansiraju promotere ove teorije. Danas se u celom svetu javljaju brojni poznati i priznati naučnici, među kojima ima i značajan broj ateista, koju upozoravaju da je teorija evolucije hipoteza čiji su stavovi o nastanku sveta, života i čoveka naučno nedokazivi ili u suprotnosti sa naučnim činjenicama – navedeno je u obrazloženju inicijative grupe intelektualaca.

Javili su se oni koji su uzurpirani a ovde važe za trezvene, građanske umnike, jer im, i njihovoj deci, prete „klerofašisti“ i, kako kažu, pseudonauka. Dobro, gospodo, zar se to tako radi? Na jednu peticiju napad sa visine? Ako je došlo vreme odbrane nekih ideja koje smatrate za stub obrazovanja i prosvećivanja društva, mora se priznati prvo da je definicija teorije u nauci to da je ona – teorija. Dakle, polazeći od nekih pretpostavki, traže se dokazi, u slučaju Darvina, u genima i hromozomima. Neko slaže balvane za lomaču, samo još nisu sigurni koga ili šta treba spaliti.
Možda kada bi Vladimir Kostić objavljivao video klipove na društvenim mrežama, recimo lepo u kameru kaže nekoliko tračeva o našim akademicima, znali bi ljudi da je on predsednik ugledne i ćutljive SANU. Ovako, u našem intelektualom svetu vlada potpuna „Igra prestola“; što si zanimljiviji, ekstremniji (u oba smera), to će pre javnost da se razbaškari po Internetu komentarisanjem svega i svačega. U takvom svetu nema napretka, nema komunikacije, ima samo predstave. Ako je vreme da nauka postane jedna pijačna svađa, na dobrom smo putu.

Dobro jutro!

(Foto: Steemit, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. maj – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Kome smeta jak minimalac?
Početkom ove godine u Srbiji je povećana minimalna cena rada za 9 dinara po satu, i sada iznosi 130 dinara za sat rada. U proseku, „minimalac“ mesečno izađe 22.620 dinara. Prema procenama sindikata, 300 do 350 hiljada radnika prima ovoliku zaradu. Svi znamo da ih je i mnogo više koji primaju i manje od toga, a broj radnika na crno može samo da se nagađa. Neretko i poslodavci zahtevaju da se deo isplaćenog minimalca vrati firmi, ili njemu lično. Do sada smo imali dijagnoze i lepa obećanja o pojačanoj inspekciji, a sada imamo i izjave bogatih u Srbiji, koji kažu da je povećanje iznosa minimalne zarade zapravo – loše! Naime, na sebe je gnev građana navukao 32-godišnji Uroš Momirović, sin vlasnika „Mone“ i generalni direktor te kompanije, kada je javno, na Tviteru, objavio da tek uvećani minimalac, koji u Srbiji ne iznosi ni 200 evra, treba smanjiti. Kada takav savet dođe od bogatog naslednika roditeljske firme, u Srbiji može samo da izazove srdžbu, a reakcije su u slučaju Momirovića otišle i dalje. „Radi ti za minimalac“, „odrekni se ti svoje plate i doprinesi zajednici“, „smanji sebi, pametnjakoviću“, „a da radimo za džabe“, „daj Urošu dva sendviča“, „vrati tati sat“, „novi ministar finansija – Uroš Momirović, gazi marvu do kraja“… a blo je i onih vulgarnih. „Minimalac treba spustiti i ne dirati dok se nezaposlenost ne spusti ispod 10 odsto i ne dozvoliti da se ta zaposlenost ugrozi dizanjem“, tako je on napisao u spornom tvitu.

Čak su se i ekonomisti javili sa stavovima u kojima su donekle saglasni sa tim da povećanje minimalca znači i manje zaposlenih. Zašto bi poslodavac skuplje plaćao radnika, kada može da za manje para „sredi“ to sa inspekcijom, braćom i burazerima, i lepo ima mašineriju smenjivih neprijavljenih radnika?

Gladnog stomaka se teže rasuđuje, ima se snage tek za šturo gledanje popularnih TV kanala i čitanje jeftinih a tiražnih novina. Većina njih koji i radi za minimalac nije ni pročitala spornu izjavu na društvenoj mreži, ali zna muku. Kakav čovek je poslodavac, to najbolje zna radnik. A da li taj nadređeni zna i kakav je čovek taj radnik? Češće je slučaj da se ni ne zanimaju za to, bitna je norma i redovan dolazak. Možda, ako mu ta mala plata ni ne pokriva sve potrebe, možete da mu ponudite masažu u svom spa centru, vikend u nekom od hotela koji poseduju na Zlatiboru ili gde već, besplatan ručak? Toga se nisu setili. Ili i jesu, ali, brate, mnogo je to za običnog šljakera! Baš zbog toga, takvi poslodavci su obični baksuzi. Kad budu tvitovali o tome kako su ponosni na svoje radnike, neće više filozofirati o doprinosima.

Dobro jutro!

(Foto: cbn.co.za, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Sada se kaže bravar, a kad je umro to niko nije pominjao kao njegovo zanimanje. Nije se smelo, bio je živ iako mrtav i još uvek Maršal svih građana, radnika i poštene inteligencije. Otišao je u velikom stilu, Plavim vozom i lafetom, praćen stotinama hiljada ucveljenih građana države koju je stvorio na klimavim temeljima. Godine su učinile svoje, čim je prevalio sedamdesetu više nije bio u stanju da se nosi sa ambicioznim generalima i predsednicima kojekakvih komiteta koje je sam stvorio. Republike su postale preko noći države, zatvorene jedna prema drugoj, nepoverljive i sukobljene međusobno. Ostao je samo Dan mladosti i štafeta koja je svoju trku istrčala samo nekoliko godina posle njega. Ostalo je poznato, zemlja je utonula u krizu iz koje je pokušala da je čupa nemoćna Milka Planinc, držala se još kratko do Ante Markovića, a onda je sve krenulo nizbrdo u vodopadima krvi. Velika država koja je mogla samu sebe da izdržava, hrani, snabdeva i još ponešto i izveze, srušila se i potonula u mermernu kutiju u kojoj se uprkos svemu i danas nalazi Maršal Bravar. To što ga pohode stotine poklonika preostalih nakon svih ovih godina ne znači mnogo u situaciji kada njegovo političko imanje razdire korov, okružuju žicom ojačane granice, sa radničkom klasom koja više liči na robove nego na ljude ne znači apsolutno ništa. Zamislimo da je danas živ, da li bi istorija drugačije kreirala događaje, a geografija crtala granice? Da li bi praznici rada, republike, boraca, ustanaka, ili kongresa partije bili aktuelni? Da li bi radili više ili manje? Kolike bi nam bile plate? Da ne zanemarimo kredite koje smo krcali za njegova života, kako bih ih vraćali da je danas živ? Da li danas iko želi da se seća šta je bilo, i šta smo to sve mogli mi? Možda želi, ali nema vremena. Radnici imaju pauzu od 30 minuta za ishranu, pušenje i toalet. Neće valjda da ga se sećaju dok jedu prazne sedviče pušeći u čučećem položaju?

Dobro jutro!

(Foto: YouTube, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Smuk bi u Nemačku – Žal za vlast – Sto godina dekine penzije

(KVAKA 202četvrtak, 4. maj 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

Da li je smuk pronađen u autobusu koji je iz Vranja kretao za Beograd, ušao sam u vozilo ili ga je neko uneo?

Pa ako je krajnje odredište bio Beograd – verovatno sam; jer napušta selo zbog loših uslova za život. Ali ako je od migranata čuo da ni ovde nema leba – sigurno je platio nekoj švercerskoj grupi, jer je i on hteo za Nemačku…

***

Dok čitate saopštenje Tadićevog SDS-a da se u Srbiji pravo na posao ostvaruje partijskom knjižicom i da se građani statistički obmanjuju – iskreno zažalite što kod nas ovakvi ljudi nikad ne mogu da dođu na vlast…

***

Mnogi naši mediji zdravo za gotovo prenose vest da je Indonežanin Sotimeđo – poznatiji kod svojih zemljaka kao Deda Goto – preminuo u 147. godini…

Ovo ne spada u fer informisanje – jer u zemlji u kojoj svaki treći dinar u kuću stiže od penzije – navedeni broj godina kod mnogih od nas budi stvara nerealnu predstavu o stabilnosti našeg kućnog budžeta, uz jedan vek dekine penzije…

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

(Foto: Health – Time, ilustracija)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , | Ostavite komentar

Tranzicioni krpelj – Nacrtani semafor – Naši tanzanijski preci

(KVAKA 202sreda, 3. maj 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Eto, praznici su prošli, pa ako ste već bili u prirodi, proverite da se nije zakačio koji krpelj, i pokušajte – onako oprezno, kako već savetuju lekari – da makar njih uklonite… Jer onim tranzicijskim krpeljima ionako ne možete ništa…

***

U glavnoj ulici u Smederevskoj Palanci Nikola N. je nacrtao pešački prelaz, jer je stari nestao prilikom rekonstrukcije kolovoza. Ovo je posramilo komunalce, pa su došli i izvukli oznake po propisu…

Sad je opet red na Nikoli, da na istom mestu nacrta i semafor. Ali je ljudski da to bude pred izbore, da i opština vidi neku korist od njega…

***

Vest da je u Tanzaniji je otpušteno deset hiljada državnih službenika sa falsifikovanim kvalifikacijama – nikako nije dobra po nas… Jer, ako je ovo područje zaista bilo kolevka ljudskog roda, onda su još naši preci stigli otuda sa lažnim diplomama…

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. maj – Crtica)

piše: Ru Šavr

Postpraznička Crtica

Kako gledate na današnji dan? Mislim na novi radni dana posle 4, za većinu, neradna dana. Vrlo često je novi radni posle praznovanja je ujedno i dan sabiranja utisaka, pre nego neki novi početak. Treba uzeti zalet pre nego što se uradi nešto dobro i lepo, ili barem pristojno, i da svoj doprinos, koji god posao da je u pitanju.

Koliko taj zalet treba da traje? Nekad čovek vrlo brzo zaboravi da je praznovao, a nekad bi da produži. Kod onih pretrpanijih poslom, može se svesti na jutarnju kafu i komentare, a kod nekih, bogami, to duže traje. Kao da im se ono dugme za uključivanje i isključivanje pokvari pa stoje u mestu. Šta ono, beše, treba danas da uradimo?… pitamo se pa odlažemo početak svega što nas može vratiti u kolotečinu, posebno onda kad smo zadovoljni time kako smo se proveli i odmorili. A ako je bilo bezveze, onda se radujemo odlasku na posao, drugim licima i drugim temama. U stvari, ovo je jedna od onih životnih situacija koje podsete kako je uvek moguće na stvari gledati pozitino.

Kako god bilo, osvanuo je lep dan. Sigurna sam da u sebi nosi klice novih početaka. Red je da im krenemo u susret!

Dobro jutro.

(Foto: leadinglady88 – WordPress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Predaja roštilja – Angeline pantalone – Ajkula u banji

(KVAKA 202utorak, 2. maj 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Za Prvi maj naš radni narod prkosno se odmetne u šume, a onda pokajnički predaje roštilj i potpisuje bezuslovnu kapitulaciju pred mrskim MMF-om…

***

Tek kad vidite Angelu Merkel da je u posetu Saudijskoj Arabiji došla bez hidžaba i u pantalonama – lupite se po čelu, i shvatite da smo mi loše prolazili zato što su naši političari na ove susrete uvek išli bez pantalona…

***

U Egejskom moru uhvaćena je ajkula duga čak 7 metara… Što samo govori da nismo ludi mi koji smo odustali od letovanja u Grčkoj i pre ove vesti, jer smo osećali da će nešto ovako da se desi… Zato što su ova stvorenja sve agresivnija, i samo je pitanje vremena kad će i u nekoj našoj banji da ugrizu kupača za vaučer…

(Foto: Today I Found Out, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Bolesne ambicije nezadovoljnih pa i zadovoljenih roditelja često su uzrok velikih sukoba u porodici. Znate već za onu staru šemu: „Dušo, sada imaš balet, pa ćeš na solfeđo. Kad završiš, moramo da požurimo na čas glume, a onda brzo u školu. Kad završiš sa časovima vozićemo te na tenis, a posle ideš na plivanje. Treba i ti malo da se opustiš posle svega.“ Kuda to srljamo gurajući u kompletnu propast decu koja ni kriva ni dužna treba da trče naše trke. U porodicama gde je više dece, obično se izabere jedno koje će da vuče za sve ostale pa onda i ne čudi što se porodice raslojavaju zbog bratsko-sestrinskih razdora koji tinjaju još od ranog detinjstva. Ponekad i escajg može da bude tačka razdora, a onda zna se, radi viljuška. Ko je za to kriv? Ko je nametnuo tu potrebu da naše dete mora sve? Zna se da svako od nas nosi potencijal, ali poštedite me onih teorija da je neko toliko talentovan da može da postigne ama baš sve. Veliki ciljevi su dostižni ako zadamo kratke trase, rekli bi u sportskom žargonu, a šta kada dete sve to i postigne, ako uopšte može? Hoćemo li tražiti još, više, bolje, različitije? Umesto klavira u dečjoj sobi, mnogo lepši ukras je lopta. Umesto reketa, dovoljne su bose noge na toplom pesku kraj reke. Ima tog nabrajanja koliko god. Ambiciozni roditelji nezajažljivi su u izmišljanju aktivnosti za dete a sve zarad kako kažu „sklanjanja sa ulice“ ili čega god već. Pitajte starije, pedagoge, učitelje, profesore, trenere. Ostavite dete na miru neka raste i poraste u dobrog čoveka. Zadajte mu jedan ali dostižan cilj: Za početak, neka kad poraste i ono bude roditelj. Ima li lepše pripreme za život? Novi dan se rađa, možda i ovo bude razlog da još jednom razmislite pre nego li istresete dnevni raspored obaveza svom detetu, uprkos prazniku rada.

Dobro jutro!

(Foto: www.rush.edu, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Čestita, obespravljena, ponižena, neisplaćena, utužena, obezglavljena i nemotivisana radnička klaso Srbije, ima li te? Ako već čestitamo Praznik rada, bilo bi lepo da znamo imamo li kome da to učinimo? Eh, da je sada živ drug Tito, čuje se iz ćoška u kojem obično sede mnogo stariji članovi porodice. A šta bi bilo, da je on živ, nervozno se čuje iz centra gde su nešto mlađi. Sad bi išli na Uranak sa zastavama da pečemo jagnje, posle bi bila parada, pa bi se onda slikali i tako. Uf, baš je to mnogo lepo, nervozni su najmlađi. Zato što ste bili jaganjčari, mi danas nismo u stanju ni srpsku kobasicu da bacimo na skaru! Sve ste pojeli i sada sedite tu i zvocate. Najmlađi se naravno na to odmah spremno mešaju političkom analizom u kojoj Srbija nema perspektivu zbog korumpiranih političara i oholih investitora koji više od 200e mesečno ne daju za platu novozaposlenim radnicima. To je zato što smo odavno pojedeni kao i oni pomenuti jaganjci a sve zbog terora vlasti koji trpimo umesto da dižemo bune i ustanke. Domaćice majke na sve to uz tužni osmeh komentarišu celu situaciju prostim pitanjem: A šta ja danas da stavim za ručak? Od protesta i lupanja u šerpe tanjiri se neće napuniti, pa vi vidite šta slavimo, šta dočekasmo i kako nam se piše. Opet, ne razumemo suštinu.

Dobro jutro!

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar