Ustanak (7. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Sinoć su novinari izveštači javljali svojim redakcijama da je u Beogradu već od 15 časova počela takozvana ludnica. Gužve i kolone u celom gradu, vozila se jedva kreću, a sve to zbog Zvezde. Čak ni pešaci i navijači nisu mogli lako da pređu ulicu, gde god da su se se našli u tim trenucima dok se grad euforično pripremao za važnu utakmicu koju je Zvezda igrala protiv Liverpula. Dok su vatreni navijači „mileli“ ka tribinama, ostalim vozačima je kolaps bio sudbina. I sada, kad je utakmica završena trijumfom, možemo da kažemo prvo dva puta bravo za Zvedu koja je pobedila i obezbedila beskrajnu radost naciji ali i da postavimo nekoliko pitanja u kontekstu blokade grada zbog ovog sportskog događaja. Da li je zaista benzin skup u Srbiji? Otkud blokada zbog ko zna koliko hiljada vozila koja nekuda gamižu probijajući se kroz grad? Koliko sve te vozače košta parking mesečno i da li treba da bude skuplji? Da li je kupovina automobila u Srbiji luksuz ili je za sve kriv veliki uvoz jeftinih automobila? Pitam sve ovo, dok mi srce preskače u kombinaciji dva prema nula za Zvezdu, svestan da teško mogu da nađem odgovore a da do njih ne dođem bez mnogo bubotki, bile one verbalne ili, ne dao bog, možda i fizičke. Ne, stvarno, samo sam hteo da pitam, one koji gunđaju na cene goriva, parkiranja ili registracije automobila, na primer: Odakle pare, rođaci? Nije tako loše vama u Srbiji. A nije loše ni Srbiji kad ima takvu Zvezdu, pa Đokovića, pa… da ne nabrajam dalje, jer ima još.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/andreas160578, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. novembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

UZAJAMNA CRTICA

Ovih dana u vrtu Italijanskog kulturnog centra biće otvorena mala biblioteka od dvadesetak knjiga za koju važe neuobičajena pravila. Po principu – uzmi i ostavi – čitaoci će moći da pronađu neko omiljeno ili nepoznato delo i da za uzvrat ostave nešto po svom izboru. Tako će u biblioteci uvek biti knjiga, iako će se stalno uzimati. Biće to, takoreći, bunar želja bez dna. Nije ovo prvi takav koncept u Srbiji, ali vredi ponovo pohvaliti ovakvu stvar.

Ima ovakvih, lepih zamisli u svetu, odavno. Nama se još nešto nije “zalepila“ na širokom planu, iako postoje biblioteke sličnog tipa u Nišu, Kraljevu i Novom Sadu. Ali njen princip je, nesumnjivo, dobra ideja, koja zaobilazi sve formalnosti.

Možda će se neko zapitati nije li potrebno izvesno predznanje za ovu razmenu i kakve ćemo knjige ostavljati. Hoće li neko uzeti više, a ostaviti manje? Nek bude kako bude, važno je da ovakve biblioteke postoje.

Čini mi se da bi se ovaj princip mogao povezati i sa drugim opipljivim i neopipljivim stvarima. Na primer: ja vama dobro raspoloženje, vi meni dobro raspoloženje. Ili, ja vama pozdrav sa osmehom, i vi meni istom merom. I tako to. Koliko samo dobrih ideja može da se izvede iz ovakvih uzajamnosti! Nastavite niz…

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Pexels, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. novembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Čuvajte se kradljivaca koji džepare po vozilima gradskog prevoza. Čuvajte se i onih koji ordiniraju na mestima gde mnogo ljudi žuri ili je kretanje otežano zbog mase koja izlazi sa nekog događaja. Čuo sam da je u Beogradu više hiljada ljudi prijavilo krađe novčanika, doduše praznih ali ipak sa dokumentima za čije ponovno izdavanje treba pripremiti bar sto evra. Policija upozorava ali i podseća da se svaka vrsta džeparenja prijavi, bez obzira što, iz prakse znamo, to nema velike koristi za opljačkane. Zašto? Pa, ko će još da se bavi sitnom ribom pored toliko krupnih zverki oko nas? Suština je da se pronađu dokumenta, za pare niko više ne mari jer ih ionako nosimo taman koliko nam treba za doručak, ili eventualno nešto što bi se donelo kući za pripremu ručka. Svejedno, zapamtite da je zadnji džep za lopove, a tašna ili ranac okačen o rame bezbedan samo ako ga držite priljubljene uz grudi ili stomak. Pešački prelaz kod Tržnog centra „Ušće“, Vukov spomenik, Knez Mihailova ulica, Terazije, Zeleni venac , mesta su gde vreba opasnost od džeparenja. Gradski prevoz se podrazumeva. Zakon predviđa novčane kazne ili kaznu zatvora za džeparenje. Ali, praksa je pokazala da se obično džeparoši osuđuju na uslovne kazne i tek posle nekoliko osuda dobijaju zatvorske kazne koje se kreću otprilike oko 10 meseci, tvrde nadležni. Trenutak nepažnje dovoljan je da se ostane bez vrednih stvari, zato se pored čuvanja torbi ispred sebe, savetuje i izbegavanje špica u gradu, ali i gradskog prevoza kada sa sobom nosite više novca. Malo me je sramota da me odžepare, ne zbog gubitka para ili dokumenata već zbog uzaludnog trošenja talenta džeparoša na nekog kaošto sam ja.

Dobro jutro.


(Foto: pixabay.com/OpenClipart-Vectors, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. novembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Pre sto godina, sloboda je stigla u Beograd. Posle muke, patnje, razaranja i gladi, napokon je tadašnjim žiteljima glavnog grada. Malo se tada znalo o dešavanjima tokom Velikog rata. Ponešto se prepričavalo s „kolena na koleno“ u cilju okretanja nacije tekovinama tradicije i takozvanog izvlačenja pouka za budućnost. Malo je to bilo za veličanstvena herojska dela naših predaka; koliko god se trudili ili želeli da to tada, ali i u kasnijim godinama, naglasimo našim pokolenjima. Ne možemo se pohvaliti da smo mnogo truda uložili u pisanje knjiga, snimanje filmova sa tom ratničkom i stradalačkom istorijom ili organizovanjem memorijala kojima bi se čuvalo sećanje na junačko i oslobodilačko biće naših predaka. Kao da se stidimo da govorimo o pradedovima koji su bili bez mane i straha, onih koji su golim rukama branili i gradili svoju zemlju i činili čuda danas potpuno nepojmljiva. Zamislite samo koliko je teško podići kuću iz pepela i to uz pomoć deset prstiju. Danas je to poseban izazov, a Srbija je posle slobode izvojevane u Prvom, pobednički vojevala i u Drugom ratu. To je siguran dokaz da i danas imamo čime da izrazimo poštovanje prema tim slavnim danima istorije, ali mi se snebivamo. Nema razloga za to, uostalom, danas ćemo ako prošetamo ulicama Beograda na svakoj zgradi starijoj od sto godina, pronaći tragove, tačnije ožiljke stradanja iz prošlih vremena. Zgrade su mogle da budu sanirane, ali ako njihov broj pomnožimo sa više desetina junaka koji zbog tih svedoka vremena stradali, doći ćemo do neveselih brojki žrtava koje smo za slobodu i zbog nje – podneli. U njihovu čast, u čast Beograda i Srbije, krenimo u novi juriš u nove pobede, ali one u kojima nećemo koristiti oružje već mudrost i nove tehnologije. Te i takve, mirnodopske podede su nam danas preko potrebne.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Ja mislim da mi danas živimo u vremenu Genijalaca. Ne mislim na mlade matematičare ili sportiste koji nam svako malo podare blistava odličja. Mislim na one, neke druge, koji bi da nam svojim genijalnim idejama osvelaju budućnost što vedrijim bojama. Genijalac u Srbiji može da bude svako, samo mu treba dobar marketing. Recimo, kad se popnete na neko brdo, možete da vidite ispod sebe male, sitne i jedva vidljive ljude, koji ne mogu da vas dohvate, mada vas vide i naslućuju da im odozgo nešto mnogo važno poručujete. Onda oni, ne znajući kako ste se popeli na to brdo i ko vam je držao sajlu da se tamo dovučete, znaju da ste Genije. A vi najbolje znate da li to jeste, ili niste. Međutim, vama prija, uprokos svemu, da slušate o sebi da ste genije. Zato birate svoje okruženje. Ne može tu da uđe bilo ko, već samo oni koji vam svakodnevno priznaju da ste Genije koji je uspeo da se popne na vrh. Zato je pravi izbor što šarenija i bučnija vašarijada kojom biste svoju genijalnost predstavili širokim masama. U obzir mogu da dođu performansi na ulici, na vodi, pa i u vazduhu. Neka pršti sve od balona i belih golubica kojima ćete se, opisujući svoje putovanje do vrha, dičiti pred vernim poklonicima. Ako oni umeju da čitaju, napišite im jednu genijalnu knjigu. Neka iz nje saznaju sve ono što nikada nisu znali o vama i vašem životu, sudbini, porocima, delima i nedelima, i obavezno je promovišite na Sajmu knjiga među tabloidnim simpatizerima, svojim fanovima. U Srbiji je lako biti genije, samo ne dozvolite da vas neko odozdo ugrozi. Kome padne na pamet da se baca svojom genijalnošću, neka zna da vi imate čime pred obožavaoce; genijalnom slamom kojom ćete im mlatiti ispred gladnih usta i marljivo prikupljajući podršku od novih navijača i saveznika u genijalnosti. Makar posle pričali svašta o vama. Šta vas briga. Ionako ste Genijalac.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/geralt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Počela je sezona slava u Srbiji. Svi znamo i time se dičimo da navodno jedini imamo takvu instituciju odavanja počasti porodičnom svetitelju, mada postoje razne varijacije u regionu čak i među pripadnicima drugih religija. Ono što nas posebno odlikuje jeste preterivanje u svemu pa i u „pravoslavljenju“. To što mi strpamo na slavsku trpezu, to beli svet ne može ni da zamisli. Prvo, predjelo. Gostima je na raspolaganju milijardu kalorija smeštenih na ovalne tanjire. Čarobni zalogaji u vidu sireva, kajmaka, pršute, dimljene slaninice, kiselih krastavčića ili paprike, ruske i ostalih salata punih majoneza, potom kiflice, pogače, pogačice, saftovi, razni umaci, sosovi, i slično posluže se samo da bi se malo otvorio apetit. Obavezno ide aperitiv, kajsija, šljiva, jabuka, dunja, dudovača, travarica, samo da se malo oraspoložimo i opustimo. Onda na red dolaze supe i čorbe. Treba li da kažem da je sve domaće, ništa iz kesice, uvek prezačinjeno. Na supu se naslanja prirodni naslednik rinflajš, kombinacija kuvanog krompira, šargarepe, goveđeg i živinskog mesa. Sledi potom džiger-sarma, ali proverena uz dodatak kiselog mleka ili pavlake. Tek tada se iznose veliki tanjiri sa prasetinom, jagnjetinom, jaretinom i veoma retko roštilj. Smatra se da je roštilj neprikladan za slavu jer se ohladi a podgrejan „nije ni za šta“. Sitni kolači kojih treba da bude navodno devet vrsta, ponegde i uglavnom uz njih idu torte sa dva kila šećera na jedno parče pa onda sokovi, pivo, vino, rakija obavezno, kisela voda… Sve ovo važi za domaćinske kuće; oni koji po kafanama slave slavu i prave vrisku sa rijaliti scenografijom cupkanja, podvriskivanja i bahatluka nisu vredni pominjanja. Ali, šta kad prođe slava? Domaćin će da se duboko zamisli nad računima a gosti će kod lekara na odmašćivanje arterija ili na sledeću slavu. I posle neki kažu da smo u krizi, ili da smo se ugojili jer smo morali na sve slave da ne uvredimo prijatelje, rođake, kumove ili komšije. A ide i naša slava, pa ko će nam doći, zaboga? Život je lep u jesen, naročito u Srbiji.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/ulleo, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Deca nam beže sa časova, i zbog toga već plaćamo novčane kazne. Nema više izvlačenja, plati i toleriši bežanje iz škole, ako si roditelj. Lekare snimamo bez dozvole, i za to ćemo tek da platimo. Sve dok se ne uredi zakonski oblast kojom se reguliše ko, koga, i kada ima pravo da snima, da postavlja video nadzor u i oko stambenih zgrada – biće nam narušena i privatnost ali i duhovni mir koji izaziva svako neželjeno poziranje. Nekoliko poznatih ličnosti delu naše javnosti imalo je saobraćajne nezgode. Neki su baš dobro nagrabusili, uprkos apelima koje svakodnevno možemo čuti da treba usporiti vožnju i upravljati volanom trezan. I to je Srbija. Uvek moraju da nas kazne da bi se napokon dozvali pameti. Ako zadremo u neke druge sfere, zateći ćemo samo – kazne, pretnje, i opomene. Nismo navikli na drugačije, pa kako onda da se izvučemo ponekad iz nelagode? Možda da se naviknemo da na osnovu tuđih iskustava pronalazimo prava rešenja i budemo pametniji. Iskoristite ovaj dan da od hiljadu planova ostvarite makar jedan i to će biti dovoljno. Mora se napokon početi, ali ne od kraja i ne sa pretnjom ili kaznom na vratu.

Dobro jutro!

(Foto: Vanja Savić)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

SAJAMSKA CRTICA

O Sajmu knjiga bilo je reči u jučerašnjoj Crtici, pa i ovog jutra nastavljamo sa tom temom. Samo na malo drugačiji način. Ko je prvog sajamskog dana požurio do Hale 1, 2 i 4, sigurno je pun utisaka. Čim se čovek popne na plato dočekaju ga bilbordi, panoi, rolapovi, transparenti… Na svima se hvale nova izdanja. Ima tu i reizdanja, klasika, kojekakve literature koja nema veze sa književnošću u užem smislu, svega i svačega. Kao i uvek.

Na nekim bilbordima su i stara, veštački podmlađena lica davno aktuelnih osoba čija delatnost ni tada nije imala veze sa pisanjem. Na isti način, ističu se knjige osrednje, ili male vrednosti. One nam obećavaju uživanje u čitanju i zanimljivostima. Ne manjka ni prisustvo poznatih lica i onih koji bi da to budu. A ima i onih koji, odgovarajuće obučeni, diskretno obavljaju svoj posao vezan za ovakve prilike i trude se da ne budu preterano uočljivi. Nasuprot njima tu su i ljudi koji bi da privuku pažnju po svaku cenu – izgledom i ponašanjem, kad već ne mogu dobrim pisanjem. Jedan naš satiričar je prošle nedelje izjavio: „Ostalo je još tri dana do sajma, taman ima vremena da naše „spisateljice“ napišu i objave knjigu“.

To su slike na koje smo se navikli, pa se na njih niko mnogo i ne obazire, čak sve te pojave smatramo normalnim – od toga da šund ide u prvi plan, a da prava literatura mora da se bori za svoje mesto, pod izgovorom da je takav trend. A zapravo je obrnuto: još uvek nam znače dobre knjige.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/comfreak, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Mislim da je priča oko trgovačkog lanca koji je prošle sedmice bio tema svih razgovora konačno završena. Nema više pilića po akcijskim cenama, sada je nešto drugo jeftinije nego ikada, a to ipak treba sami da proverite. Ne mislite valjda da ću ja da vam budem flajer? Šalim se, naravno. Ono što me je posebno obradovalo poslednjih dana to je pojava da padaju cene u marketima. Još uvek nisu na onom zadovoljavajućem nivou, ali primetno je da se mnogo toga sada plaća manje nego pre. Pritom, nema gužvi ispred kase, ljudi nezainteresovano prolaze između rafova, čuje se glasno komentarisanje da su „i ovi morali da spuste cene“ i to je to. Konkurencija, koja tek treba da stigne u Srbiju, očigledno će pomrsiti konce lancima koji nisu bili spremni za takav atomski udar na cene a u korist naših novčanika. Uprkos spinovanjima da je roba nekvalitetna, čak da joj je rok trajanja još samo dva dana, nisam čuo da se neko otrovao, a kamoli, daleko bilo umro, kao neki radnik koji je svaki dan jeo proizvode jeftinog trgovačkog lanca. To me podseti na onu priču kako je jedan naš mesar navodno pravio paštete i šunke perući crkotine u kiselini i tako nas zavaravao i trovao. Bilo je svega, to je tačno, ali čim krene priča o tome da nešto mnogo ne valja, onda samo treba razmisliti da li je imao jaču reklamu ili anti-reklamu. Ili, možda uzeti u obzir onu nekadašnju krilaticu parafraziranu kao „konkurencija nikada ne spava“. Do tada, mi kupci biramo jeftino, ne padamo na trikove kojima nas ubeđuju da je skuplje obavezno i kvalitetnije. Redovi su i dalje tamo gde je akcija.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Beeki, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Dva puta sam bio na bolovanju. Samo jednom su me uhvatili. Drugi put sam polomio nogu, pa im nije bilo teško da zaključe da je taj put bilo „odistinski“. Šalu na stranu, značajan broj radnika, naročito u velikim firmama, koristi, da ne kažem zloupotrebljava pravo na plaćeno bolovanje. To su uglavnom domaćini kojima rad u firmi služi da malo predahnu od teških radova koje obavljaju kao poljoprivrednici ili građevinari. Šta se čudite? Moraju ljudi da rade, da se snađu da prežive krizu. E, sad što je ta kriza prebačena preko leđa svih nas koji radimo i kad smo bolesni, to je već briga nekog drugog. U ovom slučaju ne samo države već i poslodavaca koji su primetivši da im tokom građevinske i poljoprivredne sezone radnici obolevaju preko noći i to uglavnom na mesec dana, odlučili da Skupštini dostave zakon po kojem će imati pravo da lažnim bolesnicima daju otkaz. Uostalom, statistika kaže da blizu 30.000 ljudi u Srbiji koristi mogućnost bolovanja, a da nema zdravstvene probleme. Super, samo neka su nam ljudi zdravi. Međutim, plata koja je umanjena za 35 odsto u slučaju bolovanja, ovim ljudima ne znači mnogo, jer se prave pare zarađuju dok su na bolovanju. E zato, proleteri rade i pod temperaturom, upalom pluća, nazebom, čak i ubrzo nakon blažeg šloga ili infarkta. Predlagač zakona nudi rešenje. Od januara iduće godine, nema više lažnjaka. Doktorima će biti najteže. Kako dokazati da nekog ne boli stomak ili recimo ima anksiozne napade, što su najčešće „tegobe“ lažnjaka. Možda treba prvo unaprediti sistem zdravstvene zaštite kojim će se brzo dolaziti na red kod specijaliste, vršiti trijaža i analize u najkraćem roku – a u tom uređenom sistemu onda, ne bi bilo podvala. Biće pada u rastu poljoprivrede ali i građevinarstva, pa će nam verovatno pasti rast, a onda kuku, lele, majko. Opet smo krenuli od krova, mada nekad nije loše nastrešnicom zaklanjati bure koje se iza brda valja.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Myriams-Fotos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Koliko puta vam se desilo da vidite čoveka sa belim štapom kako dostojanstveno i sugurno korača trotoarom? Budite iskreni, šta pomislite u tom trenutku? Da li se zapitate kakav je život ljudi koji čuju boje, a okolinu osećaju dodirom, zvukom ili dahom? Dan belog štapa, 15. oktobar, biće obeležen ove sedmice različitim aktivnostima kojima ćemo se opet upitati da li i koliko činimo za ljude kojima je preko potrebno da tačno znaju kuda idu, kakve prepreke treba da savladaju dok prolaze zakrčenim trotoarima, i koja su to prava koja im svesno, ili nesvesno uskraćujemo, mi koji sve vidimo?

Znam za jednog Luku, sjajnog čoveka koji pokušava da motiviše beogradske osnovce zanimljivim projektom, kojim naglašava kolika je važnost naše brige za slepe. Lako je nama koji vidimo. Ako se na trotoaru, ukaže nepropisno parkiran automobil – zaobići ćemo ga. Ali, zamislite nekoga ko po broju koraka tačno zna celu trasu kretanja tokom dana, i onda odjednom, belim štapom udari u nešto limeno i tvrdo i to mora da obiđe lagano, istražujući štapom gde je slobodno da korača. Ovaj problem je možda samo kap u moru problema sa kojima se suočavaju vlasnici belih štapova i trenutak da podvučemo crtu i kažemo „STOP“ za situacije nalik ovoj, ali i onoj od pre nekoliko godina, kada su slabovidu ženu izbacili iz autobusa zbog psa vodiča bez kojeg ne može da se kreće samostalno. Valja se setiti da postoje i ljudi koji zloupotrebljavaju lekarska uverenja kojima dokazuju da su navodno slepi i za to primaju određenu socijalnu pomoć, iako dobro vide. Ali, to je neka sasvim druga pojava na koju treba da ukazujemo ako je primetimo u okruženju. Treba reći i „veliko hvala“ svim dobrim ljudima koji će ovih dana održati programe za slepe, od kojih će prihod biti odvojen za nabavku ozvučenja kojim će ti isti slepi ljudi, nama videćima, saopštavati neke lepe misli i prikazivati motivacione predstave. Na nama je da gledamo to što nam oni saopštavaju jer imamo tu privilegiju da vidimo šta oni od nas očekuju. Tako ćemo im uneti bar malo svetlosti u mrak koji ih okružuje, doživotno.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/BarnImages, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

ZAPITANA CRTICA

Pre neki dan govorismo o izvesnim fenomenima u glavnom gradu. Jedan slušalac žalio se da mu je taksista naplatio prtljag, što se, uglavnom, ne događa. U razgovoru sa dobro obaveštenima, ispostavilo se da je to nešto što postoji kao opcija u taksi saobraćaju, ali da se uglavnom ne primenjuje. A stoji i ono, hvale vredno pravilo, da upravo zbog toga tako nešto mora i da se najavi pre nego što počne vožnja. Razgovarali smo o tome. Možda je neko od vas i čuo taj razgovor. Na kraju je jedan od učesnika, iz Udruženja taksista, zaključio da se ovome ne treba čuditi, ako se uzme u obzir da u gradu ima oko 1000 „divljih“ taksista.

Moram priznati da me je ta konstatacija iznenadila. Otkud se ova brojka precizno zna? Ko ih je brojao? Najzad, ako se već taj podatak zna, zbog čega se nešto ne učini da se situacija izmeni? Uostalom, već mnogo godina unazad, taksi ne smete uzimati tamo gde vam je najpotrebniji – ispred glavne autobuske ili železničke stanice, pa ni na aerodromu nije preporučljivo. Tamo je sve moguće i nije sigurno koliko će vas ta vožnja po gradu koštati, kao i to kojim zaobilaznim putevima će vas voziti. Možda borba sa „divljacima“, osim ako ne koriste luk i strelu, i nije toliko teška koliko nam se čini? Ili se nadležni namerno ne bave ovim problemom… A, ako ne oni, ko onda treba?

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Pexels, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ima jedna stavka u računima za komunalije koja se naplaćuje zbog čišćenja priobalja i uređenja i zaštite reka. Nisam siguran da te pare idu u pravom smeru, naročito nakon tužnih fotografija koje su osvanule na mrežama pre neki dan nakon povlačenja Dunava, pa i Save. Nizak vodostaj, uslovio je pojavu smeća i otpada na obalama pored kojih pešaci pokušavaju da šetaju. Nije da nije, čistilo se oko priobalja ko zna koliko puta do sada, čak su nam i političari pokazivali kako to treba da radimo, ali naša svest je ipak ostala negde na dnu mulja koji je otkrio šta sve bacamo u reku misleći da će ona to negde već odneti. Ekologija nam je često tema brojnih skupova gde se zaričemo u doslednost u očuvanju prirode, ali rezultati pokazuju šta smo, ko smo, i kakvi smo. Dovoljno je krenuti u šetnju i već posle samo nekoliko trenutaka možemo da vidimo koliko je važno to što ćemo uskoro plaćati kauciju za sve vrste ambalaže u plastičnom obliku. Najviše je granja, što i nije tako strašno, koliko je strašnija pojava leševa domaćih životinja. Nisam siguran da je neka krava ili kobila poželela da se baci s mosta ili obale u reku i tako okonča život. Neko ju je tu morao dovući, a ko bi drugi nego čovek. Svi mi živimo nizvodno, misao je koja jasno govori kad ćemo se promeniti i učiniti nešto što će biti isključivo u našu korist. Ne zaboravimo i to da vodu pijemo iz reka, istih onih koje se ponekad pobune pa nam vrate sve ono što pobacamo u njih. Neka samo prljamo, sve će nam se vratiti.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Rafael_Neddermeyer, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

CRTICA U NOĆI SLEPIH MIŠEVA

Približava se noć slepih miševa. Obeležava se u subotu, 6. oktobra i to po 17. put. Možda se neko začudio i pita se kakva je to noć. Da li ona u kojoj ove životinje kuckaju krilima na prozore i prepadaju nas, ili kruže oko uličnih svetiljki, ili se katapultiraju kroz otvorena vrata terase u naše stanove, ili beže od onih koji bi da im čupaju krilca, ili nešto sasvim drugo. Osim bežanije, ostalo pomenuto dešava se u letnjim i jesenjim danima i ovako i onako. Da li treba biti budan u ovoj noći? Ko nema ujutru mnogo posla, može i da proba. Možda će se neki od njih i pojaviti – baš u vašem domu… Takvi su slepi miševi, naročito u jesen. Kažu da ih ima na stotine vrsta, uglavnom žive u pukotinama starih fasada, tvrđavama i pećinama. Sada su posebno aktivni, pred zimu u kojoj odlaze u hibernaciju. I kako se biolozi trude da nas o njima obaveštavaju što redovnije da bismo ih se manje plašili, trebalo bi da se manje plašimo kad neki od ovih stvorova uleti u kuću. Poenta je da ova mirna i, u stvari, veoma korisna bića ne treba dirati niti ih se plašiti, već ih pustiti da odu odakle su došli, ili pozvati one koji umeju da ih podsete da za njihov život ima i zgodnijih mesta od naših tavana i soba.

Bilo kako bilo, u ovom gradu ima mesta za sve, pa i za slepe miševe. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Angeleses)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Samo da znate da niste jedini ako vas nervira zatvaranje ulica u Beogradu tokom vikenda. I mene je nedavno iznerviralo to što sam od Cvijićeve do centra grada pešačio, a onda doživeo zabranu da nastavim dalje prema Novom Beogradu jer je baš u tom trenutku prolazila povorka preko Brankovog mosta pa sam morao da čekam sat vremena. Nisam bio jedini. Mnogi građani oko mene su glasno izražavali nezadovoljstvo zbog ograničavanja slobode kretanja. Izgleda da su se u tom trenutku među nama nalazili i neki od gradskih čelnika. I oni su se iznervirali pa su došli na ideju da preispitaju kalendar manifestacija koje treba, a koje i ne moraju da zatvaraju saobraćaj tokom vikenda. Učestalo zatvaranje ulica doprinosi brojnim izmenama u saobraćaju na koje smo skoro pa i navikli, nakon talasa rekonstrukcija koji su nas zapljusnuli tokom leta. Ali… Čuo sam više puta priču o tome kako svi oni koji bi da nešto prikažu svetu, protestuju, ili naprave performans, imaju toliko lepih i uređenih mesta u Beogradu da nije neophodno da se od Kolarčeve, ulice Braće Jugovića, ili Brankovog mosta, Slavije ili ulice Kneza Miloša pravi pozornica. Počinjem da sumnjam da je to sve deo jedne organizovane zavere kojom nas zatvaraju vikendom, verovatno kao nekada što su roditelji činili sa svojom decom, lošim đacima. Nije to sigurno, već se verovatno oni koji odlučuju o zatvaranju gradskih ulica, ne udubljuju previše u svoj posao, pa je došao trenutak da ih gradonačelnik sa saradnicima malo izvede pred tablu da iznesu dokaze o tome zašto baš centar grada, a ne recimo Ušće ili Ada Ciganlija, mora da posluži za manifestacije kojima se mi građani samo podvrgavamo maltretiranju. Uostalom, ako baš i moramo da sedimo kod kuće, neka to bude s valjanim razlogom. Toliko.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Skitterphoto, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

OPOMINJUĆA CRTICA

Ponavlja se scenario od prošle godine. Ponovo je rana jesen, a ambijent u glavnom gradu podseća na zimu i to onu prednovogodišnju. Mislim, naravno, na uličnu rasvetu razapetu kad joj vreme nije, koja, baš kao i prošli put „opominje“ da je kraj godine, takoreći, došao. Onda to, sa svoje strane, u vama, spontano, postavlja kojekakva pitanja. Npr. šta ste obavili od planiranog a šta ne…

Ne bih da zanovetam ovako rano, ali imate li nekih obaveza koje odlažete već dugo? Zaista ima stvari koje odlažemo iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec. Nekad za to postoje i objektivni razlozi, ali najčešće, to su neke obaveze koje nam se ne rade. Mrzi nas, ne volimo ih, ne da nam se. Kome se, na primer ide kod zubara? I tako se kontrola odlaže iz meseca u mesec. Ili neka druga neprijatnost koja je u početku bila beznačajna, a vremenom prerasla u problem. I čovek se oseća sve lošije.

Ali kad jednog dana okrenemo list i uradimo jednu, ma kako beznačajnu stvar sa tog spiska, stvari počinju da se menjaju. Najpre se osetimo malo bolje raspoloženi, onda se budi i neka uspavana hrabrost i mi, ne samo što vratimo knjige u biblioteku i odemo u neprijatnu posetu, nego na kraju napravimo i sistematski pregled. Onda se zaričemo da ćemo uvek biti uredni, pa vremenom zaboravimo na to i tako, u krug…

Ali, ipak, ako ovog jutra uradimo bilo šta sa tog lošeg spiska, stvari će nam krenuti nabolje. Pa, da probamo…

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/majomka, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Nije to bilo davno kada sam, kao srednjoškolac, bio član jednog radio kluba u Beogradu. Sećam se da sam odlazeći u Timočku ulicu na Vračaru, bio zadivljen kompletima za samostalno sklapanje radio prijemnika, ili predajnika, zatim kojekakvih zujalica za komarce, ili tada veoma popularnih lajt-šou instalacija za žurke. Onda se desilo da se jednom finom, starijem Gospodinu iz komšiluka, koji je u svojoj kući slušao samo Radio Beograd i to u 3 popodne i u 7 uveče, pokvario radio pokojne Ei NIŠ. Znao je Gospodin iz priče mojih ukućana da sam ja vešt momčić koji prčka nešto oko lampi i tranzistora, pa je zamolio da dođem da mu popravim radio. Ja sam sa zadovoljstvom došao, popio limunadu i prionuo na posao. Prvo sam skinuo radio sa police koja je visila okačena na centralni deo zida u dnevnoj sobi. Ispod radija su bile uredno spakovane uplatnice za radio i tv pretplatu. Bilo je tu i čekova za penziju, ali i kovanica iz vremena od pre druga Tita. Čim sam shvatio da je otišla čuvena lampa EZ 80, ako ne grešim, zamenio sam je lako kao što danas i laici menjaju zvučne ili grafičke kartice u računaru. Izvučeš pokvareno, vratiš ispravno i to radi. Onda sam, pošto je radio proradio, slušao priču o tome, kako je neverovatno da se ljudi čuju na udaljenosti od nekoliko stotina kilometara, bez žice i da je za sve to zaslužan jedan naš Ličanin – Nikola Tesla. Bilo mi je to tada dosadno da slušam, ali sam iz poštovanja ostao da čujem priču do kraja. Najbolje je slušati radio zbog vesti, tu se na jednom mestu sažme sve ono što u novinama opširno žvaću i to od juče, govorio je moj stari Gospodin komšija. Mislim da sam potvrđivao sve što je govorio i jedva čekao da zbrišem kući. Pitao je šta košta da plati, ja sam rekao da ne treba ništa, onda se on malo naljutio i dao mi pet puta više nego što je koštala u to vreme ta lampa. Ne znam zašto sam prihvatio te pare, možda sam samo hteo da pobegnem od sećanja starog, redovnog slušaoca jednog velikog radija koji danas puni taman toliko godina koliko je Gospodin komšija imao u to vreme – devedeset i četiri. Ni sanjao nisam da ću jednog dana svoj hleb zarađivati baš na tom – Radio Beogradu. Uz sećanje i na Međunarodni dan starih, razmišljam nešto, kome je ovaj datum poseban? Ako krenemo od legendarne Drage Jonaš, koja nas je učila čitajući vesti i poeziju kako treba govoriti srpski, pa onda Miladina Manojlovića, Svete Vukovića, Duleta Vukosavića ili Marija Rosija, pa onda Majde Šimunec, ili Mike Kneževića, onda sve što danas radimo mi, mali ljudi iz radija, dobija značaj koji nije zanemarljiv. Radio Beograd danas puni 94 godine, ali to u slučaju tako važne institucije od nacionalnog značaja – ne znači mnogo, sem obaveze da nastavimo i dalje da kao spikeri, voditelji, novinari i urednicičuvamo ugled dobro informisanog, kulturnog pa i zabavnog gospodina u najlepšem odelu koji vam svakog dana poželi, dobro jutro, dobar dan i laku noć. Živeo i srećan nam bio – naš Radio Beograd.

(Foto: Rts.rs, detalj sa obeležavanja Dana Radio Beograda)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

„Izvini molim te, da li su oni normalni, uopšte?“. To pitanje sam postavio sebi, ali i mom prijatelju čiji sin ide u prvi razred osnovne škole. Posle samo petnaest radnih dana u školi, mališan je od učiteljice dobio nekakav test u kojem se nalazio jedan čudan zadatak. Naime, u dva reda poređana su po tri pravougaonika. Od sedmogodišnjaka koji još ni pertle ne ume sam da sveže kako treba, a nekmoli zna šta je to geometrijski oblik, mudri kreator zadatka očekuje da prebroji koliko ukupno ima pravougaonika na slici. Nije odgovor šest, ako ste to prvo pomislili. Stiglo se do 18 pravougaonika, pod uslovom da se svaka unutrašnja ali i spoljašnja linija tog oblika od dva puta po tri pravougaonika tretira kao moguća stranica pravougaonika. Šta sad kažete, nije vam jasno? Kaže meni tata mališana da je pitao učiteljicu otkud joj takav zadatak u testu, pa još i znak pitanja na ponuđeni odgovor mališana, a ona je samo rekla: „To je greška, ovo je zadatak za učenike četvrtog razreda“. Opet ja njemu kažem, „nije nego“. Šta u stvari mi hoćemo od dece? Da li pokušavamo da ih zainteresujemo da složene zadatke rešavaju kroz igru, kao na primer Finci ili Šveđani, ili hoćemo da im kao pravi Srbi ubijemo svaku volju da se posvete razvoju pre svega mašte i ideja kako da učine svoju zemlju lepšom i bogatijom. Znamo dobro gde smo mi a gde su Šveđani. Oni ne broje pravougaonike, oni ih kreiraju i prodaju svetu. Ne treba deci crtati da nismo sposobni da smislimo kako da ih obrazujemo, vide to oni sami. Posle nam je đavo kriv, kada izgube volju za napredovanjem u učenju, pa samo otaljavaju školu svesni da nije korisna. Ko zna koliko će mama i tata širom Srbije, koje tek čekaju zadaci bez smisla i svrhe, na pitanja svojih naslednika kako nešto da reše moći samo da odgovore: „Da li su oni normalni, uopšte?“. Evo ja odmah odgovaram da nisu.

Dobro jutro!

(Foto: Dejan Grujić)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ljudi, ode leto. Srećom, samo kalendarski. Senzacija u Srbiji je bilo to što nam je vreme najmanje ličilo na letnje, ali ništa zato. Smenjivali su se različiti programi na otvorenom prostoru u Beogradu, ali i u drugim gradovima Srbije. Bio sam u prilici da nekim zanimljivim manifestacijama i sam prisustvujem. Recimo da je u Novom Sadu i Beogradu posle nekih masovnih dešavanja ostalo toliko plastike i lima iza posetilaca da se od tog krša mogla napraviti gomila koja bi možda nadvisila i neku višespratnicu. Dobro, ekološka svest nam nije jača strana, ali zato imamo čime da se podičimo kada pratimo trend zaustavljanje pošasti koja se zove plastične kese. Znamo koliko dugo im treba da nestanu sa lica Zemlje, ali ne znamo još uvek da su se tiho i bez pompe, u akciju naplate kesa uključili i mnogi prodavci u bakalnicama, pa i pijačnim tezgama. To ima i dobru stranu, između ostalog, zato što ćemo morati da se vratimo dobrim starim platnenim cegerima ili starinskim pletenim korpama koje su čak i naše majke nosile na pijac, onomad. Saznajem da je jedan od najvećih trgovaca u Srbiji odlučio da prodaje cegere i za njih daje doživotnu garanciju. To znači, ako se pocepa, donesete im stari i dobijete za njega potpuno novi bez obrazloženja ili pokazivanja računa. Krug se tako širi, a opet zatvara u lancu reciklaže kojoj ne mora da nas uči Evropa da bismo i sami znali koliko je važna. Jedva čekam da zabrane one grozne plastične boce i zamene ih isključivo staklenim, ili makar uvedu kauciju – pa da za vraćenu plastiku dobijemo koju paru. Nije to mnogo, znam po iskustvima iz regiona, ali skupi se solidna svota novca vremenom a pritom i bar malo sačuva Planeta. U ovoj krizi, svaki vid zarade je dobro došao pa makar i od reciklaže kojoj ćemo tek da se hvalimo. A zarada je i čista životna sredina, priznaćete.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Izgleda da smo se malo uljuljkali u priče koje o nama šire turisti i novinari iz belog sveta da smo dobri domaćini. Turizam u Srbiji i nije nešto razvijen, ali bez obzira na to, u svetu postoje ljudi koji nas obilaze i to po svaku cenu. Ne ulazeći u to da mnogi od njih pristojno i zarade pišući o tome kako je ovde, ipak moram da primetim da se nekima od njih u sećanje zauvek ureže boravak u Srbiji. Nije čudo više to što smo jednom stranom biciklisti pozajmili ta dva jedina točka koja ima, da je čak i ministar policije morao da „vadi“ fleke. Takođe, uspevali smo da odžeparimo i one koji su nam donosili neke humanitarne pošljke, pa su opet neki naši ljudi, nedužni crveneli. Na primer danas, jedan mladi Kazahstanac, koji autostopom putuje, pravi reportaže i o tome planira da objavi knjigu, čeka u Skejt parku na Novom Beogradu da mu neko vrati ukradeni ranac. U tom rancu je bio hard-disk sa fotografijama i putopisima koje je nameravao da objavi po završetku putovanja po mnogim zemljama pa i našoj. Ovo je, kako kaže, prvi put da su ga negde na putovanju opljačkali. Sve se desilo dok je otišao do benzinske pumpe da napuni telefon, a ranac ostavio u šatoru. Kud baš u šatoru, prijatelju? Pa još u rancu? Pa ovo je Srbija, na sve treba da budeš spreman. E, zato ovaj momak i dalje kampuje u Novom Beogradu, a ja se iskreno nadam da to neće potrajati. Šta li će da napiše o nama kad se vrati kući, ne smem ni da pomislim. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/mischelle007)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

U ona davna vremena umlja i bezumlja, naše školstvo je negovalo kategoriju „društveno koristan rad“. To je podrazumevalo da se subotom ode u školu, pokupi i počisti otpad u dvorištu, skupe stare novine i staklena ambalaža ili pomogne oko radova koji su se redovno obavljali na sanaciji ustanove. Onda su došla takozvana „nova vremena“ koja su dovela do potpunog zapostavljanja ove aktivnosti učenika, pa se na to skoro i zaboravilo. Onda su usledile različite revolucije, ponajviše tehnološke koje su dovele do lakog pristupa kojekakvim medijskim sadržajima koji su prema mišljenju stručnjaka bili jedan od faktora poražavajućeg porasta nasilja među decom. Projekti kojima se želelo podstaći suzbijanje vršnjačkog nasilja kao da su bili pisani za odrasle a ne decu, iako i njima nisu bili nekorisni. Iz tog razloga, a posle brojnih ilustracija nasilja po društvenim mrežama objavljenim kao dokaz nedela, stižu nam i nova pravila koja već važe u školama. Ponovo se uvodi taj društveno koristan rad. Između ostalog, umesto izricanja kazni tipa „jedinica iz vladanja“, ubuduće će mali izgrednici morati da svoje grehe „okajavaju“ tako što će ih odraditi. Na primer, uništavao si školsku imovinu. U tom slučaju moraćeš da napišeš sastav o tome kako je u istoriji uništavano kulturno blago nekog naroda, ko je to i zašto činio. Dobićeš ocenu i na taj način razumeti šta su posledice takvog rušilaštva. Ili, pretukao si druga ili drugaricu. Opet moraš da pišeš o tome, pa da se posvetiš uspostavljanju zdravih odnosa sa vršnjacima, tako što ćeš, recimo da nosiš ranac onome koga si ponizio i povredio. Hajde da se ponadamo da će ovo doneti rezultata, mada lako se može skliznuti u rejon narušavanja dečjih prava koje smo sami zakonima uredili. Živ bili, pa društveno korisno videli.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/KenFukunaga)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Žale mi se prijatelji kako im je u poslednje vreme pala koncentracija. Zaboravljaju važne datume, obaveze na poslu izvršavaju sa kašnjenjem, izostaju sa dogovorenog fudbala jer su mislili da je četvrtak u sredu, kupuju u prodavnici sve pogrešno od onog što bi trebalo, ne mogu da se sete ljudi koje su nekada upoznali. E, tu sam se prepoznao. Već nekoliko puta mi se desilo da mi priđu fini ljudi na ulici, srdačno me pozdrave, upitaju za porodicu, zdravlje a ja pogubljeno odgovarajući molim boga da mi vrati sećanje na to – odakle ja poznajem cenjenog gospodina. Da se razumemo, nije bilo neprijatnih iskustava, daleko bilo. Sve protekne u najboljem redu, ali ja se u trenutku preznojim od straha da će me upitati: Čekaj, je l‘ se ti mene sećaš? Ne znam šta je to urođeno u ljudima da otvoreno priznaju: Izvini, ko si ti, ja ne mogu da se setim. NE smem ni da pričam kako se provodim na proslavama gde se skupi široka paleta rođaka koji svi polažu pravo na sećanje da me znaju još dok sam bio u pelenama. Kako postupiti u takvim situacijama, pitam se. Kako ne izazvati nelagodu kod nekoga ko vam je čista srca i otvorene duše prišao i pozdravio vas? Moj odgovor je – nemam pojma. Pitao sam druge i niko nije znao da mi odgovori. Ostalo mi je u pamćenju samo ono što sam davno čuo od moje baba Mike, stare Aranđelovčanke, koja je na to pitanje „znaš li ti baba Milena ko sam ja?“ odgovrala: „Ma, poznajem te ja sine, samo ne znam koji si“.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/geralt )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Zamirisala je paprika širom Srbije. Početak septembra za većinu nas predstavlja alarm da je došlo vreme da se misli na narednu zimu. Mnogo smo gladni pa trpamo u zimnicu sve što nam padne šaka po akcijskim cenama. Takvi smo, ne pravimo računicu o tome da li je nešto povoljnije ili nije, važno je da je domaće, i da je zdravo. Neprskano. Nekako ispod streha improvizovanih poljskih kuhinja zapodeva se ovih dana mnogo tema. Ima mnogo da se peče i ljušti, zatim i kuva pa to ume da bude i dosadno. Eto razloga da se iz džepa vade priče za ubijanje vremena. Priča se među ajvardžijama između ostalog o tome da su počele sezone rijaliti programa, da su to najskuplji „projekti“ da će biti luksuza ali za ukućane koje odaberu producenti. Narodu ostaje da ljušti, mislim papriku, i gleda u ekran odakle će nas bombardovati psovkama začinjenim kadrovima umetničkih slika, gliserima, veštačkim jezerima i dvorcima od suvog zlata. Ne baš glasno, priča se oko pečene paprike, i o slučaju gde je jedna starica uzela pravdu u svoje ruke i presudila investitoru koji je hteo baš njen plac za izgradnju stambene zgrade. Dok se stvari ne razjasne i utvrdi ko je zakazao od nadležnih za ovakvu vrstu problema, svi su generali. Bitka je završena, a iza nje od svega što sam čuo, najviše mi u glavi odzvanjaju Nušićeve replike koje i posle toliko decenija nisu izgubile na aktuelnosti. Dakle, i dalje ljuštimo. Neko papriku, neko jezik, a neko i zakon. Samo napred, sezona je počela, tek će da nas peku i kisele.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/dfespi )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Bio je savremeni mudrac. Svako pojavljivanje u javnosti, izazivalo je veliko interesovanje. Dok je on besedio, čuo se samo muk, pa aplauz kad bi zaćutao. Slušali su ga i obožavali i stari i mladi. Vladeta Jerotić, vitez slobodne misli i uma imao je rešenje za muke koje su nas opsedale. Umeo je da oslobodi okovane u predrasudama ukazujući na svetle primere u opštem besmislu sadašnjosti. Pokoravao je one koji su sebe smatrali pametnim vlastitom snagom duha i mudrosti koja kao da mu je bila od Boga data rođenjem daleke 1924. godine u Beogradu. Bio je ime i prezime naše pameti i slobodnog izražavanja stavova o stvarnosti koju smo živeli. Lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut i književnik, svestrani erudita i akademik SANU, a pre svega ljudina koja je za svakoga imala dovoljno vremena da popriča na razne teme, od filozofskih, istorijskih ili biblijskih. Bio je lekar za dušu, motivator i podstrekivač na dobra dela. Predavao je Pastoralnu psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu kao kao profesor po pozivu. Objavljivao je dela iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Nebrojena su predavanja koja je održavao širom nekadašnje Jugoslavije, a u poslednje vreme gostovao je na radio i TV stanicama u Beogradu gde je povremeno i nastupao na izuzetno posećenim tribinama. Bio je član Udruženja književnika Srbije, Medicinske akademije i SANU. Nagrađivan je više puta. Dobitnik je počasne diplome „Narodni učitelj“, Fakulteta pedagoških nauka u Jagodini, zatim Velike povelje „Brankovog kola“ Nagrade za životno delo „Dositej Obradović“ i mnogih priznanja koja su pristizala iz zemlje i sveta. Napisao je 32 knjige, ostavio iza sebe trag u pamćenju mnogih koji su zahvaljujući njemu pronašli brojne odgovore na pitanja koja su ih tištila. Bio je tih, blag, umeren, mudar, a najpre skroman čovek koji je oko sebe širio dobrotu i mudrost. U to ime, večno pamćenje za Vladetu Jerotića koji je to svojim delima zaslužio i zadužio nas za sva vremena.

(Foto: pixaby.com/stheaker)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Ako vaše dete polazi u prvi razred, ne brinite. Bez obzira što će školska godina početi sa tri dana zakašnjenja, zbog vikenda, posle konsultacija sa najemintentnijim stručnjacima za kreativno predviđanje budućnosti, saznao sam da će ova godina biti veoma uspešna. Najpre, đaci koji u školu polaze posle čuvenog predškolskog obrazovanja i vaspitanja, imaju odlične predispozicije da ne prisustvuju nastavi jer su nastavni programi za njih takva laganica, da oni mogu cele godine samo da igraju lastiša ili fudbalice. Učiteljice koje će se pozabaviti o svom jadu koji je u vezi sa uvođenjem novih tehnologija u obrazovni proces, neće imati vremena da podignu glavu sa uputstava za upotrebu učila i savremenih uređaja i deca će zbog toga dobiti veliku stvaralačku slobodu da rade šta god im se prohte. Skoro, pa kao u Finskoj ili Švedskoj. Iako će nam dečica u prvom razredu znati sve što je propisano nastavnim planom i programom,u stvari će samo uspeti da pogube koncentraciju jer će jedva čekati da zvoni. To znači da će jedva čekati i kraj školske godine, mada su raspusti vrlo lepo isplanirani da se četiri puta odlazi na slobodne dane. Ništa se u programima nije promenilo, a i ako jeste sve je to kozmetika. Kredu zamenjuje šaranje po ekranu tableta, pa to liči na prepotopsko iskustvo moje babe koja je u školu pre sto godina nosila tablicu i kredom šarala po njoj usku tanku uspravnu debelu uz samo jednu šaku pasulja. Okreće se krug. I dok ste rekli reforma, eto vama mastera, ili doktora nauka u kući, koji možda neće umeti da ošlajfuje stolariju ili ušije dugme, ali će zato ceo dan da vam gunđa kako je sav trud bio uzalud, jer mu iz inostranstva nije stiglo pozivno pismo za posao. A kao da je juče bio polazak u školu, priredba i aplauz za malog prvaka. Sve se promenilo, samo je škola ostala na svom mestu, renovirana, svakako, u rekordnom roku.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/LTDatEHU, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Neko mudro dete je reklo svojoj mami da je danas kraj avgusta, a da ono jedva čeka kad će kraj nove školske godine. Ovoga puta školska godina počeće trećeg dana septembra, a to pada tek u ponedeljak. I nije bio baš neki raspust, ako ćemo pravo. Leto nas je „zapratilo“ tek koji dan, tako da je ličilo na društvenu mrežu gde klikneš pa odustaneš od druženja ili praćenja osobe koja te fascinira. Ništa zato, žega stiže, usta se suše, srce brže kuca, čim se priđe prodavnicama školskog pribora i udžbenika. Ovog vikenda će se i te kako prilaziti knjižarama, tržnim centrima, buvljacima i ostalim mestima za nabaku. Oni koji su bili srećnici, već su na rate isprebijali dug za knjige, oni drugi će, ako imaju šta na kartici, da izdele trošak na više puta, a treći će kako znaju i umeju. Oni su pod nemaštinom odustali od prenemaganja mladunaca koji ne znaju šta će od besa.

Neću sada da filozofiram kako je bilo u moje vreme ali ipak, moram. Dobiješ torbu „Mirko i Slavko“, kupe ti knjige, ali od komšije upola cene, sveske donese tetka Ruža iz Rumunije, one najjeftinije. Flomasteri i vodene bojice sa temperama treba da traju do četvrtog razreda jer u slučaju da iste budu izgubljene ili negde zaboravljene u brzini bolje „nemoj mi kući na oči“ i tako dalje…

Ako se pokaže u praksi da su tableti i laptop računari zahvalno sredstvo za učenje, a ne samo za društvene mreže, onda možemo da računamo na nešto manji trošak, ali ćemo štedeći tako verovatno imati više nervozne i gojazne dece koja će čim završe školske obaveze umesto da izađu napolje, izlaziti iz programa za učenje u brauzer za pregledanje društvenih mreža, četovanje i slično, grickajući slatkiše i slaniše jer ih mrzi da prilaze postavljenom stolu, dok dremaju u udobnim kompujterskim foteljama koje smo im nabavili po akcijskoj ceni. Gde nam se dedoše ona nekadašnja deca? Eno ih, u krizi srednjih godina. Samo gunđaju. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/adonyig)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Da li imate naviku da se tokom jutarnjeg sređivanja dobro pogledate u ogledalu? Šta prvo primetite na svom licu? Da li su to bore smejalice, ili možda bore na vratu? I jedne i druge zanemarite, one vam ništa neće reći sem da ste se malko pogužvali tokom spavanja ili ste se cele prethodne večeri cerekali. Zagledajte prvo oči, ako su krvave ili suve, to je siguran znak da nešto nije u redu sa šećerom u krvi, kažu neka istraživanja. Pogledajte čelo, pa ako primetite duboke bore, to je siguran znak da nešto nije u redu sa vašim krvnim pritiskom. Ovo su navodno iskustva lekara koji se aktivno bave fizičkim izgledom ljudi da bi saznali od kojih bolesti treba da strepe. Ja recimo, ne strepim od bora, baš mi je to super kad vidim na sebi ili drugima. Plastiku i ostale dodatke prepoznam odmah i razočaram se u odluku onih koji su ih sebi pridodali da bi bili mladi. Pribojavam se od toga kakva će mi reklama iskočiti iz medija. Jedna od njih, para razum sloganom koji je nosi: „Za petnaest minuta, bićete mlađi dvadeset godina“. Neću da budem mlađi dvadeset godina. Treba li opet da se ženim, menjam pelene, ne spavam noćima zbog buđenja bebe na tri sata, da radim četiri posla da bih uspeo da izdržim sve troškove koje nosi period ranog roditeljstva? Treba li opet da nosim burek starijm kolegama koji me posle toga šalju da radim poslove od kojih i sami zaziru? Zar da ispočetka jurim za privatnim stanovima i majstorom za krš kojim upravljam razrovanim ulicama? Opet treba da se svađam sa ženom zašto sam zevao na ulici za onom što je prošla u crvenoj mini suknji sa čizmama do grla? Neću, hoću da nosim svoje bore, bolesti, mane, greške i pobede jer niko i ništa mi ne može zaustaviti vreme, ponajmanje reklame za ko zna kakve čudotvorije. Imam vremena za brige, treba mi malo više slobodnog vremena za uživanje sada, odmah, mnogo i odjednom. Juče je bilo dobro, neka danas bude još bolje i tako redom. A vi, još uvek se gledate u ogledalu? Vreme je da se zagledate malo dalje ispred i iza sebe. Ponajbolje sa strane. Odatle stižu najteži udarci. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/messersrach, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr 

SUMORNA CRTICA

Kada je dan ovakav kao što je bio juče i kakav će biti danas, slobodno možemo reći: „Kakav sumoran jesenji dan!“ Čini nam se da leta nije ni bilo i da su one vrućine proteklih dana samo fatamorgana. Kao da sunca nema, oblaci su prekrili nebo i zaklonili svako prozorče kroz koje ono može da izviri.

Gotovo je s letom, pomislimo, iako kažu da će već, koliko sutra, opet biti toplo i sunčano. I već se preslišavamo u čemu nam je prošlo vreme i da li smo nešto „ukrali“ za sebe. Onaj ko je posetio neke lepe osunčane primorske predele može reći da je nešto uradio. On je poneo na koži i u uspomenama sunce i boje ambijenta, kao i slike nekih lepih predela. To su dobre zalihe za hladne jesenje i zimske dane. Ko to nije uradio, možda je silazio na reku i u njenoj blizini nalazio opuštanje. I to je, više nego zadovoljavajuće. Neki od nas bave se sportom čitave godine i ne plaše se da na biciklu prokrstare gradom, da jure na rolerima ili tome slično, ili se uzdaju u noge pa trče. Takvi su, čini mi se, najpametniji. Oni s pravom mogu reći da su uživali u svakom danu leta, ovakvog ili onakvog.

A kako će proći oni koji tek treba da krenu na odmor? E, to još ostaje da se vidi.

Dobro jutro.

Objavljeno pod Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Gotovo svake godine u ovo vreme brinemo iste brige. Povratak sa letovanja, suočavanje sa stvarnošću i tekućim računom, polazak u školu, priprema zimnice, računi za komunalije, nekako se sve smesti u ovo doba. Ima i lepih stvari, kao što je povratak već od 1. septembra mnogo čega što je bilo na takozvanom „letnjem“ režimu. Ne znam da li će to biti primenjivo i na gradski prevoz u Beogradu, jer je i po smanjenom režimu saobraćanja glavnim gradom bilo malo vozača. Male plate, loši uslovi rada, uslovili su da javno preduzeće ostane u kratkom vremenu bez mnogo kvalifikovanih vozača. Dovoljno je reći da su učionice stranih jezika pune vozača koji uče nemački, čak i slovenački jezik da ne dangube dok čekaju papire da odu iz Srbije. Mladi se ne opredeljuju za nemaštinu i odricanje i to je dobro. Neka su oni pametniji od nas starih koji čekamo da stigne nešto, a što možda nikad stići neće. Na sve strane se mogu komentari tipa kako „svi odoše“ neće imati ko da radi. Oni koji ostaju, preuzimaju posao i rade više nego ranije, a dokle će izdržati – niko ne zna. Ono što se sada sigurno zna jeste da se najavljuje ukidanje čuvenog zakona o smanjenim platama pa eto nade da već tokom jeseni plate „skoče“ za čak deset posto. Da li će biti para i za više, opet niko ne zna. Mada se zna da budžet nikada nije stajao bolje, ovde se preko noći dese tektonski poremećaji tako da ne treba gajiti iluzije bez pokrića. A opet, s druge strane, kakav bi nam bio život da ga živimo bez njih.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/jackmac34, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

ZAMIŠLJENA CRTICA

I ovog jutra se čudim kako je čovek neodgovoarn prema životinjama. Često govorimo o ovome ali nas jednako često iznenade novi grozni primeri. Svedoci smo nemara prema životinjama i u selu i u gradu. Svako od nas i naših komšija mogao bi da ispriča neku ružnu priču o tome, pa zato najbolje da ih i ne pominjemo. Ali svi znamo da većina njih, na ovaj ili onaj način, od čoveka zavisi. Domaće i pripitomljene – kućne u najvećoj meri. Ali i sav divlji svet počinje da zavisi od volje čoveka i trpi posledice zbog beskonačnog širenja ljudi na njihov račun. Ugrožavamo im staništa besumučno, nemarni smo, ne volimo ih. Kao da zaboravljamo da ako njih nestane neće biti ni nas.

Ima još nešto: utisak mi je da se ljudi mnogo više prave da ih ne razumeju i nazivaju nižim bićima jer, tobože, ne razumeju sve što čovek razume. Životinje ne misle, kažu mnogi, iako ih život sve demantuje. Ne čudim se što je tako. Kada bi čovek prihvatio istinu da životinje osećaju slično ljudima, samo to drugačije pokazuju, onda bi morao da prihvati i veću odgovornost za sve pomenuto. Zato je bolje reći da su daleko ispod nas i da ništa ne znaju, iako se same staraju o sebi.

Pitanje čovekovog odnosa prema životinjama ostaje u domenu velike moralne drame.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/825545 )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Punih 60 godina postoji televizija u Srbiji. Danas je veliki jubilej, i tim povodom će biti mnogo različitih razloga da se zagledani u uređaje najnovije generacije divimo delima koja su iza sebe ostavili autori profesionalci. Najveći značaj u osnivanju televizije imali su ljudi koji su novinarski zanat ispekli u Radio Beogradu. Brzo je nastala pomama za novim sredstvom informisanja, ljudi su podizali kredite da kupe televizore lampaše oko kojih su se okupljali skoro svi iz komšiluka. Najsmešnije su bile antene koje su štrčale sa krovova. Postojale su dve vrste: za Prvi, ili VHF područje, i za Drugi, (UHF područje). Ovo pominjem zato što smo dugo u kući bili bez prijema signala Drugog programa jer nismo imali antenu. Nije je bilo u prodaji u malom mestu gde sam odrastao. Ne mogu da prežalim sebe sa nekih osam ili devet godina kada sam čitajući najavu u novinama znao da se nedeljom u okviru emisije „Dozvolite da se obratimo“ emituje neki partizanski film a ja ne mogu da ga gledam zbog tamo neke – antene. Kao dobro i poslušno dete, tražio sam, verovali ili ne da mi kupe antenu za Drugi program, i nije bilo načina da me roditelji odbiju. Majka je, mislim, išla u „Beograđanku“ specijalno zbog toga. Mojoj sreći nije bilo kraja, čekao sam je na autobuskoj stanici i odmah poneo veliko mrežasto čudo u obliku pravougaonika kući gde je već čekala ekipa za veranje po krovu i povezivanje na televizor. Nameštanje tipa „idi dalje, još, vrati, čekaj sad, nije dobro, vrati na početak, opet ne valja, ne vredi ne može bolje“ imalo je za posledicu moje razočaranje slikom koja je imala mnogo snega a ton bio pokriven neprijatnim šuštanjem. Ništa, bio sam srećan da se bar nešto nazire, i naslućuje. Imali smo kakav- takav Drugi program. Onda se posle nekog vremena pojavio komšija Žija, i rekao mojima da prebace program sa Prvog na Drugi jer je počela utakmica. Kad su to učinili, Žija koji je bio zaljubljenik u čistu sliku i ton, samo je skočio sa svog mesta razočaran što je prijem katastrofalan i otišao kući da tamo gleda Mundijal. Sutradan se vratio, noseći veliki aluminijumski lavor i na opšte čuđenje svih komšija okolo, počeo da iseca trougao. Ostale su tri četvrti lavora, u jednom komadu, na koje je on priključio takozvani dipol kabl, sve zajedno pričvrstio na jednu letvu i popeo se na krov. Nije tu bilo podešavanja, odmah je sve radilo, a slika je bila čista kao suza. Lavor je pobedio atestiranu skalameriju koja je skupo plaćena, a onda bačena u garažu i tamo dugo skupljala paukove. Ovo sećanje mi daje za pravo da vlastito iskustvo sa lavorom uporedim za snalaženjem znalaca sa Televizije koji su za svih ovih 60 godina uz pomoć štapa i kanapa a nekad možda i lavora stvarali remek dela, i tako bili upisani u najblistavije stranice istorije srpske televizije. Srećno vam bilo i danas u eri digitalne televizije, drage kolege, ali i gledaoci kojih još uvek imaju i pamte davna vremena. Uprkos godinama iza sebe, televizija i dalje ostaje mlađa sestra Radija. Stariji brat je danas zadovoljno gleda i smeška se.

Živeli!

(Foto: Printscreen rts.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Da li ste skoro čekali autobus na plus 35 stepeni, u hladu novovremenskih stajališta u Beogradu? Niste? Šalite se, ipak ste čekali. Onda slobodno možete da u biografiju upišete da ste bili u paklu, to jest da ste pečeni u saču koji zovemo stajalište gradskog prevoza, ili bolje reći čekalište na toplotni udar, sunčanicu, kolabiranje… dok se ne napravi neka funkcionalnija, prava stanica za autobuse, tramvaje ili trolejbuse. Jara ovih dana, sa svih strana, a ono što izgleda lepo, u kombinaciji metala i pleksiglasa ili čega god, ovih dana definitivno nema funkciju. Kad je zimus bilo hladno, vetar je šibao kroz otvore na boku i leđima uskih zaklona za putnike, a kiša praćena košavom nekako uvek je ko zainat padala iskosa, pa su rašireni kišobrani ispod streha stajališta mogli da prime najviše pet „čekadžija“. Tokom vrelih dana, kad upeče zvezda, onda nas ta posebna plastika ili staklo, kao bajagi, štite od UV zračenja i prave hladovinu. Ma, naravno. Sigurno je tako. Ne znam zašto su proterane nekadašnje pečurke, meni baš nedostaju. Imale su one, neku, onako „živinu i hijerarhiju“, da ne kažem specifičnu težinu i gabarit. Mogao si da je uočiš na kilometar, a i bile su lepo ofarbane. Ličile su na neki veliki kišobran. Međutim, nisu prošle tender. A gde ćemo mi da sklonimo ćelave glave to danas niko ne ume da odgovori. Jer ako zna, traži da to znanje i naplati. A da se plati, treba tender. Ako je tender, onda treba da se znaju pravila. Ako su pravila, onda mora da budu skrojena tako da se zadovolji zakon ali i oni koji ga pišu i čekaju da prođe. Tendera mi i stajališta rođenog, ali tako je.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

NAIZMENIČNO USMERENA CRTICA

Mora se priznati da danas mnogo zavisimo od struje – naizmenične, a i one jednosmerne. Bez njh smo takoreći bespomoćni. U vrele letnje dane, često pomislim: „Samo da ne nestane struje, pa da ostanemo bez klime“. A to je tek ništa. Gde su sve druge, mnogo važnije stvari?

Mora se priznati i to da je današnji život upravo zahvaljujući mašinama i aparatima na struju mnogo lakši no nekad, iako o tome skoro nikad ni ne mislimo. Tu su i automobili i skuteri na struju, i još mnogo toga što predstavlja deo budućnosti koja se smeši. I naša voljena elektronika je na struju, mislim na kompjutere i tome slično. U prodavnicama – aparati za merenje, vage, kase… To su i dalje sitnice našeg svakodnevnog života. A šta je tek sa industrijskim postrojenjima i raznim vrstama proizvodnje, da ne govorim o operacionim salama? Kako bi se tek onda stvari zakomplikovale? Mi u Srbiji, još i znamo, osetili smo na sopstvenoj koži. Mislim ovde na ono kad nestane struje, pa čoveka obuzima bespomoćnost. Ne mora baš da se nađe u liftu ili zarobljen u nekoj prostoriji. Ali mnoge stvari onda ne mogu da se urade i život se parališe. Tako brzo.

Da se nismo mi previše opustili i zaboravili koliko od nje zavisimo? Čini se da je vreme za alternativu. Sunce, vetar, ko zna šta sve, al’ krajnje je vreme…

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Zamislite samo kako izgleda kad udovac od 80 i kusur leta, odluči da se oženi. Činjenica je da je devizni penzioner, da ima stan i kuću na moru, živi u Nemačkoj i našao je baš simpatičnu mladu od 60 i nekoliko još leta koja bi, eto, precrkla za njim od ljubavi, a ponajviše za deviznom penzijom od preko 1000 evra. Sin je uzdržan, snaja zatečena, unuci ravnodušni, a dedica blista i samo peva po kući čekajući da stigne i taj veliki Dan prosidbe. Komšiluk je još uvek neobavešten, a kako će primiti vest o tome da je dedica pogazio reč da se nikada više posle svoje prve žene neće vezivati za neku drugu, to ostaje da se vidi. Lično, nemam stav o toj ženidbi u poznoj životnoj dobi, jer ko zna, danas-sutra, ne daj bože, ko zna kakve lutke mene mogu da zabave u staračkoj sedoj ili proćelavoj glavi. Baš mi pade na pamet priča jednog poznanika koji je imao ženu mlađu 20 godina od sebe, koja je u vreme kad je on imao 70, umela da kaže: „Ako neko od nas dvoj, ne daj bože, umre prvi, ja ću ostati da živim sama u ovom stanu“. Na žalost nije dočekala da ostvari svoj plan, otišla je pre muža na onaj svet, ali svejedno. Njeno iskustvo govori da svako ima svoju sudbinu, planove, ali i svoj dan, pa neka uzme šta želi, a neka jača sila će već odmeriti koliko u tome treba da uživa. Šta vi kažete, ima li smisla „uzimati baš sve što ti život pruža“, ako i ocvali cvet ponekad poželi da malo bude i procvala ruža?

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/ErikaWittlieb, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Danas nemojte ništa da očekujete i sve što uprkos tome dobijete, biće više nego što ste očekivali. Tako su mene mazali kad sam bio mali, i ja sam verovao. Opet me mažu, samo što im ništa ne verujem. Neću opet da padam u teške teme, ali mi se nekako same crtaju. Toliko godina nešto pokazujemo kako ne valja, međutim, to nešto se ne menja. Ako se i promeni u tom slučaju, više je kozmetičke prirode. Uglavnom, sve što uradimo kao pojedinci, bilo da je reč o označavanju autobuskih stajališta ili ukazivanjem ko je kome šta uradio i tako stekao nezakonitu korist, biće progutano za dan ili dva. Ne očekujem da se odjednom probudimo u zemlji dembeliji, ako takva i postoji, ali ovo usklađivanje sa svetom ubi. Nema to veze sa pečenjem rakije, kravljim pasošima, već sa pojavama koje treba da prihvatimo kao normalne iako one to same po sebi nisu. Zavisi iz čijeg ugla se to posmatra. Udžbenici sa greškama, novine sa psovkama, političari sa puterom na glavi, građani sa praznim tanjirom, uspešna privreda koja beleži gubitke, sve je to svetla prošlost naše tranzicije. Ostajemo verni optimisti koji samo što nisu u pravu da će sigurno biti bolje samo ako dobijemo ono što s pravom očekujemo.

U poslednje vreme, cela Srbija strepi. Ovoga puta opet je u pitanju naše dobro i bezbednost u saobraćaju. Tehnički pregledi postaju nepremostiva prepreka u procesu registracije automobila. Jasno je ko dan da se našom zemljom „valjaju“ krševi koji su u proseku stari dvadeset godina, ali je čisto kao suza i to da za zarade koje ostvarujemo ne možemo sebi da priuštimo ništa bolje. Uvoz polovnih automobila donekle je smanjio broj onih kojima je „pukla šoferka“, „čuju se zglobovi“, „otišli koševi“ „svetla ćoretaju“ a gume su „glatke“. Međutim, ono što brine jeste cifre koje beleži statistika, a koje kažu da nam i dalje drumovima krstare mladi i neiskusni vozači u automobilima koji jesu ispravni, ali ipak nisu živa bića pa da „pojačaju oprez, smanje brzinu i prilagode je uslovima na putu“. To u kakvom su nam stanju putevi, ne želim da komentarišem. Hajde da vidimo koliko ćemo posle ovih mera biti bezbedniji u saobraćaju, jer većina nas na fotografijama sa lica mesta nezgode retko kada ugleda neki krš, već uglavnom „ozbiljnu“ mašinu. Vraćamo se na početak, na kozmetičke promene. Tako i dalje ne ličimo ni sebi ni na šta, a kako tek izgledamo belom svetu?

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/PublicDomainPictures, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

VODENA CRTICA

Evo nas usred leta. Zato je naša današnja tema za razmišljanje voda. Jer, šta bi od nje i inače bilo važnije? U ove letnje dane, češće mislimo o velikim vodama. Nije da nam nije važna ona u čaši i boci, ali do nje još uvek lako dolazimo. Ima je. Onih velikih voda za dubinsko rashlađivanje je daleko manje. Kad se sve svede na realna mesta u kojima čovek može da se bućne, ograničenja ima koliko hoćete. I sve nam je malo. Jer – ovde se ne sme, onde je gužva, tamo je prljavo, onamo je daleko, ili prolaze čamci i brodovi, voda je zagađena…

Sve je, naravno, drugačije i lakše na moru. Voda je veća, dublja, plavlja. Ako i nećeš na gradsku plažu, da se rashladiš, možeš se okupati, takoreći, bilo gde. Svako sebi može da pronađe mestašce za uživanje. Zato većina u ove dane i žuri prema moru. A mi koji ostajemo u gradovima, zavidimo onima koji vuku kofere i kažemo „blago njima“, iako velika većina nas ni ne zna koliko zapravo ima zgodnih mesta za kupanje u Srbiji. Mislimo da ne postoje samo zato što nisu na reklami ili nisu predviđena u raspodeli vaučera. A tu su. Ima ih onoliko. Možda nas upravo traganje za skrivenim plažama okolnih reka i jezera natera da malo više brinemo o njihovoj čistoći.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay/monikalris, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Sve, sve, ali Guča je ipak Guča. Tamo se skuplja sva pozitivna energija ovog naroda i ove zemlje, tamo se sluša srpska muzika koju izvode najbolji trubački orkestri, jede najbolja hrana, piju najbolja domaća ali i inostrana pića, i preteruje. Oduvek mi volimo da sve što možemo, uzmemo odmah i odjednom. Valjda nam je taj strah od nemaštine zapisan u genima, pa kad se ima, neka se odmah i potroši. U redu je da se veseljem pronosi glas o lepoj i gostoljubivoj Srbiji, ali nije ako se ne povede računa o sebi ali i drugima. Recimo, policija će imati najviše posla da sa drumova koji vode ka Guči, ukloni vozače koji su „pod gasom“. Lekari će takođe morati da se pozabave onima što su preterali u jelu i piću. Jedino muzika neće nikome da nanese štetu. Možemo da polemišemo da li je muzika trubača nešto što duši prija ili ne, ali ja uvek pomislim tokom takvih razgovora da nam je truba bila veran pratilac i saveznik u slavnoj prošlosti. Budila nas je i vodila tokom teških dana istorije, pevala nam i tugovala, učila da ruke idu gore kad zasvira, a na noge skače i staro i mlado. Volim trubu, volim i trubače, samo ne volim što se mnogo toga umešalo u taj naš jedinstveni melos pa para uši nekim čudnim muzičkim aranžmanima od kojih nam se i preci prevrću u grobu. Ima i svetlih primera, jedan moj imenjak trubom slavi Srbiju po celom svetu, ali takvih nam treba mnogo više. Generalno, iskoristimo sve mogućnosti koje nam se pružaju, dopadnimo se svetu jer potencijala imamo. Samo neko treba da razmisli kako da od festivala koji okuplja mnogo posetilaca napravimo svetski događaj, a ne mesto gde ćemo se okupljati putujući zakrčenim putevima, bez dovoljno kreveta za spavanje i boravak, sa malo ili skoro pa ni malo pompe ili glamura koji bi morali da ga prate. Ja sam za Guču u koju će se mnogo više ulagati i o kojoj će se mnogo više pričati i uz trubu veseliti. Dobro jutro!


(Foto: pixabay.com/Hans, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. avgust – Crtica)

пише: Дејан ГРУЈИЋ

 

Женски род је угрожен. Статистика то говори, каквим год се истраживањима на ту тему бавила. Женском роду припрадају све несрећнице које трпе насиље у породици, неке и на послу. Закон за заштиту тих жена постоји, али, сигуран сам да их није баш све заштитио. И Аница Добра је жена која је пре неки дан претрпела насиље у виду чаше пива којом су је бахати посетиоци једног фестивала у Црној Гори погодили у главу док је на бини певала. Ћирилица, која је такође женског рода, полако се, нашом добром вољом полако удаљава, а ми је сада када је већ далеко од нас, покушавамо заштитити законом. Одавно је познато да кад дође време да нешто штити закон, то нешто, сигурно неће бити сасвим заштићено. Дуго нисмо примећивали, или, нисмо гласно јаукали због потирања службеног писма. Рачунари који су нас натерали да научимо енглески, постали су један од често помињаних разлога што смо престали да се служимо, како стручни људи тврде, једним од најсавршенијих писама на свету. Још нисмо успели да утврдимо шта и од чега штитимо јер расправа међу лингвистима увелико траје. Ако и одлучимо да ћирилицу вратимо на велика врата, да постане оно што је у неким другим државама, да ли ће та одлука бити довољна да натерамо себе да то што смо одлучили и применимо. Законима се не може ништа одбранити све док они који примете разлоге за заштиту сами не направе тај фамозни први корак. А шта је у нашем случају први корак? Да ли притиснути стварношћу која обилује многим, за обичан свет нерешивим егзистенцијалним проблемима, имамо уопште времена да мислимо о свом изворном писму. Богатство је када и ћирилица и латиница могу да пренесу наше мисли без измишљања нових слова, а с намером да те исте мисли буду мудре, јасне и некоме корисне. Нека се пише, нека неко стално бележи шта нам се заиста дешава, а то ће сигурно једног дана имати велику вредност било да је написано ћирилицом или латиницом. У супротном, проћи ћемо пред историјом и будућим поколењима као Аница Добра у Црној Гори. Брине ме само то, што сигурно знам, да ће у тој чаши, којом према нама замахне историја, бити нешто много горе од пива.

Добро јутро!

(Foto: pixabay.com/Erdenebayar, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Naslušali smo se tužnih ali i pobedničkih priča tokom minulog vikenda. S jedne strane posmatrajući, bez udubljivanja u teme sukoba koji potresaju naš region, stičemo utisak da nema popuštanja i da se one često pominjane „ratne“ sekire nikada neće zakopati. Ratnim bubnjevima koji odjekuju praktično celim svetom, nikako da se suprostave, bar figurativno, instrumenti koji svojim tonovima donose spokoj i mir. Zato postoje divna mesta i sjajni ljudi gde ne dopire ni politika, ni ekonomija, a bogme ni vremenska prognoza. Kultura, kao redovno čitanje knjiga iz biblioteke ili možda odlazak u pozorište ili neku izložbu slika, način je prevazilaženja turobne stvarnosti a ophođenje jednih prema drugima predstavlja primer kako treba živeti ove kratke živote. U jednom lepom kraju Srbije, tamo negde iza skretanja za Studenicu kad se krene ka Kosovu Ibarskom magistralom, nekada davno, neki je domaćin koji nije imao poroda, ponudio besplatno placeve za sve koji bi hteli da na njegovom imanju naprave kuću. Odazvali su se mladi iz obližnjih gradova, došli su i svako je u skladu sa svojim mogućnostima podigao vikendicu. Vlasnik njive je u međuvremenu umro, placevi su ostali bez naslednika, ali su zato puni života, bar vikendom. Eto, baš pre dva dana skupilo se njih dvadesetak, što muževa, žena, dece, kumova, rođaka i prijatelja. Okrenuli su prase, a na obližnjem potoku su ohladili pivo, iako imaju struju i frižidere. Deca su, igrajući fudbal bez straha da će razbiti nečiji prozor, dobro ogladnila, i jedva sačekala da stigne vruće pečenje sa močom. Opet se nastavilo druženje, stariji su razgovarali, pomalo se bavili i nekim sitnim radovima oko kućica, prali automobile, pa onda sinoć, opet svi krenuli ka gradovima. Danas se ipak radi, a do petka je daleko, sasvim dovoljno da se nakupi negativna energija koju će potrošiti tamo gde nema vremena za ozbiljne brige. Oni kažu da žive samo opušteno. Eh, blago njima.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/qimono, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ovo postaje zabrinjavajuće. Poludelo vreme ali i ljudi. Recimo, ove kiše koje su kombinovane sa povremenim sunčanim intervalima pravi su udar na srce i glavu. Ne može da se diše, pa dobro, šta sad? Ali da ne može da se kontroliše ponašanje, bes, agresija, i nepotrebna mržnja – e to ne mogu i neću da razumem. Taman smo kao prave komšije navijali za fudbalsku Hrvatsku, iako su doveli onog „njihovog“ da im peva na dočeku. Čak smo donekle razumeli da nije ni bilo očekivano da ih sačeka Ksenija Erker ili Alen Slavica, ali, ima toliko bendova ili pevača pa što baš on. Onda se nažalost desio Oliver, kad je ceo Balkan osetio tugu za ovim vanvremenskim umetnikom i uplakano gledao u veličanstveni prizor njegovog ispraćaja brodovima za Vela Luku. A onda se desila jedna benzinska pumpa u Srbiji, koju je demoliralo 200 navijača iz Splita na putu za Bugarsku. Osim što su ispisali Srbima dobro poznate simbole „ljubavi“, nije ih mrzelo da iz pumpe koju su demolirali natpisima takođe dobro nam poznatim, iznesu sve što se moglo nazvati hranom i pićem. Otišli su svojim putem za Bugarsku posle divljanja, ne razmišljajući da se tu u stvari, na mestu gde su obavili svoj pir, tajne službe postavile zamku. Sve čokolade, čips, krem banane, koka-kole, šveps, piva, viskiji, sevendejZi, i ostalo što su poneli sa sobom – obrađeno je specijalno osmišljenim tinkturama kojima se onaj koji ih proba pretvara u Srbina. Prvi simptomi su: počinje da piše ćirilicom, psuje majku hrvatsku, navija za Zvezdu ili Partizan, počinje da se krsti sa tri prsta, sprejom žrvrlja preko Torcidinih grafita, Dubrovnik proglašava srpskim, Oluju genocidom, a u konobi naručuje Cecu i Lukasa, prosipajući Karlovačko i Žuju, i tražeći samo Jelena ili Lava. Kupuje, to jest krade, samo domaće, srpsko. Ovo nije šala, već pokušaj da se naš urođeni smisao za humor suprotstavi bahatosti hrvatskih nazovi navijača koji su kao i svi drugi bili dobrodošli u Srbiju ali su to zloupotrebili i obrukali većinu finog sveta koji iz Hrvatske dolazi ovde. Uzalud sada i Kolindini zagrljaji i „isprike“ ako ih uopšte i bude. To, ako bude, neće sakriti bruku pred nama koji tako nešto ne bi nikad uradili ni u Splitu, ni Zagrebi niti bilo gde u svetu.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Alexas_Fotos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

CRTICA POD KIŠOBRANOM

Razmišljajući o temi za pisanje, pomislih kako bi trebalo obraditi neku letnju priču. Na primer, haljine za plažu, suncobran, peraja, ili o ležaljkama i kupaćim kostimima. No, kad sam malo bolje razmislila, učinilo mi se da bi ipak prikladnije bilo pisati o kišobranima.

Dakle, jeste li poneli kišobran danas na posao? Ako niste, da li imate nekoga ko bi vam ga pozajmio? Ako je to rešeno, onda mogu da vas pitam kako izgleda vaš kišobran. Da li je u prepoznatljivom stanju, ili je bez oblika, i raspada se, kao svaki drugi? Priznaćete da je to najvažnije od svega da bi se funkcija ove sprave mogla ostvariti. A mogu da vas pitam i to da li više volite one male, damske kišobrane, koji staju u tašnu, ili dugačke koji ulivaju sigurnost dok pada kiša, a posle ne znate kud ćete s njima. Za boju ne pitam, realno, to je najmanje bitno. Mada prvo nju zapazimo i tako ih i biramo. Važno je da se naši i kineski ukusi slože, pa da možemo da trgujemo.

Imam utisak da muškarci ređe nose kišobran od nas. Oni ponesu neki kačket i to im je dovoljno. I ne obrazlažu nikome zašto su poneli kišobran kad je lepo vreme. U svakom slučaju, celo leto će nam trebati podjednako i kišobran i naočare za sunce. A sve to treba spakovati nekako i nositi sa sobom, uz ostale sitnice kao što su novčanik, ključevi… Nekada zavidim muškarcima koji sa sobom nose manje prtljaga i čini se da na njih treba da se ugledamo. A onda shvatim da, iako mi imamo te čuvene ženske torbe pune koječega, mi služimo narodu. Mi smo te koje pozajmljujemo aspirine, maramice, olovke, pa i kišobrane.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/pixel2013, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ima ljudi koje poštujemo jer nam od njih nešto treba. Ja se, uglavnom, starim prijateljima javljam sa „ne treba mi ništa, zovem te tek onako“. Postoje i ljude koje poštujemo kao legende u koje se ne dira, ma koliko hiroviti ili čudnovati bili. Oni treći za koje malo ko zna, istaknu sebe tako da se to primeti a da oni to nisu planirali ili želeli. Jedan od slučajeva, pre neki dan duboko me je protresao. Beogradsko rano jutro. Blizu kontejnera u 4 sata posle ponoći otac i sin prikupljaju poispadali otpad za reciklažu. Otac priča sinu o caru i njegova tri sina. Sin ga prekida rečima da je on za njega car jer i on ima tri sina. Onda otac nastavlja priču tako što za trećeg, najmlađeg sina koji je bio najlepši i najbogatiji kaže da je to bio zato što je učio velike škole. „Vidi sine, neko bacio knjigu. Hoćeš da pročitaš? Da ponesem kući?“ „Hoću“, odvrati sin i oni krenuše dalje. Razgovor sam čuo jer sam išao iza njig. „Sine, ko je pisao tu knjigu, šta piše, hoćeš da čitaš tati“? Mali je zastao ispod svetla ulične bandere i odgovorio da je to neka knjiga o Savezu komunista. „Neka sine, čitaj ti, ionako je još mrak, neka ljudi čuju kako idemo ulicom“. E, baš to, „neka čuju ljudi“, za mene je bilo jače od svih priča o pravima nacionalnih zajednica, ugroženosti, siromaštvu, lopovluku ili lenčarenju. Treba da čujemo kako jedan lep crnoputi desetogodišnji dečak, sa svojim ocem koji verovatno nosi tužnu priču u sebi, čita naglas šta su svojevremeno lupala gospoda na nekim plenumima, a koje smo tiho zvali „jagnjeće brigade“ i zbog kojih i danas plaćamo i patimo na svim poljima. Da sam vlast, ja bih ovom tati, prepustio da piše programe o vaspitanju, inkluziji i ostalim da ne kažem šta, jer mi je sa samo nekoliko jednostavnih rečenica dokazao da je razuman, produktivan i konkretan u popravljanju onoga što smo svi propustili u radu sa decom, to jest podmlatkom. Ima nešto i u urođenoj inteligenciji, nije sve u odelu koje čini čoveka. Čovek, znači Rom.

Dobro jutro!

(Foto: pixaby.com/shurda,)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Koliko je samo ljubavnih izjava izvučeno iz pesama koje je On otpevao? Kako li su samo izgledala ozarena lica fanova koji su u ruci imala Njegovu novu ploču s kojom su žurili kući da je zavrte na gramofonu? Da li postoji iko ko se ne seća naočara i smešnog razdeljka sa šiškama koji je u Njegovo vreme bio šik? Ima li iko pravo da Njemu određuje godine najveće popularnosti u karijeri? Zašto su mu sa svih strana stizali pozivi da održi koncert u Beogradu a on, iz samo sebi znanih razloga to odbijao uprkos velikim parama koje su mu nuđene unapred? Šta je u njegovim pesmama tako magično prenosilo miris mora, ljutinu krša Dalmacije, ukus vina i ljubavi za sva vremena? Hiljadu odgovora, milion razloga za polemiku o Čoveku koji je ostavio Trag u beskraju. Odlazi i ostavlja nas bez odgovora. Ostaviće Nadalinu dok moli za Magdalenu, vapeći za slobodom Galeba dok oprašta Papu, ljubeći nju kao Cesaricu, Verujući u ljubav, dok odlazi u nebeskoj Karoci koja gre. I ne želim da prihvatim da je On umro, jer „Oliveru je to zabranjeno“. Zbog muzike, zbog ljubavi, zbog pesama koje je ostavio iza sebe, zbog stava, zbog sećanja…

(Foto: pixabay.com/LoboStudioHamburg, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

VANZEMALJSKA CRTICA

Verujete li u vanzemaljce? U one male, zelene što u veštačkim šoljama, činijama tj. tanjirima lete po nebu?

Kažu da ih ima, takoreći, svuda. Idu tamo gde su jaka zračenja sa Zemlje, ona geomagnetna, ili tamo gde se proizvodi energija, na primer, u nuklearkama. Dođu da napune baterije, pa onda odu. Pa onda opet dođu. Doduše, neki tanjiri se i pokvare, pa onda ima i prinudnog sletanja. Sve u svemu, izgleda da su nebeski putevi prilično zakrčeni tim neobičnim plovilima, dok su sami vanzemaljci nekako diskretni. Manje, više, niko ih nije video. Kao da ne vole da se predstavljaju. A, opet, uvek ima i onih koji tvrde da znaju za ljude koji su doživeli bliske susrete.

Evo primera od pre neki dan. Ispred diskonta dva muškarca piju pivo i razgovaraju. Jedan kaže za svog drugara, planinara, da se popeo nedavno na vrh Goča. Kao, stigao on na vrh, koji je sav bio u magli, kad tamo, dočekali ga vanzemaljci, šire ruke, fotografišu. I ništa. Posle su otišli svako svojim putem. Možda zato treba požuriti na planine ovog avgusta. I naša sklonost ka selfijima poznata je, a i njihova, izgleda. Ove godine se zaista možete vratiti s letovanja sa ekskluzivnim fotografijama kakve niko nema.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/NeuPaddy, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

SKUPLJAČKA CRTICA

Jeste li primetili, da sve češće u parkovima možemo videti ljude koji nešto beru. U kraju u kome stanujem, ne beru se samo jorgovan, ljubičice i visibabe, niti cvet maslačka za venčiće. Beru se zova, kopriva, razne travke, lipa za čaj, pečurke. Kažu da u šumi pored naselja, ljudi sve više skupljaju lešnike i orahe. Liči li vam ovo na zabavu ili potrebu? Da li je branje trava i cveća deo rekreacije, ili su ljudi primorani da se vraćaju starim zanatima? Ovo podseća na novu fazu skupljačke privrede. U prirodi kažu da je pravo uživanje rano ujutru brati lekovite trave za čaj. Tamo gde ih ima, i ko se ne plaši zmija, može dosta da nakupi. Ako se osuše biljke, mogu potrajati čitave godine.

Da se vratim na šumu i skupljanje oraha. Poslednjih godina broj ljudi koji ih traži se značajno povećao. Nije neobično, orasi su veoma skupi o lešniku i bademu da ne govorim. Čak ne mare ni na otrov za pse koje neljudi povremeno bacaju u tom kraju. A nije da nikome ne padne na pamet, da je opasno bilo šta sa kontamiranog zemljišta koristiti za ishranu. U šali neko komentariše da vevericama neće ostati ništa.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Goodfreephotos_com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Beograd jeste veliko gradilište, i ako se centar pažnje javnosti usmeri na taj sav beton i asfalt kojim se unapređuje život građana, onda dolazimo do zaključka da treba još da se strpimo da sve to bude završeno. Međutim, u senci tih velikih, obavljaju se i radovi koji nisu mnogo vidljivi jer su uglavnom vezani za parkove, delove slobodnih površina koje nisu odmah uočljive i gde novinare ne trče po ekskluzivne izjave političara. Jedna od beogradskih opština, napravila je, rekonstruisala, i još uvek radi na povećanju broja dečjih igrališta. Sve radi u skladu sa strogim propisima o bezbednosti, sprave su bezbedne a staze za mališane mekane da se čak i u slučaju nezgodnog pada ne može dogoditi ništa strašno. Bio sam u jednom od tih novootvorenih igrališta i čuo onu pravu dečju graju, smeh, cikot, vrisku, kao nekad, i to je bila prava muzika za moje uši. Deca su bila veoma aktivna u osvajanju svih tih spravica koje su im namenjene, dok su se za to vreme roditelji bavili nekim drugim stvarima čuvajući ih. Niko ni sa kim nije razgovao. Muškarci su stajali svako za sebe i posmatrali potomstvo, a neke od majki povremeno podižući glas govorile: Ne, Nemanja! Ostavi Pavla, ne vuci i njega na tobogan, ako ti već srljaš ne mora i on da lomi glavu! Opet, s druge strane, jedna mama je brižno motivisala svoju naslednicu: „Pa što samo ti stojiš i nećeš da se igraš. Eno Sara je baš dobra devojčica, što se sa njom ne igraš?“ Devojčica je samo stajala i ćutala. Vidim ja, ne zna dete da se igra. Ne ide u vrtić, čuva je baba, ponekad tetka, čujem da majka priča nekoj ženi, kako je mala pre neki dan ujela neko dete koje joj je tražilo loptu, i da ne dužim. Ostatak vremena koje sam proveo u prisećanju na to kako je nekad bilo, ulepšala mi je mama koja je baz pardona povukla sina za ruku da idu kući. Kad je on pokušao da se otrgne, i da je ubedi da ostanu još samo pet minuta, kratko je zaključila svaku diskusiju: „Nema ni govora da ostanemo, baterija mi je na samo pet posto. Prolazi kući“!

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/cocoparisienne, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

METEOROLOŠKA CRTICA

Ovih dana često se može čuti kako govorimo: „Ovo vreme…“ i čak ne završavamo rečenicu. Ali, svi se odmah dosete šta hoćemo da kažemo i na koje se vreme misli. Na meteorološko. Malo, malo, pa kiša što i nije problem kad bismo bar 2, 3 dana sunčana vezali. Sve nam se to nikako ne uklapa u planove a i odvikli smo se od kiše. Pitamo se zašto toooliiiko pada i kad će stati. Oni stariji obično kažu da je to dobro, ako ima kiše biće plodna zemlja. A mlađi misle na kupanje u rekama i bazenima koje izostaje. Što je još čudnije, ni oni koji su mislili da nadmudre kišovito leto odlaskom u južnije krajeve, nisu uspeli. I na moru neka jesen, a to je tek neprijatno. Ljudi odmah obračunavaju izgubljene sate i dane provedene u drugim aktivnostima koje nemaju veze sa suncem i vodom i nerviraju se.

Na kišu i oblake žale se i oni koji su svojevremeno lomili ruke ili noge pa ih sad ta mesta podsećaju na nemile događaje. Zglobovi bole a krsta žigaju. I sve tako. Čovek nikada nije zadovoljan. Tako deluje. No, ako izuzmemo da je ovo leto svakako neobično, hajde da posmatramo stvari sa lepše strane. Uštedećemo novac plaćajući struju manje nego inače tokom jula i avgusta jer klimu ne palimo, niko neće izgoreti i davati novac na kreme za sunčanje. Gradske ulice i prevoz su podnošljiviji nego na 40C i tome slično. Bilo da su u pravu oni koji smatraju da je ovo prohladno vreme posledica Svetskog prvenstva u fudbalu i kontrolisanja vremenskih uslova, ili da to baš nikakve veze s realnošću nema, zanimljivo je posmatrati npr. Norvežane koji se kupaju u severnom moru po prvi put u životu jer im je ovo leto donelo 35C, doduše i požare. Sve se nešto prekrenulo…

Dobro jutro.

(Foto: pixaby/955169, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Volite li da slušate priče saputnika, da ne kažem sapatnika, u gradskom prevozu? Ko je vaspitan, taj gleda svoja posla, ima svoje slušalice u ušima i ne osvrće se oko sebe. Pošto sam ja ipak novinar, vrlo pažljivo gledam i slušam oko sebe zapažajući neobične pojave. Lepo stanem tamo negde oko sredine, da nikome ne smetam i naćulim uši ali i pojačam dioptriju. Prvo sam video znak na kojem je grafički prikazano kako neki muškarac drži ruku pribijenu uz žensko telo i to baš na nezgodnom mestu, tamo negde oko bokova. Onda sam čuo razgovor u kojem je jedan od naših starijih sugrađana objašnjavao da je u toku akcija hvatanja manijaka koji nasrću na žene po autobusima. Odmah se čula odobravajuća larma nekoliko sredovečnih dama koje na prvi pogled uopšte ne izgledaju tako ugroženo da bi zbog njih pravili „akcije“ kako reče dobroćudni penzioner. Navikao čovek na kupovinu, pa mu je kampanja isto što i akcija. Onda se dogodilo da sam zbog komešanja u zadnjem delu vozila usmerio pogled ka zadnjem delu autobua. Tamo je mladić je, a ne devojka, galamio na drugog muškarca da ga ne dodiruje. Ovaj se nevešto izvlačio, autobus je stao, a on je izleteo kao poparen. Za njim odmah krenu larma: Eto, to su ti što napadaju poštene žene, povikaše stariji sedeći putnici, neugroženi ovom situacijom a onda se čula ispravka od naprednije informisanih da je to bio jedan od „onih“ što vole muške. Mnogo pogrdnih reči na račun manijaka koji je pobegao, izrečeno je u kratkom dahu već nervoznih putnika. Znate već ono, standardno. Ma što nije mene pipao, video bi on, ja bih njemu… A u stvari, kampanja kojom se skreće pažnja na poštovanje tuđeg telesnog integriteta u vozilima javnog prevoza, nije samo obična nalepnica na vratima vozila. Još samo da to razumeju i oni kojima je namenjena. To one sa slušalicama u ušima ne zanima. Sem, ako u gužvi ne osete neke neobične dodire koje ni u snu ne bi poželeli da osete, pogotovu u gradskom prevozu.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/geralt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Opet mora da se radi, opet treba slušati priče koje nisu ispričane tokom vikenda, slušati filozofiranja i pametovanja. To je u Srbiji jutarnja slika takozvanih „jezičkih odeljenja“. A ima ih, još uvek. Za sve teme su stručne ovlašćene službenice. One znaju čak i kad je predsednik išao na VMA da primi hitno infuziju zbog iscrpljenosti i koja sestra je tada bila dežurna. Takođe, već znaju da je tokom vikenda premijerka putovala da zatvori berzu, molim te lepo. Ko je ona da nju zovu? Pa jedva da su Novaku to dozvolili, a zna se ko je Nole. Žena mu izabrala selo da tamo ide na odmor. Uh, baš mora ona da nešto stalno izmišlja i zanoveta. Nastavlja se niz opanjkavanja, još dalje. Znaju i da se ovo sada sa organima za doniranje opasno kosi i sa pravoslavljem i sa voljom pojedinca i porodice i bogtepita koga sve ne. Lično sam čuo dok sam proveravao račune. I da znate da više neću da plaćam iz fotelje. Ispadne prvo besplatno, kao, a kad uplata ne bude prikazana na računu za idući mesec, sam treba da dokažem ono što je tako lako dokazivo – čist sam kao suza, plaćam račune na vreme. A kome platiti račune kad za to dođe vreme, zbog toga što nismo pristali da budemo donori organa koji su možda nekome mogli da spasu život. Govorim u svoje ime, i kažem da mi je svejedno ako postanem biljka, ne daj bože. Kome takav trebam? Imam srce, nije slomljeno. Puno je kao kuća. Imam oko koje kao soko ali na daljinu. Jetra i bubrezi su takoreći još u celofanu. Nisam pio. Ali, šta mi to sve vredi ako sve zajedno ne radi kao celina? Moja prijateljica Marta ide na dijalizu svakog ponedeljka. Ona sigurno najbolje zna šta znači kad „ne može da krene gde i kad hoće, već gde i ako može“. Za to vreme, država se sprema da uredi oblast doniranja organa, a veliki broj protivnika ove ideje kako da državu spreči u toj nameri. Ako. Neka bolesni ljudi čekaju organ i svaki dan napajaju novom nadom da će se već nešto desiti, da će u poslednjem trenutku stići spas od nekih dobrih ljudi. U nadi da ih ipak ima u velikom broju, videh jednog koji na internetu napisa da ne da ništa od organa. Ne daj, prijatelju. Takvi kakve ti imaš, ne vredi presađivati. Već su pokvareni. Ne treba tu zakon, već opravka svima nama, u glavi. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.comComfreak, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Imam mnogo prijatelja, ali i prijateljica. Sve ih zna moja žena, pa nema problema ako malo okasnim posle večernjeg izlaska. E, ti večernji izlasci predstavljaju odličnu priliku da se opustimo, malo više pojedemo pa i gucnemo. Pošto ne umemo da stanemo dok svako ne plati turu, pa i drugu, tu se jezik razveže, sklope i kumstva, pominju poslovi, pa čak i letovanja. Pošto sam jedini svima rekao da ove godine neću na more, zbog raznoraznih razloga, a ponajviše onih materijalnih, jedna prijateljica mi ponudi nešto što ne može da se odbije. Reč je o nekom letovanju od pet dana koje je dobila za dve osobe, pa pošto nema tu drugu osobu, a ja ne dolazim u obzir jer se zna za šta služi druga osoba na letovanju, a ja sam tu neupotrebljiv, da ne kažem zauzet, ona mi ponudi dobrodušno da povedem ženu i da se provedemo kad već ona ne može. Posle dugog razmišljanja, analiziranja i dugotrajnog odbijanja dreknuo sam: „Pristajem!!!“ Jeste da je termin tek krajem avgusta i početkom septembra, ali nema veze. Čim sam to saopštio svojoj dragoj, pitala me je samo da li imam adekvatnu opremu za plažu. Sve mi je bilo jasno, kupaći je već dugo mali i neupotrebljiv, mada se nije nešto mnogo trošio. Majice mi ne trebaju, bermude su već uske u struku, stopalo se raširilo pa mi plastične papuče nisu tačne – ljudi moji, pa ja sam se ugojio! Jesam, čim sam stao na vagu čuo sam kako mučenica zapomaže: „Siđi, siđi, siđi!“. I šta sad da radim? Odmah sam odlučio: od sutra ni vodu ni hleb u usta. Dobro, voda može. U stvari može i tri kriške hleba. Malo da samo bacim kajmaka preko, i nešto dijetalno, tipa „šunka sa 2% masti“ i malo jogurta. Malo je to, opašće mi gvožđe, ostaću bez magnezijuma, selena i bikarbonata. Neću da jedem meso, ionako je to ko zna koliko puta odleđeno i zaleđeno; mleko ne smem zbog aflatoksina; breskve, šljive, kajsije, banane… sve to goji. Pa šta da radim? Treba li da prođem kao magarac koga su, kad je naučio da gladuje, našli u samrtnom ropcu? Moja jedina sreća je što mi je zazvonio telefon juče i javila mi se prijateljica da kaže da je našla pratioca i da se izvinjava što ne može da mi da vaučer za letovanje. Ja sam se kao ljutio zbog toga, a u stvari odahnuo. Dijeta je odložena, bar za neko izvesno dugo vreme. Neka je, neka čeka. Ionako ipak ostajem kod kuće celog leta.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/stevepb, ilustracija)

 

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar