Ustanak (19. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Izgleda da smo naučili lekciju u vezi sa promotivnim večerama ili poklonima za koje treba samo platiti PDV ili poštarinu. Sećate se da je to bila uobičajena praksa do skoro, kada su na vrata uglavnom starijih sugrađana stizali mladi biznismeni tipa „mašna-tašna“ i nudili kojekakve nepotrebne stvarčice po batelnim cenama. Padali su na slatkorečivosti ovih uglađenih hajduka i nešto mlađi građani, ali su se vremenom opametili. Večere koje su nuđene besplatno u obližnjim restoranima umele su da se pretvore u mučenje i ubeđivanje da se kupe đinđuve koje leče sve ili čudotvorni jastuci i dušeci. To sada mnogo teško prolazi kao „fora za vaćarenje“ mada dešava se i dalje da telefon zazvoni, i ponudu koja se ne odbija, izruči pred vas neka Marija, Jelena, Milica ili kako se već lažno predstavljaju moderni plaćenici za varanje naivaca. Međutim, kako se odupreti SMS porukama u kojima vas sa nepoznatog broja pozivaju poznanici da hitno uplatite par stotina dinara za lečenje taksiste ili trogodišnjeg mališana. Dovoljno je samo da pošaljete novac po uputstvu u najbližoj pošti i to je sve. Navedeno je ime i prezime primaoca novca i poruka tipa „molim te uplati mi odmah, mnogo je važno“. Postavlja se pitanje: Kako je moguće da se ovakva pojava ignoriše, najpre od države koja bi od naših para morala da finansiranje lečenje svakog osiguranog bolesnika? Ako se zna da smo svojevremeno svi digli ruke od istrage toka novca prikupljenog za lečenje bolesne devojčice a koje je promovisao jedan od naših najboljih glumaca, onda nema prepreke da se ovakve SMS prevare i dalje šire. Takođe, primetno je da se društvenim mrežama šire objave u kojima se traži novac za lečenje bolesnih, mada se površnom analizom može zaključiti da se tu kriju i poruke druge prirode, možda i političke. Postoje fondovi, brojevi na koje se mogu slati SMS poruke i tako pomagati lečenje obolelih, ali sve dok država ne preuzme sve troškove lečenja onih kojima je to zaista potrebno, uvek će neko uspevati da nas upeca tako da bez razmišljanja platimo nečije letovanje, zimovanje ili stan u novogradnji u centru Beograda, recimo. Samo kažem.

Dobro jutro!

Advertisements
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Većina nas se svakog jutra, čim otvori oči, suočava sa blagim oblicima strepnje od toga šta nosi novi dan. Iako sam kao zakleti optimista sklon da odmahnem rukom na neprijatnu ciglu u stomaku koja me tera da ustanem, ipak mi nije baš svejedno kad se setim šta me sve od obaveza čeka tokom dana. Prvo, valja se lagano, sasvim lagano ustati jer u suprotnom može da se desi teturanje zbog niskog pritiska i pada šećera u krvi. Zato treba poslušati mudre Crnogorce koji drže hoklicu pored kreveta da se posle ustajanja iz kreveta malo odmore. Uz obavezno premeštanje do lokacije gde i car ide peške, treba brzo posrkati vrelu kafu i krenuti put autobuske stanice ili posla. Dok se autobus lagano približava stanicioči cakle u potrazi za slobodnim mestom gde bi se još samo pet minuta dremalo, valja izbeći lokalnupričalicu koja će se nasaditi pored vas na sedište i calati kao navijena. Nakon dovlačenja na posao, sledi još malo razbuđivanja uz kafu a onda stiže glad. Lako je poslati najmlađeg u firmi da donese štogod iz pekare, ali avaj, šta god da donese, to nešto u sebi nosi štetne aditive ali i takozvane bele smrti: brašno, mast, šećer, so. Dakle, valja razmisliti o zdravoj hrani. Umesto da razmišljate, ja nudim predlog: Kačarevo! Prelepo mesto sa festivalom slanine sa tradicijom od preko trideset godina a možda i više u proizvodnji zdrave, mesnate, suve, ukusne i dimljene poslastice ljubitelja dobrog zalogaja. Ako uz slaninu uzmemo samo malo luka, dodamo domaći sir i proju, mlado vino i pečeni krompir u ljusci – pa mi imamo kompletnu zaštitu od gripa, pun stomak i sreću na licu! I posle, neka neko kaže da nemamo šta da jedemo. Ima toga, samo treba pratiti kalendar manifestacija posvećenih jakoj hrani. Za početak, pravac Kačarevo, još sutra traje Slaninijada. I ne zaboravite, postoji više od 15 različitih vrsta slanine. Birajte onu koja vam pušta vodu na usta. A onda, što bi rekli naši stari: „Beri loj, pa se goj! Dobro jutro

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Da li imate problem koji još uvek čeka na rešenje? Odmah da se razjasni, ne aludiram na probleme koje rešavaju predsednici balkanskih država tako što se saglase da ni oko čega nisu saglasni. Usput, nadam se da više nećemo slušati analize prodavaca magle koji jedino umeju da zaprže javno mnjenje sebi poznatom recepturom začina zavere. Uostalom, ako se manemo visoke politike i zađemo u narod, razumećemo da se i veliki problemi među malim ljudima lako rešavaju. Postoji samo jedan uslov a to su obe strane – dobre volje da prevaziđu nesuglasice. Da smo se mi mali pitali, ne bi ovi veliki i dalje pobeđivali u komšijskom, a gubili u vlastitom dvorištu. Dan državnosti Srbije, osim što je neradan dan, neće najaviti a ni odjaviti ništa novo, ništa bolje, i ništa posebno u našim komplikovanim životima. Problemi nam ostaju isti, a muke podjednake. Dobro, ima i među nama onih koji se muče malo manje, ali njihove probleme mi ne možemo ni da zamislimo a kamoli rešimo. Oni brinu kako će što više da zarade na račun države da im na tome koliko su vešti čak i predsednik Srbije ponekad pozavidi. Maldivi su za sada jako povoljni, ali tamo se nešto kuva u poslednje vreme, Tajland je za estradu, a Egipat za sirotinju i radničku klasu koja podigne keš kredit na deset godina da bi letovala deset dana. Ide sajam automobila i turizma, možda se tu reše njihovi osnovni problemi, ko zna? A mi, mi ćemo se svađati sa komšijama oko parking mesta i zbog toga pesničiti pred ženama i decom, tući na utakmicama i ispijati jeftinu „radžu zozu“ i tako utapati probleme koje rešava samo veća plata i bolji standard, petnaest dana na Kopu ili Atosu, neki nov automobil, vikendica, možda dobre krpe i stan u vlasništvu… A, mi, mali, obični i pošteni daleko od toga kao Zagreb i Beograd od dogovora o granici zbog Dunava koji radi za Srbe. Plaćenik jedan, samo pravi probleme. Dunave, Dunave… ipak nisi more.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Ne bih da rasplamsam polemiku, mada je vrlo verovatno da u tome neću uspeti. Pitaću, a vi krenite svim sredstvima: Šta danas proslavljate: Svetog Trifuna ili Dan zaljubljenih? Potpuno je nevažno svima koji su tolerantni na obeležavanje godišnjica ili praznika da li se nešto zove ovako ili onako, važno je samo da su u dobrom društvu. Eto, danas će vinogradari proslaviti uz rujno vino svoj dan, okititi čokote koji će na kraju leta otežati pod grozdovima, a zaljubljeni će se držati za ruke, šetati, možda izaći negde i razmeniti poklone ispijajući neko dobro vino. Postavlja se pitanje, čemu tako žustre polemike oko nečega što predstavlja ako ništa drugo, a ono priliku da se sastanemo praveći otklon od surove stvarnosti. Jedan lep događaj, nedavno je u mojoj porodici, okupio više generacija koje su uz pesmu i igru proslavile lep jubilej zajedičkog života dvoje i dalje mladih koji se i dalje vole a to je čak četrdeset godina braka. Niko se ni na koga nije ljutio iako je život od jedne loze napravio desetine novih i to sve u različitim krajevima Balkana i suočio ih sa brojnim bolnim uspomenama iz bliske istorije. Neki se krste kao katolici, drugi kao pravoslavni, treći se uopšte ne krste ali su svi zajedno pevali i igrali uz zajedničke note bez predrasuda i loših namera. Ako i ova dva praznika uporedimo sa tim – zapadna i istočna varijanta pa ko kome pripada – onda smo se zakovali u prošlosti. Jedino možemo napred u zid o koji ćemo glavom udarati dok ga ne polomimo. A to može da potraje. Predugo da bi ionako kratke živote umesto u poljupcima natopljenim vinom trošili na podele i svađe. Ja sam za slavlje, a vi ga zovite kako god želite i prisvajate kako vam drago.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Susret za prijateljicom koja godinama bije tešku bitku sa bolešću učinio me je drugačijim, verovatno za sva vremena. Razlog susretanja je bila moja želja da je vidim i ohrabrim da izdrži izazove koji su se na nesreću postavili pred nju, nejaku i nemoćnu – bez lekova. Ušao sam u njenu sobu i ozbiljno, pre bih rekao zabrinuto, pozdravio je spuštajući kesu sa voćem i sokom na policu kraj njenog kreveta. Potpuno me je šokirao njen veseli pogled i zvonki glas: „Pa dobro, šta je tebi? Što si tako ozbiljan? Da li je s tobom sve u redu? Imaš li problema? Da li si zdrav?“ Na to sam znajući vrlo dobro sa kakvim se ona problemom suočava počeo da zamuckujem pravdajući se da je moja nevoljnost posledica vremena, jer sam meteoropata pa mi smetaju nagle promene. „Ma kakvo vreme, uvek je napolju lepo. Samo treba da naučiš da ga vidiš lepim. Kako to, upitao sam. „Lepa je kiša, tada možeš da šetaš, razgledaš izloge i maštaš o tome šta bi sve mogao da kupiš. Još je lepši sneg, kad zaškripi pod nogama, a ti ga osluškuješ dok pahulje lete pravo u oči i bockaju te da ostaneš napolju još samo malo, još samo pet minuta dok ručak ili večera čekaju. Proleće je tek, najlepše. Tada sve što je lepo izađe napolje, pa ulicama hodaju veličanstveni momci sa čarobnim devojkama, a cveće otpušta najlepše mirisne note da ti duša peva. Kad stigne leto, pa vrućina zapljusne sa svih strana a ti svratiš na sladoled, pa negde na kafu u bašti na trotoaru, ili još bolje odeš negde u banku da tražiš kredit pa se rashladiš bar dva sata dok ti sve objasne. Samo treba da naučiš da voliš svako vreme.“ Sve ovo govorila je, podsećam, žena koja je već dugo prikovana za krevet i uz teške muke živi svaki dan kao da joj je poslednji. Niko ne zna kako će i koliko brzo napredovati njena bolest, ali svi koji je dobro poznaju znaju da je borac, večiti optimista i putokaz zdravima koji su namrgođeni, ljuti, nezadovoljni i puni negativne energije. U svemu se može pronaći lepota samo treba protrljati oči i biti zdrav, grmelo je u mojoj duši. Ja sam to razumeo. Postiđen i poražen pred gromadom optimizma i ljubavi prema životu koji se možda već za neki dan završi, otišao sam kući i bilo mi je bolje. Nadam se da ovu lekciju neću brzo zaboraviti, kao što to po običaju redovno radim.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. februar – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

„S vremena na vreme, na ovoj našoj maloj, prenaseljenoj planeti gde caruje zakon većine, ponekad se pojavi neko kome padne na pamet da konvencionalno razmišljanje okrene naopako i baci niz vodu. Da bi takvi heroji promenili svet, moraju sve nas naučiti da drugačije razmišljamo. Moraju pobediti skeptike, zaobići sve barijere, pronaći sebi slične koji bi prepoznali njihove ideje. Takav je bio Tomas Edison. Takvi su bili Nikola Tesla, Leonardo da Vinči i Stiv Džobs. Svi oni su promenili svet na bolje. Ali retko ko od njih više puta nego Ilon Mask.“ Ovako je Boris Klobučar za domaći časopis „Elementarijum“ počeo priču o Ilonu Masku, „mentalnom ekscentriku“, inovatoru, milijarderu, generalnom direktoru aeronautičke kompanije Spejs eks, direktoru i dizajneru proizvoda u kompaniji Tesla motors, predsedniku Solarnog grada i suosnivaču nekoliko kompanija. Takođe, osmislio je i futuristički, superbrzi transportni sistem pod nazivom Hyper loop. Ako uopšte krenete da istražujete o njemu, pojaviće se izrazito inovativne tehnološki postavljene ideje i nacrti, koji će vas, ako ništa, istrgnuti bar na kratko iz plesa-stiskavca sa četiri zida (država-birokratija-posao-dnevne vesti). Znate onaj superbrzi automobil koji je poslat u svemir? I to je ideja i realizacija Ilona Maska i njegovog vanserijskog tima.

Nikada niko u istoriji sveta nije imao veći pristup različitim informacijama od današnjeg čoveka. Aplikacija u mobilnom telefonu meri naš puls, a on sam može da bude i žiroskop, putem Skajpa naši đaci razgovaraju sa vršnjacima širom sveta, možete od kuće da radite za firmu iz Australije i primate novac preko Interneta, ali to sve nije ništa posebno naspram onog što se zaista u sadašnjosti razvija i usavršava. Mnogo stvari sve brže prelazi iz teorije u praksu, i normalno je da ne uspevamo da smisleno ispratimo i zaista budemo svesni šta se dešava. Ipak, budite sigurni da živimo u fantastičnim vremenima, o kojima su književnici pisali u 18. veku, nekad i pogađali, ali se i silno zabavljali idejom da čovečanstvo ima još da pruži, stvori i ulepša. To su koordinate u kojima plivaju sve briljantne zamisli ikada. Zamislite koliko bi medije iznenadila peticija građana da uz, recimo svoja štampana izdanja ne objavljuju specijalne feljtone o već patološki iseciranom slučaju ubistva pevačice, već o najnovijim tehnološkim, sociološkim… otkrićima, idejama i ljudima koji ne da razmišljaju „van kutije“, već su je radosno šutnuli u stranu i krenuli da crtaju nove oblike. Svi smo željni takvih razgovora i takvih ljudi, a iz želje raste strast, pa ideja, pa kreativnost. Sve je tu, oduvek.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. februar – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

Da je život na ovoj planeti često čudan, nelogičan pa i bizaran, pokaže nam svaki dan. Koliko puta samo pročitate neku vest i zapitate se – da nisam slučajno otišao na stranu sa aforizmima i crnim humorom…? Stvarnost je onakva kakvom je mi razumemo, a uvek ima i onu „tamnu stranu meseca“, misterioznu i teško dokučivu i rešivu. Zapravo, takvi smo i mi sami, naizgled obični, normalni, „okej“ ljudi, kad ono, na toj istoj zemlji, iznikne neka cvećka, bolje reći korov, i sve pokvari.

To se najbolje ogleda u onom trenutku kada neko iz naše okoline pokaže svoju najgoru stranu. „A bio je fin momak, ništa nije ukazivalo na ovo…“ ili „Živela je s njim i bežala često, ali se vraćala zbog dece…“ – to su, manje-više, rečenice koje izgovaraju svedoci i poznanici žrtava i nasilnika, kada mediji dolete da pokupe otpatke posle „lova“. I svi sve znaju, ali nisu naslutili. Ili su naslućivali, ali nisu znali kako da pomognu. Ili su znali kako da pomognu, ali nije njihovo da se mešaju.

Nije njihovo da se mešaju.

Nije pristojno zabadati nos u tuđe muke, sem kad o njima pišu novine. Znate i sami koliko se priča o tome da nasilja ima svuda i najviše među poznanicima, a to često znaju i ostali u porodici. Nijedna kampanja do sada tu činjenicu nije uspela da promeni. Da slučajevi ubistva zbog ljubomore, praćenja, ucene, pretnje, patološko laganje i obećavanje, budu nešto u čemu možemo da nađemo podršku. Bilo ko, drug, drugarica, brat, sestra, rodbina, komšije, prolaznici, selo, grad, policija ili socijalne službe, da ne sležu nemoćno ramenima. Pre neki dan je u jednom vojvođanskom mestu ubijena dvadesetjednogodišnja devojka, od strane par godina starijeg, bivšeg dečka. Ako je on proživljavao nesnosnu torturu bilo koje vrste i želeo je to da zaustavi, odlučio se, na veliku žalost, na njemu najefikasniji način. Šta god da je želeo da dokaže ili ispravi, više nema gumice za brisanje. To je ona čudna planeta s početka. Svima nam treba nekakva podrška ili svest da ima izlaza iz trenutne loše situacije. Retko ko je ohrabren da traži tu priliku i retko ko je koristi. Okrećemo glavu od živih, ali crna hronika je atrakcija naslovnih strana koje privlače ljude, prirodno sklone intrigama. Baš te naslovne strane, zapravo su naše ogledalo – nečinjenja, savijanja, pasivnosti i straha. Da ne pravimo ovde duge motivacione govore koje niko ni ne sluša – ko bar jednom ne bude dežurna baba koja se u sve meša – ćelave mu gume!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Šta smo to skrivili celom svetu pa nema razumevanja za nas i naše potrebe? Okreni, obrni, zamoreni smo od stalnih prozivki da smo radili pogrešno, ama baš sve – još od praistorije. Kako to nama da se desi? Iako smo zagledani u budućnost, verujući svetloj prošlosti da nam je dobra učiteljica, i dalje vučemo repove iz bliže i dalje prošlosti kojima ne možemo da stanemo na kraj. Oblikuje se javno mnjenje širom planete tako da to odgovara „onima gore“ pa ne čudi da mnogi i dalje mešaju Siriju i Srbiju, a svi znamo da se nesrećna iskustva koje nosimo ne mogu tek tako jednostavno prikazati kao da su u pitanju junaci kaubojskih filmova. Iako mnogi žele da od nas naprave najveće krivce, čak i za snegove u regionu, pitanje je samo koliko smo mi u stvari bili nepametni dok smo ih gledali kako svoje snažne prijatelje stiču po svetu da bi nas danas ucenjivali i pritiskali. Razloga je ponajviše u težnji da se poturi klečka i spreči napredak, makar on bio i simboličan. Iako se imamo čime predstaviti svetu, nažalost, naše ideje teško pronalaze put do hladnih tuđinskih srca. Uprkos tome, u poslednje vreme, i sunce nam se pomalja tamo negde na dalekom horizontu, ali ga tako brzo i lako prekrije oblak koji nosi oluju za koju nam treba zaklon makar bio i od vlati suve trave. Posle nekih bolnih iskustava iz prošlosti, bliske ili daleke, moramo i dalje biti veoma oprezni. Ne baš kao što reče jedna javna dama nedavno, „sa svima lepo, ni sa kime iskreno“, već pažljivo prateći svoje interese valja da gradimo odnose poverenja i poštovanja, najpre sa komšijama iako se to sada čini nemogućom misijom. Ili, možda, da sve zatrpamo ispod tepiha, pa šta bog da. Što bi pametni ljudi rekli – da ćutimo, pa kad prođe, lako ćemo progovoriti podižući izubijane glave.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Kako ste danas? Kako vam je bilo juče? Šta planirate za sutra? Da li su ovo teška pitanja za vas? Samo pitajte prvog na koga naiđete ovoga jutra, ma gde se našli i saznaćete nešto što može biti putokaz za vlastito ponašanje u ovim smušenim vremenima. Odavno je jedan naš mudrac primetio da nemamo vremena da čujemo odgovor na pitanje: Kako si? Isto je i sa upoznavanjem novih ljudi. Malo ko će vam upamtiti ime, verovatno je da će reći samo: Drago mi je. Nema želje da se udubimo u reči onih kojima se obraćamo, tako da možete slobodno prilikom predstavljanja reći i „umrla mi baba“ s druge strane sagovornik će mehanički odgovoriti: Drago mi je. Da li je baš dragost osećanje koje nas preplavi kada upoznajemo nekog drugog? Nije, jer znamo kako smo danas. Dovoljno je da pomislimo na obaveze, porodične, poslovne ili materijalne pa da sve izgubi smisao. Govoriti o onome šta je bilo juče, predstavlja muku naročito kada ne možete da se setite šta ste radili, odnosno uradili. Kakav je rezultat našeg postojanja, ima li nešto opipljivo što možemo dodirnuti i osetiti jer čemu planiranje ako nema motiva da se iznađe makar jedna iskra koja bi značila svetlo na kraju tunela . Neki šetaju puna kolica dece i srećni su. Drugi, šetaju kolica po tržnom centu i nisu srećni. Kakva ćemo kolica poterati zavisi od mnogo faktora, a jedan od njih je i pravi izbor u pravom trenutku. Bilo da je reč o zanimanju, izboru partnera, firme ili političkom opredeljenju, retko se desi da pravi izbor donese i očekivano zadovoljstvo. Neki se isprave pa prelete preko, a onda nalik golubovima zauzmu svoje mesto na žici koju je postavio tamo neko i pevaju pesmu koja je mila ušima onog ko je postavio bandere. Važno je samo izbeći strujni udar, jer onda sledi pad. A on, teško pada.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Da li ste odrasli? Da li se osećate spremnim da preuzmete odgovornost za sve što radite sebi ili drugima? Da li ste i dalje veliko dete u duši? Ništa čudno. Generacije koje pristižu, nekako su uvek za nekoliko godina mlađe, nego što zaista jesu. Šta je tome doprinelo, ne zna se. Možda drugačiji način života, ishrana, okruženje… Takođe, produžio se životni vek, zahvaljujući medicini. Mnogima se i skratio, opet zahvaljući medicini i hemiji i zagađenjima. Ali, ako uzmemo u obzir da je danas normalno da su, hvala bogu, i pedesetogodišnjacima živi i zdravi roditelji, onda ne čudi što se i oni, dakle sredovečni građani i građanke Srbije osećaju kao da su deca. Na to imaju pravo. Imaju pravo i da koriste svaku priliku da javno pokažu kako vole da se igraju. Sećam se koliko je okićenih jelki bilo krivo za lepše raspoloženje matorih „tinejdžera“. Ukrasi, lampinjoni, pa trake i tračice na sve strane u raznim bojama, kičasto i okrepljujuće za nadomeštanje nekih kompleksa iz detinjstva krasile su mnoge domove. Neke jelke još uvek nisu raskićene, mnogo su lepe pa je „gre’ota“. Slikanje sa Deda Mrazom je takođe bila jedna od fascinirajućih prilika da se oseti radost prohujalih mladih dana. Jedna gospođa, u najboljim godinama, šokirala je pre neki dan svog supruga zahtevom da je fotografiše sa Miki Mausom u jednom tržnom centru. Čovek je to bez reči učinio, ne smatrajući to velikim „skandalom“. A onda je stigla notifikacija sa jedne društvene mreže gde ta ista gospođa svima javlja da je ta fotografija objavljena. Pa, šta? Neka gospođe, ako je i dalje u duši dete. Neka i supruga sa njom, podetinjiće i on, ima vremena. Najgore je kad deca pomisle da su već odrasli, onda imamo probeleme. Ovo je samo „fazon i fora“.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ne mogu da izdržim. Znate da se nikada skoro, pa baš nikada ne mešam u politiku, još pred vikend, ali ovoga puta moram. U predizbornoj kampanji koja je u jeku, čuo sam jednog glasnogovornika koji javnosti otkriva toplu vodu: Srpska žena je temelj našeg društva, porodice i države. Odmah sam se naježio od tolike počasti koja se daje jednom nemoćnom i nezaštićenom biću. Biću, koje je za isti posao manje plaćeno od muškarca, koje podiže snenu glavu ako rastu zubići pod temperaturom, dok otac-kolac hrče i arlauče što je beba bučna, kuva, sprema, pere, pegla, dočekuje, ispraća, i da ne nabrajam dalje. Ili recimo danas je petak pa se može u „dobrim“ kućama organizovati neki vikend parti. Zna se ko će da ode po pivo i eventualno još ponešto od pića što mora da stane u gepek. Sve ostalo će ono nejako temeljče države, porodice i društva bez ičije pomoći da dovuče kako zna i kako ume. Naravno. Onda će sve da pripremi, počisti, opere, opegla pred dolazak zvanica, uspeće verovatno da se sredi na brzinu, a onda bude u isto vreme domaćica, konobarica, mašina za pranje sudova, stolnjaka, usisivač, krpa za prašinu, ama baš sve. Pa, kud takvo stvorenje da nam bude temelj? A ko bi drugi mogao sve da podnese a da nije žena, temelj društva, porodice i države? Muškarac sigurno ne, on će da priča, spava, jede, zapoveda, gunđa, i hvali ženu jer je tako najlakše. A glas je, bio muški ili ženski, podjednako važeći. Sve za pobedu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ništa nije izvesno kao neizvesnost koja nas sačeka kad nas ne daj bože strefi neka boleština. Nažalost, u Srbiji se danas ljudi razboljevaju samo od najtežih. Nema povlašćenih, obolevaju svi od umetnika do radnika, političara ili naučnika. „Kažite čime nas trujete, da tražimo sebi lek“ – zavapila je nedavno jedna od naših najboljih specijalistkinja onkologije a javnost je sa odobravanjem ispratila njene nastupe u javnosti ali, bez većeg organizovanja u podršci. Pre neki dan, čuli smo i videli kako je na tamo nekoj televiziji opet, tamo neki nadrilekar pokušavao da nadglasa uglednog lekara rečima da on ima lek protiv raka i da je izlečio stotine hiljada ljudi. Lekar je pokušao da spreči to javno trovanje nacije lažima, napustio studio i – ništa. Mislite da se neko pobunio, zatražio odgovornost televizije koja je dozvolila ovaj javni skandal u svom programu? Ma, ne. Nikom ništa. Idemo dalje. Ne želim da vas nerviram pričom o još jednom veoma uglednom stručnjaku, epidemiologu koji je uveravao javnost da je vakcinacija obavezna i preko potrebna a s druge strane su ga najniži predstavnici takozvanog džet seta izložili poruzi pričom o posledicama vakcinisanja za koje oni bolje znaju od njega, čoveka koji je život posvetio suzbijanju epidemija. Dozvolili smo da nas kojekakvi šarlatani i neznalice ubeđuju kako da se lečimo uz njihove magične preparate, da nam vračare i magistralne pevaljke sa ekrana drže predavanja iz medicine, a oni koji su plaćeni da nas leče ćute jer ih niko ništa ne pita, ili sede kod kuće jer ih niko ne zove da rade svoj posao lekara. Najsnalažljiviji među njima uspevaju da se dočepaju zapada i tamo gledaju, neguju, previjaju i masiraju ostarele roditelje bogate dece kojima pare ne znače mnogo da bi platili najbolje lekare sa divljeg Balkana i tako zbrinuli svoje starce. KO će nas, ovde u Srbiji, da zbrine? Ako budemo nepametni, slušaćemo lažne vidare, ispijati čajeve koji leče sve bolesti i tražiti konsultacije na internetu bez ozbiljnih analiza u laboratoriji i pregleda u ordinacijama. Možda nas spasu ovi masovni pregledi jednom mesečno, mada ako se nastavi trend porasta broja nepokretnih bakica i dekica širom Evrope, lečiće nas od boginja ili zaušaka ili ministar zdravlja ili neka zaostala učenica završnog razreda Srednje medicinske škole. Pa ko preživi, neka piše dalje…

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Da li nam baš sve što imamo i treba? Kaže se da sve što ne koristimo šest meseci, slobodno možemo da poklonimo ili ga se rešimo na neki drugi način. Kako razumeti onda to što se stalno nabavlja nešto što i nije preko potrebno. Uvek tokom akcijskih ponuda iznađemo sredstva, makar bila iz dozvoljenog minusa, da kupimo kojekakve nepotrebne gluposti. Sve te akcije smišljene su da pomognu organizatorima istih da se reše zaliha nečega što će ubrzo izgubiti vrednost ali i da usput zarade na temeljima naše kupoholičarske naivnosti. Tu se vraćamo na početak priče o upotrebnoj vrednosti stvari i roku od šest meseci do godinu dana. Da li je neophodno sve što nam se servira? Koliko puta je orman umesto što je ispražnjen a roba podeljena siromašnima dobio svog identičnog parnjaka da bi se nastavilo sa gomilanjem nepotrebne garderobe? Koliko nam samokontrola radi u situacijama kada se poneseni euforijom kupovine zalećemo i ispisujemo čekove ili provlačimo kartice za nešto čega se nećemo ni setiti da ga imamo – opet, za šest meseci? Stvaranjem bespotrebnih zaliha u stvari kvarimo nenapisane zakone koji propisuju šta i koliko treba pojedincu za potpuno normalan i funkcionalan život. To nisu znali da obajasne ni učesnici Foruma u Davosu, koji su izmislivši toplu vodu došli do zaključka da nas 80 posto životari, a nekih par procenata vlada bogatstvom i uticajem prodajući nam sve i svašta dok čamimo u kreditima koje ne možemo da vratimo. A život je svima, ipak samo jedan.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

CRTICA ZA ČITANJE

Pre neki dan ukinuše biblioteku u Stanišićima kod Sombora. Stanovnici se pobunili. Argumentovano. Kažu – „i mi, seljaci, hoćemo da čitamo“. „Vratite nam biblioteku“. I dodaju: „Platili smo članarinu“.

Ne znamo detalje koji su doveli do toga da se u ovom mestu od 4000 stanovnika ugasi biblioteka, ali vest o tome da su se građani zbog toga pobunili i izašli na ulicu sa transparentima, deluje ohrabrujuće. Nama uvek deluje da ljudi moraju da se teraju da pročitaju nešto novo, a kao što to u životu biva, oni koji bi da čitaju, ne mogu sebi da ispune tu želju. No, meštani sela Stanišići pokušavaju da sve vrate na staro. Nije to neko nazadno shvatanje, kao što bi se moglo pomisliti. Naprotiv.

Šta je problem ove biblioteke, ne znamo. Vest o protestu nije pratila informacija o razlogu zatvaranja ove ustanove. Možda se suviše prašine nakupilo na njenim rafovima pa čistačice odbijaju da je pokupe. Možda nema dovoljno bibliotekara. Možda ima previše miševa a niko neće da pozajmi mačku, ko zna. Ali da bi bilo lepo ostaviti biblioteku deci i odraslima koji bi da je koriste, to je sigurno. I još nešto, oni koji su čuli za ovu vest se, opravdano boje da razlog leži u otvaranju nekog mnogo profitabilnijeg objekta – kladionice, menjačnice, kockarnice, ili, čak, banke. A istovremeno mediji prate jednu sasvim drugačiju vest sa istom temom. Naime, radnici gradske čistoće u Ankari imaju svoju biblioteku. Zašto je baš biblioteka otvorena pri zgradi gradske čistoće – zato što je upravo čitanje posle radnog vremena bilo bitno većini zaposlenih.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Šta je ovo, ljudi moji? Ovo nigde ne postoji. Postoji, postoji. Srbija je ovo, brale. Ovde je normalno da se deca vuku za uši, a žene tuku motkama i pajserima. Takođe, nigde kao ovde ne uspeva korov, onaj ljudski, profesionalni, ili moralni, svejedno. Normalno je da nam automobili upadaju u rupe na putu, točkovi otapadaju a uz njih ponekad, nažalost, i glave s ramena. Logično je i da se slučajno desi da nekoga proglase mrtvim, a on oživi. Takav slučaj se desio u okolini Čačka, i dobili smo novu aferu. Naime, čoveku je pozlilo, pozvali su lekare, oni su stigli brzo i još brže izjavili saučešće porodici. Onda je krenula priprema sahrane, kupljeno je sve, čoveka su po običaju položili u sanduk, a on je počeo da se pomera. Svi su se razbežali, a onda je sve bilo jasno. Čovek se probudio, stigli su lekari, ponovo ga pregledali, i potom smestili u bolnicu: On je sada bolje, jedino što malo teže govori. Porodica je srećna da se sve ovako završilo, ne pada im na pamet da tuže lekara koji je po njihovim rečima bio i više nego korektan. Šta će ljudi, presrećni su što je njihov domaćin živ, pa makar i pod ovakvim uslovima. TO što je lekar pogrešio može samo da nas tresne preko čela toliko da nas oblije mrtvački znoj od pretpostavki šta je sve moglo da se dogodi. Sreća je da se sve ovako završilo, ali je sada na redu detaljno preispitivanje, ali od glave a ne od repa. Valja istražiti koliko savesno svoj rad obavljaju lekari od kojih zavisi naša sudbina i na ovom i na „onom“ svetu. NE bih voleo da me ovako progalašavaju živim a još manje mrtvim, pa makar se ponovo vraćao među žive.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. januar -Crtica)

piše: Dejan Grujić

Srbija je naučila kako da se ponaša u odnosu na obeležavanje Svetskog dana obrazovanja o zaštiti životne sredine. Strpljivo je radila decenijama da njena deca znaju sve o tome, jedino što još nema ocena pa nema motiva, a ni dokaza da se zbog tog rada pravi važnom pred svetom. Šalu na stranu, iako smo u celu priču o obrazovanju mladih o zaštiti životne sredine uključeni već više od 45 godina, postaje problematično kako nam izgledaju reke, na primer Morava. Treba samo pogledati video zapise na društvenim mrežama kako izgleda Morava u Ćeškoj pa to uporediti sa našim Moravama. Kao da je sam bog crtao krajolik kroz koji vijuga ova češko-slovačka lepotica za razliku od naše po kojoj se baškare tone plastičnih flaša i kesa i ko zna kakvog krša. Ovaj primer možda nije ilustrativan da bi njime mahali pred naraštajem koji ima uslove da se obrazuje, ali ne i da znanje pokaže u praksi, i to ilustruje ozbiljnom brigom za sredinu u kojoj živi. Bilo bi nepošteno da očekujemo da će naši mladi naraštaji uspeti da se odupru pošastima sveta kojem čak ni mi  ne pripadamo, a odlikuju ga globalno zagrevanje, klimatske promene i ko zna kakve sve crne ozonske i ostale rupe. Da ne budemo mimo sveta, i dalje ćemo se truditi da naučimo kako biti odgovoran prema Zemlji, a da li ćemo to i postati pitanje je sad. Boravak u prirodi, rad na terenu, spoznaje, opažaji, odgovornost sve je to u našim rukama punim otpada koji nemilice sejemo gde stignemo, dok prirodne resurse trošimo bez mere, i dok nam je takva navika rutina, a profit jedini bog kojem se molimo, zalud nama i svetski i belosvetski dani očuvanja prirode ili zaštite životne sredine. Srbiji se žuri jer više nema mesta za kese koje razbacuje na sve strane.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ovih dana povela se priča o tome da se uskoro može očekivati da naše pravosuđe bude potpuno nezavisno od politike. To u prevodu ne mora mnogo da znači građanima koji vode dugogodišnje sporove ili onima koji prateći štampu na glas komentarišu čudne odluke naših sudija. Dobro, moguće je da prvenstveno iz straha za svoju budućnost, karijeru, ili možda čak i bezbednost, neke sudije donose odluke pod pritiskom pojedinaca i javnosti, ali s druge strane, sistemski bi mnogo toga još valjalo promeniti pa da stanemo rame uz rame sa svetom. Uvek je bilo i uvek će biti podmitljivih, pokvarenih i potuljenih, ali sklanjajući politiku iz pravosuđa ne rešavamo sve probleme koji se gomilaju decenijama. Valja se malo i osloniti na neka davna iskustva kada je sve bilo bolje i uređenije. S padom standarda došlo je do erozije u kvalitetu novih mladih pravničkih snaga. Sve što je vredelo, potražilo je sreću na nekom drugom mestu, prodajući svoje skupo stečeno znanje bez obaveze da naciji vrati deo duga koji je zadužen parama za besplatno školovanje. Ali to je duga i druga priča. Imamo sjajne advokate koji umeju da u naše ime pronađu rupu u zakonu pa se onda ne treba čuditi što se za teška krivična dela, pogotovu za pljačku države dobijaju skoro pa simbolične kazne. Dokazi su jedino čime rukuju sudije i ne treba na njih da se ljutimo. Iako policija na vreme obezbedi te preko potrebne činjenice za utvrđivanje nečije krivice, ipak se uvek pronađe neki propust zbog kojeg se procesi odlažu, zastarevaju i nikom ništa. Strepim da se ovim promenama neće mnogo toga promeniti na bolje, jer zna se, nezavisnost u našim uslovima uvek znači i da od nas ništa ne zavisi. Još mnogo korova treba počupati da bi se ponadali da je pravda uvek dostižna iako slepa. Za to slepilo joj ipak lek moraju pronaći oni koji je i očekuju – stručni ljudi. Da li ih je preostalo još uvek među nama, pitam se.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Prošlog vikenda u Beogradu je bila berza ploča. Slučajno sam naišao i video ponosne vlasnike crnih vinilnih nosača zvuka koji su pokazivali znatiželjnicima šta je to što decenijama raspiruje magiju poklonicima razne muzike. Zagledali su, čudili se kako je moguće da posle tri ili četiri decenije budu očuvane kao da su sada izašle ispod prese, ali to nije ništa čudno ako se zna kako se s ljubavlju postupa s ovim nosačima zvuka. Ploče su se, bar onakve kakvim ih pamti većina romantičara, najviše kupovale i slušale sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Tada je nekadašnja zemlja procvetala, radnici su imali veća prava i više para, pa im nije bio problem da nabave gramofon. Najpre su to bili oni koji su se povezivali na radio-lampaše, a onda su se pojavili samostalni koji su u drvenom kućištu imali mehanizam, zvučnik i pojačalo. Kasnije su krenuli stereo modeli, sa magnetnim umesto do tada široko korišćenim piezolskim glavama. I danas, iako ima već više od dvadeset godina da se ploče ne proizvode masovno, ima grupa i izvođača koji svoja dela objavljuju na vinilu u ograničenom tiražu. Dakle, berza ploča ima budućnost, a popularne kasete za sada nisu doživele povratak na tržište. Možda je to zbog loših iskustava sa gužvanjem trake i doprinelo nezainteresovanošću kupaca, jer im i ton nije bio jača strana nikada, čak ni čuveni Dolby B sistem koji je uveden osamdesetih. Pojavom grobara ploča i kaseta, formata mp3, dobili smo mnogo muzike u računarima ali bez ikakve selekcije. Daj sve sa neta, što može da se skine besplatno ili ilegalno! E taj princip nas sada dovodi do toga da i mp3 postaje prevaziđen, a muzika sa kompakt diskova se sluša u retkim slučajevima. Sve je na mreži, sve je na dohvat ruke da ne kažem uva. Ne verujem da sam otkrio toplu vodu ako kažem da je sada sve podređeno potrošaču, čak i povratak retro dizajnu uređaja za slušanje muzike, ali šta će se slušati na tim skalamerijama ako nam muzika ode dođavola. A, krenula je, nije da nije. Ja nisam čuo odavno hit, čak ni od poznatih izvođača. A nekad, svaka pesma na ploči beše hit. Jeste, ali i mi smo se mnogo promenili. Sada smo baš onakvi kakva nam je i savremena muzika. Uostalom, autori je i prave za nas, takve kakvi smo – nikakvi.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

PRORAČUNATA CRTICA

Kad se vraćamo iz trgovine, stalno se nešto pitamo. I stalno stavljamo neke primedbe. Imaju li one osnova, ili se mi, tek tako, nezadovoljni raznoraznim stvarima, stalno žalimo na nešto? Da li ste izbrojali koliko ima keksa u pakovanju koje kupujete? Upućeni kažu da tamo gde ih je bilo 14 sada ima 12, te da ako im nije povećana cena, smanjena je količina, uštede radi. Slična stvar važi i za neke mlečne proizvode, npr. čašice pavlake i kiselog mleka, trouglastu ambalažu jogurta, pojedine sapune, mala pakovanja šećera u kafićima. Šećer, doduše, verovatno nećete brojati, ali zli jezici kažu da su i tu pakovanja sve lepše dizajnirana a manja.

Već smo govorili o „domaćinski“ nastrojenim proizvođačima i onima koji prodaju robu. Ništa ne bacaju već samo pomešaju. A što se pakovanja tiče, ona su sve manja i elegantnija. Ima to i svojih dobrih strana za one koji žele da smršaju. Stari je savet nutricionista da kad hoćete da smršate treba da uzmete manji tanjir, a ne da veliki napunite do pola. Pun tanjir ima psihološko dejstvo. Tako isto, manja pakovanja proizvoda lepo izgledaju a čuvaju liniju.

U samoposlugama, na zidovima iza vitrina u kojima stoji meso, postoje prikazi svinja i goveda. Na tim crtežima jasno se vidi koji delovi pripadaju kojim kategorijama mesa. To ima veze, ne samo sa njegovim kvalitetom, nego i sa cenom. Ali, kad sa crteža spustite pogled na vitrinu, videćete da ono što je označeno kao 2. i 3. kategorija ima znatno višu cenu nego što bi bilo opravdano, ako slika sa zida govori istinu. I tako slanina, koja bi trebalo da je prilično jeftina postaje „Carsko meso“ ili dobije neko drugo izazovno ime da se niko ne seti da je potraži u trećoj kategoriji sa slike. Ko bi doakao trgovcima? Niko i nikada, kako stvari stoje.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Uvek u ovoj našoj Srbiji ima o čemu da se mrači. Samo nas valja pustiti da se razmahnemo i tako sve upropastimo. Čuli ste da su nedavno nepoznati počinioci prekrečili murale sa likovima bivših sportista Partizana i istaknutih navijača crno-belih, među kojima su glumci, pevači, pevačice, pesnici, od kojih mnogi nisu živi. Ko je to učinio, ne zna se, a moguće je da se nikada neće ni saznati. Javno su se oglasili Zvezdini navijači i obacili optužbe da je taj sramni čin „njihovih ruku (ne)delo“. Godinama su grafiti, koji su krasili dorćolske zgrade, podsećali na legende ali i motivisali strane izveštače da pišu o njima kao posebnosti Beograda među glavnim gradovima država u regionu pa i šire. Možda je i zbog toga sada naš glavni grad na mapi CNN-a, kao destinacija koju valja posetiti, uprokos američkoj vladi koja nas je, s druge strane, stavila na onu drugu listu presvučenu kao dorćolski grafiti crnom bojom. Strah od boginja koje se pojaviše i kod nas uticao je da Amerikanci koriguju stav o našim turističkim atrakcijama, a nije ni čudo. Mi smo pametni pa se ne vakcinišemo a nekima je za sve krivo nasleđe devedesetih. Realno, to više nije izgovor. Uostalom, ko je još video da se 33 metra do Bogojavljenskog krsta može preplivati brže od svih ostalih, potuljeno čekajući sa strane dok ostali ne gledaju. Tako je kod nas danas, sve ako može na brzinu, prečicom i poništavanjem lepog da bi na površinu izašao ljudski mulj, a bistrina ostala negde daleko i duboko. Hajde, da ne ćutimo o tome. Počistimo ovu avliju što pre od nagomilane truleži ljudskog otpada. Potražimo metle, ali sa što dužom drškom. Valjaće duža.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Koliko god se mi upinjali da kritikujemo internet, to i nije tako loša stvar izmišljena i za običan svet. Evo, recimo, ko je mogao da pretpostavi da će društvene mreže povezati ljude širom sveta i tako napraviti veliko globalno integrisano tržište podataka i ličnih informacija. Danas je vrlo jednostavno pronaći skoro zaboravljenog druga iz srednje škole, drugaricu sa fakulteta, ili druga iz vojske ko je ikada služio. Treba samo da ima profil, negde, nekakav, makar i najskromniji. Dovoljno je u pretragu ukucati ime i prezime i onda sačekati dok se ne pojavi onaj koga tražimo. To je dobro, ali pokidane veze se danas brzo uspostave, ali se na žalost ne drže dugo intenzivnim. Recimo, ako sam i pronašao nekog prijatelja koji sada živi negde daleko, kontaktirao ga i dobio odgovor u vidu ushićenja što smo opet u mogućnosti da pričamo, pišemo ili se vidimo, šta se posle toga dogodi? Razmislite, samo malo. Zar nije to sve svedeno na par pitanja u vezi sa porodicom, statusom, poslom i kraj. Gotovo. Pijemo kafu, ili vidimo se kad dolaziš u Srbiju. Ništa više posle toga od komunikacije, o kafi nema ni pomena, čak i ako slučajno živite u istom gradu. Svi imamo obaveza, čućemo se. Ako vam se danas neko javi, razmislite samo o tome zašto se to danas dogodilo. Ako je taj neko vredan ponovnog uspostavljanja starih navika i druženja onda nastavite da zalivate tu novu uređenu baštu prijateljstva. Nikad se ne zna zašto vam se baš danas neko javio, ili ste se vi nekome javili.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Često sam bio u prilici da čujem glasna razmišljanja svojih bliskih prijatelja, poznanika, pa čak i nekih članova šire porodice o tome kako im je život prošao a da neke svoje želje, talente ili ljubavi nisu uspeli da ostvare. Imao sam razumevanja za takve izlive iskrenosti i mogu reći slobodno malodušnosti jer sam i i sam ponekad upadao u te zamke tipa „eh, šta sam sve mogao u životu da uradim iz ljubavi ali nisam“. Bilo je to tako sve dok nisam čuo za vremešnog dekicu Ljubišu sa obronaka Golije, koji je odlučio da u devedeset drugoj godini života napiše svoj prvi roman. Bavio se deda Ljubiša u svom životu različitim zanimanjima, bio je između ostalog stolar, pintor, kovač, potkivač, zidar, ponajviše poljoprivrednik, ali ga to nije sprečilo da za života pročita nekoliko hiljada knjiga. Iako nedovoljno školovan zbog nekadašnjih običaja da seljačko dete treba najpre da ide u njivu a tek onda nešto malo i to s jeseni u školu, uspeo je da savlada čitanje i tu ljubav prema knjizi gaji sve do današnjih dana. Odlučio je ovih dana da ostvari svoju davnašnju želju da napiše roman o svom kraju i opiše svoju tugu što nam selo odumire dok ga proždire bela kuga. Zaista, poštovanje za deda Ljubišu i njegovu odluku koju bi čak i neki četrdesetogodišnjak teškog srca doneo. Ljubav traje dok je čovek živ, tako i u ovom slučaju. Knjige jesu najbolji prijatelji u samoći, ali pisanje je siguran način da se produži život i sećanje na minule dane prenese na nove generacije. Samo čekam da mi posle ovakvog saznanja neko počne da kuka kako je mogao ali nije stigao sve ove godine da to nešto što je mnogo voleo i želeo da ostvari. Samo ću da mu pomenem deda Ljubišu Živkovića iz Kosurića. Tu će biti kraj svake diskusije.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. januar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić
“Sada krivim sudbinu, što ja volim ženu zelenu”
Ove godine Mars i Zemlja će biti najbliže jedna planeta drugoj. To će se ponovo dogoditi za 15 godina. Hoćemo li do tada biti spremni da pošaljemo ljudsku posadu na Mars? Planete će biti udaljene jedna od druge 56 miliona kilometara, što je ogromna udaljenost po zemaljskim standardima, ali skromna iz perspektive međuplanetarnih putovanja. Teoretski, jednosmerno putovanje prema Marsu u to vreme bi trajalo malo više od 200 dana (dok bi uobičajena dužina bila 250 dana). Dosada tokom više od pola godine u skoro pa samici, takođe je jedno od važnih pitanja koje sve psihičke pripreme treba da ublaže.
Nažalost, nismo još spremni da pošaljemo ljude na Mars ove godine, ali smo u poslednje vreme napravili značajne napretke s roverima i robotima. Ipak, treba još dosta toga naučiti o sigurnom i pristupačnom slanju ljudi na Mars, ali sat otkucava.
Pitanje je: hoćemo li biti spremni? Ako ćemo ostaviti ljudski otisak na Marsu u sledećih 15 godina, moraćemo da savladamo tri velika izazova: rakete, dosadu i radijaciju.
Stiven Hoking, čuveni fizičar, tvrdi da je naseljavanje drugih planeta poput Marsa, koji možemo da, bar teoretski, učinimo plodnim zemljištem, prava budućnost čovečanstva i spas od gladi, nemaštine, asteroida i drugih prirodnih nepogoda. Čekajte, pa ako svu tehnologiju usmerimo ka ostvarivanju tog međuplanetarnog putovanja, zašto ne bismo rešavali ovaj zemaljski život? A i da budemo iskreni, da li ovom univerzumu baš treba ljudi na više planeta i zašto smo mi najvažniji?
Upravo taj egoističan odnos se primećuje u mnogim stvarima. A šta je sa NAMA, a kako ćemo MI, kako drugačije JA da živim… Izmislili smo demokratiju, a tirani smo prema svemu što nije čovek, pa i što jeste, često. Koliko god napredak civilizacije bio fascinantan i kao iz romana (naučne) fantastike, i koliko god hranili urođenu radoznalost, treba razumeti da posledice toga nisu uvek prevodive na zemaljski jezik. Zvezde nisu tu da bi neko lepše zaprosio devojku, niti da odrede horoskopski znak. Svemir ne zanima koliko ga mi poštujemo ili ne, on ima svoje zakone koje ne mora nikome da pravda. Skoro kao i na Zemlji, samo što ovde više možemo da ostvarimo po pitanju prosperiteta.
A i neće više biti politički korektno reći “ovaj k’o da je pao s Marsa”, zar to želite?!
Dobro jutro!
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Pre nekoliko dana iznenadila nas je vest da je otrovani orao krstaš iz Austrije pao u rejonu Apatina. Pronađen je zahvaljujući ugrađenom čipu preko kojeg je praćeno njegovo kretanje. Ovo je retka vrsta ptice, u Srbiji postoji samo jedan par, a iz daleka se u naše krajeve uputio ovaj jedan da potraži sklonište kod nas. I našao ga je nažalost, ali za onaj drugi svet. Ne čude nas više trovanja kućnih ljubimaca, na žalost to je postala uobičajena da nekažem očekivana vest za srpsku javnost, ali ono što brine jeste da se ovaj orao nije tek tako otrovao u našem ataru. S obzirom na to da je već sedam ptica sličnog statusa, da ne kažem manjine, već otrovano u našem dvorištu, postavlja se pitanje: Ko je to i sa kakvom namerom uradio? Slobodan sam da procenim da su ptice otrovane hranom koju su skupljale na našim poljima. Ako uzmemo u obzir da su miševi ili žitarice kojima se ptice hrane u toj meri otrovani da orlovi padaju kao pokošeni posle srpskog obroka, šta biva sa nama ljudima? Ne mogu da verujem da neko namerno postavlja otrovne mamce pticama, mada i to nije isključeno, ali, ako se bez ikakve kontrole pesticidi i ostali trovači slobodno mogu koristiti i nabavljati na tržištu onda mi na pijacama možemo da očekujemo samo dobrovoljno plaćanje namirnica kojima sebi skraćujemo „rok upotrebe“, da ne kažem život. I nemojmo se smejati predstavnicima ekoloških udruženja koji uzaludno zapomažu da se dozovemo pameti jer je planeta ugrožena otrovima koje sni sami napravili i rasejali. U pravu su oni, samo što u ovom slučaju, danas trujemo ptice, a sebe već odavno.

Dobro jutro!

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Nakupilo se lenjosti pa i kilograma zbog praznika, još samo da obavimo doček Srpske Nove godine, i gotovo. Posle toga zaričem se: čorbice od povrća, pire krompir, bareni pirinač i ništa više. Udarila jaka hrana u glavu pa pritisak i šećer beleže istorijsku vrednost. Zamislite samo kako je jadnim kućnim ljubimcima koji pored nas neodgovornih vlasnika provedoše praznike uz masne đakonije. Nisu doduše krivi vlasnici, kad imaju meku dušu. Ko će da odoli onako umiljatim i čežnjivim pogledima kuca i maca kad na stolu ugledaju sve te slasne zalogaje. Zaboga, pa neće ništa da im fali, jednom je Nova godina. Međutim, pojava koja se potom javlja, predstavlja ozbiljan problem za zdravlje tako namirenih i na kratko srećnih ljubimaca a očitava se u incidentima čije posledice sam i sam iskusio. Šetam ja tako centrom grada. U susret mi ide prijateljica koja se iz daleka smeška i raduje susretanju. Ispred mene vremešni vlasnik na povocu drži psića koji daje sve od sebe da reši svoj unutrašnji poblem. Za to vreme, ja mašem prijateljici dok u isto vreme osećam jaku vibraciju mobilnog telefona. Žena zove, moram da se javim. U tom trenutku samo osetim da sam ugazio u nešto žitko, piktijasto i klizavo. Jedva održim ravnotežu opsujem u sebi, ugledam ostatke nesvarene hrane na svojim novim cipelama i donesem zaključak u trenu. Pas i dalje daje sve od sebe, a vlasnik ga hrabri i pomalo ubrzava povlačeći povodac. Pas se opire polasku, jer nije završio posao. Doduše, vlasnik uspeva da ga ubedi silom fizike ali samo do prvog sledećeg mesta obeleženog za drvo na trotoaru i jasno vam je da nije do kuce. Nije baš sasvim ni do vlasnika, ali opet, mi smo svesni posledica a ljubimci žive svoje živote danas, odmah, bez rezerve. Možda bi i mi trebali tako da kao i ona pomenuta kuca, bez oklevanja da na jedan dan uživamo u životu pre nego li neko „odozgo“ povuče povodac i tako nas vrati na stazu kojom trčimo kako nam je odavno određeno.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. januar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Ječam žnjela, majčice

U sred ove prolećne zime, uz sve tegle ukusne zimnice ni ne razmišljamo još o tome kakav će rod biti na proleće. Poljoprivrednici neizostavno sezonski sležu ramenima i pokazuju u nebo, koje ili daje mnogo sunca, ili premalo, ili previše ili premalo kiše. Kažu, soja i kukuruz su podbacili od jesenje setve, a pšenica i uljana repica za sada odlično stoje. Ipak, dobro bi došao sneg da ih prvo zaštiti, a posle i natopi vodom. Poljoprivrednici za 2017. godinu kažu da je bila najteža. Kao što su rekli i pretprošle, i pre dve i tri, i četiri, i pet godina, i… vidite već sistem.
Na sve ove žalbe nebu, javljaju se ekolozi koji kažu, krivi smo mi, ali ne oni koji sade i čiju zemlju otruju sadeći brzorastuće kulture, za profit, a nisu krivi ni oni koji, s vremena na vreme, naprave krizu da bi napravili ekskluzivan i skuplji proizvod. Krivi smo mi što ne recikliramo i što peremo zube dok teče voda iz slavine i mi koji iz prodavnice nosimo robu u plastičnim kesama i mi koji vozimo benzince. Globalno zagrevanje i klimatske promene su omiljene fraze za utočište rđavih malverzacija u poljoprivredi. Ni nasleđe ove grane privrede nije ništa bolje – dugo zanemarivanje, diskriminacija privatne svojine i sitne proizvodnje, niska iskorišćenost razvojnih potencijala, brdo administracije, usporen razvoj nauke i tehnologije, sve to nas je dovelo do ovoga gde smo danas.
A danas, da se ne lažemo i mažemo, dovoljno je malo popričati sa poljoprivrednicima da biste čuli kako zapravo od svega, najviše cveta oligarhija.
O tome se malo priča javno, a mnogo zna, nasuprot priči o klimatskim promenama o kojoj se puno priča a malo zna. Zar nisu i naši preci migrirali ka sve plodnijoj zemlji? Ništa nije konstantno, sem promene. Pošto nije pristojno okupirati drugu zemlju, jelte, onda se treba prilagoditi trenutku i saditi biljke koje u ovim novim uslovima uspevaju; kaktus, nar, masline, grejp, rukolu ili avokado. Samim tim nećemo morati kupovati sve to po skupoj ceni, a kad nastupi neka sledeća “najgora zima ikada”, svakako opet možemo da sležemo ramenima, i vratimo se kukuruzu i pšenici.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Ovo je prvi, po meni, pravi radni dan u Srbiji. Eto razloga za sabiranje i razmenu utisaka, sa kolegama na poslu, o tome kako je bilo tokom praznika. Meni lično, veliku radost priredilo je nekoliko neočekivanih čestitki koje su bile satkane od reči poštovanja, ljubavi i bliskosti. Bili su to prijatni razgovori sa rodbinom koja živi daleko, nekoliko video poruka, ali i onih koje su stizale preko interneta ali su bile namenjene meni i samo meni, a ne pripremljene ranije za milione drugih čekadžija čestitki. Po pravilu, s druge strane, stiglo mi je mnogo kojekakvih „viralnih“ rađanja Hrista, svetlosti iz tame koju treba da širim dalje, cirkularnih mejlova koje šalju sekretarice direktora koji nemaju pojma ko sam, pa onda neke gluposti koje pozivaju na kolektivno grljenje i širenje mrežom tih istih zagrljaja… Ali… Osim što već u nepristojno ponašanje spada to mehaničko slanje unapred napravljenih čestitki ko zna gde i kada, to predstavlja i otkrivanje pošiljaoca pred primaocem ovih sadržaja. Konkretno meni, to znači: „Evo da ti pošaljem čestitku, da obavim to i skinem te sa spiska obaveza čestitanja i gotovo!“. S druge strane, iako sam takve poruke razumeo kao najbrži način da me se onaj s druge strane „reši“, imao sam želju da napišem jedan opšti odgovor koji bi slao na svaku tu fotografiju: „Hvala ti što misliš na mene, što si seo, razmislio, i napisao to da ti je „radost rađanja Hrista velika“ pa je deliš sa mnom, i da bi bilo dobro da je i ja delim dalje inače ću za sedam dana da oćalavim, ogluvim i zanemim, međutim ja sam uprkos svemu ostao živ, nisam umro iako nisam prosledio poruku dalje. Mogu reći i da sam zdrav, a i srećan sa ovim malobrojnim željama koje su mi stigle na način koji sam razumeo kao najbolji da osetim iskrenost i želju da provedem praznike u miru i blagostanju. Ako mi želiš srećan Božić, zaboravi na cirkularne poruke. Sačuvaj ih za neke druge, važnije ljude od mene.“ Ipak sam, uprkos svemu, odoleo da ovo pošaljem kao odgovor. Prećutao sam. Zbog Božića. A i nisu to namerno uradili, neće valjda dogodine opet.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Neka nam je srećno ovo božićno proleće. Jeste da je prijatnije napolju, ali kao laik u poznavanju narodnih verovanja i predanja, unapred gajim oprez da će nam se zima kao i svake godine surovo osvetiti. Nemam ništa protiv snega, taman posla. Ali, ako se ovako nastavi, prema narodnom verovanju, možemo da očekujemo gnev baba Marte. Nije isključeno i da nas nepogode zadese polovinom aprila, dešavalo se i to. Ne umem da gledam u zvezde, pa čitam šta kažu i astrolozi za ovu godinu. Kažu, uglavnom, da će Srbiji posle skoro trideset godina krenuti na bolje zato što je sada drugačiji raspored planeta. Ako ćemo pravo, i neka krene. Samo što slušamo tu priču od političara već dugo godina sa onim obaveznim „strpite se, još samo godnu ili dve i procvetaćemo“. Nemam više strpljenja, puca mi učkur od dobrog života. Med ne gajim pa mi je svejedno što nema oko Božića inja po drveću, ili sitnog snega da bi mi mleko imalo deblju koru kajmaka ili pšenica rađala duplo klasje. Čekam kao običan kaldrmaš, proleter, šta će da se tumba po svetu, ako još uvek nije. Potegnuo sam i baba Vangu, i dedu Nostrdamusa, neka im je laka zemlja, i oni prognoziraju sa neba da će biti ono što već znamo iz novina. Kina se uspravila, Rusija se još uvek uspinje, Amerika posrće, Evropa hramlje, Srbija ide nared u nove pobede u susret svetloj budućnosti koja se ne da, što bi rekli satiričari. A znamo li mi uopšte šta je to, svetla budućnost? Umemo li da je prepoznamo kad se napokon useli u ove krajeve? Nemojte samo posle da bude, kad opet krenemo ka nekom posrnuću: „Izvinite, nismo znali da je ovo u stvari bilo dobro“. Zato, pažljivo sa procenama i analizom trenutka u kojem živite. Godina je tek počela. „Će se tumba po celom svetu“.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Nisu samo povećanja zarade u Srbiji dobra vest od početka godine. Slobodno se možete pohvaliti svojim prijateljima iz okruženja da je Srbija jedina iz regiona dobila preporuku čuvene televizijske mreže CNN kao turistička destinaciju koju treba posetiti u ovoj godini. Nismo mi jedini, uz nas su i Zelenortska ostrva, Kambodža, Karibi, Malta, Peru, Kina, pa i Kanada i još neke zemlje koje su zavredele ovakvu preporuku. Sećamo se kako su trapavo izgledale naše kampanje u svetu, pa čak i preko pomenute tv mreže. Prvo smo se smejali ovde u Srbiji kako izgledaju promotivni spotovi, a onda su nas i kritikovale komšije da smo neke od njihovih znamenitosti predstavili kao svoje. Ovo sada dođe, kao „preko hleba pogača“. Kako primećuju novinari, mi smo dugo kaskali za svojim komšijama, naročito Hrvatima i Crnogorcima, pa smo izvukli pouke iz prošlosti i promenili svoj pristup turističkom predstavljanju. Šta je na to uticalo, pa nas sada toliko reklamiraju i to besplatno? Nije isključeno, a ne treba to ni zanemariti, mnogo toga se dešava oko nas što pokazuje da smo iz nekog razloga opet u centru pažnje. Armija blogera iz Srbije, ali i iz sveta, pisala je i uporno objavljivala tekstove o našim predelima netaknute prirode, fantastičnoj kuhinji, divnim domaćinima, odličnom provodu i „opuštenciji“ koja se oseća na svakom koraku. Prvo je Beograd svojim čuvenim splavovima očarao komšiluk, pa onda strance koji su otkrili naše trubače, prelepe devojke, principe „lako ćemo“, „nema problema“ i „opušteno“. Sada već, posle uspešne novogodišnje berbe turista, kojih je samo u Beogradu bilo preko sto hiljada u poslednjih mesec dana, moramo da postavimo sebi cilj, a to je da čuvajući tradicionalno ponudimo i nešto što je moderno, zaboravimo na ukorenjene predrasude prema turistima iz pojedinih zemalja i zaradimo pare. Manimo se istorije, geografije, politike a okrenimo kulinarstvu, hotelijerstvu i školovanju kadrova koji će biti kadri da prihvate sve znatiželjnike iz celog sveta. Dosta smo bili izolovani, otvoreni možemo mnogo. Tara, Zlatibor, Djavolja varoš, Kopaonik, Vrnjačka Banja, Dunav, Sava, Beograd, Srebrno jezero, Palić, Karađorđevo, Mataruška banja.. sve je to naše, sačuvano od davnina, da bi danas napravilo velike pare. Sagnimo se malo i pokupimo taj novac. Zbog naše budućnosti i zbog Srbije.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Dočekasmo je. Stigla je u velikom stilu, ali bez snega, leda i debelog mraza. Nova godina, kako to mirišljavo, svetlucavo i sveže zvuči… Osvrćući se na staru godinu, svi koji su bili zdravi mogu da kažu da je bila dobra. Neki su napredovali u službi, dočekali da im deca postanu punoletna, završe visoke škole, dobiju posao, možda se venčaju, dobiju dete, kupe stan, ili počnu neka nova poglavlja u svojim životima donoseći sudbonosne odluke. A šta sada? Došli smo kući sa nekog dočeka, ugledali jelku koja okićena ukrasima i osvetljena brojnim lampicama i dalje stvara iluziju opšteg novogodišnjeg ludila, strpali se u krevet, a san neće na oči. Hteli to ili ne, ipak u svest dozivamo neko unutrašnje čulo koje će nam odgovoriti na neka pitanja. Šta nas čeka u ovoj godini? Da li ćemo deo snova odsanjati na javi ili će oni ipak ostati u nekim kosmičkim visinama i tako nas odozgo podsećati da nismo obavili sve što smo naumili. Kako ćemo živeti, da li će biti zdravlja i posla, hoće li nam zarade biti dovoljne da platimo svoje račune i ispunimo po koju želju? Da li će država postati jača i poštovanija, da li će nas susedi uvažavati ili nabijati klinove u točkove kojima jurimo u progres? Šta će biti sa velikim odlukama koje se najavljuju a u vezi su sa evropskim integracijama Srbije i rešavanjem pitanja Kosova? Ne zamarajmo glavu od ranog jutra poskupljenjima koja su uredno najavljena nekoliko dana pre Nove godine, hajde da zamislimo da smo sve probleme rešili, dugove isplatili, poslove završili, zapucali od snage i zdravlja pa krenimo napred, bez osvrtanja jer šta je bilo bilo je, a šta će biti – to biti mora.

Dobro jutro, i srećna Nova godina! 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Evo nama i poslednje ovogodišnje Crtice. U njoj samo vedrina, optimizam, radovanje dočeku i sve bez hejtovanja, što kažu ovi mladi, danas. Ne budimo danas maliciozni, budimo na krilima euforije bez pokrića, ne izdvajajmo se iz mase. Jedna od poruka koja se raširila društvenim mrežama, a ja je prvo video na zidu mog prijatelja, paora Gorana iz Sombora, glasi: Dragi drugovi i drugarice, u nedelju 31. decembra 2017. godine kod mene u kući oko 20 časova napravićemo žurku. Biće sasvim normalna, uz dobru muziku, roštilj, sokove, alkohol, pa ko šta voli neka izvoli da u svom domu napravi nešto slično. Srećna Nova godina! Opet citirajući mlade u Srbiji, ja oplakah objavu. Smešno, a opet i tužno, zar ne? Da li je moguće da smo zaboravili na one kućne dočeke Nove godine, kad smo, svako sa onim šta ima, stizali na unapred dogovorenu lokaciju, najčešće kod prijatelja koji imaju dovoljno prostora da se smesti mnogo ljudi. Izgleda da jesmo, jer moj drug Goran i nije baš u kategoriji onih koji se ne sećaju tih starih vremena. Momci su tada teglili gajbe, devojke grickalice i svi smo bili srećni. Oblačili smo svilene košulje i neke smešne pantalone sa širokim nogavicama u kojima su se naše noge pretvarale u štule, a svi zajedno bili pofajtani nekim jeftinim socijalističkim parfemima i gelom na kosi koji je reklamirala čuvena Gala Videnović. Čekala se Nova godina, onda izlazilo na ulicu i cmakalo sa prvim prolaznicima kao da su nam rod rođeni. Jednom smo tako na ulici naleteli na patrolu milicije, koja nas je, iako smo bili pod gasom – istolerisala to jest „ispoštovala“. Nije nam smetalo što su nam prebacili da bi bio red da završimo slavlje burekom i raziđemo se. Poslušali smo ih, jer su i oni pošli sa nama. Slušala se tada neka druga muzika, pevale pesme o ljubavi, nije tu bilo mesta za splavove, nedelje, utorke, ili o čemu već danas pevaju ovi novi, a mladost se brzo trošila i jedva čekala zrelost. Izgleda da smo se pogubili u godinama koje su nam pojeli oni što su se od tog života zajeli pa odlučili da malo zarate pa nas odvoje od tog za nas mnogo manje stresnog i brižnog vremena. U to ime, ja bih da napunim gajbu i krenem tamo gde sam dobrodošao. Mnogo je lepše nego uz televizor u krugu porodice, zar ne?

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Nova godina samo što nije zakucala, to jest ušla na velika vrata, a meni je još uvek, i u staroj lepo. Osećam svim svojim bićem da se nešto dramatično menja na bolje. Od pamtiveka ovako dobro nije bilo. Doduše, nekome ko nisam ja, ali svejedno, samo neka je veselo. Ne moram biti toliko sebičan pa da zbog svojih patnji osuđujem one koji su pametniji, lepši, napredniji pa žive kao bogovi. Eto, baš pre neki dan šetam tržnim centrom. Čisto razgledam. Nemam pare za trošak, ali svejedno se mešam sa gomilom ozarenih lica sa punim rukama prepunjenih kesa srećnih i i zadovoljnih ljudi. Uprkos utisku novogodišnje euforije koja me zapljuskuje uprkos svemu, vidim tamo negde u daljini u jednom uglu ženu koja plače. Zabrinut, krenem da je bar malo utešim. Pitam je šta joj je pa plače, da je neko nije povredio, možda napao ne daj bože, da nije bolesna pa zbog bolova rida. Ne, odgovara žena. Dobila sam malopre poruku od banke da mi je uplaćena trinaesta plata a oni zbog kvara sistema ne mogu da je proknjiže. Pa, dobro, uzećete novac posle Nove godine. Ma, kakvi posle Nove godine. Meni novac treba baš sada. Evo, na prodaju je novi Stojadin za samo 2 miliona, a ja sam htela da obradujem muža. Čekajte, pa zar Stojadin još uvek proizvode u Kragujevcu? A zašto da ga ne proizvode, pita me zapanjeno? O čemu vi to gospodine? Vidim ja da gospođa nije baš u vinkli pa se polako udaljim. Naletim na salon automobila kad tamo novi, baš ispod čekića, ponosno se šepureći prosto me mame Stojadini o kojima mi je malopre plačući govorila ona žena. Razne boje, da biraš, a cena u milionima. Vidim na televizoru priča neki tamo fini gospodin sa naočarima. Približim se da čujem, a on govori da je svim zaposlenim građanima Srbije uplaćena trinaesta plata da bi svi mogli da kupe novu Zastavu 101 i tako pomognu posrnulog giganta Srbije. Mašim se za mobilni da proverim stanje na računu, kad njega u džepu nema. Pomislim, neko mi ga je ukrao. Možda baš ona gospođa koju sam tešio. Počnem da se znojim, tresem od straha, gušim od napada panike da sam ostao bez konekcije sa svetom, mašim se da uzmem platnu karticu kad nema ni nje. U torbi samo štedna knjižica Jugobanke. Otvorim je, kad tamo stoji na računu 22 miliona dinara. Odmah odlučim da kupim automobil, međutim čuju se sirene nalik onim alarmima za uzbunu, ja se trgnem da pogledam odakle stiže taj zvuk, kad ono…. Zvoni mobilni, vreme je za posao. Uh, dobro je. Sve je bio samo ružan san.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

Crtica sa novogodišnjom groznicom

Ceo decembar je jedna velika reklama. Zbog podsticanja novogodišnje atmosfere dekorativnom rasvetom (još od oktobra) kod nas u Srbiji se ovaj osećaj probudio i ranije. No, sad je finiš ovog komercijalno-kapitalističkog momenta, praznici su pred nosom, pa navalite na novogodišnje bazare, kupovinu jelke, ukrasa, svega na šta se upravo nude novogodišnji popusti, na poklone, uplatu novogodišnjeg provoda, možda i nove garderobe za tu priliku, kupovinu hrane za sve praznike koji dolaze, na kupovinu svega što nam treba, a najčešće ne treba… Ukratko, potrošite pare! I zaista, teško je odupreti se prazničnim ponudama jer vabe iz svakog izloga, kioska, bilborda, televizijske reklame, novina. Groznica trese, narod posustaje (treba sve to postići), dok depresivniji i nezadovoljniji deo stanovništva cupka čekajući da navala novogodišnjeg kiča prođe. Neki se i vesele svemu tome i uživaju u poklonima ispod jelke i mere koliko su blizu ovih s reklama i mogu li parirati okićenim instagram profilima ljudi kojima zavide. Ima i onih istinski srećnih koji prazničnih dana dišu punim plućima. Priželjkuju sneg i igru sa najmilijima, daruju poklone od srca. I to je divno! Nego, da li se, i koliko često, u celoj ovoj trci, zapitamo – jesmo li u mašini, preciznije, reklami?

Da li nam se način praznovanja kalupi po tuđoj volji? Kako se odbraniti, i da li se uopšte branimo, od novogodišnje kupoholičarske poplave? Koliko se naša iskrena želja za određenim načinom proslavljanja božićnih praznika vidi u svemu ovom i da li je slušamo?

U nadi da šuplje šarenilo neće postati naš jedini „pravilni“ način življenja, želim vam dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Naš narod kaže da đavo ne ore i ne kopa, već vršlja po trnju. Tako je i u Beogradu pre neki dan baš vršljao, i to u samom srcu grada. Jedan dečak zamalo je stradao od stakla na ulaznim vratima jedne stambene zgrade koje se iz čista mira obrušilo i iseklo mu ruku. Bio je sa bratom, pokušao da otvori i sledeće čega se seća je krv koja šiklja iz ruke na sve strane. Sreća da je tuda baš u tom trenu prolazila učiteljica Jelena Nikolić koja je odmah pozvala Hitnu pomoć i pokušala da zaustavi krvarenje. Sve je u trenutku izgledalo uzalud. Krv je nemilice oticala iz ruke, a vozilo Hitne pomoći nije moglo da se probije do lica mesta zbog gužve u saobraćaju. Nekako se tu u epicentru paničnog komešanja našao i naš čuveni glumac Dragan Bjelogrlić. Čovek, taman počeo da se opušta i uživa posle sjajno obavljenog posla oko serije o Jatagan mali i gospodi razuzdanoj od krvi i nasilja, kad ono vika i galama i panični pozivi u pomoć. Pred njim prizor koji režira život i sudbina. Život jednog malog čoveka držao se za tanku nit. Bez mnogo razmišljanja Bijela je munjevito odvezao dečaka u Tiršovu gde je ubrzo operisan, i hvala bogu oporavlja se. Iako su bukvalno minuti dečaka delili od najgoreg ishoda, sada je sve u redu, ništa ne brinite. Zahvaljući sjajnom osoblju čuvene klinike u Tiršovoj, ovaj mali Lav, kako se mališan inače zove, Novu godinu sačekaće kod kuće sa svojom porodicom. Svaka čast lekarima, učiteljici Jeleni, i svima koji su u ovoj situaciji podržali Bijelu da ostvari svoj herojski čin ali, da je do njega, mi nikada ne bismo saznali za njegov pre svega ljudski ali i herojski čin. Dečakova mama je odlučila da cela Srbija zahvaljući medijima treba da zna sve. Svima je objavila da se zna ko joj je spasao dete u odsudnim trenucima. Dečak je dobio bitku za život i dokazao da nije uzalud na rođenju dobio ime Lav. Samo neka je živ i zdrav, a Bijeli uz „hvala majstore“, i poruka od svih dobronamernih: Senke nad Balkanom je zasenio sjaj urođenog čovekoljublja koje i da si hteo, ne bi mogao da odglumiš. Svaka čast, legendo!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. decemabar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Moja vremešna komšinica je, naravno, kao i većina njenih drugarica po godinama, veoma jednostavna, prostodušna ali i naivna žena. Kažem to, svestan da će me, čim ovo čuje, pozvati telefonom i pitati šta mi je trebalo da to javno kažem, ali jednostavno, morao sam. Neko joj treba reći istinu ma koliko bila bolna. Tek, ta istina biće veoma lekovita. Nekako pred Novu godinu, na njena vrata umeju da zazvone crmpurasti mladići obučeni skoro kao da su sad završili smenu čišćenja gratskih ulica i ponude joj neke kič čestitke po navodno promotivnoj ceni. Svaki put joj prodaju priču kako skupljaju pare za siromašnu decu, i ona, sirota, kupi nekoliko komada verujući da čini humano delo. Zna ona, vidi na televiziji apele Gradske čistoće da stariji sugrađani ne nasedaju na prevare tih takozvanih humanitaraca, ali opet, meka duša popusti pod naletom salvi srceparajućih laži. Jednom sam morao da se umešam u situaciju koju je izazvao izuzetno markantan mladić koji je zvonio i na moja, ali i na njena vrata. Nudio je nekakve sitnice, tipa brijači na struju, kutlače, ogledalo za kupatilo, ili svilena zavesa po promotivnoj ceni od samo 500 dinara. Ja sam ga odbio jer sam videvši tašnu i njegovu mašnu odmah shvatio da je u pitanju najobičniji prevarant. Međutim, ostao sam na vratima da čujem kako maže moju staru komšinicu da će joj poštar doneti svu naručenu robu na vrata a ona treba samo da odmah na licu mesta, njemu, plati PDV. Tu sam se baš iznervirao i umešao ne birajući reči. Pod pritiskom besa koji mi je zacrveneo obraze, iskolačio oči i podigao glas za bar dve oktave a dinamiku mnogo više, on je procedio: Pa, dobro, neka bude samo petsto dinara poštaru, ne mora meni da plati PDV. U stvari ne mora ništa da plati, odričemo se zarade i neka to bude naš poklon za Novu godinu. Ma, nemoj! Sad kad sam te priterao uz zid, uhvatio u najdrskijoj krađi, onda sve može i za džabe. Moguće da ova priča sa ima veze sa skandalom oko beogradske najveće jelke u istoriji grada ali znate kako – svaka sličnost sa pravim događajima je slučajna a možda i namerna. Uostalom, najskuplje nas koštaju besplatne stvari.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

DOMAĆINSKA CRTICA

Vreme je kupovina pa i oni koji ređe idu u prodavnice ovih dana redovno pazare. Kupuje se sve, pogotovu u vreme slava i drugih praznika. A bogami, i jede se dobro. Stalno treba dodati još nešto od hrane kako bi trpeza bila što bogatija i ukusnija. A kako kupovina kod nas izgleda? Da li prodavci brinu da mušterije unesu u kuću sveže namirnice? Pa, i ne baš, iako se trgovci ponašaju „domaćinski“ kad je u pitanju njihova računica. Retko ko će istinski misliti i brinuti o tome da sve što ovih dana i nedelja stavimo na sto bude zaista prvoklasno. Više će misliti o tome da se svi viškovi namirnica koji ostanu pravilno „raspodele“ i da se ništa ne baci, ma kako bajato bilo. U izmešanim hrpama starih i novih, svežih i ustajalih namirnica, svakom kupcu neminovno pasuje njegov deo. I bez obzira što visoke cene hrane treba da garantuju i njen kvalitet, to ni iz daleka nije slučaj.

Ali, mi smo trpeljivi ljudi i navikli smo se da ovakve stvari (sitne prevare, nazovimo to pravim imenom) smatramo normalnim. I oni koji su osetljivi i bundžije, po pravilu ne protestuju kad ih varaju u prodavnicama, na pijacama, ili loše uslužuju u restoranima. Još su daleko dani u kojima će hrana koja dugo stoji biti izdvojena i prodavati se po nižoj ceni.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. decembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

I stjuardese slave zlatnu svadbu

Naučnici Instituta za porodice iz Šarlotsvila u SAD analizirali su podatke o razvedenim osobama i njihovim profesijama, kako bi ustanovili kod kojih je profesija stopa razvoda braka najveća. Prema njihovom istraživanju, ljudi sa nižim primanjima ređe će se odlučiti za brak, a ako u njega i uđu, veća je verovatnoća da će se razvesti nego oni čiji su prihodi nešto viši. S druge strane, ljudi sa visokim primanjima češće svoj brak opisuju kao srećan. Što se određenih profesija tiče, najviša stopa razvoda je među direktorima kockarnica, slede barmeni, avionsko osoblje i zaposleni u kockarnicama. Najniža stopa razvoda je među proceniteljima štete, fizičarima, naučnicima iz područja medicine, sveštenicima i dizajnerima softvera.

Barmeni, konobari, avionsko osoblje, zaposleni u kockarnicama – zar nisu ova zanimanja na listi onih koja najčešće mogu da dobiju stranci u Americi? Ako bismo gledali i ova „skuplja“, fizičare, IT-jevce, medicinare, takođe je veliki broj „odliva mozaka“ ka tom tržištu, još od kraja Drugog svetskog rata sigurno.

Ili, najčešće su Ovnovi šefovi, a Vodolije naučnici, dok među medicinskim osobljem ima najviše empatičnih Vaga. Sve može da bude povezano!

Statistike su često kao iracionalna uverenja; lepo sročena, pitka priča sa birano povezanim informacijama u međusobno dokazujući niz. Iz toga se rađa pouka koje treba da se pridržavamo. Ovo istraživanje želi da pokaže kako nije sve do odnosa supružnika, onog što su prošli i koliko su srećni zajedno. Nešto je i do profesije koju su odabrali. Razumljivo je da gde ima finansijske sigurnosti, ima više prostora da se razmišlja o lepim stvarima van borbe za preživljavanje. Ipak, šta ako se zaljubimo u fizičarku ili konobara? Da odustanemo jer su oni loši partneri? Da ne pokušamo da popravimo stvar sa krupijeom jer je on – krupije?

Ova horoskop-statistika zanemarila bi, recimo, problematične odnose Pjera i Marije Kiri i pohvalila njihovu posvećenost braku. Kada se svede na jedno, sve ovo deo je Ega u nama. Ego nije glavni začin ljubavi i skladne razmene, rasta, rešavanja problema ili uživanja sa voljenom osobom. Njega ostavljamo nek se grli sa diplomama i uspelim selfijima. I naravno, razvod nije bauk.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Nekada davno, kad sam ja bio mali, bilo je uobičajeno da se u prevozu oslobodi mesto starijoj osobi ili majci sa detetom. Bilo je normalno da ljudi u punoj snazi ustaju i prvačićima koji su teglili teške torbe i rančeve na leđima. I danas je to uglavnom slučaj, ali samo kada su u pitanju pripradnici moje generacije, dakle oni u najboljim godinama, da ustaju svima koji su iole stari ili nemoćni da izdrže vožnju u stojećem stavu. Čitao sam o tome negde da je u Americi jedna blogerka objasnila zašto ne ustaje deci u prevozu, a situaciju koju ona opisuje doživeo sam i lično u Beogradu. Naime, majka sa detetom školskog uzrasta je ušla u autobus i odmah zamolila jednu svoju vršnjakinju da ustane. Krenula je rasprava u stilu najobičnijeg kokodakanja koje je bilo teško za slušanje. Šta mu fali da stoji, a i tebi sa tim kesama nije bilo teško da se vučeš po prodavnicama, e, sad bi htela još da odmoriš na račun mojih nogu. Dobro, nije baš ovo citat, zvučalo je to mnogo vulgarnije, ali ipak suština je da po navodima sedeće gospođe, dečačić od nekih 6 godina morao da stoji i da se drži za šipku jer tako stiče samopouzdanje i vežba u isto vreme koordinaciju. Opet biram reči dok vam prepričavam događaj koji se završio demonstrativnim ustajanjem jednog dekice koji je samo procedio: E, sad je stvarno dosta. Sedite ovde sa detetom. Za sve vreme vožnje, iako je majka sa detetom sela, „sedeća gospođa“ je i dalje apsolvirala problem citirajući već meni poznatu američku blogerku. Dečak je jedar, zdrav, veseo i čio, šta mu fali da malo stoji? U redu, sedite i dalje tu gde sedite, ali samo ućutite poručio je dekica koji se teškom mukom pridržavao za onu gornju šipku. Gledao sam, ćutao, nisam imao šta da dodam ili oduzmem i vežbao kordinaciju. Stajao sam držeći se čvrsto za šipku gradskog autobusa, ni sam ne znajući ko je tu bio u pravu. Nije mi ni na pamet palo da bih ja mogao da zatražim da mlada gospođa ustane da bih ja seo. Bio sam jedar, čio i zdrav. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. decembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Čudo previđeno

Ovaj datum u Srbiji je najpoznatiji po slavi Svetog Nikole, zaštitnika putnika, moreplovaca, trgovaca, strelaca, dece i studenata. Ukoliko je on zaštitnik vašeg doma, čestitam vam slavu i želim vam ljubav, mir, blagostanje i sreću.

Kada dođe „dan posle“, kada operete svo posuđe, vratite ovale za ribu i prebranac na najviše police, provetrite od dima i kuvanja, život se vraća na isto. Taj put je plivanje u mutnom sa sumnjivim ekonomskim potezima koji kao strelom gađaju u džep i ličnost običnih ljudi, uz apele da se više dece rađa i da diplomci ostaju ovde. Sve nikoljdanske ideale uspeli smo da izvrnemo na naličje, koje je više – ne-ličje ni na šta.

Neki novi zaštitnici nekih novih trgovaca, putnika sa diplomatskim imunitetom, mamine i tatine dece, studenata bez fusnota u doktoratu, moreplovaca koji gađaju na visoke kule i gradove, sakralizovani su u ovom veku.

Naša snaga nisu država, zakoni puni nepotrebnih amandmana, nova tržišta koja ne otvaraju ništa sem ispodprosečnih plata sa nadprosečnim stresom, niti su to nužno ikone na retrovizoru ili ulaznim vratima kuće. Naša snaga je ono što je u tom domu, što tu živi i kao svetionik nas navodi na kopno kada opaki talasi divljački kidaju naš čamac. Ako vam ovo zvuči bezveze, onda ste zaboravili na onaj tajni sastojak, recimo, toplog domaćeg obroka i arome koja, nekim čudom, iz misli i raspoloženja prelazi na nepce i na sekund zadovoljnog osmeha, zatvorimo oči, kao u tihoj meditaciji i molitvi zahvalnosti. Ili, kada smo na ivici da puknemo po celoj sobi od nakupljenog besa, očaja i pritiska, jedan zagrljaj nas namesti. Zar to nije čudo? Upravo tu, bilo da ste verujući ili ne, naći ćete ono „božansko“ u nama. Kada ljudi, prostori, životinje, sve oko vas postaju još nešto više, veće i značajnije.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Dok novogodišnja rasveta stvara iluziju raskoši i podstiče euforiju, većina nas je okrenuta svojim velikim brigama. Stiže završni račun za ovu godinu. Ne mora on da bude uvek finansijske prirode, dovoljno je da se osvrnemo i razmislimo o nekim lepim momentima po kojima ćemo pamtiti ovu godinu. Bilo da je reč o emocijama, uzvraćenim ili neuzvraćenim, ili možda izneverenim očekivanjima na polju posla ili društvenog života uopšte, svejedno, osetićemo setu što se još jedno poglavlje u našim životima završava. Iako žene smatramo romantičnijim od muškaraca, ponekad se stiče utisak da su ove, savremene, postale jače i snažnije i da teže ispoljavaju ono što nose na duši. Momci su postali mekši, nekako svilenkastiji, sve im smeta i po principu „mrzi me da se cimam“ ostaju zarobljeni u svom krugu iz kojeg vlastitom voljom čak i ne pokušavaju da izađu. Sve se svodi na instant ljubav, jednonoćnu, brze odluke o značajnim stvarima za koje ipak treba strpljenja, preturanje po internetu i pronalaženju rešenja u komunikaciji sa nepoznatim i ne uvek dobronamernim ljudima. Lepo je držati se za ruke, šetati snegom popločanim trotoarima, grickati mirisne mekike iz lokalne pekare i smejati se. Ali, ko još to radi? Niko nema vremena, juri se za karijerom i napredovanjem, brakovi se sklapaju na brzinu, još brže razvode, deca se rađaju jer tako okolina očekuje i to u sve kasnijim godinama, status u društvu je važniji od sopstvenih želja da se živi skladno i mirno. I, onda nam je stres kao uzrok najveći neprijatelj zdravlja. A sve bi bilo drugačije da se duh bezdušnog spoljašnjeg sveta nije uselio u naš mentalni sklop. Zujanje sa društvom, sastanci na ćošku kod stare lipe, šetnja gradskim korzoom, putovanje vozom, držanje za ruke ili jednostavno kafa sa prijateljima iz detinjstva i tako bi mogli da nabrajamo do sutra kod većine su otišli u daleku prošlost. A od toga svega ostaje i ovoga puta samo jedno veliko ništa koje stavlja tačku i na ovu godinu koja se ne razlikuje od neke stare od pre pet ili možda deset godina. Gde se izgubila romantika danas? Odgovore slobodno dajte sebi, ako ste se prepoznali u ovim opisivanjima naše stvarnosti jer, vama su preko potrebni, potrebniji od hleba, vode i plaćenih računa.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

„Blago vama Beograđani, kako je vama grad lepo okićen za Novu godinu“. Ovo je citat, inače zabeležen jedne večeri nedavno u našem glavnom gradu gde su se susreli umetnici iz regiona. Pošto je Beograd zaista okićen veoma egzotično i bogato, turistički poslenici već su izašli u javnost sa podacima da se poseta gostiju višestruko uvećala. Svi bi da vide to „čudo od ukrašavanja“ pa možda pelcer ponesu i u svoj kraj. Bilo kako bilo, veći broj turista, donosi nam i brigu da se među njima nalaze i ljudi ne baš časnih namera. Posle šokantnih događaja širom Evrope gde su podmetane kojekakve monstruozne sprave za izazivanje haosa, došli smo u situaciju da se i sami ponekad zamislimo šta bi uradili u situaciji da se nešto slično, ne daj bože, dogodi u Beogradu. Jedan događaj od pre nekoliko dana u poznatom tržnom centru gde je javljeno da je podmetnuta bomba doneo nam je dodatnu glavobolju. Prvo, sreća je da je bomba bila izmišljena. Takođe, sreća je da su pripadnici MUP-a Srbije reagovali munjevito i sve provere obavili u veoma kratkom roku. Međutim, mi obični smrtnici još i kupoholičari pokazali smo koliko smo nespremni za te neželjene vanredne situacije. Teško je zadržati razum i smirenost kada vas sa razglasa u zatvorenom prostoru obaveštavaju iz uprave tržnog centra da ga hitno napustite zbog tehničkih problema. Ma, da. Kako da ne, tehnički problem je za njih to što će da me pukne geler odnekle, pa sam smiren i staložen. Stampedo koji se desio tog trenutka donekle je bio očekivan, pa i razumljiv ali kasnije reakcije evakuisanih kupaca tokom traženja bombe bile su više nego sulude. Okupljeni oko zgrade tržnog centra skoro pa nestrpljivo su zapitkivali obezbeđenje kad će se sve to završiti da nastave sa kupovinom. Majko Srbijo, ako boga znaš, napravi hitno neki bilten, brošuru, uputstvo, šta god koje ćemo morati da naučimo napamet u slučaju takvih situacija. Na stranu što su bili ugroženi životi specijalaca, ali ljudi moraju to da traže, to im je posao, ali šta će desetine okupljenih kupaca kod ulaza zgrade koja svakog trenutka može da ode u vazduh. Mora Srbin da nabije svoj nos i lično obavi uviđaj, bio stručan ili ne, šta god da je u pitanju, saobraćajni udes, požar, poplava, svađa u porodici… to nam je zapisano u genima. E, zato nam treba hitna akcija države na bezbednosnom opismenjavanju. Da ne bude posle, nisam znao majke mi, niko mi nije rekao…

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | 1 komentar

Ustanak (14. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

KUPOHOLIČARSKA CRTICA

Polako ulazimo u poslednje dane ove godine. I – zna se – oni nisu kao stvoreni za izlet, šetnju ili sedenje u nekoj lepoj bašti, već za krstarenja i pohode na prodavnice. Treba kupiti novogodišnje poklone i po ko zna koji put smisliti nešto originalno. Već godinama primećeujem isto. Nije da se ovom običaju ne radujemo, naročito ženski deo populacije; ali, kako naći balans između silnih novogodišnjih sitnica koje vabe i činjenica da je džep tanak ili prazan? Da se ne lažemo, i prodavci ovu pojavu pažljivo posmatraju i jedva čekaju razlog da robu stave na sniženje pošto je za većunu kupaca preskupa. I, onda, deluje da je sve o.k.

Ali, primećujem tako, oko novogodišnjih praznika, našu snalažljivost. Kako kupiti pristojan poklon a potrošiti što manje? Zato su tu dovijanja: kupiti nešto kabasto, da izgleda što veće, ili kupiti nešto za svakodnevnu upotrebu, ili nešto smešno što će odvratiti pogled sa očigledno niske cene. Tu su i modni detalji, dušu dali za poklon – od marama i maramica, rukavica, kišobrana – sve je to neophodno, a nije mnogo skupo. Neko će se opredeliti za slatkiše ili flašu pića, ili čak knjigu – i to su sve dobra rešenja. Ali kad imate puno rodbine i prijatelja, onda nužno smanjujete vrednost poklona. I tu parola uradi sam može mnogo da pomogne. Vešte ruke mogu da naprave mnogo toga lepog. Samo napred, novogodišnja groznica trese i kad se trudimo da joj se odupšremo.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Puna su nam usta brige za svetlu budućnost dok, obično kukamo na mlade da nisu ambiciozni, uporni, kako ih ništa ne zanima i kako od njih vajde nema. Tačno je da se mnogo mladih ljudi otisnulo u svet, takođe mnogo ih je ostalo ovde i čeka posao. Šta mogu da očekuju osim ugovora na određeno vreme dok ispijajući piće u nekom kafiću panično pregledaju oglase na internetu? Naročito, ako je u pitanju rad za neko javno preduzeće. Firme za lizing radne snage, ili moderne berze rada, sasvim lepo žive od iznajmljivanja radnika na mesec, tri ili šest, i to državnim firmama koje te iste radnike, iako preko potrebne neće da zaposle za stalno jer je i dalje na snazi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. E, sad, tu je najlakše okriviti Uredbu pa i Vladu, ali uredbe nije bilo početkom prošle decenije kada su ove agencije za iznajmljivanje radnika doživele ekspanziju u Srbiji. Neki ljudi zaposleni preko tih firmi u javnim preduzećima, nakupili su skoro pa dvadeset godina staža. I zašto sve ovo pričam, kad postoje mladi ljudi koji dobijaju posao u državnoj službi. Primer je ćerka nekadašnjeg premijera Srbije koja je kako mediji javljaju počela da radi za Vladu Srbije, (ali ne i da ostvaruje zaradu, to znači moguće je da volontira) pa je eto to prvi znak ohrabrenja da za sve ostale ima nade da posle odličnih rezultata tokom školovanja dobiju odmah i uposlenje. Možda ne baš plaćeno, ali nikad se ne zna kakvu dragocenu praksu mogu da steknu. Ne znači da će ova devojka koja već za svoje mlade godine ima veoma bogatu biografiju uspeti da postigne baš sve ambicije na polju socijalne sfere za koje je zainteresovana, ali neka se zna da je to jedna od naših zdravih jabuka koja je zahvaljujući radu i znanju, a ne samo tome što ima poznate roditelje ušla u kolo iz kojeg će je ili izbaciti da stoji sa strane, ili … da ne nagađamo i limitiramo uspon ove devojke. Mudrost, pamet, pa i lepota, dobro će doći Srbiji u danima koji stižu naročito u savladavanju prepreka na putu ka boljem životu, Evropi, Rusiji, Kini, kome god, Ako je ovo prva lasta, onda je proleće i Vaskrs Srbije vrlo, vrlo blizu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Dobrih ljudi ima na svim stranama sveta, važno je samo izabrati jednu. O biranju strane bi mogli da govorimo, ali ne i o izboru onih koji bi nekada u datom momentu mogli da nam pomognu. Jedna moja koleginica imala je problem sa detetom koje se povredilo na treningu. Koleno je i posle fiksiranja longetom ličilo na krofnu danima. Ništa nije pomoglo, ni smireno lekarsko ubeđivanje da je to sve normalno, ni bapski lekovi u vidu obloga od krilca mađarske kvočke ili možda repa od grčkog pevca. Prošlo je nekoliko sedmica, i došlo je do toga da je pregled skenerom bio preko potreban i hitan. Naravno, u našim uslovima, to znači dugo čekanje i nerviranje, a onda se ta koleginica baš u trolejbusu broj 41 setila da bi mogla da pozove brata koji je neki važan faktor blizu Vlade Srbije. U punoj troli mu je telefonom objasnila šta se dešava u vezi sa njegovim sestrićem, i da kako zna, podigne sve živo i zakaže pregled. Ako nikako drugačije, neka nađe koga zna da interveniše. Čovek, iako iskreno zabrinut, nije mogao odmah da se seti ko bi mogao da pomogne. Pomalo ljutito, moja koleginica je završila razgovor, bespomoćna i bez ideje šta dalje. E, sad, tu se dešava obrt koji samo život može da načini. Silazeći iz trolejbusa, za njom je krenula starija žena koja joj se obratila: Gospodjo, ja sam ta i ta, penzionisala sam se kao čistačica pre tri meseca na klinici toj i toj, ja poznajem doktora tog i tog, sad ću da vam zakažem pregled, samo mi recite ime deteta. Treba li da kažem da je pregled zakazan odmah, da je dete otišlo i dobilo svu potrebnu pomoć, čak i uput za operaciju koja će čim pre biti obavljena. Kako kaže moja koleginica, toliko joj je ova žena učinila, da ona sada ne može od šoka čak ni da se seti njenog lika. Razumljivo, dobrih ljudi u lošim trenucima ima, oni su dragulji koje nam neko od gore šalje da istrpimo sve izazove koje nam je postavio. Samo, sve bi bilo još lepše, da nam je sistem zakazivanja pregleda i snimanja ipak zasnovan na temeljima koje ne drže džogeri dobrih penzionisanih čistačica.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. decembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Svaki čovek je ostrvo ako hoće to da bude

Zamislite da ste se ovog jutra probudili uz zrake sunca koji se do vašeg udobnog kreveta protežu kroz veliki prozor sa beskonačnim pogledom na drveće, planine i okean. Promeškoljite se i osmehnete voljenoj osobi i pribijete se još bliže, dok slušate šum talasa, zvonki cvrkut tropskih ptica i smeh sa plaže. Ni traga saobraćaju, komšijama, petardama, nema ni zvuka užurbanih koraka koji se lome po betonu. Dan je potpuno vaš da uradite s njim šta poželite. Tačnije, šta god može da se radi na jednom karipskom ostrvu, sa bujnom i plodnom vegetacijom, podvodnim i kopnenim fascinantnim živim svetom, opremljenom strujom, vodovodom, kanalizacijom i Internetom.
San snova, ili „A šta ću tamo da radim, ovde mi je SVE“?
„Sve“ je ovde – godišnja doba, godišnji izbori, čak i gotovo iste cene nekretnina kao na Karibima, ali ovde je stan, nije trosobna koliba. Imamo zatim i velike tržne centre, male parkove, fontane i zoološke vrtove, imamo pametne zgrade i „smrdljive“ takođe, a tu su i čitavi takvi gradovi. Imamo, razume se, i bogatu i slojevitu kulturno-umetničku scenu, lepe su to zgrade i nekako smo navikli na njih.
Karibe spominjem jer sam gledala nekoliko epizoda TV serijala gde su pojedinci, parovi ili porodice u potrazi za idealnom kućom na predivnim ostrvima. Sve rajsko, mir, uživanje, priroda i vraćanje u nju. I dođu tako oni, uglavnom iz SAD, uđu u kuhinju i kreće kuknjava: Nema granitnih ploča, ovo plavo je baš tako devedesete, jao, ovo je premala spavaća soba, uzećemo možda malo od terase da je povećamo… samo jedan umivaonik za nas dvoje? A ne znam hoću li moći, nisam navikao/la…“. Što više gledam, više sagorim od nerviranja – kako je moguće da su ljudi tako beskompromisni? Ovi pojedinci sa par stotina hiljada evra budžeta žele sav komfor i modernu opremljenost kontinentalne porodične kuće odakle su pobegli, ili da im prednja strana stana ne bude u blizini lokalnog puta, gde prođe 50 automobila u sat vremena. Čoveče, živiš u retko neiskvarenom i miroljubivom delu planete, a tebe muči plava pločica u zastareloj kuhinji!
Mislim da u našem „svemu“ ima parčeta rajskog, i da smo mi kao ta kuća ili kuhinja koja nije baš po meri neiskusnih u krizama. To bi trebalo da svako na svetu može da kaže, bar većina, da imaju nešto tako lepo. Šta je to rajsko ovde, neću sama da nabrajam, jer svako ima svoje. Ali, ako znate odgovor na to pitanje, sigurna sam da biste znali šta da radite i na pustom ostrvu. Ili, koga da obradujete takvim putovanjem.
Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Imam prijateljicu koja uprkos godinama, a nakupilo ih se skoro pedeset, ne odustaje od nekih lepih obaveza pred Novu godinu. Ostala je devojčica u duši, i svake godine uprkos protivljenju okoline pa i ukućana, pojedinih doduše, ona nabavlja nove ukrase, lampione, ukrasne trake, svećice, i prskalice. Ove godine je uspela da po akcijskim cenama nabavi mnogo toga blistavog i drečavog, između ostalog i jednog Deda Mraza. Lep, onako visočiji, ima bar 80 cm. Izrađen od kvalitetnih materijala, obučen po poslednjoj „dedamrazovskoj“ modi, zauzeo je svoje mesto u njenom životu. Naravno, postavljen je sa još jednim koji je zaostao iz prošle godine i koji je malo niži, tik uz jelku koja tek treba da se okiti. E, tu je sad problem. Kićenje jelke. Kako da se odbrani od naleta adrenalina da je okiti savršeno, lepše i drugačije nego prethodne godine? Postoje crveni, beli, pa onda raznobojni ukrasi od najrazličitijih materijala. Treba pogoditi pravi model kićenja da ne bude kič, a opet da šljašti, da može da se okači na mreže i naravno time hvališe. Jelka je naravno veštačka, jer prirodne nikada nisu bile prihvatljive, ova moja prijateljica ipak živi u zgradi na šestom spratu i nema gde da je kasnije zasadi. Ponekad se desi da je okolina čudno gleda dok oduševljeno priča o kićenju jelke. Komentari tipa: Nisi normalna, šta će ti to, ko još kiti jelku i slično, ne guše onu večitu devojčicu u duši koja pamti neka bezbrižnija vremena i pred Novu godinu procveta u najsjajnijim tonovima. Ona je uporna da oplemeni svoje biće radostima uprkos svima i svemu što je okružuje. Neka je samo šareno, neka donese radost, i neka duh drži mladim za sva vremena. Novogodišnja euforija je u toku. Ili se skloni, ili se pokloni.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Zamislite samo šta se to u obilju događaja dešava u Beogradu ovih dana. Domaće životinje na kolovozu! Užas, katastrofa. Tako je javnosti predstavljena ova doduše neobična pojava u vreme kad smo zaboravili ko smo i odakle smo stigli u Beograd. Svinje, ovce, konji ali i magarci i koze samo su neke od životinja koje smo još zimus viđali na Konjarniku. U Borči je bilo i strašnih divljih zveri, da ne kažem svinja. Nije nam bio problem što ih građani viđaju u blizini okretnice tramvaja ili autobusa. Zašto je to danas slučaj, samo se pitam. Početno oduševljenje urbanih posmatrača je nestalo onog trenutka kada je stiglo proleće, pa onda leto a znate kako to ide sa porastom dnevne temperature. Životinje i ne biraju šta jedu, a ni gde će da obave svoje potrebe, pa je to nenaviknutim nosićima zasmetalo. Desilo se i da je konj i to potkovan, izletao pred automobile u pokretu pa je i to bila prilika da se neki vozači preznoje i smrznu u isto vreme. Reagovali su nadležni brojnim upozorenjima da se domaće životinje zbrinu adekvatno i čuvaju daleko od naselja. Međutim, od toga nije bilo koristi jer su se krave, svinje, konji i magarci ponovo prošetali štraftom. Baš pre neki dan koza i konj mirno su prešli Ustaničku ulicu, malo je falilo da pogode pešački prelaz i pređu na crveno. Pa, što bi rekli neki Beograđani, kakvi se sve konji i koze šetaju našim pistama, i paradiraju ekranima, ovi pravi, domaći primerci, pojave se i prošetaju kao gospoda. Imaju meru, pa ih viđamo tek povremeno. Možda samo tako i na taj način šalju svima nama poruku da dobro razmislimo da li smo zaboravili ko smo u stvari i kakva nam je suština. Mnogo je ova pojava uzburkala deo javnosti, ne znam samo kako ćemo sad da je smirimo. Možda, kolektivnom posetom nekom poljoprivrednom gazdinstvu u akciji pod nazivom „Selu u pohode“. Da se malo podsetimo i priviknemo.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. decembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Nacrtaj, pa sudi

Da li se sećate sa koliko godina ste prvi put posetili neku izložbu, muzej, videli predstavu koja nije za decu, ili koji je bio vaš prvi koncert (a da nije Bajone)?

Koliko me sećanja iz detinjstva služe, jedna od prvih „ozbiljnih predstava“ koje sam gledala bila je „Kate kapuralica“, crnohumorna priča o porodici koja se na čudne, smešne i jezive načine svađa i miri. Bila sam predškolskog uzrasta i na pauzi sam, pod utiskom prvog čina, prilično glasno pitala roditelje: „ A je l’ da da se mi ne svađamo tako kao oni?“. Srećom, prošla sam uz smejanje porodice i ljudi u blizini koji su to i čuli.

Prvi film u kom je bilo scena „ljubavnog zanosa“ takođe sam po prvi put gledala u sličnom uzrastu, ali zaista ne mislim da su moji roditelji igde tu pogrešili. Vulgarnost sama po sebi sada je potpuno izdvojena i smeštena u rijaliti programe i tabloide, koji nisu zabranjeni. Ipak, izgleda da u onome što definišemo kao umetnost, golotinja u Srbiji nema mesta.

Otvaranje izložbe „Autoportretisanje – Maske su pale“ Tijane Grujić koje je trebalo da bude održano 26. novembra u Klubu Narodnog pozorišta u Beogradu, otkazano je u poslednjem trenutku uz obrazloženje da „slike sadrže eksplicitne erotske sadržaje“. Gosti su pozvani, slike okačene i sve je bilo spremno, unapred dogovoreno, uprava Kluba NP upoznata sa sadržajem, da bi dan pre najavljenog otvaranja, sve palo u vodu. Kako se navodi u najavi izložbe, namera Tijane Grujić je bila da ovom postavkom u Beogradu „zaokruži uspešan ciklus svojih izložbi koje su održane u Njujorku, Parizu i Kanu, gde je između ostalih, slike Tijane Grujić izlagala na svojoj izložbi i Marina Pikaso, unuka slavnog Pabla Pikasa“. Organizatori izložbe ističu da ne treba tražiti krivca za otkazivanje, ni u autoru, ni u vlasniku prostora već je to bila molba gostiju Kluba Narodnog pozorišta. – Posetioci koji dolaze u Klub Narodnog pozorišta dovode i svoju decu ovde tokom čitavog dana, a ova izložba je samo za punoletne tako da smo morali da je otkažemo ne dovodeći u pitanje kvalitet radova – objašnjavaju organizatori izložbe. Inače, Klub Narodnog pozorišta se nalazi u zgradi nacionalnog teatra, ali je to iznajmljen prostor i nema veze sa Narodnim pozorištem.

Ovakvo uplitanje morala u umetnost nije premijerno ni u svetu ni kod nas. Zar treba ponavljati da je provokacija i teranje na promišljanje, reakciju, prijatnost i neprijatnost, sastavni deo i književnosti, slikarstva, muzike…? Lažni moral se ogleda u komentaru posetioca moderne umetnosti izložbi slika koje nisu po njegovom ukusu. Mnogi će reći: pih, to sam i ja mogao da nacrtam!

Odgovor koji će uvek biti prikladan: Da, ali niste nacrtali!

Možda je ovaj stav i odraz mog nemoralnog odrastanja uz „Majstora i Margaritu“, predstave Somborskog pozorišta i mnoštvo filmova i serija koje izazivaju padanje u nesvest od nemorala. Ako ne umete detetu s kojim uđete u Klub Narodnog pozorišta da objasnite umetnički izraz, možda ni za vas to nije pravo mesto.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

„Nekad je život strašniji od horor filma, ali je nekad lepši i od najlepše melodije.“ Ovo nisam ja izmislio ali mi se mnogo dopalo. Recimo, da sam pre za onaj deo gde je život lepši od najlepše melodije, ako takva zaista postoji i jedina je na planeti. Upravo to, biti jedan, jedinstven na planeti – čini se teškim kao olovo, a opet, u srpskim uslovima, predstavlja mogućnost koja nije nemoguća. Ako hoćete da budete popularni, uđite u rijaliti. Ako hoćete da svoj ugled gradite godinama, onda upišite fakultet. Instant slavu a uz nju i pare, doživeće i autori instalacija koje ističu borbu protiv nepravde, nasilja, cenzure ili nečeg desetog. Po mom sudu, jedinstveni su ljudi oni koji svojim delima izazivaju motiv kod drugih ljudi da postanu bolji. Nedavno sam upoznao Gorana Nikolića iz Kragujevca. Ginisov rekorder, pretrčao je zbog ljudi sa invaliditetom 55 maratona za 55 dana, o tome je snimljen i film čija je svetska premijera održana nedavno, u Kinoteci. Publika je nakon projekcije filma, aplaudirala deset minuta. A on, naš Ginisovac, maratonac i sportista, stajao je skromno i bez trunke trijumfa u očima jer on i da hoće taj trijumf njima ne može da izrazi. Nikada ga jasno nije video ni u očima drugih ljudi. Sa samo pet procenata vidnog polja, Goran, rođen sa greškom u oku, nama „videćima“ otvorio je zdrave oči i ostavio nas u čudu o kojem će se dugo pripovedati. Goran Nikolić, paraolimpijac i junak našeg vremena, odlučio je još pre trideset godina da njegova životna priča bude bajka koju i danas priča desetinama onih koji nemoćno čekaju na njega da potrči za njihova invalidska kolica i opremu. Neka svaki Goranov korak bude lak, a motiv i dalje jak toliko da i u nama pobudi želju da ostvarimo makar i skromne podvige.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. decembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Da li ste nekada razmišljali o tome kako možete biti od koristi drugim ljudima? Onako, bez koristi. Jednostavno, odlučite da nekom neznancu olakšate život. Taj neko čak ne mora da bude prvi komšija, kolega, rođak ili prijatelj čak ni sunarodnik. Čuo sam priču da je mladić stajao kraj trafike i čekao da se pojavi neko ko ima mobilni telefon. Nije trebalo mnogo vremena i pojavio se jedan fini gospodin od svojih sedamdesetak leta. Mladić mu je prišao, pristojnim glasom zamolio da mu plati parking. Navodno, žuri, i nema vremena da vadi svoju SIM karticu iz telefona i ubacuje takozvanu „srpsku“ pa ako nije problem… Čikica je prepoznao prekodrinski akcenat i odmah pružio svoj telefon izvinjavajući se što on to ne zna da uradi jer nije poneo naočare a i nije koristio parking usluge poodavno. Mladić je poslao poruku, vratio telefon i pokušao da dekici ugura 20 konvertibilnih maraka u džep sakoa. E, tu se dekica naljutio, pa vratio pare i oštrim tonom naredio mladiću da ni slučajno neće da dozvoli da se pročuje loš glas o Beograđanima, lošim domaćinima. Mladiću je bilo malo nelagodno ali se ipak udaljio bez mnogo rasprave. E, sad, znam sto posto da je ovo istina: Mladić je nekako došao do adrese čikice. Na vrata njegovog stana stigao je kurir koji je uručio veliki buket cveća i bocu skupog vina. Šta reći na ovako lep gest mladića? Možda bi bilo lepo da ovu priču čuje Arno Gujon, veliki prijatelj našeg naroda, Francuza oženjenog Srpkinjom koji je nedavno doživeo veliku neprijatnost u jednom televizijskom gostovanju. Iako je mnogo toga uradio za naš narod, njegov humanitarni rad je doveden u sumnju a sve pod plaštom takozvanog nezavisnog izveštavanja javnosti. Jedino što su zaboravili kreatori ovog guranja u kal čoveka koji je čist kao suza jeste to što većina nas vrlo dobro zna ko je Arno, a i koliko nam je u najvećem broju slučajeva novinarstvo nezavisno. Što bi prost narod rekao, nezavisno da od njega baš ništa ne zavisi. Ponajmanje ugled jedog velikog, humanog čoveka. Izvini, Arno, ako možeš. Dobro jutro!

Objavljeno pod Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar