Ustanak (18. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Pretprolećna Crtica

Iako kalendarski proleće stiže za dva dana, ovog vikenda zima je posustala, a priroda se probudila. Procvetale su krošnje drveća, cveće buja, ptice cvrkuću i pre svitanja, najavljujući izlazak sunca i toplo vreme, a ljudi su svaki sat slobodnog vremena iskoristili da udahnu najavu proleća u vazduhu, upiju zrake, skoro pa letnjeg, sunca i napune ulice, šetališta, parkove i bašte ugostiteljskih objekata. Ono što me je obradovalo ovog vikenda, jer imam želju da među redove ove Crtice umetnem ona lepša i prolećna dešavanja, su lenja izležavanja na travnatim površinama širom Srbije. Na društvenim mrežama su se delile slike sa brojnih izletišta, na kojima se izležavalo na travi, smejuljilo, a ponešto se i pojelo. Nisu zanemarene ni slike cvetanja drveća i cveća, koja kao da su probudila sve zimske spavače. I sama sam imala prilike da vidim razdraganu decu kako slobodno trče. Bilo je i padova, ali bez suza, jer su očito omađijana suncem i slobodom pred sobom, zaboravila da su ih koleno ili ruka od pada zaboleli. Zaljubljeni parovi nisu gledali u mobilne telefone već su se držali za ruke ili sedeći na klupama naslanjali glave jedno na drugo. I sama sam šetajući se pored jedne od reka, svoj energetski sistem napunila svim onim lepim i dobrim što me okruživalo. Pomalo „dosadan“ i miran prizor oko mene, smirio je moje uzburkane i uznemirene misli dešavanjima u poslednja dva dana. Život nije jednostavan, a može da bude. Nije ni lak, mada ga lakšim za življenje možemo učiniti. Pomalo stereotipno, ali istinito i životno je reći da posle svake kiše grane sunce, a posle svake zime, opet dođe proleće. A ono donosi bujanje, cvetanje, šarenilo i radost. Ovog jutra duboko udahnite. Evo i sunce se budi. Dobro jutro!

(Foto: šixabay.com/silviarita, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Posečena crtica

U okviru projekta spuštanja Beograda na reke, naša prestonica ostaje bez 155 stabala, na potezu od Kalemegdana do Ušća. Gradnja gondole, kao i pešačke staze, Beograđanima i svim gostima prestonice, treba da omogući duže pešačke ture. Ali ne pored drvoreda. Bar ne u skorije vreme, odnosno dok mladice novoposađenih 300 stabala hrasta, jasena, lipe i platana ne porastu i ozelene. Nadležne službe iznenađenim i ljutim Beograđanima, koji na društvenim mrežama objavljuju slike posečenog drveća i naslaganih debala, poručuju da je seča svedena na minimum i da stabla koja su posečena nisu bila u dobrom stanju. Moram priznati da me, kao zaljubljenika u prirodu, a i poznavanja opšte biologije o značaju zelenila u prečišćavanju vazduha, ovo pogodilo. Setila sam se slučaja od pre nekoliko godina, kada je komšinica u mojoj zgradi isekla dva drveta ispred ulaza. Moje komšije i ja smo bili pravi detektivi istražujući kada je i ko posekao drveće. Jedne noći, naša dva drvena drugara su jednostavno nestala. Ko se usudio da sebi daje za pravo da uništava zelenu oazu, koja povrh svega, nije ni njegovo vlasništvo. Kada se naš istraživački rad zaustavio na vratima naše komšinice, mislim da me je odgovor više pogodio od prihvatanja da drveća više nema. Naime, naša stambena sustanarka opravdavala se da se drveće jako razgranalo i pravilo joj je mrak, a i nije imala vazduha??? Kakav apsurd! Sem što ste bahati, vi ste i neznalica. Bez obzira što je kraj u kome živim pun zelenila i raznog rastinja, smatram da je svako od njih važno. Baš kao i postojanje svih nas na ovoj planeti. Ali o učinjenom nekada nema svrhe polemisati. Sa druge strane, ima svrhe čuvati postojeće. Ne bacati đubre po zelenim površinama, ne paliti rastinje da bi rasterali komarce, ne lomiti grane jer nam treba štap za bilo šta, a o nelegalnim sečama srpskih šuma da i ne govorim. Priroda nam toliko toka pruža, mentalno ali i fizički. Najmanje što možemo je da je čuvamo. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/MabelAmber, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

Obazriva Crtica 

Zvrrrrr.

– Halo?
– Dobar dan, da li je to Milena Milićević?
– Da. Izvolite.
– Zovem ispred xy kablovskog operatera, imamo za vas, kao dugogodišnjeg korisnika, neverovatnu ponudu!
– Recite!
– Nudimo vam taj i taj paket… bla, bla, bla… i dodatne pogodnosti… bla,bla,bla… Moj direktor je rešio da nagradi oko 300.000 dugogodišnjih korisnika, pa mi je prosledio nekolicinu brojeva telefona. Tako da imate mogućnost da uštedite više od 17.000 dinara. – U redu. Pretpostavljam da je potrebno da odem u vašu poslovnicu?!
– Ne, ne, mi ćemo doći kod vas. Dobićete i telefon…
– Čekajte, prekidam ga, ja ne znam ko ste Vi, sem da ste rekli da me zovete ispred xy kablovskog operatera. I očekujete da vas pustim u kuću?
– Ja ne razumem čemu ta netrpeljivost? (pomalo ljutitim glasom). Ja Vam kažem da Vas zovem ispred xy operatera i nudim Vam neviđenu pogodnost, a Vi sumnjate i pravite pitanje oko toga!!!
– Čekajte (ponovo ga prekidam). Vi imate samo moje ime i prezime i zovete me na mobilni i očekujete da vas pozovem u svoj dom, tek tako!?!?
– Pa najmanji je problem da pozovem i saznam Vašu adresu (povišen ton i pomalo ironičan). Možete Vi da zovete poslovnicu, ali oni i ne znaju za ovu vanrednu ponudu.
– Gospodine, to što me ne interesuje vaša specijalna ponuda i što sam obazriva, ne znači da imam protiv Vas nešto lično. Još jednom Vam hvala na „ponudi“ , ali NE, hvala.
– U redu, u redu, ali samo da znate da ste propustili… bla, bla, bla
Opet ga prekidam:
– Hvala Vam još jednom, nisam zainteresovana.
– U redu, ne znate šta ste propustili.
– Hvala. Znam!!!

Ne znam koliko ljudi je prihvatilo ovu specijalnu, vanrednu, nikad ponuđenu, jedinstvenu i zlatnu ponudu?!?! Nadam se niko. Jer ne samo u današnje vreme, već u svako vreme, treba biti obazriv, jer je to odlika inteligentnih ljudi, za razliku od lakovernih. Inače, skoro nikada ni ne dozvoljavam da započne razgovor sa raznima, koji zovu i uznemiravaju nas, nudeći specijalne ponude, ali, eto, ovaj put se i to desilo A da ovakve priče ne bi ostale samo u mojim ušima i glavi, ja sam prvo pozvala taj korisnički servis i prijavila da u njihovo ime tamo neki nepoznati ljudi nude sve i svašta, a zatim sam sela i otkucala ovaj tekst. Obazrivost na prvom mestu. A onda i odgovornost. Osećam da svi treba da ukazujemo ne samo na nepravilnosti i propuste, već i na prevarante i pokušaje obmane. Ne budite lakoverni. Ne verujte svemu što čujete. Ne potpisujte baš sve što vam ponude pre nego što isto i proučite. To ne znači da ste paranoični. Samo ste pametni! Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

CRTICA o upornosti koja se nekada isplati

Nakon konstantnog pritiska od strane roditelja i medija, ogromna rupa i klizište, koje je potom nastalo, uz ogradu Osnovne škole „Pavle Savić“ u Mirijevu, konačno je koliko-toliko sanirano, a učenici ponovo bezbedni. Nepoznati investitor je, u neposrednoj okolini škole, iskopao rupu, koja je tokom zime bivala sve dublja, pojavilo se i klizište, a đake je dodatno ugrožavala i urušena školska ograda. Ne bih trenutno upadala u takozvanu rupu, baveći se time ko i gde sve gradi objekte i da li su sve bezbednosne procene urađene kako treba. Ono što me u ovoj vesti prijatno iznenadilo je istrajnost roditelja čija su deca bila ugržena. Nisu čekali da reaguje škola ili nadležne službe, već su problem lokala učinili vidljivim putem društvenih mreža i medija. A zatim su stigli i do građevinske inspekcije koja je problem rešila. I sama živim u zgradi u kojoj u 20-ak stanova žive i zainteresovani i manje zainteresovani stanari da se neki problem u zgradi ili oko nje reši. Oni “uspavani” zaboravljaju činjenicu da se nijedan problem nije rešio sam od sebe. Jer predsednik opštine nikada neće saznati za lokalni problem ukoliko, u ovom slučaju, predsednik stanara, na to ne ukaže, a mi, kao žitelji te “velike” kuće, ne budemo uporni da na isti problem ukazujemo. To je građanska incijativa na mikro-nivou. A to se onda reflektuje na celo društvo. Suviše razočarani u sistem i uspavani da pokažu prstom, građani češće pribegavaju praksi – ma nema šanse da ja nešto rešim. Pa tako rupe ispred zgrada i pored dvorišta škola ostaju otkopane, krovovi zgrada prokišnjavaju, bučne komšije bude ceo kraj, čekanje autobusa ponekad potraje mnogo duže od akademskih 15 minuta. Verujem da bi nam upornost roditelja sa početka priče, svima donela bolje uslove života. Krenimo, kako kažu, od sopstvenog dvorišta ili kamenčića u cipeli. Takođe, akcija roditelja koji su rešili problem je dobar primer da se upornost ipak isplati. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/waldryano, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Predlog zakona o poreklu imovine biće pred poslanicima Skupštine Srbije tokom tekućeg, prolećnog zasedanja. To je najavila resorna ministarka i tako podstakla obične ljude da počnu da razmišljaju ko će se naći pod udarom zakona. Svi, niko neće biti izuzet, odgovaraju u glas političari predlagači, ali i pojedini poslanici koji jedva čekaju da napokon budu otkriveni i sankcionisani svi koji su decenijama pljačkali i iskorišćavali ovu državu i ovaj narod. Ima ih, nije da se ne zna ko su oni. Srbija zna ko je sve u „ona“ vremena iskoristio šansu i od golje postao ugledni kontroverzni biznismen. Bilo je dovoljno imati nekoga ko je mogao da pruži pravu informaciju o kursu, bankrotu preduzeća ili licitaciji na kojoj se niko neće pojaviti. Za fiktivne pare se otkupljivalo ono što je ostalo još od Titovih vremena i odmah pretvaralo u avione, jahte, luskusne vile i takozvane kompanije. Naučili smo još tada, početkom devedesetih, za termin „pranje para“. Radnici, bolje reći potlačeno roblje, bez prava na staž i sve benefite koje to nosi sa sobom, radili su za sto ili dvesta nečega, i nadali se da će država da reši to što nisu godinama ostvarili ni dan staža. E, sad kad je država rešila da stavi tačku na pljačku, nadamo se srčano i iskreno bez popuštanja, javljaju se neki glasovi koji ukazuju da se odredbe zakona kose sa Ustavom, da nije moguće primenjivati ga unazad, i da će pretraga baze poreskih obveznika ugroziti prava uglednih građana na zagarantovanu privatnost. Nije, nego se oni što već nalaze mane zakonu verovatno kao svojevrsni advokati po plaćenom poslu, ističu ispred onih koje će taj zakon da zakači. Baš me zanima šta će na kraju da bude kada se ustanovi da su pred zakonom svi jednaki, ali da ima i onih jednakijih. U tom slučaju, džabe smo krečili, to jest, pisali i usvajali zakon kojim oteto treba vratiti onome kome i pripada – državi, pa i narodu. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/klimkin, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. mart – Crtica)

Piše : Milena Milićević

CRTICA stara 116 godina za 11.mart

Pre nekoliko dana prisustvovala sam sceni u gradskom prevozu, kada je vozač, veoma pogrdnim rečima, kritikovao jednu stariju ženu jer je sporo izlazila iz autobusa. Samo dan kasnije, na internetu sam pročitala da je Kane Tanaka, sa 116 godina, proglašena za najstariju osobu na svetu. Žmirkajući, sa primetnim smeškom, ova bakica je novinarskim ekipama pričala da ustaje pre šest, da voli da se bavi matematikom, ali i da igra igru „Otelo“. Japanci su inače poznati po dugovečnosti i dominiraju na listi najstarijih osoba u svetu. Najčešće se kao razlog vitalnosti ističe ishrana. Nisam stručnjak, ali ne mogu da zanemarim i činjenicu da se u Japanu godine tradicionalno poštuju, tako da ljudi ostaju aktivni i sa osećajem da su korisni i u 80-im godinama i stariji. Verujem da je svako od vas u svom okruženju imao primere ljudi koji su nakon odlaska u penziju, naglo propali, fizički i mentalno. Dugo očekivana penzija i zasluženi period za razonodu i razne hobije, za mnoge se pretvara u usamljeno prelistavanje novina, interneta, gledanja televizije i tek poneki razgovor telefonom. Često se po punim autobusima starijim ljudima upućuju komentari “ma gde si sada krenuo, zašto ne sediš kod kuće?” i slično, ne razmišljajući da su i oni ljudi koji bi trebalo da imaju društveni život. A češće su bebi siteri unucima, kuriri za plaćanje računa, brza ispostava toplih ručkova. Da ne spominjemo da su roditelji ili bake i deke penzioneri, često i siguran izvor dodatnih finansija. Svakako ne možemo u svim segmentima praviti paralelu Srbija – Japan, jer se razlikuje standard, stil i tempo života, navike, ali ako pomislimo da i na tom drugom kontinentu žive bake i deke, baš kao i u Srbiji, ne mogu a da se ne pitam zašto je kult porodice i poštovanja starijih osoba toliko dominantan tamo, negde. Da li starije osobe i u Srbiji zaslužuju poštovanje, pre svega svojih bližnjih, a onda društva? Jureći za finansijama da svojoj porodici obezbedite život, skrajnete sebe i svoje zdravlje. A onda kada bi trebalo da se “odmarate” i takoreći “imate vremena za sve” , postajete nevidljivi i nebitni, jer pripadate “trećem dobu”. Svi volimo kada smo poštovani, prihvaćeni i korisni, a taj osećaj ne vezuje se za godine. A baka sa početka priče, verujem da bi bila daleko srećnija da može skakutavim korakom da uđe i izađe iz autobusa i da najmanje što joj je potrebno je prekor zbog nemoći. Poštovanje i humani odnos zaslužuju svi. Vi, vaši roditelji, bake i deke, kolege, vaše starije komšije. Možda neće doživeti 116 godina, ali nasmejani i vedri mogu da uživaju i u 80-im. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/StockSnap, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. mart – Crtica)

Piše: Milena Milićević

 

Osmomartovska „Crtica“ iz ugla jedne žene

Godina je 2019. i još jedan „crvenoružin“ dan je pred nama. A zapravo, dan kao i svaki drugi. Samo ne u očima muškaraca, koji ovog osmog marta, kao i prethodnih, troše pare na crvene ruže ili neke ciklama lale, na nepoznate sladunjave parfeme koji su na sniženju, spremajući specijalne osmehe za svoje lepše polovine, koleginice ili drugarice. Danas, kada je baš kao i juče ili sutra, sasvim običan dan. Običan dan u životu svih onih žena koje rade isti posao kao i njihove kolege, a zarađuju manju platu. Običan dan za sve one žene koje posle posla trče kući ili u vrtić po decu, ne bi li stigle da ih presvuku, podgreju ručak i sačekaju supruga, ukoliko nisu samohrane majke. Ovaj osmi mart je isti dan kao i juče, za sve one žene koje su trpele psihičko ili fizičko nasilje jer su, kako se obično kaže, slabiji pol, a država, institucije, komšije i rodbina, koja se ne može rodno odrediti da je on ili ona, nisu reagovali i zaštitili ih. Ovo je običan dan u očima svih onih žena koje su u malim, ruralnim sredinama celog života bile odbačene i skrajnute, ako su rođene u porodicama u kojima nije bilo muških naslednika. Ovog osmog marta, kao i prethodnog, u nekom mestu za koje i ne znamo kako se zove, ali znamo da je iza neke krivine i brda, jutro isto dočekuje neka virdžina, osuđena da bude jači pol u pantalonama i sa kratkom kosom, iako i za nju, kao i za sve žene ovog sveta, kozmetičke kuće danas rasprodaju maskare, ruževe i parfeme po nižim cenama. Ovog osmog marta rodiće se još devojčica, čije majke će se u brojnim porodilištima, iako radosne, žaliti na lošu hranu ili nerazumevanje medicinskog osoblja kada fizički nisu u stanju da doje svoje bebe. Za te i sve druge nespomenute žene, ovaj osmi mart je jedan sasvim običan dan. Možda bi sve želele da pitaju Klaru Cetkin da li je Međunarodni Dan žena, popularno nazvan Osmi mart, praznik ekonomskih, političkih i društvenih dostignuća žena ili praznik slatkiša i cveća? Da li su osmomartovski protesti žena zbog loših uslova rada i niskih plata, s početka 20. veka, danas samo istorijski podatak ili realnost? Sve pomenute žene iz ove priče, ali i one koje se nisu našle među ovim redovima, žive sa svim tim problemima u ovom gradu, ovoj zemlji, ali i van nje. Često nevidljive. Sem za Osmi mart. U trenucima kada im se poklanja cveće. Već sledećeg, Međunarodni Dan žena postaje sasvim običan dan. Neka bar bude bolji od jučerašnjeg, a manje dobar od sutrašnjeg. Za sve podjednako. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Prawny, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. mart – Crtica)

Piše : Milena Milićević

Poslednjih dana napustilo nas je nekoliko važnih ljudi. Spomenuću one koji za moju generaciju, koja je odrastala u Srbiji tih mračnih devedesetih, ima posebnu težinu. Smrt Kita Flinta i Luka Perija. Bez obzira na to da li ste slušali muziku grupe „The Prodigy“ i da li ste bili prikovani uz televizore u vreme emitovanja, tada kultne, serije „Beverli Hils“, odlazak ove dve osobe znači zatvaranje jednog kruga. Tih devedesetih, Srbija je bila u medijskom i političkom mraku, odsečena od sveta, a omladina bez ikakve nade u bolje sutra. I onda, te ’95. „The Prodigy“ su održali koncert u „Pioniru“, kao prvi strani bend koji je posetio Srbiju nakon sankcija. Možda ne toliko popularan kao u godinama koje su usledele, ali za 8.000 ljudi u „Pioniru“, svih generacija, pa čak i različitih muzičkih ukusa, željnih lepšeg i drugačijeg života, „Prodigy“ je bio prozor u svet, zbog okolnosti u kojima se desio. Energični i totalno različiti od svega tada ponuđenog, ovaj bend je, sem muzike, jednoj generaciji pružio sponu sa njihovim vršnjacima koji su tamo negde i nadu da će u skorijoj budućnosti ovakvi događaji postati svakodnevica. Biti 18-godišnjak u doba tri televizijska kanala, bez interneta i mogućnosti da upoznajete život i ljude van granica ove zemlje, bilo je teško, ali ne i uvek beznadežno. Sa nestrpljenjem smo iščekivali nove epizode serije „Beverli Hils“, prve serije tog tipa emitovane na ovim prostorima, koja se bavila svakodnevnim životima tinejdžera,  negde na drugom kraju sveta. Zaljubljivali smo se u glavne junake, poistovećivali sa njihovim tinejdž problemima, nekada smešnim, ali ipak razumljivim. Moji drugari stvarali su ideal svoje lepše polovine gledajući Brendu, Keli i Donu, a moje drugarice delile u tabore zaljubljenih u Brendona ili Dilana, koji je za moju generaciju bio Džejms Din devedesetih. Odlazak Kita Flinta i Luka Perija, dve potpuno različite osobe, i fizički i energetski, spustio je zavesu na period odrastanja generacija, sada zrelih i odraslih ljudi. Možda „Prodigy“ za neke nije bio bend koji je bio osnov za formiranje budućeg muzičkog ukusa, a lik Dilana najsjajnija glumačka bravura, ali obojica jesu spona sa dobom kada se gradio život i kada se stvarala generacijska istorija. Spona sa vremenom kada smo doživljavali prve muzičke, ali i životne revolucije, prva zaljubljivanja, strahove od neizvesne sutrašnjice, ali i nade da se ista menja. Ovo je kraj jednog kruga, a početak novog ciklusa. Da li će biti bolji? To ne možemo da znamo. Ali svakako će biti drugačiji. Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Iz grada u centralnom delu Srbije otputovala je grupa studenata u inostranstvo. To je poklon lokalne samouprave mladima koji možda u najvećem procentu nikada nisu putovali van zemlje. Naviknuti na nemaštinu, od progresivnog rasta industrijske proizvodnje i broja stranih investicija, ne primećujemo koliko malo novca imamo za potrebe oplemenjevinja duha, a ne samo bankovnog računa. Upoznavanje kulture, tradicije, isprobavanje nacionalnih pića ili gastronomskih specijaliteta samo je nešto malo među uspomenama od onoga što pamti sa putovanja grešna duša žedna novog i neistraženog. Nemamo para, sedimo kod kuće uprkos sajamskim popustima za turistička putovanja. Neka smo mi na makro planu postigli smo stabilnost. Ovo nije moja misao, ovo se čulo na kopaoničkom Forumu, koji okuplja političku i ekonomsku elitu. To je u redu, ali ta gospoda, koja nam u lice prska optimizam sa efektom zvanim „živa soda“, ionako ima pune džepove para, pa joj je lako da se hvali uspesima koje postiže stezanjem kaiša, sirotinjskog. Ako i mislite da su vam zarade male, za to je kriva statistika koja koristi pogrešne metode izračunavanja. Ako smatrate da se u Evropi živi bolje, grešite. Tamo je recimo procentualno potrebno više novca za kupovinu građevinskih mašina ili lokomotiva nego u Srbiji. Kupus i meso ovoga puta preskačemo, jer više u proseku ne jedemo baš svi sarmu. Naše meso statistički više nije procentualno zastupljeno u razmeri koja važi na nekom drugom mestu sveta jer nam je u proseku skuplje. Zato ne treba da bude čudno što se ljudi truju ćevapima i kobasicama koje kupuju po akcijskim cenama koje smo uvezli iz marketinških agencija napredng dela Evrope. Nego, da molimo mi boga da se oni studenti vrate sa putovanja, možda donesu nešto iz tog belog sveta, čisto da unaprede rezultate statistike. Ali, po akcijskim cenama i bez PDV. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. mart – Crtica)

Piše : Milena Milićević

 

Da li ste čuli za veselu grupu posetilaca iz Severne Makedonije, koji su juče napravili sjajnu atmosferu u podnožju Avalskog tornja. Naime, na klipu koji kruži internetom, može se videti da su gosti našeg grada, pored svog kombija, uz gitaru i stare poznate hitove, igrali i pevali, a svi koji su se u tom trenutku tu zatekli sa oduševljenjem su gledali u njih kako se dobro zabavljaju. Nije redak slučaj da se gosti bilo kog grada u Srbiji, odlično zabavljaju i da iz ovih krajeva najčešće odlaze sa sjajnim utiscima o provodu i gostoprimstvu naših ljudi. Složićete se da za smeh, pesmu ili bilo koju vrstu zabave nije potrebno tako mnogo. Nisu baš uvek potrebni skupi noćni izlasci po prestoničkim klubovima i restoranima, po kojima je Beograd prepoznat u svetu. Ne morate da odlazite na najviše planine Srbije ili uživate u nekim adrenalinskim sportovima da bi nasmejani i zadovoljni otišli iz ovih krajeva. Ne sporim da je Srbija prepuna prirodnih lepota koje bi trebalo videti i da vam je jedan život možda malo da ih sve obiđete. Ali, nekako mi je primer ovih veselih ljudi koji su izbegli centar Beograda, i na koji kilometer dalje, pored svog prevoznog sredstva, napravili sjajnu zabavu, pre svega za sebe, odlična reklama za “zabava bilo gde”. To me je podsetilo na izlete sa prijateljima, na kojima smo uz sendvič i kafu iz termosa, provodili divne trenutke u prirodi, koja nije uvek bila kilometrima daleko od našeg grada. Stoga sam rešila da ovi redovi ne budu samo evociranje uspomena, već obnova starih navika. Ranac i malo ofucano ćebe, po svoj prilici, ponovo će biti aktivirani, a telefonski imenik prečešljan. Zašto i vi ne biste učinili isto? Dobro, ne morate da idete na izlet, dovoljno je da povratak kući iskoristite za šetnju ulicama grada, malo zvirnite i u park…Verujem, srešćete još neko nasmejano lice. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. mart – Crtica)

piše: Milena Milićević

 

Dobro jutro. „Ah taj Fest, ah taj Fest, pašću u nesvest!“,  pevala je Milena Dravić, polusklopljenih očiju, prinoseći dlan čelu, padajući u zagrljaj Draganu Nikoliću. Ova ljupka scena iz popularne emisije “Obraz uz obraz” samo je jedan detalj iz ’70-ih godina prošlog veka, posvećen ovom kultnom događaju tog vremena. Doduše, ne mogu reći da Fest, u svom 47. izdanju, nije kultni, ali nekako mi se čini da se pomalo šaputavim glasom govori o njemu. Možda su i organizatori to osetili, pa su u Kombank dvoranu, nekadašnju Dvoranu Doma sindikata, gde je sedamdesetih Fest i rođen, vratili ovaj festival posvećen filmu. Verujem da niko tada nije ni slutio, pa ni sam Milutin Čolić, čuveni filmski kritičar, kada je organizovao „Politikinu“ reviju filma, da će Fest dobiti status kultnog događaja za koji su se karte kupovale po nekoliko meseci ranije. Pravi je prestiž bio reći da si gledao neki od svetskih filmova ili imao sreće da na crvenom tepihu uživo vidiš Federika Felinija, Roberta Roselinija, Luisa Bunjuela, Miloša Formana, Roberta de Nira, ali i Kirka Daglasa i Moniku Viti, koji su, kako svedoče podaci iz tog vremena, bili dostupni i medijima i građanima slobodno šetajući prestonicom. Osamdesetih godina sam zapamtila euforiju koja je vladala među društvom moje 15 godina starije sestre, koji su mesec dana pre početka Festa, samo o tome pričali. Informacije o novim filmovima, o rediteljima i glumcima koji dolaze na Fest mogli ste da saznate samo u novinama ili od možda dobro obaveštenih izvora, a prilika da neko najnovije filmsko ostvarenje premijerno pogledate, ukazivala vam se samo na Festu. Otud mogu i da shvatim zašto se u današnje vreme pomalo tiho govori o ovom kultnom beogradskom dešavanju s kraja februara i početka marta. Era tehnologije učinila je dostupnijim sve u vezi sa filmskom umetnošću, pa se piratska izdanja filmova mogu gledati i na internetu, ali i saznati sve ifnormacije o stvaraocima. Ipak, mislim da među pravim zaljubljenicima sedme umetnosti i dalje vlada “fest-euforija”. Zaokružuju se filmovi koji se moraju pogledati, na svim susretima ovih dana prepričavaju se utisci sa projekcija, ko je još bio u mračnoj filmskoj sali, kako je izgledao …Verujem da nam je svima u ovom užurbanom vremenu, prepunom loših vesti i neizvesnosti šta će biti sutra, potrebno malo magičnog vazduha koji filmska umetnost nosi sa sobom. Potrebno nam je da nam bar na trenutak pokretne slike zamagle  misli iz stvarnog života, jer maštati i putovati u svet iluzija, ovoga puta kroz filmsko platno, je zdravo i poželjno. A Fest je taj malo prozor. Do neke nove Milene Dravić, udobno se smestite u tamu filmske sale i zaplovite u nove avanture. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/geralt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ja mislim, ma šta mislim, ja znam da su za sve na svetu krivi računari jer su sve muke ovog sveta počele njihovom masovnom primenom. Od kako su se pojavili samo prave štetu i nervozu. Prvo su bili štetni jer smo mnogo igrali igrice i kvarili oči, a onda su igrice zamenile društvene mreže koje su nam tek oduzele slobodno vreme. Računari su krivi i za propast muzičke i filmske industrije. Setite se samo diskova na buvljacima i propasti fondova produkcije koji su punjeni prodajom legalnih izdanja. Zamislite tek zbrku koju su napravili sa vremenom kad je stigla dvehiljadita godina. Onda su na red došli mobilni telefoni koji su samo nastavili da prate ono što su računari onomad započeli. Imamo mnogo aplikacija koje su u najvećem broju slučajeva besplatne a koje nam nude novine, radio, televiziju, recepte, sportske teme, političke, ponovo igrice, onda one uz pomoć kojih možemo da naručimo jeftiniji prevoz od taksija. E, tu ću da zastanem. Gadno se oko jedne takve aplikacije zakuvalo u Srbiji. Taksisti su se naljutili što im posao oduzimaju vozači koji skupljaju putnike gde god i kad god a sve preko interneta upola cene. Država je odlučila da se umeša, ali opet po običaju trapavo. Naime, upala je u zamku vlastite strategije o digitalizaciji koja sada preti da uruši ionako jedva sklopljen mir sa taksistima koji kad se naljute lako naprave kolaps u saobraćaju. Najavljuju se protesti pristalica digitalizacije zbog pokušaja komunalne policije od pre neki dan da oduzme jedno vozilo koje je zatečeno u saobraćaju a koje koristi upravo pomenutu aplikaciju da dođe do putnika i profita. Oglasila se i ministarka, koja je zapretila da će pisati Guglu protestno pismo, u kojem će tražiti zabranu svih tih aplikacija koje remete stabilnost taksi prevoza u Srbiji i miroljubivu koegzistenciju države i taksi udruženja. I šta sad? Došli smo u situaciju da s jedne strane verujemo u softversku budućnost Srbije dok nam s druge strane preti zastareli softver koji nikako da apgrejdujemo, ako me razumete. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. februar – Crtica)

piše: Milena Milićević

Dobro jutro. Poslednjih dana na društvenim mrežama sve češće se komentariše zaprljana i smećem “okićena” Srbija. Naši sugrađani dele fotografije na kojima možemo videti prljave ulice, zatrpane kontejnere, bačeno smeće na travnatim površinama parkova, a mogu se videti i slike sa pojedinih izletišta Srbije, gde je drveća okićeno plastičnim kesama, a trava prekrivena uzorcima raznog otpada. Da li to znači da naše ulice, trotoari, parkovi i izletišta postaju nove divlje deponije? Oduvek sam se pitala o čemu razmišljaju osobe koje papir, kesu ili bilo šta što im je u tom trenutku nepotrebno, bace na ulicu? O vlasnicima kućnih ljubimaca koji ne čiste za njima da i ne govorim. U detinjstvu, ali i danas, imam sreće da živim u krajevima grada koji imaju puno drveća, zelenila, mesta za šetnju. Vaspitana sam da sve svoje stvari odlažem gde im je mesto, pa i smeće bacam u kante ili kontejnere. Imam svest o tome da prostor u kome živim treba da bude čist i uredan, pa samim tim vodim računa i o prostoru izvan moja “četiri zida”. Dešavalo mi se da na ulici vidim nekoga ko baca smeće iza sebe, ali se tada ne ustručavam da istu osobu i opomenem. Jedna gospođa me je, ne tako davno, prilično zbunjeno pogledala, kada sam je u autobusu opomenula jer je maramicu kojom je obrisala nos, bacila pored sedišta. Na moje pitanje: „Da li i kod kuće, posle duvanja nosa, bacate maramicu na pod?“, prokomentarisala je, „Ma šta te se tiče gde je bacam!“. Pa tiče me se, odgovorila sam, jer ovaj autobus nije vaše vlasništvo i delite ga sa svima nama, putnicima kao što ste i vi. Isto je i sa ulicama, parkovima. Ne možemo se bahato ophoditi prema prostoru koji delimo sa našim sugrađanima. Jer ako već nemamo svest o značaju zaštite životne sredine, ako nismo lepo vaspitani, onda bi bar trebalo da imamo obzira prema ljudima koji ne vole da žive u prljavštini. Bacači đubreta bi trebalo da misle i na one koji ne žele da se sapliću o bačene konzerve, da im košava baca bačene najlon kese na lice, a i vole da drvoredi i parkovi budu samo priroda, a ne i divlja deponija. A nije da kanti i kontejnera fali. Možda bi trebalo da se trgnimo svi kako bi svet oko nas bio čistiji, a samim tim i lepši. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/RitaE , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ni kontejner nije što je nekad bio. Nekad si mogao da ga lepo napuniš čime god poželiš, bio je siv, nekako buckast i težak, imao je točkove i lako se pomerao s mesta na mesto. Onda su te gutače šuta otpada, pepela, starih novina i krpa proterali moderniji, plastični. Oni su bili zeleni, ali ih je bilo i u nekim drugim bojama. Mana im je bila što su mnogo nežni. Nisi smeo u njih da baciš pepeo ili žar, čak ni pikavac, jer bi se u tren oka pretvorili u buktinju i nestali. Onda su nam doveli sa zapada neke stručnjake koji su nas ubedili da su zapravo najbolji podzemni kontejneri. Navodno, ne zauzimaju mesto, ekološki su, i lako se prazne. Međutim, naišle su poplave i kiše koje se ne pamte od pamtiveka i dokazale da to i nije baš srećno rešenje za srpsko đubre. Ponovo novine, ovoga puta kontejneri sa sistemom zaključavanja. Uskoro će se naći na beogradskim, a možda i novosadskim niškim ili surduličkim ulicama. Zavisi kako će da se pokažu. U narednih mesec dana biće raspisan tender za nabavku nekoliko pametnih kanti za smeće, koji će se otključavati uz pomoć kartice. Dakle, osim kreditnih, debitnih, ličnih, saobraćajnih, zdravstvenih i ko zna kojih sve još plastičnih kartica, dobićemo i ove đubretarsko-kontejnerske. Ne znam samo kako li će im izgledati logo. Da li će imati PIN? Da li će moći da se napravi duplikat ili da ovlašćenje ostalim članovima porodice? Da li će biti blokirane ako zakasnimo sa uplatom računa za Infostan? Ništa ne znam, osim da će ove pametne posude za đubre najpre isprobati stanari zgrada na Vračaru. A zašto baš na Vračaru?! A to vam je bitno, a to šta će nam pametne kante ne pitate? Malo li vam je plastike u novčaniku?

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/3dman_eu)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

Priča se dosta o pripadnicima generacije Z. A šta je sa generacijom X? U stvari Y?

Postoji jedna nezgodna, skoro pa ukleta, grupa dece, sada odraslih koji su rođeni, otprilike, između 1978. i 1982. godine. Soiciolozi kažu da je čuvena “generacija X” ona koja okuplja ljude rođene od 1961. do 1981. godine, a zatim dolaze “milenijalci” iliti generacija Y, koja obuhvata rođene do 1994. Međutim, vratimo se onima s početka teksta, rođenim u nekom “međuperiodu” između ovih tipičnih X i dolazećih Y. Njima je, naročito na ovim prostorima, bilo vrlo turbulentno. Oni su neka kombinacija svega što ne valja. Rođeni u socijalizmu, vaspitavani u sistemu u kome se kao životni uspeh smatra završavanje fakulteta nakon čega, vrlo verovatno, čeka posao, a dočekao ih kapitalizam za koji ni sistem u kom žive nije spreman, a kamoli oni sami. Oni znaju da postoji život i bez interneta i mobilnih telefona, ali to danas ne mogu da okrenu u svoju korist. To su one generacije koje su uhvatile 3 Jugoslavije, polagali su maturu za vreme bombardovanja tokom vazdušne opasnosti, mada je to zabranjeno, ali nije važno. Oni se sećaju sankcija od početka do kraja. Jeli su paštete više nego bilo ko drugi, mnogima su se roditelji bavili švercom da bi pregurali krizne devedesete, a neki se sećaju i mobilizacija. Neki su i sami bili mobilisani. Ima i gorih priča, ima i veselijih ali ništa nije dobro bilo u odrastanju tih XY mladih ljudi koji su sada blizu svoje 40. ili su upravo zagazili u njih. Ovde, na Balkanu, oni danas spadaju u vrstu koja je u izumiranju. Nema ih na ulicama, fizički ćete primetiti rupu u godištima, samo ako obratite pažnju. Emigrirali su ili su u kući gde podižu decu i brinu o starim roditeljima. Uglavnom je ovo prvo. I sad neko pokušava da skreće pažnju javnosti na “probleme” mladih u ranim dvadesetim, tj. Z ekipu, zbog njihovih “muka” koje su često na nivou patnje za nekim mobilnim telefonom ili se ne snalaze u kačenju storija na Instagramu ili brkaju čija i godži bobice. Da li smemo zarad jednih zanemariti druge? Ili su XY mučenici poništeni kao neka statistička greška? I koje slovo dolazi posle Z (Zed, u abecedi)?

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/JJuni , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

SLATKA CRTICA

Ima raznih iskušenja, a slatkiši spadaju u veća. Koliko puta smo se zaricali da ih više nećemo jesti, pa opet… Ponašamo se kao prema onoj narodnoji: „Pas rek’o, pas porek’o“. Ako smo uopšte krivi zbog tih neodržanih reči. Nije stvar samo u tome što nam slatkiši popravljaju raspoloženje, nego što su neodoljivi iz sasvim opravdanih razloga. Ali taj šećer, koji daje slatkoću, dvoličan je i podmukao. S jedne strane, mami nas na uživanje, a onda nam to debelo naplaćuje bolestima. A mi, bez obzira na sve, svaki put poverujemo slatkišima i sve im praštamo. Čim ih se dohvatimo, zaboravljamo na onu njihovu mračnu stranu. Ko bi, uostalom, mislio o ružnim stvarima koje će se desiti tek posle?

Ali, stlatkiši su nam često spas u situacijama kada smo pod stresom. Samim tim, više je nego jasno da je to što smo sve bolesniji i sve više imamo problema sa belim šećerom, upravo zato što ga više jedemo. I ranije je bilo zanosnih čokolada i dezerta svakojakih, ali su se ljudi suzdržavali ili više mesili kod kuće. Sada ne. U svakodnevnom stresu, koji dovodi i do metaboličkih promena, mi posežemo za industrijskim slatkišima kao za prvom pomoći, u prvoj radnji na koju naiđemo. Koliko ćete danas pojesti slatkiša i da li ih najviše jedete na poslu?

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Couleur)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Na današnji dan, pre 90 godina, tada mlađana „Politika“ objavila je prvi put dečju stranu u okviru svog dnevnog lista. Bio je to pokušaj, vreme će pokazati veoma uspešan, da se tadašnja deca nauče čitanju novina, ali pravih. Skromno za prvi broj na toj strani bilo je mesta za promociju jednog dečjeg orkestra, nekoliko priča, crteža i enigmatskih mozgalica. Izgleda da nije slučajno izabran baš ovaj dan za takav istorijski iskorak u srpskoj štampi ako se uzme u obzir podatak da je danas i Svetski dan maternjeg jezika. On je proglašen 1952. godine, uz podatak da se u svetu prepoznaje i govori skoro šest hiljada jezika a prema prognozama, do kraja 21. veka više od polovine njih će odumreti. Nivo jezičke kulture i pismenost u Srbiji veoma slabi, upozoravaju lingvisti. Ništa zato, enigmate su nam na visini zadatka. To je potvrdila informacija koja nam je stigla nedavno iz Kikinde. Taj banatski grad je okupio mlade enigmate iz celog sveta i dao im šansu da se takmiče u znanju iz četiri društvene oblasti na Svetskom prvenstvu u kvizingu. Tako je student prava Mateja Vukmirica bio pobednik u omladinskoj, a srednjoškolac Aleksandar Selimović u juniorskoj konkurenciji takmičenja enigmata koje je Kikindu svrstalo na mapu gradova 50 zemalja sveta gde je u istom trenutku održavano testiranje kandidata. Nije mala stvar biti znalac, a ni novinar u Vojvodini gde se danas obeležava dan poslenika javne reči. Uz sve to može da ide i promocija naših severnih krajeva za koje nam trebaju turistički vodiči koji će takođe danas u celom svetu obeležiti svoj dan. Bilo kako bilo, dok nam je dobrih novina i novinara, biće prostora za turističku promociju svih krajeva Srbije o kojoj će pisati pismena deca koja su svoj novinarski poziv prepoznala u štivu koje im je posvetila Politika i ne samo taj, nego svi oni listovi koje ne zanimaju rijaliti zvezde i njihove bahanalije, već trajne vrednosti koje možda nisu komercijalne ali su nam svakako preko potrebne. Znanje, mudrost, kvalitet, ponos i čast što nismo posegli za instant rešenjima globalne estetike neka nam danas budu putokaz ako nas neko priupita možda kuda ćemo dalje. Dobro jutro!

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. februar – Crtica)

Piše : Milena Milićević

Oksforski naučnik Paul Kelley skrenuo je pažnju javnosti na problem koji utiče na mnoge od nas. Naime, ovaj psiholog je ispitivao vidove i oblike moderne torture i otkrio da je buđenje i odlazak na posao pre 10 sati ujutru jedan od najuobičajnijih. Objašnjava da svako ima svoj telesni sat koji je već programiran, pa ako se, kako kaže, prisiljavamo da se svakoga dana budimo pre nego naši organi, a pre svega mozak, remetimo san i izazivamo emotivni i telesni stres. Ne želeći da osporavam tvrdnje ovog naučnika, ne mogu a da se ne zapitam kako bi svet funkcionisao kada bi ceo globalni, radni sistem, takoreći spavao do 10 sati; kada bi se radnje, škole, domovi zdravlja otvarali tek u to doba? U redu, reći će neki, možda Kelley nije mislio na baš sve ljude sa obavezama, ali onda mogu da zaključim da bi neki ljudi bili frustrirani i stresirani, a ostatak planete i ne. Jer, neki pekar mora da ustane i pre tih 10 sati ne bi li za nas umesio hleb. Tu su i poljoprivrednici, koji moraju da se bude pre petlova ne bi li nahranili stoku ili obradili zemlju, onu istu koja će prehraniti radnu i zaposlenu planetu. Mora neko i da nas leči usred noći ili u rano jutro. Šta je sa svim onim ljudima koji moraju da pokrenu sistem, pre nego zaposleni dođu na posao? Kako bi se u toj postavci stvari osećao domar koji mora da dođe pre đaka i nastavnika da otključa školu? Možda sam sada malo i banalizovala celu priču, ali nije li ovaj naučnik upravo mislio na sve nas – ljude u tom sistemu? Na naše mentalno i fizičko zdravlje. Takođe, ne mogu a da se ne zapitam, kako sada da gledamo na ranija istraživanja, u kojima su nam govorili da su ranoranioci zdraviji ljudi? Da previše spavanja umrtvljuje naše telo i mozak. Za ovako rano jutro, bezbroj pitanja, a naš istresirani organizam i uspavani mozak nemaju odgovor. Šalim se… bar što se tiče uspavanog mozga. Bez pretenzija da budem lekar, ne mogu a da ne zaključim: pošto svako od nas ima svoj prirodni bioritam – onaj sat sa početka priče – onda njega i treba da pratimo i slušamo. Doduše, ponekada ćemo ga i poremetiti, kada budemo kao ekipa ovog jutarnjeg programa, ustajali u četiri, ali sa druge strane, ako može neki poljoprivrednik da se budi pre zore i bude veoma produktivan ili neko od vas, koji sada čitate ove redove, zašto to onda ne bi mogao i ostatak planete? A verujem da će sav stres, kako kaže Kelley, nestati kada vidite svitanje ili u rano jutro čujete smeh sa radija. Onaj koji često leči. Zato vam uz osmeh želim „Dobro jutro, radni, ranoranilački svete!“

(Foto: pixabay.com/suju )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Jedan Beograđanin je juče osetio sve blagodeti blagovremenog i tačnog informisanja. Šetajući ili brzo hodajući svojom ulicom koja je odavno zonirana kao parking lokacija srca metropole, naleteo je na novopostavljeni znak, koji obaveštava po kojoj se ceni ubuduće možemo malo više zadržati na jednom mestu bez dislociranja automobila. Treba li da kažem da je zbog neadekvatno postavljenog znaka, a delimično i lične nepažnje, taj Beograđanin pustio krv jer je zakačio glavom o plehanu tablu. Nije to ništa strašno, ali mora da se zna kako se hoda i gde se gleda. Nije znak kriv, kriv je Beograđanin. Mogao je svojom „tvrdom“ glavom da iskrivi znak, i šta bismo onda bez njega, mislim znaka, a ne Beograđanina? S druge strane, besplatno je dobio promociju u novinama. Sad svi znaju kakav je incident napravio, a da za to nisu krivi ovi koji postavljaju table. Šalu na stranu. Treba da pogledamo malo i semafore, svetleće reklame ili nepregledne pešačke prelaze. I tako, vidimo sve, a pravimo se da ne vidimo, verujemo–ne verujemo, i čekamo da se nešto desi pa da o tome opletemo po društvenim mrežama i portalima. Nisam još primetio da je iko pametan, ko je na internetu prosuo neku mudru misao, od toga imao koristi. Još manje koristi imali su čitaoci tih duhovitih objava, iako su ih uredno širili dalje mrežom. Sve dok se unapred ne postavimo prema određenim štetnim odlukama ili pojavama, uzalud je puštanje krvi ili mudrovanje na mrežama. Ja bih da ipak pojačamo mere opreza. Zbog onog neprijatelja koji ne spava, ali i ovih što nas uspavljuju neradom i nesposobnošću imputirajući nam tako osećaj krivice bez da smo i zaista za nešto krivi. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/JanBaby, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

ISTINITA CRTICA

Ko istinu gudi, gudalom ga po prstima biju“, kaže narodna poslovica. Pa šta onda da radimo? Hoćemo li se privoleti istini, ili ćemo je, kad nam odgovara, zaobilaziti ili trpeti posledice svoje istinoljubivosti?

Neka kajanja nam ne ginu. Ponekad pohvalimo sebe jer smo u neprijatnoj situaciji oćutali i nismo rekli sve do kraja, a samim tim nismo uvredili nekoga. To se, najčešće, pokaže kao dobro. A, opet, nekad se pokajemo što u datom trenutku nismo reagovali i nismo izgovorili prave reči, pa bi, uprkos neprijatnoj situaciji, za sve nas bilo bolje. Ali, ko bi znao koji je prag tolerancije drugih ljudi i jesu li u stanju da nam oproste naša ispravna gledišta. Takvom razmišljanju u praksi ima osnova i od njega umnogome zavisi i naš pristup. Zato ćemo nekad ćutati, iako u dubini duše sebe nazivamo kukavicom, jer nas je iskustvo naučilo da je bolje popustiti.

Opet, ima stvari koje bi bile neoprostive da se prećute. A što se sitnih laži tiče, treba li ih tolerisati? Mislim da tu treba slediti puteve mudraca koji savetuju da naš put bude pošten, a male obilaznice daju se oprostiti. Možda će neko od nas, baš ovog jutra, pomoći nekome istinom.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

DOKTORSKA CRTICA

Nedavno se pojavila vest o tome da su kanadski lekari uveli jednu novinu u svoj rad, to jest, da ljude neće lečiti samo farmaceutski proizvodi, već i neke sasvim druge stvari. Ko bi rekao da se na recept može dobiti preporuka da radi zdravlja treba otići u muzej ili u prirodu. A upravo se to savetuje nekim bolesnicima. I to ne samo onima koji imaju psihičke tegobe već svima koji boluju od nečega što je povezano sa stresom. Ne znamo tačno na koje se muzeje misli, tu je spektar prilično širok, ali verujemo da svi zanimljivi dolaze u obzir. I tu opet dolazimo na nekakav početak. Da li je zaista trebalo da stignemo do takvog trenutka da ljudima mora da se crta tj. piše na receptu lekarskom da treba više da borave u prirodi odnosno misle na slobodno vreme i na sebe?

 Ono što, za sada, ne znamo je kako se dolazi do tog recepta. Da li pacijent sam kaže: „Doktore, molim vas, prepišite mi jedan odlazak u muzej, strašno sam neraspoložen i dosadno mi je“, ili izjavljuje da je žedan znanja? Ono što znamo je da lekari od sada imaju mogućnost da prepisuju odlazak u muzej i da je lekasrki recept ulaznica. Priznajem da mi se ova preporuka veoma dopada, kao i ova vezana za povratak prirodi, makar zarad zdravlja. Ono što može biti pitanje je šta bi se sve kod nas moglo prepisivati na recept, budući da za razliku od Kanade koja spada u države sa najvišim standardom mi spadamo u one u kojima je život za mnoge krajne nekomforan. O tome treba razmisliti, ne samo šta bi nama najviše značilo kao alternativa klasičnom lečenju, već i o tome da nađemo načina da se makar nateramo da ćešće boravimo u prirodi i posećujemo muzeje. A imamo najbolje u obe kategorije. Zašto ne umemo to da koristimo?

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

DRUŽELJUBIVA CRTICA

Iako nismo neki vidovnjaci, verujemo da se danas lako može desiti da primite ili date poklon. Vremenom je i kod nas ušlo u običaj da 14. februara poklanjamo crvena srca, čokolade i slično. Nije loše što postoje takvi dani u godini kada se sećamo jedni drugih i pokazujemo kako nam je stalo. Iako, kad je reč o poklonima, nije baš ni svejedno šta ćete pokloniti, a i novčanici nas sve više opominju. Bilo kako bilo, dan je za poklone, kakve-takve.

Ali ovoga jutra mogli bismo se zapitati zašto se češće ne setimo jedni drugih, uz poneku sitnicu? Ili, možda, još bitnije, zašto sve više praznujemo one datume u kojima se pokloni smatraju neophodnim? Da li moramo čekati da nam neko kaže kad da mislimo na naše drage ili to možemo i sami? Na ta pitanja odgovori su različiti, jer sigurno ima onih koji i inače vole da poklanjaju, ali mislim da većina to baš i ne čini. Zapravo, manje je važan poklon, a mnogo bitnija namera i ono što stoji iza nje. I to se uvek prepozna. U tom smislu, dobri su ovakvi praznici kada nateramo sebe da izgovorimo lepše reči od onih uobičajenih. Zato nemojte štedeti na njima. Kad se sve ovo uzme u obzir, osvanulo nam je jedno lepo, iako hladno, jutro.


(Foto: pixabay.com/congerdesign)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. februar – Crtica)

piše: Milena Milićević

Dobro jutro. U ovaj svakodnevni pozdrav, karakterističan za prepodne, sažeto je bezbroj malih želja. Jer, ako vam neko kaže dobro jutro, on svakako želi da vam početak dana bude dobar i uspešan. Da u dan uplovite zdravi, energični, nasmejani… jer i to, zapravo, čini jutro dobrim. Mada, izgovarajući ovaj jutarnji pozdrav, možda i ne razmišljamo šta njime zapravo želimo da poručimo onome kome je upućeno, sem da budemo pristojni i uviđavni, jer pored ljudi koje srećemo ne možemo proći nemi. Na ovo razmišljanje me ponukao jedan nepoznati, sredovečni gospodin, koji mi je pre dva-tri dana, kada sam dolazila u svoju jutranju smenu, na stanici, u pet ujutru, poželeo dobro jutro. Pomalo zbunjeno sam odgovorila: „Dobro jutro“. Zbunjeno, jer retko kada nepoznatim ljudima na ulici kažem dobro jutro, dobar dan, zdravo… A onda sam shvatila. Želje da nekome početak dana bude dobar ne moramo striktno čuvati za poznate ljude. Doduše, možda tog trenutka, na tom hladnom vetru i u mraku, čekajući prvi autobus u pet ujutru, mi baš i nismo bili totalni stranci – više kao komšije na istom zadatku. Da počnemo pre svih ovaj radni dan, odlazeći na svoje zadatke. Moram vam reći da mi je taj svakodnevni pozdrav ulepšao jutro. Pomislila sam da još ima ljudi u ovom ili bilo kom gradu, koji vide svet i ljude oko sebe, žele sa tim istim ljudima da ostvare neku interakciju, uspostave komunikaciju ili jednostavno budu ljubazni. Dobro jutro, nepoznati čiko sa stanice. Dobro jutro, svete. Dobro vam jutron slušaoci Dvestadvojke. Neka početak dana bude dobar, vedar, veseo i pozitivan. Neka za početak, ovo jutro bude zaista dobro!

(Foto: pixabay.com/richardsdrawings, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Bio jednom jedan strašni dasa. Redovno je mlatio mangupe po kraju ako nisu bili dobri prema devojkama. Svakoj baki je umeo da pomogne kad prelazi ulicu i ponese zembilj sa pijace. Takođe, bio je prvak u svemu. Devojke su ga obožavale a njihove majke želele za zeta. E, takav dasa više ne postoji čak ni u pričama. Možda ne postoji čak ni u sećanjima. Potpuno se zaboravilo na to da su nam momci bili za ženidbu već posle dvadeset treće, a devojke dvadesete. Mladi i jaki, završavali su u najvećem broju zanatske škole, odmah se zapošljavali i postajali nezavisni od roditelja. Prvo su odlazili na stan „pod kiriju“, a već posle ženidbe i rođenja prvog deteta, podnosili zahtev za dodelu stana. Čekali su u proseku tri godine da se usele u svoja četiri zida sa minimum dvoje dece u naručju i ženom koja nije radila. One koje su radile, slale su svoju decu u vrtiće i nisu razmišljale o tome kako da ubede svoje muževe da se otisnu van granica svoje zemlje i tamo započnu novi život. Međutim, to je bio nazadni socijalizam i vreme mraka i bezumlja koje smo prevazišli tako što smo se svi podavili u vlastitoj krvi a onda dozvolili da nam stigne progresivni napredak koji nas je desetkovao toliko da svake godine jedan grad pređe da živi u inostranstvo. Danas se izvode zaključci na osnovu neveselih rezultata statistike. Pa dobro, šta da se radi onda kada ovde sve opusti, a prenasele se našim građanima Nemačke, Švajcarske, Amerike? Ništa, da se sačeka rezultat koji će da postigne naš komšija Orban koji je spremno ponudio ozbiljan kredit mađarskim ženama koje bi rađale male Mađare, a za uzvrat dobijale oprost duga. Troje dece, otplaćen kredit vrednosti jednosobnog stana u Beogradu. Nadam se da će uskoro biti još mnogo više suficita, pa da uvećamo naciju decom koja će ostati da žive i rade u svojoj zemlji.

Dobro jutro!

 

*(*(

(Foto: pixabay.com/tookapic)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

Izvinjavajuća Crtica

Nedavno se engleski BBC izvinio čuvenom Džordžu Orvelu, 70 godina nakon njegove smrti, zbog neobjavljenog članka u prvim godinama posle Drugog svetskog rata. Ovaj pisac i novnar je napravio tekst o tadašnjim teškim prilikama i nedovoljnoj količini hrane koja je bila racionisana kako bi se uštedela i podjednako rasporedila. BBC je odbio da ga objavi.

Beše to u već davnoj prošlosti i čovek se može zapitati koliko je to važno, ako je uopšte. Sigurno da o tome postoje oprečna mišljenja, jer pisac za izvinjenje ne zna, i samim tim mu je svejedno. Ipak, možda taj potez i nije toliko beskoristan jer priznanje greške i izvinjenje uvek imaju svrhu, makar u očima onih koji ostaju. Reći „pogrešio sam“ sasvim sigurno spada u najteže i najređe izjave. Pa ako izvinjenje stigne i posle 70 godina, možda ni tad nije kasno.

Svi znamo da je i u našoj sredini bilo mnogo ljudi koji nisu dočekali da im se drugi izvine što su ih loše interpretirali ili nešto još gore. Koliko naših velikih umova i blistavih ljudi nije doživelo satisfakciju. Mnoge smo zaboravili zbog naše uronjenosti u svakodnevicu. Ovo ostaje bitno retoričko pitanje. A nama ostaje da razmišljamo da li je kasno ili, pak, nije da neka izvinjenja stignu posthumno, i da se nekih imena setimo po dobru.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/JenDigitalArt)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

SVAKODNEVNA CRTICA

Mislim nešto o tome koliko ima sitnih stvari koje radimo svakodnevno. Neke, doduše, i nisu sitne, ali su zato dosadne i neprijatne. Jeste li, primera radi, juče prali sudove? Pretpostavljam da je svako od nas makar oprao šoljicu od kafe. To nam je svakodnevno zaduženje koga se nerado laćamo. Ako i uživamo u lepoti sudova, to nije onda dok ih peremo! A jeste li namestili krevet kad ste ustali? Ni to baš nije neka ispunjavajuća obaveza. A jeste li oprali kupatilo? To je već malo zahtevniji zadatak, ali takođe neophodan da se život u višečlanoj porodici odvija normalno. Svakodnevno se ide u školu, na posao, vozimo se donde nekim prevoznim sredstvima po ustaljenim rutama, i ne uvek ustaljenom redu vožnje. Sve nas to često čini nervoznima. Svakodnevne stvari znaju da dosade.

Ima toliko toga što je ušlo u naše vidljive i nevidljive rokovnike kao svakodnevna obaveza. Neke su sasvim lične, kao higijena, a ima ih još mnogo. Često se dešava da nas sve to, ili nešto od toga, mrzi da uradimo. Ali kad se malo bolje razmisli, izgleda da je najbolje za nas da ih prihvatimo kao znak da smo zdravi, zreli i odgovoni. Onda će nam one možda biti lakše. Uostalom, treba da se učimo da prihvatamo uobičajena dešavanja u životu (makar i dosadna) podjednako važnim kao ona koja su radosna. Možda se jednog dana naučimo da sve obavljamo sa zadovoljstom. Neka ovaj dan bude takav.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Free-Photos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Sve je danas na tezgama i sve se može pazariti. Baš sve je na prodaju. Lako se ulazi u okvir koji kontrolišu oni koji drže pogaču i samo nam ponekad bacaju mrvice. Važno je valjano se preporučiti i biti formatiran po pravilima te, takozvane, visoke trgovine. Prvo, nije svejedno na kojoj pijaci prodajete, a ni na kojoj tezgi nudite ono čime trgujete. Važno je i da umete da ispregovarate što bolju poziciju za sebe. Treba dobro da poznajete tajne ličnog marketinga jer od toga sve zavisi. Ako ste roba koja ima kupca, onda ne brinite. Sami će oni da vam priđu. Ima da vas bez zagledanja mole da im prodate to što njima treba. Neće vas pitati šta košta. Jednostavno, zar ne? Ali, ako niste „kurentna“ roba, uzalud vam tezga i reklama. U tom slučaju morate da se potrudite da prvo uđete u onaj okvir u koji bi mnogi da se udenu i odvoje od mase sitnih trgovaca. Za tako nešto treba vam jači želudac, ili izdržljiva pozadina. Nema tu nikakvog krpljenja ili rašivanja da biste se baš vi udenuli. Tako može da ispadne sa tržišta neko ko nije ni kriv, a ni nedužan. A to, ne valja. Obavezno je da vas u okvir ubaci onaj koji ga je i formatirao. Ne treba posle vašeg upada na tržište da ostane ni mnogo mesta, a ni da posle bude tesno jer onda lako pucaju stranice koje se ionako drže na dobrom glasu koji svakog dana mora daleko da stigne. Na tom glasu valja poraditi ako imate ambicije da iskoristite ne samo mrvice već i makar krajičak one pogače koju krune ovi što su upravljači trgovinom. Zato, pojačajte glas, neka svi čuju šta imate da ponudite, kupite ili prodate. Ubedljivo objasnite svima koji ne razumeju suštinu onoga što ni vama nije jasno, ali učinite to bar sto puta da biste bili sigurni i sami da je sve to istina. Tako funkcioniše trgovina, ako niste znali. Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Reke su ponovo počele da nam prete izlivanjem. Još se pamti vreme od pre pet, ili pre skoro petnaest godina kada je Srbija pokušavala da pobedi vodu. Teško je snaći se odmah, i zaustaviti vreme, topljenje snega, velike kiše, padavine koje nisu bile tako intenzivne još od postanka sveta. Sve su to naši dobri, stari izgovori. Država je svojevremeno odobrila neke projekte, čak i dobila novce iz belog sveta da uredi svoje vodotokove, obale, kanale za odvođenje vode i priobalje. Počelo je da se nešto radi, pa je stigla vrućina, pa su onda svi bili zaboravili na poplave kao moguće nepogode… i uvek dobro poznati stari izgovori. Zašto smo takvi, ako se zna da su naši stari oduvek bili okrenuti izgradnji i ulepšavanju mesta gde su živeli? Možda su nam oni i krivi što su toliko gradili, pa sada i da hoćemo, ne možemo sve to da održavamo. Ili je razlog svemu to što nas je sve manje, iz godine u godinu? Daleko odosmo, od poplava do pada nataliteta, a povod nam je ipak ovoga puta strah od najavljenog brzog priliva vode sa „gornjih“ delova Evrope. Okrenimo se bogu i molitvama ako slušamo stare, a rukave pošteno zasucimo onda kada i ako poplave prođu. Manimo se praznih priča o velikim dostignućima za koja ionako nismo sami odgovorni. Prase se nikad nije tovilo na Badnji dan.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Simon)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Šta god da vam meteorolozi kažu, koliko god da se upinju mediji da najave „znatan pad temperature“ padavine, kijamet i košavu, ne uzbuđujte se. Proleće je ipak stiglo. To je najavila i kineska Nova godina koja od danas počinje da nas, zahvaljujući „zemaljskoj svinji“, u čijem je znaku, obasipa blagodetima, uspesima i pozitivnim dešavanjima ali, na ličnom planu. Političarima nije naklonjena. Oni će se valjati u blatu domaćih problema, predvideli su majstori Feng šuija. Jedino što u tom blatu, mi obični smrtnici bez talenta za prognozu, vidimo sebe i svoje rasparene i probušene cipele, pantalone sa rupama u džepovima, i pohabane kapute. Proleće je uprkos svemu tome razlog da s pažnjom primetimo prve visibabe. Za sada ih ima samo na društvenim mrežama, ali biće ih uskoro svuda oko nas. Strpljive su one i još uvek čekaju da pomole svoje cvetove. Ko ume da tumači signale koje nam šalje priroda, lakše će i više u skladu, živeti sa njom. U tom duhu optimizma, poneseni novim izazovima koje nam svakodnevno život iznosi na trpezu obaveza, sačekajmo i da procveta još cveća, zazelene polja, a reke se izbistre. Niste zaboravili na to nekadašnje opisivanje prvih vesnika u pismenim zadacima, a zaboravili ste da uključite mašinu i bojler po jeftinoj struji? Ili ste zaboravili da je baš danas godišnjica braka ili rođendan namrgođene šefice? Setite se da ste živi ako vas danas neko iznervira i da je to velika sreća jer je počela kineska godina Svinje. Krajem ove godine završava se veliki ciklus, pa je zbog toga veoma važno završiti sve stare obaveze i napraviti nove planove za budućnost. A za ostalo – pa mi ćemo po srpskom običaju da se prekrstimo, ukrstimo koju, i pozdravimo novi dan u slavu života. Pa, neka nam je sa srećom.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Pexels)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

Školska crtica

Sećate li se škole i školskih drugova? I časova i ponašanja – svojih i tuđih. Onih silnih đačkih izgovora i eskivaža, bežanja sa časova. Ali kada se sećamo škole, sećamo se i toga kakav je od nas ko bio. Bilo je onih koji su učili unapred, kojima su roditelji pomagali da „briljiraju“, koji su dobijali lakša pitanja kako im se ne bi skinuo oreol najboljih. A bilo je i onih koji su istinski učili i istinski znali. Bilo je i onih osrednjih koji su nekad znali, a nekad nisu i onih kojima je bilo svejedno kakav će im biti uspeh i koliko će čega naučiti. Bilo je i neustrašivih koje jedinice nisu plašile i ređali su ih bez žaljenja. Zaista, bilo nas je svakojakih.

Ali, sećate se da smo uvek tačno znali sve o svakome i malo je bilo iznenađenja. Znali smo šta možemo očekivati jedni od drugih. Znali smo ko je nesebičan i ko hoće da pozajmi list iz sveske, olovku, ili dozvoli da od njega prepisujete, znalo se ko uvek hoće da podeli užinu, ko je najbrži ko najsporiji. Bilo nas je u odeljenju veselih, i onih melanholičnih, jako mirnih i sasvim nedisciplinovanih. Onih koji uvek kasne i onih koji dolaze na vreme.

Sve se menja i ostaje kao što je bilo. Ali i kad prođe dosta vremena od školskih dana, vidimo da smo, uprkos promeni u fizičkom izgledu, svi ostali slični. Možda više nismo u školi ali smo u nekom drugom kolektivu, na poslu, recimo. Svako od nas mogao bi samo nakratko da odglumi da se promenio, ali se već posle kraćeg vremena i danas može utvrditi da su naše osobine zapravo ostale iste i da nikoga ne možemo prevariti. Vredan i lenj ostaju takvi i na poslu i u kući, kukavice i hrabri su takvi i u zrelom dobu, oni koji su prepisivali puštaju da drugi umesto niih rade, oni hitri su idalje hitri u svemu, oni nedisciplinovani i nasilni đaci sada su agresivni ljudi. A oni što su delili užinu i list iz bloka, sada su verovatno omiljeni likovi, ma šta radili, i ako neko zloupotrebljava njihovu dobrotu njima je, verovatno, svejedno.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/stux, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Odmah da kažem; ne pada mi na pamet da vam jutros pametujem da ostavite cigare zbog zdravlja. Šta se mene tiče, vaše zdravlje i vaš porok bez kojeg ne možete je isključivo vaš izbor. Ako, pušite ako vam je volja. Potrujte sve živo što možete, naučite i decu da što pre povuku prvi dim. Pa, stvarno, zar postoji nešto lepše nego napajati kapilare krvlju obogaćenom sa ko zna koliko hiljada hemijskih oplemenjivača koji utiču na mozak gore nego droga. Baš vas briga i što ćete navući povišen pritisak ili šećer, što će vam infarkt biti sudbina a insulin možda i doživotna kazna. Pričao mi je jedan deda koji je sam uzgajao duvan, sušio ga na suncu i kasnije rezao na sitno, pa uvijao i tako uživao da može bez njega kad god poželi. Puši jer mu se hoće, a ostavi duvan kad mu dođe. Dekica je doživeo osamedeset godina, i nije sigurno probao ove nove aromatizovane vrste koje ubijaju zanosno i sa uskusima sunčanih dolina zlatnog duvana u tragovima. Suština je da ćemo i dalje da punimo budžet akcizama, a pluća otrovima, sve dok ne odlučimo drugačije. Ne dao bog da to uradimo pod prinudom lekara ili želje da ipak poživimo koju godinu duže. Uostalom, ne piše uzalud na svakoj paklici da je pušenje štetno za zdravlje. Pa, vi sad pušite, šta se to mene tiče. Što bih vam ja pametovao. Usput, najgori su bivši pušači, samo da znate.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Clker-Free-Vector-Images, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Često se u medijima navode primeri u kojima su devojke i žene iz belog sveta postale takozvane „srpske snajke“. Ima ih sa svih strana i sve su oduševljene Srbijom. Naši momci, među kojima ima i onih koji su dobrano prešli četrdesetu, nekad i šezdesetu godinu, iz petnih žila se upinju da sačuvaju obraz nacije tako što će ih lepo maziti i paziti. Sve snajke odreda kažu da je naš jezik težak, ali lep. Brzo ga i nauče da mogu da se sporazumevaju sa okolinom. Lako usvajaju običaje, recepte, naravi, ama baš sve. Ovde se osećaju kao kod svoje kuće, čak i mnogo bolje, kako kažu. Nije mi jasno šta ih je to privuklo našim krajevima. Jeste da smo najlepši, najpametniji, najjači, najbolji, najpotentniji, ali ovde će svako da se pre požali nego pohvali životom. Jedino što imamo to je sačuvana priroda. Dobro ono malo divlje gradnje po planinama i oko reka i jezera, ne računamo. Imamo mi još štošta, na primer kuhinju koja je jedinstvena u svetu po tome što su joj glavne specijalitete po kojima je poznata, odavno kao svoje, zaštitili neki drugi narodi. I, nikom ništa. Zavidnu istoriju, a tek geografiju, ne bih da pominjem. Ionako su to u našim uslovima – promenljive kategorije. Čas posla se raširimo ili skupimo, zavisi samo koliko smo spremni da budemo mala moneta za potkusurivanje velikih sila. Jedno jeste tačno; sami ne primećujemo koliko smo bolji od naprednih zemalja pa nam je sve nabrojano odličan izgovor ako nas snađu problemi, nepoznati srećnijijma i bogatijima od nas. Dakle, kad vam je teško, ako vam potonu sve lađe, pronađite neku srpsku snajku koja će vam sve objasniti uz najsimpatičniji izgovor našeg teškog jezika. Samo budite oprezni i ne upuštajte se u neke mnogo ozbiljne teme koje srpski novopečeni muževi lako mogu da protumače pogrešno. Znate kako Srbi umeju da budu gadni kad im se prčka oko žena. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

IZNENAĐENA CRTICA

Pojavila se vest da je jedan mladi Francuz napravio žestoku pometnju i haos time što je dao lažnu dojavu da se u izvesnom avionu nalazi bomba. To što je uzbuna bila lažna je, svakako, dobro ali kad su ga uhvatili, on je objasnio da je hteo po svaku cenu da spreči da mu roditelji dođu u posetu, i da ih na ovaj način pokušao da zaustavi.

Ako bi se neko i potrudio da razume ovakav postupak, ne može a da se ne zapita šta nije u redu. Da li neko ko ima 23 godine do te mere ne podnosi roditelje, ili ih se plaši, ili od njih nešto krije? Reklo bi se da se ipak zna šta je preče. Ugrožavanje tuđih života i njihovog vremena ne može biti manje važno od straha od mamine posete. Šta je u vaspitanju krenulo nizbrdo do te mere da neko sebi dozvoli ovakav incident, za koji će mu se, naravno, suditi? U vesti nije pisalo kako su reagovali roditelji. To ćemo, možda, jednom saznati. Ali mislim da, ako ih do sada nije ništa otreznilo u smislu da su nešto loše procenili, onda ovaj događaj svakako jeste.

Čudno je kako neke obične stvari, kao što su odnosi među ljudima, mogu da se iskomplikuju. Što sve zajedno možda i nije loša tema svima nama za razmišljanje o sopstvenim zabludama i greškama.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Gellinger ,ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Koliko je meni poznato, u dva grada Srbije više ne naplaćuju gradski prevoz. Možda se još neki grad priprema za ovakav vid pomoći svojim sugrađanima, ali to još uvek nije objavljeno ili se nije dovoljno glasno čulo. Siguran sam da bi svi koji se voze uglavnom javnim prevozom jedva dočekali da cela Srbija putuje gratis, ali to je baš „plava zvezda“ čak i za idealiste. Nema besplatnog ručka, a ni hlada pod državnim drvetom. Tako je oduvek. Kad smo kod hladovine, treba li da se zabrinemo što ćemo uskoro imati sve manje drveća jer ga sečemo bez brige o tome da ćemo uskoro disati na škrge ispod klima uređaja. Ako pomenemo ručak, onda osim prasetine i jagnjetine, možda i piva, u našim prodavnicama se više ništa ne prodaje po sniženim cenama. Za sve ostalo kupci imaju pare. Ako, to je lepo. Lepo je i to što ćemo vratiti predvojničku obuku u škole i biti spremni za neprijatelja koji nikada ne spava. Samo, nije to onaj neprijatelj o kojem smo govorili u prošlom veku. Sada je sve protiv nas; i države i nacije, droga, nasilje, sajber pretnje, terorizam, a sa druge strane uz nas je mladost, pamet, lepota i kultura. Pre neki dan kulturni ljudi se zamalo potukoše oko nekih nagrada i otkrića u nauci, a nekulturni ih šokirano gledaše i raziđoše se sa skupa koji je održan pod krovom čuvene institucije nauke i kulture. Sve nemoguće izgleda mogućim, a stvarnost bojimo verovatno neverovatnim postupcima pojedinaca koji čine zajednicu. Izdvajanje iz iste mase već liči na nemoguću misiju. Ima nade, bez brige. Samo poželite, i nešto će vam se već sigurno desiti. Šta konkretno, videćete.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Kranich17, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Srbija se svrstala u red najrazvijenijih zemalja sveta. Šta, mislite da izmišljam ili da sam „prehlađen“? Grešite. Ovu tvrdnju potvrđuju rezultati merenja kvaliteta vazduha u našoj zemlji. To nas svrstava među najrazvijenije zemlje, Kinu, Ameriku, zapadnu Evropu… Uostalom, ako imate rođake u Valjevu, Kosjeriću, Užicu, Novom Sadu ili Beogradu, pitajte ih kako dišu tokom zime. Za platu ih ne pitajte. Ako izuzmemo Beograd, kao grad u kojem je najveća koncentracija automobila, onda je čudno to da se u nekada zdravim sredinama ljudi sada maltene susreću u magli. To je zato što nam geografija nije naklonjena tokom zime, iako se kunemo da je Srbija najlepša i najzdravija u svako doba godine. Veliki broj obolelih govori da nam nije baš zdravo okruženje. Skoro je bilo aktuelno dramatično upozorenje domaćica iz okoline Smedereva koje ne smeju da prostiru veš napolju. Razlog, verovatno čestice iz dima koji ispušta Železara. Uprkos najavama zvaničnika da će ubuduće voditi računa o zakonskoj regulativi prilikom uvoza automobila sa zapada koji su nam i najveći trovači, krčag je već polomljen jer se u Srbiju slio otpad Evrope koji će verovatno bar još deceniju viđati na našim drumovima. Tačna slika kvaliteta vazduha koji udišemo biće poznata kada se utvrde sve moguće i nemoguće strategije očuvanja životne sredine, a do tada ćemo spremno dočekivati zimu opremljeni gas maskama – pa ko preživi neka priča. I, da, bilo bi dobro da biciklom idemo na posao pod uslovom da imamo biciklističke staze, da ne pada kiša, da nema vetra i da je lako obezbediti parkiranje dvotočkaša. Još bolje bi legla jedna tronedeljna košava koja bi nam rasterala sve otrove i bar na neko vreme obezbedila pun dah i čistija pluća. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/SD-Pictures, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

TRIVIJALNA CRTICA

Ima nešto što se da primetiti u zimskim danima: prljavština koja ostane posle snega. To deluje neobično. Kako to da onako lep beli pokrivač ostavi iza sebe prljav trag? Gde su one idilične slike zavejanih predela koji čekaju da ih fotografišu i čuvaju oni romantični? Sav taj beli nanos pretvori se u prljavu vodu i posle dva-tri lepa dana svi jedva čekaju da je se nekako otresu. Ali, kad ga padne mnogo i kad je uporno hladno, sneg se ne da. Ostaje dugo na ulici i prkosi ljudima koji bi da ga obiđu, životinjama koje bi da ga iskoriste na svoj način, automobilima koji bi da ne proklizavaju.

Nije baš sneg taj koji je krivac za sve. Tu se upliće sticaj raznih okolnosti – neoprani pločnici, blato na travnjacima i kolovozima, zaostala so, otpaci kojih ima i u vreme kad snega nema. Sve se to nakupi i daje veoma lošu sliku svakom gradu, a pogotovo onom u kome se baš previše ne pazi i ne vodi računa o uličnoj higijeni. „Ne morate da čistite Novi Sad, dovoljno je da ga ne prljate“, davno rekoše „zeleni“ tog grada. I u pravu su. Ima stvari za koje su krivi vremenski uslovi, ali ima i toga što zavisi i od nas. Možda bismo mogli da ih poslušamo? Da probamo?

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/qimono, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

GRIPOZNA CRTICA

Da li vam curi nos ovih dana? Možda pomalo i kašljete i boli vas grlo? To može da znači da ste se pri ovom promenljivom vremenu malo prehladili jer ste bili suviše lagano obučeni ili ste se pak natrontali. Sve nas je prevarilo zubato sunce. Možda ste čak, željni prolećnih dana, izlazili u majici s kratkim rukavima, što se sve češće da videti, o devojkama u kratkim pantalonama i golim člancima, da ne govorim. A možda ste jednostavno, prečesto ulazili u autobuse gradskog saobraćaja i tu se družili sa drugim ljudima koji su šmrcali i kašljucali… Ono što ove zime predstavlja možda i najveći problem su trolejbusi i stari autobusi bez grejanja. I tako, malo zubato sunce, zima sa slabim grejanjem u stanovima, stari autobusi, čudni modni trendovi, sve po malo. Možete se nadati da je samo prehladica, kad, ono, grip nam kuca na vrata. Vreme mu je, to stoji. Stižu dani u kojima sve više nas, bez obzira na lekove, čajeve, med i propolis, ostaje u krevetu.

Šta reći? Ovo promenljivo vreme podesno je za razboljevanje više nego za uživanje. Ko je zdrav, neka bar iskoristi ovih nekoliko toplih dana za šetnju pored reke ili nekim parkom, kako god. Od ponedeljka će opet biti hladno. Januar je i daleko je do proleća.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/silviarita, ilustracija )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ruski predsednik Putin danas će posetiti Beograd. Velike i opsežne bezbednosne pripreme ove posete, obuhvatiće i velike izmene u životu Beograđana. Ne zna se tačno zbog bezbednosti važnog gosta, kada će i gde biti obustavljan saobraćaj, čak i kretanje pešaka. Mere bezbednosti biće na visokom nivou. O tome ćemo blagovremeno biti obaveštavani od nadležnih službi. Neće nama biti prvi put da ugostimo državnika planetarnog značaja, biće dočekan kako dolikuje po starim običajima kojih se ovde pridržavamo. U trenutku kada se na svetskoj političkoj sceni mnogo glumaca priprema za silazak ili ulazak, ova poseta ima poseban značaj za Srbiju. Očekuje se da bude potpisano mnogo ugovora koji će učvrstiti naše međusobne veze, bile one ekonomske, političke ili strateške i pritom obezbedi podrška za naše napore da sačuvamo sebe i svoju zemlju u ovim danima velikog iskušenja. Veze između naša dva naroda bile bi još intenzivnije kada bi kao onomad u Crnog Gori, veliki broj ruskih preduzetnika video svoju šansu na našem tržištu i uložio svoje pare u našu ekonomiju. Takođe, bilo bi dobro da kada već koristimo određene benefite u izvozu naših proizvoda u Rusiju ne činimo prevare u vidu sitnog koristoljublja koje nam samo srozavaju ugled zarad neodgovornih šićardžija. Podrška Rusije koja ne izostaje kad je Srbiji gusto na međunarodnoj sceni, važna je i za buduće izazove koji nas čekaju a bratska ljubav dva naroda, mimo političara i njihovih međusobnih simpatija, nešto što se bar sa naše strane podrazumeva. Poštujem volju onih koji veze Rusije i Srbije posmatraju drugačije i ne u tonu bezuslovne ljubavi bez granica, ali zadržavam pravo da analizirajući prošlost ne nalazim samo one trenutke kada nas je Rusija izneverila, već i one kad nas je zaštitila od moćnih i tako nam sačuvala obraz, a i dala pravo da budemo ponosni što smo to što jesmo, i što će budućnost koja će se danas konstruisati u Beogradu biti sušta suprotnost pošlosti kada smo iz ko zna kojih i čijih interesa bili odvraćani od braće i sestara sa istoka. U to ime, dobro došli u Srbiju, predsedniče Putin.

(Foto: RTS, screenshot)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Imamo mi sjajnu omladinu kakvi smo mi matori. Eto, pričamo stalno kako je u naše vreme bilo sve drugačije i bolje, a danas se ponašamo onako kako naši roditelji u ta stara vremena nikad ne bi ni pomislili da čine. Zašto deci dajemo povoda da gledaju naše gluposti a onda se čudimo kad čujemo da su nas u nekoj situaciji samo prekopirali i tako šokirali javnost. Utakmica mladih beogradskih vaterpolista, uzrasta do 14 godina, pre neki dan je prekinuta zbog tuče roditelja igrača. Prštalo je na sve strane, čak su se i majke čupale da je morala da interveniše i policija zavodeći red i sprečavajući ovu neviđenu bruku. Na lice mesta stigla je i ekipa hitne pomoći. Razlog za tuču je nerešen rezultat utakmice dva i po minuta pre kraja, a koji inače nije imao nikakav značaj za dalji plasman obe ekipe u viši rang takmičenja. Gde se izgubiše sve one poruke tipa „Mir božji, Hristos se rodi“ ili „Neka ti Nova godina donese zdravlje i sreću“. Ne, nama treba prvo pameti, ili još bolje, trebaju nam naši dedovi i babe koji bi vaskrsli i povadili šibe i kaiševe da nas dobro izdevetaju, da se naučimo pameti. Krčag je razbijen, povratka nazad nema, pukla je bruka. Sad preostaje vidanje rana i izvlačenje pouka koje bi najbolje delovale uz paprene novčane ali bogme i zatvorske kazne. Neka vide deca šta ih čeka ako budu kao mi, roditelji.

Dobro jutro!

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

ASTRONOMSKA CRTICA

Stigla je Nova godina po starom kalendaru, i eto teme za Crticu. Ako ste mislili da je napraviti kalendar lako, skroz ste se prevarili. Doduše, verujem da možda niste o tome nikada ni razmišljali, s obzirom na prirodu ovog posla. To je posao za astronome, što drugim rečima znači, nešto veoma komplikovano. Tako je julijanski kalendar izračunao i rešio astronom Sosigen iz Aleksandrije, ali ime ne nosi po njemu, već po Juliju Cezaru koji ga je usvojio pod uticajem egipatske kraljice Kleopatre. Zvanično, on je usvojen od strane hrišćanske Crkve 325. godine. Njegova godina ima 365 dana dok se prestupni dan dodaje svake četvrte godine mesecu februaru.

Kako je po julijanskom kalendaru svaka godina čiji je broj deljiv sa 4 prestupna, desila se greška da je najpre svaka treća godina bila prestupna pa se nakupilo tih dodatnih dana. Kada je to uočio, rimski imperator Avgust naredio je da se izbace sve prestupne godine od 9. p.n.e do 8. godine n.e. Time je zaslužio da jedan mesec ponese njegovo ime. I ne samo to: pošto je Cezarov mesec (juli) imao 31 dan, a Avgustov samo 30, on je uzeo jedan dan iz februara i dodao ga avgustu, dok je septembru oduzeo 31. dan i prebacio ga u oktobar, a iz novembra u decembar. Tako su, kažu astronomi, uspostavljene današnje dužine trajanja meseci.

Nesavršenost julijanskog kalendara vremenom se uočila pa su naučnici odlučili da pristupe izradi novog, preciznijeg kalendara. Rimokatolička crkva odmah je prešla na korišćenje novog, gregorijanskog kalendara, još u 16. veku. Sve do 20. veka većina pravoslavnih zemalja nije prešla na novi kalendar, a tada počinje da ga koristi u svetovne svrhe. Same Crkve ga nisu usvojile sve do maja 1923. godine kada je na Svepravoslavnom kongresu usvojen Milankovićev kalendar. Pa ipak, mnoge pravoslavne Crkve u praksi ga ne primenjuju ni danas i otuda razlika između „starog“ i „novog“ kalendara.

Ako vas ovo čudi, setite se da i Arapi, Jevreji i Kinezi imaju svoje kalendare koje koriste i dan-danas. Ako ste ovim malo zbunjeni, to je zbog sanjivosti.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Amber_Avalona, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

ODGOVORNA CRTICA

Jeli smo i pili dosta za vreme praznika. Hrane je bilo na sve strane. Ono o čemu ne pričamo je šta činiti sa hranom koja vam je preostala? Kako potrošiti zalihe, a šta uraditi sa otpacima i „pomijama“? Kad se sve uzme u obzir, moramo priznati da nismo sve organizovali kako treba i da ćemo opet bacati. Nije da nismo svesni gladnih ljudi, ptica i životinja, ali nam je nekako komplikovano da se upuštamo u sve ono za šta treba poseban napor. Mi nemamo izgrađen sistem odvajanja neupotrebljene hrane koja će zatim biti donirama ugroženim licima. Ipak, priznajte da je dovoljno da se samo toga setimo i da onda možemo uvek naći neki način da nešto podelimo sa drugima. Hranu koja je u roku a nije načeta dati nekoj socijalnoj ustanovi, nahraniti gladne ptice, pse i mačke u gradu, pomoći im da opstanu na zimi.

Možda je prilika da se prisetimo da je dobro i korisno reciklirati otpatke i razdvajati ih za tu svrhu. I to je deo priče o praznicima, potrošenoj ambalaži, flašama, limenkama i mnogo čemu drugom. Nema potrebe da se sklanjamo od te teme. Vreme je da se na lokalnom nivou ovim pozabavimo malo ozbiljnije. Onda će svima biti lakše i jednostavnije da urade nešto od toga što se preporučuje i što možemo i treba da uradimo. A u praksi se zaista pokazuje kao značajno.

Ako se na Novu godinu preslišavamo ili zaklinjemo šta ćemo uraditi u sedećoj, sada kada je ona već nastupila, možemo da malo više mislimo o ovim temama. Zaista vredi!

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/OpenClipart-Vectors)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Osećate li se malo umornim od praznika? Imate li želju da se najzad završe čestitanja preko društvenih mreža u vidu stikera i animacija? Da li želite da se vratite svakodnevnoj rutini obavljanja unapred isplaniranih obaveza? Da li vam nedostaje guranje u prevozu, saobraćajni kolaps, ogovaranje na poslu, roditeljski sastanci, odlasci u nabavku ili prekovremeni rad? Ako je vaš odgovor na ova pitanja DA, onda ništa ne brinite. Pripadate većini radno sposobnih koji su istrenirali organizam da bude pod tenzijom i uvek spreman na sve izazove današnjice. Prošlo je vreme velikog slavlja, jelke biste već mogli da raskitite. Mogli bismo malo da se pozabavimo i velikim temama koje će nam plasirati mediji skrećući nam pažnju sa osnovnih egzistencijalnih briga. Lakše je tako, malo se busamo u grudi, malo se inatimo, ponajviše trpimo sve što nas snađe sa strane, do neke nove šokantne spoznaje da sve što smo znali zaboravljamo, a novo, teško usvajamo. Zvuči malo filozofski od ranog jutra pametovanje na temu povratka redovnom životu bez ruske salate, pečenja i torte, ali vreme je da se radi. Još nam samo nedostaju ideje šta da radimo pa da se ovajdimo. Odgovori se kriju oko nas, mada je jedan od njih ponudila grupa mladih naučnika koji su se vratili iz belog sveta da nam prenesu iskustva od kojih ćemo živeti bolje. Za to vreme, put tog istog sveta, krenula je četa mladih i školovanih u belim mantilima da pronađu sebi bolji život. Sve se vrti oko belog. Sneg koji nas parališe je beo, a bele su i laži u koje želimo da verujemo da će sve od danas biti mnogo bolje. Pa, ko veruje neka to i dalje čini, a ko ne veruje – neka nastavi sa tim radom. Važno je samo da se nešto radi.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

BOŽIĆNA CRTICA

Drugi je dan Božića i glavne ceremonije vezane za ovaj praznik već smo obeležili. Ali Božić je i danas. I lepo je i danas da se okupi porodica, i da se bude radostan, da se pozovu gosti. A svi znamo koliko je nam stalo da, bez obzira na često skromne uslove, trpeza bude puna. Za to se uvek potrudimo. Juče smo jeli česnicu, ali jeverovatno, malo, ostalo i za danas. Njena lepa simbolika pratiće nas čitave godine. Ko je izvukao paru, znamo već, taj je najsrećniji. Ali su zadovoljni i blagosloveni oni koji su izvukli zrno pšenice ili kukuruza, ili polutku oraha, badem. I njima je obezbeđeno blagostanje.

I sve drugo što je vezano za badnjak, položajnika, simbolične poklone u hrani, sve je specifično i zanimljivo. Pa ipak, od svega toga, najvažnije je da darujemo pažnju i ljubav oko sebe. Obećajmo da ćemo barem ovih prazničnih dana biti nesebični i setiti se i drugih. Onda će biti dobro svima.

Dobro jutro.

Srećan Božić svima koji slave.

(Foto: pixabay/rawpixel )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

NEDOREČENA CRTICA

U našim naravima ima svakakvih neobičnosti koje uzimamo zdravo za gotovo. Jedna od njih je da, na primer, kada razmišljamo o nečemu i tek poluglasno izgovorimo deo neke rečenice, verujemo da nas svi razumeju i da nam čitaju misli. Mi, takoreći, treba samo da na nešto pomislimo pa da svi znaju šta je to i da, po mogućstvu, ostvare našu želju. Možda to nekome i polazi za rukom. Ali kod običnih smrtnika u kakve spadamo, to baš ne biva često.

Pre neki dan se saznalo za odluku gradksih vlasti u maloj opštini na jugu srbije, Lebanama, da nabave dve kamile za turističke potrebe, to jest, arheološkog nalazišta Caričin grad. „Koje li su to potrebe?“, pitate se. Pošto su se to i novinari pitali, pokušali su da zatraže objašnjenje od tamošnje uprave, ali im niko ništa nije hteo da odgovori. I onda su se ređali članci i različiti komentari na tu temu. Čelnici Lebana su se naljutili što niko nije razumeo da oni ne kupuju prave kamile, već da su im potrebni drvo i stiropor da ih naprave za potrebe dece. Najavili su i prijave protiv novinara koji su imali uvid u raspravu o budžetu za 2019. ove opštine, gde je stajalo – dve kamile – bez ikakvog objašnjenja. Budžet je usvojen, neobična vest je procurela, a tamošnja vlast se sada dovija kako zna, pa otud i nova verzija u kojoj tvrde da je reč o igračkama.

Reklo bi se da je ovo unekoliko preterano. Zar je neko zlonameran ako razume ono što piše onako kako stoji? Ima li granica našoj uobraženosti? Ili je nešto pošlo kako ne treba, pa sada krivimo druge? Uz očiglednu potrebu da budemo jasni u izlaganju, ako hoćemo da nas ceo svet razume, sve su to teme za razmišljanje jer, da se ne lažemo, ovde se svašta neobično događa.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/AlexeyZakakurin, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

PRITIŠANA CRTICA

Verovatno ste već primetili da je nekako tiho oko nas ovih pretprazničnih dana, ako izuzmemo buku saobraćaja. Ima i druge vrste buke, nije da nema, u gradovima je živo, ali nema onog groznog efekta ratišta. Možda se neko i radovao tim zvucima bez kojih je godinama druga polovina decembra i prva polovina januara bila nezamisliva, ali mislim da je ova tišina mnogo bolja. Jasno je da mislim na svakojake vrste petardi, od onih manje bučnih i strašnih do onih od kojih mislite da se rasprskavaju mine. Taj ugođaj veselio je mlađi svet, da se tako izrazimo. Izraze sreće i divljenja zbog praznika pojedini su izražavali i tako što petardu ubace u ulaz zgrade, da se bolje čuje, ili bace ispred neke životinje pa joj stane srce. Tačno je da praskovi upotpunjavaju sliku veselja i da zlo beži od njih, kako se veruje od pamtiveka. Ali, iako je izgledalo da je nemoguće da veselje prođe bez pucnjave, to se hoćeš-nećeš dogodilo. Da li ćemo stvarno biti lošije sreće u narednoj godini zbog toga, ili će muzika biti dovoljna? Šalim se. naravno. Već decenijama želimo da se nadležni dosete da kažnjavaju pirotehniku tokom praznika i da su petarde stvar prošlosti. Ideja praznika ipak jeste da se dočekaju u veselju ali i u miru. Zvucima koji podsećaju na rat mesto je u istoriji.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Pexels)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

INFORMISANA I KULTURNA CRTICA

Izraz „opšta kultura“ nam se nešto manje čuje u poslednje vreme. Zamenila ga je „opšta informisanost“. Reklo bi se da je to jedno isto, ali nije. Kad smo u nekim prilikama polagali testove, onda smo pokazivali koliko nam je poznata različita terminologija ili pojave oko nas, kako se šta dobija, i odgovarali na pitanja kakav je teren na Rolan Garosu, kako se dobijaju čvarci, šta znači inkompatibilan i mnogo toga sličnog, ili veoma različitog.

Opšta kultura ima dublji smisao: nije možda toliko važno znati pojmove koji se začas negde provere, već je bitno stečeno znanje koje se tiče ljudskih dostignuća, što je nešto sasvim drugo. Povezati istorijske periode sa periodima u kulturi i umetnosti, na primer, znati kako je tekao razvoj ljudskog roda, praviti paralelu između pojava i događaja koji su se dešavali u isto vreme na različitim mestima, poznavati duh vremena, sve to utiče na razvoj našeg mišljenja i na nas kao ličnosti. I to mnogo više nego što smo na prvi pogled svesni. Nije to tek zbir pukih podataka i definicija, već pogled na svet, pa samim tim i prihvatanje ili neprihvatanje stvari na prvi pogled.

O ovome bi moglo dugo da se raspravlja. Dobro je, naravno, biti informisan, ali je još važnije da svoja znanja usmerimo ka nečemu vrednom.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/geralt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

PRAZNIČNA CRTICA

Kako ste proveli prvi dan najpretežnije srpske slave? Jeste li vi bili svečari, ili ste išli kod drugih? Deluje da polovina naših slavi, a druga polovina ide u goste. Dakle, svi smo u pokretu, na okupu i u dobrom raspoloženju, nadam se. Ono što ostaje kao podtekst ovakvih događaja je prejedanje i neumerenost u slavljenju praznika koji, zapravo, najviše i počiva na umerenost i okupljanje porodice.

Ono što je takođe dragoceno jeste da smo se u ovom prazničnom danu setili i nekih članova porodice i kumova kod kojih retko idemo i sa kojima se takoreći ne viđamo. Ako je nekad prilika za to, sada je. Ako smo se setili da pozovemo i okupimo one koji su naši, dobro je. A dobro je i, ako to nismo mogli, da smo okupili i neke druge ljude koji su nam bliski, ili to mogu biti. Ako smo nahranili i nekog gladnog, bilo da je čovek ili životinja, tim bolje. Eto prilike da pokažemo malo ljubavi. Nije na odmet.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/PhotoMIX-Company, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

RAZGOVORLJIVA CRTICA

Na javnim mestima i u prevozu naslušamo se tuđih razgovora, a u nekima učestvujemo i sami. Lako je razgovarati sa društvom koje poznajemo i cenimo. Tu se često dobro razumemo, a ako i ne, uvažavamo različita mišljenja i razgovor najčešće teče bez smetnji. Ali ima mesta gde smo duže vreme zajedno sa nepoznatim ljudima o čijim stavovima ne znate ništa, a ipak pokušavate da budete uljudni. Tako je, na primer, u domu zdravlja gde se zaista mogu čuti svakojake dogodovštine. Ali one kao da se sve tiču zdravlja i ničega drugog. U prevozu su razgovori svode na nepristojnost i sebičnost.

U principu, sve zavisi od mesta na kom se nalazite. Na stadionu se govori o sportu, a po čekaonicama o administraciji. Ali pre neki dan, imala sam nesvakidašnji doživljaj u frizerskom salonu. Bez da sam želela, bila sam umešana u razgovor o životu i smrti Marije Antoanete, koji je inicirala jedna starija gospođa. Dobro obaveštena i sigurna u svoje znanje i akademsko zvanje, ova gospođa je govorila o manjkavostima njene vladavine. Iako mi je tema delovala malo groteskno, bilo mi je donekle i zabavno, tim pre što smo navikli da se na takvim mestima priča samo o kozmetici i estradnim zvezdama. I tako se raspravljalo o tome da li je pomenuta kraljica zaista izgovorila onu rečenicu o hlebu i kolačima. Jedni tvrde da jeste, drugi da nije, starija gospođa je bila u ovoj prvoj grupi, ali je, vrlo zaniljivo, druga grupa bila glasnija. Frizerke su bile zbunjene temom razgovora, a meni se čini da nam je više ovakvih neobičnih situacija potreno. Definitivno prenu iz svakodnevice.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/HoliHo, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

SLUŽBENA CRTICA

Sigurno ste i vi ovih dana plaćali račune u pošti, išli u banku, ili po neka dokumenta kojekuda. Ako jeste, mora da ste zapazili kakvi su službenici, oni koji vas čekaju iza šaltera, i to kako rade. Možda ih i ne biste baš promatrali da se ispred šaltera ne zadržavate poprilično dugo. Jer, filozofija onoga koji je sa druge strane i vaša su suprotne. Vi ste došli sa željom da što pre završite posao i da odete, dok je, suprotno tome, želja službenika da vas iz nekog razloga, što duže gleda u svojoj blizini. Zato oni rade polako, bez žurbe.

Neke od službenica, koje su u velikoj većini, omogućuju sebi da vas što duže imaju u neposrednoj blizini i time što nose enormno dugačke nokte. Česta je to pojava protiv koje niko nema ništa, osim onda kada taj neko ne može da normalno kuca, pa usporava. A i gde da žuri i zašto? Drugi, pak, nisu baš najbolje naučili programske jezike koje praktikuju pa svaki čas nužno „pada sistem“, to jest, prekida se posao i čeka izvesni pojednac koji zna šta treba da uradi, da dođe i pripomogne. Tu nikome, očigledno, ne pada na pamet da proširi svoje znanje iz informatike barem do one mere u kojoj može da bude u stanju da obavlja svoj posao. Ono što je čudno jeste da im se to toleriše. Ima i onih koji su pričljivi, ili gladni, ili svaki čas odlaze da urade nešto važno iza vrata. Ima i onih kojima se ne sviđate pa se prave da vas ne primećuju. Bilo kako bilo, na čekanja smo navikli.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/EdgarCurious , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. decembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Nećete valjda danas da odustanete od planova zato što je trinaesti dan u mesecu. Manite se ćorava posla, nego, zasucite rukave. Svuda su neke akcije, i sniženja, novogodišnja euforija je zahvatila naciju i ostatak sveta, zašto biste vi bili izuzetak? Sumirajući godinu za nama, ne možemo da se ne dotaknemo politike, društva ili ekonomije, ali pošto nas sve to nervira, hajde da se dotaknemo muzike. Ni tu ne ide bez nervoze. Nakotilo se umetnika koji nam ovih dana mašu milijardama koje će zaraditi na organizovanim dočecima širom „vaseljene“. Malo je nepravedno što neće dobiti te silne pare jer im ih niko nije ni obećao, ali zato jeste to što ćemo mi, sve što imamo, spiskati na samo jednu obilniju večeru. Ukrasi, jelke, Deda Mraz, sve je to postalo dosadno i nemoderno. Šta mi hoćemo, zašto smo toliko bez volje da budemo kao sav normalan svet koji se raduje predstojećim praznicima. Znam da ćete reći, pa, normalni su i Francuzi sa onim prslucima, pa što se onda bune? Zato što im se može i gotovo! Dok mi s druge da ne kažem donje strane vrtoglavo srljamo u nebeske visine boljeg i lepšeg života, ostaju tragovi koje ostavljaju naša dela i nedela u već staroj godini. Ako razumemo šta se danas dešava sa celim svetom, spoznaćemo da smo ga zarazili svojom višedecenijskom bolešću. E, sad treba sami da traže lek za nepravdu, neistinu i očaj kad su dozvolili da ih napadne „balkanski virus“. KO ga nađe, mislim na lek, neće spasiti samo nas, već i čitav svet, bio razvijen ili ne. Za početak nije loš ni neki gorki list koji bismo malko pomešali sa medom, tek da ga lakše „progunemo“ kroz gušu, i na taj način spustimo vatru koja nas prži sa svih strana sveta. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar