Ustanak (22. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Deca nam hvala bogu više nisu nemirna, već su hiper-aktivna. Nema više bezobrazne i nevaspitane dece. Sada su to individualci sa stavom! Nasilna deca koja zavode neki svoj red i zakon u školi povremeno napune naslovne strane novina, a nije izuzetak da i nastavnici svojim (ne)delima pariraju svojim učenicima. Ako je ova država ozbiljna, onda ćemo reći „doviđenja“ zabijanju glave u pesak sistemskim problemima koji nam urušavaju kompletan sistem obrazovanja zahvaljujući i nesavesnim roditeljima, nastavnicima i učenicima. Ministar prosvete kaže da se očekuje da prema novim zakonskim odredbama koje menjaju mnogo toga, stignu i odgovarajuće sankcije za izazivače problema. Dakle, to je taj početak značajnih promena u školskom sistemu. Preventiva je, saglasni smo sa nadležnima, sigurno bolja varijanta od sankcionisanja i rad na tome mora biti daleko intenzivniji. Ali, ako se od nečega počinje, hajde neka to budu mali ali sigurni koraci. Red, mir i zakon, čuvaće za početak, strah od kazni. To imaju u vidu zakonodavci kad predlažu da se novčano kažnjava svako odstupanje od propisanog ponašanja u školi za sve učesnike obrazovonog procesa. Ne može se od zakona očekivati da baš sve reši u roku od godinu dana, toga smo svi svesni. Ali, zamislite da se deca potuku u školi, pozovu vas iz Suda i saopšte kao roditelju deteta koje se potuklo ili načinilo štetu na školskoj imovini, na primer, da treba da platite kaznu, a vi nemate para. Ništa, odradićete društveno koristan rad u vrednosti kazne i nema izvlačenja. Ionako vape škole za krečenjem, uređenjem dvorišta, farbanjem ograda, uređenjem terena, pa posle neka se tuku junoše dok mame i tate plaćaju radom njihovu bahatost. Ništa još nije konačno poznato, samo možemo da nagađamo šta je to što nas čeka, tek važno je da se nešto pokrenulo. Ako je uređeno ono što je neprihvatljivo, lako ga je promeniti. Ali, ako nema regulative onda uzalud kuknjava nad propašću školstva. Regulativa u vezi sa postizanjem očekivanih rezlutata u obrazovanju tek predstoji. „Tek ćemo se ćerati“.

Dobro jutro!

Advertisements
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Izgleda da su se malo pokvarili tefefoni među beogradskim čelnicima. Iz Skupštine grada stigla je najava i to obrazložena da će se ubuduće na Kalemegdansku terasu moći isključivo uz plaćenu ulaznicu. Nema šale više, mora da se plati šetnja oko Pobednika. Još se javnost nije oporavila od šoka, kad se oglasio Gradonačelnik obećavajući da od naplate ulaza nema ništa. Nit‘ je bilo, niti može biti da se naplaćuje nešto što je oduvek besplatno. Doduše, u zemlji gde se traže rešenja da se naplati sve što može da izazove interesovanje masa, nije nelogično da se primeni nešto što može doneti lep prihod u budžet. U nadi da će cela ova priča otići u zaborav, nije zgoreg setiti se da mi nismo smislili za ovaj kompleks neko srpsko ime, već smo nasledili od Turaka Kalemegdan. To znači da bi Turci mogli da nam traže autorska prava za ime ovog nacionalnog dobra. Takođe, Rimljani i bankari mogu da potraže deo novca od ulaznica jer se ponosimo bunarom koji je slavu stekao zahvaljujući promotivnim spotovima jedne banke „more Marko, obori kamate“ i Rimljanima. I Grci bi zbog Rige od Fere mogli da nam traže procenat, ako ćemo pravo. Velika rekonstrukcija Kalemgdana traje godinama unazad, stalno se nešto popravlja, sklanja, uređuje, a i Pobednik je krenuo poput Tornja u Pizi da malo zanosi u stranu. Daj bože da nas obiđu jaki vetrovi, inače, ode nam simbol Beograda u Ušće reka dveju ispod Avale. Postoji nešto što se oduvek plaća na Kalemegdanu a to su ulazi u Sahat kulu, Rimski bunar, ili za Vojni bunker, Veliki barutni magacin na Donjem gradu i Nebojša kulu.. To nismo osetili mi koji volimo da gledamo, šetamo i uživamo u suncu i prirodi. Dakle, uživanje se nastavlja i biće besplatno. Jedino da se gradonačelnik ne predomisli. Da ne bude posle: „Niste me dobro razumeli, neće se naplaćivati ulaz u Kalemegdan, već samo ulaz na Gornji grad“. Ili, da nam neko od njegovih saradnika na vanrednoj konferenciji za novinare ne pojasni da je on prekršio zakon i umešao se u nešto o čemu ne može da odlučuje. Dakle, rano je da se pije… Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Svi sretni i nezadovoljni

Ispred jedne mesare/pečenjarnice dolazi žurno čovek, razgovara mobilnim, prilazi pultu i pita da li je gotova njegova porudžbina. Dobija potvrdan odgovor, i, dok i dalje razgovara mobilnim, traži da mu dodaju dve kese – jednu sa roštiljem, drugu sa somunima. Radnica na šalteru ga pita da li je platio sve, on potvrdno klima glavom i odlazi.

Gotovo u istom trenutku pultu prilazi čovek koji pita da li je njegova porudžbina gotova. „Biće za 25 minuta“, odgovara radnica. „Vi mora da se šalite, meni su pre 15 minuta telefonom rekli da sada dođem?“, zbunjen je on. „To mora da ste dobili mesaru, oni uvek tako kažu, evo pogledajte – rošitlj je pun, vaša porudžbina nije došla još na red“, kaže mu žena. On, šta će, mora da se okrene i ode.

U međuvremenu je otkriveno da onaj prvi čovek iz priče, sa sve mobilnim na uvetom, zapravo nije platio somune. Okruglo deset komada. Propust koji će neko od radnika morati da nadoknadi. Zbog čega niko iza šaltera nije srećan.

A šta sam za sve to vreme ja radio, pitate se vi? Došao po svoju pljeskavicu za koju se ispostavilo da nije ni stavljena na roštilj, jer je majstor zadužen za te stvari – zaboravio. I tako, što bi naš narod rekao – svi sretni i nezadovoljni! S tim što ja ne videh ikog sretnog oko mene…

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Po statistici, žene u Srbiji trpe nasilje godinama, i to pre svega zbog dece. Veoma mali broj njih tvrdi da u braku ostaje zbog ljubavi prema nasilniku. Malo je čudna ta ljubav od koje otpadaju bubrezi, mada ima i žena koje maltretiraju muževe. I to kako! Jedan od slučajeva bio je pretučen muž koji je zaboravio da izvuče ključ iz brave pa je dobio batine. Žena ga jedva probudila, pa pošto je dugo čekala da joj otključa, besno ga je dohvatila i izmlatila čime god je stigla. I sve u glavu, pesnicama, da boli. Drugog nesrećnika, koji se bavi građevinom, žena je uhvatila sa flašom u ruci posle završene smene. Dohvatila ciglu, blok, letvu za razvnanje, ma šta god joj se našlo pri ruci pa ga tako isprašila da su ga kolege jedva spasile a milicija nije mogla da je smiri i zaustavi satiranje mučenika. Jedan slučaj iz gradića u Šumadiji, takođe je zapanjio našu javnost. Žena ranim jutrom ustala i dočekala muža kamiondžiju koji je umoran stigao s puta. Nahranila ga, napojila i smestila u bračni krevet da se naspava. Onda je krenula na posao u prvu smenu, pa se posle pola sata vratila kući jer je nešto zaboravila. Kad tamo, uzdasi iz spavaće sobe i izjave tipa „volim te, ljubavi moja“. Uleti u sobu da raščerupa suparnicu, kad tamo umesto žene, sa svojim mužem zatekne komšiju. Padne joj mrak na oči, dohvati dršku usisivača i tako oplevi obojicu da ih je milicija jedva spasila. A drška je bila metalna pa je bez problema izdržala bliski kontakt sa kostima preljubnika. Ima još slučajeva, pa eto u mom kraju, kaže statistika jedne dobro obaveštene komšinice, čak više od pola brakova drže žene koje su nasilne. A muževi ne smeju da im pisnu. Samo znaju za ono „da, draga“, ništa više ne smeju da zucnu. Nekad čak ni to. I treba, ima da se zna ko je pravi gazda u kući. Zato, ako negde zapne, proverite prvo gde stoje drške i cevi usisivača, oklagije, četke, metle, varjače, kutlače, noževi, ili šta već može besnoj ženi da padne šaka kad je naljutite. Da se zna red, zakon i ko je gazda u kući i koga štiti zakon!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Usatanak (15. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Često se, onako sebično, zapitamo da li ovaj svet ima srce ili dušu, kad je tako okrutan prema nama. Otima nam svetinje, zemlju, istoriju, tradiciju, a budućnost mrači planovima koji nas ne ostavljaju ravnodušnim. Svetli primeri čovekoljublja često demantuju one koji su ubeđeni da je sve otišlo dođavola. Sećamo se primera da neki dobri pekari poklanjaju hleb sirotinji, učiteljice u penziji drže besplatne časove deci siromašnih, besposleni lekari obilazi starce i mere im pritisak, ili im lokalni majstori besplatno popravljaju sitne kvarove po stanu. Pa, ako smo već uspeli da svojevremeno zbrinemo skoro milion izbeglica iz nekadašnje Jugoslavije, kako je moguće da ne možemo ili nećemo da se pobrinemo za male migrante i prihvatimo ih u školama kao svoju decu. Doduše, treba biti oprezan u osudi ljudi koji su imali loša iskustva pa su zato protestovali u Sremu protiv mešanja „naše“ i „dece migranata“. Pažljivim hroničarima nije bilo neočekivano da protesti zabrinutih roditelja budu uglavnom tumačeni kao „preventiva“ od loših dešavanja u budućnosti. Lako je pametovati sa dovoljne udaljenosti jer migranti nisu „vidljivi“ u velikim gradovima, ali u sremskim selima gde se svi znaju nije lako „iz prve“ prihvatiti prisustvo dece koja nose svoje patnje kao i neobičnu nošnju u klupama malih Sremaca. Bez dovoljno rada sa stanovništom na terenu, državne institucije zadužene za integraciju migranata, mogu samo da očekuju da beli svet vidi ove proteste kao fašizam a mi ovde kao naglašenu brigu zabrinutih roditelja. Valja ljudima objasniti šta znači škola za decu kojoj je otet zavičaj na silu, upoznati ih sa time da ta deca takođe imaju roditelje koji brinu da li su čisti i siti, pomoći im da razumeju činjenicu da svet nije isti i da je Srbija takođe deo tog sveta koji se menja. Nisu deca migranata kriva što su tu gde jesu, krivce treba tražiti na nekom drugom mestu, tamo gde se kroje sudbine svih nas mimo našeg znanja i volje. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Početkom osamdesetih godina prošlog veka, video rekorder je bio san i stvar prestiža. Sećam se da sam dobivši prvi video pomislio da više nikada neću gledati sneg na TV ekranu. To su znali i pametni privatni preduzetnici. Kao pečurke posle kiše počeli su da otvaraju video klubove u koje smo hrlili. Iznajmljivalo se između dva i četiri filma dnevno, pošto je peti bio gratis. Gledalo se noću, danju, gutalo sve, od američkih komedija do Brusa Lija, Žan Klod Van Dama ili Indijane Džonsa. Onda su početkom dvehiljaditih godina stigli i DVD plejeri, ali to nije ugrozilo video klubove. Jednostavno, opstali su zahvaljujući tome što su samo proširili delatnost… Iznajmljivali su i VHS i DVD formate filmova. Međutim, zahvaljujući čuvenim torentima i internetu, ugašeni su kao da je neko prosuo kofu vode na jaku vatru. Iako danas u Beogradu tih klubova više uopšte nema, koliko ja znam, slučajno sam u jednom šumadijskom gradu zatekao video klub koji radi. Zamislite, radi! Nalazi se na kraju glavne ulice i dalje ima svoje korisnike koji redovno iznajmljuju filmove. Prijatna i veoma šarmantna vlasnica ovog objekta, koja je u poslu više od četvrt veka, ispričala mi je da se ljudi zanimaju za filmove, naročito na kasetama, jer im to budi neka lepa sećanja, a njoj obezbeđuje da kad plati sve poreze, zaradi minimalni lični dohodak. Srećna je što radi, još više kada joj neko potraži savet šta bi mogao da pogleda. Kaže i da joj uvek oko zablista na neku scenu iz starog filma koji se nekada prikazivao a pokazala mi je i dve kasete na kojima su sredinom devedesetih zabeležena 3 sata čuvenog dobitnika više Oskara. Ovaj klub je u isto vreme i svojevrsno mesto okupljanja ljubitelja filma i kulture uopšte, pa se tu mogu čuti i najnovije vesti iz sveta filma i zabave. Bio sam iznenađen, ne toliko finim ljudima koje sam tamo zatekao koliko nekim mirisima prošlosti iz kaseta koji i dalje unose neku dobrotu u taj mali svet. Da, ima toga, ali samo u gradovima koji su sačuvali dušu uprkos svemu. Beograde, čuješ li me?

Dobro jutro!

 

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. septembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

Kontejnerska crtica

Kad god radim jutarnji program, negde oko 5 sati kad izlazim iz kuće, zateknem isti prizor. Neko vadi stvari iz kontejnera ispred zgrade, pa onda ide do kontejera niže, pa još niže i na kraju, vrlo brzo, izađe iz ulice. Kažem, vrlo brzo, jer se jasno vidi da ni u jednom nema onog što bi ga zadržalo. Dok se penjem ka autobuskoj stanici, vidim još nekog sa kukom ili štapom kako stiže istim poslom. Kao da je „nova smena“, ako tako mogu da kažem. Primetila sam pre izvesnog vremena da mnogi ljudi koje je muka naterala, upravo u svitanje dolaze i pokušavaju u kontejneru nešto da nađu. I kako vreme prolazi a prizor postaje svakodnevan, primećujem štošta. Sve je više tih ljudi. Takođe, ne viđam u tom poslu samo one na koje smo navikli da odnose sekundarne sirovine. Primećujem i da je ovo češći prizor u mojoj ulici od kako su u susednim postavljeni podzemni kontejneri. Primećujem još dosta toga, recimo, kojom brzinom stari hleb nestane ako ga ostavite pored kante. I tako, i ovog jutra u 5, nezadovoljna, iscrpljena lica prolaze ulicom sa istim ciljem. Izgleda da je neko već bio i uzeo ono što može da posluži jer se pored otpada zadržavaju vrlo kratko i ne odnose ništa. Mislim da nije potrebno da pocrtavam na šta ukazuje činjenica da je beskućnika i veoma siromašnih sve više. Ono što zabrinjava je što sve više njih, ne mislim na izuzetno ugrožene, zainteresovano posmatraju kante za otpatke dok, recimo, čekaju prevoz na stanici. Sve ih je više koji se ne libe da „upadaju“ na kulturne događaje na kojima se očekuje koktel. Tako se tužna slika sa ulica, sve lakše prenosi i u zatvorene prostore. O žicanju ispred apoteka, bankomata, samoposluga da i ne govorim. Sve ovo je jako upadljivo leti, a ovo je jedno dugo toplo leto. Pokazalo je mnogo toga tužnog i tera da se zamislimo.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. septembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Spin(er)ovanje

Verovatno ste i za to „čudo od tri dana“ čuli – fidžet spiner. Prodaju ga kao igračku za decu ali i odrasle, iako njegova namena nije tek tako banalna, jer zapravo služi za pomoć u koncentraciji kod raznih poremećaja pažnje i nekih oblika autizma. Našao je i novu namenu. Njega i još pregršt predmeta, beogradsko JKP „Gradska čistoća“ poklanjaće kao promo materijal. Ovo preduzeće raspisalo je javnu nabavku reklamnog materijala, ali nije poznato koliko će novca biti odvojeno za tu kupovinu.

Prema navodima iz konkursne dokumentacije, u cilju promocije „Čistoće“, osim hemijskih olovaka, notesa i privezaka, koje se mogu podvesti pod uobičajene stvari koje firme koriste za promociju, na spisku planiranog materijala nalaze se i dodatni gedžeti za relaksaciju i zabavu, poput spinera i antistres loptica. Takođe, ovo preduzeće ima u planu da se snabde pernicama, rančevima i drvenim bojicama, najverovatnije namenjenim najmlađim sugrađanima. Oko 500 setova reketa za plažu i loptica, plastični držači za olovke u obliku kante, kao i 250 fleš drajvova od bambusa sa logotipom preduzeća potražuje se u javnoj nabavci. Takođe, kupovina rekvizita obuhvata i 500 kačketa, notesa od plute, setova za pisanje, kabanica za kišu u plastičnoj kugli.

Bilo bi, zapravo, lepo, da svoju reklamu imaju na lepim, novim, kantama za smeće i reciklažu. Da dele letke o kućnom kompostu ili podsećanjima šta i kako sa kabastim otpadom. Dobro funkcionisanje javnih preduzeća najbolja je reklama, ali, avaj. Na pitanja medija da li je ovako nešto potrebno za javno preduzeće koje u svom poslu nema konkurenciju, nisu do sada odgovorili. Još jednom ih, ovde, pitamo: „Šta će vam to? Ko vam je konkurencija?“. Komentari koji kažu da je ovo zapravo šira promocija rukovodećeg kadra pred gradske izbore, nije nelogična. Jedino još da sačekamo hoće li i drugi slediti ovaj primer.

Pranje, u najmanju ruku, obraza, može tako u nedogled; da, recimo, „Zelenilo“ deli motorne testere sa natpisom „gde ja stadoh, ti produži“ ili da „Vodovod i kanalizacija“ deli rolne toalet papira sa likovima iz opozicije. Ili, da „Gradske pijace“ pakuju mrkvu, paradajz i zeleniš koji se nije prodao u lepe cegere sa njihovim logom, a „Pogrebne usluge“ da dele besplatne vaučere za letovanje u Srbiji, ako zakažete tri sahrane u mesecu. Čisto jer, ako se već bahate, neka bude zabavno, to narod voli!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. septembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

Nove lampe za stare

Balkan kao bure baruta, dobro je znana fraza. Podzemnim rovovima ispod vidika s jedne, ili diplomatskim igrama na vidiku s druge strane, na sve načine bili smo svađani i mireni. Kada je reč o međusobnoj zvaničnoj komunikaciji, među nama i susedima meri se svaki treptaj oka političara, da li je mislio to kad je rekao i šta li je mislio kad nije rekao. Hoće li doći, zašto neće, da li je pozvan, i zašto nije. Sve to se gomila u svačijem dvorištu kao gomila starih, pozajmljenih, a nikad vraćenih čekića, eksera, kosilica, ašova, prozorskih okana, metli, žica i novina. Kad god se o tu gomilu beskorisnog đubreta neko saplete, krš kreće da pravi buku i shvatamo da nam zapravo jako bode oči. Svakog dana. Zašto neko jednom ne pokupi tu gomilu? Gde ćemo sa njom? Ma, neka je, ima tu svega korisnog, evo i komšija održava poveće brdo gluposti u svome dvorištu.
Tako vam je i sa diplomatijom na Balkanu, skoro odvajkada. A mediji, kao sakupljači sekundarnih sirovina, daju na razglas po celom komšiluku da sakupljaju otpad. Rado će ga odneti, pa staviti na novu gomilu. Prodati, ako je sreće. Samo da ih ne uhvate ovaj put.
Zar nije lepše da o tome, bar malo, ne razmišljamo? Da navučemo zavese na prozore, i ne gledamo tu gomilu protestnih noti, busanja u prazno, stavljanja pa sklanjanja natpisa, odmeravanja pogodnih razvoja tržišta, „samo da je dijaloga, ali mi smo sve učinili“? Naravno da je teško i svi akteri kojih možete da se setite otežavaju još više bilo kakav izgled gašenja požara ovde. Nije rešenje ni da se odselimo, pa da ne razmišljamo o toj gomili svega u dvorištu. Ako vam smrdi od komšije, mora da i njemu vaše smrdi. Ali, onaj ko nam i ukazuje na sve to loše iz tuđeg dvorišta, usput trpa novih drangulija i u naše. Njihovo tumačenje nije bitnije od onog kako se svi mi osećamo, zaista. Daj da budemo glasniji od lažnih miritelja!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Jedno istraživanje kaže da smo svi zajedno ovde, u Srbiji, prošle godine na telefoniranje potrošili 30 hiljada godina. Da, baš toliko, ako bi se svi minuti obavljenih razgovora sabrali u jedan poziv. Nisu operateri loše prošli, zarada koju su ostvarili i dalje nam daje za pravo da ih smatramo uspešnim kompanijama kojima ni svetska kriza ne može ništa. Uvezali su nas čvrstim lancima u razne boksove, pakete, usluge i sjajne uređaje i sve to na dve godine a ponekad i tri. Sve zavisi od proizvođača mobilnih uređaja, doduše. Čim oni najave neku novotariju, operateri se organizuju da naprave dobar posao sa svojim korisnicima kojima baš u to vreme ističe ugovor. Sve na početku košta dinar plus PDV, a kako vreme odmiče shvatimo da telefoniranje i uređaj plaćamo grcajući do sledećeg ugovora. A o čemu smo mi to inače telefonirali protekle godine? Lično, kad mi je dosadno da razgovaram, samo kratko i dramatično saopštim sagovorniku: E, nećemo o tome preko telefona, znaš da se ovo sluša. Tako u isto vreme dam sebi do značaja da i onaj s druge strane konekcije pomisli da je i sam pod prismotrom da ne kažem prisluhu. Mada, nije baš i da se ne sluša. Otkud bi ONI koji slušaju i prate poruke znali da mi treba nameštaj sa 40 odsto popusta i na koju adresu treba da se javim radi detaljnog dogovora. A u stvari od mnogo priče nema vajde, dela su ta koja govore o nama ali i nedela koja činimo dok gubimo vreme telefonirajući. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Iako statistika kaže da nam je povećana stopa zaposlenosti u odnostu na pre, slika koja se može videti širom Srbije govori nešto drugo. Na njoj, mladi tražeći posao, polako gube nadu i sedeći u kafićima zagledani u telefone, jure informacije o poslovima u inostranstvu. Nada da će se dočepati „boljeg života“ ne gubi na intenzitetu, naročito što mnogi od tih mladih ljudi imaju prijatelje iz regiona koji su svoju sreću odavno našli na nekom drugom prostoru. Mlada, uz to i školovana radna snaga, dobro je došla širom razvijenog sveta, i relativno lako dolazi do posla, ali šta ćemo sa onima koji su nekako „zalepljeni“ za ovu zemlju pa ih, ili niko neće, ili sami ne žele da menjaju svoj život. U godinama su kada je rano za odustajanje a prekasno za novi početak. Snalaze se nekako, rade dva posla, rešavaju se svih suvišnih troškova, ne idu na odmor, pecaju se na akcije u trgovinama i ćute. Penizoneri koji u proseku jedva dobace dvadeset hiljada mesečno, organizovali su se u jednom gradu u Vojvodini, i počeli da skupljalju lešnike. Ima ih mnogo, svi su nekako smešteni na različitim „ničijim“ lokacijama i što je najvažnije – državni su. Ne pripadaju nikome, praktično. Skuplja se po planu, u grupama, i svi tačno znaju koje stablo je njihovo a koje kolega iz drugog naselja. Nema svađi, sve je kao u dobro napisanom scenariju nekog filma. Zarade za mesec dva koliko traje sezona i do dve penzije, što im dođe kao dar s neba za neke rupe u budžetu. I, šta sad? Treba li da se svi ugledamo na penzionere koji u Srbiji skupljaju pare sa zemlje ili da prozovemo državu koja ih je malim penzijama na to naterala? Najbolje bi bilo da celu Srbiju zasadimo stablima lešnika pa da svi zajedno, i mladi i stari, krenemo u prikupljanje ovih plodova. Skupili bi lepe pare, bio bi to i jedini i dopunski posao, a i porastao bi nam natalitet uz grickanje prirodnog afrodizijaka. Još samo da ubedimo mlade da se strpe, sačekaju da za pet do deset godina rodi taj zasađeni mladi lešnik, i onda, zajedno sa starijima i onim zaposlenima krenu u akciju „Da se digne Srbija“!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Zaboravljeni na stanici 

Žena stoji na stanici u podne i nervira se. Već dva autobusa su prošli pored nje kao pored turskog groblja! Ni jedan da stane!! Šta je ovo ljudi moji – zakukala bi žena, ali nema nikog oko nje.

Na istoj toj stanici sedi devojka rano ujutru. I nije joj jasno zašto je autobusi „izbegavaju“. Umorna je posle noćnog provoda i što pre bi kući, ali prvi jutarnji autobusi samo prošišaju pored nje.

Slično će se osećati i jedan gospodin, samo par sati kasnije, kojeg vidim kako u neverici gleda prolazeći autobus. Ja sam u autobusu, pa ne mogu da mu pomognem. I da mu kažem da je stanica na Brankovom mostu ukinuta, privremeno, dok se ne završe radovi. Kao, i da se iza njegovih leđa, nalazi obaveštenje koje je zalepljeno na samoj stanici. Treba se samo okrenuti i pročitati. Što će ovi naši neinformisani građani u jednom trenutku učiniti. Da li će se zbog tog saznanja osećati lakše – čisto sumnjam.

No, simptomatično je to kako u eri kompjutera, mobilnih telefona, elektronskih komunikacija, i dalje ostajemo masnovno neobavešteni šta se dešava oko nas. Čak i kada su tako banalne stvari u pitanju kao što je privremeno ukinut autobuska stanica. Tu više ni papir ne pomaže.

Foto: Vlada Todorović

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

U senci uspeha naših sjajnih sportista za koje možemo uvek da kažemo da su naši pravi ambasadori, provlači se vest o novoj sezoni rijalitija u Srbiji. Imamo dve vrste programa, onaj koji režiraju iskusni producenti stvarajući sebi profit, ali i onu drugu vrstu koju režira sam život. U prvoj varijanti učesnici već sada fingiranim svađama raspaljuju maštu gledalaca, a u drugoj izazivaju zabrinutost. Zbog lošeg iskustva iz prošlosti, sa zebnjom smo primili vest o saobraćajnom incidentu koji je mogao da ugrozi život predsednika države. Tri osobe, koje mediji predstavljaju kao pripadnike obezbeđenja nekakvog objekta za provod, vozeći automobil nekadašnjeg fudbalera, nasilničkom vožnjom su udarili automobil u kojem se u tom trenutku nalazio predsednik države. Nije to igra, na mestu predsednika mogao se nalaziti bilo ko. Postavljajući pitanja o posledicama, možda bi trebalo da se osvrnemo i na neka koja duboko zadiru u to kakvi su nam propisi i da li ih svi poštujemo? Šta još treba da uradimo pa da promenimo svest bahatih učesnika u saobraćaju? Ako za trenutak ostavimo po strani zakone o saobraćaju, šta nam je sa zakonima kojima se kažnjava nasilje u porodici? Još jedan rijaliti pred našim očima stvara folk zvezda koja je istukla svoju bivšu suprugu i za to dobila kaznu koja neće mnogo uticati na ostale koji bi da ruku podignu na ženu. Zadiranje u privatnost javnih ličnosti predstavlja još jednu od rijaliti formi koja nam se dešava. Koliko je Đoković platio porođaj svojoj supruzi, i zašto se porodila baš u klinici koju su zajedno odabrali, pa onda odakle potiče ime koje nosi njegova novorođena beba i ko zna koliko još nepotrebnih javnih pitanja samo maskiraju našu stvarnost koja nikako ne odgovara šarenim bojama kojima su ilustrovani tabloidi. Struja poskupljuje a to za sobom povlači talas novih poskupljenja. O tome za sada niko ne razmišlja. Ima vremena do novih, viših računa. Do tada, prijavljivanje učesnika za rijaliti „preživi u Srbiji ako možeš“ i dalje traje. Svi smo u bubnju, pa koga izvuku.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Jeste Švedska daleko, ali je tamo ipak, standard. U Srbiji počinje škola, već je valjda sve nabavljeno, plaćeno, skupljen harač od najbliže familije za trošak školarca, a i učiteljica Tanja Krsmanović odložila je četke i metle i dočekuje svoje prvake u renoviranoj učionici na Novom Beogradu. Sećate se da je ona letos organizovala radove kojima će svojoj prvoj generaciji učenika obezbediti što bolje uslove za učenje. Kakve veze sve pobrojano ima sa državom Švedskom? Ima veze, jer je tamo sve drugačije nego u Srbiji, pa i na Balkanu. Učenici u toj zemlji, u školi odmah dobiju besplatno knjige, računarsku opremu, dva obroka, a oni iz inostranstva i časove maternjeg jezika na koje ih voze o državnom trošku ako treba i taksijem. Pre četvrt veka ova zemlja je uvela vaučere za školovanje, pa svako ima pravo da bira gde će i za koji iznos para da obezbedi školovanje. Veći je broj učenika u privatnim školama, jer su praktično besplatne. One su u obavezi da sve svoje troškove sažmu u vrednost tog vaučera države bez prava na dodatne troškove koje bi podmirivali roditelji učenika. Sve to dovelo je do jače konkurencije koja obezbeđuje odlično obučene i obrazovane Šveđane svejedno gde su diplomirali. Školski sistem je u odgovornosti lokalne samouprave i najveći deo troškova obrazovnog sistema finansira se iz lokalnih poreza. To znači i viši nivo svesti tamošnjih preduzetnika koji svesno plaćaju porez da bi njihova deca živela bolje u svakom smislu. Daleko je Švedska, a Srbija još dalje od ovog ideala. Mada, prvi korak je učinjen. Već pomenuta učiteljica Tanja nas je oduševila što je sredila đačku učionicu a da to roditelje njenih prvaka nije koštalo ništa. Nije ni državu, koja za razliku od Švedske u kojoj se za obrazovanje troši skoro tri hiljade evra po stanovniku, ulaže statistički bar deset puta manje, u najboljem slučaju. Definitivno nam nedostaje više para ali i volontera koji će kao učiteljica Tanja Krsmanović animirati okolinu idejama kojima će polako menjati okruženje ali i naš prosvetni sistem. Pare će već stići, jednom. Treba samo da naučimo kako da ih namaknemo.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Verovatno se sećate strašnih vesti iz Čečenije koje su obilovale nasiljem, atentanima, terorizmom… situacija tamo je danas relaksirana čim njihov predsednik ima vremena da razmišlja o tome kako da reši problem dece razvedenih roditelja. Umesto da se država bavi socijalom, predsednik je odlučio zasuče rukave, mislim napiše uredbu kojom će narediti svim razvedenim parovima da se pomire i ponovo žive zajedno, a sve u korist dece. Razvodi su, smatra predsednik Ramzan Kadirov, problem koji stvara nove probleme, pa zašto ih ne zabraniti ili poništiti ako su se već dogodili. Kao dodatni razlog sprovođenja nesvakidašnjeg plana naveo je i to što su „deca koja rastu sa oba roditelja manje podložna terorizmu kada odrastu“. Svi znamo da je terorizam svetski neprijatelj broj jedan, a Čečenija najbolje zna kako izgleda život sa tom pošasti. Ovaj program se za sada sprovodi bez ikakvih problema i veliki broj građana podržava Kadirovu odluku. Ima i onih koji je ne odobravaju, a među njima je određeni broj žena koje su izjavile da su se razvele jer su sigurne da njihov brak nema budućnost. Neke među njima su rekle da su se suprugu vratile isključivo zbog dece. Predsednik inače, ima osmoro dece, i njegov brak, kako tvrdi, funkcioniše besprekorno. Ne znam samo šta bi naš predsednik mogao da nam naredi pa da ga svi poslušamo? Da li vi možda imate ideju, šta bi to moglo da bude? Ja je nemam, jer ipak, daleko je Čečenija od Srbije da bi se ovaj pelcer recepta „dobrovoljnog na silu“ primio i kod nas. Mnogo smo, brate, drukčiji.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustank (30. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

KONTEJNERSKA CRTICA

Najčešće poklanjam stare stvari. Odnesem ih u Crveni krst ili na slično mesto. Ipak, šta činiti sa pocepanom garderobom i onom sa koje se fleke ne mogu skinuti? Ne ide da se takve stvari poklanjaju pa najčešće završe u kontejneru.

Pre neki dan mi se učinilo da je moja stara zimska jakna u solidnom stanju, pa da bi neko mogao da je uzme. Stoga je ubacim u kesu i ostavim pored kontejnera, u nadi da joj nije sasvim „prošao rok“ i da će se neko ugrejati u njoj. U našem kraju stalno neko obilazi kontejnere i uzima šta mu treba, tačnije, letvama vadi ono što mu se čini korisnim, a ostalo baca napolje i više ne vraća unutra. To se zove „čišćenje“.

Tako je neko od zainteresovanih lica našao i moj prilog, uzeo kesu, a jaknu bacio na asfalt pored kante. Onda je naišla neka „pseća svadba“, tipična za ovo doba godine. Ne umem da objasnim kako, ali uskoro se moja jakna našla na livadici ispred zgrade. A u njoj su se, kako stoje stvari, grejali psi tokom noći. I eno je, sva izuvijana takoreći u čvor, vuče se po travi i blatu. Priznajem da nisam očekivala ovakav ishod, premda, kad malo bolje razmislim, nije prvi put da cipele od kojih se teško rastanem niko neće da uzme. Važi to i za džempere i majice. I ne važi samo za garderobu koju ostavim ja, već bilo ko. Tako se stvari vuku po kraju nedeljama nakon što je neko procenio da je humanije ostaviti stvar pored nego u kanti.

Pitam se zašto onda na ulici ljudi s pravom prilaze i traže novac kad ti isti ljudi kasnije ne žele da uzmu polovnu robu. I zbog čega se smatra da sam, na primer ja, bogatija od njih? Nešto se tu nikako ne slaže…

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Kad mi kažu, mali, ili običan čovek, pronađem se u tome. Nemam avione, niti kamione, letujem na radnom mestu, zimujem na stajalištu gradskog prevoza, kupujem samo na akcijama i po spisku. Doduše, i ovima gore takođe po spisku ređam sve što može da mi padne na pamet i umiri dušu umesto sedativa. Nervira me bahatluk svake vrste. Gledam kako neki ljudi odlaze džipom da bi u kontejner spustili kesu sa đubretom. Doduše, oni su neki mnogo fini svet. Ima i onih koji kesu samo tresnu kroz prozor soliteta i još joj mere prolazno vreme i efikasnost pogađanja u nečiju nesrećnu glavu. Pijemo sve više lekova za smirenje, potrošnja alkohola je hvala na pitanju na visokom nivou, a tek cigarete… njih ostavljamo samo kad poskupe. Posle prve nikotinske krize, odustajemo od dobrovoljnog kažnjavanja surove države koja nas dere tamo gde smo najtanji – na zavisnosti. A šta je to što nas smiruje, pitam se? Možda progres u prognozi vremena, koja kaže da je osveženje stiglo i da može da se spava. Može, samo da nam u san ne dolaze novi kilometri autoputeva, radna mesta sa sve stranim ulagačima, nikad puniji budžet, istorija koja se dešava pred našim očima a mi to ne primećujemo, izdajnici i patriote, bivši i sadašnji i … dalje ređajte sami. Dok sanjamo ono što niko i ne sanja, jer smo navikli na čekanje da se nešto smiri ili uzburka, ali bez našeg aktivnog učešća u tome, samo lajemo a godine prolaze. Zaiskali smo, pa eto nam ga.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. avgust – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Penzionerska dilema: mobilni ili sat 

Trojica penzionera šetaju i razgovaraju. U trenutku kada prolazim pored njih čujem kako jedan kaže: „Eto, ne znam da li da sebi kupim mobilni telefon ili sat?“

Pošto se brzo mimiolazimo ne čujem šta mu druga dvojica savetuju, ali se i sam malo zamislim nad tom dilemom. Šta je pravi izbor?

Početkom 2000-tih godina mobilni telefoni su drastično oborili prodaju satova u svetu. Konačno, na samom mobilnom – imate sat. I ne samo to. Imate i kalendar, alarm, štopericu, radio… a imate i sat. Da ne govorimo sad šta još imaju „pametni“ telefoni.

Dakle, izuzetno primamljivo. Em znate koliko je sat, em unuci mogu da vas pozovu i pitaju: „Kako si deda?“ Međutim, zbog telefona morate da plaćate pretplatu, da ga punite redovno, kako vam se ne bi desilo da u po bela dana ostanete „bez sata“.

Ručni sat na navijanje nema tih problema. Sem jednog – sada naći sat na navijanje je gotovo nemoguće. Na sreću, tu se baterija menja jednom u nekoliko godina!

Dakle: Sat ili mobilni? Koje bi bilo rešenje ove dileme?

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. avgust – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

„Zapečaćeno poljupcem“ 

Nekada davno je Bobi Vinton pevao „Pismo zapečaćeno poljupcem“. U današnje vreme pesma „i-mejl zapečaćen poljupcem“ ne bi zvučao baš najromantičnije. Izgleda da je toga bio svestan jedna mlada osoba koja je odlučila da izbegne klopku „elektronske romanse“. Pa su tako, u jednoj zgradi na Banovom brdu, osvanuli polepljeni šareni papirići po zidovima. A na njima – mladalačke ljubavne poruke!

Da li je ona druga strana time bila oduševljena, njeni roditelji zgroženi takvom drskošću, a komšiluk zabavljen ili šokiran, ne znamo.

Znamo samo da je ta osoba ipak koristila tekovine modernije tehnologije u toj celoj akciji. Ne, nije štampala poruke na papiru, ali je uredno polepila papire od ulaza zgrade do stana svog ljubljenog, na petom spratu, „preko lifta“. Da, romantična je bila mlada dama – što ima nekako više logike, momci bi svoju ekskluzivnost možda pre izrazili grafitima ako bi se ipak odvojili od mobilnih i poruka preko njih. Elem, izgleda da je mlada dama računala da njen dragi ne ide baš pet spratova peške do stana. Moguće da je u pravu.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Jedno istraživanje u Americi je pokazalo da generacije rođene krajem devedesetih godina prošlog veka veoma retko ili skoro pa nikako ne održavaju telesni kontakt sa osobama suprotnog pola. To znači, da svi sve više zure u ekrane na kojima mogu da vide šta god žele, koliko žele i kad žele a da za to ne moraju da plate čak ni piće. Sve je besplatno, i ima na kilo. Tako je u Americi, a kod nas se mladi brzo zaljubljuju i odljubljuju, gledaju u ekrane, ali bogme i tamo gde je bog rekao da treba pa padne i neželjena trudnoća. Onda sledi rešavanje problema hirurškim putem. Fizičke ljubavi ne manjka, nažalost ponekad je nasilna pa završi u hronici, ali brakova je sve manje. Razvodi su normalna stvar, već posle rođenja deteta počinju problemi koji se završavaju tako što svako pokupi svoje krpice i vraća se mami i tati. Izgleda da je država krenula da unapredi porodicu, jer kažu da je prošle godine rođeno manje beba od kako se vodi statistika. Prvo treba obezbediti pare, kojih ima kako kaže premijerka ali se ručno radi obračun pa zato kasne mladim mamama. A zna se naša narav, zbog para ćemo i uvećati broj novorođenčadi. Iskustvo iz Crne Gore, da majke sa troje i više dece idu u penziju, pokazalo je da su žene zainteresovane da se isključivo bave decom i kućom i pritom budu materijalno zbrinute. Lakše je tako i lepše, nego raditi za takoreći iste pare kod privatnika koji nema razumevanja za česta odsustvovanja s posla zbog recimo bolesti dece. Možda i država Srbija treba tako postupi da se ne bi dešavalo da nam mladi u punoj snazi čekaju 39-tu godinu da bi uopšte stupili u brak i krenuli u akciju suzbijanja bele kuge. Ne bi bilo loše da, kao u vicu, i budućim bebama obećamo da će ako se rode biti odmah pukovnici, ali ne baš po rođenju da budu penzionisani. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

DUGOVEČNA CRTICA

Pre dva dana umro je Džeri Luis, veliki filmski komičar, u 92. godini života. „Lepa starost“, pomislila sam. Čovek je bio dugovečan. I odmah sam se setila tvrdnje da je smeh najbolji lek. Tako je, pretpostavljam, i ovaj čovek, zasmejavajući druge, zasmejavao i sebe pa je to možda doprinelo činjenici da je živeo skoro jedan vek za koji pretpostavljam da je bio srećan, mada nemam nikakvih dokaza za ovu tvrdnju.

I onda se logično zapitah šta je to što život stvarno može da produži? Komfor ili mnogo para, ispunjenje želja, život pun sadržaja, ljubav? Mislim da ćete se složiti ako kažem da sve ovo pomenuto nema velikog uticaja na dug život, a možda i ima… Nego, kako se brinuti o produžetku sopstvenog života? Da li je dovoljno piti kefir, jesti voće i povrće, i uopšte, zdravo se hraniti i uredno živeti? Da li nam kefir, sam po sebi, zaista može pomoći da doživimo stotu? Ili umerene vežbe? Da li bilo šta samo po sebi može biti odlučujući faktor načeg čeličnog zdravlja? Ili od svega što se preporučuje treba stvoriti jednu harmoničnu celinu koja će nas držati u dobroj formi?

Teška pitanja od jutros, možda ćete reći. I stvarno, mislim da ne postoji neki određen odgovor koji je presudan, ali verujem da postoje bolji i gori načini za preživljavanje.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ovo s terorizmom u Evropi baš se gadno zakuvalo. Vesti su pune strašnih podataka o žrtvama. Nedužni stradaju od strane surovih koji biraju najpomuklije načine kojima teže da pokolebaju borbu većine protiv svetskog zla. Odmah da se razumemo, strah hrani teror i ne treba mu dozvoliti da se raspojasa. Međutim, strah čoveka od nasilja ma kakve prirode bilo, podstiče na pojačan oprez, pa to treba shvatiti kao iskonsku potrebu za očuvanjem života a nikako kao slabost pred terorom. Nema više onih prošlih dana, kako kažu stari, sve je poremećeno; sistemi vrednosti, ljudi, običaji, verovanja, ideali… sve je danas drukčije. To nije ništa novo, sve to znamo, pa i dalje gledamo televiziju i čudimo se događajima koji i nas mogu lako da zadese, ali dokle će to da potraje? Treba li da se pozatvaramo u kuće, da ne izlazimo napolje, da sve što možemo uradimo preko interneta, možda da nam uz one magične naočare bude normalno da i na more idemo ostajući u stanu i uživajući u animacijama i simulacijama plivanja, sunčanja, ili skitanja. Tako bi svi bili sigurni, ali zatvoreni. A nesloboda je upravo cilj kojem teže zlikovci pokušavajući tako da bace na kolena slobodne ljude. Sigurnost Srbije je u božjim rukama i snaga bezbednosti, a naša individualna ipak u vlastitim merama opreza. Ne kažu uzalud, sačuvaj se sam, pa će te i Bog sačuvati. U tom samosačuvanju, tanka je granica između hrabrosti i paranoje u kojoj možda i živimo ali nam to niko stručan još nije saopštio.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Sećate li se akcije „KUPUJMO DOMAĆE“? Tada nas je država ubeđivala da je zbog opšteg napretka važno da kupujemo robu iz Srbije. Bio je to recept prepisan od komšija koji su svesni da polako tonu pod naletom svetske krize otkrili toplu vodu. Tamo se to i primilo, lično sam se uverio na letovanju da je jedan naš keks u rafu stajao danima, dok je domaći bio u skoro svakoj potrošačkoj korpi. Treba naučiti ponešto od komšiluka, ovo je lekcija koja bi po meni morala da bude prva. Lekciju o podizanju dažbina na voće i povrće nije za pomen. Završila se, pa hajde da krenemo dalje u saradnju i razvoj ekonomskih veza na obostranu korist bez huškanja, zlobe i trijumfalizma. Nešto što me čudi, jeste činjenica da U Srbiji imamo nekoliko fabrika za proizvodnju nameštaja, a opet nam je važnije što dolaze stranci koji će nam uz komode, police i oklagije prodavati i koncept kako da menjamo svest. Na stranu što moramo da učimo kako da čitamo šeme za sklapanje njihovog nameštaja, ali to u vezi sa promenama ovde ide teško, i ja to razumem. Zašto bi me neko ubedio da je bolje da sam sklapam nešto za šta već postoji domaći koncept po kome dođu dva momka i sve urade umesto mene, besplatno. Izvinite što sam nazadan, ali meni to liči na početak privatizacije u Srbiji, kada smo prodavali kravu muzaru jer njome nismo znali da upravljamo. Nedostajao nam je koncept menjanja svesti i razmišljanja na nov, drukčiji način. Srećno svima koji se na našem tržištu sa domaćim proizvođačima utrkuju kvalitetom, cenama i raznovrsnim asortimanom, ali – pustite nas da kupujemo ono što nam se sviđa i ne menjajte nas. Mi smo takvi, kakvi jesmo. Nepromenljivi čak i kada grešimo u izboru.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

Crtica puna iščekivanja

Ne znam da li se i vama dešava, ali mnogi primećuju, pa i ja, da smo stalno u fazi nekih iščekivanja. Konkretno, sada čekamo da prođe crveni meteoalarm, ali znam da će mi se već, koliko sutra, upaliti neki drugi alarm koji će me terati da čekam dok on ne prođe. Nekad čekamo da se desi nešto lepo, nešto što znamo da će da usledi. Ono, da vidite nekog ko vam je drag, ili dok čekate neku lepu vest. Čak i kad se takvo čekanje oduži i stvara nervozu, opet je dobro. Naročito ako se ispuni, pa često posle nastupi duža bezbrižna faza. Ali ima i drugačijih iščekivanja. Najgora su ona kad čekate da nešto prođe – bolest, nekoliko poslednjih dana u mesecu, neka zabrana, i tome slično. Istina, kad to dočeka, čovek se oporavi i posle se oseća bolje.

Niko ne voli stand-by situacije; one su možda i najgore. U njima iščekujete da možda nekome zatrebate, a možda i ne. I vreme prolazi. I nije da se radi o danima, već o mesecima. A vi čekate. Tako je sa otplatom kredita, ispunjavanjem rokova, iščekivanjem nekog posla, čekanjem medicinskih rezultata.

A možda ima načina da se svet promeni. Da se događajima krene u susret. Nekad je dovoljno skupiti hrabrost i pogledati istini u oči. Nije to uvek moguće, istina… kao sad kada čekamo da padne kiša, i tu zaista ne možemo mnogo, osim da iščekujemo. Međutim, mnogo toga ipak od nas zavisi. U tom smislu, trebalo bi više delati a ređe čekati da „padne plafon“, a to kao da nam je postao manir u svemu.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Sačuvaj bože šta se sve neće desiti u Srbiji. Zamislite da bračni par koji bar pola veka živi u slozi, dođe na naslovne strane zbog jednog običnog izleta na more preko Kluba penzionera. Naime, jedna bakica je rešila da sa svojim prijateljima penzionerima ode na more, a njen muž joj to nije dozvolio, već je rešio da čuva pare za zimnicu, račune, i ostale troškove. E, onda se bakica setila da postoji zakon koji je štiti od takvog muža škritce pa ga je prijavila policiji za nasilje u porodici. Oni ljudi, šta će, došli i odmah odveli nasilnika od sedamdeset i kusur leta u bajmok. Za to vreme, bakica puna entuzijazma i slobode odlepršala je do mora sve u šesnaest. Međutim, ispostavilo se da je po povratku iz provoda morala da se javi organima reda i objasni zašto je lažno prijavila svog muža za nasilje koje on uzgred više nije ni fizčki moćan da izvrši. Sve su na kraju razrešila deca ovog bračnog para pomirenjem roditelja,iako se u početku dedica zainatio da svojoj babi zatraži razvod braka. Dom ili brak, pa biraj, lukavo ali iz očaja tresnuli su naslednici ultimatum nevinom dekici i on se dobrovoljno pod prisilom brzo opredelio za „podnošljiviju robiju“. Šalim se, naravno. Ovo je sve prošlo dobro i srećno, uz obećanje da će dogodine lično odvesti svoju bakicu na more, mada… ostaje nam senka iznad ove priče u smislu da ipak nešto nije dobro u Zakonu protiv nasilja. Treba nam taj zakon, tu nema pogovora. Jedino o čemu još valja promisliti jeste kako ga primeniti brzo i efikasno a da pritom ne nastrada neka mukica nalik našem junaku dedici. Ovako, lako može da se desi da zakon postane izvor opšte sprdnje i novinskih naslova u rubrici „Zabava“.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Svi smo mi sa sela, samo se to na nekima malo više primećuje. Nije sramota biti seljak, ali jeste to što ga ne poštuje onaj koga od pamtiveka hlebom hrani a puškom brani. Varošani, gospoda, ili građani, uvek su u seljaku videli nekoga ko će da im zakine na kantaru, uprlja novi tepih ako ne izuje curule, izgovori nešto glupo u otmenom društvu, ili ko zna već šta može da padne na pamet skorojevićima i lezilebovićima. Takva nam je i država. U seljaku je uvek videla vojnika koji će da gine umesto tatinih sinova, urednog platišu poreza koji mora da ga plati makar hleba nemao, glasača koji obavezno izlazi na izbore i kad pada kiša i tako dalje, i tako dalje. Setili smo se svih mogućih svetskih naučnika, umetnika, sportista, careva, političara i filmskih junaka pa smo po njima nazvali ulice i bulevare. Mnogima smo i spomenike podigli u znak poštovanja i sećanja. Seljaku se do sada niko nije okrenuo pa recimo nazvao svoju ulicu Seljačkom, ili mu podigao spomenik. Zato su, uprkos svima, stanovnici sela Glavinaca kod Jagodine sami podigli spomenik srpskom Seljaku i Seljanki. Spomenik je zbog krize izliven u betonu i premazan farbom u boji bronze i rad je akademskog vajara Ivana Markovića. Prikazuje seljaka i seljanku kako sa motikom i testijom za vodu idu na njivu. To je znak zahvalnosti za sve podvige naših seljaka u istoriji ali i njihovom poznavanju prirode i društva. Niko bolje od seljaka ne poznaje svoj zavičaj ali i prilike oko sebe, bilo političke, ekonomske ili društvene. I kad greši, neće da prizna da su drugi krivi. Kad ratuje, čini to zato što je naučen da je otadžbina sve, od grumena zemlje na jalovini, do Belog dvora na Dedinju. Ako putujete ka Jagodini od Rekovca, spomenik je na raskrsnici gde treba da zastanete, izađete, stanete mirno i pozdravite ovaj dokaz da smo još uvek tu gde jesmo zahvaljujući instituciji zvanoj srpski seljak. Eto ideje da to postane zaštitni znak buduće članice Evropske Unije koji je nacionalno blago i jedinstven primer opstanka na brdovitom Balkanu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Šta je Srbijo, zemljo moja mila? Malo si se zatresla zbog vojnih vežbi i žena u vojsci? Mnogo si se uzburkala oko nečega što smo imali u Titovo vreme a zvalo se ili predvojnička obuka ili Odbrana i zaštita. I danas ne bi škodilo obnavljanje nekadašnjih znanja i veština, za svaki slučaj, pa makar brojali i samo koju godinu manje od pedeset. Sve je to još uvek nagađanje, predlog, nazovi javna rasprava, a društvene mreže će da eksplodiraju od komentara emancipovanih žena koje neće da ratuju protiv možda slatkih mladića na suprotnoj strani, ili, ako se desi da im slučajno u žaru bitke pukne nokat, pa onda ako dva sata provedu kod frizera a neka tamo kapetanica naredi stavljanje šlema na glavu. Pustimo prazno kucanje po tastaturi, okrenimo se jedinstvenim, a opet velikim delima. Jedno od njih, tokom ovog vrelog leta stvara mlada učiteljica na Novom Beogradu. Ona je okupila nekoliko svojih prijatelja, sa sve suprugom pride, i svojim budućim učenicima, prvacima, od učionice pravi veoma lep i moderan prostor. Bez donacija, pomoći institucija ili građana – samo uz entuzijazam i vlastite pare. Njeno ime je Tanja Krsmanović, pa ne bi bilo loše da ga upamtimo. Ako pamtimo tamo neku Milevu Varburg, što ne bi upamtili i nju? Ona je svojim radom, željom da svoje đake dočeka u prostoru dostojnom malog čoveka, dokazala da je odbrana zemlje danas i krečenje zidova, bojenje table ili kačenje šarenih zavesa. Bravo za učiteljicu Tanju, kad bi imali još više takvih kao što je ona ne bi ni stigli da se bavimo nekim manje važnim temama makar bile i patriotsko-odbrambene. Dobro jutro, Srbijo!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. avgust – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Crtica 65+ (ali ne o celzijusima)

Sve što nama, koji imamo ispod 65 godina i manje-više smo zdravi, ume da bude teško, starijima je još teže. Vrućine, fizičko naprezanje, nošenje kesa iz prodavnice, čekanje u redovima, rastezanje para na mesečnom nivou, pa još i čuvanje unuka i pomaganje deci.
Ne, nije nikakav Svetski dan penzionera. Nije nikakav Svetski dan solidarnosti. To su ionako uglavnom datumi koji ništa posebno ne znače, sem kao povod novinarima za neke „razbibriga“ teme, da vam pravo kažem. Povod je nešto što znači starijima, a to je postojanje raznih servisa i usluga namenjenih penzionerima. Naravno da je dobro ako možete da ostvarite popust u apoteci, domu zdravlja, ili možda za časove plesa ili odlazak na izlet. Odlično je ako postoje hausmajstori koji daju popuste starijima. Ima takvih udruženja po Srbiji koja izlaze u susret penzionerima, u partnerstvu sa firmama raznih delatnosti. Kao što „dete podiže celo selo“, rekla bih i da to dete koje jednom ostari, životnim iskustvom vraća zajednici, a ona mu pomaže na razne načine. Svi mi jesmo s vremena na vreme nervozni, bez strpljenja za potrebe nepoznatih ljudi. Često i naša pomoć prođe bez ijednog hvala, a onda nam dođe da samo ćutimo i u se i u svoje kljuse do kraja života. Ipak, kada se zahvalnost očita u očima i osmehu drugog čoveka, dovoljno je da srce bude puno. Niko od nas nije dužan da nekome pomogne niti da se zahvali za pomoć. Zamislite kada toga uopšte ne bi bilo!
Penzioneri se ne probude jednostavno jednog dana i obuku uniformu penzionera, sa džepovima punim cunje za golubove i kesama – ako će sedeti napolju, pa da podmetnu. Prosto, jednog meseca plata, sledećeg penzija. Nije ni sa platom lako, zna se. Materijalnu podršku i treba da pružaju zdrave državne institucije. Ali, mi smo ti koji će možda čak i mastan vic podeliti sa lokalnim 65+ mangupima. Poneti im cegere na drugi sprat, jer ne vole da čekaju liftove. Ponuditi bolje mesto za stajanje u prepunom prevozu. Ispod tmurnih lica starih, svako krije svoju priču, mnoge su beskrajno zanimljive i mogu popuniti delić slagalice u vašoj glavi, pa čak i započeti novu. Ja više nemam bake i deke. Mnogi nemaju. Ali imamo celo selo.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Velika se zaradi para zbog sitnih para kojih nema opticaju. E, baš tako naša javnost komentariše pojavu koja je primetna za sada samo u trgovinama Srbije. Čuli ste već ko zna koliko puta da se, u tamo nekom trgovinskom objektu, banane prodaju po akcijskoj ceni od samo 139,99. Teško da ćete kusur od jedne pare dobiti ako kupite idealno izmeren kilogram banana, ali ta vaša jedna para će i te kako značiti trgovcima koje nema ko da kontroliše šta rade sa viškom nastalim na taj način. Ko zna koliko se proizvoda proda na dnevnom nivou? Para po para, kupac po kupac, proizvod po proizvod, nakupi se očas posla mastan iznos koji se nigde ne pravda niti knjiži. Ni država nema korist od toga, već isključivo trgovci koji na taj prihod ne plaćaju PDV. Pa i što bi plaćali, kad država sama neće da se seti da jednostavno uvede red u ovu oblast. Iako je preporuka da se cene zaokružuju na ceo dinar, to retko ko poštuje. I šta sada da radimo dok se država ne seti da recimo od tih sitnih ostataka uzme sebi sve? Što da ne, ja sam za. Ima toliko rupa koje se mogu popuniti tim sitnišom, pod uslovom da to ne završi u onim fodovima za vanredne situacije gde se inače ne zna ko i koliko i za šta zahvata kad mu se prohte. Jedan moj prijatelj, inače finansijski ekspert mi je preporučio da kad god mogu koristim plastiku za plaćanje, jer tu nema zaokruživanja. Mora da se otkuca tačan iznos, pa makar na kraju to bilo 7 dinara i 14 para, na primer. Da i mi, potrošači, doskočimo trgovcima, a i da napravimo posla ovim bankarima što nam održavaju račune i to debelo naplaćuju bez zaokruživanja.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. avgust – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Brži od Zemlje

Ovo je datum kada će, najranije otkako se vrše merenja, čovečanstvo iskoristiti godišnje resurse prirode. To javlja Mreža za globalni ekološki otisak (Global Footprint Network, GFN), međunarodna istraživačka organizacija koja je prva uvela metodu izračunavanja ekološkog duga. Oni navode da je emisija ugljen-dioksida najbrži rastući faktor prekomerne potrošnje i čini čak 60 odsto od ukupnog ekološkog otiska čoveka. Ekološki otisak podrazumeva ljudske potrebe za svim prirodnim resursima – voda, hrana, vazduh, energija, i slično.
Dan ekološkog duga označava datum kada godišnja potražnja čovečanstva prema prirodi premašuje ono što Zemlja može da regeneriše u toj godini. Ovaj datum se pomerio sa kraja septembra (mereno 1997. godine) na 2. avgust ove godine, najranije otkako je svet prvi put ušao u ekološki dug početkom 1970-ih. Drugim rečima, čovečanstvo trenutno koristi resurse 1,7 puta brže nego što ekosistemi mogu da se regenerišu. Dakle, globalno koristimo 1,7 planeta a imamo samo jednu. Troškovi ovog globalnog ekološkog prekomernog trošenja postaju sve vidljiviji širom sveta, u obliku nestajanja šuma, suša, oskudice vode, erozije tla, gubitka biološke raznovrsnosti i nakupljanja ugljen-dioksida u atmosferi.
Svako od nas može to da popravi, jer, čekajući velike fabrike, teško će se išta promeniti. Makar, da znamo šta treba bolje činiti; sprečiti uništavanje prirodnih reka, unaprediti rad zaštićenih područja, podsticati dobro upravljanje šumama i promovisati održive proizvode.
Sve to lepo zvuči i deluje dobro na papiru. Taj papir se po firmama uveliko i koristi za štampanje svega i svačega, jednostrano. Bašte se i dalje zalivaju vodom za piće, kao i asfalt, da ne popuca. Solarnu i energiju vetra još je i Tesla hvalio, ali subvencije za pojedince za gradnju takvih centara za napajanje ovde još ne dobijamo bez gomile papira i taksi. Dok se opštine hvale kilometrom led eko ulične rasvete, otpadni materijal odlazi u reke. Naš ekološki otisak i njegovo ublažavanje je skupo, ali samo zato što su „veliki“ tako odlučili. „Čep za hendikep“ je naša najuspešnija humanitarna i ekološka akcija, ali – možemo li bolje? Naravno da možemo, i nije da ne želimo, samo čekamo da dobijemo one prave vetrenjače, umesto donkihotovskih.

Dobro jutro!

(Foto: WWF Adria, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ima u mom kraju jedna pekara. U stvari, ima ih nekoliko, ali ja imam onu „svoju“. U njoj miriše na pecivo i vruć hleb u skoro svako doba dana. To je njihova praksa, i to nama potrošačima već je postala navika da u svako doba dana možemo da uživamo u ukusu domaćeg hleba, bez aditiva ali i različitih pekarskih đakonija. Međutim, taj domaći hleb i pecivo, tako lako pronađoše put do srca ali i pojasa koji nam se uvećava bez nade da će se vratiti „u normalu“. Šta da se radi, uživanje ima cenu. Ima cenu i ovaj hleb, niža je od državne. Čak se posle 21 čas prodaje upola jeftinije. I niko ne vodi računa o tome da je nas država već zaštitila od zlokobnih i nezajažljivih pekara svojom deset godina starom uredbom. Po njoj, garantovana je cena hlebu, jer se tako se čuvaju najugroženiji stanovnici Srbije. Ne znam da li je pod uredbom i emitovanje rijaliti programa. Da zaokružimo ono „hleba i igara“. Iako nas iz Evrope teraju da ukinemo tu uredbu, mi kao odgovorna država to nećemo kažu zabrinuto čelnici. Što se opet inatimo sa tom Evropom? Evo ukinite je, mislim, uredbu. Neka jurne ta cena hleba u vis, pa da pocrkamo svi od gladi. Šalim se, nećemo sigurno, jer hvala bogu ima žita u Srbiji dovoljno da nam hleb nije kao kafa pa da se cena menja svaki čas. Nego, ima ona još jedna uredba, dragi naši izabrani predstavnici vlasti. Zaboravili ste je možda? Ona o deset posto koju jedva čekamo da vratite nazad pa da se bunimo za još. Nego, niste ni vi od juče. Neka niste, treba neko da nas štiti i čuva od nas samih. Šta bi mi da nije vas?

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

Jedan moj poznanik je pre izvesnog vremena pao u depresiju. Problemi stisli sa svih strana, naporan rad za skromnu platu, nerešeno emotivno pitanje, neizvesna budućnost. Ukratko, naša tipična situacija. Ona zbog koje nam je nacija apatična. Ona zbog koje još od pre 15 godina stručnjaci smatraju da smo nacija na vinjaku i bensedinima a ta tvrdnja ostaje nepromenjena i dalje.

No, da se vratimo na njega. Taj problem s poslom je bio najgori. Ima ugovor na određeno. Skromna, vrlo skromna zarada koja, doduše, stiže redovno ali je nedovoljna da se mesec izgura do kraja, što ga tera da još uvek živi s roditeljima iako je prešao 40-tu. To ume da ubija u pojam, pogotovu kada vidiš da neki drugi mogu bolje. Mada, većina njegovih poznanika nema ni to što i on. Ili nemaju posao uopšte ili im je zarada još manja, a sve ih je više koji bivaju izloženi mobingu na poslu. Mobingu najrazličitije vrste, što ni njega nije zaobišlo. Zbog loših uslova, kolege sa kojima radi sve češće daju otkaz a gazda ne zapošljava nove, ali ni ne smanjuje obim rada. Zaposleni trpe u nadi da će im novonastala situacija makar malo povisiti zaradu, ali se to ne dešava. I onda nastupa sezona godišnjih odmora. Svi hoće da se odmore i to, onako, psihofizički sa akcentom na ovo prvo. Makar nigde ne otputovali, samo malo da se opuste i ne gledaju kancelariju. No, u sezoni odmora jako je teško dozvoliti radniku da izostane s posla jer već neko fali, a malo ih je i inače. I tako ovaj moj poznanik konačno sasvim počinje da gubi zdravlje, ne spava, ne jede, gubi nadu. Apatija, noćne more, crne misli. I konačno odlazak kod lekara. Lekar insistira da ovaj uzme godišnji odmor, ali, to nije izvodljivo. Lekar zatim piše rešenje za bolovanje zbog opšte iscrpljenosti organizma, te ovaj ipak od poslodavca dobija sedam slobodnih dana. On više uopšte ne izlazi iz kuće. Bližnji su uplašeni i teraju ga da izađe, makar na silu. Napolje, negde, ako je moguće, među ljude, gde je živo i svetlo. Recimo u tržni centar.

Svog prijatelja više neću pominjati, ali jedan sličan primer nedavno je iskorišćen kao ilustracija za neposlušnost radnika. Kako je mogao da ide u T.C. ako ima depresiju? O tome možete čitati u jednim stranim novinama koje se često citiraju u poslednje vreme.

Inače, šta biste vi radili na mestu mog prijatelja?

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Srpska stvarost je tako turbulentna da je praktično nemoguće predahnuti pred istorijom koja se dešava pred našim očima. Ko bi mogao da pretpostavi da ćemo tako brzo potisnuti polemiku u javnosti u vezi sa porodičnim nasiljem u neki drugi ili peti plan zahvaljujući jednom autorskom tekstu aktuelnog predsednika Srbije kojim on poziva na dijalog Srbe sa Srbima a u vezi sa Kosmetom. Opozicija se premišlja, Crkva se mršti, akademici oglašavaju podsećajući nas šta je bilo i šta sve može biti. Običan narod je za sada zbunjen i samo osluškuje šta se to priča i piše po medijima. Kako uostalom protumačiti podršku pojedinih lidera Albanaca našoj želji da se ujedinimo i nadmudrimo ih? Tu nešto miriše na onu narodnu u vezi sa puštanjem vetra u čabar. Jasno je da nikome normalnom ne pada na pamet ratovanje, ali opet s druge strane, koliko puta smo se so sada dogovarali? Usvajali smo rezolucije, raspisivali referendum, rekli svoje i ko nas sluša? Da li svet koji nije samo Evropska Unija i Amerika može da nam sačuva ostavštinu koju garantuje već više puta pogaženo međunarodno pravo? Šta to mi ujedinjeni i postrojeni iza takozvane crvene linije pregovaranja možemo protiv administracije koja nam je već spremila listu zahteva koje moramo da ispunimo pre nego li pristupimo Evropskoj Uniji? Hoćemo li moći svojim unucima argumentovano da objasnimo zašto smo nešto popustili i šta smo time dobili? Kad bi mogli da kosovsku priču pričamo kao Šeherezada, bez ograničenog roka za kraj i tako kupimo vreme. Međutim, nekome se mnogo žuri da svrši posao započet još pre više decenija. To je pitanje, zašto od nas toliko traže dobrovoljno na silu, naš oteti zavičaj i kolevku kulture i tradicije? Samo pitam, da se taj neko ne boji da oteto mora da vrati a već obećano ispuni? Šta je šaka Srba da nešto zahteva, traži ili prolongira. I pomenuta Šeherazada je imala 1001 noć za priču, a naša priča o Kosmetu nekome baš trenira strpljenje.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. jul -Crtica)

Piše: Dejan Grujić

 

Most preko Save iz 1942. godine, koji je slavu stekao krajem sedamdesetih zahvaljujući istoimenoj epizodi serije „Povratak otpisanih“ definitvino je otpisan. Poznato je da je u to vreme, zahvaljujući lokaciji koja se prirodno naslanja na Lastinu i BAS-ovu stanicu, bio kultno mesto za fotografisanje putnika i turista koji su obilazili prestonicu tadašnje Jugoslavije. Čak je početkom osamdesetih bilo u modi snimanje muzičkih spotova na njemu ili sa njim u pozadini. Došlo je vreme da se Tramvajski most preseli na drugu lokaciju a na njegovo mesto bude izgrađen savremeniji koji će moći da isprati potrebe novog Beograda na vodi. Građani su pozvani da glasaju gde bi to želeli da most bude premešten i postane eksponat i sada već sa olakšanjem možemo da primetimo da ipak neće otići u Visoku peć u Smederevo, već možda na Adu Huju, možda Lido, Novi Beograd, Adu Ciganliju, ili na neko drugo mesto. Opraštamo se od legende ali je ipak smeštamo u neku fijoku koju ćemo povremeno izvlačiti kad se uželimo romantike i našim duhom zavlada sećanje na neke bivše ljubavi, razočaranja ili radosti. Mostovi koji spajaju zaslužuju da ih večno pamtimo, zato požurite da napravite koji selfi dok je ovaj već, takoreći bivši, još uvek tu, na staroj lokaciji. Lastina stanica se seli, i BAS će za njom, odlazi most, a šta nam ostaje? Ostaje srećom reka Sava kao nemi svedok novog doba progresa koji je za sada samo u najavi. Nju teško da možemo da preselimo u neki ćošak ako to ona sama ne odluči. Eto još jednog dokaza da nismo mađioničari.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Navikli smo već da tokom leta izveštimo nosiće da ne izazivaju bolne grimase na licu kada u vozilu gradskog prevoza osetimo nekoga ko i nije baš u skladu sa higijenom. Vrućina koja izaziva pojačan rad kojekakvih žlezda za rashlađivanje je kriva za sve. U takvim situacijama, najbezbolnije je što pre sići iz vozila i sačekati drugo u kome se zadah tela lakše podnosi. Ne smeta nam više ni kada prolazeći pored neispražnjenog kontejnera osetimo kompleks mirisnih nota različitog izvora porekla, jer okrenemo glavu i požurimo dalje. Znamo da će proći čim se odmaknemo. Ali, šta da radimo kad se zateknemo na ulici, a odjednom se u centru grada oseti smrad koji mnoge od nas podseti ko smo, i odakle smo stigli na beogradski beton. Nije valjda da nam smeta što osećamo komešanje različitih mirisa biološkog otpada životinjskog ali i ljudskog porekla. Objašnjenje nadležnih da su za sve krivi poljovredni idividualni i ostali proizvođači iz okoline velegrada koji su baš sada našli da đubre njive – nit‘ nam smrdi nit‘ miriše. Odkud do da baš sada toliko zasmrdi da se oseća i danju i noću, i ne jenjava već davi sve živo. Nešto se čudno dešava, to svi primećujemo ali nam definitivno ne polazi za rukom da utvrdimo šta. Zlobniji bi rekli da nas samo snalazi ono što zaslužujemo i čemu pripadamo. Ja ipak ostajem dobronameran pa ću primetiti: To su samo kravice malo uprskale stvar zahvaljući nekim volovima.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. jul – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

„Skuvani“ vozači i pešački prelaz

Nedeljama unazad iz AMSS-a upozoravaju vozače da izbegavaju vožnju po najtoplijem delu dana. Vrućina utiče na koncentraciju i na reflekse, a što ste duže u zagrejanom vozilu, i sami možete zaključiti do čega sve to može dovesti.

Dakle, vrućina je opasna za duga putovanja. Ali, izgleda mi, da je vrućina itekako uticala i na vozače u gradu, ili bar neke od njih. Iz ličnog iskustva ovo govorim – zamalo da me u poslednjih par nedelja troje njih zgaze na pešačkom prelazu!

Dobro, nije bila toliko katastrofalna situacija, na sreću niko od njih nije jurio nekom velikom brzinom, kočnice su im radile, ali sva tri puta ponavljalo se isti šablon – ja stojim na pešačkom prelazu, zaustavljaju se kola u meni najbližoj traci i puštaju me da pređem, zaustavljaju se i kola u srednoj traci, ja prelazim pešački prelaz, ali onda nailaze kola u poslednjoj traci i njihov vozač niti primećuje da su se „kolege“ u susednim trakama zaustavile, niti vidi mene koji sam na pešačkom prelazu.

I tako su me „skuvani“ vozači malo stresirali. Ili su me možda samo testirali? Da vide da li je vrućina uticala i na moju koncentraciju i reflekse!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Nekada su s jeseni, kretale sezone slava, ispraćaja u vojsku i svadbi. Slave smo preselili u kafane, vojsku poslali u istoriju a svadbe se još drže. Naši stari su birali jesen za svadbe jer je u to vreme bilo dovoljno zaliha hrane, pića, ali i novca koji je stečen prodajom letnjih plodova. Tada je bilo lakše organizovati slavlje, ali i otići u goste domaćinima koji su ih pozivali. Mi mislimo da su danas teška vremena, a u stvari uvek je bilo iscrpljujuće organizovati ova narodna veselja. Zato se mnogi odlučuju da ih prave u svako doba jer se danas sve završava iznajmljivanjem prostora, muzike, i posluženja. Plati bato, i sve ćemo lako. Ni to nije baš lako. Treba se prvo zadužiti, sve to platiti, povesti računa o broju zvanica, mestu organizovanja venčanja i svadbenog ručka, muzici, torti, ukrasima, cveću, dekoraciji ali i izabrati pravog da ne kažem platežnog kuma, starojka, vojvodu… Svi domaćini se trude da njihovo slavlje bude najlepše, ali to je i prirodno. I svatovi treba da se pokažu u pravom svetlu, i ponašanjem i toaletom ali i darivanjem. Nema više, prošla moda da se nose fenovi, usisivači, tosteri, mikseri, pegle ili servisi na poklon. Ne nose se ni perjani jorgani ili posteljina od damasta, čak je i televizor prevaziđen kao dar. Sada mladenci pošalju pozivnice, navedu datum izjašnjavanja o prisutnosti pozivanog, i šta konkretno očekuju za poklon. Nema stida, nema srama. Kriza je, valja isplatiti svako plaćeno mesto u restoranu. Najbolje donesite pare, da se pokloni ne dupliraju. Okreni obrni, nije lako ni mladencima, a ni svatovima. Pa čemu onda svadbe ako su generator stresa ionako već istresirane nacije u svakom smislu? E, čemu… Pa gde bi se naslušali Nirvane i Silvane, najeli, napili i što je najvažnije pokazali? Svadbe su najbolja moguća pozornica za promociju, zato smislite način da skrenete pažnju na sebe, nikad se ne zna ko vas posmatra i za šta vas za koju kombinaciju planira. Mladencima možete i da ukradete šou, oni će biti zadovoljni ako im na tacnu spustite dobro ugojeni koverat za početak srećnog života.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. jul – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Radoje Kuč – pešterski super-poštar

U velikim gradovima, „napakovani“ jedni na drugima po soliterima, gradskom prevozu i u mimoilaženju na ulici, ljudi su zapravo mnogo udaljeniji jedni od drugih. Pitajte, uostalom, nekog koga znate iz manjeg grada, kako mu se zove prvi komšija, ili nekog iz Beograda, da li se javlja sustanarima. Zvono na vratima postalo je sinonim za susrete koje zapravo želimo da izbegnemo; komšiji pukla cev ili smo nešto zgrešili, reklame raznih vrsta i, nekome, bojazan od „plave koverte“.

Poštar je neko ko lako može da stekne uvid u to kakvi su životi ljudi kojima dostavlja poštu; ako su to samo računi, neće vas upamtiti. Ako su tu razglednice – nekom ste baš posebno važni u životu. Neki će poštara, još ako ga znaju duže, pozvati i na kafu, kutlaču ručka, pivce ili rakijicu. Radoje Kuč, super-poštar sa Peštera, stanovnicima srpskog Sibira mnogo je više od kurira.

Radoje je jedini na Pešteru koji radi posao poštara, a na odmor ili bolovanje nije išao 20 godina. Nije brojao kilometre koje je pregazio deleći poštu. Njega ne zaustavljaju ni visoki snegovi, niti zimski minusi. On stiže tamo, gde retko ko može – do gorštaka u 14 zabitih sela, raštrkanih po Pešteri. On je tu ne samo da donese poštu, nego i da vozilom koje je sam kupio jer mu motor od Pošte nije bio praktičan, već i da donese lekove ili preveze bolesne, ako treba. Kaže, uvek voli da pomogne. Bez puteva, asfalta, ucrtanih znakova, adresa – iskustvo mu je orijentir. Pomoć u nadoknadi benzina od poslodavca još ne dobija koliko mu je potrebno za celu turu, ali nada se boljem. I čini bolje tamošnjim ljudima, zaboravljenim ili nikad viđenim od mnogih koji peštersku prirodu i vredan biomaterijal olako prisvajaju za svoje potrebe.

U svima nama može, u manjoj ili većoj meri, da postoji jedan Radoje Kuč koji zarad tuđeg boljitka učini više nego što se od njega „traži“. Ljudi kao ovaj poštar i prijatelj ljudi sa Peštera obično su anonimni. Svetski filantropi ne žele ništa manje od naslovne strane „Tajma“, ali opravdanja za njihovu maštariju teško da ima. Lokalno ulepšavanje duha i okoline je, zapravo, najglobalnija dobra stvar koju čovek može da uradi.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Došlo vreme da se stvari menjaju u Srbiji. Nema više prostora za zvučne populističke parole, progovila je socijala. Strpljenje je popustilo, naročito kod radnika koji su svoje zaposlenje pronašli posle početka velike svetske krize. U prvo vreme srećni što uopšte rade, pa još i ponešto zarade, sada su ispošćeni i oronuli, smogli snagu da podignu glas protiv takozvanih investitora, kojima je jedini cilj da dobiju sve, a da za to isplate što je moguće manje zarade. Nije svejedno raditi u hali za proizvodnju rashladnih uređaja bez klimatizacije na temperaturi od četrdeset stepeni, a ni primiti zaradu koja je lakša za prekovremene sate, troškove koji prate dolazak na posao i slično. Ne pominjem one nesrećne ljude koji godinama rade bez plate, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, gledaju kako da prežive čekajući nestrpljivo poštara sa penzijom ako uopšte imaju nekog penizonera u domaćinstvu. Od obećanja da će sve biti isplaćeno se ne može preživeti. Stignu računi, stomak zakrči pa i nervi lako popuste. Došlo je vreme da se posle impozantnih rezultata u sređivanju državne kase odmaknemo od minimalca. Do sada smo izdržavali zahvaljujući porodičnoj srebrnini ali tu na kraju dođemo do potpunog izjedanja supstance što reče onomad jedan ugledni ekonomista. Mi više nemamo odakle, ali zato vi kojima napunismo bankovne račune, imate. Pa, izvolite! Ili pare, ili nema proizvodnje. Nepristajanje na krivicu za kočenje napretka Srbije prvi je korak u realnom ostvarivanju radničkih ciljeva. Sada mi se čine mnogo jasnijim protesti širom sveta na Praznik rada kada stotine hiljada demonstranata masovno protestuje i traže bolje uslove za radničku klasu. A kod nas se za to vreme peku prasići i ćevapi. Mislim da smo ih do sada sve ispekli i pojeli. Red je da sada „zapratimo“ i kolege iz belog sveta.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

Crtica bez optimizma

Da li ste se nekada pitali koji je to sistem zaštite u zemlji u kojoj živimo? Ko su njegovi činioci, čemu služi i zašto je neophodan. O sistemu, u ovom slučaju sistemu socijalne zaštite ali i elementarne bezbednosti, mnogo govorimo poslednje 3 nedelje. Kako kod nas obično biva, onda kada je već kasno. Tako je nedavno jedan mentalno rastrojeni otac ubio bivšu suprugu neposredno po poseti službi za socijalni rad. Otac je nakon toga izvršio samoubistvo. Samo nedelju dana kasnije tragedija se ponavlja po sličnom scenariju, u istom gradu, na istom izvoru, mada drugoj lokaciji, s tim što ovde imamo i čedomorstvo pored ubijanja bivše supruge, a samoubistvo je sprečeno. I tu kreće ona čuvena „rasprodaja bola“, ono što, zapravo, po mišljenju mnogih, posredno dovodi do tragedija sličnih ovim. Medijsko razapinjanje slučaja i žrtava, nagađanje, bombastični i morbidni naslovi i razgovori sa porodicama stradalih, naslovne strane koje sadržajem krše kodeks novinara, izostajanje intervencija nadležnih (pravnika, Udruženja psihologa, lekara, socijalnih radnika i drugih koji bi u ovakvim situacijama morali sankcionisati takve medije). O ovome smo govorili više puta i pisali baš u ovoj rubrici. Pominjali smo kako srpski mediji imaju računicu koja kaže – crna hronika prodaje novine i povećava tiraž. Ljudi slušajući tuđe, lakše podnose svoju muku.

Ali se tako „rasprodaja bola“ neometano širi, praveći novo zlo i sejući seme novih tragedija. Evo koje – ŽENA je možda kriva. O tome se sada (kada je kasno) najednom govori. U svakom slučaju stručnjaci, sad kada to više nije bitno – jer su ljudi mrtvi – svoje mišljenje javno iznose. Neki se usuđuju i da vagaju krivice i nagađaju šta bi bilo kad bi bilo. Vrlo često sa pretpostavkom: „Da je ONA poslušala… ili – da mu je ONA ipak dozvoljavala… ili čak – ONA bi ovo sprečila da je… Jesmo li mi do te mere izgubili kompas da raspravljamo o potencijalnoj krivici ljudi koji su ubijeni? Umesto da akcenat stavljamo na činjenicu da niko ne sme da bude ubijen?!? Naša neopreznost (koja uvek kulminira u medijskoj zloupotrebi tragedije) dovešće do novih žrtava, ako nešto ne promenimo. Hitno.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. juli – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Mogu nama da pričaju političari šta god hoće, mogu da nas ubeđuju da živimo bolje, ništa im ne verujemo koliko god se oni upinjali da nas u te tvrdnje uvere. Međutim, ipak za nijansu živimo bolje nego u aprilu, recimo. Dovoljno je samo da odete do najbliže menjačnice, usput proverite arhivu vesti o kursu dinara u odnosu na strane valute, i – sve će vam biti jasno. Naš novčanik je puniji za četiri dinara prema evru jer je za toliko jači u odnosu na pre. Odmah su se u medijima zbog vrednosti dinara koja je „istorijski“ najveća od početka godine oglasili ekonomisti. Oni tvrde da je ovo sve privremeno, i da su za sve krivi gastarbajteri. Onda su zakukali naši srećni sunarodnici koji rade za strane kompanije i platu dobijaju u evrima. I njima nije pravo da jača dinar. Takođe, i banke su zakukale upućujući šarene objave sa ponudom kredita po nikad povoljnijim kamatama. Pošto smo se refinansirali ko zna koliko puta do sada, više i ne možemo tako lako da pristupimo tim „jeftinim“ parama, ali ništa za to. Banke su najavile da će nam uvesti više cene svojih usluga. Ni manje ni više nego i celih 40 odsto. Šta sad da radimo? Treba li da molimo guvernerku da obara kurs, da nam ovo jačanje dinara ne bi došlo kao puštanje balona nad logorsku vatru? Ili da sačekamo da svi oni koji su otišli iz Srbije, pa su se sada vratili puni para, iste potroše i tako obezvrede dinar? Ja bih da ipak iskoristimo sve što je moguće tokom ovog perioda jakog dinara, pokupujemo sve što se može pokupovati makar stizalo iz uvoza i bilo „evropski otpad“. Uostalom, zar nismo jasno, glasno i oštro zapretili Evropljanima da nećemo više verovati njihovim obećanjima? I neka smo im zapretili. Sad, neka se puše dok naš dinar divlja i preti njihovom klimavom evru. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. jul -Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

Obeleživač za knjige od hiljadu dinara!

Devojka sedi u autobusu i čita. Knjigu. Diže pogled sa stranice, ogleda se oko sebe i shvata da treba uskoro da siđe. I pre nego što zatvori knjigu, i ubaci je u svoj ranac, uredno stavlja obeleživač na stranici gde je prekinula čitanje – vredan tačno hiljadu dinara!

Glavno pitanje u ovom trenutku je – kako to sad pa ja znam da toliko vredi njen obeleživač? Obično su to komadi papira, koji, skuplji ili ne, posluže svojoj svrsi. I ovaj njen „obeleživač“ je paprini – ali reč je o novčanici od hiljadu dinara! Eto, tako znam.

Iako će nekom da sve to izgleda kao prilično „bahata“ ideja, zapravo je, možda, prilično genijalna. Zašto? Zato što novčanica glumi obeleživač za knjigu, a sama knjiga glumi – novčanik! Pošto je reč o jednom podebljem delu, malo teže da će neko neopaženo uspeti da vam je izvuče iz ranca! A i koji bi to lopov pokušavao da pronađe novčanicu od hiljadu dinara između zatvorenih korica knjige.

Dakle, sistem „dva u jedan“! Moguće da je taj „obeleživač“ nekada i manje vredan. No, to nije problem. Poslužiće svrsi. Problemi možda samo nastanu kada se novčanica rasitni i za kusur ostanu samo metalni novčići. Šta onda – zna samo devojka koja je smislila ovakav obeleživač za knjige.

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. juli – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

„Dupliranje“ biciklističke staze

Počelo je pravljenje nove pešačko-biciklističke staze koja će da poveže Ušće sa hotelom Jugoslavija. Zapravo, malo će da se proširi postojeća pešačka staza koja baš i nije nešto popularna među narodom, nigde nema ni trunke hlada, pa i biciklisti i pešaci radije idu pored reke – gde postoje odvojene pešačka i biciklistička staza, i daleko je prijatnije i interesantnije. Ima više hlada, česama sa vodom…

Stoga, bilo bi možda korisnije da se te postojeće staze za pešake i bicikliste renoviraju, umesto što će pare da se bace na stazu koja tokom cele godine uglavnom zvrji prazna. Mnogo puta se pokazalo da urbanisti i građani imaju različite ideje gde koja staza treba da prolazi.

A, kada smo već kod biciklističkih staza, bilo bi neverovatno uputno da one budu odvojene kako od pešaka, tako i od automobila, a ne da se samo „nacrtaju“ i da se tako nešto proglasi „napravljenom stazom“. Uz malo farbe ja bih tako i kosmodrom mogao da „napravim“ na Avali.

Foto: Vlada Todorović

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. juli – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ova vrelina je donela EPS-u dobar povod da hladuje na jesen posle obračuna potrošenih letnjih kilovata. Kako sami ističu, potrošnja je veća za deset posto u odnosu na prethodni period kada nije bilo plus četrdeset, a krivci za to su isključivo klima uređaji. Ma nije moguće? Šta sad, zimi ne treba da se grejem, leti da se ohladim, pa zar treba da umrem? Doduše, pišu novine da se u Srbiji koriste jeftini klima uređaji koje je zbog visoke potrošnje struje proterala cela Evropa. Nažalost, većina tih zastarelih modela završila u našim domovima. A šta to Srbi pa znaju o energetskoj efikasnosti pa da im Evropljani ne bi utrapili škart klime? Ama, znaju sve, znaju i šta znače oznake na uređajima, ali biraju najjeftinije modele jer nemaju dovoljno para za kvalitetnije. Nije mi jasno kako smo pre dvadeset godina mogli bez klima uređaja? Možda zato što smo u to vreme imali drukčiju klimu, pa je temperatura od 30 stepeni u julu tada bila tretirana kao „ovo je pakao, izgore se“. Danas, kada na betonu merimo pedeset stepeni nije jednostavno preživeti bez uključene klime. Šta košta neka košta. Pre neki dan, pita me komšinica kako podnosimo vrućinu. Kažem, da nije klime, ne znam kako bi. Na to će ona skoro pa razočarano: Nije valjda da imate klimu, to nije zdravo pogotovu za decu. Znam da nije zdravo, ali šta ću, ja bih da preživim, a i deca ne gunđaju. Mi noćas nismo trenuli do skoro četiri ujutro, toliko je bilo nesnosno. Jedva dočekam to što je rekla pa dodam: E, to nije zdravo kad čovek ne spava celu noć, onda ceo dan zeva.

Dobro jutro!

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Samo gaze, a ne biju – Pare umesto veze – Seksi četvrtak

(KVAKA 202sreda, 12. jul 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Čak 50 odsto građana Srbije veruje da bi samovozeći automobili bili mnogo sigurniji od vozača. Pa smo po tom poverenju u nešto što još ne postoji – treći u Evropi…

Nije to da mi očekujemo da će nas ta tehnološka skalamerija manje gaziti po ulicama, nego verujemo da kad nas takav auto udari, iseče, ugrabi parking… neće posle vaditi još i bejzbol palicu…

***

Prema zajedničkoj anketi nekoliko srpskih i hrvatskih sajtova, čak 70 odsto nezaposlenih Hrvata smatra da je za nalaženje posla potrebna veza. Ispitanici iz Srbije bili su daleko realniji: samo njih 40 posto misli da se posao dobija putem veze… Ostali znaju da su od veza mnogo bitnije – pare…

***

Jednim lepim povodom – u Novom Sadu je osnovana prva seksološka sekcija u Srbiji – doktori daju i prve savete. I ruše mitove…

Tako je, na primer – zbog hormonske ravnoteže – idealno vreme za vođenje ljubavi: četvrtak, u pola 8! A onaj čuveni petak je ipak samo za bežanje s posla…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. juli – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Tate-mate i „nezahvalni“ sinovi

Učenici i studenti uvek pronalaze nove načine da prepisuju, međutim, razvoj novih tehnologija varanje na ispitima i pismenim testovima čini još jednostavnijim. Popularizovane su razne internet strane na kojima mogu da se preuzmu domaći zadaci i lektire, seminarski radovi, a nije retkost da se pronađu i rešenja zadataka za predmete poput hemije, fizike ili matematike. U ovom poslednjem je veštačka inteligencija napravila najveću razliku. I sam Gugl je u svoj pretraživač ugradio i mogućnost rešavanja jednačina – jedna fotografija zadatka i rešenje se pojavljuje na ekranu.
Postoji još veb stranica i programa sa veštačkom, razvojnom inteligencijom koji pomažu u obrazovanju. Oni, zapravo, nude pregršt podataka iz matematike, fizike, istorije, kulture, astronomije, hemije, medicine, mašinstva, statistike, pa čak i finansija i računarstva.
Nekada je grafoskop bio najveće dostignuće zanimljivijih časova. Dodatna literatura bile su enciklopedije, časopisi, ljudi sa kojima ste pričali, a sada sve to može da stane u jedan USB fleš drajv. Bob Dilan je prosto i jasno rekao da se vremena menjaju. To samo po sebi nije ništa strašno.
Zapravo, zašto sve ono što je čovek osmislio, ne bi služilo kao olakšica da se upije više znanja i nastavi dalje ka rešavanju problema? Inženjerski mozak je najdragoceniji za čovečanstvo. Svakako, empatija i ljubav prema planeti su tu kao pokretač dobrih dostignuća. „Anarhistički kuvar“ je kao „puškica“ za lakše nasilno podizanje pobuna, ali sve što je tamo napisano, neko je otkrio, eksperimentisao, ponavljao, usavršavao. Dakle, znanje do kog su se prethodne generacije mučile i trudile da dođu, mi danas, ni ne primetivši, koristimo bez zahvalnosti. Tako vole da govore oni koji misle da im nije dovoljno puta i na dovoljno načina rečeno „hvala“ za minuli rad. To je znak da ne postoji želja da se ljudi razvijaju i budu sve bolji prema sebi, jedni drugima i prema okolini, već da samo vole da cokću i čekaju Dan bezbednosti. Oni koji brinu o sunovratu vrednosti i ko to dolazi da ih nasledi, bili su tuđa briga jednom. Prepisivali su na bar jednom testu. Nekada su dobili veću ocenu jer su imali sreće. Definisati znanje i umeće ne može biti samo kroz dimenziju današnjih škola. Da li biste rekli da čovek „vara“ ako koristi šibice da upali vatru, ili ćemo i dalje da čekamo čudesni udar groma?

Dobro jutro!

(Foto: listelist.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Piše na tarabi – Agencija za depilaciju – Mesara gde kradu manje

(KVAKA 202utorak, 11. jul 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Siromašnoj porodici iz okoline Aleksinca smučio se život, pa su rešili da zapale svoju udžericu da bi im napravili novu kuću. Onakvu kakvu nekima prave u televizijskim emisijama…

Sad žive pod najlonom ispod drveta, i otkrivaju sličnosti između tarabe i televizije kao medija; to jest onoga što piše na tarabi i onoga što se vidi na malom ekranu…

***

U Južnoj Koreji vlasti preporučuju državnim činovnicima da dolaze na posao u šortsevima da bi se uštedelo na struji za klima uređaje.

Ovo bi mogla biti i jedna od naših mera za smanjenje troškova administracije. Ali da bi promene bile bezbolnije, potrebne su i dve državne agencije: jedna za brijanje nogu i drugu za trajnu depilaciju…

***

Čuveni pariski etalon za kilogram ide u muzej, jer se njegova težina smanjila, pa će se ubuduće baždarenje vaga zasnivati na formulama moderne fizike, i kojekakvim konstantama…

Dobar kasapin je ovo znao pre svih, pa je zato preciznim bacanjem nekoliko kolutova pilećeg parizera na tri sloja papira – postizao tačnu masu od sto grama. I pazio da zaokruži Plankovu konstantu tako da bude i za bezobraznog inspektora, koji svaki put traži sve više, a da opet ni komšinica ne ode u drugu mesaru gde kradu manje…

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkom, u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Velika vrućina iziskuje osveženje. To podrazumeva češće uzimanje vode ali i tuširanje. To je nešto što se stvarno mora. Ali, takođe, potrošnja vode iz česme ne podrazumeva polivanje travnjaka, betona, trotoara, pranje automobila ili tepiha, zalivanje bašti i travnjaka. Uporno nas upozoravaju iz svih gradskih vodovoda od severa do juga Srbije, da se uzdržimo od neracionalne potrošnje, čak prete i visokim kaznama, ali opet, tome malo ko pridaje značaj. Imamo vodu i to je naša sreća, oni koji je nemaju, odnosno nije im dostupna sanjaju o resursima koje trošimo nemilice. Uglavnom je voda u Srbiji dobrog kvaliteta, izvinite vi koji nemate ispravnu vodu, i za takozvanu obradu vode neophodna je i radna snaga i reagensi. Tako obrađenu vodu, šteta je rasipati osim za osnovne potrebe, bar u ovom vrelom periodu. Jednostavno, naši kapaciteti obrade sirove vode nisu dovoljni da isprate našu bahatost. Bila flaširana ili iz vodovoda, potpuno je svejedno voda je dar i svetinja. Setimo se samo šta bi neki dali za naš Savski biser. Vrlo važno ako nam se travnjak osuši, nići će novi posle kiše, još bujniji i lepši. A i tepisi i automobili se bolje operu kad je to u nekom servisu.

Dobro jutro!

(Foto: NepalBuzz, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. jul – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Na današnji dan, rođen je u Smiljanu, Nikola TESLA. Veliki pronalazač, svoju sreću je pronalazio u učenju, stvaranju i kreiranju pronalazaka koji su menjali svet. Ono što je bio mrak, on je pretvorio u svetlost. Dah je pretvorio u zvuk i preneo na daljinu, a omogućio nam je da se mnogo toga pokreće i zamenjuje nas zahvaljujući magnetima i kalemima. Munje i gromovi bili su njegov izazov i inspiracija. Zato se i igrao njima, kao da je malo dete. Njegov značaj je nepotrebno isticati u trenutku kada naš život zavisi u mnogome od struje koju je izumeo. Iako stalno kukamo na račune, ne pomišljamo koliko nam je, samo jedan u nizu Teslinih izuma, olakšao živote. U stara vremena, kuvalo se na ognjištu, povrće i voće čuvalo u trapu, prevozilo zapregom, osvetljavalo voskom ili lojem. Moderne komunikacije svodile su se na dozivanje s brda na brdo. A danas je u svetu sve zasnovano na nekom od Teslinih epohalnih otkrića. Da ga nije bilo, da se nije rodio, kako bi svet danas funkcionisao? Da li bi zbog toga bilo manje neprilika? Ko bi danas čekao da se pojavi genije kakav je bio on? Svet mu odaje priznanje, koristi mnoge od njegovih patenata do kojih su došli oni koji su mu bili bliski u poslednjim danima siromaštva. Teorija zavere je da se ova vrućina, ekstremna hladnoća ili cunami, pojavljuju zahvaljujući eksperimentima koji nalikuju Teslinim. A nama, balkancima je lako da poverujemo u sve to, jer i posle toliko decenija od smrti velikana vodimo bitku za istinu o tome ko je on bio: Srbin, Hrvat, ili možda Crnogorac… Zato naš progres i jeste stao sa poslednjom postavljenom banderom za struju.

Dobro jutro!

(Foto: Wikipedia)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. jul – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Inercija i Baja Patak

Tko nema račun u banci, taj ne zna što je patnja. Parafraza čuvene rečenice iz “Lajanja na zvezde” i vođenje dece na zagrebački Velesajam vrlo lako je primenjiva u raznim životnim situacijama, pa i ovoj s bankama. Mislite, sve je u redu, nemam čak ni kredit, nemam dozvoljeni minus, samo želim da poslodavac zna kako i gde da mi pošalje platu, želim da mogu karticom da platim u prodavnici i da imam sigurnu „virtuelnu slamaricu“. Avaj! Ispostavlja se da, iznenada, preko banke čiji sam klijent (reklamu/antireklamu ću praviti na nekom drugom mestu i korisničkom servisu) počinje da se naplaćuje dodatna provizija ako karticom plaćam nešto u prodavnici ili u pošti. Dakle, na onu proviziju pošte kada plaćate račun na šalteru, meni nestade još više od 300 dinara. Po transakciji! Par dubokih uzdaha pa prepiska sa korisničkim servisom, ali tek onda ništa mirnija nisam. Kaže „Ivana“ iz banke, eto, za sledeći put ćeš znati, sa sve smajlijem koji namiguje. „Ivana“ očigledno voli svoju poziciju u kojoj nije klijent-smrtnik. Ugovor čitam od najmanjih do najvećih slova. Kako da znam da su aparati za plaćanje karticom u nekim poštama i prodavnicama podešeni tako da zapravo ispada da kada plaćam, bude kao da podižem pare preko druge banke? Zakukuljeno, zamumuljeno. Ustavni sud Rumunije a potom i EU nedavno je doneo prilično neprijatnu presudu za one koji su štedeli u švajcarcima; žao nam je, imali ste obavezu da računate na to da će moooožda, nekada, i franak da pukne. Mooožda i nekada, a možda i nikada. Na obavezu da budu finansijski pismeni i savršeno obavešteni, klijenti se pripreme kako znaju i umeju. A ne znaju i ne umeju svi isto. Banka nije drugar, iako su svi u njoj nasmejani i ljubazni (obično). A koliko god da svakodnevno sumnjate u banke i bankare, izgleda, nikad dovoljno. Zivkajte, tražite, zahtevajte, pitajte, zovite, razrešite, svaki dan. Kao što vas i iz banke zovu, pitaju, ljubazno zahtevaju, kada je u pitanju rata kredita ili minus na računu. I pre banaka, mogli smo da funkcionišemo. Ali one sigurno nisu otvarane iz filantropske pobude. Kada ovaj račun zatvorim, sledeći biram prema izgledu reklama; što dosadnije i nenametljivije, to bolje. Dosta mi je vitalnih penzionera koji se smeše sa plakata i lažnih tinejdžera koji sve rade „na klik“. Dosta mi je „superkul“ opcija i pogodnosti koje nisam ni tražila ali se naplate, ponekad, ne znaš ni kad. Dosta mi je naglašavanja toga da nemaju skrivenih naknada troškova za obradu kredita, kao da je to plus, što rade legalno! Ako vam se, a nadam se da neće i da nije, desi da se neprijatno iznenadite za par stotina dinara manje, pa opet za toliko, pa opet, i već vam postaje čudno, nemojte ćutati. Najbrutalniji režimi počivaju upravo na inertnosti.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar