Ustanak (15. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

„Blago vama Beograđani, kako je vama grad lepo okićen za Novu godinu“. Ovo je citat, inače zabeležen jedne večeri nedavno u našem glavnom gradu gde su se susreli umetnici iz regiona. Pošto je Beograd zaista okićen veoma egzotično i bogato, turistički poslenici već su izašli u javnost sa podacima da se poseta gostiju višestruko uvećala. Svi bi da vide to „čudo od ukrašavanja“ pa možda pelcer ponesu i u svoj kraj. Bilo kako bilo, veći broj turista, donosi nam i brigu da se među njima nalaze i ljudi ne baš časnih namera. Posle šokantnih događaja širom Evrope gde su podmetane kojekakve monstruozne sprave za izazivanje haosa, došli smo u situaciju da se i sami ponekad zamislimo šta bi uradili u situaciji da se nešto slično, ne daj bože, dogodi u Beogradu. Jedan događaj od pre nekoliko dana u poznatom tržnom centru gde je javljeno da je podmetnuta bomba doneo nam je dodatnu glavobolju. Prvo, sreća je da je bomba bila izmišljena. Takođe, sreća je da su pripadnici MUP-a Srbije reagovali munjevito i sve provere obavili u veoma kratkom roku. Međutim, mi obični smrtnici još i kupoholičari pokazali smo koliko smo nespremni za te neželjene vanredne situacije. Teško je zadržati razum i smirenost kada vas sa razglasa u zatvorenom prostoru obaveštavaju iz uprave tržnog centra da ga hitno napustite zbog tehničkih problema. Ma, da. Kako da ne, tehnički problem je za njih to što će da me pukne geler odnekle, pa sam smiren i staložen. Stampedo koji se desio tog trenutka donekle je bio očekivan, pa i razumljiv ali kasnije reakcije evakuisanih kupaca tokom traženja bombe bile su više nego sulude. Okupljeni oko zgrade tržnog centra skoro pa nestrpljivo su zapitkivali obezbeđenje kad će se sve to završiti da nastave sa kupovinom. Majko Srbijo, ako boga znaš, napravi hitno neki bilten, brošuru, uputstvo, šta god koje ćemo morati da naučimo napamet u slučaju takvih situacija. Na stranu što su bili ugroženi životi specijalaca, ali ljudi moraju to da traže, to im je posao, ali šta će desetine okupljenih kupaca kod ulaza zgrade koja svakog trenutka može da ode u vazduh. Mora Srbin da nabije svoj nos i lično obavi uviđaj, bio stručan ili ne, šta god da je u pitanju, saobraćajni udes, požar, poplava, svađa u porodici… to nam je zapisano u genima. E, zato nam treba hitna akcija države na bezbednosnom opismenjavanju. Da ne bude posle, nisam znao majke mi, niko mi nije rekao…

Dobro jutro!

Advertisements
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Puna su nam usta brige za svetlu budućnost dok, obično kukamo na mlade da nisu ambiciozni, uporni, kako ih ništa ne zanima i kako od njih vajde nema. Tačno je da se mnogo mladih ljudi otisnulo u svet, takođe mnogo ih je ostalo ovde i čeka posao. Šta mogu da očekuju osim ugovora na određeno vreme dok ispijajući piće u nekom kafiću panično pregledaju oglase na internetu? Naročito, ako je u pitanju rad za neko javno preduzeće. Firme za lizing radne snage, ili moderne berze rada, sasvim lepo žive od iznajmljivanja radnika na mesec, tri ili šest, i to državnim firmama koje te iste radnike, iako preko potrebne neće da zaposle za stalno jer je i dalje na snazi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. E, sad, tu je najlakše okriviti Uredbu pa i Vladu, ali uredbe nije bilo početkom prošle decenije kada su ove agencije za iznajmljivanje radnika doživele ekspanziju u Srbiji. Neki ljudi zaposleni preko tih firmi u javnim preduzećima, nakupili su skoro pa dvadeset godina staža. I zašto sve ovo pričam, kad postoje mladi ljudi koji dobijaju posao u državnoj službi. Primer je ćerka nekadašnjeg premijera Srbije koja je kako mediji javljaju počela da radi za Vladu Srbije, (ali ne i da ostvaruje zaradu, to znači moguće je da volontira) pa je eto to prvi znak ohrabrenja da za sve ostale ima nade da posle odličnih rezultata tokom školovanja dobiju odmah i uposlenje. Možda ne baš plaćeno, ali nikad se ne zna kakvu dragocenu praksu mogu da steknu. Ne znači da će ova devojka koja već za svoje mlade godine ima veoma bogatu biografiju uspeti da postigne baš sve ambicije na polju socijalne sfere za koje je zainteresovana, ali neka se zna da je to jedna od naših zdravih jabuka koja je zahvaljujući radu i znanju, a ne samo tome što ima poznate roditelje ušla u kolo iz kojeg će je ili izbaciti da stoji sa strane, ili … da ne nagađamo i limitiramo uspon ove devojke. Mudrost, pamet, pa i lepota, dobro će doći Srbiji u danima koji stižu naročito u savladavanju prepreka na putu ka boljem životu, Evropi, Rusiji, Kini, kome god, Ako je ovo prva lasta, onda je proleće i Vaskrs Srbije vrlo, vrlo blizu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Dobrih ljudi ima na svim stranama sveta, važno je samo izabrati jednu. O biranju strane bi mogli da govorimo, ali ne i o izboru onih koji bi nekada u datom momentu mogli da nam pomognu. Jedna moja koleginica imala je problem sa detetom koje se povredilo na treningu. Koleno je i posle fiksiranja longetom ličilo na krofnu danima. Ništa nije pomoglo, ni smireno lekarsko ubeđivanje da je to sve normalno, ni bapski lekovi u vidu obloga od krilca mađarske kvočke ili možda repa od grčkog pevca. Prošlo je nekoliko sedmica, i došlo je do toga da je pregled skenerom bio preko potreban i hitan. Naravno, u našim uslovima, to znači dugo čekanje i nerviranje, a onda se ta koleginica baš u trolejbusu broj 41 setila da bi mogla da pozove brata koji je neki važan faktor blizu Vlade Srbije. U punoj troli mu je telefonom objasnila šta se dešava u vezi sa njegovim sestrićem, i da kako zna, podigne sve živo i zakaže pregled. Ako nikako drugačije, neka nađe koga zna da interveniše. Čovek, iako iskreno zabrinut, nije mogao odmah da se seti ko bi mogao da pomogne. Pomalo ljutito, moja koleginica je završila razgovor, bespomoćna i bez ideje šta dalje. E, sad, tu se dešava obrt koji samo život može da načini. Silazeći iz trolejbusa, za njom je krenula starija žena koja joj se obratila: Gospodjo, ja sam ta i ta, penzionisala sam se kao čistačica pre tri meseca na klinici toj i toj, ja poznajem doktora tog i tog, sad ću da vam zakažem pregled, samo mi recite ime deteta. Treba li da kažem da je pregled zakazan odmah, da je dete otišlo i dobilo svu potrebnu pomoć, čak i uput za operaciju koja će čim pre biti obavljena. Kako kaže moja koleginica, toliko joj je ova žena učinila, da ona sada ne može od šoka čak ni da se seti njenog lika. Razumljivo, dobrih ljudi u lošim trenucima ima, oni su dragulji koje nam neko od gore šalje da istrpimo sve izazove koje nam je postavio. Samo, sve bi bilo još lepše, da nam je sistem zakazivanja pregleda i snimanja ipak zasnovan na temeljima koje ne drže džogeri dobrih penzionisanih čistačica.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. decembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Svaki čovek je ostrvo ako hoće to da bude

Zamislite da ste se ovog jutra probudili uz zrake sunca koji se do vašeg udobnog kreveta protežu kroz veliki prozor sa beskonačnim pogledom na drveće, planine i okean. Promeškoljite se i osmehnete voljenoj osobi i pribijete se još bliže, dok slušate šum talasa, zvonki cvrkut tropskih ptica i smeh sa plaže. Ni traga saobraćaju, komšijama, petardama, nema ni zvuka užurbanih koraka koji se lome po betonu. Dan je potpuno vaš da uradite s njim šta poželite. Tačnije, šta god može da se radi na jednom karipskom ostrvu, sa bujnom i plodnom vegetacijom, podvodnim i kopnenim fascinantnim živim svetom, opremljenom strujom, vodovodom, kanalizacijom i Internetom.
San snova, ili „A šta ću tamo da radim, ovde mi je SVE“?
„Sve“ je ovde – godišnja doba, godišnji izbori, čak i gotovo iste cene nekretnina kao na Karibima, ali ovde je stan, nije trosobna koliba. Imamo zatim i velike tržne centre, male parkove, fontane i zoološke vrtove, imamo pametne zgrade i „smrdljive“ takođe, a tu su i čitavi takvi gradovi. Imamo, razume se, i bogatu i slojevitu kulturno-umetničku scenu, lepe su to zgrade i nekako smo navikli na njih.
Karibe spominjem jer sam gledala nekoliko epizoda TV serijala gde su pojedinci, parovi ili porodice u potrazi za idealnom kućom na predivnim ostrvima. Sve rajsko, mir, uživanje, priroda i vraćanje u nju. I dođu tako oni, uglavnom iz SAD, uđu u kuhinju i kreće kuknjava: Nema granitnih ploča, ovo plavo je baš tako devedesete, jao, ovo je premala spavaća soba, uzećemo možda malo od terase da je povećamo… samo jedan umivaonik za nas dvoje? A ne znam hoću li moći, nisam navikao/la…“. Što više gledam, više sagorim od nerviranja – kako je moguće da su ljudi tako beskompromisni? Ovi pojedinci sa par stotina hiljada evra budžeta žele sav komfor i modernu opremljenost kontinentalne porodične kuće odakle su pobegli, ili da im prednja strana stana ne bude u blizini lokalnog puta, gde prođe 50 automobila u sat vremena. Čoveče, živiš u retko neiskvarenom i miroljubivom delu planete, a tebe muči plava pločica u zastareloj kuhinji!
Mislim da u našem „svemu“ ima parčeta rajskog, i da smo mi kao ta kuća ili kuhinja koja nije baš po meri neiskusnih u krizama. To bi trebalo da svako na svetu može da kaže, bar većina, da imaju nešto tako lepo. Šta je to rajsko ovde, neću sama da nabrajam, jer svako ima svoje. Ali, ako znate odgovor na to pitanje, sigurna sam da biste znali šta da radite i na pustom ostrvu. Ili, koga da obradujete takvim putovanjem.
Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Imam prijateljicu koja uprkos godinama, a nakupilo ih se skoro pedeset, ne odustaje od nekih lepih obaveza pred Novu godinu. Ostala je devojčica u duši, i svake godine uprkos protivljenju okoline pa i ukućana, pojedinih doduše, ona nabavlja nove ukrase, lampione, ukrasne trake, svećice, i prskalice. Ove godine je uspela da po akcijskim cenama nabavi mnogo toga blistavog i drečavog, između ostalog i jednog Deda Mraza. Lep, onako visočiji, ima bar 80 cm. Izrađen od kvalitetnih materijala, obučen po poslednjoj „dedamrazovskoj“ modi, zauzeo je svoje mesto u njenom životu. Naravno, postavljen je sa još jednim koji je zaostao iz prošle godine i koji je malo niži, tik uz jelku koja tek treba da se okiti. E, tu je sad problem. Kićenje jelke. Kako da se odbrani od naleta adrenalina da je okiti savršeno, lepše i drugačije nego prethodne godine? Postoje crveni, beli, pa onda raznobojni ukrasi od najrazličitijih materijala. Treba pogoditi pravi model kićenja da ne bude kič, a opet da šljašti, da može da se okači na mreže i naravno time hvališe. Jelka je naravno veštačka, jer prirodne nikada nisu bile prihvatljive, ova moja prijateljica ipak živi u zgradi na šestom spratu i nema gde da je kasnije zasadi. Ponekad se desi da je okolina čudno gleda dok oduševljeno priča o kićenju jelke. Komentari tipa: Nisi normalna, šta će ti to, ko još kiti jelku i slično, ne guše onu večitu devojčicu u duši koja pamti neka bezbrižnija vremena i pred Novu godinu procveta u najsjajnijim tonovima. Ona je uporna da oplemeni svoje biće radostima uprkos svima i svemu što je okružuje. Neka je samo šareno, neka donese radost, i neka duh drži mladim za sva vremena. Novogodišnja euforija je u toku. Ili se skloni, ili se pokloni.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Zamislite samo šta se to u obilju događaja dešava u Beogradu ovih dana. Domaće životinje na kolovozu! Užas, katastrofa. Tako je javnosti predstavljena ova doduše neobična pojava u vreme kad smo zaboravili ko smo i odakle smo stigli u Beograd. Svinje, ovce, konji ali i magarci i koze samo su neke od životinja koje smo još zimus viđali na Konjarniku. U Borči je bilo i strašnih divljih zveri, da ne kažem svinja. Nije nam bio problem što ih građani viđaju u blizini okretnice tramvaja ili autobusa. Zašto je to danas slučaj, samo se pitam. Početno oduševljenje urbanih posmatrača je nestalo onog trenutka kada je stiglo proleće, pa onda leto a znate kako to ide sa porastom dnevne temperature. Životinje i ne biraju šta jedu, a ni gde će da obave svoje potrebe, pa je to nenaviknutim nosićima zasmetalo. Desilo se i da je konj i to potkovan, izletao pred automobile u pokretu pa je i to bila prilika da se neki vozači preznoje i smrznu u isto vreme. Reagovali su nadležni brojnim upozorenjima da se domaće životinje zbrinu adekvatno i čuvaju daleko od naselja. Međutim, od toga nije bilo koristi jer su se krave, svinje, konji i magarci ponovo prošetali štraftom. Baš pre neki dan koza i konj mirno su prešli Ustaničku ulicu, malo je falilo da pogode pešački prelaz i pređu na crveno. Pa, što bi rekli neki Beograđani, kakvi se sve konji i koze šetaju našim pistama, i paradiraju ekranima, ovi pravi, domaći primerci, pojave se i prošetaju kao gospoda. Imaju meru, pa ih viđamo tek povremeno. Možda samo tako i na taj način šalju svima nama poruku da dobro razmislimo da li smo zaboravili ko smo u stvari i kakva nam je suština. Mnogo je ova pojava uzburkala deo javnosti, ne znam samo kako ćemo sad da je smirimo. Možda, kolektivnom posetom nekom poljoprivrednom gazdinstvu u akciji pod nazivom „Selu u pohode“. Da se malo podsetimo i priviknemo.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. decembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Nacrtaj, pa sudi

Da li se sećate sa koliko godina ste prvi put posetili neku izložbu, muzej, videli predstavu koja nije za decu, ili koji je bio vaš prvi koncert (a da nije Bajone)?

Koliko me sećanja iz detinjstva služe, jedna od prvih „ozbiljnih predstava“ koje sam gledala bila je „Kate kapuralica“, crnohumorna priča o porodici koja se na čudne, smešne i jezive načine svađa i miri. Bila sam predškolskog uzrasta i na pauzi sam, pod utiskom prvog čina, prilično glasno pitala roditelje: „ A je l’ da da se mi ne svađamo tako kao oni?“. Srećom, prošla sam uz smejanje porodice i ljudi u blizini koji su to i čuli.

Prvi film u kom je bilo scena „ljubavnog zanosa“ takođe sam po prvi put gledala u sličnom uzrastu, ali zaista ne mislim da su moji roditelji igde tu pogrešili. Vulgarnost sama po sebi sada je potpuno izdvojena i smeštena u rijaliti programe i tabloide, koji nisu zabranjeni. Ipak, izgleda da u onome što definišemo kao umetnost, golotinja u Srbiji nema mesta.

Otvaranje izložbe „Autoportretisanje – Maske su pale“ Tijane Grujić koje je trebalo da bude održano 26. novembra u Klubu Narodnog pozorišta u Beogradu, otkazano je u poslednjem trenutku uz obrazloženje da „slike sadrže eksplicitne erotske sadržaje“. Gosti su pozvani, slike okačene i sve je bilo spremno, unapred dogovoreno, uprava Kluba NP upoznata sa sadržajem, da bi dan pre najavljenog otvaranja, sve palo u vodu. Kako se navodi u najavi izložbe, namera Tijane Grujić je bila da ovom postavkom u Beogradu „zaokruži uspešan ciklus svojih izložbi koje su održane u Njujorku, Parizu i Kanu, gde je između ostalih, slike Tijane Grujić izlagala na svojoj izložbi i Marina Pikaso, unuka slavnog Pabla Pikasa“. Organizatori izložbe ističu da ne treba tražiti krivca za otkazivanje, ni u autoru, ni u vlasniku prostora već je to bila molba gostiju Kluba Narodnog pozorišta. – Posetioci koji dolaze u Klub Narodnog pozorišta dovode i svoju decu ovde tokom čitavog dana, a ova izložba je samo za punoletne tako da smo morali da je otkažemo ne dovodeći u pitanje kvalitet radova – objašnjavaju organizatori izložbe. Inače, Klub Narodnog pozorišta se nalazi u zgradi nacionalnog teatra, ali je to iznajmljen prostor i nema veze sa Narodnim pozorištem.

Ovakvo uplitanje morala u umetnost nije premijerno ni u svetu ni kod nas. Zar treba ponavljati da je provokacija i teranje na promišljanje, reakciju, prijatnost i neprijatnost, sastavni deo i književnosti, slikarstva, muzike…? Lažni moral se ogleda u komentaru posetioca moderne umetnosti izložbi slika koje nisu po njegovom ukusu. Mnogi će reći: pih, to sam i ja mogao da nacrtam!

Odgovor koji će uvek biti prikladan: Da, ali niste nacrtali!

Možda je ovaj stav i odraz mog nemoralnog odrastanja uz „Majstora i Margaritu“, predstave Somborskog pozorišta i mnoštvo filmova i serija koje izazivaju padanje u nesvest od nemorala. Ako ne umete detetu s kojim uđete u Klub Narodnog pozorišta da objasnite umetnički izraz, možda ni za vas to nije pravo mesto.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

„Nekad je život strašniji od horor filma, ali je nekad lepši i od najlepše melodije.“ Ovo nisam ja izmislio ali mi se mnogo dopalo. Recimo, da sam pre za onaj deo gde je život lepši od najlepše melodije, ako takva zaista postoji i jedina je na planeti. Upravo to, biti jedan, jedinstven na planeti – čini se teškim kao olovo, a opet, u srpskim uslovima, predstavlja mogućnost koja nije nemoguća. Ako hoćete da budete popularni, uđite u rijaliti. Ako hoćete da svoj ugled gradite godinama, onda upišite fakultet. Instant slavu a uz nju i pare, doživeće i autori instalacija koje ističu borbu protiv nepravde, nasilja, cenzure ili nečeg desetog. Po mom sudu, jedinstveni su ljudi oni koji svojim delima izazivaju motiv kod drugih ljudi da postanu bolji. Nedavno sam upoznao Gorana Nikolića iz Kragujevca. Ginisov rekorder, pretrčao je zbog ljudi sa invaliditetom 55 maratona za 55 dana, o tome je snimljen i film čija je svetska premijera održana nedavno, u Kinoteci. Publika je nakon projekcije filma, aplaudirala deset minuta. A on, naš Ginisovac, maratonac i sportista, stajao je skromno i bez trunke trijumfa u očima jer on i da hoće taj trijumf njima ne može da izrazi. Nikada ga jasno nije video ni u očima drugih ljudi. Sa samo pet procenata vidnog polja, Goran, rođen sa greškom u oku, nama „videćima“ otvorio je zdrave oči i ostavio nas u čudu o kojem će se dugo pripovedati. Goran Nikolić, paraolimpijac i junak našeg vremena, odlučio je još pre trideset godina da njegova životna priča bude bajka koju i danas priča desetinama onih koji nemoćno čekaju na njega da potrči za njihova invalidska kolica i opremu. Neka svaki Goranov korak bude lak, a motiv i dalje jak toliko da i u nama pobudi želju da ostvarimo makar i skromne podvige.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. decembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Da li ste nekada razmišljali o tome kako možete biti od koristi drugim ljudima? Onako, bez koristi. Jednostavno, odlučite da nekom neznancu olakšate život. Taj neko čak ne mora da bude prvi komšija, kolega, rođak ili prijatelj čak ni sunarodnik. Čuo sam priču da je mladić stajao kraj trafike i čekao da se pojavi neko ko ima mobilni telefon. Nije trebalo mnogo vremena i pojavio se jedan fini gospodin od svojih sedamdesetak leta. Mladić mu je prišao, pristojnim glasom zamolio da mu plati parking. Navodno, žuri, i nema vremena da vadi svoju SIM karticu iz telefona i ubacuje takozvanu „srpsku“ pa ako nije problem… Čikica je prepoznao prekodrinski akcenat i odmah pružio svoj telefon izvinjavajući se što on to ne zna da uradi jer nije poneo naočare a i nije koristio parking usluge poodavno. Mladić je poslao poruku, vratio telefon i pokušao da dekici ugura 20 konvertibilnih maraka u džep sakoa. E, tu se dekica naljutio, pa vratio pare i oštrim tonom naredio mladiću da ni slučajno neće da dozvoli da se pročuje loš glas o Beograđanima, lošim domaćinima. Mladiću je bilo malo nelagodno ali se ipak udaljio bez mnogo rasprave. E, sad, znam sto posto da je ovo istina: Mladić je nekako došao do adrese čikice. Na vrata njegovog stana stigao je kurir koji je uručio veliki buket cveća i bocu skupog vina. Šta reći na ovako lep gest mladića? Možda bi bilo lepo da ovu priču čuje Arno Gujon, veliki prijatelj našeg naroda, Francuza oženjenog Srpkinjom koji je nedavno doživeo veliku neprijatnost u jednom televizijskom gostovanju. Iako je mnogo toga uradio za naš narod, njegov humanitarni rad je doveden u sumnju a sve pod plaštom takozvanog nezavisnog izveštavanja javnosti. Jedino što su zaboravili kreatori ovog guranja u kal čoveka koji je čist kao suza jeste to što većina nas vrlo dobro zna ko je Arno, a i koliko nam je u najvećem broju slučajeva novinarstvo nezavisno. Što bi prost narod rekao, nezavisno da od njega baš ništa ne zavisi. Ponajmanje ugled jedog velikog, humanog čoveka. Izvini, Arno, ako možeš. Dobro jutro!

Objavljeno pod Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. decembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Laptopovska reklamna

Koja je reklama najprisutnija u Beogradu? I tu mislim na onu koja se može videti golim okom dok šetate ulicama – ma u kom delu grada da se nalazite? Vi sad razmišljate i mislite da znate odgovor – to je neki popularan brend kafe, oglasi lanca prodavnica… Na žalost, niste u pravu. Najviše reklama u gradu ima čovek… ili više njih, koji otkupljuju laptop kompjutere! Kada vam čovek to kaže, najverovatnije ćete se setiti – nema gotovo niti jedne autobuske stanice gde nema ovog oglasa. Ali, naći ćete ga i na banderama, žardinjerama i svim drugim mogućim i nemogućim mestima.

Poneki oglas A4 formata je iscepan, no većina je i dalje čvrsto izlepljena širokim prozirnim selotejpom i odoleva zubu vremena i atomosferskih (ne)prilika.

Prosto fascinantna upornost. Ne znam baš da li se isplaćuje, ali ako na internetu postoji konkurencija u oglašavanju, na „terenu“ je totalno oduvana ovakvim pristupom. Interesantno je da nadležnima to ne smeta – ne vidim da se do sada promenio broj telefona „oglašivača“, što znači da lepljenje ovog ručno pravljenog plakata na mestima gde je čak izričito zabranjeno „lepljenje oglasih sadržaja“ -kao što su autobuske stanice, nije doveo ni do kakve akcije nadležnih na njenom sprečavanju.

Kad pogledata, to je svakako jeftinijie reklamiranje od oglasa na radiju ili televiziji, kao i štampi. No, pre svega, vidljivo je non-stop. Džaba vam interenet gde ljudi traže sadržaj koji njih zanima, nametanje informacije je na ovaj način najuspešnije. S obzirom da ovakvo reklamiranje traje već više od godinu dana – moglo bi se reći i da je sigurno uspešno. Čim traje i dalje. Dokle će to tako da ide, kada će konkurencija da krene da „prelepljuje“, to ćemo oktriti u nekoj budućnosti. Za sada, ako imate laptop na prodaju, ne morate mnogo da razmišljate „gde beše videh onaj oglas“. Izađite na ulicu, bacite pogled na obližnju banderu ili autobusku stanicu – po svemu sudeći ćete dobiti odgovor.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. novembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Gde vam je udarnička značka?

Prekjuče je u Zemunu ozvaničen početak radova na modernizaciji pruge Beograd-Budimpešta, počevši od deonice od Beograd – Stara Pazova. Radove će naredne tri godine izvoditi kineske kompanije, a za to je Srbija uzela kredit od kineske Export-import banke u vrednosti od nepunih 300 miliona dolara. Kada će biti gotova cela brza pruga – ne zna se tačno. U vladi nemaju konkretan odgovor kada će cela deonica biti završena, jer Mađarska tek treba da raspiše tender za gradnju svojih 166km i sredi papirologiju. Srpska strana će svoj deo u narednih tri do 4 godine uraditi svoj deo, dug 184 kilometara.

Prugu od prestonice do Stare Pazove modernizuju radnici kineskih kompanija i tvrde da će četiri koloseka uraditi u roku. Za 36 meseci će u bar tih 35 kilometara vozovi moći da idu i 200 na sat. Prekjuče je taj početak radova veoma svečano obeležen u Zemunu, toliko svečano, da sam čula nekoliko ljudi da vest od usta do usta prenosi sa: “E krenuo voz do Budimpešte, super!”. Gradnja pruge Beograd-Bar, duge 476 kilometara uz rad 11 preduzeća i Omladinske radne brigade, trajala je 25 godina, od 1951. do 1976. godine. Dakle, nešto manje od 20 kilometara godišnje. Pobednici na tenderu, kineske kompanije, zapravo će modernizovanu prugu uz dostupnu mehanizaciju graditi gotovo upola sporije.

Još malo matematike, ali relaksiranije: ako bismo postavili voz na kolosek prve završene deonice za tri godine, i išli ka Budimpešti prosečnom brzinom domaćih vozova, stigli bismo do granice na vreme da čujemo lepe vesti o početku radova i sa druge strane žičane bezbednosne ograde. Nema veze, putovanje vozom je jedno od najlepših, najudobnijih i, ako ste u dobrom društvu, najzabavnijih. A i u kupee stane još više mađarskog trapista, salame i čokolada.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. novembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Dan Republike vs. Čarli Čaplin 

Danas je Dan Republike. Nekada jedan od najpopularnijih praznika u SFRJ, a sada… Pa, svakako praznik kojeg se mnogi sećaju – daleko više nego, recimo, 4. i 7. jula. Možda svoju popularnost Dan Republike duguje i sasvim slučajnim povezivanjem sa svinjokoljem.

No, pitanje je koliko će dugo on da opstane. Svakako, bar dok bude onih koji su ga proslavljali. Interesantno je to kako će sve, pre ili kasnije, da izbledi i postane deo zaborava. Čak, iako mislimo da se to neće desiti.

Na primer – svake godine jedan profesor na Beogradskom univerzitetu svojim novim studentima daje seriju pitanja koja će mu poslužiti da malo bolje stekne utisak ko mu dolazi na predavanja i kako da, eventualno, ono što bude radio prilagodi studentima. Jedno od pitanja je i – ko je Čarli Čaplin? Možda vama ovo zvuči kao bespotrebno pitanje jer sigurno svako zna ko je simpatična filmska skitnica! E, pa, varate se. Pre dve godine, po prvi put niti jedan od studenata nije znao ko je Čarli. Objašnjenje zašto je to tako ostavljamo za drugi put. Ali, to je nešto što čeka i 29. novembar – Dan republike.

Doduše, ostaće on zapamćen, ako ništa drugo, u jednoj pesmi „Zabranjenog pušenja“. Sem ako i ona ne postane jednog dana „zaboravljena“.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. novembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

CRTICA POD LUPOM

Nema baš mnogo spomenika u našoj zemlji, a najviše se hvalimo upravo onim starijim, podignutim u neka druga vremena u kojima se čovek više radovao lepom nego danas. Jedan od takvih je i spomenik Josifu Pančiću u Studentskom parku u Beogradu. Skladan i privlačan oku, odolevao je vremenu još od 1897, ali se skoro na njemu desila promena. I nije nabolje. U desnoj ruci ostala je samo drška lupe kojom se služio u svom radu pa je, uz knjige, predstavljene na postamentu zajedno sa stablom omorike i grančicama, i ona bila deo celine.

Kome smeta lupa u ruci Josifa Pančića?

Da li je lupa nekome „zatrebala“? Šta bi bilo da je tom nekom bila potrebna, ne daj Bože, noga ili ruka? Možda bi se taj dovitljiv čovek setio da ih pretesteriše i ponese. Zasad nije tako, mada skrnavljenje spomenika ni u drugim zemljama nije strano. Ali mi smo važili za pošten svet, preciznije rečeno, svet koji je manje briga za spomenike. No, izgleda da se u nama mnogo toga promenilo. Da li su vremena kriva za sve ovo ili su promene, u stvari, u nama?

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. novembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Crni petak zanovetak

Da je došlo praznično vreme, najčešće me prvi podsete supermarketi. Napadaju čokoladnim zečevima, ukrasnim pilićima za vaskršnju trpezu, veštačkom travom, plastičnim jajima, takođe za ukras, kesama za vino sa svecima, veštačkim snegom, šljokicama, lošim bombonjerama na sniženju. Znači, krenulo je! – pomislićemo u sebi i preračunavati se kako sve što mislimo da treba spakujemo u skromni budžet. Riba za božićni post već je bar duplo poskupela, ali trgovci su sniženjima dopustili kupcima da se „omrse“ proteklih dana.

Za Crni petak čula sam kada sam pogledala snimak na Internetu u kom stampedo histeričnih Amerikanaca još pre zore nabijeni adrenalinom vršljaju po prodavnicama, otimaju se oko miksera, džempera, kamere, šatora, štapova za pecanje, šta god da je tu ispred nosa i sniženo i do 80%. Kultura u kojoj se sokovi za decu kupuju u balonima, čokoladice na kilogram a i sve ostalo od hrane, automobila, kuća, hipoteka i redova kod kardiologa je velikih dimenzija, odavno se udaljila od smisla Dana zahvalnosti. Čak i njegova prvobitna verzija je polutačna, kao, hvaljena harmonija među urođenicima i doseljenicima išla je glatko – kao metak ili sečivo sekire. Doduše, tako je i sa mnogim svetkovinama širom sveta i mnogih kultura. Deda Mraz je promoter najpopularnije kompanije „crnog soka“, ali deca mu i dalje pišu šta žele da im se kupi za Božić.

Crni petak, dan najvećih sniženja, jutro posle Dana zahvalnosti, stigao je i u Srbiju. Sniženja, kao i obično, manja nego igde drugde, ali dovoljna da ljudi izađu i kupuju, kupuju, kupuju. Nisam protiv razumne kulture cenjkanja za robu i omogućavanja da se pristupačnijim cenama magacin isprazni za novu sezonu. Međutim, ako se uz svako praznovanje, koje se bavi dušom, veže kupovina koja se bavi fasadom, šta će prevladati? Legitimitet običajima dajemo prihvatanjem svih radnji koje se vezuju za njega. Mitologija današnjeg doba biće za 300 godina osnov za neke nove svetkovine. „U jesen 2017. godine, skupiše se ljudi oko metalnog montažnog božanstva visokog 15 metara, koje je golobradim ljudima dao sniženje 30 do 50%, a oni uzviknuše „Slava Merkatoru, bogu trgovine!“ i uđoše u svete odaje sa tkaninom čak iz dalekog Bangladeša i Vijetnama, svetih zemalja takođe. Neki nastaviše i u domu svome da slave Merkatora, slažući jedinice i nule u portabl crkvi i davajući skromne priloge svojom članskom karticom. Oni bez stila čudom se izlečiše, i u miru, harmoniji i slozi, zauvek kupovaše“. Amin!

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. novembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

„Uzo deda svog unuka,
Metno ga na krilo,
Pa uz gusle pevao mu
Što je negda bilo.“

Da, tako počinje čuvena pesmica čika Jove Zmaja. Slušali smo je kao mali, pa je onda prenosili deci, s kolena na koleno. Međutim, uz svo dužno poštovanje čika Jovi Zmaju, moraće ona da se menja. Da. Možete da budete u neverici koliko god hoćete, ali pesmica će morati da se prilagodi modernom vremenu i aktuelnom trenutku. Moraće da počinje rečima: „Uzo deda svoju unuku…“

Ako mislite da je problem u rodnoj ravnopravnosti – grdno se varate. Nije to slučaj. Već zbog vesti koja je ovih dana mnoge zaprepastila – biće zaplenjena imovina jednom deki zato što nema para da plati 77.000 dinara za telefonski račun kojeg je napravila njegova unuka, a koja je prijavljena na dekinoj adresi. Verovali vi ili ne, isti slučaj može da vas zadesi ako imate podstanara koji napravi dug, a prijavljen je na vašoj adresi. Po ovako nečemu smo jedinstveni u Evropi, pa se očekuje da će prvi ovakvi slučajevi doći i na Evropski sud pravde, što znači da se naša država neće baš najlepše provesti zbog ovakvog suludog zakona.

U međuvremenu, pesmica „Deda i unik“ će morati da se modernizuje i da zvuči ovako:

„Uzo deda svoju unuku,
metno je na krilo,
Oduzeo joj mobilni
Ko da ga nikad nije bilo!“

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. novembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

Muzej uspomena sa crticom

Ovaj grad ima mnogo lica, koja pokazuje na više načina. Hvali se, u poslednje vreme prilično glasno, svojim bulevarima, pešačkim zonama, šetalištima duž reka, a mi, zaneti tim hvalospevima, zaboravljamo na nemar i nebrigu za ulice u kojima stanujemo, za parkinge, igrališta, pa i zelene površine. Lepota nas više iznenađuje nego što je smatramo normalnom. Tako više ni ne tražimo svoj udeo u tome, a ni svoju odgovornost.

Ali, ko bi rekao da naš grad, takav kakav jeste, ume da pokaže romantično lice i to pred svima. Evo jednog slučaja: u Hilandarskoj ulici, u neposrednoj blizini Radio Beograda, već nekoliko godina postoji specifičan muzej na otvorenom. Ko i kada ga je otvorio ne znam, tek jedan ispust duž zida zgrade iskorišćen je da se tu stavljaju predmeti preostali iz završenih ljubavnih veza. I taj koji je ostavio prvu zaboravljenu stvar ojađenog srca, bio je tako upečatljiv da je njegov nemi poziv odmah bio prihvaćen, pa su predmeti počeli da niču na ovom zidiću preko noći. Tu ima svega, bukvalno! Rasparenih cipela i čarapa, delova garderobe koje je neko u prevelikoj žurbi nije stigao da pokupi. Tu je i ambalaža od lekova, slatkiša, žvakaćih guma, pasta za zube, brijač, zatvarači od piva i drugih napitaka, cedulje sa porukama, igračke. Ponekad se nađu i cveće, knjige, novine, kutije sa cigaretama… S vremena na vreme, kada kolekcija prevrši meru, uklanja se da bi opet polako počela da raste.

Uvek me prolazak pored ove muzeološke zbirke podseti da, iako se s pravom ljutimo što pokazujemo nedovoljnu brigu jedni za druge, ipak nismo ljudi bez duše i srca.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. novembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Navika panika

Zamislite da se jednoga dana donese zakon koji izričito zabranjuje, recimo, pranje zuba desnom rukom. Recimo da je inicijativu u Skupštinu poslala neka grupa građana koja je našla vezu između bubuljica u pubertetu i opredeljene ruke držanja četkice.
Svako zakon, pravilo, običaj, pa i novina, osveženje i promena, donose sa sobom nužnost menjanja navika. Nekih se odričemo lakše, a nekih, možda i banalnih, bogami – teško.
Teškooo, teško kao pužu da pređe magistralu. Mada, može se reći i – teško kao pešacima kod kružnog toka na Slaviji, da ubede mozak i naviku da prelaz više nije na tom mestu na kom su naučili da je „oduvek“ bio.
Nije novost da stanovnici Beograda vole da se pomalo hvale kako su tamošnja pravila u saobraćaju jedino moguća ako su kaubojska. Tako ovih dana viđamo opuštene i vesele ljude koji, vidno oduševljeni izgledom renesansnog kružnog toka, blenu i blenu, i po navici i inerciji, lagano prelaze put na mestu gde je nekada bio pešački prelaz, ali sada ga, isto vidno – nema. I to na 4 mesta oko Slavije. Duh saobraćajca koji pomalo živi u svim Beograđanima, sa samopouzdanjem dostojnim poštovanja, vodi naše pešake na drugu stranu. A vozači, šta će, poštuje se valjda neki red i tradicija! Stanu, prekrste se, sačekaju, odu.
Nije ova tradicionalna strana naših sposobnosti da spoljašnje simbole pounutrimo i poštujemo i kad nisu vidljivi, bila samo u Beogradu. Setimo se i domaćina iz Užica, koji je i slepo mogao to tu skretanje da prođe, koliko puta ga je samo prošao, nego, oni namestili da ide u krug! I odjednom nije više skretanje, nego rulet! Tako se prenosi tradicija i kultura, da ne kažem identitet zajednice; ponavljanjem naučenih radnji i kada za njima, ama baš uopšte, nema potrebe.
Mislim da je jasno onda kako se bilo koje naše rđavo ponašanje ustaljuje. Odobravanje, navika, teško menjanje, i na kraju prihvatanje. Uz ovo svitanje, možda ćete zube oprati desnom rukom jedan od poslednjih puta. Ne navikavajte se ni na šta, jer pola pravila, pola stavova, pola zakona, i onako je doneto s pola mozga.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. novembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

ZANATSKA CRTICA

Verujem da vam je svima u skorije vreme dolazio neki majstor. Hteli to ili ne, stvari se u kući kvare pa neki od predstavnika zanatlija dolazi i popravlja šta treba. Neki odgušuju cevi, drugi kreče, treći farbaju stolariju ili postavljaju roletne. Ima i onih koji su „višestruki“ pa popravljaju sve, ili barem tako obećavaju. Poslednjih godina najčešće se „krpi“ i popravlja, ređe nešto novo postavlja ili ugrađuje, tek ako mora. Tako, otvaramo novčanik i plaćamo pomenute veštine. Ali ima i majstora koji se bave drugačijim zanatima. Od onih koji popravljaju satove i slične male mehanizme, preko žena koje stvaraju nakit, odeću, šešire, pa do predmeta od keramike, kućne hemije i slično. I vidimo da je sve to lepo i korisno. A da li je danas svaki zanat zlatan?

Poslednjih godina u Srbiji, ako je išta počelo da se razvija jesu mali biznisi, najčešće manufakture. Mnogi koje poznajem bave se prilično dobro ovim poslom, najčešće porodično ili esnafski. Tako, sve češće nailazimo na prodavnice domaćeg sladoleda, kozmetike, keramike, pekare, prodavnice nakita ali i veoma zanimljive odeće domaćih dizajnera. No, može li se čovek od toga izdržavati? Izgleda da tek grubi radovi omogućuju čoveku da dobro zaradi. Od ovih maločas pomenutih, retko šta ima dobru prođu. Na malom sajmu ručno pravljenih predmeta, ovog vikenda, bilo je toplo i veselo. Prijatno za oči i primamljivo. Ali, para se baš i nije zavrtela, reklo bi se po svemu. Tako ručni rad ostaje više u domenu hobija nego nečeg isplativog. Uvek se govorilo da je dobro kada ruke umeju da izrade nešto lepo, nesvakidašnje ili praktično, ali u današnje vreme za zanate stara poslovica ne važi.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. novembar – Crtica)

iše: Dejan GRUJIĆ

Kad sam samo pomenuo da javno progovorim o nečemu o čemu „priča ceo grad“ nisam ni mogao da predvidim šta će to da izazove među mojim drugarima. Odmah je krenulo telefonsko raspitivanje: „Je l‘ to nešto u vezi sa Vučićem? Da nije nešto u vezi sa ovim radovima na Slaviji?“ Aman, ljudi, nije to što mislite. Tema je ozbiljna a problem naglašen da ceo domaćinski Beograd koji drži do tradicije i ugleda raspreda samo o tome. Gledajte o čemu se tu radi. Prvo mi se rođena žena požalila da ga nema nigde i da ne zna gde će da ga nađe. A mnogo joj treba. Baš, baš mnogo. Samo on i nijedan drugi. Onda me je pitala da li sam ga ja možda negde video, pa sam slučajno zaboravio da joj kažem ili pokažem. Onda sam je pogledao belo, a ona je pozvala najbolju drugaricu koju je pitala da li ona ume da iz cuga prepozna pravog? Drugarica je objasnila da ona ne bira jer je njoj potpuno svejedno, samo neka bude veliki toliko da može fino da se smota ili savije. Važno je da može da je lak za obrađivanje i da se brzo priprema. Onda se javila starija sestra najbolje drugarice i saopštila da je njoj tetka iz Futoga poslala slike onog pravog. Žena iskusna, zna odlično kako taj izgleda. Ima ga navodno veoma retko jer on predstavlja dragocenost Srbije u jesen. Futoški kupus. Navodno, ima mnogo prevare na našim pijacama u vezi sa njim a u pitanju je najbolji kupus na svetu, takozvani beli, koji je prođu našao i na svetskom tržištu. Nemojte ništa da se čudite, stigao je i do Australije. Lak je za kiseljenje, svima uspeva iz prve, fino se mota u sarme, mada je podvarak sa vojvođanskom sapunjarom, projom i ljutom papričicom iz teglice posebna kulinarska perverzija. Pa, dobro gde ima Futoškog kupusa u Beogradu? O tome svi pričaju, a niko ne zna ni da ga prepozna a kamoli pronađe. Dok o tome bruji grad, ja tražim vezu da dobijem onaj što mu je seme staro petstotina godina, kako kažu u knjigama, i što je gajen na zdravoj podlozi bez hemije i dodataka. Dok ga ne pronađem, obilaziću sa onom slikom iz Futoga naše tezge sa natpisom „Futoški“ i pokušavati da ga odokativnom metodom identifikujem.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ako ste se probudili u svom krevetu, pa još i stanu koji je lociran ma gde u Beogradu, to je siguran znak da ste dovoljno učinili za sebe, i sada možete da nastavite da spavate. I to, na oba uva! Beograd je grad u kome se živi i noću i danju. Radi se da bi se preživelo, a živi da bi se provodilo. Velika je želja onih koji bi da se nekako dokopaju Beograda, da to učine čim pre, jer život ide, a on neće da čeka. Velika je stvar imati tetku ili strica u Beogradu, naročito u mladim godinama kada se Nove godine čekaju sa velikim nestrpljenjem i pod zvezdama na otvorenom. Još ako su tetka ili stric u zrelim godinama, pa nemaju dece, eto prilike za šansu da se nekako dokopate glavnog grada. Inače, Beograd predstavlja i cilj za mnogo otrovnih strelica koje svaka na sebi nose na hiljade razloga za nezadovoljstvo onih koji živeći u unutrašnjosti Srbije smatraju da se sve odvaja za glavni grad, da se tu najviše ulaže i gradi. Nije to od juče, sećate se onog slogana „Trepča radi, Beograd se gradi“. Čuo sam da u Beogradu više ne žive Beograđani, jer su oni pravi otišli u inostranstvo ustupajući mesto izbeglicama, sezoncima ili svršenim studentima koji ovde prave karijeru ili grade stambene zgrade prljajući grad otpadom svake vrste koji su doneli sa sobom. Komentari da je neko morao da uspe u Beogradu jer kući nije imao gde da se vrati, sve ređe se čuju upravo zato što su takozvani „došljaci“ uneli u glavni grad i neke ideje zbog kojih je postao drugačiji, lepši i bogatiji. Posle svih gunđanja zbog radova na Slaviji, Ruzveltovoj, Brankovom mostu, nove kocke u Skadarliji, novogodišnje rasvete, ili ko zna šta nam sve neće pasti na pamet, moramo da priznamo jedno: Beograd jeste svetski grad, i centar Balkana. Osporavati njegov značaj, isto je kao da bacate prašinu u vis pa je gutate. Lepo je živeti u njemu, zauvek, iako jedva čekamo da stigne petak pa da lepo sa porodicom odemo kućama i tamo provedemo vikend, usput puneći gepeke automobila đakonijama iz zavičaja. U međuvremenu, već ćemo se nekako snaći u haosu koji izaziva ova urbana ali magično primamljiva džungla.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. novembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

No PASaran

Kaže se da porodicu ne biramo, te stoga više dođu kao neki nametnuti cimeri, odnosno mentori. Onda se za komšije može reći da su osobe blisko nama u vreme/prostor koordinatama, ali nikako i neko s kim smo uvek bliski. Ipak, s vremena na vreme čujemo ili pročitamo neku intrigantnu priču o komšijama koje se sude, rade o glavi jedni drugima, čine život težim da bi isterali „svoje“.
Na društvenim mrežama videla sam da jedna devojka zabrinuto traži pomoć drugara, jer joj u zgradi u kojoj živi, predsednik skupštine stanara preti izbacivanjem (?!) jer ima psa. Četvoromesečna kuca ne laje noću, ali je živahna, kao i svako štene. Zgrada nije u elitnom naselju koje kao posebna zajednica čistunskog života ima svoja striktna pravila glamuroznog ponašanja. Prosto, jedna obična zgrada u vojvođanskom gradu osrednje veličine, ali velikog licemerja, u ovom slučaju. „Prljave džukele“, kako ih neki zovu, imaju sopstvene odlike, ali se toliko dugo prilagođavao čoveku da je više do nas da li će to biti jedno dobro zajedništvo. Međutim, sebična vrsta kakva jesmo, naša kupljena površina na planeti, kroz koju ordiniraju miševi i bube, prekulturna je za „kera“. Podsećanja radi, Zakon o stanovanju i komunalnom redu dozvoljavaju prisustvo životinja na mnogim mestima gde su obično ljudi. Iako smo izmislili i logore za one koji nekontrolisano lutaju „našim“ ulicama, to prosto nije dovoljno. Iako zakon kaže – mogu dva, negde i tri ljubimca u stambenoj jedinici tj. stanu, nađe se ovakav pametnjaković koji je pandan komšije koji deci buši loptu. Ne znam čoveka, a već mi nije simpatičan. Znam da je predrasuda, ali naše namere su jezgro utiska koji ostavljate na druge.
Zamke poput onih: „volim sve životinje, ALI….“ i s druge strane „meni njegovo dete skače po glavi, pa ništa“, ne vode nigde. Mentalne prepreke i strah od drugačijeg nas koče da stvarno okrenemo novi list i ponudimo kompromis. Ti lepo vaspitaj psa da ne laje u hodniku zgrade, ja ću da naučim da delimo planetu s drugim bićima, jer, eto, svima nam odgovara klima. Takvo susedstvo stvara sve one lepe i plemenite priče koje završe u odeljku „zanimljivosti“. Mislim da još imam strpljenja za negovanje odnosa iz „zanimljivog“ u uobičajeno prijatno stanje. Nadam se i vi.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Da li ste usamljeni i jedva čekate da se nađete na trač partiji sa bliskim poznanicima? Ako je odgovor na ovo pitanje potrvrdan, onda ste tračara, sto posto. Učestvujući u ogovaranju, vi ste zapravo samotnjak koji bi da se zbliži sa osobom koja govori loše o nekom trećem i to po svaku cenu. Tо nisam ja izmislio, tako kažu psiholozi. Navodno, više od tri četvrtine naših međusobnih razgovora sa prijateljima čine tračevi. Ogovaranje nije strano muškarcima, predrasuda je da samo žene ogovaraju. Nedavno su novine objavile da je jedan naš bivši ogovarao jednog našeg sadašnjeg dok je to slušao treći ali, ćutke i bez komentara. Mudro je postupio, jer nikada se tu ne zna ko je u pravu. Pogotovu ako sva trojica plivaju mutnim političkim vodama. Zamislite samo muškarce koji razgovaraju posle nekog obavljenog posla. Tu se ne zna ko koga više zadeva i kako kvalifikuje naročito ako se zapodene priča o „lovačkim uspesima“. Sve se svodi na to da je neko nekome, nešto zbog nečega u nekakavim nepoznatim neprilikama rekao u četiri oka a onda su to saznali svi. Žene se hvataju za spoljašnji izgled, kilažu, šminku, garderobu, ljubavnike, šefove, mada su one ipak i dalje mala deca za muškarce. Postoji veoma mali broj onih koji ne vole da ogovaraju. Ili su skloni da se isključe iz društva gde se o odsutnima priča sve najgore, ili vešto menjaju temu i prebacuju loptu na neki drugi, bezbedan teren, možda „kakvo je vreme“ i „šta je uradio Partizan juče“. A u stvari, svi smo zabrinuti da bi baš mi mogli da budemo tema ogovaranja, pa iz tog urođenog straha od prvog mesta na tapetu, radije biramo da budemo uz one koji pokreću ne baš prijatne teme o drugima. Ako se već isključujemo ili to želimo da učinimo direktno, psiholozi preporučuju pitanje: „A zašto mi to pričaš“? To ostavlja u velikom problemu onoga ko ogovara jer mu se time jasno stavlja do znanja da ne želite da slušate a ni da učestvujete u ogovaranju. Zapamtite ovo pitanje, biće vam od koristi već na prvoj pauzi danas. Takvi smo mi, uz dva-tri srka kafe i koji dim od cigarete naći će se već neko na tapetu. Pazite samo da nije na vlasti. Raspričaće neko. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Kad se pomenu školarci, poslednjih dana se komentariše najčešće video produkcija snimatelja amatera sa kadrovima šamaranja, pesničenja, ili šutiranja. Kad se pomenu mladi, dakle studenti i svršeni srednjoškolci, mnogi će da pomenu pune kafiće, spavanje do popodneva, gubljenje vremena na internetu ili „hvatanje zjala“. Međutim, ako se pogleda unazad, roditelji današnjih mladih u Srbiji, u svoje vreme bili su uljuljkivani pričama o tome da je važno samo da završe školu i zaposle se i da nemaju razloga za brigu. Onda su došli ratovi, kriza, sankcije, borba za goli opstanak i dobili smo to što danas imamo. Danas se mladi u Srbiji bore za sebe, svesni su da su u najvećem broju slučajeva osuđeni na odlazak u svet ili na rad u kompanijama gde prosečna zarada ne obezbeđuje minimum ostvarenja potreba koje objektivno imaju. Treba imati za provod, za osnivanje porodice, sticanje vlastitog krova nad glavom, automobila, letovanja, zimovanja, a koliko to može da bude realno u zemlji gde se tek za dve godine obećava prosečna plata od 500 evra. Da ne bi favorizovali originalne ideje mladih u Srbiji koji žele da ovde ostanu a pritom i zarade, navešćemo ovoga puta nekoliko sjajnih predloga o kojima vredi razmišljati. Inovacije kojima se možemo pohvaliti na polju zdravstva ili savremenih tehnologija privlače pažnju stranaca koji imaju pare ali nemaju ideje. Srpski inovatori mlađi od 30 godina, smislili su revolucionarne metode za razbijanje tromba u krvnim sudovima, ali i uređaj koji bolesnicima omogućava da u tačno vreme uzimaju terapiju. Već se uveliko radi na organskom proizvodnji hrane u selima centralne Srbije ali uz pronalaske kojima se preduzetništvu daju krila da se razmahne i postane pravi motor razvoja. Nije svejedno kada se mladi ljudi udruže oko ideje koja je brzo isplativa. Jednostavno, osim njih, zadovoljna je i država jer tu nema sive ili crne zone poslovanja. Sve je vidljivo, javno i bez muljanja. Važno je samo još da država prepozna potencijale za podršku a dualno obrazovanje razbukta maštu posebnih i talentovanih stručnjaka i zvezde sa neba su tu, nadohvat ruke. Vreme je za mlade ljude i blistave ideje, zato se mi matori treba da sklonimo da ne smetamo. Pokazali smo da nemamo pojma.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Preduzeće – kuća, kuća – preduzeće, život mi se tužno u tom krugu kreće. Tako je pisao čuveni Duško Kovačević još pre četrdeset godina, a ovi stihovi su nekima sudbina koju ne mogu da izbegnu. Činjenica je da imati posao u Srbiji znači kakvu-takvu sigurnost, ali, iako se visinom zarade ne možemo pohvaliti, srećni smo da nam bar obezbeđuje plaćanje redovnih računa. Zamislite koliko samo izazova dnevno prevaziđemo na putu do posla smatrajući to neizbežnim, u isto vreme i sudbinom koju je nemoguće izbeći. Ne mogu se izbeći saobraćajne gužve zbog radova u Beogradu, a ni kašnjenje autobusa u nekom drugom gradu. Međutim, stres itekako može. Čuveni srpski meteorolog svakodnevno odlazi na posao biciklom, uz njega i jedan ugledni lekar specijalista, a mnogi stranci koji rade u našem glavnom gradu odlaze na posao isključivo pešice. Kažu da ih redovna fizička aktivnost opušta, a uz nju, stres obilazi kao „kiša oko Kragujevca“. Lepo, a šta je sa ostalima, da ne kažemo „većinom“ kritične mase? Oni prvo čekaju prevoz, onda kada stigne autobus, tiskaju se, guraju, i naravno nerviraju. Sišavši iz vozila, žure da kupe doručak koji nije zdrav. Svesni su toga, osećaj krivice ih stiska, pa nervoza raste. Dok stignu do radnog mesta, već su „pojeli“ i nekoliko cigareta podižući nivo otrova u plućima i krvotoku. Idealno da se izbegne stres je ne sretati šefa tokom dana, a ako se to ipak desi, raste i nervoza i pritisak. Onda tokom rada, padne šećer, pa lepo dođe i slatka kafa koja se pije ili na brzinu, ili previše sporo da se ohladi pa nije više za uživanje. Ko ima posla sa strankama ne mora ništa od navedenog da radi, dovoljno je samo da se susreće sa ljudima. A oni su raznoliki i čudnovati. Stalno nešto pitaju, traže, zahtevaju, galame, pljuckaju u šalter, i dišu, duboko kao da im je to poslednji put. Kraj radnog vremena je posebno stresan, naročito ako putujete od Trošarine do Karaburme, ili sa Novog Beograda do Bogoslovije. Dok čekamo da se dokopamo kućnog mira, tamo nas već strpljivo čekaju problemi koje smo jutros ostavili.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. novembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Kako Srbija da se odupre pritiscima sa zapada ili sa istoka, pitanje je na koje će vam odgovore pružiti svaka novina koja sebe smatra ozbiljnom. Brojni su analitičari koji, svako iz svog ugla, ili interesa, upozoravaju da moramo biti veoma oprezni, da su izazovi veliki za neveliku državu koja teži da sa svima održi kontakte, dobru saradnju i ostvari kakav-takav interes. E, u senci tih velikih i mudrih misli i državničkih odluka promiču događaji koji naše živote na trenutak, zagorče u toj meri da pomislimo da je sve uzalud ako ne sačuvamo vlastitu mladost, naše naslednike, od bezumlja agresije koja se ponovi širi. Ili se sada o njoj govori glasnije, ili je svest društva prešla koji stepenik više u razvoju, tek, vest iz srednje škole u šumadijskom gradiću o vršnjačkom nasilju podigla je Srbiju na noge. Sukob je nastao navodno zbog krađe identiteta na Fejsbuku. Gruba šala bezobzirnih drugarica ili drugova proizvela je jednoj devojčici traume od kojih će se dugo oporavljati. Nekada su se zbog mira u školi, ali i ugleda iste, ovakvi incidenti skrivali od javnosti, sve se guralo pod tepih i završavalo agonijom žrtve koja se i usudila da prijavi vršnjake nasilnike. Snimak koji je jedno vreme kružio društvenim mrežama, pokazuje devojčicu kako trpi udarce skupljenih ruku oko glave a siledžije se smenjuju i glasno arlauču dok posmatrači ili ignorišu ovu groznu scenu ili navijaju. Zbog ovog incidenta, oglasili su se i ministri policije i prosvete, Školska uprava, Republička prosvetna inspekcija, Centar za socijalni rad, direktor i profesori škole u kojoj se desio incident, i svi do jednoga su osudili nasilje i pozvali na odgovornost. Super, žrtva ima punu podršku institucija, ali i u sebi večiti ožiljak zbog napada koji je preživela. Da li će menjati školu, društvo, kako će se ubuduće odnositi prema nekim budućim i bivšim prijateljima, da li će izgubiti volju za daljim školovanjem zbog traume koju je doživela, pitanja su na koja odgovore opet, treba da pruže službe za podršku žrtvama. Neophodan je sada, nakon kažnjavanja krivaca, i ozbiljan rad sa žrtvom koji podrazumeva otklanjanje najvećeg dela posledica koje ovakvi napadi ostavljaju iza sebe. Raditi valja i sa kolebljivcima koji su u stanju da gledaju mučenje a ne reaguju. Mada, sudeći po ozbiljnim incidentima koje odrasli čine na javnom mestu jedni drugima, kolebljivaca je sve više među nama. Izuzetak, poslednjih dana i svetao primer, svakako je vodnik Ivan Ristić koji je spasavajući ženu od kame kojom je napadao njen izbezumljeni muž žrtvovao život ne uzmičući pred napadačem. Dakle, hrabrih ima, samo ih treba isticati što više, ne samo jednom u novinama ili TV Dnevniku. Zbog budućnosti.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. novembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Mačke, žene i miševi

„Kada bi svi generali ovoga sveta imali po mačka u krilu, ratova ne bi ni bilo.“. Ovo je citat meni najdražeg lika iz stripa, Gaše Šeprtlje. Ipak, širom sveta su sve živo probali za mir, a sad su na red došle, ne mačke, nego – žene.
Naime, CNN u nedavnom članku izveštava o aktuelnim nastojanjima da se žene više uključe u mirovne pregovore. Američki predsednik Donald Tramp nedavno je podržao Zakon o ženama, miru i sigurnosti. Podržavaju ga i demokrate i republikanci, a zakon nastoji da ojača i promoviše ulogu žena u mirovnim pregovorima i posleratnoj stabilnosti. Istraživanja pokazuju da žensko učešće u raspravi dovodi do trajnog završetka rata, a mirovni sporazumi u koje su one uključene traju najmanje 15 godina. Nekoliko ozbiljnih primera žena uspešnih pregovarača je takođe navedeno, i sve skupa zvuči kao da svet zaista stremi ka eksperimentalnim, ali svežim idejama koje imaju dobre motive.
Ma jes’ boga ti! Kako se Holivud obznanio u poslednje vreme kao grotlo seksualnog uslovljavanja i iskorišćavanja za oba pola, ne čudi ovaj predlog, kao naručen. „Htele ste emancipaciju, eto vam je“, kazaće neki, a drugi će se prisetiti onog vica koji kaže da, kada bi žene zaista imale uticajne vodeće položaje, imali bismo gomilu sujetnih država koje ne pričaju jedna sa drugom. I tako, ode cela ideja nekim svojim, narodskim tokom.
Zaista, kome je palo na pamet da osmisli takvu strategiju? Kao, ne, mi muški prosto ne možemo, hajte vi nam sredite ovo, drage… Vrlo dobro svi znamo zašto i kako se ratovi vode, a to nema veze sa onim što nam je majka priroda, jelte, dala, već šta mi od nje želimo da otmemo i naplatimo. Ženi u Kongu, Saudijskoj Arabiji, Gvatemali ili Pakistanu ne treba pregovaračka moć da im život bude lakši i pristojniji. Treba nam uvažavanje, poštenje, priroda, društvo, nauka, rasprava, ljubav i taman slobode i taman zaštite.
Uf… dajte ipak one mačke s početka, lakše je.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Pre tri godine, pretili su nam da će nam menjati tarifni sistem za obračun utrošene struje. Zna se, kad država zapreti, onda nema odustajanja. Dobili smo uvećane račune za struju, ali su oni opet dva puta menjali iznos za simboličnih stotinak dinara, ali samo u izjavama ministara i direktora elektro -distribucija. I šta će naš čovek, nego da ćuti i da plati. Nevolja nastaje kad Bog sa neba pošalje ničim izazvano poplave ili snežne padavine neslućenih razmera koje se ne pamte od kako se piše istorija. Tada, a naročito u planinskim predelima, nestane struja i to na nekoliko dana. Pričao mi je drug iz Sjenice kako je pre par sedmica bilo dok su sedeli bez struje. Prvo su pomislili da je to na sat dva, pa onda na jedan dan, međutim ipak je potrajalo više od dva a manje od pet. I šta su se setili domišljati Sjeničaci? Smederavac je goreo punim kapacitetom, dakle nije bilo hladno. Drva je bilo na pretek jer su još u avgustu bila iscepkana i spremna za zimu. Prvo su, kaže drugar, upalili parafinsku sveću, samo dok se nisu organizovali da u garaži pronađu akumulator i improvizovani reflektor. Čim su dobili svetlo, priključen je i stari radio iz havarisanih kola i bilo je muzike da kuća ne bude gluva. Priča drugar da su non stop imali vodu, a i telefoni su za divno čudo radili. Neko je jednom rekao od ukućana da se može i bez struje i svi su bili saglasni, međutim, čim je otkazao akumulator, već se osetilo da nedostaju informacije. Onda su organizovali sedeljke, i dok se okrenuo krug na satu tri puta a domaćica ispekla sjeničke mantije, već su sve novosti znali i to mnogo tabloidnije nego da su recimo gledali neki tv-rijaliti, ili čitali novine. Pošto stara Nana nije dozvolila da se otvara zamrzivač a ni frižider, sa tavana su sišle dimljene sjeničke šunke, a sir se rezao umesto hleba. Svi su zadovoljno mazili stomake, a pala je i baklava koju odavno nije spremala domaćica. Ranije se pod pritiskom svih đakonija i kretalo na spavanje, pa je to bila prilika da se malo obnove neka već zaboravljena osećanja. Ništa nije bilo teško, još manje glupo. Prosto da čovek ne poželi da stigne struja. Međutim, uprkos svemu, nadljudskim naporima nadležnih, otklonjeni su prekidi u snabdevanju, struja je stigla, a moj prijatelj se sa porodicom, širom i užom rodbinom, komšilukom i ostalom svitom razišao. Deca su otrčala na kompjuter, stariji su se okupili oko televizora, a on prvo proverio Fejsbuk. Eh, Tesla, Tesla… sve je od tebe počelo.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Nedavno se na jednom skupu povela rasprava o tome šta je sve Srbija izgubila privatizacijom. Čulo se pritom, između ostalog, da je da najviše stradalo društveno vlasništvo To što je bez stalnog zaposlenja ostalo više stotina hiljada radnika, pomenuto je tek onako, usput. Tek kada smo udarili glavom o zid, počeli smo da analiziramo da je ta radnička klasa u stvari potekla sa sela gde je ostavljajući njive, polja i šume ostavila i kuće o kojima niko nije imao da brine. Neki od radnika u najboljim godinama, počeli su da se vraćaju na selo. To ni tada a ni danas nije masovna pojava. Nije ni produktivno, uglavnom. Nekadašnji srpski seljak koji je bio potpuno nezavisan od države čim bi joj platio godišnji porez, a danas to više nije slučaj. Niko i ne obraća pažnju na njega i muke koje ga snalaze svakog dana. Državi je važno da plati porez i ne dobije subvencije, a nakupcima da ga prevare i pokupuju mu sve što je proizveo po najnižim cenama. Novi, takozvani moderni propisi, danas traže savremenije pristupe u poljoprivrednoj proizvodnji. Recimo, proizvodnja sira ili tretiranje hemijom, obrada mesa ili pečenje rakije, sve je to Evropa već uredila a Srbija polako prepisuje u svoje zakonodavstvo i tu nema mnogo manevra da se prečicom stigne do pukog preživljavanja. Bez struje i gradske vode nema smisla započinjati seoski život ili pokretati proizvodnju, bez interneta i komunikacije sa tržištem odnosno kolegama iz sveta nekorisno je nadati se profitu i boljem životu. Bez dobro planiranog i od države podržanog povratka Srbije poljoprivredi, ne možemo očekivati da će krenuti na bolje, jer je i za to je potrebna strategija slična onoj koja je svojevremeno mlade terala da zbog industrijalizacije zemlje napuste selo. Međutim, mladima, posebno onima koji su školovani, selo danas nije perspektiva, dok zagledani u budućnost rezervišu karte za omraženi zapad. Dualno obrazovanje još nije zaživelo a ni tu za sada nema najava da ćemo dobiti školovane poljoprivrednike koji će na imanjima svojih pradedova proizvoditi hranu za izvoz. Selo za sada može da računa na nekadašnju radničku klasu koja broji više od pedeset godina života. Lepa budućnost, nema šta.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Često u društvu kažem, kad se povede priča o vakcinaciji, da se u „moje vreme“ nije moglo da bira, da li hoćeš ili nećeš da primiš vakcinu. Jednostavno, roditelji te odvedu bez reči, padne i koja ćuška usput ako se otimaš, i onda popiješ to „nešto“ iz frižidera u kašičici, ili u onom drugom lošem slučaju primiš „bocu“. Jednom u sedmom ili osmom razredu, pola odeljenja me je jurilo jer sam zbrisao od ekipe koja je došla u školu da obavi revakcinaciju, valjda. Samo su primetili da me nema i dali naređenje: Živog ga dovucite ovde i držite čvrsto! Šalim se, nije bilo baš tako, ali taj događaj je sjajna ilustracija za ta „daleka vremena“. Odmah da se razumemo, ne želim da bilo koga ubeđujem šta treba da radi kada je u pitanju vakcinacija. Uzalud sprovoditi kampanje roditeljima koji su već odlučili šta će činiti sa zdravljem svoje dece. Međutim, u svoje ime govoreći, potvrđujem da sam svoju decu redovno vakcinisao i nisam siguran da je to bilo na njihovu štetu. Ako ni zbog čega drugog, ono bar zbog spokoja koji sada osećam kada čujem da je proglašena epidemija malih boginja na jugu Srbije. Strašno je da nam se vraćaju epidemije. Ali, šta je tu je, tako nam je kako nam je, i mogao bih još fraza da navedem u stilu „ruku na srce, iskren da budem pravo da vam kažem…“ ali, vakcinacija je zakonska obaveza, a potvrda za vrtić izdaje se zdravoj deci koja mogu biti i vakcinisana, ali i nevakcinisana. Malo je to čudno, ako se računa napomena koja mora biti navedena i upisana da dete nije primilo vakcinu i da to potpiše lekar koji u stvari treba da objasni roditeljima prednosti i mane vakcinacije. Osim, ako nema vremena od papirologije kojom je zarobljen sa svih strana. Ništa, stižu elektronski recepti, biće manje gužvi i vremena za konsultacije sa pedijatrima ako ih je još preostalo u Srbiji, uopšte. Ionako, ništa bez računara, mada i oni umeju da zakače virus. Onda znate šta sledi. Vakcinacija.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Još pedeset devet dana ostalo je do Nove godine, a novogodišnja rasveta samo što nije zasvetlela punim sjajem. Šta nam donosi Nova godina, niko ne zna. U stvari, sve se svodi na nagađanja, biće ovo ili biće ono. Ono što ne može da čeka Novu godinu, jesu obaveze koje se nameću Srbiji na putu za Istok ili Zapad. Gde god da se Srbija okrene, svi iz belog sveta gaje neka svoja očekivanja i smatraju da imaju pravo da nam drže slovo. O njihovim obavezama, za sada ni slovo. O tome smo pričali i pričaćemo, ali valjalo bi malo pokloniti pažnju nekim vrednostima koje imamo a koje ne primećujemo u moru dešavanja. Malo me je sramota od dešavanja u i oko naše Skupštine, a tamo se nalaze ljudi koje su birali neki drugi ljudi koji nemaju vremena da glavu dignu od posla. Moj prijatelj, paor Goran šalje mi povremeno fotografije iz ravne Bačke gde marljivo radi na ogromnim prostranstvima ravnice vozeći savremene mašine. Opet, drug Dalibor sa severa Evrope, baš kao i Nenad iz dalekog Sibira, smrzne me redovno fotkama na kojima okovan ledom u debelom kombinezonu radi misleći na svoju otadžbinu i porodicu koja čeka da dođu bolja vremena pa da se ponovo svi okupe za istim stolom. Juče sam saznao za Tihomira iz Lukinog sela u Banatu koji je zamalo potonuo u živo blato spasavajući labuda. Marko, doktor prava, dobio je posao iako sam ja bio ubeđen da će ostati još ko zna koliko dugo pripravnik volonter. Dakle naša lepa Srbija ima sreću da svakoga dana iznedri nekog novog junaka bez slave, a opet veoma važnog za svoju okolinu. Lepih vesti iz Srbije nema mnogo u medijima, jer su te priče jednostavne, neverovatne i mnogima nezanimljive. Ne valja nam što je tako. Evo na primer, mate li vi neku dobru vest da podelite sa svima, znanim ili nepoznatim? Pa, učinite to odmah, i bez oklevanja. Nemamo vremena za čekanje.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ 

Došlo je vreme da se umesto kao nekadašnji uspavani socijalistički radnik samoupravljač danas razbuđeni osećamo samo kao najamnici u surovom svetu kapitalizma. Zaista, malo je raditi samo jedan posao. Recimo moje kolege, voditelji, rade svoj posao u radno vreme, a posle toga u zavisnosti od toga kako su se snašli rade svašta. Između ostalog, jedan prodaje karte u noćnom autobusu kod privatnika. Nije to sramota, daleko bilo, ali je naporno. Iz jedne noćne u sledeću dnevnu smenu i tako u krug sa spavanjem od samo 4 sata dnevno. Sa toliko malo sna, mogli bi da se takmiče i sa predsednikom države u produktivnosti. Ali, postoje i načini da se recimo na sat vremena nešto pruži, bilo usluga ili proizvod koji bi zadovoljio mušterije a da se pritom ne oznoji ili preskoči noć spavanja. Nije ono na šta su neki pomislili, dakle ništa nelegalno ili nemoralno. Dobro, kod nas u Srbiji je sve pomalo nemoralno ali su zato pare čiste kao sunce. Na primer, izdavanje stana na sat vremena. Šta ja znam, drug i drugarica dođu malo, prošetaju po gradu, umore se, onda se odmore sat vremena u iznajmljenom stanu pa pravac kući, ženi ili mužu. I slatko njima, slatko vama. Samo vam treba prazan stan gde god. Ili drugi primer, ako nema druga, moguće je iznajmiti muža. Sada su na raspolaganju agencije koje nude profile: muž kuvar, muž majstor, prijatelj za šoping, za izlaske, „parti domaćin“, muž pecaroš koji vodi na izlet, bogata je ponuda muževa od 19 do 60 godina, a dame biraju. Najviše zovu „muža majstora“, pa onda muža za izlaske i kuvara. Špijunska oprema, točilica za pivo, čaše, cipele, sako… samo su neke od stvari koje možete da iznajmite u Srbiji pored onih standarnih, kao što su limuzina, bicikl ili venčanica. Za jedan sat moguće je zaraditi i do 500 dinara, tako, da, ako ste zapali u krizu, a iz dobrih vremena vam je ostalo mnogo toga od čega bi mogli da dopunite budžet, izvolite i ponudite tržištu… Ovo je samo preporuka za razmišljanje jer ima još mnogo toga. Setite se samo, pa i nama javite.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

PUTNIČKA

Nije baš jek sezone putovanja, ali ko će braniti onima koji vole da istražuju i putuju da krenu nekud? A od putovanja, po špravilu, očekujemo mnogo. Očekujemo ugodan ili barem podnošljiv put, tokom kog se nećemo smrzavati ni gladovati. Pa onda, čekujemo da nas novi predeli oduševe i osveže. I to, po pravilu, biva, čak i onda kada idemo nekim poslom pa o prednostima putovanja i ne razmišljamo. Ima onih kojima je stalo da sklope neko poznanstvo na putu. Mnogi vole da otkriju nepoznato, mada neki žele da prepoznaju ono što su više puta videli. I pejzaži ljudima donose utehu. Najzad, svi želimo da se vratimo s puta i to je želja koja stoji u podtekstu ovog poduhvata kao, verovatno, najsnažnija.

Čudno, ali kad se vratimo s puta, najednom ponovo imamo živaca za neke stvari koje su nas nervirale, imamo snage za posao, za svakodnevicu. Sveži smo i odmorni bez obzira da li smo baldisali špartajući po ulicama nepoznatih gradova ili trčali po prirodi. I vidimo da su ljudi i tamo slični, da ih raduje i žalosti isto što i nas. I to nam dođe kao neka uteha, a uteha je početak nade?

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Neprocenjiv je trenutak kada na dlanu bljesne privezak sa dva ključa vlastitog stana. Razni su načini da se do tog trenutka stigne. U srpskim uslovima, najčešće su roditelji označeni kao čarobnjaci koji želju o sopstvenom krovu nad glavom ispunjavaju svojim potomcima. Nekada su to i babe, tetke, strine, tašte ili ko god već, a koje bog nije nagradio potomstvom pa tako svojim sumrakom osvetlaše ponekad i nezasluženo nečiju budućnost. Postoje i krediti, ali to je već privilegija onih koji imaju visoka primanja i to redovna, rade u državnim ili stranim institucijama ali na dobrim pozicijama. U stvari, njima krediti i ne trebaju, nego im služe da nama običnima mažu oči kako i oni teško žive. Poučeni iskustvom sa švajcarcima, kada su rate preko noći bile višestruko uvećane, prosečni podstanari u Srbiji i dalje ne donose lako odluku da iz „Kirijine“ pređu u ulicu „Srećnih vlasnika stanova“. Banke jesu snizile kamate, čak je danas moguće i nešto što nije bilo zamislivo pre samo nekoliko godina; zadužiti se i u dinarima, ali… ipak još uvek postoji zadrška. Logično, ako se ima u vidu kompletna situacija u zemlji, naročito u vezi sa radnim mestima bez kojih se tako lako ostaje a do novih teško dolazi. Takođe, novogradnja je pod znakom pitanja, kvalitet, materijali, garancija, bezbednost, energetska efikasnost, ma svašta nešto. Zato, svi nešto čekaju. Za to vreme, cene kvadrata padaju, a stanodavci zadovoljno trljaju ruke, većinom ne plaćajući porez. Takođe, pre neki dan sam čuo da je čoveku koji je uredno sredio stan, redovno plaćao kiriju, vlasnik iste dao rok od tri dana da se iseli. Niko mu nije mogao pomoći, jer je zakon još uvek veoma fleksibilan i nije strog prema nesavesnim vlasnicima viška kvadrata. Neka, treba nama tako, zajedljivo komentarišema ali se i pitam dokle će biti tako? Da li je sada trenutak za rizik? Ko to zna? Mislim da smo jutros postavili nekoliko pitanja vrednih bar 50 hiljada evra koliko košta u proseku stan u Beogradu. Ako je za utehu, svima koji nas slušaju van glavnog grada, ovo pitanje je jeftinije. A kvadrati čekaju dok se takozvane gazde zadovoljno smeškaju.

Dobro jutro

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

SAJAMSKA CRTICA

Počeo je Sajam knjiga, a s njim i gužve – ispred Sajma i u samim halama. Ali, već nekoliko godina zaredom te gužve su više od mnoštva sveta i školaraca, a ne toliko zbog guranja pred štandovima. I uopšte, više se gleda nego što se kupuje. Nije ni da ljudi ne nalaze knjige koje bi voleli da pročitaju ili poklone, koliko im je mnogo šta nedostižno, kao i pred izlozima u gradu. Jedan slušalac je juče napisao poruku u kojoj piše: „Uzeo sam kredit da mogu da odem na Sajam knjiga. Ali sam umesto knjiga kupio pljeskavicu“.

Pa ipak, većina ljudi nađe malo novca za poneku knjigu, a izbor je dosta zanimljiv. Uglavnom to nisu naslovi kojima bi se čovek pohvalio da ih je pročitao i barem izgledao pametan i načitan. Mlađi kupuju dva-tri naslova za koje su čuli od svojih vršnjaka pa njihovim čitanjem dobijaju na značaju, a stariji? Oni se dele na više grupa. Najviše je onih koji bi kupili veliki broj naslova da imaju sredstava, pa onda oni koji kupuju pseudoistorijsku literaturu. Jedni se opredeljuju za hitove, drugi za priručnike, treći za kuvare, četvrti za apokaliptične naslove i starija, jevtinija izdanja.

No, u vezi sa aktuelnim Sajmom, evo vesti koja me je motivisala za ovu Crticu. U intervujuu za jedne naše novine, južnoafrički pisac Džon Kuci primetio je kako njegovi izdavači više i ne pominju da je on nobelovac. To valjda stoga da čitaoci ne pomisle kako su njegove knjige suviše intelektualne. Jer, to mu nije reklama, pošto se takva izdanja slabije prodaju. Bilo kako bilo, Sajam knjiga u Beogradu jeste poseban događaj i treba se, pored svega, prošetati i napraviti neki izbor, ma kakav.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Čuli ste sve o novim pozadinama i napredninama plastičnog porekla naših vedeta? Znate koja se glumica dobro udala, a koja to sportska diva očijuka sa momcima koji su odavno „poznati policiji“. Smem da se opkladim i da znate sve o „probijanju pravne ličnosti u stečajnom postupku“. Neko bi se zakleo da je to u prevodu raskid veze rijaliti zvezda u kojem se deli ono što je iza njihove jednomesečne veze ostalo, ako se uopšte ima šta podeliti, i onda valjda, pri tome, on nju probija sve do same srži njezine slojevite ličnosti u tom ne baš srećnom spoju. Međutim, nije to ono na šta aludiram. Ipak je u pitanju jedan naučni rad, doktorat, bez mrlje, koji je nedavno odbranjen na Pravnom fakultetu u Beogradu, a čiji je autentični autor mladi sudijski pomoćnik, pripravnik kragujevačkog Privrednog suda – Marko Radović. On, ima nešto više od trideset godina i iza sebe mnogo naučnih radova objavljenih u pravničkoj javnosti Srbije. Osećam da već zevate dok ovo slušate. Takvi smo, više volimo skandale nego da slušamo priče o mladim uspešnim građanima Srbije. Tako stoje stvari sa ovim, ali i nekim drugim doktorima pravnih nauka u Srbiji. Recimo samo da je pomenuti, Marko Radović, mogao danas da bude pravnik i u rodnoj Prištini, ali država mu to nije omogućila ostavivši ga, na pragu upisa u srednju školu ratne devedeset i devete, bez kuće i zavičaja na jednoj poljani na periferiji Kruševca, gde je nedovršena kuća pod pločom, ali bez vrata i prozora, bila njegov jedini zaklon, ali i spavaća i radna soba, kuhinja i kupatilo. Nije se on predavao, uspeo je da preko noći iz deteta sazri u mudraca, završi škole, zaljubi se, oženi i zaposli, dobije dete, i doktorira u centru Beograda pred komisijom od koje klecaju kolena i pravnicima sa višedecenijskim iskustvom. Ništa, lepo je sve to, ali za sada Srbiji nije preko potreban stručnjak takvog kalibra, već se i dalje uz brojna obećanja može samo nadati da će ga zadesiti „rešenje za stalno“, možda, ali mnogo puta možda čak, i na nekom fakultetu. Tako mala želja koju bi neko iz tamo nekog kabineta mogao da ispuni kratkim telefonskim pozivom, ostaje nedosanjan san kojem pokriće i ne mora da pruži doktorska disertacija odbranjena najvišim odličjem. Marku je i samo želja o kojoj mašta oduvek, predstavlja dovoljan motiv za usavršavanje. Međutim, kako će svom svom dvogodišnjem detetu da objasni da „rad pobeđuje“ i da knjiga jeste i biće najjače i najubojitije oružje iz kojeg se crpe argumenti za neke nove bitke od kojih će i država Srbija imati koristi. E, to je pravo pitanje ne samo za Marka, već i sve njegove kolege koji su doktorirali u ovoj zemlji.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. oktobar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

Odakle to smrdi?

Znate kako na izborima za Mis, kada pitaju devojke šta žele, sve kažu – „mir u svetu“, i „da nema gladne dece“? Taj kliše je naravno već izlizan i retko ga se i spominje, ipak, u političkim kampanjama ništa nije suvišno.
„Staćemo na kraj korupciji, nepotizmu, bogaćenju kriminalaca, lažnim diplomama i sumnjivim ugovorima, podići ćemo privredu na jake noge, radiće fabrike, ispitaćemo loše privatizacije…“
Bolje da su rekli samo mir u svetu.
Ipak, nije da ne ispunjavaju obećanja. Samo, zalogaji su manji. Nije baš kažnjavanje korupcije, možda samo kajanje što su uopšte i rekli istinu. Nije baš kraj nepotizma, nego nisu preko veze stigli samo oni što su rod, još neki su uspeli.
Tu je i usaglašavanje sa regulativom EU. Pa nije baš skroz, ali plašite neprijavljene podstanare da ćete ih odati poreskoj i novom steč… prinudnom upravniku. Mora se stati na kraj bahatom neplaćanju poreza za nemanje svoje nekretnine! Reciklaža? Nema problema, iznad, ispod zemlje, ma lebdeće ako treba! Šta kažete, ne može baš da lebdi smeće, smeta ljudima i onda tu dođu komunalci, ko to još želi… a i ne može smeće tek bilo ko da uzima! Tako je, da uzima. Postoje legalni i nelegalni sakupljači sekundarnih sirovina, a ovi drugi su već počeli da budu kažnjavani. Čuvari smeća patroliraju po Novom Sadu, i kažu, već je bolje posle samo dve kazne. Niko nezakonito ne raznosi, ćar od reciklaže konačno ide sve više u ruke državnom preduzeću. Gradska imovina se ne uništava, čak se svaki njen delić svečano onako predstavlja, da bude spaktakl svaki dan, a ne đubre na TV-u i ulicama!
Procenjuje se da oko dve hiljade ljudi samo u Novom Sadu živi od sakupljanja kartona, stakla, limenki i drugog, još skupljeg sekundarnog materijala. Znate li vi koji je to mobilizatorski potencijal?
Dragi pošteni direktori, članovi upravnih odbora i menadžeri državnih i javnih preduzeća, teško je nadmetati se sa konkurencijom, zar ne? Ah, čekajte, pa vi nemate tako nešto. Iako vam odnošenje smeća i sve propratno plaćamo mesečno nezavisno od količine đubreta, izgleda da je đubre za vas još jedan izvor zarade. Sad mi je i mnogo toga jasnije, kako sa tako malo reciklažnih pogona, imamo još mesta za svakakvo smeće? Lepo, rasporedilo se.
Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Jedva da se mogu prebrojati preživeli ratnici koji su oslobodili Beograd pre 73 godine. Priroda je učinila svoje, pa su mnogi zauvek otišli i ostavili iza sebe slobodu koju danas uživamo. I kada je pre 18 godina NATO pokušao da nam otme proleće, uspeli smo da sačuvamo asfalt beogradske čaršije da na njega ne zgazi čizma neprijateljskog vojnika. Tlo glavnog grada Srbije, natopljeno je krvlju i suzama oduvek slobodarskih građana, vojnika ili brigadira koji su čuvajući obraz svih nas danas, kovali planove za one dane kada će samo raditi i stvarati, uživati ali i grcati. Bez mnogo patetike, mir je doneo veliki preokret u životu svih „koji su imali sreće da se jutros probude u Beogradu“. Nabrajati prednosti života u glavnom gradu, danas nije zahvalno ako pogledamo koliko se gradi, ruši, zida ili asfaltira pa nas to zbog zastoja i gužvi mnogo nervira. Takođe, mnogi građani Srbije misle da je Beograd jedino mesto gde se slivaju njihove mukom zarađene pare, i da dok oni propadaju, glavni grad cveta. Da li je tako ili nije, ostavimo statističarima koji beleže da je još mnogo toga potrebno da se pokrene u razvoju da bi dostigli nivo s kraja osamdesetih godina prošlog veka neposredno pre građanskog rata u Jugoslaviji, a oni koji se tog vremena sećaju, priznaće da i tada nije bilo baš sjajno. Ako ćemo pravo, nikome u Srbiji danas nije sjajno za život, ali sve se lakše podnosi ako smo svoji na svome, i ako je mir. Onda je postalo normalno i prirodno, da svake godine stižu neki novi klinci koji će postati Beograđani, učeći, studirajući, doktorirajući i sanjajući bolji život. Nekima je Beograd krajnja a nekima samo usputna stanica do Londona, Njujorka, ili Dubaija. Svejedno – ko jednom popije čuvenu česmovaču „Savski biser“, taj ne zaboravlja čarobne noći pod lipama Čubure ili šetnje dorćolskim ulicama, burek u zoru, noćno kupanje na Adi ili šta mu već padne šaka i dočepa ga se kao komada vlastite slobode da radi šta hoće. Čekamo i taj neki najnoviji Beograd. Kažu biće na vodi, a dok pristigne, mi nećemo da damo a ni da previše davimo ovaj koji već imamo. Lep nam je takav kakav je uvek, bio beo ili siv, mlad ili star, veseo ili tužan, samo neka je slobodan. Za sva vremena!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Pre neki dan obeležen je početak travmajskog saobraćaja u Beogradu. Pre 125 godina, uz Njujork, Pariz, Berlin i London, i naš Beograd se mogao pohvaliti tramvajem broj 1, koji su konji vukli od Kalemegdana do Slavije. Prve autobuske linije krenule su krajem 1927. godine i prevozile putnike od Kalemegdana do Savinca i od Terazije do Dedinja. Čemu ovo podsećanje? U poslednjih par godina naš dični GSP u Beogradu ostaje bez dovoljnog broja vozača. Zbog očajno malih plata, prinuđeni su, pogotovu oni mlađi po godinama i stažu, da svoje profesionalne izazove traže u zemljama Evropske Unije. Umesto pedesetak hiljada dinara, u tim zemljama je moguće da za mesec dana zarade skoro šest puta više, pri tom maksimalno budu relaksirani od stresa koji donose loši uslovi rada, mobing, preterano angažovanje i stalna borba u očuvanju fizičkog integriteta u bliskom kontaktu sa nervoznim putnicima. Nadležni vide rešenje u zapošljavanju novih i mladih vozača na neodređno vreme, međutim, takva odluka teško da će značajno poboljšati stanje. Čim steknu malo iskustva i steknu sertifikate za rad u inostranstvu, i novi vozači će otići na zapad. Svako gleda da mu je bolje, a Srbija kojoj je krenulo na bolje, (ali to bolje znači tek od Nove godine) nema čemu da se nada sve dok stvari ne reši bolno po budžet ali delotvorno po javnog prevoznika: Povećajte plate vozačima i oni sigurno neće odlaziti. Skratite im radno vreme, dajte im više slobodnih dana. Smenite sve koji opstruišu sagledavanje teškog stanja u preduzeću i motivišite one koji imaju ideje kako gradskog prevoznika izvući iz problema koji nisu od juče. I ne ubeđujte nas da para nema. Pogledajte samo slike Todorićevog dvorca u Zagrebu koji pliva u zlatu svučenom sa grbače hrvatskog pučanstva koje radi za bedne, a opet duplo više plate nego mi u Srbiji. Imamo i mi Todoriće, možda i više njih nego Hrvati, samo što njih još uvek niko ne dira dok plove jahtama, lete avionima, i deru našu istanjenu kožu. Iako stignu do zatvora, u sudnicama ih oslobađaju krivice i kasnije im iz budžeta u kojem nema para, isplaćuju odštetu. Vozači su problem, ali ne zato što su tako hteli, već zato što samo žele da žive kao sav svet i tek su vrh našeg večito ledenog brega koji beleži istorijski nezapamćenu visinu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. oktobar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Cirkus je stigao u grad!

Cirkus je stigao u grad! I, to, više nije vest.

Da, kazaćete vi. Nije „cirkus“ samo u gradu, već u celoj zemlji. I to odavno! Ali, ovoga puta… zaista… cirkus je stigao u grad! Onaj – sa šatrom i klovnovima, i gutačima vatre, krotiteljima lavova i štagod sve to već biva na repertoaru jednog cirkusa.

Davne 1990. godine moj urednik je rekao: „Cirkus je stigao u grad, to je vest“. Što je značilo da moramo novinarski da je pokrijemo. Sada je jedan cirkus stigao na Novi Beograd još 7. oktobra, ali to nije vest. Niste to mogli da pročitate u novinama, čujete na radiju, vidite na televiziji. Cirkusi, odavno, nisu više „in“. Tako da ćete za ovaj da saznate zahvaljujući jednom kombiju koji se vozi novobeogradskim ulicama i sa razglasa daje informacije o predstavama – u 18 i 20 časova.

Elem, cirkus u gradu nije više vest, „cirkusa“ imamo na malim ekranim koliko nećete. Ako vas ipak zanima da vidite prave žonglere, klovnove, mađioničare… Potražite cirkus na Novom Beogradu i povedite decu. Ko zna, možda je ovo jedna od poslednjih prilika da tako nešto vide uživo. A ta prilika traje do 5. novembra.

I, da znate, iz cirkusa poručuju da se njihova šatra – greje! Nema šta, i cirkusi su se modernizovali. Ovaj se tako oglašava i na Fejsbuku! S tim što tu postoji jedan problem – na Fejskubuk je pod jednim imenom, a na plakatima pod drugim. „Crikus“ i sa ovim cirkusom! No, bez obzira na to, ono što vam mi preporučujemo je – ne pravite selfi sa lavom!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Prva akcija zdravstvenih pregleda širom Srbije, prošla je tiho i neopaženo. Meni se čini da se ni mediji a ni država nisu pretrgli da akciju promovišu, a još manje da o rezultatima iste malko žustrije izveste javnost. Druga akcija koja je održana prošlog vikenda, okupila je preko sedamnaest hiljada ljudi koji su kod lekara mogli da obave besplatne preglede i bez knjižice. Bravo za strpljivo medicinsko osoblje svih zvanja koje je prihvatilo ovaj izazov, u najvećem broju slučajeva veoma spremno i profesionalno. Zanimljiv je odziv građana koji su došli da provere zdravlje. Većinom su to bili stariji sugrađani koji inače imaju knjižicu, mogu da zakažu preglede regularno pa i sačekaju jer nisu u takozvanim hitnim stanjima. Šta je sa mladima, onima koji rade na crno, i bez overene knjižice? Malo je i pripadnika nacionalnih zajednica koji muku muče sa ličnim dokumentima i zdravstvenim karticama. Ljudi bez adrese, prijave boravka, zaboravljeni i napušteni, osuđeni da se potucaju od nemila do nedraga po divljim i nehigijenskim naseljima nisu primećeni u velikom broju na besplanoj proveri zdravlja. Šta onda predstavlja prepreku da se naš zdravstveni sistem postavi prema svojim građanima tako da svaki dan u nedelji, mesecu i godini, bude isti kao i onaj koji najavljujemo kao Dan zdravlja u Srbiji. Recimo, na primer, da svi zaposleni plaćaju doprinose. Među njima je verovatno veliki procenat onih koji ne idu na bolovanje. Zar onda nije moguće napraviti neku ravnotežu, pa onima koji nemaju osiguranje ustupiti deo tog kolača od doprinosa za preventivne preglede. Država je u pravu kad tvrdi da se na ovaj način čuva nacija generalno, a u isto vreme i Fond, pa evo, već su dve akcije prošle, gde su konkretni rezultati uštede? Ako ih ima, a realno, rano je još to utvrditi, onda ih iskoristimo i pokušajmo da zaličimo na neke napredne zemlje gde je lečenje dostupno svima. Do tada, preostaje nam da čekamo Dane zdravlja, i nadamo se da ćemo uspeti da preživimo do nekog budućeg vremena kada će lečenje svima biti u svakom trenutku dostupno, bez čekanja, zakazivanja i nerviranja.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. oktobar -Crtica)

piše: Ru Šavr

Crtica o biljkama

Pre neki dan sam videla kako se jedna devojka pozdravlja sa cvećem pored kog prolazi. U pitanju je bio ružin grm – zaista neodoljivog izgleda. Čula sam je kako kaže: „Gde ste, drage ruže, kako ste lepe. I lepo mirišete“. Ova devojka, koju inače poznajem, kaže da često ima potrebu da nešto izgovori biljkama koje ugleda, naročito onim koje gaji. Pritom, da ne bude zabune, pomenuta osoba nije pomerene pameti. Jednostavno, odrasla je na selu i provodila mnogo vremena među životinjama i drvećem. Naučila je da oseća prirodu, ne zanemaruje njen značaj i poštuje je. To me je podsetilo na vest koju sam nedavno pročitala, a reč je o istraživanju o tome koliko su biljke svesna bića. Ne „da li su svesna“, to se ne dovodi u pitanje, već, koliko su. Prema istraživanju Centra za biljne nauke na Univerzitetu u Tel Avivu, biljke ne samo da misle već na svojstven način i vide, pojedine mogu i da osete miris, čak i da postave prepreku kad su opkoljene i upozore komšije kad je nevolja u blizini. Među mnogim primerima su i one koje koriste svetlost ne samo zbog fotosinteze već i da bi promenile način svog rasta. A tu je i parazitska biljka vilina kosa koja ne ume da koristi fotosintezu i mora da živi na drugim biljkama. Domaćina nalazi zahvaljujući mirisu. Može da oseti hemikalije koje ispuštaju biljke u blizini i pokupiće onu koja joj je najprivlačnija. Ispostavilo se, dakle, da parazitsko ponašanje nije samo odlika čoveka ili inteligentnijih životinja. Taj princip – zašto da radim ako može neko umesto mene – jednostavno je univerzalan.

U to ime, ovako, s ponedeljka, prisetite se viline kose i njenog načina života. Pa tako i kolega s posla na koji krećete, onih kolega koji rade malo na tuđ račun i tom im stalno nekako uspeva. Zatim prijatelja koji vam crpe energiju, onih zahtevnih ljudi koji stalno od vas nešto očekuju a retko hoće da uzvrate. Mislite malo više na sebe i cenite svoj rad. I naučite da kažete NE. To bi bila moja motivaciona poruka za prvi radni dan.

Dobro jutro.

(Foto: pngmart.com. ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Znate za onaj vic: „Draga, bila si uz mene uvek. I kad sam izgubio posao, bila si tu. Kad mi je propao posao sa automobilima preko Belog Manastira i Crne Gore, bila si tu. Čak i kad su došli da popisuju stvari, izvršitelji zbog kredita, bila si uz mene. Kad sam se polomio na ledu, takođe si bila uz mene. I znaš li šta sam ja posle svega, shvatio? Pa, dragi znaš me, pretpostavljam da si shvatio da sam ja sam uvek uz tebe, zar misliš da neću biti uz tebe kad god zatreba? NE, draga, ja mislim da mi ti donosiš nesreću!“ E, tako i današnji petak trinaesti. Svi misle da donosi nesreću, ali niko se pouzdano ne može zakleti da je baš tako. Uostalom, zašto bi tako bilo? Ko se seća da je recimo imao čukanje na raskrsnici 17. aprila? Tada je sigurno pomislio da je to zbog onog majmuna budale koji nije poštovao prvenstvo prolaza. Ili, recimo, otkaz kao najstrašniju stvar za prosečnog Srbina niko ne vezuje za 13. oktobar, još i petak. Ako se desio 10. septembra onda je to bio incident koji je mogao svakome da se desi. Uostalom, nisam ja jedini, čak deset kolega je tog dana dobilo šut kartu od poslodavca. Ali, petak trinaesti, uvek se mota po glavama onih koji bi da ga prespavaju, izbegnu, možda čak i promene vremensku zonu i odlete negde daleko gde je već prošao ili će tek da stigne. Šta bi to danas moglo da nas snađe, a da to nešto, bude samo posledica baksuznog petka trinaestog? Predlažem da otvorimo zajedno jutarnje novine, pročitamo naslove, ili još gore uključimo TV i eto baksuzluka. Na radiju nećete čuti ništa što vam u toj meri može podići pritisak da bi zbog toga okrivili današnji dan. Sviće vedro, sveže ali beskrajno lepo jutro, prvo nakon Miholjdana. Danas možete da pravite svadbu, po narodnom verovanju i ne morate protiv uroka da punite džepove belim lukom. Ionako, još uvek niste zakoračili u novi izazov koji samo što nije izazvala velika promena u jednoličnom životu koji svi kolektivno vodimo. Svi smo u bubnju, nikad se ne zna kome će danas da se posreći ili izbaksuzira.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Kažu da je krenuo grip. Da li je svinjski, ptičji, ili magareći – to ne znam. Znam samo da je to onaj dosadni, jesenji, koji iznenadi pa čovek ne može da poveruje šta ga je snašlo. Kod mene u kući se desilo da je nekako po običaju, kao i svake godine, obolela nejač. Gužve u prevozu, rad u zatvorenom prostoru, neredovna ishrana i malo spavanja i eto kašlja, temperature, ležanja, čajeva, limuna, pa i antibiotika. Znam da to ne sme da se daje, ali ko će da izdrži a da ne tutne koju kapsulu detetu, pogotovu ako se zna s koliko muke smo je nabavili od tvrdoglave apotekarke. E, onda smo na red došli moja draga i ja. Prvo je nju nešto zagrebalo u grlu, pa je onda počela drhtavica, pa hladne ruke a vrelo čelo, bolovi u mišićima i zglobovima i naravno curenje nosa. Kako mi je saopštila šta je muči, tako sam i ja osetio iste tegobe. Bacio sam se odmah u krevet i zatražio brzo jedan čaj i vitaminski kompleks za pojačavanje imuniteta, onda debelo ćebe, jorgan i dva jastuka za pod glavu. Zatražio sam i tablet. Potom sam svoje simptome ukucao u Gugl, i naravno dobio internet dijagnozu širokog dijapazona: od nazeba pa sve do kancera daleko bilo. Odmah sam tražio toplu pileću supicu. Piše tamo da mora da bude pileća, niko ne zna zašto. Pošto nije bilo piletine, žena je otišla da kupi. Vratila se i dovukla, voće, povrće, piletinu i ostale potrepštine. Nakupovala je i vitamine, i sve moguće praškove u kesici i ja sam sve to popio. Možda sam se i otrovao, ali nema veze. Dok se kuvala supica, ona je pripremala veš za pranje, usisavala ceo stan, opeglala veš sa žice, pristavila i ručak, umesila kiflice, a onda sam ja zatražio svež sok od ceđenih narandži sa dodatkom đumbira. Odmah mi je to spremila, a onda sam se setio da bih mogao malo pire krompira za posle supice. A lepo bi mi došlo i malo piletine ali ne one kuvane, već samo da se malo baci preko tiganja, onako na suvo bez ulja da pregori. Uz to i mešana salata od sezonskog povrća, začinjena maslinovim uljem i sokom od limuna. Sve vreme, žena ide po kući, pomalo zanosi u kretanju, a meni toplomer ispod miške. Neko mora da očita temperaturu. Ja ne vidim koliko me oči peku a i kolena bole. Trideset šest sa osam, pročita ona promuklim glasom. Eto, vidiš, kažem ja, počela je da raste. Da, tako je, smireno mi odgovori. Onda me upita da li je pametno da ručamo, pa da onda i ona malo prilegne, samo da se pokrije i zgreje i pokuša da odrema ako je moguće. E, tad sam osetio da sam baš pravo muško. Rekoh, pa lezi ti i pre ručka, samo ne znam kako ćemo gladni. Dobro ja znam kako je bolesnom čoveku koji je gladan. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. oktobar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

„Bockanje“ u vreme pauze! 

Dom zdravlja. Tačno 13 časova. Stariji muškarac podiže glas nezadovoljan činjenicom da ne može da primi injekciju. „Kako to sad pa ne radite?“, pita on glasno, a tehničar mu odgovara da je pauza do 13.30 za dezinfekciju. „Gde to piše!“, ubacuje se gospođa sa strane, a medicinska sestra joj pokazuje veliki papir na vratima gde piše radno vreme i pauza. „Treba to većim slovima za nas nepismene“, jetko dobacuje gospođa. I, potom ne prestaju komentari – „tipa vi nas maltretirate, vidite koliko je ljudi“, onih koji će morati da čekaju na svoju injekciju.

U to vreme dolazi glavna sestra sa šaltera i objavljuje da dve doktorke danas ne rade i da od njihovih pacijenata mogu da ostanu samo hitni slučajevi – ostali koji su došli po lekove mogu da dođu naredne nedelje. Dvadesetak ljudi uzima svoje knjižice i bespogovorno se razilazi. Oni u redu za vakcine i dalje kukaju što ih ne prime kada ih ima toliko mnogo – u tom trenutku okruglo njih troje, plus jedan za EKG.

Pomalo nestvarno deluje da troje ljudi, koji će za desetak minuta završiti ono za šta su došli, kuka više nego dvadesetak pacijenata koji će morati ponovo da dolaze za nekoliko dana. Bar da neko kaže: „Eto, što ne dovedete nekog lekara sa biroa da nas pregleda“, ali ni takav predlog ne stiže.

Možda ovim zapravo pokazujemo koliko smo „pragmatični“. Na srpski način – tamo gde nema nikoga, nema ni vajde kukati. Tamo gde je neko ko će kasnije da ti nabije iglu u debelo mesu – e njemu treba dići pritisak! I, sasvim opravdano, očekivati da kasnije taj čovek pokaže da ima „laku“ ruku!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Fudbaleri Srbije pobedili su reprezentaciju Gruzije dragocenim golom razlike u poslednjem meču kvalifikacija Grupe D, čime su se direktno plasirali na Svetsko prvenstvo 2018. u Rusiji. To je vest, u isto vreme i poziv na oprezni nacionalni optimizam. Znamo vrlo dobro koliko se naša reprezentacija načekala da dobije ono što joj je sinoć, ipak, zasluženo pripalo. Osam godina smo čekali da nas neko kao što je to u ovom slučaju fudbaler Aleksandar Prijović, odvede na Mundijal. Njemu je to bio prvi, ali zaista zlatni gol u dresu reprezentacije Srbije. Momak, koji se ovim, kako kaže, najdražim golom, upisao u istoriju srpskog fudbala, obećava da će nastaviti i ubuduće da svojoj zemlji i naciji donosi preko potrebne trenutke ponosa i sreće. Priznajmo, nismo baš blistali ni u ovom meču, ali Slavoljubu Muslinu u datim okolnostima treba oprostiti što prase nije tovio pred Božić, već ga sada treba ostaviti da na miru i bez pritisaka radi sa momcima koje je sam izabrao, a možda i nekim novim koji će tek pokazati talenat na svetskoj sceni. Eh, kad bi to bilo moguće. Prvi izveštaji govore da je na utakmici bilo preko četrdeset hiljada navijača, a to može da bude znak da smo posle utakmice sa Austrijom izgubili veru u naše momke. Arnautović, koga smo lako prozvali „Branković“ mogao je da igra i za Srbiju, ali nismo ga hteli. Posle nam je bilo krivo, isto kao kad se desilo da su Srbi, u košarci, pobedili ali u korist Slovenije. Posle sinoćnje utakmice veliki vatromet iznad južne tribine stadiona „Rajko Mitić“ bio je razlog da oni koji su odličili da ostanu kod kuće osete kajanje što i sami nisu na licu mesta. Utehu fudbalerima može da pruži odluka gradskih vlasti da svi važni javni objekti budu osvetljeni u bojama srpske zastave. To treba da bude veliki podsticaj budućem radu našeg selektora Muslina koji je posle godinu i po dana ostvario samo jedan u nizu snova koje smo i mi, zajedno sa njim, sanjali. Ovaj uspeh dragoceni je otklon od ružnih vesti u kojima „naša suza roditelja nema“, jer ako ni u čemu drugom možemo se u bar sportu uspeti iznad mnogih koji bi da nas vide duboko ukopane u kaljugama prošlosti.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. oktobar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Kapućino i lažni CV

Da ste u Vladi Srbije jedan dan, kako biste krenuli sa popravljanjem stvari u svom resoru? Da li biste iskoristili prijateljske i utilitarne veze, potražili nezavisne stručnjake koji bi vas dobro posavetovali, da li biste pogledali kako su na istom problemu radile razvijene zemlje, te taj model prilagodili našem društvu? Naravno da jedan dan za to nije dovoljan, pa ni mandat, dva, sudeći po teškoj muci junačkih ministara, ne samo ove, već i svake prethodne Vlade u posledjnih tridesetak godina. Nije im lako! Naročito kada shvate kako smo svi mi neradnici i pijemo kapućino, umesto da doprinosimo njihovom rejt- pardon, našem boljitku.

Potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović nenajavljeno je pre neki dan obišla radove na putu Mladenovac–Topola, gde oko 15 časova nije bilo nijednog radnika izvođača, preduzeća „MBA – Ratko Mitrović niskogradnja“. Mihajlovićeva je upozorila „Puteve Srbije“ i firme koje rade na održavanju puteva da rade svoj posao. „Takvo ponašanje izvođača neće se tolerisati, jer je nedopustivo da građani trpe zbog nečijeg nerada, a da država za obnovu nadvožnjaka plaća više od 107 miliona dinara, koliko iznosi vrednost ugovora“, poručila je Mihajlovićeva. Upozorila je da će nastaviti da nenajavljeno kontroliše radove u Srbiji, jer se putevi grade i obnavljaju novcem svih građana.

E, neka si im rekla! Juče su već sigurno u 15 časova bili tu, plaćeni na vreme ili ne, ne sme narod da ispašta u gužvama. Stvar se očigledno poboljšala od kada je ministarka Mihajlović bila u obilasku lenjih putara. A to što su u CV-ju za tender lažirali po ko zna koji put da su pošteni i da će sve ići po planu, to će im tek zapamtiti.

Doduše, razmaženi Beograđani još od radnih akcija pedesetih godina ne videše ovoliko iskopina, čak smo mislili da je taj Ratko Mitrović neki arheolog koji traži ostatke rimskog boravka ovde. Nije gužva, samo tako izgleda, a svi radnici su plaćeni na vreme i nemaju naređenja da odugovlače. Verujem da će uskoro i u Ministarstvu lokalne samouprave angažovati agente BIA da se preruše u konobare i isteruju svakog ko naruči kapućino ili pivo i krene da priča o Kosovu ili takvoj nekoj važnoj temi za Srbiju. Ministar prosvete će vam zvoniti na vrata da vas obavesti da je vaše dete, drugi srednje, eskiviralo danas školu, morate da platite kaznu. Šta, usudili ste se da pitate otkud im vremena da prete nikad izvršenim kaznama? Samo vi srčite tu jutarnju kafu i gunđajte, sram da nas bude.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. oktobar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Velike stvari

U ovo doba, oko 6 izjutra, niko baš ne očekuje da će mu se nešto vanredno lepo desiti. Zato uglavnom i pišemo o problemima u društvu! Sigurno je da nećemo, na primer, dobiti na lutriji (jer mesta za uplatu ne rade a i emisija je uveče), ne može nam se desiti da sretnemo starog prijatelja na ulici (ako ga i vidite u ovo doba kako luta, možda je i previše vremena prošlo od vašeg druženja), niti ćemo dobiti neku odličnu priliku za posao ili putovanje – radno vreme, to ljudsko pravilo, ne daje tu mogućnost.

Ipak, znamo svi da sitna zadovoljstva nemaju ručni sat niti unutrašnju štopericu. Ona se jednostavno nameste, dese, u njih se upliva kao u nove cipele savršene veličine. Eto još jednog sitnog zadovoljstva. Postoji čak i lista dvadeset malih lepih stvari koje mogu da nam se dese uvek, poređane po broju glasova ispitanika: Tu su Hodanje bosih nogu po pesku, pronalaženje nečega za šta ste mislili da je izgubljeno, jutarnja pesma ptica, opuštanje u toploj kupki, ljubaznost nepoznate osobe, sedenje ispred kamina ili oko logorske vatre, mršavljenje, odnosno saznanje o broju izgubljenih kilograma, miris sveže pokošene trave, davanje poklona, ispijanje pića sa prijateljem, lenčarenje nedeljom, činjenje dobrog dela (čak na 9. mestu!), susret i/ili razgovor sa starim prijateljem, pronalaženje novca, dobijanje komplimenata, postizanje dogovora, maženje kućnog ljubimca, čista posteljina, na drugom mestu je smejanje u društvu, a ispitanici u Velikoj Britaniji su kao najomiljenije jednostavno životno zadovoljstvo koja ga čine lepšim stavili – ljubljenje i maženje.

Sve ovo su situacije u kojima niko ne pati, malo sebi ugađamo i uspostavljamo harmoničnije odnose sa drugima. Bez toga, život zaista nema smisla više od biološkog produžetka vrste. Ali, ovo su stvari koje ljudsku vrstu čine šarmantnom, manje pretećom i takvom da još ima nade. Na tu listu malih, slatkih osveženja i sreće u životu, dodala bih još nekoliko. Recimo, gledanje političara koji ne može da se izvuče iz „uhvaćen si“ situacije; penzioneri koji su raspoloženi (takva jedna je pre neki dan u prevozu putem video poziva tepala svojoj unučici), ukras u danu su i psi koji se, kao nekakvi klinci, igraju i valjaju po lišću, a dodajem tu i pogled u pun frižider. To su toliko individualne a opet tako zajedničke stvari između nas. Kada ih tokom ovog dana doživite, udahnite, da upijete to što više, i uslediće onaj čuveni izdah, čisto zadovoljstvo što ste bili tu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Jedna revolucija pre sedamnaest godina, Srbiji je ulila nadu da će se naši, tada bedni životi, promeniti na bolje. Verovalo se u obećanja rogova u vreći da će nam otvoriti vrata ka svetu, dovesti investitore, sprovesti poštenu privatizaciju, otvoriti nova radna mesta, povećati plate i penzije, vratiti oteto Kosovo, ukinuti vize i odvesti u Evropsku uniju. Posle suzavca i paljenja Skupštine i televizije, dim koji se tada razlio beogradskom čaršijom polako je iz dana u dan, meseca u mesec, godine u godinu, davio nadu i isticao smrad prljavih rabota zahvaljujući kojima je većina ostala kratkih rukava dok su malobrojni natukli firmirana odela, satove, džipove, pa onda pokupovali sve što je moglo da se kupi i iz senke zavladali našim životima. Nisam tada bio revolucionar, a nisam ni danas. Nemam plaketu „prvoborac 5. oktobra“, a i šta bih danas sa njom? Radio sam tog dana, pratio šta se dešava, a onda razumeo da se mnogo toga menja ali u korist nekih drugih, bližih pogači, koji su svoje mesto našli u strankama i upravnim, odnosno, štrajkačkim odborima kao preletači. Pao je jedan režim, uspostavio se drugi, a onda su, protokom godina, stari i novi sklapali koalicije, dogovarali se, što bi rekli – znali su da trguju i ko je kome za šta dobar. Samo jedan je preživeo u vlasti svih ovih godina, svi ostali su se razbežali, povukli, nestali. Ostao je isti onaj narod, sećanje na nešto što je moglo da bude preokret, prva stepenica ka boljem i mirnijem životu bez stresova i podela. Sledeći put, kad neko odluči da pravi sličnu revoluciju, neka prvo promeni ceo narod sa kojim će to da učini, ovaj je dovoljno pametan da ne poveruje u bajke u koje je uzalud verovao onomad.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

RODNO OSETLJIVA CRTICA

Dobro jutro danas vam žele: vojnikinje, vodičice, lovice, jorgandžinice, kovačice, psihološkinje, atašeice i jatačice. Ako niste razumeli, ovde je reč o rodno osetljivom jeziku koji će ubuduće biti posebno kontrolisan u medijima, kako se žene ne bi uvredile ako njihovo zvanje predstavite u muškom rodu.

Da li su kovačice, kao pandani kovačima, uopšte postojale? Verujem da ih nije bilo puno, a ako ih danas, možda ima više, brka će ih sa mestom u Vojvodini. Moguće da je bilo žena koje su pomagale u kovačkom poslu, ali verujem da njima baš i nije bilo važno kako ih zovu. Uostalom, teško je neko hteo da ih vređa ili da se zamera tako snažnim ženama. S druge strane, uverena sam da je bilo mnogo žena koje su nesrećnim sticajem okolnosti bile prinuđene da gase požar. Ne verujem da bi im smetalo ako bi ih tom prilkom nazvali vatrogascem umesto vatrogaskinjom.

Jesmo li zaista iscrpli sva sredstva u borbi za rodnu ravnopravnost kad moramo da pribegavamo ovakvim veštačkim načinima? Čini mi se da je ravnopravnost mnogo više od naziva zanimanja u ženskom rodu. Kad bismo začeprkali po privatnim životima i životima uopšte, videli bismo da jači često dele pravdu na način jačih. Tako i lovice, i atašeice dobijaju, po pravilu manje plate od svojih muških kolega. Ređe ih zapošljavaju jer će naneti štetu budžetu firme kad počnu sa trudničkim i porodiljskim bolovanjima, i tako dalje… A što se jezika tiče, i njega neko mora da brani. Pa, ako već treba da smišljamo nove reči, bilo bi bolje da to činimo tako da nam one bar budu prijatne uhu, ako već treba da se dičimo njima. No, ostavimo to akademicima i akademkinjama.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Katalonija i referendum o otcepljenju od Španije, kao glavna vest, pažljivo se prati i u Srbiji. Oni koji su po dubokom uverenju uvek na strani slabijih i nezaštićenih, verovatno su navijali da cela stvar sa samostalnošću ove španske teritorije uspe. Međutim, Španija kao ozbiljna država učinila je sve, i što treba i što baš ne mora, da stane na put secesiji svoje teritorije. Sa lica mesta izveštači su javljali svetu da ulicama teče krv, da su na stotine građana povređene, takođe i pripadnici organa reda. Istorija, nasleđe, kultura, sve je iprepletano i teško se može razumeti, ako s jedne strane srpske simpatizere onih koji su za samostalnu Kataloniju na trenutak iznenadimo neprijatnim pitanjem: A šta ćemo onda sa našim Kosovom? Evropa koja je na strani celovite Španije, nije ni prstom makla u svoje vreme da pravedno sagleda problem Srbije sa albanskim građanima koji su podigli bunu pre skoro dvadeset godina. Mi smo tada za njih bili samo balkanska horda koja ubija nevine naoružane civile. Posle surove intervencije NATO alijanse, Kosovo nam je u otimano u fazama, uglavnom diplomatski i sada se teškom mukom uspinjemo da sačuvamo šta se sačuvati može, u stvari onoliko koliko nam ta ista Evropa dozvoli da sačuvamo. Bez referenduma, Kosovo je samoproglasilo nezavisnost, Evropska Unija u najvećem procentu država članica ga priznala i sada nas tera na nešto što Španiju i da hoće – ne sme. Ipak je u pitanju ozbiljna država, jedna od svojevremeno svetskih kolonijalnih sila. Sačuvala je dovoljno dostojanstva i odlučnosti i u vreme kada ju je ekonomska kriza skoro bacila na kolena pre desetak godina. Ko zna koliko evropskih regiona jedva čeka da se napokon završi priča u vezi sa Kosovom. Svi bi da budu samostalni, državotvorni, nezavisni… kao Kosovo, možda. Katalonija predstavlja veliki ispit, ali i srpski argument u konačnom rešavanju kosovskog pitanja, koje očekuje odgovor veoma uskoro. Predsednik Srbije kaže da je sada „mečka zaigrala i pred njihovim vratima“, međutim, u skladu sa tim gde je danas Španija a gde Srbija, brinem da će evropski mečkari oterati katalonsku mečku, a nama ostaviti kosovski def i goč da i dalje o njih lupamo – glavom.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar