Ustanak (29. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Da li ste skoro nekome pozajmili novac? Ja jesam, i sad se kajem. Verovatno pretpostavljate šta mi se dogodilo. Naseo sam na čuvenu priču o tome kako je kriza velika, niko u kući ništa ne radi, deca nemaju za mleko, a baka je već deset dana bez leka od kojeg joj život zavisi i još pokoješta. Priznajem, kriv sam. Naseo sam na glumačku bravuru jedne od mojih bivših ljubavi. Dobio sam fantastičnu predstavu u tri čina. Prvi čin je bio kad je zazvonio telefon i posle ko zna koliko godina Bivša predložila da odemo što pre negde gde je mirno da se uz kafu lepo ispričamo. Dugo se nismo videli. Pristao sam, naivno verujući da me se mnogo uželela. Otišli smo, naručio sam i platio ja, i nije bila samo kafa, već i sokić, pa kolači, pa i sladoled pride, i usput, bilo je u centru grada gde kelneri uši zavrću. Onda je usledio drugi čin. Tužna priča koja počinje sa „zamisli kako bi tebi bilo“  da tvoje dete nema za mleko, majka za lek, a muž po ceo dan ništa ne radi samo dangubi, pri tom pije, a ume i da udari kad je nervozan. Dok ja osećam da mi se burno rasplamsava osećaj griže savesti za to vreme oči moje bivše cakle, samo što joj nije suza krenula. Treći čin je molba da joj pozajmim sto evra do prvog. Odmah odlučim da ću da dignem iz dečjeg šteka. Kažem da nemam kod sebe i da ću joj doneti sutra, a ona spremno odgovara da možemo odmah da pođemo do mene, slučajno je u grad krenula automobilom. Tu mi bude nešto malo sumnjivo, ali opet kažem sebi da sam postao paranoik i ipak krenemo mojoj kući. Žena je srećom bila na poslu. Auto prve klase, džip takoreći, klima hladi, muzika se čuje, motor uopšte, ma samo nam je falila jedna dlaka da se setimo starih dana. Dođemo kod mene, dam pare, žena ode i ništa. Od tada, a prošla su tri prva u mesecu, nje nema pa nema. Probam da je nađem, pozovem neke zajedničke prijatelje i prvo što čujem je pitanje: Nisi joj valjda dao pare? Onda sledi i ono, dobro je, mene je ‘oladila za petsto evra. Jedan se kune da mu je u više navrata navatala skoro hiljadarku. Sve vreme, beži, sklanja se, traži uvek nove žrtve i svi se čude zašto to radi i kako joj uspeva. Žena je rukovodilac sektora u dobrostojećem preduzeću, njena majka drži firmiranu garderobu u jednom tržnom centru, deca su u engleskoj školici, muž privatnik, svi voze, ma pucaju od standarda, zdravi su hvala bogu, redovno letuju i zimuju, ali opet Ona ide i vara što znane što neznane ljude, najčešće one koji su još nisu raskinuli sa zajedničkom prošlošću. Šta je to, kakav je ona to čovek, ima li stida, da li joj je žao svih nas koje je prevarila? Plaši li se da će jednom neko sresti i na licu mesta naplatiti dug ali ne u evrima? Ja neću, jer je prema meni bila dobra. Shvatila je žena odmah šta su za mene velike pare, pa je ipak uzela samo sto evra, a realno mogla je da traži i više. Sigurno bih joj dao. Pozdrav od naivčine koji je jutros pokrvario radio. Ne bih voleo da ovo čuje moja žena. Dobro jutro! 

Crossed Fingers

(Foto: www.naturala.hr ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. jul – crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

UMERENA CRTICA

Sigurno je jedna od najtežih stvari u životu pronaći meru stvarima. Ne preterivati ni u čemu, odrediti stvari u životu tako da ih ne bude ni premalo ni previše, znati svoje mesto, ne biti preterano skroman niti upadljiv, ne presoliti, ni izneti bljutavo jelo. Ljudi mogu biti nametljivi na različite načine i ponekad se zaista treba nositi sa nečijim samohvalama i preterivanjima tamo gde im nije mesto, a o nedostatku samokontrole da ne govorimo.

Budući da radim posao koji često podrazumeva prenošenje vesti, redovno posećujem sajt institucije koju ću ovom prilikom nazvati Državni vodenovisokoznanstveni institut.
Pre nekog vremena na sajtu ove institucije pojavila se slika direktora, prilično upadljiva, moglo bi se reći prevelika. Ispostavilo se da slika ostaje tu, pri vrhu stranice, ne samo na homege-u već na svakom delu sajta koji posetite. Slika je toliko upadljiva da dekoncentriše.

Nedavno, zbog veoma visokih temperatura, mi koji pripremamo vesti, posećivali smo internet prezentaciju Vodenovisokoznanstvenog instituta češće nego obično. Tokom crvenog meteo-alarma koji je bio na snazi, pojavila se nova upadljiva objava na sajtu i to u odeljku posvećenom upozorenjima. Vest je prva koju uočite kada otvorite sajt, slova su crvena, podebljana, podvučena. Ali to nije bila novost u vezi sa alarmom, vrućinama i toplotnim indeksima. To je bila objava da su predstavnici Instituta „predvođeni direktorom“ bili na određenom simpozijumu. Da, verovali ili ne, tokom ekstremnih vremenskih uslova neko je smatrao da je objaviti novost o putovanjima zaposlenih jednako važno kao i upozoriti narod od vanredne situacije.

Ne samo oni koji zbog posla ovde nalaze neophodne informacije već i svi ostali koje zanima prognoza naročito u najtoplijem, najhladnijem ili najkišnijem periodu godine, odlučiće se za promenu izvora informacija. Malo je reći da se gubi poverenje u instituciju koja obaveštava javnost o meteo-podacima a tokom vanrednih uslova daje prednost novostima u vezi sa direktorovim putovanjima ili ličnim dostignućima.

Da se vratim na početak, pitanje je kako ceniti sebe a ne preterivati u samohvali, da nam se drugi ne čude.

Dobro jutro!

10(Foto: hajdpark.mk, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Još nedelju dana trošićemo struju po staroj ceni. Prema najavama, već od prvog avgusta EPS će nam novom cenom kilovata verovatno otopiti frižidere i zamrzivače i isključiti klime, kad već letnja žega to nije uspela. Za mesec dana, već početkom septembra, u prosveti će početi sa otpuštanjima. Viškova radne snage se već oslobađaju, kako čujem, u mnogim javnim preduzećima i u pitanju su za sada čuveni „ugovorci“ sa stažom ne dužim od tri meseca u kontinuitetu ali od bar deset godina, minimum. Kasnije na red dolaze i oni u stalnom radnom odnosu. Tokom jeseni pljuštaće otkazi i u privatnom sektoru, onom što „dramatično puni budžet“, verovatno, ako se u međuvremenu ne nađe način kako da se dočepa zelene grane do koje kao do Soluna ima bar tri somuna. Banke im velikodušno nude grejs periode, kredite, refinansiranje, ali retko koji likvidan privatnik poteže za ovakvom vrstom sidra. Najavljuje se i zakonsko uređivanje Srbije za sva poglavlja koja pred nas postavlja Evropa. Meni je zanimljivo posebno ono u vezi sa obrazovanjem i plaćanjem studentske školarine po procentu koji je u srazmeri sa prosekom ocena ostvarenih tokom godine. To je dobro ako pogledamo statistiku uspešnosti naših akademaca tokom studiranja. Pravosuđe se pod pritiskom Evrope sprema na praktično primenjivanje reformi koje na papiru ne znače mnogo ako građani od toga odmah ne osete neku pravdu, mislim vajdu. Zdravstvo će nam prema procenama pretrpeti veliku štetu jer smo dozvolili da nam medicinski radnici, školovani srpskim parama, sada svoje znanje prodaju širom sveta. Nama nisu trebali. Ovo vrelo leto nosi zebnju u svako zabrinuto uposleno srce, koje se na pomen reformi i progresa, štrecne od straha da će ostati bez radnog mesta i kakve-takve zarade. Ako se sve što slušamo svakodnevno podvodi pod „još samo malo, godinu, dve ili tri i osetićete da bolje živite“, ja iskreno ne mogu više. Samom sebi ličim na žabu koju polagano zagrevaju dok se potpuno ne raskuva u ključaloj vodi. Ne znam šta vi mislite? Na koga ličite kad pogledate sebe u ogledalu? Ja sebi ličim na žabu koja ima telo pavijana sa sve rogovima na glavi. Što bi prost narod rekao – namagarčeno. Dobro jutro! 

44(Foto: beautyinimperfections.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (26. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Postoje ljudi koje poštujemo zbog njihovog značaja u našem životu, mislim, neke koristi koju uživamo zahvaljujući njima. Postoje i oni koje poštujemo samo zato što oni to zaslužuju svojim delom koje je većina proglasila značajnim, bilo da je reč o nauci, umetnosti ili sportu. Postoje i oni koji su obični, koji žive svoje skromne živote, bez gunđanja, stoički trpeći sve što ih snalazi, ne žale se i ne gnjave svojim problemima, a mi im se divimo. Dolazimo do suštine ove nedeljne jutarnje priče. Ako treba da istaknem utisak koji me ovih dana zaokuplja, onda sam siguran da je to prizor u rano jutro, kada otac gurajući kolica skuplja sekundarne sirovine u društvu svog sina od desetak godina, sve vreme mu pričajući priču koja je i meni bila zanimljiva i lepa da sam je upamtio. Čuo sam da mu priča o kralju koji je imao tri sina, da su svi bili lepi i pametni, ali je treći bio najvredniji, najpošteniji i bolećiv na tuđu patnju. On je takođe, svom ocu pomagao da upravlja kraljevstvom radeći tako što je, obilazeći siromašne, slušao šta ih muči i tako saznavao na koji način bi otac kralj mogao da im pomogne i olakša život. Kasnije je najmlađi sin postao svetac zbog svojih dobrih dela, pa je i dalje pomagao siromašne, ali sa neba. Evo sine, vidi neko bacio knjigu. Ko je ovo napisao? Šta piše? Čitaj, pa da postaneš pametan i pošten. Nisam čuo da pominje bogatstvo. Siguran sam da su njegove vrednosti mnogo više od običnih ljudi koji bogatstvo stavljaju čak i ispred zdravlja, da ne pominjem čovekoljublje. Trebalo bi da ovom čoveku prepustimo pisanje plana i programa za vaspitavanje našeg podmlatka. Bio bi to najkraći, najrazumljiviji i najproduktivniji način da popravimo ono što smo zapustili. Ne bi tu bilo, siguran sam, saveta za roditelje kako da nauče decu da je štetno opijanje na žurkama, iživljavanje nad nemoćnima, agresija, besciljno lutanje, spavanje do popodneva, markirana garderobu ili najnoviji modeli telefona. Samo ljubav, razumevanje, razgovor, kao i mukotrpno ali svrsishodno odricanje od vlastitih želja da bi se deci dozom ljubavi ulila vera u neke veoma važne a zapostavljene vrednosti. Dobro jutro.

88(Foto: bearmedicineherbals.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (25. jul – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Danas je subota, 25. jul.
Mada, čuh jednom interesantnu opasku, da vreme nije ni bitno. Ono ne postoji, postoje samo časovnici koji mere jedni druge. Ka porazmislite, ima smisla. Ali, mi volimo mnogim stvarima da udahnemo smisao, nađemo svrhu, značaj i značenje. A tek koliko volimo sebi da pridajemo značaj! Mislim, celo čovečanstvo.

Preksinoć je u jednoj tački svemira, koja je toliko sitna u odnosu na ostatak univerzuma, da ne postoji toliko dobro naoštrena olovka da je nacrta, posečen jedan šest vekova star hrast. Neću o tome pisati, bilo bi ponavljanje, ali mi je zanimljivo kako potrebama napretka čovečanstva uvek smeta nešto staro. I zvezde koje sada vidimo na nebu su stotinama hiljada godina stare, neke više i ne postoje, da su nam bliže, verovatno bi nam smetale. Ovako im se divimo. Tek jedna dvadesetina tog divnog kosmosa je istražena i poznata, ali, korak po korak, saznajemo sve više. Juče je NASA objavila podatke o planeti koja je po izgledu i fizičkim osobinama do sada najsličnija Zemlji. Istorijski trenutak, početak nove epohe, istraživanja, putovanja, saznanja. Šta li tamo postoji, raste, pliva, razmnožava se? Jedva čekamo da vidimo!

Mi smo već toliko toga stvorili, pa rastvorili, pa napravili veštačku kopiju, imamo jezike, države, zastave, gumene papuče i gumene bombone. Obožavamo priče o vanzemaljcima, ekranizujemo njihovu kolonizaciju, u kojima ispadamo žrtve zlih sila iz dubine svemira. Mada, koliko znam, MI mučimo taj svemir. Mi šaljemo titanijumske konstrukcije da plutaju po mraku i kruže po našoj galaksiji. A što bismo voleli da saznamo čega ima na toj „blizanac“ planeti Kepler 452B? Da bismo se družili sa drugim vrstama? U početku da, a onda… turizam, zabava, iskorištavanje, čisto da bi bila još sličnija našoj domaćinskoj planeti koja nas trpi odvajkada. Od svih dostignuća, najveće bi bilo da shvatimo da smo moćni, ali ne i svemoćni.

Dobro jutro!

11(Foto: www.sfgate.com)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Hrast kod Savinca je posečen. Posle dugotrajnih protesta, upozorenja da se to nikako ne čini zarad nekog autoputa, proklinjanja i zapomaganja, učinjeno je „čudo za tri dana“. Crkva je potvrdila da je narodnom voljom ovo drvo priznala za zapis, vekovima unazad, ali je i blagoslovila njegovo likvidiranje. Niko od meštana, predstavnika raznih asocijacija za zaštitu prirode, ili vernika, više nije imao argument u rukama da će onoga ko stablo iseče stići veliko prokletstvo i zla kob. Na fotografijama posečenog hrasta, vidi se da ga je zub vremena debelo zakačio, i to tamo gde se ne vidi odmah, iznutra. Verovatno je da bi se hrast za najviše deset godina sam od sebe urušio od starosti i bolesti. Sam čin seče hrasta trajao je sat i po vremena, obavljen je rano ujutro, „kad vampiri caruju“ i graditeljima je obezbedio nesmetan nastavak daljih radova na putu za Jadran. Drvlje i kamenje sručeno je na ministarku građevinarstva koja je označena kao najveći krivac za sve, ali pitam se da li će se nje sećati oni koji u budućnosti krenu autoputem, i da li će je iko tada pominjati. Najavljeno je da će na deonici, negde pet kilometara niže od mesta gde je bilo sveto drvo, biti spomen park gde će biti mesto za predah a na kome će verovatno najčešće zadržavati oni koji tada neće imati pojma kakvo je poprište sukoba raznih struja tu podiglo Srbiju na noge. Ne znam koliko ovakvih zapisa ima u Srbiji, ali je ovaj na pogrešnom mestu, ali „u pravom trenutku uklonjen zarad razvoja i prosperiteta“. To su ocene kreatora naše budućnosti, jer mi smo previše mali da bi znali kako se ta budućnost planira i koliko je važno da se na putu do nje ne nalaze kojekakve drvene prepreke stare više od šesto godina, pritom još i trule iznutra. Jednu krivinu u Šumadiji od davnina narod zove „prase“. Razlog, jedno prasence položilo je svoj mladi život na oltar opstanka njive jednog seljaka koji je hteo da je sačuva u celosti. Izgleda da za ovu srpsku veštinu snalaženja pred kreatorima prospiretati oni što protestvovaše nisu znali. Dobro jutro.

88(Foto: www.rtv.rs, Ana Rebić)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. jul – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Šta je čovek bez mašte, sanjarenja, zahvalnosti, iskrenog smeha? Samo programirana mašina; da se probudi, umije san, dopinguje se kafom i koječime, putuje na posao, radi, ide kući, kupi usput hleb, mleko, sada možda i lubenicu, jede, malo gleda televiziju, prozuji po kući, i legne da spava. Osnova, manje-više, velikog dela života mnogih. Nervira nas vrućina, politika, komšija koji burgija ili mu laje kuče, aljkavi cimeri, deca ili partneri, besparica, birokratija, čekanje na tuđu odluku koja je bitna za naš život.

I sad, kao u dobro osmišljenim pitkim limunada-filmovima, junak se pita, ma, zašto da me ubija rutina i neispunjenost, stres i problemi građanina „prvog sveta“, zašto jednostavno sve to da ne batalim, i odem na neko superfenomenalno produhovljeno putovanje oko sveta, gde ću pronaći svoju sreću?! To je to, to će mi pomoći!

E, pa, prijatelju, blago tebi. Uvek se traži neka grandiozna, romansirana, „udara u glavu kako je dobra“ sreća. Neki misle da je rešenje sa druge strane, gde je trava sigurno zelenija. Ne nužno preko granice, nego prosto tamo – gde nisu sada. Nema najpametnije definicije sreće, niti verujem da postoji ona jedna, ili jedan put do nje, ali verujem da ne čeka ta famozna sreća negde na nas, da ćemo je propustiti ako ne dođemo na vreme, tj. dok smo živi. Jedna baka je otišla iz doma za stare, čitava potraga je bila za njom, da bi je našli u salonu za tetoviranje, sa sveže napravljenim srcem na ramenu. Šta je briga! Njeno srce je na mestu.

Sreća je i kad smeš da se nasmeješ od srca kad ti se drugar saplete i padne, a nije se povredio. Sreća je u onom trenutku kada shvatiš da krastavac koji si odabrao za salatu nije gorak, nego baš kakav treba. Sreća je kad promeniš posteljinu i spavaš u mirisnom. Sreća je u stvari sve ono što mi zaboravimo da primetimo, nego nas uvek odvuku one druge stvari, neprilike, koje umeju da budu ozbiljne, ali se lakše naviknemo da kukamo o njima, nego da se pohvalimo: „Ej, znaš kakvu kafu mi je jutros kolega skuvao, nisam danima pila bolju!“. Ova priča zvuči kao zapadnjački limunada film, je l da? Samo, nema ona junaka, nema zaplet, rasplet, tralala kraj, već tek jedno pitanje. Brzo, odmah nabrojte tri stvari zbog kojih ste jutros srećni! Ima ih? Odlično!

Dobro jutro!

88

(Foto: https://goo.gl/ZaKWmb, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Omamljeni vrućinom tumaramo tražeći kakav takav spas. Ako je spas hladovina koju pravi raskošno drveće, u Srbiji je ima dovoljno. Doduše, u glavnom gradu se hladovina može naći ispod senki zgrada, drvoreda, ali su nedovoljni. Pluća Beograda više ne dišu dovoljno za sve koji u njemu žive. Previše nas je na tako malo prostora. Za to vreme, ostatak Srbije zvrji poluprazan. Željni kaldrme, sve što je vredelo – šume, polja, livade i njive – ostavili smo korovu koji se širi ili rasprodali u bescenje.Zauzvrat, ostali su nam golubarnici glavnog grada u kojima se budimo nervozni, razdražljivi i nezadovoljni. Ona priča da je svako ko se probudi u Beogradu dovoljno uspeo u životu, više ne pije vodu. To znaju I naša pametna i nadarena deca koja nam sa raznih svetskih takmičenja stalno stižu okićena zlatom, srebrom, bronzom ili pohvalama. A pri tom treba da znate da te olimpijade znanja uglavnom okupljaju na stotine najboljih predstavnika država iz celog sveta. Treba se u toj konkurenciji dokazati isključivo i samo znanjem. Ne pomaže tu ni uticajni tata, ni mama, ni stranka ni kum, ni profesor. Niko. Samo olovka, papir i znanje sticano u neopremljenim učionicama, uz vrhunske pedagoge i eksperte skromnih primanja. Rekoh, znaju deca iz cele Srbije da se više ni u Beogradu ne živi dobro od znanja. Zato su njihovi pogledi uprti prema svetskim metropolama iz kojih im mašu bogati kapitalisti znajući da će im naša deca svojim znanjem još više uvećati kapital. Na aerodromu u Beogradu njih sa takmičenja, na žalost, dočekuju samo  roditelji, profesori ili direktori škola. Poneka opština organizuje prijem, skroman naravno, i to je sve. A onoliki balkon u centru Beograda zvrji prazan. Šteta što ga ta pametna deca ne ukrase svojom pojavom i medaljama isto kao i sportisti. Samo toliko, ništa više. Samo malo treba da se toga neko seti i organizuje performans zahvalnosti za ono što čine da ugled ove zemlje povrate promovišući Srbiju kao zemlju iz koje dolaze šampioni znanja. Zamalo da zaboravim, po ovakvoj vrućini, takvi kakvi smo – nikakvi – teško da bismo otišli da ih pozdravimo. Smor nam je, a i nisu oni nešto poznati. Obični matematičari, fizičari, hemičari, elektroničari… ma, kažem, baš neki nebitni likovi.  Dobro jutro! 

44

(Foto: phys.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. jul – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Majstorska crtica

Da li vam je ovih dana možda crkla rashladna tehnika, ili grejna kao što je, na primer bojler? Velike su šanse da jeste. Ako ste tu malu krizu i prebrodili, ili je uopšte niste imali, ne znači da se niste upustili u jednu od omiljenih letnjih avantura: krečenje, promena pločica u kupatilu, popravka klima uređaja,  ventilatora, bojlera ili veš mašine.

Ukoliko ste ovih dana u tim, rekla bih, naročito mrskim letnjim akcijama, i ako bih vas upitala: „Kako ide?“, mogla bih se provesti kao oni ljudi koji pitaju pecaroša pred polazak: „Kuda ste krenuli?“. Ne pitam, međutim, ovo radi baksuziranja, naprotiv, samo tražim rame za plakanje…

Majstori, iako nose ovo ponosno i univerzalno ime, često znaju i da se zaborave i upuste se u neki novi, isplativiji posao pa zanemaruju onaj stari, često napola završen, koji je slučajno baš vaš.

S jedne strane imam primer majstora koji su došli da urade fino plaćen posao nameštanja pločica i kade u kupatilu. Žurilo im se, bilo im je vruće, išlo im se kući, zbrzali su posao i pobegli iz stana, naravno pre toga uzevši dogovoreni honorar. Ispostavilo se da je kada ostala zapušena, pločice su brzo počele da otpadaju a fugomal potamneo u roku od par nedelja. A da su ostali samo malo duže…

S druge strane, u jednoj državnoj firmi majstori su poslati da urade jedan davno dogovoreni posao – krečenje žutih, ispucalih zidova prostorije u koju je probila vlaga i pojavila se buđ. Došli su na radost brojnih korisnika kacelarije. Ali se sutradan nisu vratili. Nije im bilo zgodno. Korisnici kancelarije su tako, do daljeg, bez svojih kompjutera, stolica i ormarića. Ostaje im da se snalaze kako znaju, a majstori samo s vremena na vreme svrate u prašnjavu prostoriju prekrivenu najlonima u kojoj su nedavno započeti radovi. Njima tamo plata stiže bez obzira na to da li se posao na dogovoreni način odvija ili ne.

Samo naivan bi rekao da je ovim molerima vrućina pomerila mozak pa su iz kupovine piva i cigara zaboravili da se vrate…

Dobro jutro!
44(Foto: Screenshot www.youtube.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Mnogo smo reči potrošili na vrućinu. Stigla nam je kao migranti, neočekivano i u talasima. Doduše, ovde nije očekivan ni sneg u januaru, pa što bi to bio slučaj sa julskim žegama. Na to šta su zbog vremenskih neprilika trpeli naši preci ne možemo da se oslonimo jer zvaničnih podataka nema. Zna se samo za priče prenošene s kolena na koleno o rintanju od jutra do sutra. I zimi i leti, u proleće i u jesen. Radilo se u polju i pod mesečinom, pa i svicima, kad je to nužno, samo da se pokupi zlata vredno žito. Kukuruz je okopavan i to po jari, jer bi jedino u tom slučaju počupani korov bio uspešno sasušen. Oni kojima je to vera zabranjivala tokom meseca Ramazana, na najvećoj vrućini nisu smeli ni kap vode na dlan da spuste, a kamoli da osveže dušu. I ništa. Nijedna reč, pogled, ili misao o tome kako je teško živeti leti. A mi, mi smo se razmazili. U stvari, utisak je da smo razmaženi pre svega zbog već pomenutih predaka koji su poučeni svojim iskustvima hteli da nas tokom odrastanja zaštite od onoga što je njih šibalo. Da li nam je to bilo od koristi? Nije, zato što sada možete da čujete i mlade od dvadeset godina kako su „smoreni od vremena“. Krivi su nam i uređaji za klimatizaciju. Od kako su nam klime postale dostupne, promenile su klimu na globalnom planu. Znate ono, freon i tako to. Sad se Sunce mnogo komfornije baškari iznad naših glava nego pre. Nismo preterali samo u gunđanju na žegu. Preterali smo u mnogo čemu. Flaše su nekada bile staklene i najveće su merile litar. Danas su, uglavnom plastične, zovu se boce i zahvataju preko pet litara i zagađuju nam planetu. Sve smo mere podigli, začine koncentrovali, jela presolili a torte prešećerili, aditivima smo zamenili mnoge ukuse. Zašto smo morali da preteramo? Čemu buka oko nečega što je prirodna posledica naših dela, bolje rečeno nedela? Zaboravili smo na prirodu, sklad i ravnotežu koji su vladali pre nas milionima godina. Zaboravili smo na čovekoljublje, okrenuli se koristoljublju. Promovišemo veličinu u svakom smislu, a unižavamo manjinu. Ma, nije ni čudo šta nas sve snalazi. Izgleda da je đavo došao po svoje. A zna se odakle on dolazi, tamo gde je najbolja ekipa, iz samog pakla gde „oganj žeže a zapara je ljuta“. Dobro jutro.

44(Foto: www.wired.com ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (19. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Bila je to zemlja na brdovitom Balkanu, gde su u miru i slozi živeli narodi i narodnosti. Imali su jednog Velikog sina koji je mislio na sve. Brinuo je da svaki građanin ima posao, redovnu platu, regres, zdravstveno osiguranje, besplatno školovanje, odmor na moru, u banji ili na planini, sopstveni automobil, vikendicu, kuću ili stan. Međutim, jedini uslov bio je da bude ili komunista ili samoupravljač. Za one koji nisu bili po meri samoupravne socijalističke zajednice, znalo se – il’ zatvor, ili izolacija, ili emigracija. Sve pobrojano Veliki sin je obezbeđivao veštim manevrom između tada narogušenih blokova velikih sila Istoka i Zapada. Krediti su stizali a njima se plaćala svetla posleratna budućnost. Svi narodi su bili srećni sve dok Veliki sin nije zauvek otišao u večna lovišta, a dugovi stigli na naplatu. E, tada su polako bratski narodi postali nebratski, a republike su postale samostalne države. Više se nisu zvali Jugoslavija već Zapadni Balkan. Ne znam ko je to smislio ali stvarno je bio kreativan kao zaboravljena drljača u „Kosidbi na Rajcu“. Iz tog Zapadnog Balkana iselilo se do sada na stotine hiljada školovanih, talentovanih, vrednih, uspešnih i uglednih građana. Umetnici su uglavnom bili na pola puta. Radili bi malo napolju, da zarade pare, a slavu su održavali u svojim i zemljama u okruženju. Teško je biti slavan i bogat u svojoj zemlji. Može samo jedno od toga. To su na svojoj koži osetili neki.

Konkretno, jedan glumački par koji je izrodio petoro dece, zbog teškog života najavljuje selidbu u Kanadu. Iako u Beogradu imaju slavu, pare nemaju jer su im“švajcarci“ došli glave. A samo su hteli krov nad glavom. Glumac i pevač, koji je poručivao da se Ines ne da godinama, iz prelepe Rijeke najavljuje odlazak na zapad, verovatno London, a možda i dalje, Los Anđeles. Onaj što nam je poručivao pesmama da put putuje, zaista odlazi, ali u Novi Zeland iz rodnog Splita. Pokušao je da se bavi muzikom, filmom, televizijom, izdavaštvom, produkcijom, i ništa. Svuda šupalj nos do očiju. Neki, kao jedan baletski umetnik, za koga saznadosmo tek juče, našao je svoju sreću u Zagrebu. Sa autoputa iz kilometarske kolone progunđao je što mora da čeka, a to su zabeležile kamere HRT-a, a prenele sve društvene mreže. Reče da je iz Beograda i da to što ima u Lučkoj, nema nigde. Ima, rođače, ima. Nisi ti skoro putovao ka Nišu. Dakle, pomeranje u geografskom ne znači i pomeranje u mentalnom smislu. Po tome smo i dalje isti, uprkos granicama. Dobro jutro.

88(Foto: www.randomhousekids.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (18. jul – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Čitaj kako je „rendgenisano“!

Priča mi moja doktorka da joj je kolega poslao prijatelja koji je polomio nogu pre četiri meseca ali se i dalje žali na bolove. Ona ga pregleda, vidi da je i dobro, ali i da ima tu nešto što je sumnjivo – otok kod kolena. Sami bolovi umeju da potraju i šest meseci po prelomu. Zatraži ona njemu rendgenski snimak, on kaže: „Imam sa poslednje kontrole“.

Doktorka gleda, vidi da prelom lepo zarasta. Ali, ona u šoku. Zašto? Zato što postoje još dva preloma! Sva ga začuđena pita: „Pa zar vama nisu rekli da imate još dva preloma?“. Sada je red na čoveka da se šokira.

Ja sav zbunjen konstatujem: „Zar ni doktor ni rendgenski tehničar nisu primetili prelom, pa još na kontroli?“. Doktorka odgovara: „Ne nužno obojica, ako se ne napiše da se zahteva tumačenje snimka, a snimak se radi za ortopeda, onda mnogi podrazumevaju da oni sami umeju da tumače snimak“. Sada sam ja ostao šokiran.

Doduše, setih se. Kada su meni radili magnetnu rezonancu vrata, ja sam upravo istoj doktorki doneo snimak bez ijednog objašnjenja. Na sreću, žena je pismena pa razume i „rendgenski“ i „magnetnorezonanski“.

Naravnoučenije: Ako je na nekom snimku prava linija negde prekinuta, to znači da linija nije celovita! Takođe, moguće je imati više linija sa „prekidom“, a ne samo jednu, čak i ako je reč o rendgenskom snimku!

Broken Leg X-Ray

(Foto: professionalplanner.com.au )

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. jul – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Skupština Srbije usvojila je izmene Zakona o policiji, u javnosti poznatog kao Tijanin zakon. Zakon je čekao od avgusta prošle godine na usvajanje.

Po „Tijaninom zakonu“ predviđa se da potraga za nestalim detetom počinje odmah po prijavi roditelja, a ne da se, kao do sada, čeka da protekne 48 sati. U potragu bi se odmah uključile sve raspoložive policijske službe, kao i operativci Službe za borbu protiv visokotehnološkog kriminala.

Mesecima pre usvajanja zakona, na društvenim mrežama građani su vodili kampanju da se zakon nađe u skupštini.

I čini se da je ovde pobedila upornost građana, i tuga i upornost jednog roditelja, koji nije želeo da još neko doživi to što je on doživeo. I čini se da to treba da nas ohrabri da se i dalje organizujemo, i tražimo pokretanje stvari, da tražimo od vlasti da brine, pre svega o nama. Žalosno je što je povod za ovu inicijativu bila teška tragedija. Žalosno je što su uopšte građani morali da pritiskaju i reaguju i vode kampanju. Zar nije bilo logično da se vlast sama doseti, i da umesto priče i obećanja, sami političari, ministri, iniciraju te izmene.

Ili, možda, nije tako. Oni su gore, na vrhu, njima ništa ne nedostaje, osim brige da li će dobiti i naredne izbore. A kome je dobro, on ćuti. Ali, čini mi se da kod nas ćute i oni kojima nije dobro. Kao da se stide da progovore. Kao da misle da ih je neka viša sila postavila tu gde jesu, i da ništa ne može da se promeni. Kao da misle da su i zaslužili da su tu gde jesu.

Da li smo zaslužili da nam bude loše?

Dobro jutro!

88

(Foto: www.prelistavanje.rs, arhiva)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Najpre je došao jedan. Za njim još jedan. Pa jedan što je imao ženu. Za njim sledeći koji je imao i ženu i decu. Pa onda njih nekoliko, ali odjednom u grupi. Onda nekoliko grupa. Stigli smo do cifre od njih blizu hiljadu koji svakodnevno uđu u Srbiju. Prvo ih nismo primećivali, a sada su postali ne samo naš, već  i evropski problem. Migranti. Učesnici velike svetske seobe naroda. Znaju da nazad nemaju kud, a u svetlu budućnost ih ne puštaju lako. Svi odreda su umorni, uplašeni, gladni i žedni i sa sobom nose zamotuljak zebnje, straha, po jedan ranac i nadu da će uspeti da se dokopaju boljeg života. Srbiji su doneli svoju muku koju ona prepoznaje jer joj nije prvi put da dočekuje prognane. Uradili smo koliko smo mogli, ali to još uvek nije dovoljno. Otvaranjem centra za prihvat na jugu Srbije samo smo donekle sačuvali obraz pred tim ljudima i tako im uputili poruku da, iako siromašni, ipak nismo imuni na njihovu muku. Njih ne zanima ostanak u Srbiji. Znaju dobro kako je nama. Njih zanima isključivo miran, skladan i dostojanstven život bez trzavica. Toga ima samo u Evropskoj uniji koja još uvek nema snage, a ni jedinstva da se odupre ogradi koju podižu Mađari na granici sa Srbijom, a i ne pokušava da pronađe način za otklanjanje uzroka ove seobe. Da li je moguće da se ekstremizam ne može potisnuti u neku mišju rupu, makar i nekim radikalnim merama, a ovi ljudi vrate i svoju budućnost grade u zavičaju? Srbija je dobila vreo krompir i sada treba pronaći rešenje, a opet ne ugroziti dostojanstvo pravih žrtava. Potpuna kontrola granica je neophodna zbog mogućnosti da se u zemlju ne ubace teroristi ili stignu zarazne bolesti. A ljudi, žene  i deca, njih nekoliko desetina hiljada u Bugarskoj, ili Makedoniji, pod  vedrim nebom čekaju da uđu u Srbiju. Kako im zabraniti kretanje? To, jednostavno, nije evropski, a Srbija ne želi da im bude prepreka na putu. Možemo im pomoći, ali na samo nekoliko dana dok ne odu. A kuda da idu? Njih očigledno tamo gde su krenuli –  ne žele. Mnogo ih je, čak i za Evropu. Dobro jutro!

Symbolique 2007(Foto: www.rtv.rs ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Setite se kad ste poslednji put sanjali? Kakve boje su bili ti snovi? Da li su se ostvarili? U prirodi je da se nadamo nečemu što je bolje od stvarnosti koju živimo. Ali, ta nada ima rok trajanja. Očekivanja, lažna obećanja, prevare ili samoobmane, duboko ostavljaju trag u duši. Veliki ljudi su iza sebe ostavljali sve, i svoj život posvećivali radu sa nemoćnijima od sebe smatrajući da ostvarujući njihove snove, svoje neostvarene, potiskuju u podrume duše. Šta je danas san u Srbiji? Šta na javi nemamo a što u snovima možemo da prizovemo? Možda standard bankrotiranih Grka koji su za nas i dalje zapadna Evropa iako su na jugu. Možda sanjamo nemački automobil, špansko letovalište ili mađarsku kuhinju?  Ne, u Srbiji se  uglavnom sanja o poslu. U najvećem broju slučajeva o onom u državnoj službi, jer privatnik dolazi u obrzir samo ako je sa zapada i ako se bavi slatkišima, sokovima ili informatikom. Ko nije imao volje, a ni mogućnosti da uči, pa je zapeo pred upisom na fakultet, nema mnogo izbora. Vrela pekara, kiosk štampe, vozač, prodavac, promoter, ili tokom sezona, poljoprivredni radnik. Stade sve na prste pobrojano. Plate nećemo da pominjemo, one nisu bitne. Njih redovno ne prima čak pedeset hiljada ljudi u Srbiji. Šta njima ima da filozofiramo kad oni sve najbolje znaju i osećaju na vlastitoj koži? Armija onih koji rade po ugovoru na određeno vreme, svakog drugog, trećeg, ili četvrtog meseca trese nervna kriza zbog neizvesnog potpisa koji će im produžiti preživljavanje. Postoje i takozvani honorarci ili spoljni saradnici. Nije šija, a nije ni vrat. Više je to poštena radnička klasa, kako se nekada nazivasmo u doba jednoumlja. Sad imamo višeumlje ali kakva nam vajda od toga kad krenemo na pijac? Sigurno je da dugogodišnje čekanje umara, a snovi se od čekanja poput morske pene tope na vrelini strepnje: Šta kad dođe vreme za penziju? Još se držimo bolje nego Grčka, plaćamo dugove, ali živimo sa mnogo manje para mesečno nego bankrotirane komšije. Da li ćemo dočekati da nam ovi od kojih sve zavisi ispune bar deo snova? Ako je odgovor na ovo pitanje odričan, u šta duboko sumnjam, onda se treba prisetiti jedne mudrosti koja kaže da snovi nisu beskorisni već je beskoristan život u kojem nema snova. U to ime, raspršite pospanost i oterajte snove, vreme je za još jedno buđenje u Srbiji. Dobro jutro!

44

(Foto: www.deviantart.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. jul – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica bez sna
„I, do kad nećemo moći da spavamo? Otprilike do 2020. godine, do tada se planira nastavak ‘Havaja’ i ‘Uparenih’. Emitovaće se naizmenično, kad se završi sezona jednih počinju drugi i obrnuto. Tako su nam rekli organizatori, mi tu ne možemo ništa.“

Nakon nemilog razgovora sa predstavnicima svoje opštine (koji ste upravo pročitali) stanovnik jednog beogradskog naselja vraća se kući obeshrabren, ponižen i bespomoćan. Naime, jedna stara fabrika pretvorena je u prostor u kom se snimaju rijaliti emisije. Fabrika koja je od pre desetak godina pod stečajem, sada je mesto za bahanalije našeg društvenog taloga koji se u ovom rijaliti konceptu „skućio“ i privremeno, pred kamerama našao krevet, sex i topli obrok. Sve to, koliko god ružna priča bila, nije tema ove crtice. Suština je u tome da stanovnici ovog dela grada ne mogu uveče mirno da otvore prozore ili spavaju. To im je uskraćeno tokom letnjih meseci, godinama unazad. Nestvarna buka i preglasna folk muzika ne prestaju i tu ništa ne mogu ni komarci, ni kiša, ni grmljavina, ni vetar ni tužbe stanara iz okolnih zgrada.

Do daljeg, izgleda da ovim ljudima ostaje da leto provode zatvorenih prozora, da kupe dobre čepove za uši, odsele se ili, jednostavno, čupaju kosu od muke. Sve to može, samo se ne može ništa vlasniku televizije na kojoj se ovaj rijaliti program emituje.

I dokle tako? E, to je pravo pitanje za početak dana…

Dobro jutro!

88(Foto: kaynou.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Godine prolaze, mi gledamo… tako glase reči jedne poznate pesme, a upravo one tačno oslikavaju naše stanje. Iako smo zagazili u ozbiljne godine, ponekad nam kao munja blesnu sećanja od kojih emotivnima kane i suza iz oka. Snovi, očekivanja od samostalnog života koji je počinjao završetkom srednje škole, odsluženjem vojnog roka, zapošljavanjem ili krajem prve ljubavi, brzo su rasplinuti početkom krize u nekadašnjoj Jugoslaviji. Uspesi sportista su nas povremeno vraćali u život, bacali u trans, ali sve ostalo nam je ukazivalo da životarimo. Juče smo vatreno navijali po ko zna koji put za čarobnjaka belog sporta Novaka Đokovića. Pehar u rukama, blistava pobeda i par travčica otkinutih sa Vimbldonske teniske arene, za trenutak su nam vratili osmeh na lice i dodale preko potreban procenat nacionalnog ponosa. Hvala ovom velikanu što je naš, što ga imamo, što pobeđuje tamo gde je najteže, ako se uzmu u obzir prepreke koje vlastitom snagom duha i tela preskače kao od šale. Vrlo brzo zaboravićemo ovu Novakovu titulu iščekujući novu i pokrenuti staro pitanje: Kako preživeti? Dovoljno je da, skrhani raznim odricanjima, posle kojih će nam biti navodno bolje, pogledamo računicu na šta danas trošimo pare, naravno ako ih imamo. Sve se svodi na hranu, komunalije, i ako slučajno ostane za po koju krpicu. Letovanje i zimovanje smo skoro zaboravili. Čuvamo ih u sećanjima kao u školjci kupljenoj na bazaru u Budvi kasnih osamdesetih. Nema ni romantike, druženja, ispijanja kafa, zajedničkog sakaćenja zrelih lubenica. Povukli smo se u svoje, ne gledamo u tuđe, komšije više i ne poznajemo ili ne prepoznajemo. I mi smo se promenili samo što te ne vidimo ili ne želimo da prihvatimo. To vide neki drugi, oni koji žive život punim plućima. A njih je baš mnogo malo oko nas.  Dobro jutro.

88(Foto: novakindiafans.wordpress.com)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (12. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Istorija nam se i dalje dešava. Krenulo je sa vetom na Savetu bezbednosti u vezi sa Srebrenicom, nastavilo se podrškom nemačke kancelarke koja je došla u Beograd, a juče nemilim događajem u Potočarima. Duboko solidaran sa porodicama ubijenih u zločinu pre dvadeset godina, bio sam ponosan na odluku svog premijera da se lično pokloni senama žrtava. Sve je nagoveštavalo da će se ispružena ruka mira i izgradnje nove i srećnije budućnosti i prihvatiti. Srebreničke majke, iako u duši beskrajno ojađene gubitkom najdražih, udelile su simboličan cvet kao znak oprosta, i pozdravile Aleksandra Vučića kao i svakog drugog ko bi došao na pomen bez i jedne reči mržnje ili prekora. Čule su se pritom mudre poruke Hatidže Mehmedović koje su prizivale mir, toleranciju i saradnju, ali… Takve reči nisu čuli oni koji su umesto na mesto tuge došli na neko novo bojište na kojem će junački krenuti kamenicama na čoveka koji je hrabro u ime svoje nacije došao s porukama koje nikakve veze nemaju ni sa ratom ni sa kamenovanjem. Bio je upozoren na vreme, zašto je išao, kako je uopšte smeo da ode, pitanja su koja su juče kolala srpskom javnošću, a opet svi su jednoglasno osudili ovaj mučki napad i u domaćoj ali i svetskoj javnosti. Šta posle svega ostaje? Istraga će verovatno naći direktne počinioce ali ne i nalogodavce koji se kriju iza debelih zavesa natopljenih krvlju svih naroda bivše Jugoslavije. Oni kojima je prva zvanična Vučićeva poseta Bosni nakon što je postao premijer značila pokretanje procesa pomirenja sa Bošnjacima izmaklo se juče tlo pod nogama. Izmakli su ga vešti manipulatori masom koji najbolje funkcionišu u uslovima napetosti. Uvređen, i duboko potresen, srpski predsednik vlade ponovo je najavio aktivnosti u vezi sa normalizacijom odnosa sa Bošnjacima. To ga izdiže iznad cele ove nevesele priče, koja je u prvi plan, umesto patnji i žrtava, istakla grupu razjarenih ekstremista i njihovo divljanje na mestu gde počivaju hiljade žrtava besmislenog rata. Čekajuči dalji razvoj situacije ponovo gubimo vreme, verovatno godine koje će istorija preskočiti kao vakum koji je nastao zbog nesmotrenosti organizatora da svom uglednom gostu omoguće bezbedan boravak. Mi ćemo i dalje svoje goste dočekivati pogačom i solju, a uporni premijer će ubuduće ipak, kad odlazi van zemlje, morati da sluša upozorenja službi za bezbednost. Treba nam živ premijer. Lako ćemo za hrabrost. Tako mora na Balkanu, a niko ne zna koliko još dugo.

1(Foto: www.sandzacke.rs )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (11. jul – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – Ja na kasu puštam koga ja hoću!

Jutro u prodajnom objektu jednog velikog lanca. Ljudi stoje i čekaju da plate, a jedna kasirka prilazi ženi u redu, otima joj kolica i uz poklič: „Ja na kasu puštam koga ja hoću!“, dovodi je do kase koja ne radi, ali je sada ekskluzivno otvorena samo za nju.

Iako sve to zvuči čudno, zapravo je sasvim logičan rasplet situacije koja je nastala kada je, par minuta ranije, kasirka poželela da ode na pauzu i zatvorila svoju kasu ispred žene koja je u svojoj korpi imala samo hleb i mleko. Ona se, šta će, premestila u red za drugu kasu, ali je kasirka, u međuvremenu, primetila ženu sa prepunim kolicima i pozvala je na svoju kasu.

Kao što možete pretpostaviti to se nije svidelo ženi sa korpom, pa je malo digla dreku i ipak bila uslužena, a žena sa kolicima se povukla na drugu kasu da ne pravi problem. I tu je onda nastala scena sa početka ove priče.

Ostali kupci su sve to nemo posmatrali. Da li nimalo iznenađeni ovim sistemom ekskluzivne usluge ili bahatosti sa kojima se, izgleda, često suočavaju?

Zaključak: Drago mi je videti da i u korporativnom kapitalizmu ima prostora za manire iz samoupravnog socijalizma gde je svaki radnik bio „gazda u kući“ i mogao da se na odgovarajući način izrazi!

88(Foto: www.tarzanija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Izgleda da će, prema najavama gradskih čelnika, uskoro biti rešen problem naplate javnog prevoza u Beogradu. Završen je i predstavljen novi tarifni sistem koji će doneti pojeftinjenja cena mesečnih karata, ali i veći broj kontrolora u vozilima GSP-a. Ne znam šta će biti i kakvi će biti komentari ovakvih rešenja ali znam da se mnogo promenila naša svest u proteklih nekoliko godina kada je u pitanju plaćanje usluga koje koristimo. Podsećanja radi, trend neplaćanja nije od juče. Devedesetih su nas političari vatreno huškali na predizbornim mitinzima da ne plaćamo struju, pa kad su došli na vlast uredno su nam sve naplatili. Kasnije su nam objašnjavali da ne treba da plaćamo TV pretplatu. Odmah smo ih poslušali i tako skoro do bankrota doveli javni servis, pa se sada ta greška opet, odlukom političara plaća iz državnog budžeta. BusPlus je takođe bio u fokusu opozicionih političara, bilo je nagoveštaja da će biti ukinut pa smo se opustili. Onda su zbog smanjene naplate, sredstva iz gradske subvencije prevozniku gubitašu nenormalno narasle da je postalo pitanje da li ćemo uopšte imati prevoz u glavnom gradu. Svuda u Srbiji se plaća karta, samo je u Beogradu to nemoguća misija. Statistika kaže da se u Beogradu više zarađuje nego u Nišu, ali tamo probajte da ne platite kartu. Neće vam dozvoliti ni da probate. Letećete iz vozila brzinom svetlosti bez prava na žalbu. Novi Sad neću ni da pominjem. Tamo je građanska kultura plaćanje karte. Nove cene, novi tarifni sistem, komunalni policajci, kondukteri, kontrolori, ukidanje BusPlusa, teško da će bitno promeniti našu svest, jer je samo dvadeset sedam odsto ljudi koje vidite u autobusu GSP-a, platilo mesečnu kartu. Procenat onih koji su platili kartu za pojedinačnu vožnju, raste isključivo i samo ulaskom kontrole, ali pritom rapidno raste i broj onih koji u takvoj situaciji napuštaju vozilo na prvoj sledećoj stanici. To su oni koji kažu da im ne pada im pamet da se „otkucaju“ čak i da karta košta deset dinara. Posledica greške političara koji su hteli da se na brzinu dopadnu biračima jeste to da sada ne možemo da održimo GSP u voznom stanju bez intervencija iz gradskog budžeta, a sve je mogli drugačije. Nismo usamljeni u ovakvim iskustvima. Pogledajte Grčku. Tamo su populizmom pokušali da reše probleme dugova, poreza, kamata, a na kraju će, pokazaće vreme, ipak kreditori doći na svoje. Nigde nema besplatnog ručka, a ispod drveta političara, dokazano, nema hlada. Sve se na kraju, kad tad mora da plati. Za početak, u Beogradu karta za prevoz. Dobro jutro.

44(Foto: www.srbijadanas.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. jul – crtica)

piše: Vanja Savić

 

Ovih dana društvenim mrežama kruži vest koju je jedna mama uslikala u gradskom autobusu: „Poštovani putnici, strogo je zabranjeno prevoziti decu u kolicima u vozilima javnog prevoza“. Obrazloženje je da su deca sigurnija u rukama roditelja nego u kolicima koja imaju svoje mesto u autobusu. Čak ima i pojas da se to isto prevozno sredstvo deteta obezbedi! Dobro, ništa sporno. A šta ćemo u situaciji kada roditelj nema gde da sedne? Sva su mesta zauzeta, putnici gledaju kroz prozor, ili u mobilne telefone, čim ugledaju osobu koja bi potencijalno mogla da im sedne na mesto. U saopštenju još stoji, da bi kolica trebalo da se skupe i takva unesu u autobus. Gle mađioničara od roditelja: jednom rukom držite dete, drugom skupljate kolica, zamišljenom grabite drugo dete ili kese – probijajte se kroz masu i sve to u roku od milisekunde, koliko i autobus stoji na stajalištu. Ne dao vam Bog da zamolite nekoga da vam pomogne, ili kojim slučajem da pitate da uđete pre ostalih putnika, pogotovo u ovo vreme neverovatne vrućine. Ko vam je dozvolio da sa malim detetom koje je još uvek u kolicima izlazite iz svog stana? Šta, morate do vrtića, doktora, pijace? Ni ne pomišljajte na te opcije. Kupite kola ako hoćete da se sa decom vozite do destinacije koja vam je preko potrebna. Bilo kako bilo, zaključak je sledeći – sve se radi za bezbednost naše dece i ostalih putnika. Tako kažu.

Dobro jutro.

11111606_865623546843819_3239693875327449790_n

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Vrućina je juče umorila i opustela srpske gradove. Sem vozila gradskog prevoza, taksija i onih koji su morali napolje, ostali svet se sakrio u rashlađene zaklone. To nije bila smetnja da se istorija događa pred našim očima bez obzira na jaru koja je nemilosrdno pržila. Vrelo je bilo na Savetu bezbednosti, ali smo ipak uspeli da se bar na trenutak, kao u dečjoj igri, dočepamo zaklona ali zbog toga nismo, i objektivno, ne možemo likovati. Pokazalo se da smo nezavisni, to jest da od nas više ništa ne zavisi. Doduše, ovoga puta dobili smo malo vremena za predah od čuvene, ne znam koje po redu Rezolucije, ali samo za toliko da pokažemo da razumemo patnje srebreničkih žrtava odlaskom našeg premijera u Potočare. Hrabra je, može se reći i očekivana odluka premijera da ode na mesto jednog od mnogih simbola stradanja tokom krvavih sukoba u Bosni i Hercegovini. Kako će ga tamo dočekati, da li će ga sačekati neki bosanski topli zec, samo možemo da nagađamo. Biće i danas istorijski dan u Beogradu. Baš onako istorijski vreo. Biće skoro četrdeset stepeni a temperaturu će dodatno podići poseta jedne od najmoćnijh žena u Evropi – Angele Merkel. Kakve li nam danas donosi darove? Svi se sećamo onih od pre četiri godine, okovanih ledom, a koji su predstavljali spisak zahteva Srbiji za podršku pristupanjui EU. Kako ćemo danas pred Angelu? Čime ćemo se pohvaliti a za šta će nas Ona kritikovati? Nadajmo se da među darovima koje nosi nisu i neke tamne naočare koje ćemo morati sami da stavimo na lice Srbije i tako ga maskiramo pred Evropom kojoj težimo. Istorija se ne prekida, u našem slučaju samo se obnavlja gradivo. Dobro jutro! 

88(Foto: blog.marketing.rakuten.co.uk ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Grčka je i dalje u centru pažnje svetske javnosti. Nama su, kažu ekonomisti, sada dugovi uvećani zbog grčkog referenduma za oko sto miliona evra. I dalje mislim da je to malo u odnosu na njihovih trista milijardi duga koji ne mogu da otplate ni za pedeset godina. Mi svoje vraćamo već četrdeset, ostalo je još malo pa gotovo, valjda ćemo sve isplatiti. Šalim se, ko zna koliko smo dužni i kada ćemo se rešiti svih otplata kreditorima. To još uvek niko ne zna, ili zna, samo nema srca da nam to saopšti. U svetu nam spremaju šibu kojom će nas kazniti za događaje iz prošlosti. Problem je što ne mogu da se dogovore da li će i u kojoj šumi da uberu dovoljno debelu i jaku žilu da nas opauče po turu. Nama sukobljavanje sa svetom definitivno ne treba, ali takođe, moramo im jasno staviti do znanja šta smo spremni da uradimo, a šta ni u kom slučaju. Ipak smo sačuvali dovoljno nacionog ponosa da hrabro istupimo i kažemo: NE! Malo je potrebno da nas ponovo zapljusne inat, po kojem smo čuveni. Kad se mi zainatimo, umemo da napravimo mnogo veću štetu sebi nego drugima, a i ovi čuveni tvorci novog svetskog poretka neće se brzo snaći sa glavoboljom koju bi im mi izazvali. Dok se oni usaglase, eto novog bureta baruta na rovitom Balkanu. Ne pretim, samo strepim. Mi, takvi kakvi smo, nikada nismo ljude držali u zoološkim vrtovima i pokazivali ih deci kao divljake, nasuprot onima koji su to radili a sada nama prete rezolucijama. Ima nade, stasavaju neke drčnije i hrabrije generacije kojima je cilj da zahvaljujući znanju i umeću promene svet, onaj koji nasleđuju od nas. To potvrđuje borba za slobodna mesta na fakultetima širom zemlje. Podignuti su kriterijumi za upis u odnosu na one iz prethodnih godina jer je navala veća, a i kvalitet znanja koji nose mladi predstavlja šire polje za konkurentnu borbu koja će nekima doneti željeno mesto na nekom od traženih fakulteta. Mladi se, dakle, bore za sebe, za bolje sutra, a mi malo manje mladi? Pošto smo svoje bitke okončali, preostaje nam da samo podržimo te nove snage da steknu dovoljno znanja kojim će se postaviti u prve borbene redove i tako sačuvati ono što smo mi poodavno ispustili iz ruku. Dobro jutro! 

88(Foto: www.thedrum.com , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. jul – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Kolevka demokratije sinoć je rekla „ne“ uslovima kreditora za vraćanje duga. Grčka neće ni da se dalje zadužuje, niti da štedi. Četiri decenije od poslednjeg referenduma kada je nakon pada vojne hunte birala između monarhije i republike, u nedelju se izjasnila o nečemu za šta mnogi kažu da je istorijski potez. Dobar ili loš – kako za koga – ali hrabar, to se mora priznati. Grčka vlast ne misli da to automatski znači napuštanje evrozone i same Unije, ali, Cipras je učinio potez koji mu je osigurao više šanse da politički preživi do kraja mandata. Evropi ne odgovaraju oni koji kidaju konce sa drvenih krstića i ne žele da budu marionete evropske pozornice jedinstva, ekonomskog uslovljavanja i jačanja institucija moći koje trguju nesrećama.

Grčko „ne“ nije krah Evrope, već dugo čekana prva kap kiše u pustinji, prva kritika dosadašnje politike, koja nije diplomatskog značaja, već se očekuju realne posledice. Grci su toj Evropi  i dali ime, na tom tlu su nikle političke teorije čiji derivati se i danas koriste. Ali mnogo vremena je od tada prošlo, ne živi se samo od stare slave; potomci Heraklita, Pitagore, Sokrata, Platona, Aristotela, Euripida, Sofokla, Tukidida, Homera, pa i Diogena, živeli su opušteno, prijatno, bez mnogo razmišljanja, šta kada dođe na red da vratimo dug. I naravno, 330 milijardi evra nije baš za oprost, iako su Grci Nemcima otpisali dug kojim se obnovila ratom porušena Nemačka, 1953. godine. Postojbina demokratije još je u petom veku pre nove ere živela po demokratskom principu – svi su jednaki, samo su neki malo „jednakiji“, a ni dan danas se to nije mnogo promenilo. Velika je neizvesnost nakon referenduma. Ni sami glasači nisu sigurni šta sve sa sobom vuče bilo koji od dva odgovora, ali želeli su prekid dosadašnjeg načina. Resetovanje, ako može. Ako ovo i znači druga šansa, novi način, novi dogovor, put do oporavka je svakako izuzetno težak i dugotrajan. Od levičarskih parola neće jedna grčka porodica svakog dana kupovati hleb. Referendumom su rekli da je obraz taj koji nema cenu.

Što se nas tiče, mislim da treba samo da posmatramo ovo sa strane, neutralni k’o Švedska. Imamo mi svoje MMF-ove u vidu mesečnih režija, njih ako ne platiš, ćute, ćute, pa kad stigne na naplatu, ishod referenduma se zna. „Hoće li sunce biti tamnije?“, kako reče jedan grčki mališan na ovu temu. Sunce neće sada biti tamnije, jutra će i dalje svitati, Zemlja se okretati oko Sunca, i oko novca. A i ako ga bude manje, možda i bolje.

Dobro jutro!

88(Foto: www.softchalk.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (5. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Srbija više nije velika tajna. Sve je postalo ogoljeno, javno, dostupno i lako osvojivo. Sa kojeg god ugla da posmatramo našu stvarnost na sve strane se mogu videti razne jagme, otimačine svojstvene ratnicima koji su u prošlosti tako naplaćivali svoje usluge ratovanja. Na sve je moguće spustiti šapu, dovoljno je samo raspolagati valjanom valutom. Nekada je to novac, nekad uticaj, uglavnom sve se svodi na ono čuveno „a koliko sam ja tu dobar“. Nekada javne površine namenjene svima, polako postaju „nečije“. Pogledajte samo kako se najlepša mesta u našem glavnom gradu pretvaraju u bašte, promotivne centre svetskih brendova okićene najkičerastijim vrstama poluga za skretanje pažnje potrošača. Trg Republike je odličan, da ne kažem školski, primer za ovakav utisak. Zgrada koja je okićena nekim prljavim zavesama dok joj na čelu otkucava sat, malo je zaklonjena nekim kokakoličarskim centrom, valjda zabave, otkud znam, a sa strane na platou veliki broj popunjenih stolova za kojima sede stranci, a u mnogo većem broju beogradska mladež. Jedna od novotarija koja će vas dočekati na ulazu u čuvenu Knez Mihailovu jeste česma futurističkog dizajna i očajnog izgleda. Sačuvaj bože da ću da tu da pijem vodu posle velikog psa koji je u prisustvu vlasnika liže direktno sa česme. Ali ko mene pita? Parkinzi nam hronično nedostaju, zato ćemo rugobatnim skalamerijama na malom prostoru napraviti mesta za automobile zahvaljujući višespratnim platformama. Šta ima veze što je ružno? Važno da je u funkciji. Tako je u svetu, reći će tvorci tih gvozdenih nakaza. Da, u svetu, ali ovo je Beograd, ovo je Srbija. Ne može ovde baš sve iz sveta da se primi i ne treba da bude izgovor za zloupotrebe jer taj isti svet nas gleda. Pun je Kalemegdan stranaca koji samo fotografišu. Žao mi je, ali uglavnom nelogičnosti koje smo sami kreirali. Tvrđava im nije u zumu. Ali, ko mene šta pita? Samo sklanjamo pogled od urađenog, a nigde viđenog. Dobro jutro.
88
(Foto: mondo.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (4. jul – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – stare novine

„Ne, nemam stare novine“, kažem ja, i izvinjavajući dodajem. „Znate, ja ih ne kupujem godinama“.

Tako se završava razgovor između mene i žene koja mi je, pre par dana, zvnoila na vrata i ljubazno zamolila da joj dam stare novine. Starije žene. Koja je tako pronašla način da dopuni penziju. Zapravo, nadam se da bar ima penziju.

Sve to me vraća u detinjstvo. Kada smo mi, deca, skupljali stare novine. Bila je to organizovana akcija pionira i omladinaca moje zgrade, pa onda školska akcija kojom se obezbeđivao novac za ekskurziju i slične stvari.

Sećam se kada se stari papir donosio i dobijale karte za košarkaške utakmice. Partizan je imao jedne godine tu akciju sa Papir servisom. Pa onda kada su se na pijacama otvorila mesta za prikupljanje stare hartije.

Elem, bi mi žao što nisam mogao da pomognem starijoj ženi, kada je već vredna i kada pokušava da uradi nešto korisno – za sebe i se nas i oslobodi nas „sekundarne sirovine“.

Takođe, bi mi žao i novina. Nekada je čovek imao šta i da pročita u njima, pa ih je vredelo kupiti. Sada… Odavno… Meni je dovoljno da ih „prelistam“ na internetu. I tako, nema starih novina. Ali, ako mi je za utehu, bajatih vesti – koliko hoćeš.

44(Foto: paulboylan.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. jul – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Petak je sam početak vikenda, tokom kojeg se mnogi nadaju da će izaći u neki ludi provod, i, možda, naći osobu sa kojom će moći da provedu ostatak života. Pritisak da se nađe odgovarajući partner raste kako prolaze godine, a najuporniji da vam u tome pomognu su svakako roditelji. Ipak, čini se da je danas postalo normalno da zađete u neke godine, a još ste sami. I dok većina žena lupa glavu zašto i kako, neki su našli odgovor. U jednom tekstu, na jednom od brojnih portala namenjenih ženama, nude odgovor koji će možda mnoge obeshrabriti – drage dame, što ste inteligentnije i obrazovanije, to su manje šanse da ćete naći muškarca svog života. Obrnuto ne važi. Evo o čemu se radi.

Žena koja ima fakultet i gradi karijeru je ona koja zna šta i kako hoće, jaka je, i, samim tim, neće biti podređena svom dragom muškarcu, ma kako on bio jak i imućan i obrazovan. Takav traži damu koja nema ambicija, osim da njega stavi na prvo mesto.  Šta preostaje ovim obrazovanim ženama, prema ovom tekstu? Pa, da nađu neambicioznog muškarca, i budu sa njim. Takvim muškarcima to neće smetati. Zvuči logično, ali je upravo jakim ženama teško da budu sa nekim ko nije takav.

Šta bismo dobili promenom ovih saznanja na Srbiju? Pa, recimo, ženskog ste pola, pametni ste i, naravno, hoćete da se obrazujete. Dok vi provodite godine nad knjigom, neke druge mlade dame se sređuju, izlaze i biraju. U tom periodu izbor je širok. I eto, srećan brak, za neke do razvoda, a za neke i duže, i kuknjava čim se pređe trideseta da je život težak, i da je svima lakše nego njima. A ove druge, koje su izvolele studirati? One posle studija traže posao, koga uglavnom nema, i traže muškarca. Ali, sada je izbor daleko manji, a i oni preostali malo beže od tih „školovanih“ što mnogo nešto traže – te pažnju, te razumevanje, te razgovor, te dogovor. I previše.

Postoji i jedna grupa žena koja je možda našla kompromis – upišu fakultet, odustanu još na prvoj godini bez ijednog položenog ispita, pokazujući muškarcu na kakvu su žrtvu spremne za njega, koji ih odmah potom ženi. Ali, i tu ima začkoljica. Takve nikada ne opraštaju uspeh onim ženama koje su završile fakultet, i uvek se pitaju da li su pogrešile. Ili možda ja grešim u razmišljanjima. Čuj, žensko, a misli!

Dobro jutro!

44

(Foto: thoughtcatalog.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

U toku je groznica upisa. Mladi srednjoškolci i studenti prolazili su, prolaze i tek će prolaziti kroz pravi pakao. Različite provere znanja, polaganja ispita, što završnih što prijemnih, jesu veliki stres i ruše stabilnu sliku psihičkog stranja naših budućih profesora, advokata, inženjera, novinara. Državni fakulteti potrudili su se da od testova naprave eksperimente na temu kako što više zgranuti mladog čoveka postavljajući mu pitanje iz opšte kulture na koje ne može da pruži odgovor sem ako mama i tata nisu platili poseban kablovski kanal na kome se emituje čuvena serija koja je u vezi sa ispitnim pitanjem. Matematika je tek posebno širok teren na kome se može vešto driblati  kroz sveže napunjene vijuge znanjem stečenim na raznim privatnim časovima, ali i radionicama za pripremu koje i nisu jeftine. Pre neki dan prošao sam kraj zgrade ETF-a, baš dok su budući studenti izlazili sa prijemnog. Trebalo je da vidite ta zgrčena lica, strah, nespokoj, užas. Čuo sam i jedan telefonski razgovor u kome mladić, verovatno roditeljima, saopštava: „Ja sam uradio, pa sad šta bude. Otkud znam da li je tačno? Videćemo“. U trenutku mi je bilo žao ovog mladog čoveka koji je verovatno sve svoje nade u tom trenutku unapred pustio niz liticu propuštenih šansi za upis jer je sigurno da test nije mogao u potpunosti da reši. To su uostalom i pokazali rezultati objavljeni kasnije. Dok se za državni budžet deca bore kao lavovi da uđu, a sastavljači testova kao nemilosrdni kiklopi da im što više otežaju ulaz, dotle na privatnim fakultetima vlada sasvim druga slika. Opušteno i bez problema onaj ko ima novca može svom detetu da obezbedi upis na željeni smer. Tu se krije i ono čuveno, „lako je njima, imaju para da plate“. Ili, „zna se kako se tamo studira“. Možemo samo da pričamo, na kraju svi koji su uporni dobiju diplomu. Posle s njom mogu da odu do službe za zapošljavanje, Uveriće se da tamo u jurišu na slobodna radna mesta više ne važi nijedan zakon ni eliminacioni ispit, već uglavnom savet da se sami snađu i pokušaju da nekako saznaju da li i gde ima neko slobodno radno mesto. I da im to, ako se desi, odmah jave da bi ih skinuli sa evidencije. Da ne bude da se baš niko preko službe zaposlio nije. A u stvari svi znamo kako to u Srbiji ide. Preko službe, ali ne nacionalne i ne za zapošljavanje. Neke druge službe su u pitanju. Dobro jutro!

88

(Foto: www.puskice.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. jul – crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Prošle godine nisam išao u Grčku. Po svemu sudeći, neću ni ove. Tako glasi jedan vic koji kruži društvenim mrežama. Ne, ovo ne znači da ću poslušati premijera i pare za odmor potrošiti u srpskim turističkim oazama zdravlja. Ovo je jednostavno činjenica, nemam para. Sad je i tamo velika gungula. Ne rade banke, redovi su u samouslugama, čeka se bankrot. Kao kod nas devedestih. Tako mi je lakše da prihvatim stvarnost. Neću ni u Tunis, treba neko da me na plaži izrešeta zbog svojih viših ciljeva? A ko mi je kriv što ću ostati kod kuće i neću osoliti svoju cenjenu pozadinu? Lepo sam mogao svakog meseca da odvajam po deset odsto od plate i skupim bar za neki od takozvanih „last“ ili „first minute“ aranžmana. Ali, nisam. Ostavio sam te pare državnom budžetu da se oporavi i bez teškoća plaća preskupe kamate za kredite koje su podizali oni koji zbog toga nikada i nikome neće odgovarati. Uzalud su mi sada sve ponude koje pljušte sa svih strana u vidu popusta koji se kreću i do četrdeset odsto. Nemam, pa nemam, a i da imam odakle mi? Ipak sam ja poštena inteligencija. Vrelo leto koje obećavaju meteorolozi, ekonomisti krste užarenim. Sprema se pokupljenje struje, a to znači i ludovanje svih ostalih cena, takođe i uvođenje nekih novih, i podizanje starih akciza, a sve u cilju da nam bude bolje. Sve postaje luksuz, što potvrđuju i statistički podaci o padu potrošnje. Kupuje se samo ono što se mora. Plaćamo samo ono što mogu da nam isključe. Nameti se množe, mrguda je sve više među nama. Uzalud optimizam političara sa malih ekrana. Sreća da imamo Novaka Đokovića koji je svojim uspesima zarazio i neke druge sportske predstavnike Srbije koji nam u poslednje vreme donose zlato sa svih strana. Nadam se da to zlato nećemo morati da pretapamo da bi se namirile svetske zelenaške ale. Kako je krenulo, zlato ćemo ubuduće gledati samo zahvaljujući sportistima. Dobro jutro!

88

(Foto> vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. jun – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Dok se u ovo doba verovatno još rasanjujete, protežete i zevkate, samo pomislite da, ukoliko spavamo onih optimalnih 8 časova dnevno, trećinu života nismo budni! Grube statistike kažu da, u proseku 2,1 godinu gledamo reklame, 1,1 godina života svede se na čišćenje, 2,5 godine kuvanje, 3 meseca u saobraćaju, žene godinu dana života provedu u odlučivanju šta će da obuku, a smejemo se naglas nešto manje od 300.000 puta. Nešto što mi se učinilo kao šokantno malo, jeste da se u prosečnom životnom veku od 75 godina, računa da smo se ukupno ljubili 14 dana! Samo! Malo je to prostora za lepe stvari.

Biro za radnu statistiku SAD objavio je da sve više Amerikanaca poslove obavlja od kuće i da svaki četvrti bar deo radnog dana provede u domu, ne u kancelariji. Analitičari navode da bi to mogao biti uvod u „tihu smrt rada od devet do pet“. Za one koji rade u kancelariji, dan i dalje traje oko osam sati, ali je za one koji posao obavljaju od kuće, radni dan daleko kraći – 3,1 sat.

Nije se desilo da je mnogo njih na samrti poželelo da je više vremena provelo na poslu, već suprotno – da se više posvetilo dragim ljudima, hobijima, putovanjima, dokolici. Kako je to lepa pomisao! Naravno, ne mogu sve profesije da budu dovoljno fleksibilne i da radno vreme bude prilagođeno raspoloženju pojedinca. Ali samo zamislite da, ako ste noćna ptica celog života, imate dozvolu od šefa da sve obavljate od kasnog popodneva ili večeri. Volite malo duže da spavate? Nikakav problem, dođete oko 11, a kad sve uradite što se tog dana od vas očekuje, makar to bilo i sat i po vremena, slobodni ste. Da ljubite, da čitate, šetate, smejete se sa prijateljima, igrate „čoveče, ne ljuti se“ s klincima toliko da ni ne pogledate Drugi dnevnik. I vredni ste, i srećni ste. Ako može da se predloži dualno obrazovanje, ja sam za i da se odredi i makar dualni model radnog vremena – prilagođen karakteru pojedinca, a da izvlači iz njega maksimum potencijala, a ne samo još jednu trećinu života.

Dobro jutro!
88(Foto: www.themanalyst.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. jun – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Neverbalna crtica

U poslednje vreme primećujem kako ljudi počinju radije da neverbalno komuniciraju nego da pričaju, viču i psuju, kao što je to uobičajeno kod nas. Pa ipak, i ovde nešto smeta. Evo na šta mislim: stojite, na primer, u nekom ogromnom redu i čekate da priđete šalteru, a to deluje sasvim bezizgledno. U nekom trenutku pojavljuje se žena koja staje negde na sredinu tog reda. Oni otpozadi s pravom počinju da negoduju i da biranim rečima upozoravaju gospođu gde je kraj štapa, to jest, reda. Ona se na to osvrće, uplašeno koluta očima i ćuti kao zalivena. Vidi se da je tišti neka nepravda, ali se ne zna koja pošto ne progovara. U spas joj pritiče suprug koji se okreće i kaže: „Sve je u redu, to je moja žena; ona je sa mnom.“ I naravno, ljudi u redu s olakšanjem zaćute, ali žena i dalje nosi nekakav bespomoćan izraz na licu koji, bi i najveći fiziognomisti verovatno, protumačili na različite načine. A bilo bi jednostavno (i normalno) da je žena sama rekla zašto je stala baš tu, i objasnila situaciju. Da je ova zbunjujuća, neverbalna komunikacija sve češća pokazuju i šalterski službenici. Oni ne čuju pitanja koja im upućujete, kao da nisu prisutni, deluju odsutno, kao da mesečare, čak ne sležu ni ramenima. Poneko od njih se zamisli nad svojom sudbinom što stalno mora da odgovara na glupa i neumesna pitanja, pa nastavi dalje sa herojskim naporima tipkanja nenaviklim prstom po tastaturi; neko uputi značajan pogled koleginici, neko opet koluta očima, neko rukom napravi pokret koji znači: „A sad, moronu, blago meni, na drugi šalter. Nemoj da mi tu praviš red.“ To teško pada dotičnoj osobi koja s pravom sumnja da iza praznog šaltera pred koji je stala treba da sedi službenik i da ga nema samo zato što je otišao da na nekom diskretnijem ekranu proveri rezultate važne fudbalske utakmice. Ćuti i ona koleginica iza šaltera, kojoj je druga utrapila da nešto završi umesto nje, pa otišla. I ona koluta očima, uzdiše i jedva suspreže svoja osećanja.

Ako ste pomislili da je moj zaključak da su naši šalterski službenici, i narod uopšte, neljubazni ili da loše obavljaju svoj posao, varate se. Htela sam samo da primetim da je ova vrsta neverbalne komunikacije verovatno sve češća posledica prevelikog gledanja indijskih serija.

Dobro jutro.

44
(Foto: forum.hrt.hr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (28. jun – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Današnji dan se obeležava ili slavi i kao Vidovdan, veliki praznik. Kosovski boj, ubistvo prestolonaslednika Franca Ferdinanda, donošenje Vidovdanskog ustava, a u novijoj istoriji, na današnji dan je Jugoslavija isključena iz zemalja komunističkog bloka, otvoren je autoput Beograd-Zagreb, na Gazimestanu je počeo uspon Slobodana Miloševića, da bi ga na isti dan dvanaest godina kasnije izručili Tribunalu u Hagu. I baš zbog svog istorijskog značaja, svakog Vidovdana se političari potrude da su na nekom važnom mestu, ne bi li, možda, sebe upisali u istoriju.

A običan svet… seća se Kosovskog boja, neki se pridržavaju starih običaja povezanih sa ovim praznikom, drugi sa ponosom ističu da je to naš, srpski praznik… Dobro, slave ga i katolici, samo 15. juna, 14 dana pre nas zbog kalendara. S druge strane, u nekoliko mesta u Srbiji održavaju se vašari, gde se kupuje, prodaje, vozi po ringišpilima i jede, pije i peva pod šatrama…

Kako god da obeležavamo današnji dan, zagledani u prošlost, možda bi trebalo da zastanemo i pogledamo gde smo sada. Šta smo uradili, i šta ćemo uraditi? Da li neko razmišlja kako ćemo obeležavati baš ovaj dan za deset godina? Da li ćemo tada, i možemo li danas, da pogledamo u oči naše pretke, koji su život dali za nas, i da im kažemo – vredelo je, dobro nam je. Da li smo svesni da smo baš mi ti koji danas brane budućnost nekih novih naraštaja?

Dobro jutro!

1(Foto: woutdingenouts.blogspot.com )

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (21. jun – crtica)

piše: Vanja Savić

 

Bez velike pompe otišli su na Novi Zeland. Osporavani u nekim trenucima, igrači i stručni štab, pokazali su kako se igra srcem. Kako se izgara 120 minuta na terenu, pribrano izvode penali i dolazi do samog vrha sveta. Da, to su deca, fudbaleri starosti do 20 godina, na čelu sa Veljkom Paunovićem. Da razjasnimo u startu: nema Fudbalski savez Srbije mnogo veze sa uspehom naših fudbalera. Imao bi s neuspehom. Ovaj uspeh može da se pripiše samo kraju trogodišnjeg ciklusa koji je započeo Ljubinko Drulović, a nastavio Veljko Paunović. Niko na njih nije računao. Nisu imali pomoć. Bili su prepušteni sami sebi. Savez je na mnogim velikim takmičenjima povlačio određene igrače kako bi igrali u klubovima neka druga takmičenja. A ti klubovi su zavisili od klinaca?! Šta mi tu imamo u fudbalu? Omladinci prvaci Evrope 2013. Omladinci treći u Evropi 2014. Omladinci prvaci sveta 2015. Mladi na PE 2015, ukoliko prođu grupu, igraće na Olimpijskim igrama 2016. Imamo igrače, ali ne i organizaciju koja može na najbolji način da iskoristi potencijal i talenat. Možda je ovaj uspeh i ostvaren baš zbog geografske udaljenosti i nemešanja Fudbalskog saveza Srbije. Do Novog Zelanda se ne dolazi kolima za pola sata. Oni koji su otišli morali su da budu tu do kraja. Ekipa kojoj je Fudbalski savez Srbije samo isfinansirao put, ekipa koja je bila prepuštena sama sebi postala je prvak sveta. Po ko zna koji put su nas obrdovali oni na koje se najmanje računalo. Dečaci nisu krili svoje suze radosnice, nismo ni mi. Koliko nam znači njihov uspeh pokažimo sutra od 20 sati ispred Starog dvora gde će biti organizovan doček Omladinske fudbalske reprezentacije Srbije na čelu sa Veljkom Paunovićem. Momci, svaka vam čast! Održali ste lekciju stručnjacima. Dobro jutro.

88

(Foto: Screenshot video www.rts.rs)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (20. jun – crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica na pauzi za kafu

„Kafu ćemo popiti, ali u štrajku ne učestvujemo“, posle kratkog dogovora reče predstavnik grupe japanskuh stručnjaka. Bilo je to pre nekih 50-60 godina u bivšoj Jugoslaviji, prilikom izgradnje jedne velike fabrike tekstila. Radnici nisu bili ni u kakvom štrajku, naprotiv, radili su uobičajenom brzinom, ali je, nađavola, njihov radni dan posmatrala baš radna grupa iz Japana, kojoj je sve to delovalo, pa, toliko sporo da su radnike doživeli kao štrajkače u čijem protestu neće učestvovati, osim što će popiti kafu.

Sporoća, česte pauze, neljubaznost, minimalan broj radnika na šalteru, neefikasnost, samo su deo široke lepeze osobina koje krase različita državna preduzeća. Ali, nije potrebno da dođu, tamo neki, Japanci da bismo primetili da tu nešto ne štima, naprotiv, iznerviramo se skoro svaki put kad treba da obavimo neki administrativni posao.

Bila bi laž reći da je u privatnom sektoru bolje budući da ga često krasi svojevrsna surovost i štošta još neprijatno. Ali, vratimo se na početak. Od 60-ih godina kada se gradila pomenuta fabrika, pa do danas, malo šta se promenilo, a toliko toga je suštinski drugačje – nema više čak ni te države, ni tog sistema, ni tog dinara, u međuvremenu su se izređale generacije zaposlenih sa različitim obrazovanjem, poreklom, osobinama, a sve je, i dalje, isto.

Dokle? To niko ne zna.

Dobro jutro!

88
(Foto: Printscreen www.youtube.com, ilustracija )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. jun – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Kada slušate starije oko sebe, često se čuje da se nekada kuće nisu zaključavale. Nikome nije padalo na pamet da uđe u tuđu kuću i nešto, recimo, ukrade. Danas te priče zvuče kao čista utopija. Bez jakih vrata i dobre brave, sa tri reze, ne osećamo se bezbedno. I špijunke na vratima, da slučajno ne otvorimo nekom nepoželjnom posetiocu. To radimo mi, ali i naše države. Kineski zid je danas samo turistička atrakcija, Berlinski je uz pompu srušen, ali se danas grade neki drugi zidovi, podižu se bodljikave žice, da nam slučajno neko nepoželjan ne bi ušao u dvorište. I to rade zemlje koje sebe nazivaju savremenim, razvijenim, demokratskim. Da bi se odbranile od ovih nedemokratskih. Najava Mađarske da će podići zid visok celih četiri metra, kako bi se odbranili od ilegalnih emigranata, samo je najnovija u nizu. Sjedinjene Države su već obezbedile svoju granicu ka Meksiku, Bugarska ka Turskoj. Zidovima i bodljikavom žicom. No passaran!

A od koga se to demokratija brani? Od nekih ljudi koji su pobegli iz svoje zemlje od rata, ili od gladi. Da li treba postavljati pitanje odakle rat ili glad u tim zemljama? Ko proizvodi oružje i izvozi ga u daleke zemlje, naoružava i huška ljude jedne na druge? Ko daje nepovoljne kredite pod maskom pomoći, gurajući druge u dužničko ropstvo? Ko drži novac, i to velike količine, u svojim rukama?

Odmah da kažem da ne znam. Možda i ne želim da znam. Možda bi bilo lakše reći eto, tako se desilo, krivi su ti što dolaze niotkuda, spavaju po našim parkovima i sanjaju da će se probuditi u demokratskoj, razvijenoj zemlji, u kojoj će moći da rade, žive od svog rada, gaje decu… Bilo bi lakše, da pre samo neku deceniju neki drugi ljudi sa ovih prostora nisu spavali u tuđim parkovima, sanjajući da se rat i strahote nikada nisu ni dogodile. Sanjajući da će se probuditi u svojoj kući. A snovi se raspršuju pred bodljikavom žicom. Sa druge strane žice su oni koji ne moraju da sanjaju. Ni da se pitaju šta se dogodilo i zašto.

Dobro jutro!

88(Foto: www.bloomberg.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Pištolj-kolokvijum, ćirilične olakšice i 50 nijansi prevencije

(KVAKA 202 – četvrtak, 18. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

U Teksasu je novi zakon dozvolio studentima da naoružani pohađaju nastavu, uz obrazloženje da će tako biti bezbedniji…

Sigurnost je naravno najvažnija, ali bi primena ovakvog zakona kod nas ujedno oborila i tarifu za ispit kod mnogih profesora, a obavezna kupovina njihovih skripta postala bi fakultativna. Pri tom bi se svaka studentova pucnjava u kafiću, računala kao položen kolokvijum…

***

Ideja da se ukine porez za novine na ćirilici nije u principu loša… Ali je pomalo i opasna jer bi mogla da navede penzionere da traže da se i za čitaoce ćirilične štampe ukine porez na stanove…
88

***

Brazilski ministar zdravlja preporučio je svojim zemljacima u borbi protiv visokog pritiska – prevenciju, u koju spada i redovan seks…

Nema razloga da i naše ministarstvo zdravlja ne pokrene sličnu kampanju pod sloganom „Da li ste skoro prevenirali?“… A ministarstvo kulture finansira adaptaciju onog pomodnog filma „U 50 nijansi prevencije“
(Foto: www.vidovdan.org, ilustracija/arhiva)


Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

 

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. jun – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – kineski suši restoran

Bio jednom jedan kineski restoran. Jedan od mnogih, u Beogradu. Što ne čudi. Beograđani su se, kako mi se čini, prilično navikli na kulinarske specijalitete brze hrane iz ove zemlje koja ne uključuje tonu mesa. Doduše, čuveni „Peking“ u centru grada je otvoren još 80-ih godina, ali prava ekskplozija je usledila u drugoj polovini 90-ih, kada su nas muškarci i žene iz najmnogoljudnije zemlje na svetu preplavili.

Elem, iznenadih se kada videh da u mom komšiluku nema više tog jednog kineskog restorana. Ne mogu da tvrdim da je bilo izuzetno posećen, što najverovatnije objašnjava zašto ga nema. Interesantno je ono šta ga je zamenilo. Suši restoran!

Prva misao koja mi je pala na pamet je bila – evo, Kinezi otvorili suši restoran. Znam da između ovih nacija, a i još nekih drugih u Aziji, postoji otimanje o raznorazne specijalitete. Doduše, nešto nisam čuo da se Kinezi zanimaju ribama na način na koji to rade Japanci.

Ono što mene sada zanima je odakle nekome ideja da će japanski suši bolje proći nego kineski rezanci. Doduše, možda je sad to „in“, ali s obzirom da Srbi tamane ribu samo za post, i to pečenu, prženu ili kuvanu, nešto nisam uveren u ekonomsku isplativost „živih specijaliteta“.

1(Foto: www.foodlovers.co.nz, ilustacija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Krave poligloti, dron Verbić i porez na patku

(KVAKA 202 – sreda, 17. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Neodređene izjave da su za kupovinu PKB-a zainteresovani Arapi, Rusi, Kinezi i drugi… samo sluđuju već nervozne krave, koje ne mogu da nauče kako se kaže „mu“ baš na svakom od ovih jezika…

***

Draga deco, ako na maturi niste pepisivali prethodna dva dana, nemojte ni danas… Mi nemamo kao Kinezi dronove da nadziru škole u vreme ispita, ali nikad se ne zna – odakle ministar Verbić može da proviri…

88

***

Posle najezde puževa na malinjake i bašte pojavili su se pomalo senzacionalistički napisi o indijskoj patki, koja ove štetočinu efikasno tamani – pa je u nekim zemljama iznajmljuju po pet evra dnevno…

Znajući naš smisao za biznis, sve će se baciti na jednu kartu: kao kad su ljudi dizali kredite da bi kupili stan ili lokal radi rentiranja…

A onda će se opet pojaviti država i udariti porez i na vašu patku…

(Foto: www.rtrs.tv, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. jun – crtica)

piše: Vanja Savić

 

 

Sećate li se priče o devojčici Ani Janković, koja je posle rutinske operacije, tri godine bila u komi? Deca osnovne škole „France Prešern“ udružila su se i počela da skupljaju čepove, kako bi joj pomogli da svakodnevno odlazi na terapije. Akcija je privedena kraju. Potrebna količina čepova je skupljena, prosleđena i trebalo bi da joj stigne „gusenica“ za invalidska kolica. Zahvaljujući probuđenoj svesti kod dece, udruženim snagama, željom i voljom, da se nekome pomogne, misija je uspela. Primerom ove dece krenuli su mnogi, što je za pohvalu. Predškolska ustanova „Oraščić“ na ulaznim vratima stavila je bure gde mališani svakodnevno ubacuju čepove. Nije namenjena za određenu osobu, namenjena je za pomoć onome kome je potrebno, a o tome će odlučiti ljudi koji se bave time. Na ovaj način se najmlađa populacija stanovništva uči da pomaže. U ovakvim poduhvatima je bitno da i roditelji daju primer deci, što se pokazalo kao dobitna kombinacija. Mogu naša deca da budu dobra i plemenita. Ukoliko šetate ulicom i vidite flašicu sa čepom – pokupite ga. Objasnite im šta je bitno u životu i šta naše malo, znači nekome. Postoji izreka koja kaže – ko hoće nađe način, ko neće nađe izgovor. Pronađimo način zajedno i učinimo ovaj svet boljim. Dobro jutro.

44
(Foto: ilovezrenjanin.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Delijska „zebra“, abartovani organ i vaučer cara Dušana

(KVAKA 202 – utorak, 16. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Pešački prelazi kod nas su ionako najopasnije mesto za prelazak ulice, a pokušaji, kao ovaj u Nišu, da ih farbaju crvenim i belim prugama – učiniće ih još pogibeljnijim…

Jer će se motorizovane delije i grobari „ubiti“ od pokazivanja koliko je puta opasnija protivničkom mustrom ofarbana zebra…

88

***

Plastični hirurzi upozoravaju bogat i dokon svet da pomodne intervencije na „donjim organima“ mogu da imaju ozbiljne posledice…

Uostalom, to će reći i svaki automehaničar – da mnogo pojačana mašina vrlo brzo crkne…

***

Sada tek vidimo zašto je car Dušan nosio nadimak Silni, i da je velika nepravda da baš on nije proglašen za sveca. Jer u njegovo vreme da ste letovali i na samom Halkidikiju – opet biste imali pravo na vaučer od pet hiljadarki…
(Foto: www.juznasrbija.info)


Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. jun – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Matura – za svakoga!

Jun je mesec matura. Što malih, što velikih… što onih jubilarnih godišnjica za nekadašnje maturante. Da li se prepoznajete, u nekoj kategoriji? Ne? Nema veze, idemo dalje.

Naslušah se, stoga, ko se sa kim našao za 35, 30 ili 15 godina od velike mature. Ja to neću moći da prepričavam. Naš razred iz Zemunske gimnazije je jednom probao da se okupi za petogodišnjicu mature.

Tog dana sam ja uspešno uništio ligamente na fudbalu, pa je to iskoristila i drugarica koja je trebala da ide sa mnom da izostane na okupljanju. Koje baš i nije uspelo jer je bio jednocifreni broj ljudi. Kasnije nije ni bilo pokušaja. Nikada. A od tada je prošlo nekoliko decenija.

Stoga, meni samo ostaje da pričekam sledeću godinu kada mi sleduje godišnjica male mature. Tu smo daleko postojaniji i uspešniji. Okupili smo se bar dva puta!

Da rezimiramo – ako prvi put idete na maturu, budite lepi, veseli, nasmejani. Uživajte u društvu. Kasnije, sve će biti… kasnije.

12(Foto: www.hercegovina.info ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. jun – crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Ima jedna izreka novijeg datuma: „Na poslu je lepo, ali na birou je ekipa!“. Istina, tamošnje čekaonice su kao nekada diskoteke ili korzo, prošetaš od šaltera do šaltera, nešto tamo zaokružiš, popuniš, pa se dvoje „birača“ možda i zaljube usput, uz onu frazu „dolaziš ovde često?“.

Šalu na stranu, u vreme kada od birača nema šljakača, svaka ponuda za posao se uzima u obzir. A kada to i poslodavci shvate, pojave se neverovatno drski oglasi. Jedan takav je i kompanije „Agro Mil“ iz Pojata, o čemu su pisali mnogi mediji. Naime, ako ste se prijavili za posao kod njih, a ušli u uži izbor, zahtev potencijalnim zaposlenima je da za dobre rezultate na poslu garantuju svojom nekretninom ili da imaju osobu koja im je garant. Dakle, ako dobro uradiš posao, ostaje kuća, a ako ne, traži novo mesto za stanovanje! A pozicija je takođe besmisleno našminkana fraza – menadžer prodaje pilećeg mesa. Ne znam kako drugačije da se izrazim, jer mi prvo na pamet pada – MA DAJ! Kako je ovo moguće? Možda bolje pitanje, da li ih je neko prijavio? Ako je to zaista tačno, jer je takav zahtev poslodavca jasno nezakonit, kako im takva nonšalantna i nemoralna bahatost prolazi? Čovek koji traži posao, stavlja se u mat poziciju – kada bi prijavio sve nepravilnosti i bezobrazluke u razgovoru sa kandidatima za posao, ispostavilo bi se da bi retko koji poslodavac poštovao zakonske procedure. A onda nema gde da se radi, je l’ tako?

Moć najgore menja ljude. Boga se igraju oni koji ne znaju ni za jednu zapovest. Kako napisa Marčelo u pesmi za predstavu „Doktor Nušić“: „Kompromis do kompromisa, kompromiskuitet!“. A pošto ni gladan sitom tek ne veruje, to nepoverenje mora da bude pojačano jednim oružjem. Ako je već neki zakon i napisan, takav kakav je, na tragačima za poslom je da isti i dobro prouče. Možda je mrtvo slovo na papiru, ali ne treba otpisati borbu pre početka. Videla sam saobraćajca da piše kaznu rođenom ocu, pa je onda i svašta dobro moguće, dok god ne umuknu pošteni ljudi, ili se ne ulenje.

Dobro jutro!
88

(Foto: www.teleprompter.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (14. jun – crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

FUNKCIONERSKA CRTICA

Dobro obavešteni kažu da je kod nas svaki 250. građanin neka vrsta funkcionera. Pa ipak, često nam se čini da mnoge stvari ne funkcionišu baš kako treba. Jasno je da se ova pojava odražava na rezultate rada, pojedinačne i opšte. Da li je problem baš u prevelikom broju ovih „upravljača“? Izgleda da je to tačno. Gde je mnogo babica, tu su kilava deca, moglo bi se reći. Zato možete postaviti i pitanje kako bi izgledalo kad bi automobil imao četiri potpuno različite gume ili više volana (tj. upravljača). Da li bi onda jedan volan naređivao automobilu da ide levo, drugi desno, a treći pravo? Da bi usaglasio različite komande, taj auto morao bi biti sasvim izuzetnih sposobnosti, baš kao i čovek koji od različitih poslodavaca dobija različita ili nedovoljno jasna i pouzdana, da ne kažemo neadekvatna uputstva za rad.

44No, kod nas postoji i suprotna, a jednako nepovoljna situacija, a to su čuveni „vlasnici“ više funkcija odjednom. Ovakvi slučajevi su brojni, a veoma ih simpatično opisuje lik Marinka Magle iz serijala „Velika Srbija“, koji ima 182 funkcije. Podsetimo se samo nekih: republički i pokrajinski poslanik, zamenik gradonačelnika, član upravnog odbora brojnih preduzeća, predsednik društva za negovanje vlaške magije, vlasnik nekoliko medijskih kuća i pekara. Kako gospodin Magla u skeču objašnjava – sve funkcije obavlja tako što se na sastancima pojavljuje po sekundicu, dve, tri, brzo obavlja zadatke te tako sve postiže. Ovo bi bilo smešno da često nije istinito pa je stoga, ovo samo tragikomičan prikaz naše realnosti. Ali, naši ljudi su navikli da se prilagođavaju, pa sve, nekako, može da prođe…

Dobro jutro.

(Foto: Screenshot video www.youtube.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Uranak (13. jun – crtica)

piše: Vlada Todorović

 

CRTICA – Visina x težina, a o ključu i da ne govorimo

Pre neki dan izlazi švrća iz lifta u mojoj zgradi, a u lift se sprema da uđe majka sa kolicima u kojoj je beba. „O, bravo, nisam znala da imaš dovoljno kilograma da možeš sam da se voziš u liftu“, čestita majka malom komšiji, koji sav ponosan izlazi napolje.

Ja, malo zbunjen. Kada sam ja bio mali mene bi, da sam tako nešto uradio, pitali koliko imam godina i da li znam da deca u lift ne ulaze bez pratnje roditelja. Ideja o potrebnoj kilaži je nešto o čemu nikada nisam razmišljao – ni ne znam da li je u moje vreme lift bio napravljen da tako radi. Doduše, nije loša ideja. Ipak, kada sam ja bio mali „visina“ je bila odlučujući faktor pa ako možeš da pritisneš dugme za željeni sprat – onda se vozi, dovoljno si „velik“.

Takođe, sećam se ja i vremena kada si za lift trebao da imaš poseban ključ. Još jedna bezbednosna mera da se deca ne vozikaju tek tako.

I, dobro. Ako se pitate kada sam ja počeo samostalno da se vozim liftom, odgovor je – nikada! Ja sam tu oduvek bio „đak-pešak“, a omiljena mi je bila zabava da se trkam, da li će do 4. sprata pre doći lift ili ja. Dobro bi se zadihao i ponekada pobeđivao. Čudno, lift se nikada nije zadihao!

88

(Foto: www.cranksmytractor.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. jun – crtica)

piše: Suzana Gajić

 

Od 2002. godine u svetu se ovaj dan obeležava kao Svetski dan protiv dečijeg rada, odnosno protiv “najgorih oblika dečijeg rada”. Ovo ne znači da svoje dete ne treba da učite i od njega tražite da pospremi igračke za sobom, jer je i to oblik rada. Pod najgorim oblicima dečijeg rada se podrazumevaju sve vrste ropstva, korišćenje, prodvođenje ili nuđenje deteta za prostituciju, proizvodnju pornografskog materijala i rad koji bi mogao da šteti zdravlju, sigurnosti i moralu deteta.

Ali, ma koliko se činilo da su navedeni pojmovi daleko od nas, da mi živimo u srećnoj zemlji gde su deca ukras sveta, nekada je dovoljno samo se osvrnuti oko sebe, pa da shvatite da i te kako imamo prolema koji opstaju, čini se, decenijama.

Dovoljno je da sednete u neku baštu u gradu. Neće proći puno vremena, a do vas će doći mali musavac da traži pare. U odrpanoj odeći, prljavih ruku i lica. Pitanje zbog koga će sigurno pobeći od vas je: ”A gde ti je mama?” I to pravo ka toj mami, koja sedi u hladu, puši, i broji pare. Šta je sve ovakvom malcu uskraćeno, ne treba ni nabrajati. Sve mi to znamo. Ali, iako je u ovoj državi zakonom zabranjeno prositi, nikada nisam videla policajca koji reaguje. Ni socijalnog radnika. Niko ne reaguje. Kao da to nije dete. Kao da nije naše.

Zaštita dece od seksualnog iskorišćavanja je još nešto na šta današnji da podseća. Na uzrastu od 10 do 18 godina u svakom školskom odeljenju u Srbiji postoji četvoro dece koja su doživala odredjeni vid seksualnog nasilja i još četvoro koja poznaju nekoga kome se to dogodilo, a u ovom trenutku, iz svakog odeljenja, dvoje dece izloženo je seksualnom nasilju. To su pokazali preliminarni rezultati prve Nacionalne studije o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece u Srbiji, a koju je uradio Incest trauma centar u partnerstvu sa Ministarstvom prosvete i beogradskim Centrom za promociju zdravlja žena. To su podaci koji se odnose na ovu zemlju, na sve nas.

Da li možemo i dalje da okrećemo glavu?

Dobro jutro!

10(Foto: hoppibox.wordpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. jun -crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Papir i olovka protiv mobilnog

Stojim u redu i čekam na zakazivanje pregleda. Ispred mene dve žene – jedna starija, druga mlađa, prepričavaju događaje sa ranijih seansi zvanih „kako, bre, sve popunjeno, kada ja da se pregledam“?

Odjednom, ova mlađa vadi list papira i hemijsku. Shvatila je da mora da ukalkuliše neki datum i vidim da na papiru ima uredno išparatan kalendar za ovaj mesec. Nepopunjen. Devojka uredno kreće da dopisuje datume, određene šrafira, obeležava kraj meseca, započinje novi… Tačno je ispred mene, pa tako lepo vidim proceduru.

Meni cela situacija izgleda neverovatno. Zapravo sam očekivao da će izvaditi mobilni, otvoriti kalendar i upisati šta joj treba. Neočekivano je videti da ima i novih naraštaja koji se drže tradicije – olovke i papira! Moglo bi se reći: Za svaku pohvalu!

Sem jedne sitnice. Sitnice, gde bi joj mobilni sa ugrađenim kalendarom pomogao. Naime, jun nema 31 nego 30 dana. Tek kada je devojka otišla svatih da mi nešto u celoj toj priči nije baš funkcionisalo kako treba. A onda je bilo kasno da je ispravljam.

11

(Foto: pixgood.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Korumpirani zubi, investirajte u kriptu i mačja buva

(KVAKA 202 – sreda, 10. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Zubari u Lublinu u Poljskoj za svoje usluge daju popust vozačima koji su platili kaznu za prekršaj u saobraćaju. Dovoljno je doneti potvrdu…

U principu, ovo bi moglo i kod nas, ali kako da saobraćajcu koji vam je učinio zato što ste dobar čovek – tražite još i priznanicu…

22

***

Predsedniku Tomislavu Nikoliću politički protivnici iz zlobe svašta prebacuju, pa sad čačkaju i po tome što u crkvi koju podiže planira i kriptu u kojoj želi da jednog dana počiva…

Mi siromašni ne zameramo, mi više zavidimo na kripti – i to ne zbog nas, nego zbog pokojnika… kad pomislimo na onih 1400 dinara godišnje po grobnom mestu, a familija bila velika…

***

Da li ste znali da firma „Pasaž advertajzing“ tokom izborne kampanje može da donira SPS-u iznos koji je 150 puta veći od onih 400 evra što godišnje zaradi…

Dakle, ovakve zanimljivosti treba da donosi Politikin zabavnik, a ne da i današnje klince uči – poput ranijih generacija – kako mačja buva može da preskoči 260 svojih dužina…
(Foto: www.novostitop.com, ilustracija)


Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Deficit bez pokojnika, treća – sreća, ligaši u flaši

(KVAKA 202 – utorak, 9. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Fiskalnoj konsolidaciji doprineće i sto tridest hiljada Beograđana koji će platiti duplo veći porez na stan; iako se kaže da to nije povećanje poreza, nego umanjenje olakšica u slučaju kad je je vlasnik stana umro. Svoj doprinos državnoj kasi daje i Elektrodistribucija koja živim vlasnicima šalje obaveštenja da su umrli i da njihovi naslednici treba da prevedu strujomere na sebe, a to se plaća…

Nažalost, sve je ovo nedovoljno, i ne možemo očekivati nikakav napredak dok nam je ovoliki broj građana i dalje živ…

***

U Kini je potpuno stala prodaja nekretnina, pa se prodavci dovijaju i nude neobične popuste tipa: ako kupite tri stana, jedan ćete dobiti besplatno…

Kod nas, čak i kad date pare, nije izvesno da ćete se i useliti. Pa bi najsigurniji investitori mogli da se reklamiraju pod devizom: od tri kupljena stana jedan je sigurno vaš!

***

Više nikom nije jasno da li je voda u Pančevu zdrava za piće ili nije. Mada prve analize ukazuju da je koncentracija naprednjaka uglavnom u dozvoljenim granicama, ali da je uvećano prisustvo ligaša…

12

(Foto: emilybennington.com, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Edukujmo lopove, kifla u tiketu i memorija iz pantalona

(KVAKA 202 – četvrtak, 4. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

U Americi lopovi su počeli da kradu baterije iz električnih i hibridnih automobila. Tamošnja policija smatra da je reč o profesionalcima, jer je to tehnički komplikovana operacija…

Dakle, ako hoćemo da pređemo na ekološka vozila, moraćemo dosta da uložimo u edukaciju lopova – jer ovi naši i dalje bi nastavili da kradu akumulatore iz juga i keca…
15

***

Nije nikakva tajna da su stubovi naše privrede kladionice i pekare. I reklo bi se da nam dobro ide, jer u hiljadu i dvesta legalnih kladionica zaradimo toliko da pojedemo sve što se prodaje u sedam hiljada pekara…

Međutim, da to i nije baš tako glatko govori i podatak da moramo da kupujemo tablete za apetit u tri hiljade apoteka…

***

Velike kompanije najavljuju proizvodnju tzv. pametnih pantalona, koje bi se pravile od tkanine sa umetnutim optičkim vlaknima. A služile bi upravljanju pametnim telefonima…

Međutim, niko ne spominje rizik da skidanjem ovakvih pantalona – vaša kompletna baza podataka padne u tuđe šake…

 

(Foto: www.mancertified.com, ilustracija)


Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

 

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Povoljno gradimo na Marsu, idioti bez sreće i yes, yes, ministar

(KVAKA 202 – sreda, 3. jun 2015.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Konkurs koji raspisuje Američka svemirska agencija – za izgradnju skloništa na Marsu – izaziva uzdahe kod naših investitora. Jer, kad bi u tom poslu uzeli pare za gradnju, ne bi morali da beže u Crnu Goru, pošto ni kolonisti neće moći da se vraćaju na Zemlju…

***

U pančevačkom obdaništu „Dečja radost“ za upis dece sa jednakim brojem bodova organizovana je tombola. Jeste malo neobično, ali bolje i tako nego putem veza i potplaćivanjem…

Ovo bi moglo da nam bude od koristi i u drugim poslovima. Na primer, mi posle svakih izbora prebacujemo sebi da smo bili potpuni idioti. Međutim, da vlast izvlačimo na tomboli, bilo bi nam ipak lakše, jer bismo se tada osećali kao – idioti koji nisu imali sreće…

***

Osim prezervativa, porno glumci u Kaliforniji moraće prilikom snimanja da nose i zaštitne naočari?! Zbog toga mnogi od njih misle da će ovo uništiti erotsku industriju…

Međutim, mogli bi spas da pronađu u snimanju po našim gradilištima, jer se na njima ne koristi nikakva zaštita. Jedino bi prilikom posete ministra rada bili dužni da scene snimaju pod šlemom…

 


Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar