Ustanak (16. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Naš Nole je osvojio Vimbldon, a komšije Hrvati drugo mesto na Mundijalu. Novaku je glavni motiv za veliki povratak bila porodica, a hrvatskoj reprezentaciji ljubav prema domovini. Da zanemarimo analize ili prebrojavanja navijača na naše i njihove. Nekorisno je. Nije bilo potrebno ni Novaku da sluša kako ga mi neuki učimo šta da radi ili jede, a još manje za koga će da navija. Čudno je da se navijanje u fudbalu povezuje sa asocijacijama od kojih se podiže kosa na glavi. Ako sam navijao za komšije, recite samo, koga sam bliže od Hrvata imao? Imao sam ali oni nisu stigli do Rusije ili su brzo ispali. Nisam navijao za Oluju, ili ne daj bože Jasenovac, sukobe devedesetih, latinicu ili ćirilicu, samo sam bio ponosan što smo nekad ipak bili deo jedne završene faze zajedničke istorije, kulture, umetnosti, sporta. Navijao sam misleći na Krležu, Zafranovića, Meri Cetinić, Vesnu Parun, Ivana Gorana Kovačića, Nazora, Hajduk, Dinamo, moje Spliće Crnićku i Nikolovsku, ili Danielu Dvornik, ali i moje rođake Slavonce od kojih me deli samo vera, ali ne i krv koja je zajednička. Baš te razlike, ako ih uopšte ima, mogu da nas još više zbliže sada, kada su granice jače nego ikada, a komunikacija internetom nikada lakša. Porodica jeste stub svakog društva, pa i pobede na sportskom terenu, a to najbolje zna naš Novak kojem je sin dao motiv da se vrati, ali kako sam reče, na neke nove staze, jer on više nije isti. Nije isto, siguran sam, ni sa stalnim peckanjem i provokacijama među političarima s jedne i druge strane, a isto je da običan narod ponajmanje želi tenzije ili ne daj bože sukobe. Usput, ako ste dobre volje, a poznajete predsednicu Kolindu, zamolite je u moje ime da javno podrži i srpske fudbalere ako vidi da negde igraju kvalifikacije za sledeći Mundijal. Od našeg predsednika oni nemaju koristi iako on odlično pimpuje loptom i maše parama koje će im država isplatiti samo ako osvoje zlato. A ako ćemo pravo, nema on taj majčinski zagralj kao Kolinda kada čestita svima redom, pa i našem Novaku Đokoviću. Njemu je bio dovoljan Kolindin tvit da pobedi, a srdačni zagrljaj je ipak za hrvatsku momčad.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/ cocoparisienne, ilustracija)

Advertisements
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

ZALJUĆENA CRTICA

U ovom životu, baš svašta se događa. Tako nam se svakodnevno dešavaju prijatne i neprijatne stvari. Za prijatne je lako. Nasmejemo se ili nasmešimo, mada neki od nas takve stvari uopšte ne primećuju, i nastavljamo dalje sa svojim poslom i sa svojim mislima. Istina, kompliment koji dobijemo može da nas drži u dobrom raspoloženju malo duže i stavi nam lep osmeh na lice. Kao što rekoh, lako je sa dobrim stvarima.

A šta je sa onim lošim? Kako reagujemo na njih. Da li se često ljutimo jedni na druge? U savremenom živottu i gradovima ima puno nervoze i ljutnje na pretek. Ljutimo se na decu, na starije, na saradnike, na šefove, na prevoznike, medicinsko osoblje, u suštini na svakog ko nam se nađe na putu. Koliko nam treba vremena da planemo? To je pitanje ovog jutra… Sve manje, čini mi se. Kao da smo stešnjeni i uplašeni pa samo čekamo kakvu priliku da se izderemo na nekoga. Kao što se psi plaše točkova, gužve, ljudi sa štapovima pa začas zalaju na njih, tako i mi – samo što ne zalajemo, i to u trenutku. Možda bismo danas mogli malo da usporimo i da produžimo interval između nezgode i naše ljutnje. Možda bismo mogli sebi reći da se danas uopšte nećemo ljutiti i pokušati da to sprovedemo do mraka.

Dati sebi jedan prijatan dan, to zaista oslobađajuće zvuči. Da probamo, što da ne. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/freeGraphicToday, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Neću da krenem u priče o baksuzlucima iako je to nekako prirodno kad stigne ovaj dan u ovaj datum. Hoću da pričam o lepoti, nadi, uzbuđenju, privlačnosti, ljubaznosti, i o svemu onom što je vredno da se o njemu govori svakog dana. Ako se pitate zašto sam ovako dobre volje, onda samo malo sačekajte da vam sve objasnim. Znate da je bilo mnogo priče o jadnim turistima koje su ojadile agencije pa su ostali i bez para i bez aranžmana. A da li znate da je bilo i onih turista koji su se lepo proveli i nauživali na moru? Juče sam sreo prijateljicu koja se upravo vratila sa godišnjeg odmora. Žena prosto blista. Na njoj prozirna bluza koja otkriva savršeno bronzanu boju kože, kosa koja je uredno sređena posle blajhanja na suncu, šarena torba preko ramena taman da naglasi vedre tonove leta, savršeno oblikovane naočare i nešto sasvim malo šminke. Priča mi veselo posle mog komentara da izleda savršeno za svojih više od trideset a manje od šezdeset godina da se provela „vrh“ „ekstra“ i „turbo“. Nisam odavno čuo ovakve kvalifikacije od nekoga ko je tek s odmora pristigao u Beograd, pa se zainteresovah za dalju priču. Ponovo sam se zaljubila u sebe, otkrila provod u solo, probala svašta tamo, dopustila sebi da se potpuno otkačim od telefona i samo radila ono što mi je prijalo. Ništa na silu, samo sam pustila da me nosi unutrašnji osećaj sreće. Uh, pa i ja bih da me nosi, ali mene uglavnom taj osećaj nosi u propast, ali opet, gledajući je shvatam da smo zaboravili da radimo ono što želimo a ne ono što se od nas očekuje. Ko je pakovao gepek za dvoje dece zna o čemu pričam. Ko je vukao lončiće, kadice, bazenčiće, dušekčiće, pelenice, kašice, loptice, vodice i ostalo na plažu zbog samo pola sata izlaganja suncu, takođe, zna šta pričam… Dakle, ako biste da budete dobre volje posle povratka kući sa odmora, a vi sačekajte malo da vam deca odrastu, zaposle se, odu svojim putem, a vi polako, pa natenane, po svom osećaju i naravno uz pun novčanik. U tom slučaju neće vam smetati ni petak trinaesti.

Dobro jutro!


(Foto: pixabay.com/Free-Photos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Da li ste i vi primetili da je vreme tokom Mundijala u Rusiji lepo? Ja jesam, ali tek kada su mi oči otvorili neki prijatelji koji su hteli da igraju fudbal ali ih je mrzelo da izlaze napolje zbog kiše. „Harpovska afera“ daleko je iza nas. Sećate se da je bila deo teorija zavere da nam sve u vezi s vremenom radi zapad da bi nas uništio poplavama ili sušama. E sada su nam oči ipak zagledane u smeru istoka? Šta li su to Rusi uradili sa vremenom? Da li su rasterali svoje oblake koji su negde morali da se „istresu“? Pa, gde baš sada, u trenutku kad se rešava Kosovo, mi moramo da saniramo Srbiju od mulja i poplava. Imate li srca, braćo Rusi? U redu je da bude lepo vreme tokom utakmica, ali samo da ste tribine nekako zaštitili, ništa nas od ovog kijameta ne bi snašlo. Za fudbalere nas je ionako baš briga. Svi se nešto prenemažu i femkaju. Samo li ugledaju sudiju a lopta im je oduzeta, prave takve predstave od padova da to predstavlja veću atrakciju od same igre na terenu. Neka ih kiša malo ohladi. Možda zbog nje i potrče koji kilometar više s hladnijom glavom na ramenima pride. Sada se utakmice igraju prvih dvadeset minuta, pa ko da go, majka neka mu peva i moli boga da što pre istekne devedeseti minut. Eto gde sad ode jedna priča o vremenskoj zaveri. Odmah na komentarisanje Mundijala, a nije to suština. Uskoro će 15. jul, finale i kraj ove letnjo-jesenje depresije pod kišobranima i sa dubokim cipelama ili gumenjacima. Još da nam te cipele ne propuštaju vodu, gde bi nam bio kraj dok u njima dočekujemo komšije sa letovanja koje im je propalo. Zbog Rusa? Ne, ipak zbog vremena. A moguće i zbog nas, baksuza, koji nismo imali pare za aranžmane pa smo ih urekli.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.comcocoparisienne, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ako ste se jutros već probudili, ako ste imali sreću da u krevetu pored vas leži voljeno biće, izvolite, iskoristite Međunarodni dan ljubljenja. Poljubite voljeno stvorenje, ali pre toga skuvajte kafu, napravite sendvič kao u pesmi i krenite u novi dan i izazove koje nosi. Ne bi trebalo da se zbog vašeg poljupca danas neko oseća loše, uostalom, imate pokriće u prazniku ljubavi za bolje raspoloženje koje će, nadajmo se, biti obostrano. Sudeći po iskustvima iz belog sveta, danas nije više jednostavno ni uputiti kompliment ženama jer zakoni propisuju kazne za uznemiravanje, a tek poljubac za koji nemate pismenu dozvolu može vas odvesti pred sud. Dokle će nas dovesti to slepo držanje za zakon niko još ne može da pretpostavi ako se uzme u obzir da će svi ti zakoni silom prilika uskoro biti usvojeni i u Srbiji. Ako hoćeš u Evropu, e, onda moraš da imaš napismeno sa kakvim namerama ideš u bračnu postelju i da li za to imaš dozvolu. Sve ima i onu ozbiljnu stranu, pa mnogo humora na ovu temu nije dobrodošlo naročito ako se u obzir uzmu brojni primeri porodičnog nasilja. Šta se sve dešava između četiri zida gde zlostavljači vrši najstrašnije zločine nije za promociju a ni pominjanje u rane sate, ali zato jeste promocija zakona koji će im onemogućiti da podižu batinu ili neko oružje na slabije od sebe; ženu, decu, roditelje… Zato, najbolje da se nađe način da se miroljubivi dan ljubljenja možda već sledeće godine slavi kao dan promocije međusobne naklonosti, poštovanja i zajedništva a vesti o nasilnicima isele sa prvih strana novina i naših života.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.comBess-Hamiti, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

GSP Crtica

Čitala sam o vozaču GSP Beograd koji preko razglasa upozorava putnike da su džeparoši u autobusu. To je vozač na liniji 31 koji je vremenom naučio da određena grupa lopova ulazi na istom mestu u smeru ka gradu i odlučio da reaguje. Svaka čast za društvenu angažovanost ovog pojedinca! Pročulo se vremenom za njegov plemeniti gest, pa su i mediji pisali o hrabrom i fer vozaču koji pomaže sugrađanima koji se i onako gužvaju u često neispravnim vozilima, psuju i znoje, pa još, povrh svega, u toj bedi treba da budu i opljačkani. No, vozač je dobio batine. I o tome su mediji izveštavali i, nekako, snosili odgovornost što se naširoko pročulo o ovom šoferu sve sa linijom na kojoj vozi i lokacijom na kojoj lopovi obično ulaze.

Bilo je to pre nekoliko godina, ali sam ja prisustvovala tome tek juče. Da li je reč o istom vozaču ili nekom drugom, ne znam, ali šofer je, nakon što je primio putnike na stanici, viknuo „Čuvajte se lopova, ušli su u autobus. Pazite na stvari, molim vas“. Putnici su bili zbunjeni u prvi mah, a onda počeli međusobno da se posmatraju, prigrlili tašne i delovali zahvalno. Ovu crticu bih, zapravo, posvetila našem društvenom angažmanu i ličnoj odgovornosti. Da li smo i mi saučesnici nekog neprijatnog događaja ako ga posmatramo i ne reagujemo? Naročito ako se takva radnja ponavlja više puta i mi više puta ne reagujemo. Neko će reći – pa, eto, on je reagovao i dobio batine. Ipak, ne mora se svaki put proći sa fizičkim obračunom, a reagovati se može na različite načine. Možda je sve više negativnih priča u našem okruženju jer sve više ravnodušnosti među nama.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.comOpenClipart-Vectors, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ljude najlakše možete upoznati kod frizera. U to sam se lično uverio. Čekam ja na red kod svog Majstora da me sredi, kad u Salon ulazi vremešna dama čudnog izgleda ali i stavova. Odmah razumem da se poznaje sa Majstorom jer s vrata kreće s pričom kako ide sa društvom iz srednje škole u Narodni muzej. Rekoh već da je vremešna, gledam u ogledalu njenu odevnu kombinaciju tipa „apa-drapa“ koju je izabrala za izlazak u grad. Stvarno sam pomislio od prve da nije red da u muzej koji smo čekali 15 godina ona odlazi u drljavim pamučnim trenerkama i bermudama. Međutim, ne izjašnjavam se, jer nisam siguran da sam u pravu. Možda se dres kod promenio, a ja sam malko više staromodan pa da ne ispadnem glup u velikom muškom društvu. Međutim, Majstor koji očigledno poznaje ovu samozvanu BeograDŽanku glasno pita: „Gde ćeš takva u muzej? Znaš li ti da te ja ne bih pustio tamo da uđeš takva? Obukla si se kao da ćeš dvorište da čistiš, a ne da obilaziš muzej“. Na to će ona spremno: „To neka se oblače ovi iz Zuca, sa Avale, iz Bosne što su došli u Beograd, ja sam rođena Beograđanka i ne marim ja mnogo za to. Uostalom, idem sa društvom iz srednje škole pa smo se dogovorili da svi idemo obučeni mladalački.“ Majstor na to spremno odgovara: „Bolje bi ti bilo da se vratiš kući i malo središ.“ Na to bakica uz sočnu psovku napusti salon u koji je, posle sam čuo, samo svratila kao dobra komšinica da se javi gde ide. E, svašta. Zaista, bilo bi lepo da povedemo računa o oblačenju naročito kada obilazimo neke značajne ustanove od nacionalnog interesa. Ova rečenica će možda izazvati različite reakcije, ali ja tako mislim i tako se ponašam. Kad mešam malter, ne stavljam kravatu, a kad idem u pozorište uvek biram cipele umesto plastičnih papuča. Mada, ko zna, možda ja grešim. Jedan od naših najboljih glumaca kaže pre neki dan da su Srpkinje lepe ali se oblače nakaradno, a prave dame naše scene mu otvoreno pružaju podršku iako se sve svodi na ono čuveno „u moje vreme toga nije bilo“. Pa, dobro, a čija su ovo sad vremena?

Dobro jutro!

 

(Foto: pixabay.com/ geralt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

Napojena Crtica

Da li dajete napojnicu kad vas neko usluži? Ne morate glasno da odgovorite. Kako je i kada počelo davanje napojnice posle usluživanja, ne znam. Ali taj, hvale vredan, običaj traje već dugo, veoma dugo. I nije vezan samo za naše podneblje, već i za druge. No, kako se drugi ljudi u svemu tome ponašaju, ne možemo sa sigurnošću govoriti jer je to u domenu diskrecije. Drugim rečima, neki daju, neki ne daju ili daju malo. Priznajem da ne znam mnogo onih koji ne ostavljaju napojnicu. Nekako mu to dođe kao uljudnost i pohvala za nečiji trud. Ali konobari ne znaju unapred ko će im dati bakšiš, pa se oni, po pravilu, ne pretržu mnogo, pa šta bude.

Ima tu čudnih situacija u kojima ste i sami bili, sigurno. Ono kada su konobari spori, aljkavi, pričaju sa šankerom, ponašaju se familijarno, ili vas uopšte ne primećuju, donosi pogrešnu narudžbinu. A vi baš hteli da ostavite neki dinar. Šta uraditi u takvim prilikama? Na ovo pitanje ni danas nemam odgovor. To su one situacije kada biste hteli da nekome „očitate“ i terate „mak na konac“. Pa, ako se on već ne trudi, zašto bih mu ostavljala napojnicu preko i onako veće cene no što je proizvod koji sam naručila. I opet, kada dođe do plaćanja, nekako, ne možete. Uhvati vas neka čudna vrsta srama od sebe samog, pa ostavite makar šta. To su neobične dileme oko kojih, zapravo, ne bi trebalo mnogo da se pitamo. Kada bi postojala neka skala ljubaznosti koje bismo se pridržavali, pa shodno njoj i skala za čašćavanje, možda bi naše uslužne delatnosti bolje funkcionisale.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay/peter-facebook )

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. jun – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Blago nama ako nam je fudbal najveća briga. Toliko toga nam se svalilo na nejaka pleća, ali, ništa zato. Uvek postoji neko ko će da iznese teret za celu naciju. Najbolje u svemu je da olako proglašavamo samo jednog krivca za ono što nas je snašlo. Dobro, u fudbalu je to odmah selektor koji zamislite, stoji sa strane terena i gleda bespomoćno igru svojih izabranika. U tenisu, krivac nam je Novak Đoković koji ne svraća u pekaru ili ćuftaru iako to nije radio ni kad je bio svetski broj jedan. Zna se i ko je jedini krivac u Srbiji ako dođe do blokade puteva, poplave zbog pljuska, niske otkupne cene maline, poskupljenja struje, štrajka ili pregovora u vezi sa Kosovom i tako dalje… A umemo li da pronađemo među sobom junake koji čine nešto za opšte dobro? Umemo, samo što ih posle kratkog vremena uvaljamo u blato i napunimo im usta istim da u odbranu ni reč ne mogu da izgovore. Izdaje, ucene, afere, pljačke, likvidacije i kidnapovanja, samo su deo naše stvarnosti u kojoj se preko noći zaradi više para od SMS glasova za rijaliti program nego što skupimo ako zatreba nekom detetu za operaciju. I opet, ko je tu kriv? Ja bih rekao većina onih koji busajući se u grudi junačke očijukaju sa šljkicama i silikonom, a sa druge sa nacionalnim i javnim interesom. Nema krivih, niti nevinih. Svi smo i dalje u istom čabru iz kojeg se širi miomiris naših naravi, svakako nezapisanih u genetskom kodu, ali razvijenih gledanjem oko sebe i poistovećivanjem sa onima koji su tu kraj nas. Za sada nam oponašanje ide odlično.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/niekverlaan)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. jun – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

Tagujte Dositeja

Kombinovani test koji je rešavalo više od 71.000 osmaka obuhvatao je pitanja iz biologije, hemije, istorije, geografije. Jedno pitanje sa testa postalo je masovno deljeno po društvenim mrežama, upravo zbog odgovora koje su đaci nasumice pisali.

Pitanje se odnosilo na zagonetnu ličnost sa slike, a trebalo je dati odgovor o kojoj osobi je reč. Za jedne to je bio Herodot, za druge ALFRED Pikaso, za treće Mocart i tako u krug… Dositej Obradović, srpski prosvetitelj i reformator rođen sredinom 18. veka nije baš delovao kao poznat lik u glavama petnaestogodišnjaka.

Zatim, slike s njihovim odgovorima su, a ko drugi, plasirali profesori i ocenjivači, posle raširili „zgroženi, zgađeni i zgranuti“ roditelji i ostali kojima je to sve bilo jako zabavno. Jednima je bilo i tragično, uz niz uvreda na račun, pa, i mene i tebe i njih – svih.

Bilo je i duhovitih opaski, kao one da deca nisu prepoznala Dositeja jer nije tagovan na slici.

Lepo nam je kad smo ponosni što znamo ko je bio prvi ministar prosvete koji je doneo krompir ovde, a dosta je i radio na obrazovanju. Nije se verovatno ljutio ako ga ne prepoznaju, već ako blate struku, ili su lenji da se potrude. I deca kad su lenja isto sigurno nije voleo.

Zamislite da je tokom godina odrastanja bilo uobičajeno da vas roditelji, njihovi prijatelji, razni uzori, autoriteti, znalci, ismevaju na društvenim mrežama gde svi to mogu da vide. Kako biste se osećali u tinejdžerskom dobu da vam konstantno govore da ste sve gluplji, bezvredni, da nikad od vas ništa – i to sve baš od onih koji su vas ili doveli na ovaj svet ili čija profesija nalaže da vas nečemu nauče? Ali, stvaaarno nauče, a ne drže sliku prosvetitelja iznad table na kojoj piše svašta, a ne razumete skoro ništa.

Ogovaranje nije lepo. Nekad je zabavno, ali više govori o onom ko se pred publikom ponosno predstavlja kao svetac, a baca kamen i jede hleb.

Dobro jutro!

(Printscreen: društvene mreže)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20 jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

TURISTIČKA CRTICA

Turistička sezona se zahuktava. Sve je više onih koji u sandalama, sa kapama na glavama, rancima na leđima i mapama u rukama prolaze gradom. Neki nas i zaustavljaju i pitaju gde je ovo ili ono. Drugi su se snašli, imaju vodiča i ne misle ni o čemu.

A ima u našim gradovima da se vidi što-šta. Staro i novo ide ruku pod ruku i to se oku sviđa. Ko hoće, ima i šta da čuje o starini na ovim prostorima. A onda, tu je i dobra, masna kuhinja, tu su domaći i strani specijaliteti i naresci. Ima i voća, napitaka, pa rakije i vina – sve u svemu, raj za sladokusce. Po kuhinji nas obično i pamte. Voće Iz Srbije još ima ukus…

Pamte nas i po lepim ljudima, u koje većina ubraja žene. Vreme je lepo, gostoljubivi smo i druželjubivi. I razumemo se dobro međusobno, ako se uzme u obzir da većina turista potiče iz bivših bratskih republika.

Jedino, kažu turisti ako ih pitate, ne vole prljavštinu. Kod nas nije čisto, moramo to priznati sebi, ma kako neprijatno zvučalo. To se, doduše, može promeniti, ali zasad nije. I ako budemo čekali da to neko drugi uradi mimo nas, biće i dalje isto. Sigurna sam da nisam jedina koja tako misli, no, o tome smo već pričali…

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Alexas_Fotos)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

CRTICA NA MERU

Ne znam kako vi razmišljate, ali meni se čini da smo danas vrlo umereni. Neko će se možda začuditi pa reći: „Otkud to, kad smo neumereni u svemu“. I to je tačno. Preterujemo u jelu, piću, u hvaljenju sebe, u spavanju. Ipak ima nešto u čemu smo veoma odmereni. To je ono – kako ti meni, tako ja tebi. Ili, drugačije rečeno, u ljudskim odnosima, pazimo da slučajno ne uradimo malo više od nekog drugog. Zamislite da komšiji tek tako kažete „Dobar dan“, tako reći bez povoda! Šta bi pomislio o vama? Uostalom to se ne zna jer i on ne govori ništa. Ili drugi primer: zašto da ne podrazumevamo da je mušterija glupa kad joj svakog dana naplaćujemo više nego što treba, a ona ne primećuje nego plaća i učtivo nas pozdravlja? Tako joj i treba. Mera za meru.

Šalu na stranu, imam utisak da nas je strah od velikodušnosti. Da uradimo nešto ne brinući da li će nam se i koliko vratiti. Ili da oprostimo drugima ono što oni nisu nama. Ili da damo nešto do čega nam je stalo. Tačno je da za takva dela treba ne samo rešenosti nego i truda i odricanja. Zato je to nama tako teško. Neko će možda reći: „Dovoljno nam je da su ljubazni prema nama, elementarno. Do velikodušnosti je daleko.“ I ja se slažem s tim. Da ne „preterujemo“.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Anemone123)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. jun – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

Let iznad orlovskog gnezda

Prvi gol za reprezentaciju Srbije nakon osam godina pauze, to je kao da se napijate vode u pustinji. Možda je fatamorgana, ali prija, baš prija! Krilatica „cela nacija – reprezentacija“ oseća se ovih dana sve više u raspoloženju ljudi. Bodrimo naše, pljujemo nekažnjene prekršaje rivala, baksuziramo ih mislima u pohodu na mrežu koju čuva Vladimir Stojković, a ne štedimo ni naše kada pogreše. Sve iz srca.

Tako nekako posmatramo i političko-privrednu scenu, navijamo za „naše“, mada tu ni ne postoji jedan tim za koji se navija. Politika i ekonomija su kod nas kao klupsko takmičenje, na prelazu iz treće u drugu ligu. Nikome se baš ne gleda i ne navija ni za koga, ali prvi komšija/brat/ujak je tu u „timu“, pa ga podržavaš. Ili, odabere se onaj za kog mislimo da će bar jedne sezone uraditi NEŠTO, da neće stalno vlasnici i uprava nešto da muljaju.

Opravdavanja, unakrsne optužbe, lažiranje faula i nedostatak fer pleja je duh, srž i pokretač krvnih zrnaca politike. Loše utakmice se nižu jedna za drugom, a igrači misle da će transferi da im pomognu, ili neka sumnjiva prijateljstva.

Nisam nikad bila neki sportski fanatik, naročito kada je reč o treniranju. Ne znam tačno šta je timski duh, ali znam ga kad ga vidim. To je kao podvrsta Turetovog sindroma gde nekontrolisano izgovarate i uvrede i psovke prisutnima u timu, ali tako se međusobno razumete, držite nerve napetima, mišiće stegnutima, oči i uši fokusiranima, na jasnom cilju.

Tu je razlika između sporta i politike. Sportski duh ne priznaje šikaniranje protivnika, stalno lažiranje povreda, tenzije povodom stvari na koje ne možeš da utičeš jer dolaze rođenjem, ili ignorisanje stvari na koje možeš da utičeš, poput loše timske selekcije. Jaki smo koliko i najslabija karika. Naši fudbaleri to bolje znaju od ovih drugih, političkih igrača. Zato smo ih jedva čekali, da malo gledamo i one koji su se bar malo oznojili na poslu. Ako i ne uspeju mnogo, neće ostati tu još 4 godine na ruskim stadionima praveći se da prvenstvo i dalje traje. Ako si loš, ne ideš dalje. Kako lepo pravilo!

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Alexas_Fotos)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. jun – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

U Moskvi počeo festival fudbala, a u Beogradu se u isto vreme javnost smirila posle afere „metan u vodovodu“ kako neki objaviše na društvenim mrežama. Da li je ovakvu vrstu zloupotrebe društvenih mreža mogao da predvidi onaj ko ih je stvorio? Sumnjam. Dok su čelnici Beograda javno ispijali vodu znanu po nazivu „Savski biser“, da to zabeleže kamere, u Šumadiji se procenjivala šteta od grada koji je pokosio voćnjake i zasade. Pravimo sebi samima neprocenjivu štetu iz puke dosade, podižući javnost na noge zastrašivanjem, a izgleda da je i Bogu dosadno čim nam šalje ove opomene da se dozovemo pameti i malo ‘oladimo. Priča oko goriva se smestila u senku dešavanja koja su vezana za Mundijal a fenomen zurenja u tv ekrane biće kulturološka opsesija narednih nedelja. Ko nije nabavio drugi televizor, a žensko je, najbolje da se opremi dobrim živcima, tamponima protiv buke, ili knjigama. Dobro rešenje je i Ada koja se danas otvara za kupače. Zbog fudbala će centar grada biti povremeno zatvaran za saobraćaj da bi slučajni prolaznici na miru mogli da navijaju i galame. Kladionice će uvećati produktivnost, a to će značajno povećati BDP, možda čak poskočimo i na raznim listama uspešnosti u ekonomiji. Prevoz će biti ispremeštan sa redovnih trasa a vreme će i dalje biti nestabilno. Biće povećan i broj mesta u baštama restorana i ćuftara, a i skočiće nam potrošnja piva i grcikalica. Da li i vi delite utisak da počinjemo da živimo u dosadnoj zemlji? A Kosovo? Dobro, neću više, ćutim kao zaliven. Treba posle neko da me negde sačeka pa da prođem „ko Vlasi na ringišpil“.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com, ilustacija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. jun – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

Stoka i birokratija

 

Svi znaju za pakao birokratije. Neki su ga više doživeli, neki srećnici za sada manje. Budući da kažu da životinje nemaju onu svest koju imaju ljudi, onda je dobro pretpostaviti da ne znaju ni za administrativna pravila i procedure. Ali, kako je kad jednoj kravi iz Bugarske FT1P? „Fali ti jedan papir, kravo, a možda i višeeee!“, zamišljam da su povikali carinici kada su videli Penku kako se lagano gega i odlazi u vanunijski prostor. Ode ona ka Srbiji, da vidi kakva je trava tu, iako je za nju ta trava samo malo dalje, a ne „sa druge strane“. Zbunjeni carinici kod Bosilegrada nisu ni probali da zaustave Penku na putu ka Srbiji. Problem je, međutim, nastao kada se posle dve nedelje iz Srbije, Penka vraćala kući, gde ju je sačekala odluka o eutanaziji. Dok je čekala odluku o smrtnoj presudi, smeštena je u zatvor, zapravo karantin, u kom je i njenom vlasniku zabranjeno da joj prilazi.

Na smrt, odnosno eutanaziju, Penku je osudila Bugarska agencija za bezbednost hrane, jer je krava odlutala preko granice u Srbiju, a inspektrori su strahovali da je po povratku zaražena bolestima koje bi mogle da ugroze druge životinje i stanovnike Evropske unije. Da bi omekšali činovnička srca, aktivisti su pokrenuli peticiju za Penkino pomilovanje, koju je potpisao čak i ser Pol Makartni. Jadna i namučena Penka snimljena je i u dirljivom momentu kada joj idu suze od silnog stresa koji je, neko bi rekao, sama sebi priredila. Pa kako nije znala za sva naša pravila, kud je gledala? Što nije ponela lekove sa sobom na daleki put, ili makar zaštitnu masku, ako slučajno sretne svoju prljavu zaraznu drugaricu odavde?

Penkine suze dirnule su, izgleda, i evropske zvaničnike. Konačnu odluku o „pomilovanju“ nakon što su analize krvi pokazale da je krava zdrava, potvrdilo je Ministarstvo poljoprivrede Bugarske. Naravno, nije ni vlasnik zaboravljen – Ivan Kirilov Haralampijev borio se za Penku svim srcem.

Odluka Agencije za bezbednost hrane ipak nije sprovedena. S obe strane granice svedoče da je Penka izuzetak jedino po tome što se uputila na zvanični granični prelaz, a inače i divlje i domaće životinje šumom redovno prelaze granicu, daleko od očiju administracije.

Život je ono što nam se dešava dok mi planiramo pravila i papirologiju. Birokratija je birokratija, krave su krave i neće se navići jedni na druge nikada.

Kako jedan službenik da objasni kravi da je otišla predaleko? Kako jedna krava da objasni službeniku da je svaka livada za nju Mekdonalds? Ne znam, ali znam da ne treba ni da pokušava.

Dobro jutro!

(Foto: All-free-download.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović
I mobilno i papirno!
Pošto nikako ne stižem da odem do Doma zdravlja, prijatno me iznenadila aplikacija za mobilne telefone „Izabrani lekar“. Skinuo je, instalirao i zakazao sebi termin. Za tri i po minuta. Milina.
Doduše, bilo mi je malo sumnjivo odakle toliko slobodnih termina kod moje doktorke – obično sam uspevao da do nje dođem uz čekanje od desetak dana, a ovde je bilo slobodnih termina za svaki dan?
Pošto svet napreduje, sigurno se to desilo i sa našim zdravstvom koje se ubrzano kompjuterizuje i povezuje. Uglavnom, došao ja u Dom zdravlja i, za svaki slučaj, prijavim se sestrama na šalteru.
„A jel’ imate vi dve zdravstvene knjižice“, pita me sestra zadužena za mene. Iako to možda zvuči čudno, dve knjižice su vam neophodne jer jedna je ona nova, koja se očitava, a druga je ona stara na kojoj piše broj vašeg kartona. Malo čudno da sve to i dalje tako mora, ali ajde.
Kada sam ušao kod doktorke, ona zavapi: „Jao, molim vas nemojte više tako da zakazujete, vi ste mi 46. pacijent danas!“
Ispostavilo se da aplikacija „Izabrani doktor“ super radi, samo ne vide sve one unose iz Doma zdravlja, pa tako zapravo „zatrpavate“ vašu doktorku sa brojem pacijenata koji daleko prevazilazi njene fizičke moći da svima vama/nama, posveti dužnu pažnju.
I, tako – sada imate mobilnu aplikaciju za zakazivanje, dve zdravstvene knjižice, elektronski i običan stari papirni karton, u kojem se takođe popunjavaju stavke koje vam se izdaju – ne možete a da se ne osetite – bezbedno. Ako kompjuter i zakaže, neće papir! Nismo mi za džabe u 21. veku!
(Foto: https://pixabay.com/, ilustracija)
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. jun – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

Planeta je Bog

Nisam vernik, ali mogu da pogledam. Zaista, bez neke namere da ponizim tuđa uverenja, samo delim sa vama jedno razmišljanje. Uvek je uz neku ljudsku muku, dilemu, filozofiranje na razne teme pod ruku išla i religija. Problemi i strepnje tako ipak imaju neki kraj i smisao, ako sledite verska učenja. Bog je velik i svemoćan. Na ovom svetu stvari imaju smisla zato što ih su od Stvoritelja, a i ako nemaju smisla, to je jer ne razumemo Njegove planove.

Bog je na nebu, tvrde poznavaoci klerogeografije svemira. Kažnjava nas ako ne sledimo njegova učenja, a oni koji krenu putem prosvetljenja, imaju šanse da ubodu večno krstarenje “ol inkluziv”.

Ako sve ove teze okrenemo ka biologiji, posmatranju celine i njenih sastavnih delova, možemo reći i da je planeta Zemlja svojevrstan – Bog.

Evo kako: Duša je u mozgu, mozak je deo organizma, organizam je deo grupe, grupa je u ekosistemu, ekosistemi su Priroda, Priroda je neraskidiva od Zemlje. Naša duša je Njen deo i pokreću je ćelije sa zajedničkim „Adamom i Evom“, od metana, vode, proteina i ugljenika. Nismo nastali pre nje, niti će nas biti posle nje. Ona je Alfa i Omega našeg sveta.

Ogrešili smo se o Zemlju, često i uporno. Zato su tu poplave, vulkani, zemljotresi, prljave vode, uništene šume, požari i otuđenost od Prirode, Njene druge manifestacije. Kao da smo nekakvi parazit, Zemlja pokreće svoje odbrambene mehanizme ne bi li organizme na njoj alarmirala da se brzo prilagode i pomognu. Ko shvati na vreme, spasen, ko ne – goreće u „paklu“ takozvanog globalnog zagrevanja. Naravno, moralna načela Zemlje ne znaju za rasu, pol, status ili cenovnik rituala. Njoj je sve to raznovrsnost koja koegzistira sa zajedničkim ciljem – čuvanje i negovanje „božije bašte“. Verujete li u Zemlju?

Dobro jutro!

(Foto: webtribune.rs, ilsutracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. jun – Crtica)

piše: Ru Šavr

CRTICA KAO MIROĐIJA

Kad razmišljamo o sebi i drugima, o našim uzajamnim odnosima i pogledima na tuđe živote i dela, možemo se zapitati – jesam li u svakoj čorbi mirođija. Mirođiju, istina, ne stavljaju svi u jelo, ali većina razume značenje izreke. Odjutros se pitamo da li guramo svoj nos svuda i da li se mešamo u tuđe živote, tek onako. Ovo mešanje može biti i dobro i loše. Dobro je kad istinski želimo da pomognemo nekom u nevolji, a loše – kada nam je to samo izgovor da zadovoljimo svoju radoznalost, ili, što je još gore, kad imamo želju da nekome napakostimo.

Pitanje je kako zaista biti ljubazan i dobar i pomoći nekome, a ne mešati se mnogo? Na prvi pogled to i nije tako teško. Treba da nas vodi dobra namera, i da usput ne zabrljamo. Možda nije loše sačekati da nam se neko obrati za pomoć pa onda učiniti šta se može, ali i tada s merom.

Sve je to teorija, naravno. U praksi život donosi svakodnevno priliku da zavirujemo u tuđu intimu. Ne bi to sve bilo tako da ta „voajerska“ crta nije do te mere stimulisana rijaliti programima. Važno je odoleti tom „izazovu“. S druge strane, dobro je biti čovek, umešati se i pomoći kada primetite problem. A posle svako može da procenjuje svoje postupke.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Nije pristojno pisati i govoriti o politici u rane jutarnje sate. Tako kaže nenapisani i neusvojeni bonton ponašanja pred mikrofonom. Ima vremena, za te teške političke teme se uvek pronađe termin. Hajde onda da pričamo o lepim stvarima koje nam se dešavaju. Hteo bih ja, ali prisustvujem dešavanjima koja se ne mogu nazvati lepim. Recimo da me je potpuno razoružalo saznanje da se zahuktava afera oko plastičnih čepova koje godinama skupljamo za kupovinu kolica invalidima. Navodno, udruženje koje je pokrenulo akciju objavilo je u medijima da je došlo do malverzacija od strane pojedinih članova asocijacije paraplegiračara. Takođe, stanari u jednom beogradskom naselju, u dogovoru sa investitorom su dogovorili izgradnju terasa u zamenu za nadogradnju, a dobili su lift koji liči na instalaciju lego kocki. Vršnjačko nasilje ponovo na tv dnevniku, samo što ovoga puta nisu u pitanju dečaci već dve tek stasale devojčice. Nakon objavljivanja snimka, devojčica koja je vršila nasilje pokušala je samoubistvo. I šta sad, kako se uhvatiti za nešto, makar to nešto bilo polenov prah koji će vetar podići i tako, skladnim mirisima, probuditi preko potreban optimizam koji će oterati malodušnost a doneti osmeh. Jednostavno, setimo se učenika koji prave predstave, oduševljavaju vršnjake festivalima rok muzike, ili muralista koji ulepšavaju Beograd. Ima još ponešto što bi nas moglo razvedriti, ali pod uslovom da idemo na pijacu i tamo rešavajući jednostavne jednačine izračunamo cenu trešanja, na primer. Dakle, uprkos svemu što nas šokira i iznenađuje, treba tražiti makar neko zrno dobrote oko nas koje će nam dati za pravo da jedni drugima poželimo dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Znam da neću otkriti toplu vodu, ali ja moram da priznam trgovcima da su pametniji od mene. Iako odavno ne verujem promocijama, naročito onima koje mi pristižu mejlom ili SMS-om, priznajem, kriv sam. Naseo sam na ponudu da u prošli petak dođem u objekat broj taj i taj, kupim sve po sniženim cenama i na sve to dobijem popust do deset posto. Nije to mala ušteda u ovoj krizi. Pohlepa, to je presudilo da ih poslušam i odem. Nakupovao sam taman toliko da se kaže da sam brižan domaćin kojem čeljad neće ostati gladna ni žedna bar sedam dana. Na kasi sa već pređanim namirnicama na traci koja brzo klizi, vidim da kasirka očitava kodove a cene i nisu baš kao one na rafovima. Čekam ja konačan račun, kad ono – nema popusta. U stvari, na račun od oko 4000 dinara popust je iznosio manje od 50 dinara. Na pitanje gde se izgubio popust do 10 odsto zbog kojeg sam baš tu i došao da trgujem, kasirka je spremno odgovorila: Prvo, lepo vam je javljeno da je popust DO 10 a ne deset posto. I to ste dobili, šta je sad problem? Ne mislite valjda da ćete da dobijete popust za kiselu vodu, mleko, ulje, čokoladu, kaladont i kafu? Imate popust tamo deset posto na kosačice, smart televizore i na začinsko bilje kao i na kolekciju šlaga i pudinga. Dobro, ovo sam sada malo izmislio, ali činjenica je da nam se te reklamne SMS poruke pretvaraju u sjajne dokaze za podizanje parnice protiv lažnih oglašivača. U Srbiji postoji zakon o tome, čak više njih, međutim o njima se više uči na fakultetu nego što se primenjuju u praksi. Znate li zašto? Zato što smo lenji da se bakćemo sa advokatima i sudijama kojima samo fale naše prijave za 100 ili 200 dinara. Oni rade sa milionima, pa ne stižu glavu da podignu od pisanja presuda, razumimo to! Doduše, lažnim oglašivačima pojedinačno to nisu velike pare, nisu ni nama kupcima, ali kad nas nekoliko hiljada pazari onda se skupi fina svota. Iako su u Srbiji tri puta skuplji svi proizvodi nego u bogatijim zemljama, taj simbolični popust može da bude ponekad čak i slamka spasa. E to su pare za tajkunske jahte, avione, Maldive i ostale luksuze. Jedan moj drug i ja svratismo u pekaru na burek. Vidim, on otvara čašu jogurta i uredno liže aluminijumsku foliju. JA cokćem u znak čuđenja a on spremno na to odgovara: Uzmi to i sve poliži sa poklopca, pa oni od ovoga najviše zarađuju. Neka im ga, neka ga sami oližu jer ja vala neću. Da nije istinito, bilo bi smešno.

Dobro jutro!

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. maj – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Koliko puta ste videli da se grupa ljudi tiska ispred nekog objekta na suncu ili kiši, vetru ili zimi i puši? Izgleda licemerno, zar ne? Donošenjem prepisanih zakona evropskih, Srbija je proterala duvaski dim, da bi podigla nivo zdravlja nacije. Slepo se pridržavajući propisa, zabranila je velikim znacima protiv pušenja i pomisao da se u zatvorenom prostoru zapali cigareta. Ma, super je sve to, ali pre neki dan je izbio požar na jednom objektu jer se žar sa mesta označenog kao pušačka zona, nekako stopio sa pokošenim travnjakom gde je suva trava kao benzin planula i napravila ne baš malu materijalnu štetu. Pre neki dan sam gledao staro Pozorište u kući. Rođa, sedi i puši u kancelariji. Scena druga, Rođa sedi u dnevnoj sobi i puši. Nekako je i u pozorištima bilo normalno da glumci puše na sceni jer to zahteva uloga a sada to ne smeju da rade. Čestitam na tome da čuvamo zdravlje nacije, proterujući duvanski dim tako što čučimo po klozetima da ne naiđe portir, ili ispred radnji i firmi dreždimo i s mrštenjem i nervozom dočekujemo svaku mušteriju koja se pojavila pre poslednjeg izvučenog dima cigarete. Žao mi je da trujemo decu, kao što to masovno činismo onomad kad ne imadosmo zakon, ali mi je nelagodno zbog rušenja dostojanstva onih koji sami sebe truju, svojevoljno. Poskupljuju cigarete svako malo, akcize rastu, a zavisnost ne bira. U izboru hleb ili cigareta, zna se šta će u slučaju pušača odneti prevagu, a ostaviti duvan danas je teže nego ostaviti heroin. Opet, i ove godine, danas ćemo da pričamo o Danu borbe protiv pušenja, a posle te priče sledi trk u obližnji ograđeni prostor gde smemo da se nadišemo nikotina. Za to vreme, broj obolelih od raka pluća raste geometrijskom progresijom. Šta da se radi? Eh, Kolumbo, Kolumbo, izem te radoznala… Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. maj – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Mature u Srbiji su krajem maja stvarnost, prošlost ili budućnost. Ko je već tu slatku obavezu obavio, svaka čast, a ko nije taj je nestrpljivo čeka. Ko će to večeras da uradi, verovatno nema mira i od uzbuđenja sigurno ne može da spava. Bavili smo se mladima nedavno, pričali da roditeljima nije lako da odvoje desetak i više hiljada da sve bude kako princeze i prinčevi priželjkuju ali, opet, nije naodmet da se setimo da ima i onih koji će obeležiti i više decenija mature. Iz tog razloga ovoga jutra svim veteranima maturantima prvo čestitamo što su živi, što su tih nekoliko decenija preturili preko glave i što su smogli snage da se okupe i još jednom prozovu sedajući u klupe. Eto, baš pre neki dan me je raznežilo nekoliko fotografija koje sam video na stranici moje nekadašnje osnovne škole. Danas je to ugledna gimnazija, dostojanstvenog izgleda i neprocenjivi rasadnik mladih obrazovanih ljudi. Primetio sam na tim slikama dve vremešne dame. Sve vreme su bile zajedno na fotografijama, verujemda su bile najbolje drugarice ali i da su to i danas ostale uprkos daljini koja ih možda razdvaja. Na njima su bile zanimljive kreacije koje su emitovale i mladost i svedenost i poseban šarm koji nose zlatne godine. NE razumem se u modu, ali meni su one ispričale pozirajući na fotografijama tim svojim pozama u kompletima sa belim cipelama pride da im je srce i dalje mlade a duh širok kao i beskrajno dug niz dana koji su minuli. Osmeh i nešto zlata oko vrata dovoljan su ukras da odmah zaključim da su se nekako već snašle u životu i da ne oskudevaju ali i da se ne bahate. Šteta što ih gledajući sa fotografija mogu samo da zamišljam u ulogama koje im je život dodelio, a tako bih voleo da ih intervjuišem. Ko zna šta bih sve saznao, ne samo o njima, već i o mnogim drugim sada već bivšim maturantima kojima godine nisu mogle da ugase radost zbog okupljanja koje ne zaboravite, takođe zahteva kupovinu garderobe, šminkanje, frizuru… sve isto kao i kod mladjih, samo lepše, opuštenije i sa mnogo više stila. Srećno, veterani.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. april – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

Kazna je iz poreskog raja izašla

Kako vaspitati odraslu osobu? Zakonodavac kaže – okreni je naopačke i tresi dok sve ne ispadne iz džepova! Ta „zlatna sredina“ između represije i primerene kazne za, recimo, neodgovorno upravljanje motornim vozilom, samo raste u korist budžeta države. Ako je fer, i neka bude tako. Prekjuče je otpočela primena novih, oštrijih kazni za saobraćajne prekršaje. Zakonodavac je predvideo dupliranje nekih kazni, a za 11 prekršaja plaćaće se stotinu i više hiljada dinara. Prvog dana primene novog Zakona o bezbednosti saobraćaja, vozači su uglavnom bili spremni na povećan broj patrola. Naravno, ko god da nam njuška oko novčanika, oči i na potiljku imamo. Anketirani građani uglavnom su hvalili pooštravanje kazni za vožnju u alkoholisanom stanju, nevezivanje pojasa i korišćenje mobilnih telefona. Međutim, u gradskoj uličnoj vrevi, budite sigurni da će i dalje biti onih koje baš briga za zakone i saobraćajne policajce, a još manje ih briga za druge učesnike u saobraćaju. Sebi na prvom mestu! Evo podsetnika za takve kauboje: Ako nisi prvi u redu ispred semafora, trubi čak i kad se kolona kreće! Ne puštaj pešake, ili ako si pešak, pretrčavaj naglo ili između parkiranih kola, tako gde vas slabo primete. S detetom pretrčavajte na crveno jer znate taj prelaz dobro. Ako si vozač gradskog prevoza, ne ustručavaj se od razgovora mobilnim, ili naglašavanja svog prava prvenstva, čak i ako to očigledno ugrožava jedno 50 života.

Čestitamo! Tim putem, evoluirali ste u iskusnu barakudu koja elegantno pliva ulicama grada. A kad ne pliva, nek stane „samo nešto da završi“ u prometnoj ulici sa sva četiri svetla, otvarajući vrata vozača bez gledanja ima li koga ko se približava iza. Kreativnosti nikad kraja! I uvek baš prema vama nije fer, kada vas saobraćajni policajac zaustavi. A i za njih imam poruku – ne bojte se besnih kola, više su besni oni u Jugu, verujte!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. april – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ako vaše dete studira u Beogradu, i živi u Domu, a vi ste udaljeni stotinama kilometara od glavnog grada, zbog današnjeg Dana studenata beogradskog univerziteta, mogli biste da ga malo počastite nečim što su ukusi rodnog kraja. Koliko je samo autobuska stanica u Beogradu dočekala i isporučila torbi i paketa za studente, to Pošta nikada neće uspeti. Napuniti što je moguće više u običnu putnu torbu, ili kofer, sve uviti u papir posebno da se staklo ne izlomi, to je oduvek velika muka brižnih majki koje očevi grde da su preterale sa trpanjem svega i svačega. Blagovremeno valja javiti u koliko sati stiže prtljag, a na studentu je da čeka i povede asistenta za izvlačenje tereta do Zelenog venca najčešće, ili cimanja do tramvajske stanice. E, sad… ako vaše dete studira u Beogradu, a stanuje sa vama, pritom ne plaća školarinu, onda s punim pravom i danas neće tražiti od vas ništa a vi sebe možete smatrati srećkovićem. Doduše, odakle i šta da vam zatraži? Dovoljno je što ima internet, pa neka gleda kako će. Tu se nalaze oglasi, konkursi, pozivi, stipendije, kursevi, školice, organizacije, sve ono što može da promeni život. Znamo mi da je ovde u Srbiji najlepše, znamo da oni što su otišli pate za rodnim krajem, iako nam poručuju da su super i da im slučajno ne tražimo pare ili useljeničku vizu, znamo sve, ali opet, gledajući studentariju danas vidimo ozbiljna lica, bez mnogo radosti u očima, kao da se sav teret koji nosimo svi zajedno, svalio samo na njihova pleća. Zlobni će reće da studenti iz Beograda idu u svet, a oni iz ostalih krajeva Srbije ostaju u Beogradu, ali to nije vredno pominjanja koliko činjenica da se Srbija prazni. Još uvek ostaju samo oni, matori, koji su nekada davno verovali da će posle studija sve biti drukčije. Pa, vidite i nije. Samo što smo to kasno shvatili. Zato, šta god da vam zasmeta u planovima vašeg rođenog studenta, povucite se u stranu i setite da je i drug Tito rekao da su studenti u pravu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. april – Crtica)

piše: Ru Šavr

VODENA CRTICA

Izgleda da je proleće stvarno stiglo. Sunčano je i lepo gotovo svuda, a povremeno je tu i kiša. Složićete se da nam je i ona potrebna, s vremena na vreme. Ima vode po ulici, travnjacima, a u rekama je poslednjih dana ima toliko da se vraća strah u kosti svima koji su imali muke s poplavama 2014-te godine. Posmatrajući ovo proleće i ono teško i strašno od pre četiri godine, sa užasom shvatam da se malo toga promenilo. Malo toga što bi sprečilo nove slične nevolje. Dovoljno je samo da šetate pored vodotokova u Srbiji pa vidite kako sunce otkriva ne samo ono što je lepo, nego i ružne stvari. Reke su nam pune raznog otpada, vidljivog i nevidljivog. Taloži se on već godinama. Tako uporno se gomila, da će pojačati šansu od novih poplava svake godine sve više. O uginuloj ribi da ne govorim. Ima li to neke veze sa nama? Možemo li nešto učiniti da bude drugačije i bolje? Staro pravilo još važi: dovoljno je da ne prljamo. Ne moramo da čistimo. To, doduše, nije dovoljno reći kada posmatramo drugi veliki uzrok zagađenja voda, a to su industrijski i drugi opasni otpadi koji se slivaju od kojekuda u reke iz kojih kasnije pijemo vodu. Kao da ta voda ne čeka nas, već neke naše neprijatelje, pa nam sve jedno da li će se iko usled svega toga razboleti. A o zemljištu zagađenom zbog navodnjavanja tom vodom da ne govorim.

I tako se naša priča, koja uvek dobija na značaju u proleće, obično tiče nabujalih reka. A ima i onih koje ovih dana presušuju. Veštački, naravno. Zajedno sa vodom iz određenih planinskih reka nestaje i sav život u njima i oko njih, pa i pijaća voda meštana. Sve zarad izgradnje neke diskutabilne HE. Da li sve ovo treba da ostane neprimećeno?

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Stiglo je. kao, proleće. Oduvek sam ga voleo tamo negde kad priđe letu. Zašto? E, pa to ne mogu tako lako da odgovorim. Čim grane prvo sunce, ma šta sunce, samo li temperatura dostigne bar deset stepeni u plusu, kreće žensko nervozno otvaranje vrata na terasi i prozora u kuhinji. To se na početku zove „luftiranje“. Onda počinje gunđanje na račun muškog dela ukućana, kako se samo bulji u televizor i ništa ne radi, a prozori nisu otvoreni od „boktepitakad“ a zavese od jesenas nisu zamenjene. Dobro, pristajemo mi muški odmah da zamenimo zavesu, radi mira u kući, iako sećanje kaže da smo to radili i na sunčanih minus pet zimus, bez obzira na gunđanje da samo mi grejemo Kalemegdan, a ne stan, zbog toga. „Hoćeš da umremo u glibu i smradu? Uostalom, valja provetriti malo“. Tu obavezno idu prekrštene ruke, pogled pun prkosa u stilu „da se dogovorimo da bude kako sam ja rekla“. Naravno da počinje nervoza kad usisivač zabrunda iznenada za vikend i to iznad glave takoreći, baš kao i domaćica koja pominje da su najavili sunčano vreme i da bismo mogli da otresemo tepih, mada je bolje kad bi mogli da ga oteramo na plac pa da se izriba, ali ljudski. Zna se dobro šta to znači, četku u ruke, tepih pod mišku i pravac ribanjac. Redovno pomeranje kreveta, ormana, sudopere, frižidera, šporeta nije ništa u odnosu na ideju da bi ovih lepih dana moglo da se pređe preko zidova „nečim za dezinfekciju“. Posle muškog nevoljnog pristanka, odmah ide i sugestija kojom nam se otvaraju oči da je bolje da krečimo, i osvežimo zidove, nego da dva puta drljamo četku. „Reci, zar nisam u pravu? Treba da peremo zidove i trošimo pare na hemiju, a bleji nam cela kanta bele farbe u podrumu, neotvorena, i to 25 kila, taman za kuhinju, dnevnu, dečju sobu i kupatilo. Evo, terase nećemo da krečimo, ali moraće možda da se dokupi još jedna kanta, zbog druge ruke pa da budemo mirni“. Ako klimnemo glavom, stradaće kičma, ali će ostati glava na ramenima. Ako slučajno i pokušamo da se usprotivimo ovom preciznom planu, šta nas čeka ne znamo, retko koji muškarac je smogao hrabrosti da to istraži. Eto, zato ja recimo, volim kraj proleća, kad sve ove radnje završim.

Muškarci, prolećne mukice, dobro vam jutro!

(Foto: freeimages.com )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ima li kraja ovom martu? Posmatrajući ga iz prikrajka, smatram da je to bio jedan od „onih martova“ što nam dižu utrobu sve do grla zahvaljući dešavanjima iz prošlosti ili sadašnjosti, a koji će se preneti i u blisku budućnost. Znali smo da nas čeka mnogo tužnih podsetnika na dane bliske istorije pa je možda to bio razlog da se prizovemo pameti i setimo se da nas mnogo nedostaje i da treba da potplaćujemo mlade parove da što više rade na povećanju nataliteta. Trajalo je kratko to ubeđivanje ko je u pravu da odlučuje u vezi sa brojem dece koju će ipak morati da rode žene, a ne muškarci kojima je stalo do stvaranja potomstva, a zna se i zašto. Talas snega, zakrčenih saobraćajnica zaprepastio nas je u martu ali je, srećom, brzo minuo. Otopila su ga dešavanja na Kosmetu obavijena mistikom i nasiljem, a u isto vreme i podelama u našem korpusu koji uvek ima nešto da s jedne strane doda, kaže, mudro analizira, a s druge sve opovrgne, i tako u beskraj, sve na štetu vlastitog nacionalnog interesa. Bolno su nas podsetili neki događaji iz prošlosti da se šut sa rogatim ne igra, a opet, kao da nismo izvukli pouke da neke provokacije ne prihvatimo, ili ih, ako je ikako moguće, izbegnemo. Nema ništa od toga što znamo da smo u pravu, ili bar tako mislimo, sve dok se neko malo jači ne umeša i zakloni nas svojom rukom, da ne kažem moćnom šapom. Ako se to bude desilo onda ćemo slobodno moći da kažemo da smo se, ovako nesvrstani, ipak svrstali jer drukčije ne može. Uostalom, u vreme opšteg ludila, kad se zahuktavaju nepravda i bezakonje protiv mira i reda, najpametnije je poslušati razum, ako nam ga je uopšte preostalo, i sačuvati ono što nam je ostalo a najvrednije je – ljude. Hronično nam nedostaju.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. mart – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

Pačići iza Interneta

 

Čak i najplemenitiji ljudi nekad u životu prekrše zakon. Ne mislim da počine teško krivično delo sa nasiljem i nedajbože sličnim stvarima, već neko pravilo koje je prvo izmišljeno, pa zapisano, prošlo Skupštinu, overio notar, objavio Službeni Glasnik. Neko najbanalnije pravilo koje je dobilo bundu od nerca i sada se šepuri bez poente. Ako niste još u životu našli vremena da završite neki ubrzani pravosudni kurs (kad ste već lenštine i niste mogli i fakultet), nadam se bar da ste pretplaćeni na MUP newsletter, odnosno njihove izveštaje o svim našim obavezama. Šta, nemaju to? Zaboga, pa sve ima na sajtu, tamo iskopajte pravilnike o svemu što treba da znate, a sve što treba da znate je – pa, sve.

Kao tablica množenja što se zna „u podne, u ponoć“, za svaku, tužnu ili srećnu priliku u životu mora da se zna kako je neki zakon tretira, a svakako je dobro i obrisati suze, upristojiti se i videti šta o tome piše na veb sajtu! Ako dete krene u vrtić, vidite možda da li treba agenciji za borbu protiv korupcije prijaviti imovinu. Ako i treba, bar nećete biti kao oni neobavešteni na javnim funkcijama, čije šturo ali uspešno opravdanje „nisam znao/la da treba i to da napišem“ uglavnom prolazi bez sankcija.

Ali, zato je tu narod. Narod ne vrši nikakvu javnu funkciju, kao što znamo. Narod se ne pita, njemu se kaže. I kad mu se ne kaže, to je jer niste bili ni dužni da mu kažete. Pobogu, ima Interneta kao termalnih izvora, pa izvoli, napoj se informacijama sa sajta MUP.

Upravo ovo spominjem jer jedna udovica iz Gornjeg Milanovca nije u zakonskom roku od 40 dana predala policiji lovačku pušku pokojnog muža. Naime, toliko je dana i prošlo od njegove smrti, te su tuga i gubitak bili još sveži. Raspremajući njegove stvari nakon 45 dana naišla je na staru lovačku pušku u LEGALNOM POSEDU i otišla je u policiju da se raspita koja je procedura kako da preda tu pušku. Umesto saučešća zbog smrti muža i razumevanja u najtežim životnim trenucima, 58-godišnju ženu uputili su na izdržavanje kazne u požarevački zatvor. Istina, sama je izabrala petodnevnu kaznu, umesto novčane od 5.000 dinara. Tih 5 dana će proći brže nego što će i gubitak supruga postati malo manje težak. Policajci u stanici rekli su joj da sve to piše na sajtu i da nisu dužni da je drugačije obaveste o tom pravilu. Već smo u drugoj deceniji 21. veka i pobogu, digitalna pismenost je zaista civilizacijska tekovina! Ipak, naučivši da kao pačići ponavljaju ove fraze, službenici su sebi nepovratno ukaljali obraz i ljudskost. Ako im se to učini neosnovanim, neka pogledaju komentare ispod teksta, sve ima na Internetu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. februar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Huma(h)nitarno

Pred svake izbore, ulice, bilbordi, poštanski sandučići, kvake i frižideri preplavljeni su izbornim reklamnim papirima, upaljačima, hemijskama, blokčićima, ko se baš isprsi i kišobranima i rančevima. Predizbornna frka je za sve zamorna marketinška kampanja, gde se, da se ne lažemo, oni tu nešto dogovore kako će među sobom da se podele i ko šta dobija. Profitiraju mnogi, ali uvek se postavlja iznova ista kritika: što pare od kampanje ne ulože u bolnice, škole, decu, siromašne, trudnice? Zašto nas zatrpavaju papirićima, besmislenim koliko i obećanjima? Možda ako znate da pravite origami i možete da ih iskoristite, ali ni upola koliko ćete se vi osećati iskorišćeno.
Često čujem i vidim da ljudi na taj način negoduju – čak i kažu da bi glasali za one koji se para za kampanju odreknu u humanitarne svrhe. Pretendenti na političke pozicije širom sveta se tu i tamo podiče kako su uplatili tu i tu, humanitarno. Ipak, surovi realisti zapitali su se – a što da oni daju te pare nekom trećem? Zapravo, finansijer nije samo budžet države, već i anonimni bogati zainteresovani „dobročinitelji“, koji ulažu u „proizvod“. Često su baš i oni ti koji poklanjaju novac za renoviranje dečijeg odeljenja neke bolnice, kupovinu zimskih stvari socijalno ugroženima ili bogtepita šta je već atraktivno.

Možemo li da budemo humani, a da za to niko ne zna?

Postoje i takve javne ličnosti, za koje se ni ne zna, ili barem oni o tome ne pričaju, a pomažu onima kojima je to potrebno. Tu su sportisti, muzičari, književnici, advokati, direktori, a tu smo i svi mi. Svako od vas je bar jednom u životu nahranio prosjaka, poklonio odeću, pomogao kako, kad i koliko može. I ne brojite to, zar ne? Ne osećate potrebu da odete na trg, televizijsku emisiju ili u nečiji frižider i pričate o tome. Mislim da u predizbornim kampanjama kandidati ni ne treba da budu humani. To treba da budu posle. A pošto se impuls hvalisavosti tu ne može ugasiti, možda manje treba i da mislimo da će oni nešto i da promene na bolje. To može samo nemahnita humanost, empatija i pomoć, jer nam taj čin niko neće ni računati ni ukrasti. Samo je jedan dobar čin više, nek stoji u rezervi, zatrebaće univerzumu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Odmah da se razumemo, zapodevam svađu, džangrizav sam, unamćorisao sam se, sve mi smeta, imam utisak da su svi protiv mene, pogrešno razumem šalu, skačem kao oparen i imam dijagnozu – kriza srednjih godina. Jeste, šta se čudite? Prvo, neću da slavim rođendan. Šta tu ima da se slavi? Vrlo važno, ionako će da dođe pola onih koji mi se iza leđa smeju i govore kako sam omatorio i odrtavio. Dolaze zbog torte, znam. Uh, sve se plašim da će nešto da mi kupe i da su srećni zbog mene. I ako kupe, biće to nešto kako će se oni pravdati „fore radi, iz fazona“ – neupotrebljivo, nepotrebno i neprimenjivo. Briga mene za njihove upaljače, kravate, priveske, futrole, seksi magazine u tvrdom povezu, viskije iz zalihe od prošle slave, ili tako nešto. Briga mene i za sneg. Šta sad tu ima da se euforiše, pao sneg, pa, vrlo važno. Još to čudo treba i da se čisti. Prvo ne znam gde mi je lopata i da li je imam. A s druge strane, iako je imam što baš ja da čistim? Šta rade ovi mlađi od dvadeset godina? Samo gledaju u telefone i pišu po Fejsbuku kako je divan sneg i kako je najzad stigao. Eto vam ga, stigao vam je, sad se radujte dok čistite i uživajte. Svi ste zaludni, niko ništa ne radi. Prosto, ostavite me na miru, hoću da tihujem. Neću da izađem napolje ni za živu glavu. Hoću, ali tek kad paradajz bude 30 dinara kilo. M, samo kad se naljutim, ima da dignem kredit na 30 godina, kupim kabriolet, pa lepo od Slavije do Albanije – svi da me vide.. Neću ni da radim, ionako su me zvali neki fini nepoznati ljudi iz jedne poznate stranke da mi kažu da samo kažem „hoću“, i odmah prelazim na bolje jasle. Evo kažem, hoću, hoću, hoću. Čujete li me? Doduše, znaju oni da ja i kad hoću – neću. Kažem vam, kriza sredjih godina, sve mi je oprošteno. Ne znam šta mi je jutros bilo da ustanem dobro raspoložen i vedar uprkos vejavici koja samo što nije stala. Opet, kriza srednjih godina. Oprostite.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Stigao je taj dugo očekivani ledeni talas i naterao nas da pronađemo već zaboravljene kape, šalove, debele jakne i duboke čizme. Iako debeli minus nije u drugim državama čudo u februaru, Srbija je toliko napredovala da više ni zimu nema. Lepo, iz leta pređe u jesen, pa preskoči zimu, suvomrazicu i debeli sneg i odmah uđe u proleće. Tako to ide kad se marljivo planira, strpljivo gradi koncizan plan za budućnost, prosperitet, i progres u isto vreme. Svi su zadovoljni vremenom, a niko više ne kuka ni na male plate. Čak su i penzije postale dovoljne da našim starijim sugrađanima obezbeđuju lagodno zimovanje u toplijim krajevima. Dok se mi ovde ovih nekoliko ledenih dana budemo mučili, naši zadovoljni penzioneri već se uveliko nalaze u Africi sa lastama, i tamo žive dok ne prođe zima, pa makar bila blaga. Za samo šesto evra koliko iznose prinadležnosti starijih građana Vračara, u nekim afričkim zemljama se može lepo preživeti zima. Sve je uključeno u troškove, hrana, prevoz, masaža, smeštaj, sunčanje i brčkanje u čistom moru. I šta sad hoće ostali penzioneri? Statistički, neki biraju raj a neki drugi, brojniji, čekaju povišicu i cvokoću. Sigurno je da su, oni srećniji i umešniji, od zasluženih penzija od skoro 100 hiljada dinara uspeli sebi da obezbede čak i uštedu tokom zimovanja u Africi, pa eto, imaju razloga da na leto odu na more. I tu će sigurno da potroše svoje teško stečene penzije po kabinetima i radnim telima nekadašnjih saveznih organa i komiteta, kao da su kod kuće. Šteta samo što od tih penzija ne sponzorišu srpski turizam, ali ko je nama ostalima, radno sposobnima kriv što nismo našli vezu kod kreatora vremenskih prilika. Dakle, krenite na posao, marljivo radite i potrudite se da vas ne pojede neka štetočina od bolesti dok se ne penzionišete sa 65 godina. Onda letite gde god vam drago. Vidite da se može samo ako se ume. JA nemam još mnogo da čekam, samo dvadeset godina. Već merkam u koju ću fotelju da zasednem da namičem prosek za penziju. Valjaće mi za zimovanje u Africi. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

FRUSTRIRANA CRTICA

Da li ćemo zbog stalne frustriranosti postati najuporniji na svetu?

Naučnici kažu da nam frustracije mogu pomoći u razvijanju nekih dobrih osobina, npr. upornosti ili pronalaženju alternativnih načina da rešimo problem. Ispitivanja su, istina, vršena na vevericama.

Kako se ponašamo kad su nam namere osujećene, ili što bi se „srpski“ reklo, kad smo frustrirani? Pa, svakojako. Neko se ljuti u sebi, neko na one oko sebe. Neko ćuti, neko besni. O frustraciji, toj pojavi koja je postala sastavni deo našeg života, može se govoriti na razne načine, no, činjenica je da sve češće upravo tu reč pominjemo u razgovoru opisujući kako se osećamo, nevezano za pol, godine ili finansijski status.

Naučnici, međutim, kažu da nam frustracije mogu pomoći u razvijanju nekih dobrih osobina. Recimo upornosti, ili pronalaženju alternativnih načina da rešimo problem. Ispitivanja su, istina, vršena na vevericama, a ne na ljudima, ali je njihovo ponašanje simptomatično slično našem, pa se može porediti. Kako je izgledao taj eksperiment? Ljudi su u zatvorenu kutiju stavljali orah i puštali veverice da dođu do njega. Kada bi ga pronašle, bile su zadovoljne, ili su to smatrale normalnom stvari. Kada bi, međutim, kutija bila zaključana, prazna, ili se u njoj našlo zrno žitarice, one su kostrešile rep, grizle koru drveta, lomile granje. No, pokazale su veliku upornost u pokušaju da stvari preokrenu u svoju korist. Takve su veverice.

Ako i nismo kostrešili rep, znamo kako je vevericama kad ne dobiju nagradu za svoj trud i saosećamo sa njima. Budući da živimo u atmosferi u kojoj smo pod konstantnim pritiskom, hoćemo li i mi iz toga izvući neku korist za sebe i postati uporniji ili razviti alternativne načine rešavanja problema? To ostaje da se vidi, budući da stvari ipak stoje malo drugačije u našem svetu. Ipak, sudeći po rezultatima istraživanja, ako kolektivna dugogodišnja frustracija može dovesti do nečeg dobrog, po onom veveričjem modelu, možda se ispostavi da smo najuporniji narod na svetu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Nekada je sve bilo besplatno, bar kada je u pitanju sport za mlade. Išlo se sa zadovoljstvom na besplatne sportske sekcije, a sport birao tako što smo vođeni izborom većine iz društva i sami postajali poklonici određene discipline. Onda su se vremena promenila, besplatne sekcije rukometa, košarke, odbojke, fudbala ili plivanja, zamenile su skupe škole za koje mnogi siromašni roditelji nisu imali para. Onda se na svu tu muku dovukao internet i računari, pa su nam mladi postali tromi, dežmekasti i lenji ali i depresivni i agresivni. Ne izlazeći iz svojih soba, a pod uticajem društvenih mreža, postali su usamljenici, pod stresom, i večito nezadovoljni. To je ranije uspešno rešavao naporni trening, dobar apetit i vedrina koja je kupala tu mladost. Ponovo se nešto menja po ovom pitanju, jer konkretno širom Srbije, otvaraju se besplatne škole za različite vrste sportova. Nekada to čine škole, pojedinci iz sveta sporta ali i lokalna samouprava – pa valja to iskoristiti. Što da ne, lepo se deca izmore na treningu, usput upoznaju neke nove prijatelje i steknu osobinu koja nam već duže vreme nedostaje – upornost. Borben duh ali usmeren u pozitivnim smeru, najjači je saveznik u savladavanju svih životnih nedaća koje mlade ljude u Srbiji očekuje. Na nama, roditeljima je da ih ubedimo da makar pokušaju ili probaju šta im najviše odgovara a nešto će se zanimljivo i privlačno već naći. Neka živi sport u Srbiji, ali ne samo onaj koji nam donosi najsjajnija odličja, već onaj koji je dostupan svima bez ograničenja ma koje vrste, pogotovu finansijske.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ako slušate vesti, gledate televiziju, pratite internet portale ili čitate novine – nećete se ni ovoga jutra oraspoložiti. Mnogo vesti koje će vam pokvariti dan, jedva čeka da ih baš vi pročitate. Morate li baš tako uvek počinjati dan? Možda je ovaj pred nama, koji je inače po imenu ženskog roda, smešten između dva mužjaka, utorka i četvrtka, idealan da ga počnemo iz nekoliko puta, kao nekada naše bake „početak za vunene čarape“? Potražimo pravu mustru za pravi početak, ako pogrešimo – rasparajmo loš početak i, započnimo novi. Znate već da je recept jednostavan, jedino ga je teško pronaći. Možda se krije u starim, visokim i prostranim sobama naših predaka, u kojima se čula graja vesele i brojne dece. Posle poziva majke, skakali su ujutro, spremno iz kreveta njih pet, šest, jer su znali da ih već čekaju vruće mekike sa džemom od šljiva i hladno neceđeno mleko. Napolju je čekao dubok neugažen sneg spreman da ga pod noge bace dok kreću u školu, usput se grudvajući uz glasan kikot. Za to vreme na radiju se čula narodna muzika, a cela kuća je mirisala na pristavljen ručak, i hleb koji se uveliko pekao. Sve je bilo romantično, ako se posmatra iz ovog ugla. S druge strane, i tada je postojalo mnogo toga što je nedostajalo a danas ga imamo, a opet – to nam i pored toga što ga imamo – fali. Kafa se pila iz male šoljice, kuće se nisu zaključavale, na posao se odlazilo pešice i nije bilo mobinga, kod kuće se prvo doručkovalo pa onda izlazilo napolje, sneg su čistili ljudi a ne mehanizacija. Čak je ručak bio svakog dana svečan, ako ga uporedimo sa današnjim keteringom ili pekarama ne daj bože. Supa, knedle, pile, krompir, lenja pita, suve šljive, orasi, med i tako bih ja mogao do sutra da zamajavam sanjiv svet, a samo da bih prećutao šta sam sve jutros ugledao među aktuelnim vestima. A šta vi mislite? Da ja ovaj svoj „početak“ rasparam pa počnem neki novi? Može, nema problema: „Pretučen u redu kod zubara, otkriven ubica koji se skrivao u napuštenoj kući, optužili ga da će tajno prodati Kosovo..“ dobro, dobro, neću više. Počnimo ipak dan tako što ćemo na kratko pobeći od loše stvarnost koja nas čeka, usput tražeći zaboravljenu mustru za dan bez greške.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Izgleda da smo naučili lekciju u vezi sa promotivnim večerama ili poklonima za koje treba samo platiti PDV ili poštarinu. Sećate se da je to bila uobičajena praksa do skoro, kada su na vrata uglavnom starijih sugrađana stizali mladi biznismeni tipa „mašna-tašna“ i nudili kojekakve nepotrebne stvarčice po batelnim cenama. Padali su na slatkorečivosti ovih uglađenih hajduka i nešto mlađi građani, ali su se vremenom opametili. Večere koje su nuđene besplatno u obližnjim restoranima umele su da se pretvore u mučenje i ubeđivanje da se kupe đinđuve koje leče sve ili čudotvorni jastuci i dušeci. To sada mnogo teško prolazi kao „fora za vaćarenje“ mada dešava se i dalje da telefon zazvoni, i ponudu koja se ne odbija, izruči pred vas neka Marija, Jelena, Milica ili kako se već lažno predstavljaju moderni plaćenici za varanje naivaca. Međutim, kako se odupreti SMS porukama u kojima vas sa nepoznatog broja pozivaju poznanici da hitno uplatite par stotina dinara za lečenje taksiste ili trogodišnjeg mališana. Dovoljno je samo da pošaljete novac po uputstvu u najbližoj pošti i to je sve. Navedeno je ime i prezime primaoca novca i poruka tipa „molim te uplati mi odmah, mnogo je važno“. Postavlja se pitanje: Kako je moguće da se ovakva pojava ignoriše, najpre od države koja bi od naših para morala da finansiranje lečenje svakog osiguranog bolesnika? Ako se zna da smo svojevremeno svi digli ruke od istrage toka novca prikupljenog za lečenje bolesne devojčice a koje je promovisao jedan od naših najboljih glumaca, onda nema prepreke da se ovakve SMS prevare i dalje šire. Takođe, primetno je da se društvenim mrežama šire objave u kojima se traži novac za lečenje bolesnih, mada se površnom analizom može zaključiti da se tu kriju i poruke druge prirode, možda i političke. Postoje fondovi, brojevi na koje se mogu slati SMS poruke i tako pomagati lečenje obolelih, ali sve dok država ne preuzme sve troškove lečenja onih kojima je to zaista potrebno, uvek će neko uspevati da nas upeca tako da bez razmišljanja platimo nečije letovanje, zimovanje ili stan u novogradnji u centru Beograda, recimo. Samo kažem.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Većina nas se svakog jutra, čim otvori oči, suočava sa blagim oblicima strepnje od toga šta nosi novi dan. Iako sam kao zakleti optimista sklon da odmahnem rukom na neprijatnu ciglu u stomaku koja me tera da ustanem, ipak mi nije baš svejedno kad se setim šta me sve od obaveza čeka tokom dana. Prvo, valja se lagano, sasvim lagano ustati jer u suprotnom može da se desi teturanje zbog niskog pritiska i pada šećera u krvi. Zato treba poslušati mudre Crnogorce koji drže hoklicu pored kreveta da se posle ustajanja iz kreveta malo odmore. Uz obavezno premeštanje do lokacije gde i car ide peške, treba brzo posrkati vrelu kafu i krenuti put autobuske stanice ili posla. Dok se autobus lagano približava stanicioči cakle u potrazi za slobodnim mestom gde bi se još samo pet minuta dremalo, valja izbeći lokalnupričalicu koja će se nasaditi pored vas na sedište i calati kao navijena. Nakon dovlačenja na posao, sledi još malo razbuđivanja uz kafu a onda stiže glad. Lako je poslati najmlađeg u firmi da donese štogod iz pekare, ali avaj, šta god da donese, to nešto u sebi nosi štetne aditive ali i takozvane bele smrti: brašno, mast, šećer, so. Dakle, valja razmisliti o zdravoj hrani. Umesto da razmišljate, ja nudim predlog: Kačarevo! Prelepo mesto sa festivalom slanine sa tradicijom od preko trideset godina a možda i više u proizvodnji zdrave, mesnate, suve, ukusne i dimljene poslastice ljubitelja dobrog zalogaja. Ako uz slaninu uzmemo samo malo luka, dodamo domaći sir i proju, mlado vino i pečeni krompir u ljusci – pa mi imamo kompletnu zaštitu od gripa, pun stomak i sreću na licu! I posle, neka neko kaže da nemamo šta da jedemo. Ima toga, samo treba pratiti kalendar manifestacija posvećenih jakoj hrani. Za početak, pravac Kačarevo, još sutra traje Slaninijada. I ne zaboravite, postoji više od 15 različitih vrsta slanine. Birajte onu koja vam pušta vodu na usta. A onda, što bi rekli naši stari: „Beri loj, pa se goj! Dobro jutro

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Da li imate problem koji još uvek čeka na rešenje? Odmah da se razjasni, ne aludiram na probleme koje rešavaju predsednici balkanskih država tako što se saglase da ni oko čega nisu saglasni. Usput, nadam se da više nećemo slušati analize prodavaca magle koji jedino umeju da zaprže javno mnjenje sebi poznatom recepturom začina zavere. Uostalom, ako se manemo visoke politike i zađemo u narod, razumećemo da se i veliki problemi među malim ljudima lako rešavaju. Postoji samo jedan uslov a to su obe strane – dobre volje da prevaziđu nesuglasice. Da smo se mi mali pitali, ne bi ovi veliki i dalje pobeđivali u komšijskom, a gubili u vlastitom dvorištu. Dan državnosti Srbije, osim što je neradan dan, neće najaviti a ni odjaviti ništa novo, ništa bolje, i ništa posebno u našim komplikovanim životima. Problemi nam ostaju isti, a muke podjednake. Dobro, ima i među nama onih koji se muče malo manje, ali njihove probleme mi ne možemo ni da zamislimo a kamoli rešimo. Oni brinu kako će što više da zarade na račun države da im na tome koliko su vešti čak i predsednik Srbije ponekad pozavidi. Maldivi su za sada jako povoljni, ali tamo se nešto kuva u poslednje vreme, Tajland je za estradu, a Egipat za sirotinju i radničku klasu koja podigne keš kredit na deset godina da bi letovala deset dana. Ide sajam automobila i turizma, možda se tu reše njihovi osnovni problemi, ko zna? A mi, mi ćemo se svađati sa komšijama oko parking mesta i zbog toga pesničiti pred ženama i decom, tući na utakmicama i ispijati jeftinu „radžu zozu“ i tako utapati probleme koje rešava samo veća plata i bolji standard, petnaest dana na Kopu ili Atosu, neki nov automobil, vikendica, možda dobre krpe i stan u vlasništvu… A, mi, mali, obični i pošteni daleko od toga kao Zagreb i Beograd od dogovora o granici zbog Dunava koji radi za Srbe. Plaćenik jedan, samo pravi probleme. Dunave, Dunave… ipak nisi more.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Ne bih da rasplamsam polemiku, mada je vrlo verovatno da u tome neću uspeti. Pitaću, a vi krenite svim sredstvima: Šta danas proslavljate: Svetog Trifuna ili Dan zaljubljenih? Potpuno je nevažno svima koji su tolerantni na obeležavanje godišnjica ili praznika da li se nešto zove ovako ili onako, važno je samo da su u dobrom društvu. Eto, danas će vinogradari proslaviti uz rujno vino svoj dan, okititi čokote koji će na kraju leta otežati pod grozdovima, a zaljubljeni će se držati za ruke, šetati, možda izaći negde i razmeniti poklone ispijajući neko dobro vino. Postavlja se pitanje, čemu tako žustre polemike oko nečega što predstavlja ako ništa drugo, a ono priliku da se sastanemo praveći otklon od surove stvarnosti. Jedan lep događaj, nedavno je u mojoj porodici, okupio više generacija koje su uz pesmu i igru proslavile lep jubilej zajedičkog života dvoje i dalje mladih koji se i dalje vole a to je čak četrdeset godina braka. Niko se ni na koga nije ljutio iako je život od jedne loze napravio desetine novih i to sve u različitim krajevima Balkana i suočio ih sa brojnim bolnim uspomenama iz bliske istorije. Neki se krste kao katolici, drugi kao pravoslavni, treći se uopšte ne krste ali su svi zajedno pevali i igrali uz zajedničke note bez predrasuda i loših namera. Ako i ova dva praznika uporedimo sa tim – zapadna i istočna varijanta pa ko kome pripada – onda smo se zakovali u prošlosti. Jedino možemo napred u zid o koji ćemo glavom udarati dok ga ne polomimo. A to može da potraje. Predugo da bi ionako kratke živote umesto u poljupcima natopljenim vinom trošili na podele i svađe. Ja sam za slavlje, a vi ga zovite kako god želite i prisvajate kako vam drago.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Susret za prijateljicom koja godinama bije tešku bitku sa bolešću učinio me je drugačijim, verovatno za sva vremena. Razlog susretanja je bila moja želja da je vidim i ohrabrim da izdrži izazove koji su se na nesreću postavili pred nju, nejaku i nemoćnu – bez lekova. Ušao sam u njenu sobu i ozbiljno, pre bih rekao zabrinuto, pozdravio je spuštajući kesu sa voćem i sokom na policu kraj njenog kreveta. Potpuno me je šokirao njen veseli pogled i zvonki glas: „Pa dobro, šta je tebi? Što si tako ozbiljan? Da li je s tobom sve u redu? Imaš li problema? Da li si zdrav?“ Na to sam znajući vrlo dobro sa kakvim se ona problemom suočava počeo da zamuckujem pravdajući se da je moja nevoljnost posledica vremena, jer sam meteoropata pa mi smetaju nagle promene. „Ma kakvo vreme, uvek je napolju lepo. Samo treba da naučiš da ga vidiš lepim. Kako to, upitao sam. „Lepa je kiša, tada možeš da šetaš, razgledaš izloge i maštaš o tome šta bi sve mogao da kupiš. Još je lepši sneg, kad zaškripi pod nogama, a ti ga osluškuješ dok pahulje lete pravo u oči i bockaju te da ostaneš napolju još samo malo, još samo pet minuta dok ručak ili večera čekaju. Proleće je tek, najlepše. Tada sve što je lepo izađe napolje, pa ulicama hodaju veličanstveni momci sa čarobnim devojkama, a cveće otpušta najlepše mirisne note da ti duša peva. Kad stigne leto, pa vrućina zapljusne sa svih strana a ti svratiš na sladoled, pa negde na kafu u bašti na trotoaru, ili još bolje odeš negde u banku da tražiš kredit pa se rashladiš bar dva sata dok ti sve objasne. Samo treba da naučiš da voliš svako vreme.“ Sve ovo govorila je, podsećam, žena koja je već dugo prikovana za krevet i uz teške muke živi svaki dan kao da joj je poslednji. Niko ne zna kako će i koliko brzo napredovati njena bolest, ali svi koji je dobro poznaju znaju da je borac, večiti optimista i putokaz zdravima koji su namrgođeni, ljuti, nezadovoljni i puni negativne energije. U svemu se može pronaći lepota samo treba protrljati oči i biti zdrav, grmelo je u mojoj duši. Ja sam to razumeo. Postiđen i poražen pred gromadom optimizma i ljubavi prema životu koji se možda već za neki dan završi, otišao sam kući i bilo mi je bolje. Nadam se da ovu lekciju neću brzo zaboraviti, kao što to po običaju redovno radim.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. februar – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

„S vremena na vreme, na ovoj našoj maloj, prenaseljenoj planeti gde caruje zakon većine, ponekad se pojavi neko kome padne na pamet da konvencionalno razmišljanje okrene naopako i baci niz vodu. Da bi takvi heroji promenili svet, moraju sve nas naučiti da drugačije razmišljamo. Moraju pobediti skeptike, zaobići sve barijere, pronaći sebi slične koji bi prepoznali njihove ideje. Takav je bio Tomas Edison. Takvi su bili Nikola Tesla, Leonardo da Vinči i Stiv Džobs. Svi oni su promenili svet na bolje. Ali retko ko od njih više puta nego Ilon Mask.“ Ovako je Boris Klobučar za domaći časopis „Elementarijum“ počeo priču o Ilonu Masku, „mentalnom ekscentriku“, inovatoru, milijarderu, generalnom direktoru aeronautičke kompanije Spejs eks, direktoru i dizajneru proizvoda u kompaniji Tesla motors, predsedniku Solarnog grada i suosnivaču nekoliko kompanija. Takođe, osmislio je i futuristički, superbrzi transportni sistem pod nazivom Hyper loop. Ako uopšte krenete da istražujete o njemu, pojaviće se izrazito inovativne tehnološki postavljene ideje i nacrti, koji će vas, ako ništa, istrgnuti bar na kratko iz plesa-stiskavca sa četiri zida (država-birokratija-posao-dnevne vesti). Znate onaj superbrzi automobil koji je poslat u svemir? I to je ideja i realizacija Ilona Maska i njegovog vanserijskog tima.

Nikada niko u istoriji sveta nije imao veći pristup različitim informacijama od današnjeg čoveka. Aplikacija u mobilnom telefonu meri naš puls, a on sam može da bude i žiroskop, putem Skajpa naši đaci razgovaraju sa vršnjacima širom sveta, možete od kuće da radite za firmu iz Australije i primate novac preko Interneta, ali to sve nije ništa posebno naspram onog što se zaista u sadašnjosti razvija i usavršava. Mnogo stvari sve brže prelazi iz teorije u praksu, i normalno je da ne uspevamo da smisleno ispratimo i zaista budemo svesni šta se dešava. Ipak, budite sigurni da živimo u fantastičnim vremenima, o kojima su književnici pisali u 18. veku, nekad i pogađali, ali se i silno zabavljali idejom da čovečanstvo ima još da pruži, stvori i ulepša. To su koordinate u kojima plivaju sve briljantne zamisli ikada. Zamislite koliko bi medije iznenadila peticija građana da uz, recimo svoja štampana izdanja ne objavljuju specijalne feljtone o već patološki iseciranom slučaju ubistva pevačice, već o najnovijim tehnološkim, sociološkim… otkrićima, idejama i ljudima koji ne da razmišljaju „van kutije“, već su je radosno šutnuli u stranu i krenuli da crtaju nove oblike. Svi smo željni takvih razgovora i takvih ljudi, a iz želje raste strast, pa ideja, pa kreativnost. Sve je tu, oduvek.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. februar – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

Da je život na ovoj planeti često čudan, nelogičan pa i bizaran, pokaže nam svaki dan. Koliko puta samo pročitate neku vest i zapitate se – da nisam slučajno otišao na stranu sa aforizmima i crnim humorom…? Stvarnost je onakva kakvom je mi razumemo, a uvek ima i onu „tamnu stranu meseca“, misterioznu i teško dokučivu i rešivu. Zapravo, takvi smo i mi sami, naizgled obični, normalni, „okej“ ljudi, kad ono, na toj istoj zemlji, iznikne neka cvećka, bolje reći korov, i sve pokvari.

To se najbolje ogleda u onom trenutku kada neko iz naše okoline pokaže svoju najgoru stranu. „A bio je fin momak, ništa nije ukazivalo na ovo…“ ili „Živela je s njim i bežala često, ali se vraćala zbog dece…“ – to su, manje-više, rečenice koje izgovaraju svedoci i poznanici žrtava i nasilnika, kada mediji dolete da pokupe otpatke posle „lova“. I svi sve znaju, ali nisu naslutili. Ili su naslućivali, ali nisu znali kako da pomognu. Ili su znali kako da pomognu, ali nije njihovo da se mešaju.

Nije njihovo da se mešaju.

Nije pristojno zabadati nos u tuđe muke, sem kad o njima pišu novine. Znate i sami koliko se priča o tome da nasilja ima svuda i najviše među poznanicima, a to često znaju i ostali u porodici. Nijedna kampanja do sada tu činjenicu nije uspela da promeni. Da slučajevi ubistva zbog ljubomore, praćenja, ucene, pretnje, patološko laganje i obećavanje, budu nešto u čemu možemo da nađemo podršku. Bilo ko, drug, drugarica, brat, sestra, rodbina, komšije, prolaznici, selo, grad, policija ili socijalne službe, da ne sležu nemoćno ramenima. Pre neki dan je u jednom vojvođanskom mestu ubijena dvadesetjednogodišnja devojka, od strane par godina starijeg, bivšeg dečka. Ako je on proživljavao nesnosnu torturu bilo koje vrste i želeo je to da zaustavi, odlučio se, na veliku žalost, na njemu najefikasniji način. Šta god da je želeo da dokaže ili ispravi, više nema gumice za brisanje. To je ona čudna planeta s početka. Svima nam treba nekakva podrška ili svest da ima izlaza iz trenutne loše situacije. Retko ko je ohrabren da traži tu priliku i retko ko je koristi. Okrećemo glavu od živih, ali crna hronika je atrakcija naslovnih strana koje privlače ljude, prirodno sklone intrigama. Baš te naslovne strane, zapravo su naše ogledalo – nečinjenja, savijanja, pasivnosti i straha. Da ne pravimo ovde duge motivacione govore koje niko ni ne sluša – ko bar jednom ne bude dežurna baba koja se u sve meša – ćelave mu gume!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Šta smo to skrivili celom svetu pa nema razumevanja za nas i naše potrebe? Okreni, obrni, zamoreni smo od stalnih prozivki da smo radili pogrešno, ama baš sve – još od praistorije. Kako to nama da se desi? Iako smo zagledani u budućnost, verujući svetloj prošlosti da nam je dobra učiteljica, i dalje vučemo repove iz bliže i dalje prošlosti kojima ne možemo da stanemo na kraj. Oblikuje se javno mnjenje širom planete tako da to odgovara „onima gore“ pa ne čudi da mnogi i dalje mešaju Siriju i Srbiju, a svi znamo da se nesrećna iskustva koje nosimo ne mogu tek tako jednostavno prikazati kao da su u pitanju junaci kaubojskih filmova. Iako mnogi žele da od nas naprave najveće krivce, čak i za snegove u regionu, pitanje je samo koliko smo mi u stvari bili nepametni dok smo ih gledali kako svoje snažne prijatelje stiču po svetu da bi nas danas ucenjivali i pritiskali. Razloga je ponajviše u težnji da se poturi klečka i spreči napredak, makar on bio i simboličan. Iako se imamo čime predstaviti svetu, nažalost, naše ideje teško pronalaze put do hladnih tuđinskih srca. Uprkos tome, u poslednje vreme, i sunce nam se pomalja tamo negde na dalekom horizontu, ali ga tako brzo i lako prekrije oblak koji nosi oluju za koju nam treba zaklon makar bio i od vlati suve trave. Posle nekih bolnih iskustava iz prošlosti, bliske ili daleke, moramo i dalje biti veoma oprezni. Ne baš kao što reče jedna javna dama nedavno, „sa svima lepo, ni sa kime iskreno“, već pažljivo prateći svoje interese valja da gradimo odnose poverenja i poštovanja, najpre sa komšijama iako se to sada čini nemogućom misijom. Ili, možda, da sve zatrpamo ispod tepiha, pa šta bog da. Što bi pametni ljudi rekli – da ćutimo, pa kad prođe, lako ćemo progovoriti podižući izubijane glave.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Kako ste danas? Kako vam je bilo juče? Šta planirate za sutra? Da li su ovo teška pitanja za vas? Samo pitajte prvog na koga naiđete ovoga jutra, ma gde se našli i saznaćete nešto što može biti putokaz za vlastito ponašanje u ovim smušenim vremenima. Odavno je jedan naš mudrac primetio da nemamo vremena da čujemo odgovor na pitanje: Kako si? Isto je i sa upoznavanjem novih ljudi. Malo ko će vam upamtiti ime, verovatno je da će reći samo: Drago mi je. Nema želje da se udubimo u reči onih kojima se obraćamo, tako da možete slobodno prilikom predstavljanja reći i „umrla mi baba“ s druge strane sagovornik će mehanički odgovoriti: Drago mi je. Da li je baš dragost osećanje koje nas preplavi kada upoznajemo nekog drugog? Nije, jer znamo kako smo danas. Dovoljno je da pomislimo na obaveze, porodične, poslovne ili materijalne pa da sve izgubi smisao. Govoriti o onome šta je bilo juče, predstavlja muku naročito kada ne možete da se setite šta ste radili, odnosno uradili. Kakav je rezultat našeg postojanja, ima li nešto opipljivo što možemo dodirnuti i osetiti jer čemu planiranje ako nema motiva da se iznađe makar jedna iskra koja bi značila svetlo na kraju tunela . Neki šetaju puna kolica dece i srećni su. Drugi, šetaju kolica po tržnom centu i nisu srećni. Kakva ćemo kolica poterati zavisi od mnogo faktora, a jedan od njih je i pravi izbor u pravom trenutku. Bilo da je reč o zanimanju, izboru partnera, firme ili političkom opredeljenju, retko se desi da pravi izbor donese i očekivano zadovoljstvo. Neki se isprave pa prelete preko, a onda nalik golubovima zauzmu svoje mesto na žici koju je postavio tamo neko i pevaju pesmu koja je mila ušima onog ko je postavio bandere. Važno je samo izbeći strujni udar, jer onda sledi pad. A on, teško pada.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Da li ste odrasli? Da li se osećate spremnim da preuzmete odgovornost za sve što radite sebi ili drugima? Da li ste i dalje veliko dete u duši? Ništa čudno. Generacije koje pristižu, nekako su uvek za nekoliko godina mlađe, nego što zaista jesu. Šta je tome doprinelo, ne zna se. Možda drugačiji način života, ishrana, okruženje… Takođe, produžio se životni vek, zahvaljujući medicini. Mnogima se i skratio, opet zahvaljući medicini i hemiji i zagađenjima. Ali, ako uzmemo u obzir da je danas normalno da su, hvala bogu, i pedesetogodišnjacima živi i zdravi roditelji, onda ne čudi što se i oni, dakle sredovečni građani i građanke Srbije osećaju kao da su deca. Na to imaju pravo. Imaju pravo i da koriste svaku priliku da javno pokažu kako vole da se igraju. Sećam se koliko je okićenih jelki bilo krivo za lepše raspoloženje matorih „tinejdžera“. Ukrasi, lampinjoni, pa trake i tračice na sve strane u raznim bojama, kičasto i okrepljujuće za nadomeštanje nekih kompleksa iz detinjstva krasile su mnoge domove. Neke jelke još uvek nisu raskićene, mnogo su lepe pa je „gre’ota“. Slikanje sa Deda Mrazom je takođe bila jedna od fascinirajućih prilika da se oseti radost prohujalih mladih dana. Jedna gospođa, u najboljim godinama, šokirala je pre neki dan svog supruga zahtevom da je fotografiše sa Miki Mausom u jednom tržnom centru. Čovek je to bez reči učinio, ne smatrajući to velikim „skandalom“. A onda je stigla notifikacija sa jedne društvene mreže gde ta ista gospođa svima javlja da je ta fotografija objavljena. Pa, šta? Neka gospođe, ako je i dalje u duši dete. Neka i supruga sa njom, podetinjiće i on, ima vremena. Najgore je kad deca pomisle da su već odrasli, onda imamo probeleme. Ovo je samo „fazon i fora“.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ne mogu da izdržim. Znate da se nikada skoro, pa baš nikada ne mešam u politiku, još pred vikend, ali ovoga puta moram. U predizbornoj kampanji koja je u jeku, čuo sam jednog glasnogovornika koji javnosti otkriva toplu vodu: Srpska žena je temelj našeg društva, porodice i države. Odmah sam se naježio od tolike počasti koja se daje jednom nemoćnom i nezaštićenom biću. Biću, koje je za isti posao manje plaćeno od muškarca, koje podiže snenu glavu ako rastu zubići pod temperaturom, dok otac-kolac hrče i arlauče što je beba bučna, kuva, sprema, pere, pegla, dočekuje, ispraća, i da ne nabrajam dalje. Ili recimo danas je petak pa se može u „dobrim“ kućama organizovati neki vikend parti. Zna se ko će da ode po pivo i eventualno još ponešto od pića što mora da stane u gepek. Sve ostalo će ono nejako temeljče države, porodice i društva bez ičije pomoći da dovuče kako zna i kako ume. Naravno. Onda će sve da pripremi, počisti, opere, opegla pred dolazak zvanica, uspeće verovatno da se sredi na brzinu, a onda bude u isto vreme domaćica, konobarica, mašina za pranje sudova, stolnjaka, usisivač, krpa za prašinu, ama baš sve. Pa, kud takvo stvorenje da nam bude temelj? A ko bi drugi mogao sve da podnese a da nije žena, temelj društva, porodice i države? Muškarac sigurno ne, on će da priča, spava, jede, zapoveda, gunđa, i hvali ženu jer je tako najlakše. A glas je, bio muški ili ženski, podjednako važeći. Sve za pobedu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ništa nije izvesno kao neizvesnost koja nas sačeka kad nas ne daj bože strefi neka boleština. Nažalost, u Srbiji se danas ljudi razboljevaju samo od najtežih. Nema povlašćenih, obolevaju svi od umetnika do radnika, političara ili naučnika. „Kažite čime nas trujete, da tražimo sebi lek“ – zavapila je nedavno jedna od naših najboljih specijalistkinja onkologije a javnost je sa odobravanjem ispratila njene nastupe u javnosti ali, bez većeg organizovanja u podršci. Pre neki dan, čuli smo i videli kako je na tamo nekoj televiziji opet, tamo neki nadrilekar pokušavao da nadglasa uglednog lekara rečima da on ima lek protiv raka i da je izlečio stotine hiljada ljudi. Lekar je pokušao da spreči to javno trovanje nacije lažima, napustio studio i – ništa. Mislite da se neko pobunio, zatražio odgovornost televizije koja je dozvolila ovaj javni skandal u svom programu? Ma, ne. Nikom ništa. Idemo dalje. Ne želim da vas nerviram pričom o još jednom veoma uglednom stručnjaku, epidemiologu koji je uveravao javnost da je vakcinacija obavezna i preko potrebna a s druge strane su ga najniži predstavnici takozvanog džet seta izložili poruzi pričom o posledicama vakcinisanja za koje oni bolje znaju od njega, čoveka koji je život posvetio suzbijanju epidemija. Dozvolili smo da nas kojekakvi šarlatani i neznalice ubeđuju kako da se lečimo uz njihove magične preparate, da nam vračare i magistralne pevaljke sa ekrana drže predavanja iz medicine, a oni koji su plaćeni da nas leče ćute jer ih niko ništa ne pita, ili sede kod kuće jer ih niko ne zove da rade svoj posao lekara. Najsnalažljiviji među njima uspevaju da se dočepaju zapada i tamo gledaju, neguju, previjaju i masiraju ostarele roditelje bogate dece kojima pare ne znače mnogo da bi platili najbolje lekare sa divljeg Balkana i tako zbrinuli svoje starce. KO će nas, ovde u Srbiji, da zbrine? Ako budemo nepametni, slušaćemo lažne vidare, ispijati čajeve koji leče sve bolesti i tražiti konsultacije na internetu bez ozbiljnih analiza u laboratoriji i pregleda u ordinacijama. Možda nas spasu ovi masovni pregledi jednom mesečno, mada ako se nastavi trend porasta broja nepokretnih bakica i dekica širom Evrope, lečiće nas od boginja ili zaušaka ili ministar zdravlja ili neka zaostala učenica završnog razreda Srednje medicinske škole. Pa ko preživi, neka piše dalje…

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Da li nam baš sve što imamo i treba? Kaže se da sve što ne koristimo šest meseci, slobodno možemo da poklonimo ili ga se rešimo na neki drugi način. Kako razumeti onda to što se stalno nabavlja nešto što i nije preko potrebno. Uvek tokom akcijskih ponuda iznađemo sredstva, makar bila iz dozvoljenog minusa, da kupimo kojekakve nepotrebne gluposti. Sve te akcije smišljene su da pomognu organizatorima istih da se reše zaliha nečega što će ubrzo izgubiti vrednost ali i da usput zarade na temeljima naše kupoholičarske naivnosti. Tu se vraćamo na početak priče o upotrebnoj vrednosti stvari i roku od šest meseci do godinu dana. Da li je neophodno sve što nam se servira? Koliko puta je orman umesto što je ispražnjen a roba podeljena siromašnima dobio svog identičnog parnjaka da bi se nastavilo sa gomilanjem nepotrebne garderobe? Koliko nam samokontrola radi u situacijama kada se poneseni euforijom kupovine zalećemo i ispisujemo čekove ili provlačimo kartice za nešto čega se nećemo ni setiti da ga imamo – opet, za šest meseci? Stvaranjem bespotrebnih zaliha u stvari kvarimo nenapisane zakone koji propisuju šta i koliko treba pojedincu za potpuno normalan i funkcionalan život. To nisu znali da obajasne ni učesnici Foruma u Davosu, koji su izmislivši toplu vodu došli do zaključka da nas 80 posto životari, a nekih par procenata vlada bogatstvom i uticajem prodajući nam sve i svašta dok čamimo u kreditima koje ne možemo da vratimo. A život je svima, ipak samo jedan.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

CRTICA ZA ČITANJE

Pre neki dan ukinuše biblioteku u Stanišićima kod Sombora. Stanovnici se pobunili. Argumentovano. Kažu – „i mi, seljaci, hoćemo da čitamo“. „Vratite nam biblioteku“. I dodaju: „Platili smo članarinu“.

Ne znamo detalje koji su doveli do toga da se u ovom mestu od 4000 stanovnika ugasi biblioteka, ali vest o tome da su se građani zbog toga pobunili i izašli na ulicu sa transparentima, deluje ohrabrujuće. Nama uvek deluje da ljudi moraju da se teraju da pročitaju nešto novo, a kao što to u životu biva, oni koji bi da čitaju, ne mogu sebi da ispune tu želju. No, meštani sela Stanišići pokušavaju da sve vrate na staro. Nije to neko nazadno shvatanje, kao što bi se moglo pomisliti. Naprotiv.

Šta je problem ove biblioteke, ne znamo. Vest o protestu nije pratila informacija o razlogu zatvaranja ove ustanove. Možda se suviše prašine nakupilo na njenim rafovima pa čistačice odbijaju da je pokupe. Možda nema dovoljno bibliotekara. Možda ima previše miševa a niko neće da pozajmi mačku, ko zna. Ali da bi bilo lepo ostaviti biblioteku deci i odraslima koji bi da je koriste, to je sigurno. I još nešto, oni koji su čuli za ovu vest se, opravdano boje da razlog leži u otvaranju nekog mnogo profitabilnijeg objekta – kladionice, menjačnice, kockarnice, ili, čak, banke. A istovremeno mediji prate jednu sasvim drugačiju vest sa istom temom. Naime, radnici gradske čistoće u Ankari imaju svoju biblioteku. Zašto je baš biblioteka otvorena pri zgradi gradske čistoće – zato što je upravo čitanje posle radnog vremena bilo bitno većini zaposlenih.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Šta je ovo, ljudi moji? Ovo nigde ne postoji. Postoji, postoji. Srbija je ovo, brale. Ovde je normalno da se deca vuku za uši, a žene tuku motkama i pajserima. Takođe, nigde kao ovde ne uspeva korov, onaj ljudski, profesionalni, ili moralni, svejedno. Normalno je da nam automobili upadaju u rupe na putu, točkovi otapadaju a uz njih ponekad, nažalost, i glave s ramena. Logično je i da se slučajno desi da nekoga proglase mrtvim, a on oživi. Takav slučaj se desio u okolini Čačka, i dobili smo novu aferu. Naime, čoveku je pozlilo, pozvali su lekare, oni su stigli brzo i još brže izjavili saučešće porodici. Onda je krenula priprema sahrane, kupljeno je sve, čoveka su po običaju položili u sanduk, a on je počeo da se pomera. Svi su se razbežali, a onda je sve bilo jasno. Čovek se probudio, stigli su lekari, ponovo ga pregledali, i potom smestili u bolnicu: On je sada bolje, jedino što malo teže govori. Porodica je srećna da se sve ovako završilo, ne pada im na pamet da tuže lekara koji je po njihovim rečima bio i više nego korektan. Šta će ljudi, presrećni su što je njihov domaćin živ, pa makar i pod ovakvim uslovima. TO što je lekar pogrešio može samo da nas tresne preko čela toliko da nas oblije mrtvački znoj od pretpostavki šta je sve moglo da se dogodi. Sreća je da se sve ovako završilo, ali je sada na redu detaljno preispitivanje, ali od glave a ne od repa. Valja istražiti koliko savesno svoj rad obavljaju lekari od kojih zavisi naša sudbina i na ovom i na „onom“ svetu. NE bih voleo da me ovako progalašavaju živim a još manje mrtvim, pa makar se ponovo vraćao među žive.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. januar -Crtica)

piše: Dejan Grujić

Srbija je naučila kako da se ponaša u odnosu na obeležavanje Svetskog dana obrazovanja o zaštiti životne sredine. Strpljivo je radila decenijama da njena deca znaju sve o tome, jedino što još nema ocena pa nema motiva, a ni dokaza da se zbog tog rada pravi važnom pred svetom. Šalu na stranu, iako smo u celu priču o obrazovanju mladih o zaštiti životne sredine uključeni već više od 45 godina, postaje problematično kako nam izgledaju reke, na primer Morava. Treba samo pogledati video zapise na društvenim mrežama kako izgleda Morava u Ćeškoj pa to uporediti sa našim Moravama. Kao da je sam bog crtao krajolik kroz koji vijuga ova češko-slovačka lepotica za razliku od naše po kojoj se baškare tone plastičnih flaša i kesa i ko zna kakvog krša. Ovaj primer možda nije ilustrativan da bi njime mahali pred naraštajem koji ima uslove da se obrazuje, ali ne i da znanje pokaže u praksi, i to ilustruje ozbiljnom brigom za sredinu u kojoj živi. Bilo bi nepošteno da očekujemo da će naši mladi naraštaji uspeti da se odupru pošastima sveta kojem čak ni mi  ne pripadamo, a odlikuju ga globalno zagrevanje, klimatske promene i ko zna kakve sve crne ozonske i ostale rupe. Da ne budemo mimo sveta, i dalje ćemo se truditi da naučimo kako biti odgovoran prema Zemlji, a da li ćemo to i postati pitanje je sad. Boravak u prirodi, rad na terenu, spoznaje, opažaji, odgovornost sve je to u našim rukama punim otpada koji nemilice sejemo gde stignemo, dok prirodne resurse trošimo bez mere, i dok nam je takva navika rutina, a profit jedini bog kojem se molimo, zalud nama i svetski i belosvetski dani očuvanja prirode ili zaštite životne sredine. Srbiji se žuri jer više nema mesta za kese koje razbacuje na sve strane.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar