Ustanak (21. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica o zmajevima i divovima

Ustajanje usred noći, nije uvek uzrokovano radnim obavezama. Često su povodi veseliji, recimo, kada se spremate za put. Ali, ovog maja, u noći između nedelje i ponedeljka, u tri ujutru ustajali su zaljubljenici „Igre prestola“, želeći da, kad i ostatak sveta, pogledaju novu epizodu. Juče su usred noći igroprestolaši ustali poslednji put, jer je prikazana poslednja epizoda, poslednje sezone. Borba za presto, epske bitke, intrige, politička nadmudrivanja, izdaje, magija, divovi i čuveni zmajevi, deo su ove televizijske bajke. Bez želje da stajem na stranu onih koji su svaku epizodu serije gledali bez daha ili onih koji su istu gledali sa kritičkim stavom ili grupe ljudi koji nisu pogledali nijednu epizodu, više me intrigira taj svetski fenomen prikovanosti za tv ekrane iz sezone u sezonu, čak toliko pasionirano da ustajete u tri ujutru ne bi li odgledali priče svojih omiljenih likova. Mada, postoji i ona grupa pasioniranih gledalaca serija, ne samo ove, koji čekaju da se aktuelna sezona završi, ne bi li započeli “bindžovanje”. Ovaj izraz najčešće se odnosio na preterivanje u jelu i ispijanju alkohola, ali danas se reč “bindž” naročito dovodi u vezu sa gledanjem serija i dobija čak i pozitivan, duhovit prizvuk. Kao neko ko je pre desetak godina prvi put zarad omiljene serije žrtvovao društveni život, često i san, mogu da posvedočim da je ova aktivnost veoma zarazna. U trenutku dok vam se oči sklapaju, naglas izgovarate “e, ovo je poslednja epizoda”, nešto se iznenada probudi u vama i kreće gledanje još jedne. Ovaj osećaj mogu da dovedem i u vezu sa čitanjem knjige, kada je svaka nova stranica, samo još ova, samo još ova, a onda, možda dočekate i duboku noć, ako ne i jutro. Serija sa početka priče, koja se u velikom stilu oprostila od svojih vernih fanova, neće dobiti nastavak, ali svakako naslednika hoće. A za gledaoce sa ovih prostora, znači i malo više sna. Do neke nove televizijske avanture i svetske serijske “groznice”, ja ću da nastavim “papirno bindžovanje”. Doduše, u danima kada ne radim. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/kalilapinto)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Nestabilna Crtica

Čitava dva dana uživali smo u suncu, ne strepeći od neke iznenadne kiše ili pljuska. A onda nas je sinoć priroda opet upozorila kako je nadmoćna, nepredvidiva, ali često i nemilosrdna. Razduvao se vetar za sve one dane koje je mirovao. A onda je pljusnula kiša za čitava dva-tri dana koliko nije padala. A onda su oblaci krenuli da se sudaraju i goropadno šalju grmeće glasove sa neba. Ali ni to nije bilo dovoljno, pa su munje sevale na svakih minut-dva, slikajući uplašena lica nas, malenih ljudi. Ali arsenal očito nije bio ispucan do kraja, pa nam je priroda sa neba poslala i ledene loptice. Neumorno su se oblaci šetali, pa taman kada pomislite da je gotovo, a ono još jači udar. Širom Srbije grmelo je, sevalo, padao je grad i jaka kiša, ne štedeći nas. Verujem da je samo flora bila srećna sinoć, jer je dobila još jednu vlažnu injekciju, od koje će, kao što je slučaj u svim kišnim i vlažnim predelima, bujati još snažnije i lepše. Ne znam za vas, ja se plašim grmljavine. Nemam objašnjenje odakle taj strah. Ne plašim se da će grom udariti u objekat u kome se nalazim ili da će munja učiniti neku veliku štetu. Jednostavno mi se stomak zgrči, a srce kao da stane, svaki put kada se nebom prolomi grom i munja. Užasna neprijatnost. Mnogi u mom okruženju sa osmehom posmatraju moje iznenadne promene na licu i pokušaje, ako je to moguće, da se sakrijem pod krevet. Pričam vam ovo, sećajući se događaja od pre neku godinu, kada me je na sred Save, u malenom čamcu, zadesilo nevreme. Bukvalno je u sekundi pljusnulo, a onda je krenulo da trese. Čini mi se da je grmelo i iz vode, vazduha, neba. Nije to dugo trajalo, svega par minuta, ali je meni to bilo kao 365 dana. Još jedan šok sam doživela i na Bajaginom koncertu na Kalemegdanu, gde sam pod otvorenim nebom, sa još nekoliko hiljada ljudi, prisustvovala muzičko-prirodnom spektaklu. Nismo znali da li jače sevaju reflektori sa bine ili sa neba. Mešali su se udari bubnjeva i basova sa grmljavinom. Skakanjem i, pre vrištanjem, a ne pevanjem, zamaskirala sam strah. I bez obzira na ova dva šoka, ja se i daljem neprijatno osećam kada je nevreme. Verujem da su stisnute vilice sinoć bili i svi oni koje je nevreme uhvatilo na ulici. Ili onih 30.000 ljudi koji su bili na stadionu Crvene zvezde, slaveći titulu. Ili možda poljoprivrednici, strepeći šta će od zasada preživeti još jedan prirodni udar. Ali, još jedna oluja, ovaj put bukvalno a ne slikovito rečeno, je prošla i sviće novo jutro. Želja svih, plašili se ili ne, je da malo više uživamo u lepom vremenu. Sa takvim željama počinjemo još jedan novi dan. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/WKIDESIGN, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica za ne ponoviti

Ovih dana, kada su nam umesto majskih prognoza, meteorolozi najavljivali kišu i prohladno vreme, mnogi su se setili 2014. i strašnih poplava koje su zadesile našu zemlju. U najvećim poplavama u istoriji Srbije stradalo je 33, a bilo ugroženo više od milion i po ljudi. Tačno je pet godina prošlo od te noći, u kojoj su brojne porodice u Obrenovcu izgubile gotovo celokupnu imovinu. Takođe i meštani Krupnja, zauvek će pamtiti noć između 15. i 16. maja. Nemoćni da bilo šta učine, gledali su kako im bujica nosi kuće, automobile, bandere, mostove, puteve i ruši skoro celo naselje. Zaista je strašno da jedna prirodna nepogoda, koja je, verujem, mogla da se spreči nizom dobro isplaniranih koraka, odnese ljudske živote. Takođe je strašno i da za nekoliko trenutaka nad nadmoćnijim „protivnikom“ ostanete bez nečega što ste ceo život stvarali. Ljudski nemar je za mene daleko ozbiljniji protivnik od ovog prirodnog o kome sam govorila. Mi ne živimo u monsunskim krajevima. Obilne kiše su kod nas uobičajene, ali ne kao u zemljama u kojima neprekidno padaju. ne danima, već mesecima. Samim tim manevarski prostor za reakciju nam je veći. Svake godine neki grad u Srbiji pretrpi neku štetu. Vodostaji na rekama posle kišnih perioda porastu, poplave obale, neka nebranjena područja, ponegde stignu i do kuća. Podzemne vode takođe prave probleme plaveći njive, stvarajući klizišta, koja, kada prorade, gutaju sve pred sobom. Ovo nabrajanje moglo bi i da se nastavi, međutim, želim da kažem da kao i u ostalim životnim segmentima, uvek možemo ublažiti posledice nekih problema, ako smo u startu pripremljeni i ako učinimo sve, ali zaista sve, da neke probleme predupredimo. Koliko takozvanih kišnih kanala u Srbiji je očišćeno? Koliko kanala je zazidano, jer je nekome u tom trenutku odgovaralo? Koliko obala i dalje nema adekvatne bedeme? Koliko ljudi živi na terenima na kojima i drveće jedva opstaje i klizi, a ne domaćinstva? Nije samo država ta koja treba da iz godine u godinu unapređuje postojeće sisteme, gradi nove, ali i čisti postojeće. I mi kao građani često ne razmišljamo unapred i mislimo: ma, neće to da se desi. U brojnim selima, ispred kuća više ne postoje šančevi, kanali ili kako ih već zovu. Neki su puni đubreta, neki izbetonirani. To je deo stvarnosti na mikro novou, koji se u nekim segmentima preslikava i na daleko veći sistem. Ovi strašni primeri sa početka priče urezani su nam u sećanja. Želim da verujem i da su neke pouke izvučene i neki konkretni koraci preduzeti. Da bez strepnje dočekujemo sve buduće kišne dane. I one sunčane. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Hermann, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Porodična crtica

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način. Ceo svet je juče govorio o značaju porodice i njene uloge za pojedinca ali i društvo. Porodica nas formira za ceo život. Iz primarnih ili onih stečenih nosimo dobre ili loše navike, brusimo naš karakter i kreiramo sliku o svetu oko nas. Možda se mnogi neće složiti samnom, jer imamo nebrojeno primera da su iz skladnih i srećnih porodica, izrasla problematična deca, kao što ima i onih suprotnih, da su deca iz haotičnih porodica izrasla u jake i stabilne ljude. Ali ja ipak mislim da je porodica ta osnova. Možda bih mogla da je uporedim sa drvetom. Koren je zapravo naša porodica, ono što često ne vidimo, ali prema granama i listovima ili plodovima, možemo zaključiti da li pati ili je zdrava. Iako je još faktora tu važno, plodno zemljište, klima, jačina biljke ili u slučaju ljudi okruženje, odnosno društvo, kao i naš karakter, ipak je koren ono što nas drži na zemlji, kako bi se razvijali i odolevali svim spoljašnjim uticajima. Roditeljstvo, najvažnija uloga na svetu, možda nije uvek pravedno raspoređena, pa roditelji postaju i ljudi koji baš i nemaju neke predispozicije dobrih pedagoga, psihologa, ekonomista, najboljih drugara, doživotnih boraca. Sve ono što je roditelj. Ali im je ipak dodeljena ta uloga. U tom manevarskom prostoru, oni čine ili ne čine ono što misle da je najbolje za njihovu decu. Kao posmatrači sa strane, možemo reći da su te porodice dobre ili loše, ali za tu decu, one su sve. A onda kroz sazrevanje i život, svako od nas ima pravo da pravi selekciju. Da traži novu porodicu ili da svoju izvornu neguje i čuva za ceo život. Porodica, to su oni ljudi koji ostaju pored vas kada vas preplave svi problemi i kada vam sve krene nizbrdo. Baš ti ljudi koji ostanu i koji vam daju podršku, oni su u stvari vaša porodica. To su isti ti ljudi sa kojima delite i one srećne trenutke, sa kojima se smejete od srca. Drago mi je ako svako od vas ima razloga da bude ponosan na sebe. Samim tim i na svoju porodicu. Onu koja nas je stvorila i onu koju mi danas stvaramo. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/pixel2013)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Ambiciozna crtica

Ne bi se Petar Grbović smeo zakleti da bi elektrotehniku izabrao za životni poziv, još manje da će danas biti stručnjak svetskog glasa, da je u njegovoj kući na Zlatiboru, umesto petrolejke žiže, gorela sijalica. Od teških dečačkih dana do univerziteta u Inzbruku sa titulom doktora tehničkih nauka. U svim generacijama su se deca iz ruralnih sredina ili siromašnih porodica, nekako izdvajala u svojim ambicijama, da što pre pobegnu od takvog života i u budućim godinama postanu “neko i nešto”. Ne mogu reći da tokom svog odrastanja i školovanja, nisam xy puta od svoje majke slušala da nisam dovoljno ambiciozna, da ne grizem kao neki moji drugovi, koji su u tom trenutku života imali mnogo manje od mene i živeli teže. Ne mogu da kažem da sam živela u svili i kadifi, kako se narodski kaže, ali nisam baš odrastala i u jednoj sobi sa još braće i sestara, menjajući jedne patike sa starijom sestrom. Nisam strepela od isključivanja struje zbog neplaćenih računa. Nisam bila dete u nasilničkoj porodici. Nisam bila primorana da se stalno seljakam. Nisam odrastala u maloj, skučenoj sredini, koja vam ograničava životni, manevarski prostor. A imala sam i takve drugare u đačkim klupama. I činjenica je da je većina njih imala najbolje ocene u razredu, da su išli na sve sekcije koje je škola organizovala. Nakon školskog razlaza, za neke od njih sam čula da su veoma uspešni u svojim profesijama i da su sebi i svojim porodicama omogućili pristojan život. Ne kažem da mi, koji se nismo borili sa svakodnevnim preživljavanjem i teškim porodičnim pričama, nismo postali vredni i dobri ljudi, ali primećujem da se daleko snažnije za svoje mesto pod suncem bore oni kojima detinjstvo i nije bilo baš lagodno. Pre svega bih to pripisala snažnom duhu, koji je od rođenja utkan u psihe te dece. Na drugom mestu je želja da što pre iskorače iz takve sive slike. A onda i kada ostvare neke svoje snove i pozicije za kojima su tragali, oni ne prestaju da se bore i dostižu neke nove životne ciljeve. Neverovatna snaga volje i ambicija. Nekada kada posustanem, setim se ovakvih primera. Srećna sam što iza sebe nemam teško detinjstvo ili traumatična iskustva. Takođe, nisam nesrećna što možda nisam postal novinar CNN ili BBC. Ipak, težim ka svom cilju i borim se na svoj način i svojim tempom. Zar to ne radimo svi? Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/enriquelopezgarre, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Pevljiva crtica

Svi znamo da dobar proizvod prodaje njegov kvalitet, ali i pristupačna cena. Ipak, proizvođači pre svega polaze od dobrog marketinga. Pa smo tako dok gledamo filmove, omiljene serije, emisije, a od pre koju godinu i dnevnike, zatrpani raznoraznim reklama, čije trajanje često uzrokuje da zaboravimo i šta smo gledali. Jedna za drugom nižu se reklame za deterdžente, uloške, kafe, banke, kladionice, a od skora reklame za pivo postala su prava filmska ostvarenja. Nasmejani, zajapureni, zagrljeni glumci u reklamama horski pevaju o zadovoljstvu druženja uz omiljeni napitak. U doba sve niže kupovne moći, reklame se pretvaraju u prave umetničke priče. Poneka će i da nas rasplače sentimentalnom muzikom. Pojedine nas nasmeju u stilu sitkoma. Neke nam donose duboke životne mudrosti. Često se i izgubimo u tim pričama, zaboravljajući zapravo ono najvažnije – koji bi to proizvod trebalo da kupimo. Sve je više glumaca koji se pojavljuju u reklamama za kafu, pojedinu hranu, banke, mobilne operatere, a odnedavno nam sportisti reklamiraju razne grickalice, ali i pivo. Ne znam da li su ti proizvodi prodavaniji jer ih reklamiraju poznate face iz sveta filma, muzike ili sporta, ali svakako neće biti zdravije. Mada sa marketinške strane, to valjda i nije važno. Važno je samo da skrenu pažnju javnosti i da kroz pesmu ili mudru repliku glavnog protagoniste, uđu u glave možda budućih kupaca. Neki od reklamnih songova, pevuše se i posle 10, 20, 30 godina, iako tih proizvoda možda više i nema na našem tržitu. Neki od duhovitih reklamnih slogana često se nađu i u svakodnevnom govoru kao štos. Praznih novčanika procenjujemo reklame za najpovoljnije kredite. Vozeći se sa ne tako mirišljavim sugrađanima po prevozu i dalje pokušavamo da namirišemo savršenu formulu najnovijeg praška za veš. Sa sve većim problebom gojaznosti nanjušićemo neki novi ukus omiljenog keksa. Dok nam kupovna moć ne dozvoli da proizvode većinski biramo prema kvalitetu, a ne prema akcijskim sniženjima, pevušićemo slogane iz poznatih reklama. Dobro jutro

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Zlatna crtica

Opština Trstenik odlučila je da okupi sve parove na jednom mestu koji ove godine slave „zlatnu svadbu“, odnosno pola veka braka kako bi zajedno proslavili jubilej. Tako se 27 parova ponovo našlo u sali za venčanja u Trsteniku. Za tu opštinu, ali verujem i za ove bračne parove, ovaj jubilej je jako važan, pogotovo jer je ta opština između dva popisa izgubila 15 odsto stanovništva. Nije potrebno da nam ovi zlatni parovi kažu da je velika stvar proslaviti 50godina braka, ali ako i oni sami to kažu, zaista nemam šta da dodam, sem da skinem kapu. Još su mi više za divljenje izjave ovih ljudi. Jedan par kaže da su samo svesni da je biološki život otišao, ali sve ostalo im je predivno. Ja im zaista verujem, jer posle 50 godina zajedničkog života, lepih, tužnih i teških situacija kojih je sigurno bilo, nemate potrebu za ulepšavanjem stvarnosti. U vremenu kada jedva opstaju i prijateljstva, a ne brakovi, fascinatno je da postoje tako jake i postojane veze. Ta tradicionalna veza dvoje ljudi već odavno je postal instant institucija, pa pred matičara odlaze i oni koji osete trenutni ljubavni zanos, za koji se nekada i posle 48 sati ispostavi da je bio pogrešan. Naravno da ne treba baš vagati godinama kako bi izabrali pravog partnera za život, ali sa druge strane ne treba ići i u drugu krajnost. Oduvek sam smatrala da se pojedini ljudi sudbinski sreću, bilo da je u pitanju bračni partner, bilo da je prijatelj. Školska prijateljstva grade se godinama, prepuštena raznim iskušenjima da li će prerasti u ona, takoreći za ceo život. Poznanici sa posla, komšije, ljudi koje ste upoznali na nekim spontanim okupljanjima, takođe nam neretko postaju pravi prijatelji. Ponekad neke lepe ili teške situacije, u naš život donesu ljude koje u običnim prilikama nikada ne bi sreli. Pravi prijatelji se prepoznaju, da ne kažem osećaju. Sve ovo važi i za bračne prijatelje. A onda slede godine u kojima kao i kuću, gradite odnos ciglu po ciglu, prozor, pa vrata i sve ostalo. Verujem da ih spaja puno lepih proživljenih trenutaka. Sa druge strane i poneka svađa, ali i puno tolerancije, koja je zaista stub svakog odnosa. Naravno, o ljubavi, onoj platonskoj, strasnoj, zanesenjačkoj u početku, pa dubokoj i intimnoj, ne treba ni pričati. Lepo je kada shvatite da u vremenu površnosti, instant života u raznim segmentima, postoji nešto što odoleva svim spoljašnjim uticajima. To su ljudi koji ne odustaju od ljubavi. To su ljudi koje mala prepreka ne pokoleba da “dignu ruke” i pobegnu. To su ljudi koji grade međusobno poverenje. To su ljudi koji su dobar primer svojoj deci i celom društvu. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/470906 , ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

“Draga, saveta” Crtica

Prethodnih 10-ak dana izgleda dolaze na naplatu. Uskršnja hrana, zatim prvomajska, pa đurđevdanska, onda stres zbog povratka na posao, promenljivo vreme…je napunilo doktorske ordinacije pacijentima. Vrtoglavica, preskakanje srca, umor, anksioznost, je medicinska slika ovih dana. Svakog praznika većina ljudi izlazi iz svoje svakodnevne rutine, pa nije retka pojava postpraznične veće kilaže, lošeg zdravstvenog stanja ili lošeg raspoloženja. Po ko zna koji put, bez obzira na tanje novčanike, radnje su se pre praznika pretvarale u stadione, punili su se frižideri, za ručkove se spremalo više od supe i glavnog jela, popila se po koja čašica pića više, a praznična okupljanja mnoge su “zakovali” oko stola i u fotelju, na uštrp šetnje. Bez potrebe za ulepšavanjem, činjenica je da smo u vreme praznika, na slavama ili bilo kojim svečanim okupljanjima, skloni preterivanju, pa u najblažoj varijanti “bolujemo” narednog jutra. U onim težim situacijama, moramo potražiti i pomoć lekara. Dame se žale na usku garderobu, a svi teže dišu i puvću, pitajući se, šta mi je sve to trebalo. Pa zaista, zašto nam je na prazničnoj trpezi potrebno predjelo, supa, tri salate, glavno jelo, pečenje i torta uz sitne kolače, kao i aperitiv, piće uz glavno jelo i ono za posle obroka. Neko će sada reći, pa svi imamo dušu, moramo malo da se opustimo. To je naravno dozvoljeno i poželjno, ali kada se nečega lišavamo, da li zbog zdravlja, manjka novca ili nekog trećeg razloga, kočnice u situacijama kao od pre nekoliko dana, popuštaju i jednostavno nemamo kontrolu. A već nam tempo života, neuredna ishrana, hrana lošeg kvaliteta, zagađenja iz vode i vazduha, narušavaju zdravlje. Ako tome pridodamo i svakodnevna nerviranja ko zna zbog čega, zamislite kako naša mašina zvana organizam izgleda, odnosno funkcioniše. Treba zaboraviti sva ona stresiranja zbog stvari koje su se ionako već desile ili su van naše kontrole. Ne bi trebalo da čeznemo za nekim stvarima, samim tim nećemo periodično opterećivati svoj kućni budžet, ali i digestivni trakt. Zašto nam je uopšte potrebna slika sa početka priče? Završetak ove “draga saveta” crtice je ono što bi trebalo da bude na početku. Promena. Ako u svoj auto ovoga jutra sipate gorivo, učinite nešto tako neophodno i za sebe. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Robert-Owen-Wahl, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Prolećno-jesenja crtica

Ako je proleće 13. u decembru, u čuvenoj Azrinoj pesmi, ove 2019. možemo da pevamo o jeseni sedmog u maju. Priroda nas je navikla na varljivo prolećno vreme tokom aprila i maja, ali mi nikako da se naviknemo na hladnoću u stanovima sa centralnim grejanjem. A i zašto bi, pitaju se svi oni koji to isto grejanje plaćaju cele godine. Na prirodu baš i ne možemo da utičemo, pa smo ponovo obukli deblje jakne i topliju obuću, koja kako kaže naš narod, glavu čuva. A bez obzira na kišu i hladno vreme, kape nisu potrebne, jer su mnogima od ljutnje glave usijane. Kao i telefoni gradskih toplana, jer građane interesuje zašto, iako je napolju temperatura između 6 i 10 stepeni, nema grejanja. Ne pomaže ni konstatacija da je grejna sezona završena. Doduše u ovom slučaju samo kalendarski, ali ne i temperaturno. U toku grejne sezone, toplane isključuju sisteme kada temperatura pređe 12 stepeni, iako niko od nas ne sedi napolju gde je možda na suncu toplije. Zašto je onda toliko komplikovano isti taj sistem pokrenuti kada su temperature niže od pomenutih 12 stepeni. Nema odgovora. Ono što svi stavljaju u prvi plan kada govore o grejanju, odnosno smrzavanju, je „udar“ za novčanik. Što je i logično, jer kada plaćate neku uslugu, očekujete i da je dobijete. Grejanje građani plaćaju 12, iako sezona traje šest meseci. Bez vanrednih produžavanja ili skraćivanja. Logično je onda pitanje, zašto u preostalih šest meseci, nemaju pravo da plaćenu uslugu dobiju, ako su vanredne okolnosti. Nema odgovora. Kako uticati na izmenu pravilnika, jer kalendarska sezona grejanja nije baš u skladu i sa prirodnim temperaturnim kalendarom. Da li dosadno zvati toplane ili slati mailove, obraćati se gradskim ili opštinskim službama ili obući deblji džemper i dva para toplijih čarapa i prekriti se ćebetom, dok nas sunce ne ogreje. Kada već radijatori neće. Imate li odgovor? Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/ri, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Probuđena crtica

Danas će mnogi slaviti ili obeležiti Đurđevdan, koji se smatra granicom između zime i leta, praznikom vezanim za zdravlje ukućana, plodnost stoke i dobre useve. Nekolicina će otići na đurđevdanski uranak u prirodu, u šumu, na proplanak ili pored reke. A tamo, umesto opuštajućeg prizora vode, može zateći gomilu đubreta. Porast vodostaja Tamiša i Nere, iz susedne Rumunije, doneo je neviđene količine smeća, plastike, otpada, granja, ali i uginulih životinja. Po ko zna koji put zbog ljudskog nemara trpi priroda, ali i stanovništvo mesta gde se na uskim delovima reka ovo smeće zadržava na obalama. Taj otpad prolazi pored naselja Jaša Tomić, Sečanj, Tomaševac, Orlovat, dalje Tamišom u Pančevo, a onda dalje i u Dunav i, na kraju krajeva, opet se možda vrati u Rumuniju. Da nije tragično, ova “plovidba” zaista bi bila smešna. Taj začarani krug, ponavlja nam se s vremena na vreme. Mi, doduše ne baš pojedinačno mi, ali ljudi svakako, nemarni i bahati, bacaju đubre gde stignu, prave se divlje deponije na raznim mestima, pa tako i na obalama reka. Te prizore posmatraju svi koji pored tih deponija prolaze, neki se zgražavaju, neki samo slegnu ramenima i nastave dalje. Onda te deponije, u ovakvim slučajevima, kada porastu vodostaji, sa tih obala odnese reka na drugu lokaciju, gde se na preprekama opet formiraju gomile, koje se kada reka opadne, pretvaraju u nove deponije. I tako, čovek, koji je na početku tog lanca, na kraju opet biva ugrožen. Kakav apsurd. Jer to smeće širi neprijatan miris, opasno je po zdravlje, zbog razvoja bakterija i raznih mikroorganizama. Komentarisanje i prebacivanje krivice na nekog drugog, ne vodi razrešenju ovog problema. I sama sam imala priliku da vidim ovaj tužni prizor, koji svaki put kada ga pogledate izaziva nevericu, zatim očaj, a onda i bes. Gledate kako ljudi sa splavova metlama i motkama guraju smeće koje se zakačilo, ne bi li ga reka opet odnela dalje. Čamđžije manevrišu kako bi zaobišli ove đubretarske prepreke. Jad i beda. Ne znam da li je toliko teško za početak ne bacati smeće na obale, pored puta ili na zapuštene njive. Zar je teško kada već dođe do ovakve situacije, na reke recimo poslati velike tankere, koji će smeće skupiti i uništiti ga na adekvatan način. A ne jednostavno pustiti da ga reka odnese ko zna gde ili čak vrati tamo odakle je stiglo. Nehumano. Ali i neodgovorno. Ne samo prema prirodi, već neodgovorno i prema nama samima, jer mi živimo u toj prirodi. Ako se i priroda budi u proleće, možda je vreme da se i mi probudimo u ekološkom smislu. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Rafael_Neddermeyer, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. maj – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Subjektivno – objektivna crtica 

Širom sveta obeležava se Međunarodni dan slobode medija, ustanovljen 1993. kako bi se podigla svest, pre svega, vršilaca javnih ovlašećenja o značaju slobodnog novinarstva i nezavisnog i nepristrasnog izveštavanja i istraživanja. Ono što bi trebalo da se podrazumeva, postalo je nešto što treba dosegnuti. Pritom je postalo i opasno. Kako godine prolaze, sve više se govori da mediji treba da budu slobodni, a novinari nepristrasni i nezavisni i da za dobrobit društva treba da rade ono što je potreba svakog čoveka – da zna istinu. Istraživačko novinarstvo je novinare širom sveta koštalo života. Mnogima je urgožena sloboda. Svetski mediji, iako se to činilo od pamtiveka, i dalje se koriste u propagandne svrhe. Savremene tehnologije omogućile su nam da informacije do nas brže dolaze, ali nekako u isto vreme sve je veća dilema šta je istinito, a koliko u svemu što čujemo, vidimo i čitamo ima cenzure i spinovanja. Sa druge strane, sloboda se zloupotrebljava, pa nekolicina medijskih radnika svoje profesije koristi za objavljivanje svega i svačega, što je najmanje istina, a u najvećoj meri mutna radnja na putu do većeg profita. Ta nekolicina urušava novinarsku profesiju, kao i poverenje ljudi u medije. Ipak ono što je mnogo važnije je kako omogućiti da novinare njihov rad ne ugrožava? Kako sprečiti da istinita i kritička reč ne budu suviše opasne? U izveštaju Reportera bez granica navodi se da sloboda medija u svetu „nije nikad bila više ugrožena“. Navode da mešavina niskih primanja koja se isplaćuju kasno, slaba sigurnost posla, rad bez ugovora predstavlja direktan oblik pritiska koji podstiče širenje autocenzure, otežava nezavisnost, kvalitetno novinarstvo i favorizuje tabloidizaciju. Pojedinačni novinari ne mogu se boriti za bolji položaj, jer je odgovornost na celom društvu. Jer jedni bez drugih nemamo svrhu. Iako su ovi redovi napisani subjektivno, to ne znači i da nisu objektivni. Pravo svakoga od vas je da imate svoj stav. Ali i da znate istinu. A mi kao mediji da do te istine i dođemo. Sa željom da Međunarodni dan slobode medija postane svaki dan, bez potrebe da se o tome mnogo govori, neka vam je dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Čovek koji je mnogo toga saznao kao špijun, pa to podelio sa celim svetom, Džulijan Asanž, izašao je pred sudiju u Londonu i dobio bajmok od 50 nedelja zbog nepoštovanja uslova kaucije. Krio se u ambasadi Ekvadora u Londonu punih sedam godina, izbegavao da poštuje uslove kaucije i zakon ga je na kraju stigao. Ili, možda, više nije bio potreban nekom svom „gazdi“ pa ga je samo „pustio niz vodu“. Osnivač Vikiliksa, ako je to nekome važno, pred sud je izašao noseći sivi duks i crni sako. Iako su svi sa znatiželjom otkrivali planetarne tajne koje je objavljivao na internetu, to mu nije mnogo pomoglo, jer je već određeno njegovo izručenje Švedskoj zbog optužbi za silovanje, a i Sjedinjene Američke Države su ga optužile za špijunsku aferu kakvu svet nije video. Što bi prost narod rekao, nemilosrdno ga očekuju. Da li je on heroj ili opasan pobunjenik koji je ugrozio bezbednost Amerike? Mišljenja su podeljena, ali ostaje i treće pitanje koje je tako jednostavno: Čemu žrtva? To pitaju ljudi koji nisu samo od krvi i mesa, već su sklopljeni i od nekih danas tako malo poštovanih odlika; časti i poštenja. Da li vredi biti u ulozi nekog ko će ceo život tamnovati zarad tuđeg svetla, ili biti samo bolesni egzibicionista kojem svetla svetske medijske pozornice hrane ego? Odgovor najbolje zna sam Asanž. A šta biste vi na njegovom mestu? Šta biste dali za takvu cenu slave pa makar vas i koštala više nego što ste uopšte spremni da platite. Da vas čujem.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ako danas ne morate na posao, onda ste vi pravi radnik. Srećan vam Praznik rada. Dobili ste slobodno vreme kojim možete da raspolažete kako god poželite. Ne očekujete sigurno da vas danas opisuju čestitom, obespravljenom, neisplaćenom, ili obezglavljeno nemotivisanom radničkom klasom. Ako je sve ovo istina, pa svaka vam čast. Još da je živ Tito, pa da raspalimo jednu paradu, pa uz nju slikanje i mahanje zastavicama, pa kud bi nam bio kraj. Ovako, preostaje nam da se nekako snađemo gledajući prilagođeni program na televiziji i sećamo se tih vremena kada je sve bilo drugačije. Bilo je ćevapa i piva po akcijskim cenama, jedino što nam danas vreme nije naklonjeno za piknike u prirodi. Za proteste i da je sunčano, ne bismo imali vremena. Sada je nam je dobro, imamo sve što nam treba, a i to što nam treba je u stvari nešto bez čega se može. Po evropskim i svetskim skupovima naše sindikalne i ostale probleme pokušavaju da reše moćnici bez moći da nas nateraju da se pobunimo ako nam se nešto ne dopada ili to ne želimo. U radu smo bili i bićemo prvaci, samo je jedan uslov; da nas dobro plate. Pitamo se zašto se samo kod nas ne ceni ona narodna da rad pobeđuje, kad smo sposobni da i tamo gde nešto ne može mi pronađemo rupu pa da onda može. Tako uz hiljadu razloga da bez kukanja preživimo mnogo teških dana, vodimo svakodnevnu borbu neprestanu što ono kažu proleteri, a njih će sve više i više biti, pa će nam praznici rada predstavljati prave instalacije, performanse ili ivente. Strpimo se do sledećeg Prvog maja. Biće još bolje, sigurno. Biće mnogo više slobodnih radnih mesta jer će ih već pomenuti proleteri osloboditi odlaskom na privremeno dugogodišnji rad u inostranstvo.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

 

Penzionerska Crtica

Pred nama je obeležavanje Međunarodnog dana rada. Rad je izvor svog bogatstva, kažu politički ekonomisti. Ali rad je i prvi osnovni uslov ljudskog života i to u onom izvesnom smislu da moramo reći da je stvorio čoveka. A onda kroz godine rada i penzionera. Možda je za neke odlazak u penziju, bar prema godinama, još daleko, ali to ne isključuje razmišljanje o nečemu što nas sve neminovno čeka. Doduše, sve kasnije i kasnije. Naime prema novom zakonu, muškarci mogu otići u penziju sa 65 godina starosti, a žene sa 62. Svakako, bitnu ulogu igraju i godine staža. Ovo više dotiče one koji su počeli da rade kao veoma mladi, pa iako dosegnu 35, 40 godina staža, moraće da sačekaju da još malo ostare ne bi li uslovi za penzionisanje bili kompletni. Iako je život iz godine u godinu sve stresniji i brži, radno vreme nekako rastegljivo i duže, ovi parametri izgleda više utiču na sve umornije zaposlene, prevremeno ostarele, a sve duže i duže isčekivanje zasluženog radnog odmora. Potrošačko društvo zahteva radnu snagu, proizvodnju i zaradu, a ne trošenje. Sa tog stanovišta možemo razumeti zašto je svim svetskim sistemima potrebno da ljudi što duže rade. Ali sa druge strane, zar produktivnost i radna sposobnost nisu bitni parametri u tom radnom lancu. Nekim logičnim razmišljanjem, ne bi li mlađi svet daleko brže i bolje savladao pojedine radne zadatke, ali sa druge strane, ti isti mladi ljudi čuče po nekoliko godina na biroima. A odlazak u penziju se prolongira. Sistem ima objašnjenje, ali radni svet, fizički i mentalno iscrpljen nema saosećanja, kada pomisli da mu je starosna penzija svake godine za koji mesec sve dalja i dalja. Onima koji krckaju još koju radnu godinu, želim ubrzanje vremena, a svima koji pred sobom imaju dvocifrenu cifru da što manje oduzimaju i sabiraju, a što više koriste svaki slobodan trenutak za punjenje radnih baterija. Trebaće nam svima. Zato još jedan neradni dan za većinu radnog sveta u Srbiji, sumirajući sve izrečeno, treba iskoristiti u lenčarenju. Nema baš puno takvih dana, složićete se? Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/geralt)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

 

Porodična crtica

Vreme praznika je vreme porodičnih trenutaka. Uskrs, kao i Božić, većina porodica se trudi da obeleži zajedno. U mom domu vikendom je zajednički doručak i ručak bio jedan od rituala, posle užurbane i raštrkane sedmice, a u vreme praznika sve je bilo još malo emotivnije i svečanije. Kao dete skakutala sam oko mame dok je farbala uskršnja jaja. Bilo mi je važno da i ja, doduše pomalo nespretno, ofarbam po koje jaje. Nameštanje nekog posebnog, najtvrđeg jajeta, kako bih ja odnela pobedu u tucanju jajima, se podrazumevalo, mada ja o tome u to doba ništa nisam znala. Kada ste dete sve što se dešava u kući u vreme praznika je značajno i posebno, kako odrastate sve emotivnije. Većina ljudi koja se odselila od svojih roditelja, možda u međuvremenu stvorila i svoje porodice, i dalje ove dane koristi za okupljanje, dugo sedenje za stolom, uz prisećanje na prethodne godine i događaje iz detinjstva. Za one, čiji roditelji nisu živi, ovi dani su trenuci kada se sa setom, ali nekada i osmehom u uglu usana, prisećamo neke lepe užurbanosti oko Velikog petka i subote, ali i prijatne usporenosti i lakoće nedeljnog, uskršnjeg dana. Verujem da svi roditelji svojoj deci prenose deo ovih ili sličnih običaja, jer bliskost i povezanost porodice je osnova. Zbog zdravih odnosa u porodici ste bolji čovek. Razumevanje i bliskost grade vas u stabilnu i jaku ličnost, koja se onda lakše snalazi u svim životnim situacijama. Svi zajednički trenuci su dragoceni jer su potvrda da smo i dalje važni jedni drugima. Bez obzira na okolnosti, drago mi je što primećujem da se većina ljudi trudi da, bar u vreme praznika, neguje porodične tradicije, ma kakve one bile. Neka i ovaj Uskrs bude prilika za takve trenutke. Bez obzira da li su pored vas članovi familije. Sigurno jeste neko vama blizak, sa kojim imate priliku da stvarate neke nove, emotivne i lepe uspomene. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Alexas_Fotos,)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Bombastična Crtica

Da li ste znali da je moguće da se udajete ili ženite, a da to i ne znate? Čak je vrlo moguće da očekujete i bebu do kraja godine, a da i o tome ništa ne znate. Pritom, moguće je da neko pre vas sazna i da se razvodite. Verujem i da bi za vas sjajno iznenađenje bilo da neko pre vas sazna da ste dobili unapređenje ili, još bolje, da otvarate novu uspešnu firmu. Sve je ovo moguće u Srbiji, dragi moji. Bar kada su poznate i one manje poznate ličnosti u pitanju. Ali nije izenađenje ni da među naslovima u novinama pročitate i da je vaš komšija dobio sedmicu na Lotou, iako se njegovo prezime za slovo razlikuje od pravog srećnog dobitnika. Tako su i naš proslavljeni teniser Novak Đoković i njegova supruga Jelena saznali da će početkom sledeće godine postati roditelji po treći put. Kakva divna i srećna vest za roditelje. Mislim, u ovoj informaciji nema ničeg čudnog, sem da i sami roditelji nemaju pojma o ovome. Onda dalje u tekstu čitamo da je jedan poznati astrolog malo zvirnuo u natalne karte ovog para i pozabavio se Mesecom koji je u konjukciji sa Marsom. Baratajući konkretnim datumima, prognozira da li će ovaj mladi par imati devojčicu ili dečaka. Šta reći, sem čestitamo. A na čemu? Pa, čuće se. Ali ovo nije ništa novo na medijskom nebu u Srbiji, koje je sve bombastičnije, da ne upotrebim i neku grublju reč, kada su naslovi i informacije u pitanju. Želela bih da izbegnem komentarisanje onih izmišljenih naslova koji su tu da određene novine samo prodaju, ali više mi smetaju često copy – paste informacije, koje kao preslikane možete čitati na brojnim portalima. Kada učite osnove novinarstva, sem onih 5W, uče vas i kako napraviti dobar naslov, atraktivan lid i sam tekst. Ali nikako vas ne uče da izvrćete istinu i da od nečije prognoze pravite vest. Da se ispravim, naslov. U ovom pomenutom slučaju, možda velika šteta nije načinjena, sem što je možda onima koji nisu pročitali pomenuti članak, naslov bio povod da srećne roditelje do iznemoglosti zovu i čestitaju. Ali šta je sa svim onim tekstovima, koji su neke ljude zabrinuli, neke izložili osudama, nekima naneli štetu, pre nego što smo saznali i pravu istinu. Trči se za tiražima i većim brojem klikova. Sa namerom sam zaobišla komentarisanje onih najpogrdnijih i najskandaloznijih naslova i priča, baziranih na rekla-kazala informacijama, slike i naslove koje većina ljudi ne može ni da pogleda, već sam samo malo zagrebala po onoj zabavnijoj marketinškoj strategiji pojedinih medija. Pa u tom duhu i da završimo. Za tri dana jutro će vam biti sasvim drugačije od ovog danas. A saznaćete i zašto. Ali pre toga, dva jutra treba da se osmehujete svima, pa čak i sebi. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/pixel2013, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. april – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ako ste budni, ako je sve na svom mestu, a ustajanje nije teret, treba da izrazite zadovoljstvo svojim životom u Srbiji. To je lepa zemlja, puna čudnih ali zanimljivih ljudi koji su u stanju da vas raspamete ili oduvaju. Tako bar pišu novine. Možete zbog njih, ne mislim na novine nego na ljude, da zaplačete ali i da se poradujete. Približite li im se, odaljiće vas. Ako se odaljite, sami će krenuti na vas, to jest ka vama da ne biste bili usamljeni. Ako nemate pare pored sebe, uvek će neko pored imati vas makar za kafu i kiselu vodu. Pare ovde nisu problem jer ih ili ima mnogo da ne mogu da se prebroje ili ih uopšte nema. Statistika kaže ovako: ima za svakog po nešto, ni za koga po ništa. Pa, vi vidite šta treba danas da uradite. Ako se ne umivate, to je strašno. Ali, kad dođe vreme da brojimo zube u glavi, opet statistika kaže da smo krezubi. Mnogo je takvih, bez zuba, koji su brojni i nezgodni naročito ako im date da kreiraju slobodno po vlastitom izboru. Umeju da ujedu da vas baš zaboli. Mislim na one bez zuba, a ne ove što furaju osmeh vredan 16.000 evra. Oni su nešto drugo. Skoro svi oni drugi, imaju neki biznis, tašna-mašna, ugledni advokat koji sve obara na sudu i naravno vozač koji čeka ispred sa mašinom od nekoliko desetina hiljada evra. Opet neki prosek su ovi što voze švapski otpad od dvadeset godina i koji od svakog tehničkog pregleda strepe kao od prvog stupanja u intimne odnose. Zadrigli, zajapureni, oznojeni, masni, otimaju se, tamo na nekom dešavanju, oko kavijara, pršute, mladog i starog sira, jagnjetine i šampanjca i obleću okolo usput smišljaju kako da tu bahanaliju sutra prestave kao važnu aktivnost koja ima veze sa tekovinama savremenog trenutka, šta god time želeli da nam poruče. Ili, što bi naši stari rekli, ko se snašao, snašao. Mnogo je bogata zemlja Srbija i puna srećnih, veselih i neobičnih ljudi. A sada, hajde, vreme je da se diže, mislim iz kreveta. Manimo se analiza, treba i da se radi nešto danas. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/sabinevanerp, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica jednog knjiškog moljca

Najveći izvor informacija i znanja su knjige. Zahvaljujući tim magičnim predmetima, poruke se prenose kroz prostor i vreme, a one najvrednije povezuju veliki broj generacija širom sveta. Tim povodom je odlučeno da se proslavlja Svetski dan knjige i autorskih prava, ne bi li se odalo priznanje magičnim rečima koje su nas obogatile, ali i da se na čitanje podstaknu svi slojevi društva, a naročito mladi. Jedan od najvećih čovekovih izuma – pisana reč – je najjeftinija karta za bilo koju svetsku destinaciju, čak i mesta za koja ne znamo ni da li postoje. Nepregledni redovi slova obrazuju čarobne priče koje nam često pružaju utehu, ali i beg od surove realnosti. Među tim koricama pronalazimo sigurnost, odgovore na bezbroj nedoumica i pitanja, vetar u leđa da se, kao i junaci priča koje čitamo, smelo upustimo u životne avanture. Istorijske priče, ljubavni romani, čarobne fikcije, poezija, bajke i sve one obične priče , omogućavaju nam da vidimo i izvan našeg sveta, da osetimo najdivnije i najtužnije emocije, da živimo u 4. veku ili da budemo maleni čarobnjak u nekoj zemlji Dembeliji. Sve ovo zvuči pomalo poetski, ali ja te divne stranice i korice tako doživljavam. Možda nam školska literatura u najranijem detinjstvu baš i nje bila omiljena, ali ta magija knjige i čoveka sazreva zajedno sa nama, pa kroz život postajemo najbolji prijatelji. Baš kao i u životu, taj najbolji književni prijatelj može da vas razočara, ali isto tako vas i neviđeno oraspoloži kroz samo nekoliko redova. Kao mlađa, volela sam urbane, mladalačke, istinite životne priče, ali kroz sazrevanje mi je i mašta postala bujnija i raznobojnija, pa se javila potreba za čitanjem svega što nije samo realnost u kojoj živim. Iskustvo koje stičete čitajući sve te nepregledne redove, znanje koje se negde duboko pohranjuje u vašem umu i širina u pogledu, za mene su najdivnije vrednosti koje mi knjige pružaju. Moram priznati da nisam baš najbolji prijatelj. Dozvolila sam da me neke knjige mesecima čekaju na policama. Čak i tako zaboravljene, pomalo prašnjave, strpljivo čekaju moment da zajedno krenemo na putovanje. A znam da će sigurno biti zanimljivo i korisno, bez obzira na događaje i ljude koje ćemo sresti. A to je i čar bežanja među čarobne redove knjiga. Svim ljubiteljima ove old school zabave i svima koji će to postati, srećan praznik. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Comfreak, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Imam koleginicu, britku na jeziku, mudru, iskrenu i srčanu. Bez problema će da kaže popu da je pop, a bobu da je bob. Ima jasno izgrađen stav i zbog toga je mnogi poštuju i cene. Nije joj lako u životu. Zbog svog jezika, kako kaže, često je ostajala po strani. Dok su drugi napredovali, gradili karijeru, bogatili se, ona je čestito živela, savijala se oko svoje porodice, radila svoj posao profesionalno bez želje da bude ma čija. Sloboda koju je ona osvojila, dala joj je za pravo da radi ono što misli da je ispravno, a ne ono što okolina očekuje od nje. Štrajkovala je, ali i radila prekovremeno bez para. Nije joj bilo strano da se zaputi na proteste, ali i na mitinge. Jasno je gledala sve te ljude oko sebe u oči i niko joj ništa nije mogao da zameri. Čak se i hvalila po društvenim mrežama gde je i sa kime bila. Ostala joj je velika kilometraža u nogama, iskustvo u sazrevanju svesti o tome kako treba da izgledamo i da li smo razumeli ulogu koju nam je dodelila istorija. Početak je težak, a izazovi brojni da sačuvamo obraz u vreme kada se rastačemo sve busajući u jedinstvo. Niko ne može da pretpostavi koliko je teško biti Ona, svoja i slobodna, a opet ne može ni da joj oprosti što može sve, jer je niko ne drži u šaci ni zbog čega. Inače, da je drugačije, lako bi kliznula u pripadanje a to već povlači sve ono čega se i sama zgražava: poslušnost, snishodiljovost, spuštenu glavu i pognut pogled. Da li je danas svrstavanje na jednu ili drugu stranu obaveza? Mora li čovek da se odrekne načela samo da bi ostvario makar i najmanju korist, rizikujući da izgubi prijatelje koji ne misle isto? Nije baš sve ni u parama, nešto je i u principu. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/stevepb, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Vikend crtica

Pred nama su dva dana očekivanog vikenda. Naravno, ako spadate u osobe koje radne obaveze imaju od ponedeljka do petka. Pa čak i ako su vam vikendi radni, pa vam je bilo koji slobodan dan zapravo vikend, naravno da spadate u onu grupu koja se raduje dužem spavanju, sporom i opuštenom doručku, dužem ispijanju omiljenog jutarnjeg napitka. Međutim, onda nastupa matriks. Odjednom zvoni alarm i već je novi radni dan. Brzo ustajanje, obavljanje svih higijenskih rituala, žvakanje sendviča u letu i izletanje iz stana u nove radne pobede. Nije li ovo slika koju preživljava zaposleni svet iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec? Ambicije za slobodne dane uvek su nam velike, a pre svega se odnose na duže uživanje u slobodnim trenucima. Međutim, ti slobodni trenuci se pretvore u druženje sa usisivačem, veš mašinom, odlaskom na pijacu, spremanjem dva ili tri ručka, kako bismo se obezbedili za radne dane koji slede. A onda, u nedelju uveče, prilično umorni, sebi postavljate pitanje: „Čekaj, da li je to još jedan vikend prošao?“ A gde su igrarije i šetnje sa decom? A gde je neka nova stranica knjige koja vas već dugo čeka na polici? Kako sunčane slobodne dane ne iskoristiti za dugu šetnju? A i prijatelje niste dugo videli. Radne obaveze i užurbani život nas melju toliko da nekada ne osetimo kad je prošla sedmica, a ne mesec ili godina. Mozak, ali često i svakodnevni poslovi, ne dozvoljavaju nam da usporimo i produžimo punjenje baterija. A to nam je zaista neophodno kako bismo tokom radne nedelje bili na visini zadatka. Ne mogu baš da se pohvalim da ne spadam u grupu ljudi koja radi sve iz gore napisanog teksta. Ali pokušala sam malo da obrnem situaciju. Sređivanje kuće uvrstila sam u dane kada radim, kada sam već izginula na radnim zadacima, mogu i u kućnim. Spremanje jestivih zaliha takođe je uvršćeno u neki večernji sat radnog dana. Ginemo i dalje junački. To se tako redom odnosi na sve zacrtane vikend zadatke. A onda, kada slobodan dan zasija u punom sjaju, mogu da usporim i lagano krckam slobodne sate. Ako, naravno, vanredno ne zazvoni alarm. Zaključujemo da je organizacija ključna, a samo malo više energije radnim danima. Potrudite se da već ovog vikenda na nekoliko sati usporite vreme. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica bez arsena

Građanski aktivista u Zrenjaninu vezao se lancima za prazan balon za vodu ispred Gradske kuće, protestujući što u tom gradu voda iz vodovoda već 15 godina nije za piće. Aleksandar Jankov se nada da će građani preuzeti stvar u svoje ruke, svako na svoj način. Meni, kao nekome ko pije takozvanu česmovaču, neverovatno je da postoje gradovi u kojima je iz bilo kog razloga tako nešto zabranjeno. Nisam stručnjak, pa ne razumem šta je razlog da taj grad godinama nije u stanju da se reši prisustva arsena u vodi iz gradskog vodovoda. Znam neke ljude iz tog grada koji su već umorni od priče o tom problemu, ali nekako naučili su sa tim da žive. Možda je to i razlog što nema više građanskih inicijativa za rešavanje ovog problema. Često su nam kao građanima ruke vezane, jer o problemima koje svako od nas ima u svom domu, zgradi, kući, opštini, ne odlučujemo sami, već gradske uprave, do kojih se ponekad teško dolazi. Bunimo se svi kada je napolju hladno, a nema grejanja, jer nam iz toplana poručuju da je 12 stepeni dovoljan razlog da se grejanje stanova isključi. Pa čekajte, zar mi sedimo napolju, na suncu ili se smrzavamo u svojim domovima, iako grejanje plaćamo svih 12 meseci. Problem sa kojim se godinama svi sa centralnim grejanjem borimo, kao i žitelji Zrenjanina sa pijaćom vodom iz gradskog vodovoda. Iz ličnog iskustva, znam da je dosađivanje i upornost jedini način da se pojedini problemi reše. U mojoj zgradi, zahvaljujući upornom predsedniku kućnog saveta, uspevamo, doduše veoma sporo, da rešavamo jedan po jedan problem. A verujte, mada znam da mi verujete jer ste verovatno bar nekada bili u sličnim situacijama, to uopšte nje lak zadatak. Jer nailazimo na pomalo nezainteresovane službenike u ustanovama koje plaćamo i koje treba da nam rešavaju probleme, uz neizostavno da nismo mi jedini. Ali slanje iznova i iznova, novih zahteva za isti problem, na kraju se isplati. Mislim da ovaj lokalni primer može da se primeni i u slučaju nekih većih problema. Praksa i život su pokazali da se svaka upornost isplati. Verujem da će se upornost i u slučaju žitelja Zrenjanina isplatiti, pa ćemo u neko dogledno vreme moći da nazdravimo čistom pijaćom vodom iz vodovoda. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/TanteTati , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Da li vam je neko nešto tražio ovih dana? Da li je to nešto što vam pripada od davnina, što je možda nasleđeno ili je deo uspomena kojih ne želite da se odreknete? Šta ste uradili? Da li ste to nešto tek tako dali ili ste odbili bilo kakvu mogućnost da to uradite? Kako ste se posle osećali? Mnogo pitanja i verovatno mnogo odgovora u kojima su argumenti zašto ste učinili to što ste učinili. Znam da vam jedno kajanje nije ginulo, u oba slučaja. Šta raditi kad sebi dozvolite luksuz da neko uzme pravo da vam nešto traži u situaciji kada nemate mnogo izbora? Ili ćete dati i pojesti sebe iznutra zbog takve odluke ili nećete dati i tako navući na sebe odijum onoga ko je to nešto zatražio. Imam nešto, ali to je moje i ne dam. Ovo je legitimno i razumljivo. Ali, imamo nešto, a ja ću to da dam bez pitanja ostalima šta o tome misle, e to je već nedopustivo. Ono što je zajedničko ima veću vrednost jer mnogo više ljudi tu vrednost uvećava svojim doživljajem pripadnosti. Pamet u glavu, ne obećavajte mnogo, ne delite i ne raskućujte ono što je neko pre vas skućio, jer živeće se duže od danas. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Tihomir, liustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Opet su nas na probnom prijemnom ispitu razočarali mali maturanti. Bilo im je čudno da prepoznaju reč „diskretno“, pa im je onda teško pala i geometrija, a o kombinovanom testu, ne bih da trošimo reči. Prošle godine osmacima je problem predstavljala reč „kompromitovati“, a i Nušić im je zadao velike nevolje . Pa dobro, koliko su nam deca naučila za skoro osam godina školovanja? Ko je bolji, dečaci ili devojčice, utrkuju se mediji dok prenose rezultate statistike. Svi su sada ubeđeni da nam je obrazovanje toliko gnjilo da moramo hitno da ga menjamo kako znamo i umemo. Prvo, hajde da još povećamo plate nastavnicima, ako mislimo da se ubuduće ne raduju što niko od dece ništa ne pita posle časa, pa bilo da je reč o budućim bravarima ili hiruzima. Uvećati fond časova, uvesti dualno obrazovanje, nastavu u jednoj smeni, pa ima li kraja filozofiranju i svaštarenju u idejama? Dosta smo zabijali glave u pesak, vreme je da nešto hitno menjamo. Ne kozmetički već suštinski. Znate li da su kompjuteri ušli u skoro sve škole, tableti i mobilni telefoni su obavezni u rančevima osnovaca, bar većine, a nama i dalje po sunđer i kredu redare šalju u zbornicu gde ih tamo zbog krađe čuvaju kao rudno blago cara Solomona. Pravimo ili štrebere koji će da napuste zemlju čim se dočepaju diplome ili nezainteresovane lezileboviće koji će do četrdesete živeti kod roditelja? Ko će da radi i gradi ovu zemlju? Ko će da puni budžet za penzije i socijalno osiguranje? Ja bih krenuo prvo od plata pa onda sve ostalo. Cenim da će motivisani profesori masovno dati doprinos unapređenju podmlatka koji će nas ili podići ili vratiti tamo gde smo već odavno bili. Znaju oni vrlo dobro kako treba, samo nemaju volje da se u koštac hvataju sa ambicioznim roditeljima i učenicima koji, uz brdo prava koje smo im zakonski obezbedili, nemaju želju da sednu i, što bi prost narod rekao – zagreju stolicu. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Pexels, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Maratonska Crtica

Juče je Beograd bio međunarodna trkačka metropola. Kao i svake godine u aprilu, ulice našeg glavnog grada pretvaraju se u atletske staze nekoliko hiljada dugoprugaša. Ali i onih koji trče iz zadovoljstva. Oduvek sam se divila sportistima, posebno maratoncima. Možda zato što je meni trčanje dosadan sport. Celog života pokušavam sebe da ubacim u trkački mod, ali iznova odustajem. Pričala sam sa rekreativcima, ali i profesionalnim trkačima, oni ne razumeju mene kako ja satima mogu da plivam, a ja ne razumem njih kako mogu kilometre da trče unedogled, uz sve poštovanje i divljenje. Impresivna mi je njihova istrajnost da bez pauze iskušavaju svoje telo, noge, mišiće, ali i glavu. Nemoguće je da ne osećaju umor ili grčeve, ali ta borba glave i tela mi je fascinantna. Ne znam koje rečenice im prolaze kroz glavu i kako se bodre da izdrže još 10 koraka, pa još 50, pa još jedan kilometar, ne bi li prošli kroz cilj. Takvi ljudi, verujem , u životu nikada ne odustaju. Suočavanje sa nekim problemom je za njih pola posla zapravo, jer ako na maratonu pobeđuju i mentalno i fizički, onda su životni izazovi za njih već pola rešeni. Mislim da svi mi u životu moramo da treniramo mentalnu snagu. Bez obzira kako živimo, gde živimo, jer svaki novi dan sprema nam novi izazov. Ne treba zaboraviti ni na kreativnost, jer čovek je takvo biće da mu sve, pa čak i najlepše stvari, dosade. Znači, potrebno je iznova sebe motivisati. A cilj? Pa, podrazumeva se – bezbrižniji, zdraviji i srećniji život. Kada nam je glava bistra, a mi mentalno jaki, nema te stvari koja može da nas poljulja. A svi znamo gde živimo. Zato već danas počinjemo sa treningom. Taman do sledećeg maratona da vidimo i rezultate. Pa nisu se ni dugoprugaši rodili kao maratonci. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/SAM7682, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Lokal patriotska Crtica

Juče je Novi Beograd proslavio 71. rođendan. Doduše, možda se ne može reći da baš postoji toliko godina, ali su tog 11. aprila 1948, tri godine nakon završetka Drugog svetskog rata, započele omladinske radne akcije. Tamo gde se uliva Sava u Dunav, gde su se nekada nalazile pustare i ritovi, niklo je nobogeogradsko naselje. Mene najlepše uspomene vezuju za tu beogradsku opštinu. Tamo sam odrasla. Stekla prve drugare u obdaništu, završila osnovnu, srednju školu, upisala fakultet. Sa Novog Beograda sam putovala na svoje prve radne zadatke. Prve ljubavi, svađe, suze, prve korake među drvoredima, duge šetnje pored Save, sve to me vezuje za tu opštinu. Gledala sam kako se krče močvarne njive, kako se nekadašnje bašte napuštenih domaćinstava raščišćavaju, da bi se podigao novi soliter. Rasla sam u kraju koji je pored betonskih spavaona, kako su zvali zgrade na Novom Beogradu, imao nepregledne drvorede, velke travnjake na kojima sam zaradila i prva krvava kolena učeći da vozim rolšue. Imali smo i svoje rečne oaze, mogućnost da za pet minuta čamcem pređemo na beogradsko more iliti Adu, u vreme dok je još bila neuređena. Ne možete da ne volite kraj u kome ste stasali u ono što ste danas. Nije redak slučaj da u razgovoru Beograđana čujete izraz lokal patriota, odnosno, zaljubljenik u opštinu na kojoj živite. U vreme 80-ih Novi Beograd baš i nije bio omiljen kraj. Govorilo se da je nesiguran, da se tamo kradu kola, da je za dve i po sekunde moguće izgubiti se pet puta, što se i nama koji smo živeli tu dešavalo, zbog zbunjujuće podele blokova i naziva ulica. No, bez obzira na sve to, odrastajući u tom kraju ja sam nekako iznova pronalazila ono što volim u njemu. Volim ga i danas, bez obzira što ne živim već nekoliko godina na toj adresi. Volim i svoje sadašnje naselje, koje opet gleda na reku, doduše Dunav i koje je opasano prirodom. Nekako se i ovde osećam ušuškano, kao i na staroj adresi. Ali sve ono što me vezuje za Novi Beograd, izmami mi osmeh i lepe emocije kada prolazim poznatim ulicama, doduše, malo drugačijim. Da li ste i vi vezani za svoje mesto odrastanja? Verujem da jeste. Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica za 100.000 pratilaca

Sako od nas je možda spoznao da je život surov i često nepravedan. Možemo da kukamo i plačemo ili da se uhvatimo u koštac sa problemom. Ali izgleda da postoji i treća opcija – plakanje na Jutjubu. Name, jedna blogerka mogla je da obezbedi sebi pristojan život zahvaljujući Instagram profilu, jer je pratilo preko 100.000 ljudi. Ali nalog joj je izbrisan nakon što su joj ljudi iz dosade ili besa prijavili profil. Kada se suočila sa “neizvesnom budućnošću” Džesi je napravila video koji je objavila na Jutjubu i u suzama rekla da sada mora da radi posao od 9 do 5. Za Džesi je izgleda svakodnevna obaveza miliona ljudi veoma nesrećna okolnost. S obzirom na to da nam je savremeno doba donelo niz novih profesija – jutjubera, blogera, vlogera u kojima u većini slučajeva, ne baš umetničke i profesionalne sposobnosti privlače pratioce a samim tim donose i zaradu, Džesina reakcija je i normalna. Iako se meni apsurdnim čini kačenje fotografija „ja na pijaci“,“ja u trenerci“, „ja u kafani“, „ja u kupatilu“ ili objava snimaka u kojima često ne možete da uhvatite ni početak ni kraj, a kamoli suštinu, ne mogu a da ne skinem kapu na inovativnosti ili možda šarmu kojim su zaradili pratioce, htedoh reći novce. Pa eto, porodica Kardašijan, kao pioniri rijalitija, dozvolili su milionima ljudi širom sveta da zavire u njihove sobe, kupatila, prate porođaje, svađe, pijanstva. Ne mogu a da ne zaključim da je taj full time job, zapravo, sa moje tačke gledišta, daleko naporniji od rada od 9 do 5. Zamislite da celog dana morate da razmišljate koji je najbolji trenutak za fotku, da sebi ne smete da dozvolite da budete nesređeni, da nemate pravo na odmor, da i kada niste raspoloženi i ne priča vam se, morate da kačite snimak ili pišete o radosti i veselju. Jednostavno rečeno nemate prava na privatnost i nemate vremena za sebe. Radije ću da pečem kolače za one koje poznajem, vozim se među nekolicinom nepoznatih ljudi u prevozu, smejem sa svojim kolegama, plačem u svoja četiri zida pre nego pred kamerom ili gledaocima na Jutjubu. Nema cenu biti svoj i onakav kakav želite da budete, a ne kako od vas baš uvek očekuju. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/PhotoMIX-Company, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Svako malo pa nam je država nešto kriva. Ma, nemojte, molim vas. Gde god nismo mogli sami da rešavamo probleme, kukali smo za državom kao za Markom Kraljevićem kod Domanovića. Kad god je pokušala da se umeša, bila je kriva. Kad se umešala, bila je trapava kao slon u staklarskoj radnji. Gde god ona sirota integriše, sređuje, rešava, ukrupnjava, subvencioniše, kreditira, dobijemo vojnu muziku koja izvodi Mocarta. Ili, ako vam je jednostavnije, frulu koja svira Armstronga. Sve je država uredila, sredila je zakone, ali mi smo krivi. Mi smo oni koji škripe i stalno zanovetaju. Nisam ni ja mnogo drugačiji. Evo, majke mi, nisam podizao kredite u švajcarcima, ali bez obzira na to, neću da stajem na muku državi koja sad ne zna šta će da radi sa dužnicima ako banke ne budu htele da uđu u aranžman. Već znamo da neće; pa same su rekle da nisu socijalne ustanove. Jadna država nije znala ni za vakcine za prvake, a ni za lekove za trudnice. Kako su nam objasnili, nije prošao tender na vreme, pa proizvođač nije isporučio dovoljne količine, ili nije imao dovoljno sirovina, a država je sve svoje obaveze isplatila, i očekuje se da ta porudžbina bude isporučena pre roka koji je već istekao za sve koji čekaju. Zbunjujem vas? A kako je tek našoj državi? Svake godine neko zatrudni ili krene u školu. Ko će to sve da upamti? Zato kažem, pleh muzika i Mocart. Frula i džez, može, ali nije to ono pravo. Neke „nerazvijene“ zemlje u Evropi su, kako mi javlja jedan prijatelj, odlučile da se iz svega u šta ne moraju da se mešaju – isključe. Šta će im to luksuziranje? Jednostavno i nenametljivo skupljaju poreze, a sve mogućnosti u kojima njihovi službenici imaju šansu da gurnu prste u pekmez, izbegavaju u širokom luku. Zamislite samo, koliko sada naša država treba da se iz najboljih namera umeša u projekte koji će nam doneti srljanje u svetlu budućnost, a da niko ne umoči prst u punu teglu zarad vlastitog progresa? Rekoh da je onomad drugi put među Srbima bio i Marko Kraljević, pa odavde pobegao brže-bolje tamo odakle je stigao. Pa, kad on nije  mogao sa nama, kako će onda država, koju sami izazivamo da u našim životima glumi margarin? Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/cosmix , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica o jednakosti

Još jedan 8. april, Međunarodni dan Roma, prvobitno ustanovljen da slavi romski jezik, kulturu i simbole, zapravo je podsećanje na probleme sa kojima se suočavaju – nezaposlenost, siromaštvo i neuređena naselja u kojma žive. Bez obzira što siromaštvo i nezaposlenost ne biraju naciju, činjenica je da predstavnici ove nacionalne manjine, ma gde da žive u Evropi, teško dolaze do posla, a sve to prate i dikriminacija i predsrasude. Još nismo zaboravili slučaj naše operske pevačice Nataše Tasić, koju su javno pretresli u jednoj prodavnici misleći da je nešto ukrala. Iako je, kada je zapištao senzor, pored Tasićeve, iz radnje izlazilo još troje ljudi, samo su nju zaustavili, jedinu Romkinju. Iako je posle dobijala izvinjenja iz radnje, Tasićeva je tvrdila da takvo poniženje nikada nije doživela. Naravno da među svim nacijama ima loših i dobrih ljudi, ali ne možemo na osnovu nekolicine smatrati da su svi takvi. Nismo svi potekli iz zdravih sredina i porodica u kojima smo stekli radne navike. Nismo svi imali priliku da odrastamo u stanovima ili kućama koji imaju i struju i vodu i da imamo prilike da se kupamo svakoga dana. Da nam se ne nameće brak pre završene osnovne škole, ako u istu uopšte i idemo. Možda je put sticanja radnih i zdravih životnih navika za nih teži, ali nismo li svi kao društvo u obavezi da im, umesto izvorne porodice, damo dobre primere. Da budu isti u đačkim klupama. Da budu najbolji drugari vaše dece. Da zajedno pišu seminarske radove sa svojim vršnjacima. Da im pružimo šansu da nauče kako da budu zdravi i dugovečni. Možda je za mnoge od njih borba sa vetrenjačama i etiketiranje, razlog za odustajanje i prihvatanje života kakav im je ponuđen. Vaspitana sam da je u životu važno samo kakav je ko čovek, a da nacija i vera zapravo nemaju veze sa kvalitetom vaše ličnosti. S tm u vezi, rad na prihvatanju mora biti obostran, a čini mi se da smo kao društvo počeli da, slikovito rečeno, otvaramo vrata i dajemo im šansu za promene. Želim da verujem da će sledeći 8. april svima pružiti lepše statističke brojke. A i da će među svima nama biti više ličnih, pozitivnih primera. Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Najsrećnija crtica na svetu

Finska je najsrećnija zemlja na svetu, a nekadašnji pobednik, Norveška, nalazi se na drugom mestu. Ovo istraživanje je sprovedeno na osnovu praćenja šest varijabli: prihodi, stepen slobode, poverenje, životni vek, socijalna podrška i velikodušnost.

Prema podacima iz tog izveštaja, Srbija je na 78. mestu, Crna Gora je na 82, a Hrvatska jedno mesto niže. Iako je osećaj sreće individualna stvar, te ne možemo komentarisati da li su Finci zaista najsrećniji, ali sudeći prema ovom izveštaju, zemlja u kojoj žive očito jeste najsrećnija za život. Kako je ovo naše podneblje oduvek bilo turbulentno, gledajući istorijski dešavanja, i ne čudi da baš i nismo u vrhu lestvice. Ne možemo reći da se kao narod nismo borili za bolji život, samim tim i srećniji, ali prema poziciji koju zauzimamo na ovoj listi, ispunjavanje kriterijuma za srećnu zemlju još nam je daleko.

Kako se vi borite za srećniji život? Da li se svakodnevno trudimo da iz sebe izvučemo ono najbolje i svakodnevne obaveze ispunimo na najbolji način? Da li se trudimo da ispravnim životom ovaj svet učinimo boljim? Da li nam je iskrenost sastavni deo života? Verujem da ste na većinu ovih pitanja odgovorili potvrdno, a verujem i da je većina vas u toj grupi. Gde su onda te linije koje nikako da dostignemo? Verujem da mnogi od nas nisu baš najzadovoljniji životom koji trenutno žive, ali isto tako verujem da velika plata nije jedini razlog za tu sreću. Ko je uopšte zaslužan za status najsrećnije zemlje na svetu? Želim da odgovor na ovo pitanje što pre pronađemo, ne samo zbog sticanja statusa, već zadovoljstva svakog pojedinca koji taj status oslikava. Sloboda, poverenje, životni vek, velikodušnost su samo neke od stavki koje odražavaju našu sreću kao zemlje. Evo, krećemo u novi dan, novu radnu nedelju, zapravo novu srećnu avanturu. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Myriams-Fotos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica o nestajanju

Turisti, izletnici, ribolovci i svi koji se dive prirodnim lepotama Tare ovih dana ne mogu da se načude na šta liči Zaovinsko jezero, vodni dragulj okružen šumama Pančićeve omorike. Mnogobrojna klizišta oko akumulacije Zaovine pokrenula su se proteklih dana kao posledica naglog ispuštanja vode iz jezera, koja je korišćena za proizvodnju električne energije. Jezero je ispražnjeno bez milosti, a većina ribljeg i biljnog fonda je izgubljena. Meštani ovog kraja od juče su samo nemi posmatrači jer su njihove kuće ugrožene zbog pojave klizišta. Ljudi trpe, priroda trpi, kao i biljni i životinjski svet, a logičnog objašnjenja još nema. S obzirom na to da prošla godina, kao i ova zima, nisu bile sušne, postavlja se pitanje koji je razlog naglog ispuštanja, odnosno, isušivanja jezera nadomak nacionalnog parka. Ne želim da verujem da će ovaj ekološki incident, ako tako kao laik mogu da ga nazovem, ostati bez objašnjenja ili pravog, logičnog razloga. Ne želim da verujem da neka ishitrena odluka stoji iza ove nebrige o prirodi od koje, zapravo, svi živimo. Još se ne stišava ni bura oko akcije pokrenute na društvenim mrežama oko sprečavanja izgradnje mini-hidroelektrana širom Srbije, a svedoci smo još jedne nebrige o eko-sistemu. Da li ćemo i mi koji živimo kilometrima daleko od ovog vodenog dragulja biti nemi posmatrači nestanka jednog jezera, kao što je to slučaj sa meštanima i zaposlenima u Nacionalnom parku Tara? Sada mi se bacanje papira po ulicama i zelenim površinama i ne čini tako dramatično, mada se sve to može nazvati jednim imenom – nebriga. Ne bih želela da kao društvo, kao zemlja, dozvolimo da nam prirodna i istorijska dobra čuvaju međunarodne organizacije, poput Uneska, a ne mi sami. Stvoreno za uživanje, a ne za uništavanje. U isčekivanju boljih vesti, želim vam dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/joergweitz, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Motivaciona Crtica 

U Hrvatskoj je protiv jedne poznate motivacione govornice podneta krivična prijava zbog nadrilekarstva. U javnosti je postala poznata zahvaljujući brojnim javnim ličnostima, koje tvrde da im je njen lajfkoučing pomogao. Ona se preko svog Jutjub kanala svakodnevno obraća velikom broju ljudi i motivacionim govorima pomaže im, kako kaže, da postanu uspešni u svojim profesijama, poboljšaju kvalitet života, a od skora “leči” ljude i od raka, tvrdeći da ne moraju da uzimaju terapiju i da će sve biti u redu. To je bila kap u čaši, pa je reagovalo hrvatsko Ministarstvo zdravlja. U ovu priču uključili su se i psiholozi, tvrdeći da medicina i psihologija poznaje fenomene tzv. medenog meseca, kada čovek oseti kratkoročno poboljšanje. Svi ti savremeni gurui zapravo podstaknu ono što je u medicini dokazano kao placebo efekat. Kada to kratkoročno dejstvo prođe, ovi učitelji života počnu da vas ubeđuju da ste blokirani na nekom nivou i da zapravo ne razmišljate pozitivno, jer bi u suprotnom ozdravili. Dotična motivatorka tvrdi da nikada tokom javnog rada nije naišla ni na jedan primer kojem je štetilo osveštavanje o snazi misli i sposobnosti našeg tela da snagom vere, misli i emocija pomognemo sami sebi u ozdravljenju. Zbunjujuće? Naravno da postoje ljudi koji ne umeju sami da premoste neki životni problem ili ne umeju da prevaziđu depresivna stanja i tada se obraćaju stručnjacima. Kako je ceo svet postao prostor suviše težak za život, ovi savremeni psiholozi iliti učitelji života, našli su plodno tlo da svojim autoritativnim govorima ubede ljude da im zapravo samo svakodnevne afirmacije mogu pomoći. Ne bih ih trenutno osuđivala, jer su svoju sposobnost da se glasno i jasno izraze iskoristili da popularizuju novu profesiju, a uz to i zarade. Ne bih napadala ni ljude koji se okreću takvom vidu životnog “potpomaganja”. Ali se pitam da li je došlo vreme da moramo da platimo da bi nas neko ubeđivao kako smo dovoljno lepi da nas svako zavoli ili da zavolimo sebe? Da li zaista moramo da platimo da nas neka nepoznata ličnost ubeđuje kako smo dovoljno snažni da prevaziđemo svaki problem, da smo dovoljno hrabri da pravimo životne rezove, da smo dovoljno sposobni da svoje životne planove i ciljeve i ostvarimo? Pa to skoro isto radi i vaš frizer. Nova frizura čuda čini, jer taj lepši odraz u ogledalu vas puni super energijom, kada mislite da sve možete. Možda nismo svi snažni da podignemo 100 kilograma tegova, kao što nismo ni svi snažni da kao leptirići preguramo sve izazove. Ali ih ipak izguramo. Kao i ovaj dan pred nama. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/geralt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Bicilistička Crtica

April u Beogradu je, i pored lepog vremena, za Beograđane počeo prilično napeto. Prvi radni dan obeležila su uglavnom kašnjenja, nerviranja u prevozu koji se suviše sporo kretao, a sve zbog zatvaranja Trga Republike, što je stvorilo velike gužve u većini prilaznih ulica. Međunarodni dan šale za većinu žitelja prestonice nije baš bio smešan, dok su molili vozače autobusa da izađu iz prevoza ne bi li svoje dalje putovanje nastavili peške. Gotovo u isto vreme počela je i akcija „Parkiraj i bicikliraj“. Na Adi Ciganliji, Obilićevom vencu, kod Centra Sava i SC „Milan Gale Muškatirović“ postavljena su bicikl parkirališta, na kojima je korisnicima Parking servisa omogućeno da preuzmu na korišćenje bicikle. Nisu li čuveni Monti Pajtonovci pevali da život treba uvek gledati sa vedrije strane? Ne mogu a da onda ne pomislim da neko drugi umesto nas misli o našem zdravlju i ekologiji. Ako na posao ili bilo koju destinaciju u vreme takozvanih špiceva ne možete prevozom ili autom, možete peške ili biciklom. Samim tim izmene u saobraćaju, ako ste biciklo-osvešćeni, neće vas pogađati, a pritom, bićete extra fit. Da ne spominjem da kreće toplije vreme, pa ćete sebe poštedeti i svih lepljivih susreta u autobusima u kojima ne rade klime, a sa vama se prevoze i oni kojima lična higijena nije baš jača strana. Pa nije li lakše svakoj situaciji doskočiti, a izbeći nepotrebno nerviranje, kada smo već u pat gradskoj poziciji. Dok ne dočekamo metro, bar na ovaj način možemo da ličimo na evropske i svetske metropole. U njima je vožnja biciklima i svim ovim inovativnim trotinetima najnormalnija stvar. Pa nije li nas vedar i domišljati duh oduvek krasio? Dobro vam jutro.

(Foto: pixabaz.com/Free-Photos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. april – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Prvoaprilska Crtica

Neću vas na početku proaprilski slagati, niti ću smišljati duhovite smicalice, ali imam nameru da vas podsetim na značaj smeha i zabavljanja. Verujem da vas sama činenica da nekoga želite da zabavite usrećuje, a smišljanje malih, slatkih prevara za prvi april je podjednako zabavno kao i smeh nakon uspele šale. U teškim vremenima ljudi su se oduvek šalili na račun teškog života, turobnih dešavanja ili loše situacije u kojoj su se našli, kako bi bar za trenutak sve to sivilo bilo bar lakše. Zabavljanje i izvrtanje stvarnosti na duhovit način čini nas jačim, zar ne? Smejati se i kada vam nije do smeha i psiholozi nazivaju pobedom. Bude se receptori u mozgu koji organizmu poručuju da smo dobro, a samim tim se i osećamo bolje. Sećate se da ste takođe negde čuli da smeh produžava život. A svi želimo da živimo zdravi, što duže. Smešno mi je bilo kada se polemiše i o kalorijskom uticaju smeha. Stomačni mišići se grče, samim tim trošite kalorije. Smejalice na licu, tačnije bore koje nastaju zbog grčenja pri smejanju, kažu da takođe pozitivno utiču na tonus lica, pa smo zbog toga i lepši. Nema smisla uopšte nabrajati sve benefite smeha, kada i sami znate koliko je samo dragocen. Kada ste se poslednji put smejali od srca? Kad god da je to bilo, a želim da verujem da je bilo juče, znate i sami kakav je osećaj to izazvalo u vama i kako vam se odjednom izbistri pogled, a u grudima osećate neku prijatnu ispunjenost. Ja volim da se smejem, zaista. Oduvek sam volela da uveseljavam osobe pored mene, ali nisam baš uvek bila nasmejana. Ali kao i sve, i to sam naučila. Dozvolila sam sebi da u teškim situacijama gledam na njih sa dozom ironije. Sem zabavljanja drugih, počela sam da zabavljam i sebe. Smejem se od srca često, ne samo prvog aprila. Poznati američki humorista i pisac Mark Tven je na temu prvoaprilskih šala izjavio: “Prvog dana aprila saznajemo kakvi smo ostalih 364 dana u godini”.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/StockSnap, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Pomerena Crtica

Dočekali smo proleće, a već za vikend prelazimo i na letnje računanje vremena. Naime, svi oni koji rade u nedelju ujutru, spavaće sat manje, jer ćemo časovnike pomeriti za sat unapred. Ali time će dan trajati duže u odnosu na zimski period. Ali i tome će doći kraj 2021. Evropski parlament je rešio da ukine višedecenijsku praksu polugodišnje korekcije sata. Ja sam nekako više letnji tip, pa mi uvek više prija duži dan. Mada ću sada morati da sačekam neko vreme da dolazak na posao opet bude po dnevnom svetlu, a ne po mrklom mraku. Mnogi će se još neko vreme buditi sat ranije, a potrebu za snom osećati ranije nego što sat pokazuje. Ali kao što se svemu prilagođavamo, tako i naš organizam, savršena mašina, za najviše mesec dana, biće ponovo u fazi kada o vremenu na časovniku neće ni razmišljati. Baš kao i sa svim situacijama u životu. Malo se bunimo, negodujemo, a onda prilagođavanje učini svoje. Ali, rekla bih da što smo prilagodljiviji, to nam sve u životu i pada lakše. Kada bismo se potrudili da baš svaku situaciju pojednostavimo, verujem da ne bi bilo nervoznih ispada, stresa i skakanja pritiska, a naš mentalni sistem i fizičko zdravlje bili bi, takoreći, ravna linija. Ne, to ne znači da ste flegman, već samo realni i trezveni. Baš kao što je i vaš organizam u odnosu na uticaje iz prirode. Možda ste tromi i mrzovoljni kada je tmurno vreme, ali vaš organizam zapravo i dalje funkcioniše. Baš kao i kada je sunčano, samo su vam misli bistrije, a raspoloženje bolje. Tako da, kada vam u nedelju ili ponedeljak sat bude zvonio, a napolju se možda još nje razdanilo, pa je i ustajanje teže, budite jači od svoje glave. Jer zna se ko je gazda. A ako on kaže da je stvar pod kontrolom i u vinklu, kako kažu majstori, onda će i dan biti takav. Bar do oktobra, kada ćemo satove vratiti unazad i krenuti u novi ciklus. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/raggio5, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Odlazeća Crtica

Istraživanje Instituta za razvoj i inovacije pokazalo je da odlazak mladih u inostranstvo, Srbiju godišnje košta i do dve milijarde evra, mereći se sredstvima uloženim u njihovo obrazovanje. Tačan broj onih koji odlaze nije poznat, ali procene su da godišnje iz Srbije ode i do 49.000 ljudi. Užasno velika brojka. Nije iznenađujuća, moram priznati, s obzirom na težak put dolaska do posla u Srbiji, a i kada se domognete nekog zaposlenja, najveći procenat ljudi je nezadovoljan malim primanjima, a često i statusom. “Odliv mozgova”, kako se popularno govori, od devedesetih godina se ne smanjuje. Svake godine na hiljade mladih ljudi prelazi granicu naše zemlje u potrazi za boljim poslom i lagodnijim životom. Ne lakšim, ali lagodnijim. Krajem devedesetih sam i ja ostala bez nekoliko prijatelja, koji su bolji život potražili ne samo u Evropi, već na drugim kontinentima. I svako od njih je imao istu rečenicu pred odlazak – nemam perspektivu ovde. Nekolicina nas koji smo ostali imali smo sreću da bar radimo posao za koji smo se školovali i koji volimo. Ne mogu reći baš uvek ispunjeni, jer su sastavni deo naših života bili i neizvesnost i honorarni statusi i kašnjenje zarada. E pa, sa tim se neki ne mire i na teži način pokušavaju da dođu do pristojnog života. Od svih koje poznajem, niko se nije vratio. Nije taj život tamo daleko baš lep kako se čini svima nama koji se za svoje parče neba borimo na ovim prostorima. Puno je neprospavanih noći, puno je udarničkih 12-časovnih, a nekada i dužih radnih dana, hronična nostalgija za porodicom i prijateljima. Ali postoji i onaj drugi tas, na kome je mesečno preživljavanje daleko lakše, na kom su vam dostupnija životna zadovoljstva u vidu putovanja, kreditne kupovine kuće. Svaki životni izbor ima dve strane. Svi oni koji su ostali, svesno ili zato što nisu imali mogućnost da odu, uz sve teškoće da prežive i da se snađu u nekada haotičnim dešavanjima, imaju po neko životno zadovoljstvo. Odlazak svih za boljim životom van granica Srbije mi je jasan, kao što mi je jasan i razlog ostanka mnogih. Nije mi jasno, zašto se posle 30 godina brojka sa početka priče ne smanjuje. Zašto je još uvek za mnoge bolji život tamo negde? Verujem, ne zato što je lakši, već zato što im se alternativa ne dopada. Želim da verujem da će se ta alternativa promeniti. Bar za neke buduće generacije. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/TheAndrasBarta, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Ima para u Srbiji. Zaista, lepo se ovde živi. Malo-malo pa neko nađe pedeset, sto ili dvesta hiljada nečega u stranoj valuti. Uvek su to neke pare za lečenje, ali nekako su mi mnogo nemarni ti koji su tako teško došli do tih novaca. Još mi je čudnije kad se čestiti pronalazači žale novinarima kako im niko nije ponudio čast, a i da jeste, oni to ne bi prihvatili. Uzmi, brate, sam, ako ti se uzima. Šta ima da čekaš na pravdu? Ako ti se ne uzima, a šta će ti „hvala“ preko novina i televizije? Još kad čujem da je pošteni nalazač policajac, pomislim, pa zar njemu nije posao da traži i pronalazi ne samo pare već i lopove. Nisu više samo lopovi bogati, ima i ostalog sveta koji je počeo da koristi blagodeti našeg razvoja. To je uvideo, odmah posle predsednika, i ministar ekologije koji nam je svima natrljao noseve zato što vozimo krševe starije od deset godina. Baš smo neodgovorni. Malo nam je to što je benzin skup, a Srbija groblje evropskih krševa starih samo petnaest godina, nego bismo da budemo trovači nesačuvane prirode i vlastitog zdravlja? Umesto kršem, na posao ili kod lekara možemo biciklom, ili još bolje, pešice. Kao da žurite za autobusom, savetuju lekari. Ovde se inače nigde ne žuri, pogotovu ne za gradskim autobusima, jer ako ih ima, nema vozača koji bi ih vozili. Ako ih nema, onda opet isto. Iako su današnji autobusi u najvećem broju slučajeva izrađeni po svim standardima, ekološki bezbedni, ispravni, čisti – džaba. Ne vredi. Usisa nam vozače zapadna Evropa za 2.000 evra mesečno, šaljući nam nazad polovna vozila kojima će neutralisati svaki rizik po zdravlje svojih građana, ali vozače drži u svom skutu. E, moja Srbijo, trebaće ti mnogo poštenih nalazača da vratiš sve što ti se osipa ili uvaljuje. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica za nezaborav 

Već nekoliko dana razmišljam o tome koliko je čovek spreman i sposoban da neke najstrašnije događaje u svom životu prevaziđe i potisne. Malo teže zaboravi. Pre 20 godina, građani Srbije preživljavali su takve scene. Živeli smo 78 dana u strahu, neizvesnosti, suzama. Verujem da oni koji su već dve decenije bez članova porodice, prijatelja, komšija, nisu zaboravili. Baš kao što i oni koji nisu nikoga izgubili, ne mogu da zaborave osećaj straha i nemoći, ali i nepravde. I oni čiji su se životi pred ulazak u novi vek zauvek promenili. Sa druge strane, život vas tera da idete dalje i svakoga dana zabašurite po jedan segment teških emocija i ružnih sećanja. Svako od nas je na svoj način preživljavao dane i noći, baš kao i ovih 20 godina. Zaista neverovatno – dvadeset godina. Duboko smo potisnuli neka sećanja i osećaje, ali neverovatno je koliko vas zvuci i slike u sekundi vrate u tu ’99. godinu. Svake godine u ovo vreme javlja se ona ista nelagoda u stomaku, misli i emocije su uzburkane, a niz leđa svih nas prolazi neka jeza. U tim neprijatnim situacijama, verujem da neki od nas pomisle koliko smo zapravo povlašćeni, jer nam je data šansa da iznova doživljavamo proleće i cvetanje, mnogo lepše nego pre 20 godina. Da iznova uživamo u osmesima dragih ljudi. Da nas ponese lavina zadovoljstva kada se desi nešto lepo. Da se osmehnemo sećajući se onih kojih nema. Nepravda učinjena nad ljudima i našom zemljom je nepravda i posle 20 godina. A biće i za 20. I tada ćemo se sećati svih nedužno poginulih. To je ljudski. Baš kao što je i ljudski potisnuti jaku bol. Svaki dan po jedan osmeh, za svakoga od njih. Da se ne zaborave. Dobro jutro.

(Foto: rts.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Generacijska crtica 

Brus Vilis se ponovo oženio – žena mlađa od njega 20 godina, a u Srbiji portali i društvene mreže usijali su se od tekstova o Miljani i Milojku, koji se, kako tvrde, vole kao tinejdžeri, mada je, doduše, tom dobu bliža Miljana, koja ima 21 godinu, a njen izabranik “samo” 74. Oduvek su razlike u godinama partnera bile predmet polemika, osuda i rasprava. Izazivale su reakcije porodice, prijatelja, a u slučaju poznatih ličnosti mediji nisu prestajali da istražuju šta je pozadina takvih veza – novac ili prava ljubav. Takođe, stiče se utisak da je društveno prihvatljivije da muškarci budu sa mlađim ženama, nego kada se starije dame pojave sa dosta mlađim partnerima. Ali, na čiju god stranu da stanete, ne možete a da se ne zapitate kako ovo dvoje zaljubljenih funkcionišu, uzimajući u obzir čuveni jaz među generacijama. Roditelji ne mogu uvek da razumeju poteze svoje dece, jer su, kako klinci kažu, matori. Takođe, taj generacijski jaz, neretko izaziva i svađe. Pitam se kako onda u ljubavnim vezama sa ekstremnim razlikama u godinama, generacijski jaz ne igra nikakvu ulogu. Čito, bar ne presudnu. Mediji nastavljaju da istražuju da li je ljubav ovo dvoje zaista iskrena, da li ih vezuju novac, želja za medijskom popularnošću ili nešto treće. Nemam nameru da ovakve veze osuđujem ili branim, ali ne mogu da se otmem utisku da se u svakoj vezi sa velikom razlikom u godinama, prva sumnja baca na ljubav, koja je srž svakog odnosa, prijateljskog ili emotivnog. Da li to znači da je došlo vreme da svi treba da preispitujemo naše odnose? Ili su na skriningu samo oni koji su u startu obeleženi kao nešto “van klasičnog”? Vreme će pokazati, kao i uvek. Baš kao i u slučaju golupčića sa početka naše priče. A vreme koje sledi, prilika je da i mi učvrstimo sve odnose. Bez obzira na godine. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/pixel2013, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Crtica o temelju života – vodi

Voda je temelj života i osnovni sastojak svakog živog bića, a ipak ne vodimo dovoljno računa o racionalnoj potrošnji i njenoj čistoći. Od pre 25 godina ceo svet 22. mart obeležava kao Svetski dan voda, s namerom da istakne njenu važnost. Bližimo se vremenu kada će potreba za vodom premašiti zalihe, a neke od prognoza nisu baš optimistične. Govori se da će do 2025. godine dve trećine čovečanstva osetiti ozbiljan nedostatak vode. Strašno je što više od jedne milijarde ljudi na planeti nema pristup pijaćoj vodi, a šest hiljada dece mlađe od pet godina svakog dana umire od bolesti prouzrokovanih zagađenom vodom. Verujem da se u sredinama gde je voda dostupna malo ko zapita da li je racionalno troši. Stručnjaci nam ukazuju da će Srbija pre ili kasnije osetiti posledice nebrige za otpad, koji često završava u našim rekama. Nisu retki slučajevi nepropisnog ispuštanja otrovnih materija u reke od NN lica i pomora ribe i bilja zbog toga. Početkom devedesetih, kada zbog situacije u zemlji nismo bili u prilici da putujemo, beogradske reke su nam bile jedina prilika za kupanje u prirodi. Imala sam sreću da je moj drug iz razreda imao splav na Adi Međici, poznatoj prirodnoj oazi, koja je i danas sklonište od gradske verve za zaljubljenike prirode. Čitavo leto provodili smo na tom ostrvcetu, trčeći po šumi i, naravno, kupajući se u Savi, koja je bila zelena, rečno mirišljava i nezagađena. Pre nekoliko meseci sam imala prilike da putujem Istočnom Srbijom i uživam u raskošnoj lepoti Dunava, koji je na pojedinim mestima slika i prilika mora. A onda, na nekim obalama vidite gomile đubreta, koje su za sobom ostavili oni koji od prirode samo uzimaju, ali za nju ne haju. Kao i oni koji su spremni da iz svojih postrojenja u reke ispuštaju otpadne, često i otrovne materije. Država kontroliše, ali ne može baš na svakoj obali da čuči po neki inspektor. Valjda svest ljudi o značaju voda, reka i prirode uopšte, treba da bude ogromna, kao što je ogromno sve ono što nam reke pružaju. Odgovornost prema vodama, rekama i prirodi je odgovornost prema ljudima uopšte, sadašnjim i budućim generacijama. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. mart – Crtica)

Piše : Milena Milićević

 

Srećna Crtica

Juče smo obeležili Svetski dan sreće. Ujedinjene nacije su 2012. usvojile rezoluciju čiji je cilj da se poveća svest o važnosti potrage za srećom i dobrobiti za svetsku populaciju, s obzirom na to da je potraga za srećom osnovni ljudski cilj. U opštem životnom metežu i brzini življenja, zapitate li se ponekad – da li ste srećni? Sreća je individualni doživljaj jer ono što je za nekoga sreća, za vas možda nije. Pojedinci su srećni svakog jutra jer su se probudili. Neko je srećan dok uživa u kratkim dnevnim ritualima. Sreću osećaju mnogi u trenucima koje provode sa svojom porodicom i prijateljima. Sreća nije samo zanos koji vas ponese u nekim radosnim trenucima. Sreća je onaj unutrašnji, lični osećaj sa kojim se budite, ležete i živite. Možda je mnogo puta zamaskiran nervozom koju osetite u toku dana u prevozu, čekajući u redovima u radnji ili pošti, bilo kojim vidom nepravde, lošim vestima… Često smo i bezrazložno ljuti na sebe jer ne vodimo život kakav bismo hteli. Ali baš tada se treba zapitati – čemu to težimo? Savršenstvu? Prosečnosti? Ili sreći što imamo i to što imamo. Nije bezveze neko davno rekao da život čine male stvari, pa je sreća i u trenucima dok ispijate prvu jutarnju kafu, u osmehu osobe koju ste prvu sreli ovog jutra, u povratku kući u svoju oazu, u proleću i prizoru probuđene prirode. Često kažemo da živimo u ludom vremenu, neizvesnom i punom teških slika i događaja. Tada i gubimo iz vida osnovni ljudski cilj – potragu za srećom. Ako imamo bar jedan odgovor na pitanje šta je za nas sreća, na dobrom smo putu. Prolećno sunce sviće. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/jill111, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Bila je to jedna ozbiljna žena od pedesetak godina. Rodila se u Mačvi. Tamo je i odrasla. Udala se u treće selo koje je bilo udaljeno od njene rodne kuće deset kilometara. Bio je to odličan izbor, jer je osim što se udala iz ljubavi, bila blizu svojih. Radila je u polju, bavila se stočarstvom, održavala domaćinstvo, podizala troje dece. Odlazila je i svojima u mobu, da im pomogne. Ništa joj nije bilo teško, uvek je govorila da ima snage i zdravlja da sve postigne. Nikada nije išla lekaru. Nije čak imala ni overenu zdravstvenu knjižicu, a i lična karta joj je bila istekla. Živeći na selu, nije mnogo osetila NATO bombardovanje Srbije pre dve decenije. Najvažnije joj je bilo da su deca dobro i zdravo, i kad se rat završio nastavila je da živi i radi, duboko osećajući posledice rata. Muž joj je bio dobar čovek. Često joj je govorio da ne treba toliko da radi, da bi bilo dobro da se malo odmori, da zajedno odu negde. Zaista, ništa nije bilo prepreka da ode u banju ili na more. Decu su zbrinuli, gotovo da su sve poslove oko kuće i imanja pozavršavali. Imali su dovoljno novca da i sebi priušte neka sitna zadovoljstva. Međutim, uporno je izbegavala uživanje, uživajući samo u rezultatima napornog seljačkog života. Onda je samo pala u postelju. Niko nije znao šta se sa njom desilo, pa je izgubila onu zdravu boju u licu, jedrinu i kilograme kojih i nije bilo na pretek dok je bila zdrava. Postala je senka koja se samo podizala iz kreveta da popije malo vode. Hranu skoro nije ni uzimala bar desetak dana. Onda se muž zabrinuo, poveo je kod najboljeg lekara, stigli su rezultati analiza, i bilo je kasno. Bol u grudima se pojačavao, onda je sve otišlo predaleko. Raširilo se, metastaziralo. Nije bilo spasa, otišla je ubrzo, noseći u sebi ostatke tragova koje su za sobom ostavili nebriga o zdravlju, zlokobne čestice iz bombardera i težak život. Rak dojke je jedan od vodećih uzroka smrtnosti kod žena u Srbiji. Bitku sa ovom bolešću svake godine izgubi oko hiljadu šest stotina žena. Danas je Nacionalni dan borbe protiv raka dojke. Toliko.

(Foto: rts.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

 

Uniformisana Crtica

Ako ste se juče vozili gradskim prevozom u Beogradu, možda ste primetili novi dres kod vozača. Naime, oni su u obavezi da nose uniforme, odnosno, da svi budu jednolično obučeni. To me podsetilo na nekadašnje pravilo u školama, kada su osnovci, ali i srednjoškolci, nosili plave kecelje. Sećam se priče moje mame da je to pravilo uvedeno posle rata, kako ne bi bilo klasnih razlika, odnosno, da deca iz sriomašnijih porodica ne bi patila ako vide svoje drugare koji su bolje obučeni. Takođe, vodilo se računa i o pristojnosti jer je omladina bila, takoreći, zakopčna do grla. S obzirom na to da se dosta govori o tome kako omladina, pre svega devojčice, dolazi odevena u škole, nekoliko godina unazad najavljuje se moguće ponovnog uvođenje uniformi u škole. Ne mogu da kažem da ova ideja nije dobra, jer bih često skinula svoju jaknu i ogrnula oskudno obučene devojke. Ali sa druge strane, škola nije jedino mesto gde možete videtu tu mladalačku težnju da budu stariji nego što jesu. Često se u ovu priču upliću i roditelji, pa se postavlja pitanje zašto dozvoljavaju da deca iz kuće izlaze često neprimereno odevena? Promenilo se pravilo da odelo ne čini čoveka jer nas sa svih strana bombarduju da moramo da imamo originalne frizure i moderne krpice, žene treba da prate trendove u šminkanju i kozmetici, pa je fizički izgled preuzeo primat. Da li će uniforme promeniti sliku sa ulica i u zvaničnim ustanovama? Neće, ali će nas učiniti pristojnijim. Za početak. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Clker-Free-Vector-Images, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Pretprolećna Crtica

Iako kalendarski proleće stiže za dva dana, ovog vikenda zima je posustala, a priroda se probudila. Procvetale su krošnje drveća, cveće buja, ptice cvrkuću i pre svitanja, najavljujući izlazak sunca i toplo vreme, a ljudi su svaki sat slobodnog vremena iskoristili da udahnu najavu proleća u vazduhu, upiju zrake, skoro pa letnjeg, sunca i napune ulice, šetališta, parkove i bašte ugostiteljskih objekata. Ono što me je obradovalo ovog vikenda, jer imam želju da među redove ove Crtice umetnem ona lepša i prolećna dešavanja, su lenja izležavanja na travnatim površinama širom Srbije. Na društvenim mrežama su se delile slike sa brojnih izletišta, na kojima se izležavalo na travi, smejuljilo, a ponešto se i pojelo. Nisu zanemarene ni slike cvetanja drveća i cveća, koja kao da su probudila sve zimske spavače. I sama sam imala prilike da vidim razdraganu decu kako slobodno trče. Bilo je i padova, ali bez suza, jer su očito omađijana suncem i slobodom pred sobom, zaboravila da su ih koleno ili ruka od pada zaboleli. Zaljubljeni parovi nisu gledali u mobilne telefone već su se držali za ruke ili sedeći na klupama naslanjali glave jedno na drugo. I sama sam šetajući se pored jedne od reka, svoj energetski sistem napunila svim onim lepim i dobrim što me okruživalo. Pomalo „dosadan“ i miran prizor oko mene, smirio je moje uzburkane i uznemirene misli dešavanjima u poslednja dva dana. Život nije jednostavan, a može da bude. Nije ni lak, mada ga lakšim za življenje možemo učiniti. Pomalo stereotipno, ali istinito i životno je reći da posle svake kiše grane sunce, a posle svake zime, opet dođe proleće. A ono donosi bujanje, cvetanje, šarenilo i radost. Ovog jutra duboko udahnite. Evo i sunce se budi. Dobro jutro!

(Foto: šixabay.com/silviarita, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Posečena crtica

U okviru projekta spuštanja Beograda na reke, naša prestonica ostaje bez 155 stabala, na potezu od Kalemegdana do Ušća. Gradnja gondole, kao i pešačke staze, Beograđanima i svim gostima prestonice, treba da omogući duže pešačke ture. Ali ne pored drvoreda. Bar ne u skorije vreme, odnosno dok mladice novoposađenih 300 stabala hrasta, jasena, lipe i platana ne porastu i ozelene. Nadležne službe iznenađenim i ljutim Beograđanima, koji na društvenim mrežama objavljuju slike posečenog drveća i naslaganih debala, poručuju da je seča svedena na minimum i da stabla koja su posečena nisu bila u dobrom stanju. Moram priznati da me, kao zaljubljenika u prirodu, a i poznavanja opšte biologije o značaju zelenila u prečišćavanju vazduha, ovo pogodilo. Setila sam se slučaja od pre nekoliko godina, kada je komšinica u mojoj zgradi isekla dva drveta ispred ulaza. Moje komšije i ja smo bili pravi detektivi istražujući kada je i ko posekao drveće. Jedne noći, naša dva drvena drugara su jednostavno nestala. Ko se usudio da sebi daje za pravo da uništava zelenu oazu, koja povrh svega, nije ni njegovo vlasništvo. Kada se naš istraživački rad zaustavio na vratima naše komšinice, mislim da me je odgovor više pogodio od prihvatanja da drveća više nema. Naime, naša stambena sustanarka opravdavala se da se drveće jako razgranalo i pravilo joj je mrak, a i nije imala vazduha??? Kakav apsurd! Sem što ste bahati, vi ste i neznalica. Bez obzira što je kraj u kome živim pun zelenila i raznog rastinja, smatram da je svako od njih važno. Baš kao i postojanje svih nas na ovoj planeti. Ali o učinjenom nekada nema svrhe polemisati. Sa druge strane, ima svrhe čuvati postojeće. Ne bacati đubre po zelenim površinama, ne paliti rastinje da bi rasterali komarce, ne lomiti grane jer nam treba štap za bilo šta, a o nelegalnim sečama srpskih šuma da i ne govorim. Priroda nam toliko toka pruža, mentalno ali i fizički. Najmanje što možemo je da je čuvamo. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/MabelAmber, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Obazriva Crtica 

Zvrrrrr.

– Halo?
– Dobar dan, da li je to Milena Milićević?
– Da. Izvolite.
– Zovem ispred xy kablovskog operatera, imamo za vas, kao dugogodišnjeg korisnika, neverovatnu ponudu!
– Recite!
– Nudimo vam taj i taj paket… bla, bla, bla… i dodatne pogodnosti… bla,bla,bla… Moj direktor je rešio da nagradi oko 300.000 dugogodišnjih korisnika, pa mi je prosledio nekolicinu brojeva telefona. Tako da imate mogućnost da uštedite više od 17.000 dinara. – U redu. Pretpostavljam da je potrebno da odem u vašu poslovnicu?!
– Ne, ne, mi ćemo doći kod vas. Dobićete i telefon…
– Čekajte, prekidam ga, ja ne znam ko ste Vi, sem da ste rekli da me zovete ispred xy kablovskog operatera. I očekujete da vas pustim u kuću?
– Ja ne razumem čemu ta netrpeljivost? (pomalo ljutitim glasom). Ja Vam kažem da Vas zovem ispred xy operatera i nudim Vam neviđenu pogodnost, a Vi sumnjate i pravite pitanje oko toga!!!
– Čekajte (ponovo ga prekidam). Vi imate samo moje ime i prezime i zovete me na mobilni i očekujete da vas pozovem u svoj dom, tek tako!?!?
– Pa najmanji je problem da pozovem i saznam Vašu adresu (povišen ton i pomalo ironičan). Možete Vi da zovete poslovnicu, ali oni i ne znaju za ovu vanrednu ponudu.
– Gospodine, to što me ne interesuje vaša specijalna ponuda i što sam obazriva, ne znači da imam protiv Vas nešto lično. Još jednom Vam hvala na „ponudi“ , ali NE, hvala.
– U redu, u redu, ali samo da znate da ste propustili… bla, bla, bla
Opet ga prekidam:
– Hvala Vam još jednom, nisam zainteresovana.
– U redu, ne znate šta ste propustili.
– Hvala. Znam!!!

Ne znam koliko ljudi je prihvatilo ovu specijalnu, vanrednu, nikad ponuđenu, jedinstvenu i zlatnu ponudu?!?! Nadam se niko. Jer ne samo u današnje vreme, već u svako vreme, treba biti obazriv, jer je to odlika inteligentnih ljudi, za razliku od lakovernih. Inače, skoro nikada ni ne dozvoljavam da započne razgovor sa raznima, koji zovu i uznemiravaju nas, nudeći specijalne ponude, ali, eto, ovaj put se i to desilo A da ovakve priče ne bi ostale samo u mojim ušima i glavi, ja sam prvo pozvala taj korisnički servis i prijavila da u njihovo ime tamo neki nepoznati ljudi nude sve i svašta, a zatim sam sela i otkucala ovaj tekst. Obazrivost na prvom mestu. A onda i odgovornost. Osećam da svi treba da ukazujemo ne samo na nepravilnosti i propuste, već i na prevarante i pokušaje obmane. Ne budite lakoverni. Ne verujte svemu što čujete. Ne potpisujte baš sve što vam ponude pre nego što isto i proučite. To ne znači da ste paranoični. Samo ste pametni! Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

CRTICA o upornosti koja se nekada isplati

Nakon konstantnog pritiska od strane roditelja i medija, ogromna rupa i klizište, koje je potom nastalo, uz ogradu Osnovne škole „Pavle Savić“ u Mirijevu, konačno je koliko-toliko sanirano, a učenici ponovo bezbedni. Nepoznati investitor je, u neposrednoj okolini škole, iskopao rupu, koja je tokom zime bivala sve dublja, pojavilo se i klizište, a đake je dodatno ugrožavala i urušena školska ograda. Ne bih trenutno upadala u takozvanu rupu, baveći se time ko i gde sve gradi objekte i da li su sve bezbednosne procene urađene kako treba. Ono što me u ovoj vesti prijatno iznenadilo je istrajnost roditelja čija su deca bila ugržena. Nisu čekali da reaguje škola ili nadležne službe, već su problem lokala učinili vidljivim putem društvenih mreža i medija. A zatim su stigli i do građevinske inspekcije koja je problem rešila. I sama živim u zgradi u kojoj u 20-ak stanova žive i zainteresovani i manje zainteresovani stanari da se neki problem u zgradi ili oko nje reši. Oni “uspavani” zaboravljaju činjenicu da se nijedan problem nije rešio sam od sebe. Jer predsednik opštine nikada neće saznati za lokalni problem ukoliko, u ovom slučaju, predsednik stanara, na to ne ukaže, a mi, kao žitelji te “velike” kuće, ne budemo uporni da na isti problem ukazujemo. To je građanska incijativa na mikro-nivou. A to se onda reflektuje na celo društvo. Suviše razočarani u sistem i uspavani da pokažu prstom, građani češće pribegavaju praksi – ma nema šanse da ja nešto rešim. Pa tako rupe ispred zgrada i pored dvorišta škola ostaju otkopane, krovovi zgrada prokišnjavaju, bučne komšije bude ceo kraj, čekanje autobusa ponekad potraje mnogo duže od akademskih 15 minuta. Verujem da bi nam upornost roditelja sa početka priče, svima donela bolje uslove života. Krenimo, kako kažu, od sopstvenog dvorišta ili kamenčića u cipeli. Takođe, akcija roditelja koji su rešili problem je dobar primer da se upornost ipak isplati. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/waldryano, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Predlog zakona o poreklu imovine biće pred poslanicima Skupštine Srbije tokom tekućeg, prolećnog zasedanja. To je najavila resorna ministarka i tako podstakla obične ljude da počnu da razmišljaju ko će se naći pod udarom zakona. Svi, niko neće biti izuzet, odgovaraju u glas političari predlagači, ali i pojedini poslanici koji jedva čekaju da napokon budu otkriveni i sankcionisani svi koji su decenijama pljačkali i iskorišćavali ovu državu i ovaj narod. Ima ih, nije da se ne zna ko su oni. Srbija zna ko je sve u „ona“ vremena iskoristio šansu i od golje postao ugledni kontroverzni biznismen. Bilo je dovoljno imati nekoga ko je mogao da pruži pravu informaciju o kursu, bankrotu preduzeća ili licitaciji na kojoj se niko neće pojaviti. Za fiktivne pare se otkupljivalo ono što je ostalo još od Titovih vremena i odmah pretvaralo u avione, jahte, luskusne vile i takozvane kompanije. Naučili smo još tada, početkom devedesetih, za termin „pranje para“. Radnici, bolje reći potlačeno roblje, bez prava na staž i sve benefite koje to nosi sa sobom, radili su za sto ili dvesta nečega, i nadali se da će država da reši to što nisu godinama ostvarili ni dan staža. E, sad kad je država rešila da stavi tačku na pljačku, nadamo se srčano i iskreno bez popuštanja, javljaju se neki glasovi koji ukazuju da se odredbe zakona kose sa Ustavom, da nije moguće primenjivati ga unazad, i da će pretraga baze poreskih obveznika ugroziti prava uglednih građana na zagarantovanu privatnost. Nije, nego se oni što već nalaze mane zakonu verovatno kao svojevrsni advokati po plaćenom poslu, ističu ispred onih koje će taj zakon da zakači. Baš me zanima šta će na kraju da bude kada se ustanovi da su pred zakonom svi jednaki, ali da ima i onih jednakijih. U tom slučaju, džabe smo krečili, to jest, pisali i usvajali zakon kojim oteto treba vratiti onome kome i pripada – državi, pa i narodu. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/klimkin, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. mart – Crtica)

Piše : Milena Milićević

CRTICA stara 116 godina za 11.mart

Pre nekoliko dana prisustvovala sam sceni u gradskom prevozu, kada je vozač, veoma pogrdnim rečima, kritikovao jednu stariju ženu jer je sporo izlazila iz autobusa. Samo dan kasnije, na internetu sam pročitala da je Kane Tanaka, sa 116 godina, proglašena za najstariju osobu na svetu. Žmirkajući, sa primetnim smeškom, ova bakica je novinarskim ekipama pričala da ustaje pre šest, da voli da se bavi matematikom, ali i da igra igru „Otelo“. Japanci su inače poznati po dugovečnosti i dominiraju na listi najstarijih osoba u svetu. Najčešće se kao razlog vitalnosti ističe ishrana. Nisam stručnjak, ali ne mogu da zanemarim i činjenicu da se u Japanu godine tradicionalno poštuju, tako da ljudi ostaju aktivni i sa osećajem da su korisni i u 80-im godinama i stariji. Verujem da je svako od vas u svom okruženju imao primere ljudi koji su nakon odlaska u penziju, naglo propali, fizički i mentalno. Dugo očekivana penzija i zasluženi period za razonodu i razne hobije, za mnoge se pretvara u usamljeno prelistavanje novina, interneta, gledanja televizije i tek poneki razgovor telefonom. Često se po punim autobusima starijim ljudima upućuju komentari “ma gde si sada krenuo, zašto ne sediš kod kuće?” i slično, ne razmišljajući da su i oni ljudi koji bi trebalo da imaju društveni život. A češće su bebi siteri unucima, kuriri za plaćanje računa, brza ispostava toplih ručkova. Da ne spominjemo da su roditelji ili bake i deke penzioneri, često i siguran izvor dodatnih finansija. Svakako ne možemo u svim segmentima praviti paralelu Srbija – Japan, jer se razlikuje standard, stil i tempo života, navike, ali ako pomislimo da i na tom drugom kontinentu žive bake i deke, baš kao i u Srbiji, ne mogu a da se ne pitam zašto je kult porodice i poštovanja starijih osoba toliko dominantan tamo, negde. Da li starije osobe i u Srbiji zaslužuju poštovanje, pre svega svojih bližnjih, a onda društva? Jureći za finansijama da svojoj porodici obezbedite život, skrajnete sebe i svoje zdravlje. A onda kada bi trebalo da se “odmarate” i takoreći “imate vremena za sve” , postajete nevidljivi i nebitni, jer pripadate “trećem dobu”. Svi volimo kada smo poštovani, prihvaćeni i korisni, a taj osećaj ne vezuje se za godine. A baka sa početka priče, verujem da bi bila daleko srećnija da može skakutavim korakom da uđe i izađe iz autobusa i da najmanje što joj je potrebno je prekor zbog nemoći. Poštovanje i humani odnos zaslužuju svi. Vi, vaši roditelji, bake i deke, kolege, vaše starije komšije. Možda neće doživeti 116 godina, ali nasmejani i vedri mogu da uživaju i u 80-im. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/StockSnap, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

 

Osmomartovska „Crtica“ iz ugla jedne žene

Godina je 2019. i još jedan „crvenoružin“ dan je pred nama. A zapravo, dan kao i svaki drugi. Samo ne u očima muškaraca, koji ovog osmog marta, kao i prethodnih, troše pare na crvene ruže ili neke ciklama lale, na nepoznate sladunjave parfeme koji su na sniženju, spremajući specijalne osmehe za svoje lepše polovine, koleginice ili drugarice. Danas, kada je baš kao i juče ili sutra, sasvim običan dan. Običan dan u životu svih onih žena koje rade isti posao kao i njihove kolege, a zarađuju manju platu. Običan dan za sve one žene koje posle posla trče kući ili u vrtić po decu, ne bi li stigle da ih presvuku, podgreju ručak i sačekaju supruga, ukoliko nisu samohrane majke. Ovaj osmi mart je isti dan kao i juče, za sve one žene koje su trpele psihičko ili fizičko nasilje jer su, kako se obično kaže, slabiji pol, a država, institucije, komšije i rodbina, koja se ne može rodno odrediti da je on ili ona, nisu reagovali i zaštitili ih. Ovo je običan dan u očima svih onih žena koje su u malim, ruralnim sredinama celog života bile odbačene i skrajnute, ako su rođene u porodicama u kojima nije bilo muških naslednika. Ovog osmog marta, kao i prethodnog, u nekom mestu za koje i ne znamo kako se zove, ali znamo da je iza neke krivine i brda, jutro isto dočekuje neka virdžina, osuđena da bude jači pol u pantalonama i sa kratkom kosom, iako i za nju, kao i za sve žene ovog sveta, kozmetičke kuće danas rasprodaju maskare, ruževe i parfeme po nižim cenama. Ovog osmog marta rodiće se još devojčica, čije majke će se u brojnim porodilištima, iako radosne, žaliti na lošu hranu ili nerazumevanje medicinskog osoblja kada fizički nisu u stanju da doje svoje bebe. Za te i sve druge nespomenute žene, ovaj osmi mart je jedan sasvim običan dan. Možda bi sve želele da pitaju Klaru Cetkin da li je Međunarodni Dan žena, popularno nazvan Osmi mart, praznik ekonomskih, političkih i društvenih dostignuća žena ili praznik slatkiša i cveća? Da li su osmomartovski protesti žena zbog loših uslova rada i niskih plata, s početka 20. veka, danas samo istorijski podatak ili realnost? Sve pomenute žene iz ove priče, ali i one koje se nisu našle među ovim redovima, žive sa svim tim problemima u ovom gradu, ovoj zemlji, ali i van nje. Često nevidljive. Sem za Osmi mart. U trenucima kada im se poklanja cveće. Već sledećeg, Međunarodni Dan žena postaje sasvim običan dan. Neka bar bude bolji od jučerašnjeg, a manje dobar od sutrašnjeg. Za sve podjednako. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Prawny, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. mart – Crtica)

Piše : Milena Milićević

Poslednjih dana napustilo nas je nekoliko važnih ljudi. Spomenuću one koji za moju generaciju, koja je odrastala u Srbiji tih mračnih devedesetih, ima posebnu težinu. Smrt Kita Flinta i Luka Perija. Bez obzira na to da li ste slušali muziku grupe „The Prodigy“ i da li ste bili prikovani uz televizore u vreme emitovanja, tada kultne, serije „Beverli Hils“, odlazak ove dve osobe znači zatvaranje jednog kruga. Tih devedesetih, Srbija je bila u medijskom i političkom mraku, odsečena od sveta, a omladina bez ikakve nade u bolje sutra. I onda, te ’95. „The Prodigy“ su održali koncert u „Pioniru“, kao prvi strani bend koji je posetio Srbiju nakon sankcija. Možda ne toliko popularan kao u godinama koje su usledele, ali za 8.000 ljudi u „Pioniru“, svih generacija, pa čak i različitih muzičkih ukusa, željnih lepšeg i drugačijeg života, „Prodigy“ je bio prozor u svet, zbog okolnosti u kojima se desio. Energični i totalno različiti od svega tada ponuđenog, ovaj bend je, sem muzike, jednoj generaciji pružio sponu sa njihovim vršnjacima koji su tamo negde i nadu da će u skorijoj budućnosti ovakvi događaji postati svakodnevica. Biti 18-godišnjak u doba tri televizijska kanala, bez interneta i mogućnosti da upoznajete život i ljude van granica ove zemlje, bilo je teško, ali ne i uvek beznadežno. Sa nestrpljenjem smo iščekivali nove epizode serije „Beverli Hils“, prve serije tog tipa emitovane na ovim prostorima, koja se bavila svakodnevnim životima tinejdžera,  negde na drugom kraju sveta. Zaljubljivali smo se u glavne junake, poistovećivali sa njihovim tinejdž problemima, nekada smešnim, ali ipak razumljivim. Moji drugari stvarali su ideal svoje lepše polovine gledajući Brendu, Keli i Donu, a moje drugarice delile u tabore zaljubljenih u Brendona ili Dilana, koji je za moju generaciju bio Džejms Din devedesetih. Odlazak Kita Flinta i Luka Perija, dve potpuno različite osobe, i fizički i energetski, spustio je zavesu na period odrastanja generacija, sada zrelih i odraslih ljudi. Možda „Prodigy“ za neke nije bio bend koji je bio osnov za formiranje budućeg muzičkog ukusa, a lik Dilana najsjajnija glumačka bravura, ali obojica jesu spona sa dobom kada se gradio život i kada se stvarala generacijska istorija. Spona sa vremenom kada smo doživljavali prve muzičke, ali i životne revolucije, prva zaljubljivanja, strahove od neizvesne sutrašnjice, ali i nade da se ista menja. Ovo je kraj jednog kruga, a početak novog ciklusa. Da li će biti bolji? To ne možemo da znamo. Ali svakako će biti drugačiji. Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar