Ustanak (5. april – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

Kazna je iz poreskog raja izašla

Kako vaspitati odraslu osobu? Zakonodavac kaže – okreni je naopačke i tresi dok sve ne ispadne iz džepova! Ta „zlatna sredina“ između represije i primerene kazne za, recimo, neodgovorno upravljanje motornim vozilom, samo raste u korist budžeta države. Ako je fer, i neka bude tako. Prekjuče je otpočela primena novih, oštrijih kazni za saobraćajne prekršaje. Zakonodavac je predvideo dupliranje nekih kazni, a za 11 prekršaja plaćaće se stotinu i više hiljada dinara. Prvog dana primene novog Zakona o bezbednosti saobraćaja, vozači su uglavnom bili spremni na povećan broj patrola. Naravno, ko god da nam njuška oko novčanika, oči i na potiljku imamo. Anketirani građani uglavnom su hvalili pooštravanje kazni za vožnju u alkoholisanom stanju, nevezivanje pojasa i korišćenje mobilnih telefona. Međutim, u gradskoj uličnoj vrevi, budite sigurni da će i dalje biti onih koje baš briga za zakone i saobraćajne policajce, a još manje ih briga za druge učesnike u saobraćaju. Sebi na prvom mestu! Evo podsetnika za takve kauboje: Ako nisi prvi u redu ispred semafora, trubi čak i kad se kolona kreće! Ne puštaj pešake, ili ako si pešak, pretrčavaj naglo ili između parkiranih kola, tako gde vas slabo primete. S detetom pretrčavajte na crveno jer znate taj prelaz dobro. Ako si vozač gradskog prevoza, ne ustručavaj se od razgovora mobilnim, ili naglašavanja svog prava prvenstva, čak i ako to očigledno ugrožava jedno 50 života.

Čestitamo! Tim putem, evoluirali ste u iskusnu barakudu koja elegantno pliva ulicama grada. A kad ne pliva, nek stane „samo nešto da završi“ u prometnoj ulici sa sva četiri svetla, otvarajući vrata vozača bez gledanja ima li koga ko se približava iza. Kreativnosti nikad kraja! I uvek baš prema vama nije fer, kada vas saobraćajni policajac zaustavi. A i za njih imam poruku – ne bojte se besnih kola, više su besni oni u Jugu, verujte!

Dobro jutro!

Advertisements
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. april – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ako vaše dete studira u Beogradu, i živi u Domu, a vi ste udaljeni stotinama kilometara od glavnog grada, zbog današnjeg Dana studenata beogradskog univerziteta, mogli biste da ga malo počastite nečim što su ukusi rodnog kraja. Koliko je samo autobuska stanica u Beogradu dočekala i isporučila torbi i paketa za studente, to Pošta nikada neće uspeti. Napuniti što je moguće više u običnu putnu torbu, ili kofer, sve uviti u papir posebno da se staklo ne izlomi, to je oduvek velika muka brižnih majki koje očevi grde da su preterale sa trpanjem svega i svačega. Blagovremeno valja javiti u koliko sati stiže prtljag, a na studentu je da čeka i povede asistenta za izvlačenje tereta do Zelenog venca najčešće, ili cimanja do tramvajske stanice. E, sad… ako vaše dete studira u Beogradu, a stanuje sa vama, pritom ne plaća školarinu, onda s punim pravom i danas neće tražiti od vas ništa a vi sebe možete smatrati srećkovićem. Doduše, odakle i šta da vam zatraži? Dovoljno je što ima internet, pa neka gleda kako će. Tu se nalaze oglasi, konkursi, pozivi, stipendije, kursevi, školice, organizacije, sve ono što može da promeni život. Znamo mi da je ovde u Srbiji najlepše, znamo da oni što su otišli pate za rodnim krajem, iako nam poručuju da su super i da im slučajno ne tražimo pare ili useljeničku vizu, znamo sve, ali opet, gledajući studentariju danas vidimo ozbiljna lica, bez mnogo radosti u očima, kao da se sav teret koji nosimo svi zajedno, svalio samo na njihova pleća. Zlobni će reće da studenti iz Beograda idu u svet, a oni iz ostalih krajeva Srbije ostaju u Beogradu, ali to nije vredno pominjanja koliko činjenica da se Srbija prazni. Još uvek ostaju samo oni, matori, koji su nekada davno verovali da će posle studija sve biti drukčije. Pa, vidite i nije. Samo što smo to kasno shvatili. Zato, šta god da vam zasmeta u planovima vašeg rođenog studenta, povucite se u stranu i setite da je i drug Tito rekao da su studenti u pravu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. april – Crtica)

piše: Ru Šavr

VODENA CRTICA

Izgleda da je proleće stvarno stiglo. Sunčano je i lepo gotovo svuda, a povremeno je tu i kiša. Složićete se da nam je i ona potrebna, s vremena na vreme. Ima vode po ulici, travnjacima, a u rekama je poslednjih dana ima toliko da se vraća strah u kosti svima koji su imali muke s poplavama 2014-te godine. Posmatrajući ovo proleće i ono teško i strašno od pre četiri godine, sa užasom shvatam da se malo toga promenilo. Malo toga što bi sprečilo nove slične nevolje. Dovoljno je samo da šetate pored vodotokova u Srbiji pa vidite kako sunce otkriva ne samo ono što je lepo, nego i ružne stvari. Reke su nam pune raznog otpada, vidljivog i nevidljivog. Taloži se on već godinama. Tako uporno se gomila, da će pojačati šansu od novih poplava svake godine sve više. O uginuloj ribi da ne govorim. Ima li to neke veze sa nama? Možemo li nešto učiniti da bude drugačije i bolje? Staro pravilo još važi: dovoljno je da ne prljamo. Ne moramo da čistimo. To, doduše, nije dovoljno reći kada posmatramo drugi veliki uzrok zagađenja voda, a to su industrijski i drugi opasni otpadi koji se slivaju od kojekuda u reke iz kojih kasnije pijemo vodu. Kao da ta voda ne čeka nas, već neke naše neprijatelje, pa nam sve jedno da li će se iko usled svega toga razboleti. A o zemljištu zagađenom zbog navodnjavanja tom vodom da ne govorim.

I tako se naša priča, koja uvek dobija na značaju u proleće, obično tiče nabujalih reka. A ima i onih koje ovih dana presušuju. Veštački, naravno. Zajedno sa vodom iz određenih planinskih reka nestaje i sav život u njima i oko njih, pa i pijaća voda meštana. Sve zarad izgradnje neke diskutabilne HE. Da li sve ovo treba da ostane neprimećeno?

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. april – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Stiglo je. kao, proleće. Oduvek sam ga voleo tamo negde kad priđe letu. Zašto? E, pa to ne mogu tako lako da odgovorim. Čim grane prvo sunce, ma šta sunce, samo li temperatura dostigne bar deset stepeni u plusu, kreće žensko nervozno otvaranje vrata na terasi i prozora u kuhinji. To se na početku zove „luftiranje“. Onda počinje gunđanje na račun muškog dela ukućana, kako se samo bulji u televizor i ništa ne radi, a prozori nisu otvoreni od „boktepitakad“ a zavese od jesenas nisu zamenjene. Dobro, pristajemo mi muški odmah da zamenimo zavesu, radi mira u kući, iako sećanje kaže da smo to radili i na sunčanih minus pet zimus, bez obzira na gunđanje da samo mi grejemo Kalemegdan, a ne stan, zbog toga. „Hoćeš da umremo u glibu i smradu? Uostalom, valja provetriti malo“. Tu obavezno idu prekrštene ruke, pogled pun prkosa u stilu „da se dogovorimo da bude kako sam ja rekla“. Naravno da počinje nervoza kad usisivač zabrunda iznenada za vikend i to iznad glave takoreći, baš kao i domaćica koja pominje da su najavili sunčano vreme i da bismo mogli da otresemo tepih, mada je bolje kad bi mogli da ga oteramo na plac pa da se izriba, ali ljudski. Zna se dobro šta to znači, četku u ruke, tepih pod mišku i pravac ribanjac. Redovno pomeranje kreveta, ormana, sudopere, frižidera, šporeta nije ništa u odnosu na ideju da bi ovih lepih dana moglo da se pređe preko zidova „nečim za dezinfekciju“. Posle muškog nevoljnog pristanka, odmah ide i sugestija kojom nam se otvaraju oči da je bolje da krečimo, i osvežimo zidove, nego da dva puta drljamo četku. „Reci, zar nisam u pravu? Treba da peremo zidove i trošimo pare na hemiju, a bleji nam cela kanta bele farbe u podrumu, neotvorena, i to 25 kila, taman za kuhinju, dnevnu, dečju sobu i kupatilo. Evo, terase nećemo da krečimo, ali moraće možda da se dokupi još jedna kanta, zbog druge ruke pa da budemo mirni“. Ako klimnemo glavom, stradaće kičma, ali će ostati glava na ramenima. Ako slučajno i pokušamo da se usprotivimo ovom preciznom planu, šta nas čeka ne znamo, retko koji muškarac je smogao hrabrosti da to istraži. Eto, zato ja recimo, volim kraj proleća, kad sve ove radnje završim.

Muškarci, prolećne mukice, dobro vam jutro!

(Foto: freeimages.com )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ima li kraja ovom martu? Posmatrajući ga iz prikrajka, smatram da je to bio jedan od „onih martova“ što nam dižu utrobu sve do grla zahvaljući dešavanjima iz prošlosti ili sadašnjosti, a koji će se preneti i u blisku budućnost. Znali smo da nas čeka mnogo tužnih podsetnika na dane bliske istorije pa je možda to bio razlog da se prizovemo pameti i setimo se da nas mnogo nedostaje i da treba da potplaćujemo mlade parove da što više rade na povećanju nataliteta. Trajalo je kratko to ubeđivanje ko je u pravu da odlučuje u vezi sa brojem dece koju će ipak morati da rode žene, a ne muškarci kojima je stalo do stvaranja potomstva, a zna se i zašto. Talas snega, zakrčenih saobraćajnica zaprepastio nas je u martu ali je, srećom, brzo minuo. Otopila su ga dešavanja na Kosmetu obavijena mistikom i nasiljem, a u isto vreme i podelama u našem korpusu koji uvek ima nešto da s jedne strane doda, kaže, mudro analizira, a s druge sve opovrgne, i tako u beskraj, sve na štetu vlastitog nacionalnog interesa. Bolno su nas podsetili neki događaji iz prošlosti da se šut sa rogatim ne igra, a opet, kao da nismo izvukli pouke da neke provokacije ne prihvatimo, ili ih, ako je ikako moguće, izbegnemo. Nema ništa od toga što znamo da smo u pravu, ili bar tako mislimo, sve dok se neko malo jači ne umeša i zakloni nas svojom rukom, da ne kažem moćnom šapom. Ako se to bude desilo onda ćemo slobodno moći da kažemo da smo se, ovako nesvrstani, ipak svrstali jer drukčije ne može. Uostalom, u vreme opšteg ludila, kad se zahuktavaju nepravda i bezakonje protiv mira i reda, najpametnije je poslušati razum, ako nam ga je uopšte preostalo, i sačuvati ono što nam je ostalo a najvrednije je – ljude. Hronično nam nedostaju.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. mart – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

Pačići iza Interneta

 

Čak i najplemenitiji ljudi nekad u životu prekrše zakon. Ne mislim da počine teško krivično delo sa nasiljem i nedajbože sličnim stvarima, već neko pravilo koje je prvo izmišljeno, pa zapisano, prošlo Skupštinu, overio notar, objavio Službeni Glasnik. Neko najbanalnije pravilo koje je dobilo bundu od nerca i sada se šepuri bez poente. Ako niste još u životu našli vremena da završite neki ubrzani pravosudni kurs (kad ste već lenštine i niste mogli i fakultet), nadam se bar da ste pretplaćeni na MUP newsletter, odnosno njihove izveštaje o svim našim obavezama. Šta, nemaju to? Zaboga, pa sve ima na sajtu, tamo iskopajte pravilnike o svemu što treba da znate, a sve što treba da znate je – pa, sve.

Kao tablica množenja što se zna „u podne, u ponoć“, za svaku, tužnu ili srećnu priliku u životu mora da se zna kako je neki zakon tretira, a svakako je dobro i obrisati suze, upristojiti se i videti šta o tome piše na veb sajtu! Ako dete krene u vrtić, vidite možda da li treba agenciji za borbu protiv korupcije prijaviti imovinu. Ako i treba, bar nećete biti kao oni neobavešteni na javnim funkcijama, čije šturo ali uspešno opravdanje „nisam znao/la da treba i to da napišem“ uglavnom prolazi bez sankcija.

Ali, zato je tu narod. Narod ne vrši nikakvu javnu funkciju, kao što znamo. Narod se ne pita, njemu se kaže. I kad mu se ne kaže, to je jer niste bili ni dužni da mu kažete. Pobogu, ima Interneta kao termalnih izvora, pa izvoli, napoj se informacijama sa sajta MUP.

Upravo ovo spominjem jer jedna udovica iz Gornjeg Milanovca nije u zakonskom roku od 40 dana predala policiji lovačku pušku pokojnog muža. Naime, toliko je dana i prošlo od njegove smrti, te su tuga i gubitak bili još sveži. Raspremajući njegove stvari nakon 45 dana naišla je na staru lovačku pušku u LEGALNOM POSEDU i otišla je u policiju da se raspita koja je procedura kako da preda tu pušku. Umesto saučešća zbog smrti muža i razumevanja u najtežim životnim trenucima, 58-godišnju ženu uputili su na izdržavanje kazne u požarevački zatvor. Istina, sama je izabrala petodnevnu kaznu, umesto novčane od 5.000 dinara. Tih 5 dana će proći brže nego što će i gubitak supruga postati malo manje težak. Policajci u stanici rekli su joj da sve to piše na sajtu i da nisu dužni da je drugačije obaveste o tom pravilu. Već smo u drugoj deceniji 21. veka i pobogu, digitalna pismenost je zaista civilizacijska tekovina! Ipak, naučivši da kao pačići ponavljaju ove fraze, službenici su sebi nepovratno ukaljali obraz i ljudskost. Ako im se to učini neosnovanim, neka pogledaju komentare ispod teksta, sve ima na Internetu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. februar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Huma(h)nitarno

Pred svake izbore, ulice, bilbordi, poštanski sandučići, kvake i frižideri preplavljeni su izbornim reklamnim papirima, upaljačima, hemijskama, blokčićima, ko se baš isprsi i kišobranima i rančevima. Predizbornna frka je za sve zamorna marketinška kampanja, gde se, da se ne lažemo, oni tu nešto dogovore kako će među sobom da se podele i ko šta dobija. Profitiraju mnogi, ali uvek se postavlja iznova ista kritika: što pare od kampanje ne ulože u bolnice, škole, decu, siromašne, trudnice? Zašto nas zatrpavaju papirićima, besmislenim koliko i obećanjima? Možda ako znate da pravite origami i možete da ih iskoristite, ali ni upola koliko ćete se vi osećati iskorišćeno.
Često čujem i vidim da ljudi na taj način negoduju – čak i kažu da bi glasali za one koji se para za kampanju odreknu u humanitarne svrhe. Pretendenti na političke pozicije širom sveta se tu i tamo podiče kako su uplatili tu i tu, humanitarno. Ipak, surovi realisti zapitali su se – a što da oni daju te pare nekom trećem? Zapravo, finansijer nije samo budžet države, već i anonimni bogati zainteresovani „dobročinitelji“, koji ulažu u „proizvod“. Često su baš i oni ti koji poklanjaju novac za renoviranje dečijeg odeljenja neke bolnice, kupovinu zimskih stvari socijalno ugroženima ili bogtepita šta je već atraktivno.

Možemo li da budemo humani, a da za to niko ne zna?

Postoje i takve javne ličnosti, za koje se ni ne zna, ili barem oni o tome ne pričaju, a pomažu onima kojima je to potrebno. Tu su sportisti, muzičari, književnici, advokati, direktori, a tu smo i svi mi. Svako od vas je bar jednom u životu nahranio prosjaka, poklonio odeću, pomogao kako, kad i koliko može. I ne brojite to, zar ne? Ne osećate potrebu da odete na trg, televizijsku emisiju ili u nečiji frižider i pričate o tome. Mislim da u predizbornim kampanjama kandidati ni ne treba da budu humani. To treba da budu posle. A pošto se impuls hvalisavosti tu ne može ugasiti, možda manje treba i da mislimo da će oni nešto i da promene na bolje. To može samo nemahnita humanost, empatija i pomoć, jer nam taj čin niko neće ni računati ni ukrasti. Samo je jedan dobar čin više, nek stoji u rezervi, zatrebaće univerzumu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Odmah da se razumemo, zapodevam svađu, džangrizav sam, unamćorisao sam se, sve mi smeta, imam utisak da su svi protiv mene, pogrešno razumem šalu, skačem kao oparen i imam dijagnozu – kriza srednjih godina. Jeste, šta se čudite? Prvo, neću da slavim rođendan. Šta tu ima da se slavi? Vrlo važno, ionako će da dođe pola onih koji mi se iza leđa smeju i govore kako sam omatorio i odrtavio. Dolaze zbog torte, znam. Uh, sve se plašim da će nešto da mi kupe i da su srećni zbog mene. I ako kupe, biće to nešto kako će se oni pravdati „fore radi, iz fazona“ – neupotrebljivo, nepotrebno i neprimenjivo. Briga mene za njihove upaljače, kravate, priveske, futrole, seksi magazine u tvrdom povezu, viskije iz zalihe od prošle slave, ili tako nešto. Briga mene i za sneg. Šta sad tu ima da se euforiše, pao sneg, pa, vrlo važno. Još to čudo treba i da se čisti. Prvo ne znam gde mi je lopata i da li je imam. A s druge strane, iako je imam što baš ja da čistim? Šta rade ovi mlađi od dvadeset godina? Samo gledaju u telefone i pišu po Fejsbuku kako je divan sneg i kako je najzad stigao. Eto vam ga, stigao vam je, sad se radujte dok čistite i uživajte. Svi ste zaludni, niko ništa ne radi. Prosto, ostavite me na miru, hoću da tihujem. Neću da izađem napolje ni za živu glavu. Hoću, ali tek kad paradajz bude 30 dinara kilo. M, samo kad se naljutim, ima da dignem kredit na 30 godina, kupim kabriolet, pa lepo od Slavije do Albanije – svi da me vide.. Neću ni da radim, ionako su me zvali neki fini nepoznati ljudi iz jedne poznate stranke da mi kažu da samo kažem „hoću“, i odmah prelazim na bolje jasle. Evo kažem, hoću, hoću, hoću. Čujete li me? Doduše, znaju oni da ja i kad hoću – neću. Kažem vam, kriza sredjih godina, sve mi je oprošteno. Ne znam šta mi je jutros bilo da ustanem dobro raspoložen i vedar uprkos vejavici koja samo što nije stala. Opet, kriza srednjih godina. Oprostite.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Stigao je taj dugo očekivani ledeni talas i naterao nas da pronađemo već zaboravljene kape, šalove, debele jakne i duboke čizme. Iako debeli minus nije u drugim državama čudo u februaru, Srbija je toliko napredovala da više ni zimu nema. Lepo, iz leta pređe u jesen, pa preskoči zimu, suvomrazicu i debeli sneg i odmah uđe u proleće. Tako to ide kad se marljivo planira, strpljivo gradi koncizan plan za budućnost, prosperitet, i progres u isto vreme. Svi su zadovoljni vremenom, a niko više ne kuka ni na male plate. Čak su i penzije postale dovoljne da našim starijim sugrađanima obezbeđuju lagodno zimovanje u toplijim krajevima. Dok se mi ovde ovih nekoliko ledenih dana budemo mučili, naši zadovoljni penzioneri već se uveliko nalaze u Africi sa lastama, i tamo žive dok ne prođe zima, pa makar bila blaga. Za samo šesto evra koliko iznose prinadležnosti starijih građana Vračara, u nekim afričkim zemljama se može lepo preživeti zima. Sve je uključeno u troškove, hrana, prevoz, masaža, smeštaj, sunčanje i brčkanje u čistom moru. I šta sad hoće ostali penzioneri? Statistički, neki biraju raj a neki drugi, brojniji, čekaju povišicu i cvokoću. Sigurno je da su, oni srećniji i umešniji, od zasluženih penzija od skoro 100 hiljada dinara uspeli sebi da obezbede čak i uštedu tokom zimovanja u Africi, pa eto, imaju razloga da na leto odu na more. I tu će sigurno da potroše svoje teško stečene penzije po kabinetima i radnim telima nekadašnjih saveznih organa i komiteta, kao da su kod kuće. Šteta samo što od tih penzija ne sponzorišu srpski turizam, ali ko je nama ostalima, radno sposobnima kriv što nismo našli vezu kod kreatora vremenskih prilika. Dakle, krenite na posao, marljivo radite i potrudite se da vas ne pojede neka štetočina od bolesti dok se ne penzionišete sa 65 godina. Onda letite gde god vam drago. Vidite da se može samo ako se ume. JA nemam još mnogo da čekam, samo dvadeset godina. Već merkam u koju ću fotelju da zasednem da namičem prosek za penziju. Valjaće mi za zimovanje u Africi. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

FRUSTRIRANA CRTICA

Da li ćemo zbog stalne frustriranosti postati najuporniji na svetu?

Naučnici kažu da nam frustracije mogu pomoći u razvijanju nekih dobrih osobina, npr. upornosti ili pronalaženju alternativnih načina da rešimo problem. Ispitivanja su, istina, vršena na vevericama.

Kako se ponašamo kad su nam namere osujećene, ili što bi se „srpski“ reklo, kad smo frustrirani? Pa, svakojako. Neko se ljuti u sebi, neko na one oko sebe. Neko ćuti, neko besni. O frustraciji, toj pojavi koja je postala sastavni deo našeg života, može se govoriti na razne načine, no, činjenica je da sve češće upravo tu reč pominjemo u razgovoru opisujući kako se osećamo, nevezano za pol, godine ili finansijski status.

Naučnici, međutim, kažu da nam frustracije mogu pomoći u razvijanju nekih dobrih osobina. Recimo upornosti, ili pronalaženju alternativnih načina da rešimo problem. Ispitivanja su, istina, vršena na vevericama, a ne na ljudima, ali je njihovo ponašanje simptomatično slično našem, pa se može porediti. Kako je izgledao taj eksperiment? Ljudi su u zatvorenu kutiju stavljali orah i puštali veverice da dođu do njega. Kada bi ga pronašle, bile su zadovoljne, ili su to smatrale normalnom stvari. Kada bi, međutim, kutija bila zaključana, prazna, ili se u njoj našlo zrno žitarice, one su kostrešile rep, grizle koru drveta, lomile granje. No, pokazale su veliku upornost u pokušaju da stvari preokrenu u svoju korist. Takve su veverice.

Ako i nismo kostrešili rep, znamo kako je vevericama kad ne dobiju nagradu za svoj trud i saosećamo sa njima. Budući da živimo u atmosferi u kojoj smo pod konstantnim pritiskom, hoćemo li i mi iz toga izvući neku korist za sebe i postati uporniji ili razviti alternativne načine rešavanja problema? To ostaje da se vidi, budući da stvari ipak stoje malo drugačije u našem svetu. Ipak, sudeći po rezultatima istraživanja, ako kolektivna dugogodišnja frustracija može dovesti do nečeg dobrog, po onom veveričjem modelu, možda se ispostavi da smo najuporniji narod na svetu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Nekada je sve bilo besplatno, bar kada je u pitanju sport za mlade. Išlo se sa zadovoljstvom na besplatne sportske sekcije, a sport birao tako što smo vođeni izborom većine iz društva i sami postajali poklonici određene discipline. Onda su se vremena promenila, besplatne sekcije rukometa, košarke, odbojke, fudbala ili plivanja, zamenile su skupe škole za koje mnogi siromašni roditelji nisu imali para. Onda se na svu tu muku dovukao internet i računari, pa su nam mladi postali tromi, dežmekasti i lenji ali i depresivni i agresivni. Ne izlazeći iz svojih soba, a pod uticajem društvenih mreža, postali su usamljenici, pod stresom, i večito nezadovoljni. To je ranije uspešno rešavao naporni trening, dobar apetit i vedrina koja je kupala tu mladost. Ponovo se nešto menja po ovom pitanju, jer konkretno širom Srbije, otvaraju se besplatne škole za različite vrste sportova. Nekada to čine škole, pojedinci iz sveta sporta ali i lokalna samouprava – pa valja to iskoristiti. Što da ne, lepo se deca izmore na treningu, usput upoznaju neke nove prijatelje i steknu osobinu koja nam već duže vreme nedostaje – upornost. Borben duh ali usmeren u pozitivnim smeru, najjači je saveznik u savladavanju svih životnih nedaća koje mlade ljude u Srbiji očekuje. Na nama, roditeljima je da ih ubedimo da makar pokušaju ili probaju šta im najviše odgovara a nešto će se zanimljivo i privlačno već naći. Neka živi sport u Srbiji, ali ne samo onaj koji nam donosi najsjajnija odličja, već onaj koji je dostupan svima bez ograničenja ma koje vrste, pogotovu finansijske.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ako slušate vesti, gledate televiziju, pratite internet portale ili čitate novine – nećete se ni ovoga jutra oraspoložiti. Mnogo vesti koje će vam pokvariti dan, jedva čeka da ih baš vi pročitate. Morate li baš tako uvek počinjati dan? Možda je ovaj pred nama, koji je inače po imenu ženskog roda, smešten između dva mužjaka, utorka i četvrtka, idealan da ga počnemo iz nekoliko puta, kao nekada naše bake „početak za vunene čarape“? Potražimo pravu mustru za pravi početak, ako pogrešimo – rasparajmo loš početak i, započnimo novi. Znate već da je recept jednostavan, jedino ga je teško pronaći. Možda se krije u starim, visokim i prostranim sobama naših predaka, u kojima se čula graja vesele i brojne dece. Posle poziva majke, skakali su ujutro, spremno iz kreveta njih pet, šest, jer su znali da ih već čekaju vruće mekike sa džemom od šljiva i hladno neceđeno mleko. Napolju je čekao dubok neugažen sneg spreman da ga pod noge bace dok kreću u školu, usput se grudvajući uz glasan kikot. Za to vreme na radiju se čula narodna muzika, a cela kuća je mirisala na pristavljen ručak, i hleb koji se uveliko pekao. Sve je bilo romantično, ako se posmatra iz ovog ugla. S druge strane, i tada je postojalo mnogo toga što je nedostajalo a danas ga imamo, a opet – to nam i pored toga što ga imamo – fali. Kafa se pila iz male šoljice, kuće se nisu zaključavale, na posao se odlazilo pešice i nije bilo mobinga, kod kuće se prvo doručkovalo pa onda izlazilo napolje, sneg su čistili ljudi a ne mehanizacija. Čak je ručak bio svakog dana svečan, ako ga uporedimo sa današnjim keteringom ili pekarama ne daj bože. Supa, knedle, pile, krompir, lenja pita, suve šljive, orasi, med i tako bih ja mogao do sutra da zamajavam sanjiv svet, a samo da bih prećutao šta sam sve jutros ugledao među aktuelnim vestima. A šta vi mislite? Da ja ovaj svoj „početak“ rasparam pa počnem neki novi? Može, nema problema: „Pretučen u redu kod zubara, otkriven ubica koji se skrivao u napuštenoj kući, optužili ga da će tajno prodati Kosovo..“ dobro, dobro, neću više. Počnimo ipak dan tako što ćemo na kratko pobeći od loše stvarnost koja nas čeka, usput tražeći zaboravljenu mustru za dan bez greške.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Izgleda da smo naučili lekciju u vezi sa promotivnim večerama ili poklonima za koje treba samo platiti PDV ili poštarinu. Sećate se da je to bila uobičajena praksa do skoro, kada su na vrata uglavnom starijih sugrađana stizali mladi biznismeni tipa „mašna-tašna“ i nudili kojekakve nepotrebne stvarčice po batelnim cenama. Padali su na slatkorečivosti ovih uglađenih hajduka i nešto mlađi građani, ali su se vremenom opametili. Večere koje su nuđene besplatno u obližnjim restoranima umele su da se pretvore u mučenje i ubeđivanje da se kupe đinđuve koje leče sve ili čudotvorni jastuci i dušeci. To sada mnogo teško prolazi kao „fora za vaćarenje“ mada dešava se i dalje da telefon zazvoni, i ponudu koja se ne odbija, izruči pred vas neka Marija, Jelena, Milica ili kako se već lažno predstavljaju moderni plaćenici za varanje naivaca. Međutim, kako se odupreti SMS porukama u kojima vas sa nepoznatog broja pozivaju poznanici da hitno uplatite par stotina dinara za lečenje taksiste ili trogodišnjeg mališana. Dovoljno je samo da pošaljete novac po uputstvu u najbližoj pošti i to je sve. Navedeno je ime i prezime primaoca novca i poruka tipa „molim te uplati mi odmah, mnogo je važno“. Postavlja se pitanje: Kako je moguće da se ovakva pojava ignoriše, najpre od države koja bi od naših para morala da finansiranje lečenje svakog osiguranog bolesnika? Ako se zna da smo svojevremeno svi digli ruke od istrage toka novca prikupljenog za lečenje bolesne devojčice a koje je promovisao jedan od naših najboljih glumaca, onda nema prepreke da se ovakve SMS prevare i dalje šire. Takođe, primetno je da se društvenim mrežama šire objave u kojima se traži novac za lečenje bolesnih, mada se površnom analizom može zaključiti da se tu kriju i poruke druge prirode, možda i političke. Postoje fondovi, brojevi na koje se mogu slati SMS poruke i tako pomagati lečenje obolelih, ali sve dok država ne preuzme sve troškove lečenja onih kojima je to zaista potrebno, uvek će neko uspevati da nas upeca tako da bez razmišljanja platimo nečije letovanje, zimovanje ili stan u novogradnji u centru Beograda, recimo. Samo kažem.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Većina nas se svakog jutra, čim otvori oči, suočava sa blagim oblicima strepnje od toga šta nosi novi dan. Iako sam kao zakleti optimista sklon da odmahnem rukom na neprijatnu ciglu u stomaku koja me tera da ustanem, ipak mi nije baš svejedno kad se setim šta me sve od obaveza čeka tokom dana. Prvo, valja se lagano, sasvim lagano ustati jer u suprotnom može da se desi teturanje zbog niskog pritiska i pada šećera u krvi. Zato treba poslušati mudre Crnogorce koji drže hoklicu pored kreveta da se posle ustajanja iz kreveta malo odmore. Uz obavezno premeštanje do lokacije gde i car ide peške, treba brzo posrkati vrelu kafu i krenuti put autobuske stanice ili posla. Dok se autobus lagano približava stanicioči cakle u potrazi za slobodnim mestom gde bi se još samo pet minuta dremalo, valja izbeći lokalnupričalicu koja će se nasaditi pored vas na sedište i calati kao navijena. Nakon dovlačenja na posao, sledi još malo razbuđivanja uz kafu a onda stiže glad. Lako je poslati najmlađeg u firmi da donese štogod iz pekare, ali avaj, šta god da donese, to nešto u sebi nosi štetne aditive ali i takozvane bele smrti: brašno, mast, šećer, so. Dakle, valja razmisliti o zdravoj hrani. Umesto da razmišljate, ja nudim predlog: Kačarevo! Prelepo mesto sa festivalom slanine sa tradicijom od preko trideset godina a možda i više u proizvodnji zdrave, mesnate, suve, ukusne i dimljene poslastice ljubitelja dobrog zalogaja. Ako uz slaninu uzmemo samo malo luka, dodamo domaći sir i proju, mlado vino i pečeni krompir u ljusci – pa mi imamo kompletnu zaštitu od gripa, pun stomak i sreću na licu! I posle, neka neko kaže da nemamo šta da jedemo. Ima toga, samo treba pratiti kalendar manifestacija posvećenih jakoj hrani. Za početak, pravac Kačarevo, još sutra traje Slaninijada. I ne zaboravite, postoji više od 15 različitih vrsta slanine. Birajte onu koja vam pušta vodu na usta. A onda, što bi rekli naši stari: „Beri loj, pa se goj! Dobro jutro

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Da li imate problem koji još uvek čeka na rešenje? Odmah da se razjasni, ne aludiram na probleme koje rešavaju predsednici balkanskih država tako što se saglase da ni oko čega nisu saglasni. Usput, nadam se da više nećemo slušati analize prodavaca magle koji jedino umeju da zaprže javno mnjenje sebi poznatom recepturom začina zavere. Uostalom, ako se manemo visoke politike i zađemo u narod, razumećemo da se i veliki problemi među malim ljudima lako rešavaju. Postoji samo jedan uslov a to su obe strane – dobre volje da prevaziđu nesuglasice. Da smo se mi mali pitali, ne bi ovi veliki i dalje pobeđivali u komšijskom, a gubili u vlastitom dvorištu. Dan državnosti Srbije, osim što je neradan dan, neće najaviti a ni odjaviti ništa novo, ništa bolje, i ništa posebno u našim komplikovanim životima. Problemi nam ostaju isti, a muke podjednake. Dobro, ima i među nama onih koji se muče malo manje, ali njihove probleme mi ne možemo ni da zamislimo a kamoli rešimo. Oni brinu kako će što više da zarade na račun države da im na tome koliko su vešti čak i predsednik Srbije ponekad pozavidi. Maldivi su za sada jako povoljni, ali tamo se nešto kuva u poslednje vreme, Tajland je za estradu, a Egipat za sirotinju i radničku klasu koja podigne keš kredit na deset godina da bi letovala deset dana. Ide sajam automobila i turizma, možda se tu reše njihovi osnovni problemi, ko zna? A mi, mi ćemo se svađati sa komšijama oko parking mesta i zbog toga pesničiti pred ženama i decom, tući na utakmicama i ispijati jeftinu „radžu zozu“ i tako utapati probleme koje rešava samo veća plata i bolji standard, petnaest dana na Kopu ili Atosu, neki nov automobil, vikendica, možda dobre krpe i stan u vlasništvu… A, mi, mali, obični i pošteni daleko od toga kao Zagreb i Beograd od dogovora o granici zbog Dunava koji radi za Srbe. Plaćenik jedan, samo pravi probleme. Dunave, Dunave… ipak nisi more.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Ne bih da rasplamsam polemiku, mada je vrlo verovatno da u tome neću uspeti. Pitaću, a vi krenite svim sredstvima: Šta danas proslavljate: Svetog Trifuna ili Dan zaljubljenih? Potpuno je nevažno svima koji su tolerantni na obeležavanje godišnjica ili praznika da li se nešto zove ovako ili onako, važno je samo da su u dobrom društvu. Eto, danas će vinogradari proslaviti uz rujno vino svoj dan, okititi čokote koji će na kraju leta otežati pod grozdovima, a zaljubljeni će se držati za ruke, šetati, možda izaći negde i razmeniti poklone ispijajući neko dobro vino. Postavlja se pitanje, čemu tako žustre polemike oko nečega što predstavlja ako ništa drugo, a ono priliku da se sastanemo praveći otklon od surove stvarnosti. Jedan lep događaj, nedavno je u mojoj porodici, okupio više generacija koje su uz pesmu i igru proslavile lep jubilej zajedičkog života dvoje i dalje mladih koji se i dalje vole a to je čak četrdeset godina braka. Niko se ni na koga nije ljutio iako je život od jedne loze napravio desetine novih i to sve u različitim krajevima Balkana i suočio ih sa brojnim bolnim uspomenama iz bliske istorije. Neki se krste kao katolici, drugi kao pravoslavni, treći se uopšte ne krste ali su svi zajedno pevali i igrali uz zajedničke note bez predrasuda i loših namera. Ako i ova dva praznika uporedimo sa tim – zapadna i istočna varijanta pa ko kome pripada – onda smo se zakovali u prošlosti. Jedino možemo napred u zid o koji ćemo glavom udarati dok ga ne polomimo. A to može da potraje. Predugo da bi ionako kratke živote umesto u poljupcima natopljenim vinom trošili na podele i svađe. Ja sam za slavlje, a vi ga zovite kako god želite i prisvajate kako vam drago.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Susret za prijateljicom koja godinama bije tešku bitku sa bolešću učinio me je drugačijim, verovatno za sva vremena. Razlog susretanja je bila moja želja da je vidim i ohrabrim da izdrži izazove koji su se na nesreću postavili pred nju, nejaku i nemoćnu – bez lekova. Ušao sam u njenu sobu i ozbiljno, pre bih rekao zabrinuto, pozdravio je spuštajući kesu sa voćem i sokom na policu kraj njenog kreveta. Potpuno me je šokirao njen veseli pogled i zvonki glas: „Pa dobro, šta je tebi? Što si tako ozbiljan? Da li je s tobom sve u redu? Imaš li problema? Da li si zdrav?“ Na to sam znajući vrlo dobro sa kakvim se ona problemom suočava počeo da zamuckujem pravdajući se da je moja nevoljnost posledica vremena, jer sam meteoropata pa mi smetaju nagle promene. „Ma kakvo vreme, uvek je napolju lepo. Samo treba da naučiš da ga vidiš lepim. Kako to, upitao sam. „Lepa je kiša, tada možeš da šetaš, razgledaš izloge i maštaš o tome šta bi sve mogao da kupiš. Još je lepši sneg, kad zaškripi pod nogama, a ti ga osluškuješ dok pahulje lete pravo u oči i bockaju te da ostaneš napolju još samo malo, još samo pet minuta dok ručak ili večera čekaju. Proleće je tek, najlepše. Tada sve što je lepo izađe napolje, pa ulicama hodaju veličanstveni momci sa čarobnim devojkama, a cveće otpušta najlepše mirisne note da ti duša peva. Kad stigne leto, pa vrućina zapljusne sa svih strana a ti svratiš na sladoled, pa negde na kafu u bašti na trotoaru, ili još bolje odeš negde u banku da tražiš kredit pa se rashladiš bar dva sata dok ti sve objasne. Samo treba da naučiš da voliš svako vreme.“ Sve ovo govorila je, podsećam, žena koja je već dugo prikovana za krevet i uz teške muke živi svaki dan kao da joj je poslednji. Niko ne zna kako će i koliko brzo napredovati njena bolest, ali svi koji je dobro poznaju znaju da je borac, večiti optimista i putokaz zdravima koji su namrgođeni, ljuti, nezadovoljni i puni negativne energije. U svemu se može pronaći lepota samo treba protrljati oči i biti zdrav, grmelo je u mojoj duši. Ja sam to razumeo. Postiđen i poražen pred gromadom optimizma i ljubavi prema životu koji se možda već za neki dan završi, otišao sam kući i bilo mi je bolje. Nadam se da ovu lekciju neću brzo zaboraviti, kao što to po običaju redovno radim.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. februar – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

„S vremena na vreme, na ovoj našoj maloj, prenaseljenoj planeti gde caruje zakon većine, ponekad se pojavi neko kome padne na pamet da konvencionalno razmišljanje okrene naopako i baci niz vodu. Da bi takvi heroji promenili svet, moraju sve nas naučiti da drugačije razmišljamo. Moraju pobediti skeptike, zaobići sve barijere, pronaći sebi slične koji bi prepoznali njihove ideje. Takav je bio Tomas Edison. Takvi su bili Nikola Tesla, Leonardo da Vinči i Stiv Džobs. Svi oni su promenili svet na bolje. Ali retko ko od njih više puta nego Ilon Mask.“ Ovako je Boris Klobučar za domaći časopis „Elementarijum“ počeo priču o Ilonu Masku, „mentalnom ekscentriku“, inovatoru, milijarderu, generalnom direktoru aeronautičke kompanije Spejs eks, direktoru i dizajneru proizvoda u kompaniji Tesla motors, predsedniku Solarnog grada i suosnivaču nekoliko kompanija. Takođe, osmislio je i futuristički, superbrzi transportni sistem pod nazivom Hyper loop. Ako uopšte krenete da istražujete o njemu, pojaviće se izrazito inovativne tehnološki postavljene ideje i nacrti, koji će vas, ako ništa, istrgnuti bar na kratko iz plesa-stiskavca sa četiri zida (država-birokratija-posao-dnevne vesti). Znate onaj superbrzi automobil koji je poslat u svemir? I to je ideja i realizacija Ilona Maska i njegovog vanserijskog tima.

Nikada niko u istoriji sveta nije imao veći pristup različitim informacijama od današnjeg čoveka. Aplikacija u mobilnom telefonu meri naš puls, a on sam može da bude i žiroskop, putem Skajpa naši đaci razgovaraju sa vršnjacima širom sveta, možete od kuće da radite za firmu iz Australije i primate novac preko Interneta, ali to sve nije ništa posebno naspram onog što se zaista u sadašnjosti razvija i usavršava. Mnogo stvari sve brže prelazi iz teorije u praksu, i normalno je da ne uspevamo da smisleno ispratimo i zaista budemo svesni šta se dešava. Ipak, budite sigurni da živimo u fantastičnim vremenima, o kojima su književnici pisali u 18. veku, nekad i pogađali, ali se i silno zabavljali idejom da čovečanstvo ima još da pruži, stvori i ulepša. To su koordinate u kojima plivaju sve briljantne zamisli ikada. Zamislite koliko bi medije iznenadila peticija građana da uz, recimo svoja štampana izdanja ne objavljuju specijalne feljtone o već patološki iseciranom slučaju ubistva pevačice, već o najnovijim tehnološkim, sociološkim… otkrićima, idejama i ljudima koji ne da razmišljaju „van kutije“, već su je radosno šutnuli u stranu i krenuli da crtaju nove oblike. Svi smo željni takvih razgovora i takvih ljudi, a iz želje raste strast, pa ideja, pa kreativnost. Sve je tu, oduvek.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. februar – Crtica)

Piše: Kruna Pintarić

 

Da je život na ovoj planeti često čudan, nelogičan pa i bizaran, pokaže nam svaki dan. Koliko puta samo pročitate neku vest i zapitate se – da nisam slučajno otišao na stranu sa aforizmima i crnim humorom…? Stvarnost je onakva kakvom je mi razumemo, a uvek ima i onu „tamnu stranu meseca“, misterioznu i teško dokučivu i rešivu. Zapravo, takvi smo i mi sami, naizgled obični, normalni, „okej“ ljudi, kad ono, na toj istoj zemlji, iznikne neka cvećka, bolje reći korov, i sve pokvari.

To se najbolje ogleda u onom trenutku kada neko iz naše okoline pokaže svoju najgoru stranu. „A bio je fin momak, ništa nije ukazivalo na ovo…“ ili „Živela je s njim i bežala često, ali se vraćala zbog dece…“ – to su, manje-više, rečenice koje izgovaraju svedoci i poznanici žrtava i nasilnika, kada mediji dolete da pokupe otpatke posle „lova“. I svi sve znaju, ali nisu naslutili. Ili su naslućivali, ali nisu znali kako da pomognu. Ili su znali kako da pomognu, ali nije njihovo da se mešaju.

Nije njihovo da se mešaju.

Nije pristojno zabadati nos u tuđe muke, sem kad o njima pišu novine. Znate i sami koliko se priča o tome da nasilja ima svuda i najviše među poznanicima, a to često znaju i ostali u porodici. Nijedna kampanja do sada tu činjenicu nije uspela da promeni. Da slučajevi ubistva zbog ljubomore, praćenja, ucene, pretnje, patološko laganje i obećavanje, budu nešto u čemu možemo da nađemo podršku. Bilo ko, drug, drugarica, brat, sestra, rodbina, komšije, prolaznici, selo, grad, policija ili socijalne službe, da ne sležu nemoćno ramenima. Pre neki dan je u jednom vojvođanskom mestu ubijena dvadesetjednogodišnja devojka, od strane par godina starijeg, bivšeg dečka. Ako je on proživljavao nesnosnu torturu bilo koje vrste i želeo je to da zaustavi, odlučio se, na veliku žalost, na njemu najefikasniji način. Šta god da je želeo da dokaže ili ispravi, više nema gumice za brisanje. To je ona čudna planeta s početka. Svima nam treba nekakva podrška ili svest da ima izlaza iz trenutne loše situacije. Retko ko je ohrabren da traži tu priliku i retko ko je koristi. Okrećemo glavu od živih, ali crna hronika je atrakcija naslovnih strana koje privlače ljude, prirodno sklone intrigama. Baš te naslovne strane, zapravo su naše ogledalo – nečinjenja, savijanja, pasivnosti i straha. Da ne pravimo ovde duge motivacione govore koje niko ni ne sluša – ko bar jednom ne bude dežurna baba koja se u sve meša – ćelave mu gume!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Šta smo to skrivili celom svetu pa nema razumevanja za nas i naše potrebe? Okreni, obrni, zamoreni smo od stalnih prozivki da smo radili pogrešno, ama baš sve – još od praistorije. Kako to nama da se desi? Iako smo zagledani u budućnost, verujući svetloj prošlosti da nam je dobra učiteljica, i dalje vučemo repove iz bliže i dalje prošlosti kojima ne možemo da stanemo na kraj. Oblikuje se javno mnjenje širom planete tako da to odgovara „onima gore“ pa ne čudi da mnogi i dalje mešaju Siriju i Srbiju, a svi znamo da se nesrećna iskustva koje nosimo ne mogu tek tako jednostavno prikazati kao da su u pitanju junaci kaubojskih filmova. Iako mnogi žele da od nas naprave najveće krivce, čak i za snegove u regionu, pitanje je samo koliko smo mi u stvari bili nepametni dok smo ih gledali kako svoje snažne prijatelje stiču po svetu da bi nas danas ucenjivali i pritiskali. Razloga je ponajviše u težnji da se poturi klečka i spreči napredak, makar on bio i simboličan. Iako se imamo čime predstaviti svetu, nažalost, naše ideje teško pronalaze put do hladnih tuđinskih srca. Uprkos tome, u poslednje vreme, i sunce nam se pomalja tamo negde na dalekom horizontu, ali ga tako brzo i lako prekrije oblak koji nosi oluju za koju nam treba zaklon makar bio i od vlati suve trave. Posle nekih bolnih iskustava iz prošlosti, bliske ili daleke, moramo i dalje biti veoma oprezni. Ne baš kao što reče jedna javna dama nedavno, „sa svima lepo, ni sa kime iskreno“, već pažljivo prateći svoje interese valja da gradimo odnose poverenja i poštovanja, najpre sa komšijama iako se to sada čini nemogućom misijom. Ili, možda, da sve zatrpamo ispod tepiha, pa šta bog da. Što bi pametni ljudi rekli – da ćutimo, pa kad prođe, lako ćemo progovoriti podižući izubijane glave.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Kako ste danas? Kako vam je bilo juče? Šta planirate za sutra? Da li su ovo teška pitanja za vas? Samo pitajte prvog na koga naiđete ovoga jutra, ma gde se našli i saznaćete nešto što može biti putokaz za vlastito ponašanje u ovim smušenim vremenima. Odavno je jedan naš mudrac primetio da nemamo vremena da čujemo odgovor na pitanje: Kako si? Isto je i sa upoznavanjem novih ljudi. Malo ko će vam upamtiti ime, verovatno je da će reći samo: Drago mi je. Nema želje da se udubimo u reči onih kojima se obraćamo, tako da možete slobodno prilikom predstavljanja reći i „umrla mi baba“ s druge strane sagovornik će mehanički odgovoriti: Drago mi je. Da li je baš dragost osećanje koje nas preplavi kada upoznajemo nekog drugog? Nije, jer znamo kako smo danas. Dovoljno je da pomislimo na obaveze, porodične, poslovne ili materijalne pa da sve izgubi smisao. Govoriti o onome šta je bilo juče, predstavlja muku naročito kada ne možete da se setite šta ste radili, odnosno uradili. Kakav je rezultat našeg postojanja, ima li nešto opipljivo što možemo dodirnuti i osetiti jer čemu planiranje ako nema motiva da se iznađe makar jedna iskra koja bi značila svetlo na kraju tunela . Neki šetaju puna kolica dece i srećni su. Drugi, šetaju kolica po tržnom centu i nisu srećni. Kakva ćemo kolica poterati zavisi od mnogo faktora, a jedan od njih je i pravi izbor u pravom trenutku. Bilo da je reč o zanimanju, izboru partnera, firme ili političkom opredeljenju, retko se desi da pravi izbor donese i očekivano zadovoljstvo. Neki se isprave pa prelete preko, a onda nalik golubovima zauzmu svoje mesto na žici koju je postavio tamo neko i pevaju pesmu koja je mila ušima onog ko je postavio bandere. Važno je samo izbeći strujni udar, jer onda sledi pad. A on, teško pada.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. februar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Da li ste odrasli? Da li se osećate spremnim da preuzmete odgovornost za sve što radite sebi ili drugima? Da li ste i dalje veliko dete u duši? Ništa čudno. Generacije koje pristižu, nekako su uvek za nekoliko godina mlađe, nego što zaista jesu. Šta je tome doprinelo, ne zna se. Možda drugačiji način života, ishrana, okruženje… Takođe, produžio se životni vek, zahvaljujući medicini. Mnogima se i skratio, opet zahvaljući medicini i hemiji i zagađenjima. Ali, ako uzmemo u obzir da je danas normalno da su, hvala bogu, i pedesetogodišnjacima živi i zdravi roditelji, onda ne čudi što se i oni, dakle sredovečni građani i građanke Srbije osećaju kao da su deca. Na to imaju pravo. Imaju pravo i da koriste svaku priliku da javno pokažu kako vole da se igraju. Sećam se koliko je okićenih jelki bilo krivo za lepše raspoloženje matorih „tinejdžera“. Ukrasi, lampinjoni, pa trake i tračice na sve strane u raznim bojama, kičasto i okrepljujuće za nadomeštanje nekih kompleksa iz detinjstva krasile su mnoge domove. Neke jelke još uvek nisu raskićene, mnogo su lepe pa je „gre’ota“. Slikanje sa Deda Mrazom je takođe bila jedna od fascinirajućih prilika da se oseti radost prohujalih mladih dana. Jedna gospođa, u najboljim godinama, šokirala je pre neki dan svog supruga zahtevom da je fotografiše sa Miki Mausom u jednom tržnom centru. Čovek je to bez reči učinio, ne smatrajući to velikim „skandalom“. A onda je stigla notifikacija sa jedne društvene mreže gde ta ista gospođa svima javlja da je ta fotografija objavljena. Pa, šta? Neka gospođe, ako je i dalje u duši dete. Neka i supruga sa njom, podetinjiće i on, ima vremena. Najgore je kad deca pomisle da su već odrasli, onda imamo probeleme. Ovo je samo „fazon i fora“.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ne mogu da izdržim. Znate da se nikada skoro, pa baš nikada ne mešam u politiku, još pred vikend, ali ovoga puta moram. U predizbornoj kampanji koja je u jeku, čuo sam jednog glasnogovornika koji javnosti otkriva toplu vodu: Srpska žena je temelj našeg društva, porodice i države. Odmah sam se naježio od tolike počasti koja se daje jednom nemoćnom i nezaštićenom biću. Biću, koje je za isti posao manje plaćeno od muškarca, koje podiže snenu glavu ako rastu zubići pod temperaturom, dok otac-kolac hrče i arlauče što je beba bučna, kuva, sprema, pere, pegla, dočekuje, ispraća, i da ne nabrajam dalje. Ili recimo danas je petak pa se može u „dobrim“ kućama organizovati neki vikend parti. Zna se ko će da ode po pivo i eventualno još ponešto od pića što mora da stane u gepek. Sve ostalo će ono nejako temeljče države, porodice i društva bez ičije pomoći da dovuče kako zna i kako ume. Naravno. Onda će sve da pripremi, počisti, opere, opegla pred dolazak zvanica, uspeće verovatno da se sredi na brzinu, a onda bude u isto vreme domaćica, konobarica, mašina za pranje sudova, stolnjaka, usisivač, krpa za prašinu, ama baš sve. Pa, kud takvo stvorenje da nam bude temelj? A ko bi drugi mogao sve da podnese a da nije žena, temelj društva, porodice i države? Muškarac sigurno ne, on će da priča, spava, jede, zapoveda, gunđa, i hvali ženu jer je tako najlakše. A glas je, bio muški ili ženski, podjednako važeći. Sve za pobedu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ništa nije izvesno kao neizvesnost koja nas sačeka kad nas ne daj bože strefi neka boleština. Nažalost, u Srbiji se danas ljudi razboljevaju samo od najtežih. Nema povlašćenih, obolevaju svi od umetnika do radnika, političara ili naučnika. „Kažite čime nas trujete, da tražimo sebi lek“ – zavapila je nedavno jedna od naših najboljih specijalistkinja onkologije a javnost je sa odobravanjem ispratila njene nastupe u javnosti ali, bez većeg organizovanja u podršci. Pre neki dan, čuli smo i videli kako je na tamo nekoj televiziji opet, tamo neki nadrilekar pokušavao da nadglasa uglednog lekara rečima da on ima lek protiv raka i da je izlečio stotine hiljada ljudi. Lekar je pokušao da spreči to javno trovanje nacije lažima, napustio studio i – ništa. Mislite da se neko pobunio, zatražio odgovornost televizije koja je dozvolila ovaj javni skandal u svom programu? Ma, ne. Nikom ništa. Idemo dalje. Ne želim da vas nerviram pričom o još jednom veoma uglednom stručnjaku, epidemiologu koji je uveravao javnost da je vakcinacija obavezna i preko potrebna a s druge strane su ga najniži predstavnici takozvanog džet seta izložili poruzi pričom o posledicama vakcinisanja za koje oni bolje znaju od njega, čoveka koji je život posvetio suzbijanju epidemija. Dozvolili smo da nas kojekakvi šarlatani i neznalice ubeđuju kako da se lečimo uz njihove magične preparate, da nam vračare i magistralne pevaljke sa ekrana drže predavanja iz medicine, a oni koji su plaćeni da nas leče ćute jer ih niko ništa ne pita, ili sede kod kuće jer ih niko ne zove da rade svoj posao lekara. Najsnalažljiviji među njima uspevaju da se dočepaju zapada i tamo gledaju, neguju, previjaju i masiraju ostarele roditelje bogate dece kojima pare ne znače mnogo da bi platili najbolje lekare sa divljeg Balkana i tako zbrinuli svoje starce. KO će nas, ovde u Srbiji, da zbrine? Ako budemo nepametni, slušaćemo lažne vidare, ispijati čajeve koji leče sve bolesti i tražiti konsultacije na internetu bez ozbiljnih analiza u laboratoriji i pregleda u ordinacijama. Možda nas spasu ovi masovni pregledi jednom mesečno, mada ako se nastavi trend porasta broja nepokretnih bakica i dekica širom Evrope, lečiće nas od boginja ili zaušaka ili ministar zdravlja ili neka zaostala učenica završnog razreda Srednje medicinske škole. Pa ko preživi, neka piše dalje…

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Da li nam baš sve što imamo i treba? Kaže se da sve što ne koristimo šest meseci, slobodno možemo da poklonimo ili ga se rešimo na neki drugi način. Kako razumeti onda to što se stalno nabavlja nešto što i nije preko potrebno. Uvek tokom akcijskih ponuda iznađemo sredstva, makar bila iz dozvoljenog minusa, da kupimo kojekakve nepotrebne gluposti. Sve te akcije smišljene su da pomognu organizatorima istih da se reše zaliha nečega što će ubrzo izgubiti vrednost ali i da usput zarade na temeljima naše kupoholičarske naivnosti. Tu se vraćamo na početak priče o upotrebnoj vrednosti stvari i roku od šest meseci do godinu dana. Da li je neophodno sve što nam se servira? Koliko puta je orman umesto što je ispražnjen a roba podeljena siromašnima dobio svog identičnog parnjaka da bi se nastavilo sa gomilanjem nepotrebne garderobe? Koliko nam samokontrola radi u situacijama kada se poneseni euforijom kupovine zalećemo i ispisujemo čekove ili provlačimo kartice za nešto čega se nećemo ni setiti da ga imamo – opet, za šest meseci? Stvaranjem bespotrebnih zaliha u stvari kvarimo nenapisane zakone koji propisuju šta i koliko treba pojedincu za potpuno normalan i funkcionalan život. To nisu znali da obajasne ni učesnici Foruma u Davosu, koji su izmislivši toplu vodu došli do zaključka da nas 80 posto životari, a nekih par procenata vlada bogatstvom i uticajem prodajući nam sve i svašta dok čamimo u kreditima koje ne možemo da vratimo. A život je svima, ipak samo jedan.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

CRTICA ZA ČITANJE

Pre neki dan ukinuše biblioteku u Stanišićima kod Sombora. Stanovnici se pobunili. Argumentovano. Kažu – „i mi, seljaci, hoćemo da čitamo“. „Vratite nam biblioteku“. I dodaju: „Platili smo članarinu“.

Ne znamo detalje koji su doveli do toga da se u ovom mestu od 4000 stanovnika ugasi biblioteka, ali vest o tome da su se građani zbog toga pobunili i izašli na ulicu sa transparentima, deluje ohrabrujuće. Nama uvek deluje da ljudi moraju da se teraju da pročitaju nešto novo, a kao što to u životu biva, oni koji bi da čitaju, ne mogu sebi da ispune tu želju. No, meštani sela Stanišići pokušavaju da sve vrate na staro. Nije to neko nazadno shvatanje, kao što bi se moglo pomisliti. Naprotiv.

Šta je problem ove biblioteke, ne znamo. Vest o protestu nije pratila informacija o razlogu zatvaranja ove ustanove. Možda se suviše prašine nakupilo na njenim rafovima pa čistačice odbijaju da je pokupe. Možda nema dovoljno bibliotekara. Možda ima previše miševa a niko neće da pozajmi mačku, ko zna. Ali da bi bilo lepo ostaviti biblioteku deci i odraslima koji bi da je koriste, to je sigurno. I još nešto, oni koji su čuli za ovu vest se, opravdano boje da razlog leži u otvaranju nekog mnogo profitabilnijeg objekta – kladionice, menjačnice, kockarnice, ili, čak, banke. A istovremeno mediji prate jednu sasvim drugačiju vest sa istom temom. Naime, radnici gradske čistoće u Ankari imaju svoju biblioteku. Zašto je baš biblioteka otvorena pri zgradi gradske čistoće – zato što je upravo čitanje posle radnog vremena bilo bitno većini zaposlenih.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Šta je ovo, ljudi moji? Ovo nigde ne postoji. Postoji, postoji. Srbija je ovo, brale. Ovde je normalno da se deca vuku za uši, a žene tuku motkama i pajserima. Takođe, nigde kao ovde ne uspeva korov, onaj ljudski, profesionalni, ili moralni, svejedno. Normalno je da nam automobili upadaju u rupe na putu, točkovi otapadaju a uz njih ponekad, nažalost, i glave s ramena. Logično je i da se slučajno desi da nekoga proglase mrtvim, a on oživi. Takav slučaj se desio u okolini Čačka, i dobili smo novu aferu. Naime, čoveku je pozlilo, pozvali su lekare, oni su stigli brzo i još brže izjavili saučešće porodici. Onda je krenula priprema sahrane, kupljeno je sve, čoveka su po običaju položili u sanduk, a on je počeo da se pomera. Svi su se razbežali, a onda je sve bilo jasno. Čovek se probudio, stigli su lekari, ponovo ga pregledali, i potom smestili u bolnicu: On je sada bolje, jedino što malo teže govori. Porodica je srećna da se sve ovako završilo, ne pada im na pamet da tuže lekara koji je po njihovim rečima bio i više nego korektan. Šta će ljudi, presrećni su što je njihov domaćin živ, pa makar i pod ovakvim uslovima. TO što je lekar pogrešio može samo da nas tresne preko čela toliko da nas oblije mrtvački znoj od pretpostavki šta je sve moglo da se dogodi. Sreća je da se sve ovako završilo, ali je sada na redu detaljno preispitivanje, ali od glave a ne od repa. Valja istražiti koliko savesno svoj rad obavljaju lekari od kojih zavisi naša sudbina i na ovom i na „onom“ svetu. NE bih voleo da me ovako progalašavaju živim a još manje mrtvim, pa makar se ponovo vraćao među žive.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. januar -Crtica)

piše: Dejan Grujić

Srbija je naučila kako da se ponaša u odnosu na obeležavanje Svetskog dana obrazovanja o zaštiti životne sredine. Strpljivo je radila decenijama da njena deca znaju sve o tome, jedino što još nema ocena pa nema motiva, a ni dokaza da se zbog tog rada pravi važnom pred svetom. Šalu na stranu, iako smo u celu priču o obrazovanju mladih o zaštiti životne sredine uključeni već više od 45 godina, postaje problematično kako nam izgledaju reke, na primer Morava. Treba samo pogledati video zapise na društvenim mrežama kako izgleda Morava u Ćeškoj pa to uporediti sa našim Moravama. Kao da je sam bog crtao krajolik kroz koji vijuga ova češko-slovačka lepotica za razliku od naše po kojoj se baškare tone plastičnih flaša i kesa i ko zna kakvog krša. Ovaj primer možda nije ilustrativan da bi njime mahali pred naraštajem koji ima uslove da se obrazuje, ali ne i da znanje pokaže u praksi, i to ilustruje ozbiljnom brigom za sredinu u kojoj živi. Bilo bi nepošteno da očekujemo da će naši mladi naraštaji uspeti da se odupru pošastima sveta kojem čak ni mi  ne pripadamo, a odlikuju ga globalno zagrevanje, klimatske promene i ko zna kakve sve crne ozonske i ostale rupe. Da ne budemo mimo sveta, i dalje ćemo se truditi da naučimo kako biti odgovoran prema Zemlji, a da li ćemo to i postati pitanje je sad. Boravak u prirodi, rad na terenu, spoznaje, opažaji, odgovornost sve je to u našim rukama punim otpada koji nemilice sejemo gde stignemo, dok prirodne resurse trošimo bez mere, i dok nam je takva navika rutina, a profit jedini bog kojem se molimo, zalud nama i svetski i belosvetski dani očuvanja prirode ili zaštite životne sredine. Srbiji se žuri jer više nema mesta za kese koje razbacuje na sve strane.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ovih dana povela se priča o tome da se uskoro može očekivati da naše pravosuđe bude potpuno nezavisno od politike. To u prevodu ne mora mnogo da znači građanima koji vode dugogodišnje sporove ili onima koji prateći štampu na glas komentarišu čudne odluke naših sudija. Dobro, moguće je da prvenstveno iz straha za svoju budućnost, karijeru, ili možda čak i bezbednost, neke sudije donose odluke pod pritiskom pojedinaca i javnosti, ali s druge strane, sistemski bi mnogo toga još valjalo promeniti pa da stanemo rame uz rame sa svetom. Uvek je bilo i uvek će biti podmitljivih, pokvarenih i potuljenih, ali sklanjajući politiku iz pravosuđa ne rešavamo sve probleme koji se gomilaju decenijama. Valja se malo i osloniti na neka davna iskustva kada je sve bilo bolje i uređenije. S padom standarda došlo je do erozije u kvalitetu novih mladih pravničkih snaga. Sve što je vredelo, potražilo je sreću na nekom drugom mestu, prodajući svoje skupo stečeno znanje bez obaveze da naciji vrati deo duga koji je zadužen parama za besplatno školovanje. Ali to je duga i druga priča. Imamo sjajne advokate koji umeju da u naše ime pronađu rupu u zakonu pa se onda ne treba čuditi što se za teška krivična dela, pogotovu za pljačku države dobijaju skoro pa simbolične kazne. Dokazi su jedino čime rukuju sudije i ne treba na njih da se ljutimo. Iako policija na vreme obezbedi te preko potrebne činjenice za utvrđivanje nečije krivice, ipak se uvek pronađe neki propust zbog kojeg se procesi odlažu, zastarevaju i nikom ništa. Strepim da se ovim promenama neće mnogo toga promeniti na bolje, jer zna se, nezavisnost u našim uslovima uvek znači i da od nas ništa ne zavisi. Još mnogo korova treba počupati da bi se ponadali da je pravda uvek dostižna iako slepa. Za to slepilo joj ipak lek moraju pronaći oni koji je i očekuju – stručni ljudi. Da li ih je preostalo još uvek među nama, pitam se.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Prošlog vikenda u Beogradu je bila berza ploča. Slučajno sam naišao i video ponosne vlasnike crnih vinilnih nosača zvuka koji su pokazivali znatiželjnicima šta je to što decenijama raspiruje magiju poklonicima razne muzike. Zagledali su, čudili se kako je moguće da posle tri ili četiri decenije budu očuvane kao da su sada izašle ispod prese, ali to nije ništa čudno ako se zna kako se s ljubavlju postupa s ovim nosačima zvuka. Ploče su se, bar onakve kakvim ih pamti većina romantičara, najviše kupovale i slušale sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Tada je nekadašnja zemlja procvetala, radnici su imali veća prava i više para, pa im nije bio problem da nabave gramofon. Najpre su to bili oni koji su se povezivali na radio-lampaše, a onda su se pojavili samostalni koji su u drvenom kućištu imali mehanizam, zvučnik i pojačalo. Kasnije su krenuli stereo modeli, sa magnetnim umesto do tada široko korišćenim piezolskim glavama. I danas, iako ima već više od dvadeset godina da se ploče ne proizvode masovno, ima grupa i izvođača koji svoja dela objavljuju na vinilu u ograničenom tiražu. Dakle, berza ploča ima budućnost, a popularne kasete za sada nisu doživele povratak na tržište. Možda je to zbog loših iskustava sa gužvanjem trake i doprinelo nezainteresovanošću kupaca, jer im i ton nije bio jača strana nikada, čak ni čuveni Dolby B sistem koji je uveden osamdesetih. Pojavom grobara ploča i kaseta, formata mp3, dobili smo mnogo muzike u računarima ali bez ikakve selekcije. Daj sve sa neta, što može da se skine besplatno ili ilegalno! E taj princip nas sada dovodi do toga da i mp3 postaje prevaziđen, a muzika sa kompakt diskova se sluša u retkim slučajevima. Sve je na mreži, sve je na dohvat ruke da ne kažem uva. Ne verujem da sam otkrio toplu vodu ako kažem da je sada sve podređeno potrošaču, čak i povratak retro dizajnu uređaja za slušanje muzike, ali šta će se slušati na tim skalamerijama ako nam muzika ode dođavola. A, krenula je, nije da nije. Ja nisam čuo odavno hit, čak ni od poznatih izvođača. A nekad, svaka pesma na ploči beše hit. Jeste, ali i mi smo se mnogo promenili. Sada smo baš onakvi kakva nam je i savremena muzika. Uostalom, autori je i prave za nas, takve kakvi smo – nikakvi.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

PRORAČUNATA CRTICA

Kad se vraćamo iz trgovine, stalno se nešto pitamo. I stalno stavljamo neke primedbe. Imaju li one osnova, ili se mi, tek tako, nezadovoljni raznoraznim stvarima, stalno žalimo na nešto? Da li ste izbrojali koliko ima keksa u pakovanju koje kupujete? Upućeni kažu da tamo gde ih je bilo 14 sada ima 12, te da ako im nije povećana cena, smanjena je količina, uštede radi. Slična stvar važi i za neke mlečne proizvode, npr. čašice pavlake i kiselog mleka, trouglastu ambalažu jogurta, pojedine sapune, mala pakovanja šećera u kafićima. Šećer, doduše, verovatno nećete brojati, ali zli jezici kažu da su i tu pakovanja sve lepše dizajnirana a manja.

Već smo govorili o „domaćinski“ nastrojenim proizvođačima i onima koji prodaju robu. Ništa ne bacaju već samo pomešaju. A što se pakovanja tiče, ona su sve manja i elegantnija. Ima to i svojih dobrih strana za one koji žele da smršaju. Stari je savet nutricionista da kad hoćete da smršate treba da uzmete manji tanjir, a ne da veliki napunite do pola. Pun tanjir ima psihološko dejstvo. Tako isto, manja pakovanja proizvoda lepo izgledaju a čuvaju liniju.

U samoposlugama, na zidovima iza vitrina u kojima stoji meso, postoje prikazi svinja i goveda. Na tim crtežima jasno se vidi koji delovi pripadaju kojim kategorijama mesa. To ima veze, ne samo sa njegovim kvalitetom, nego i sa cenom. Ali, kad sa crteža spustite pogled na vitrinu, videćete da ono što je označeno kao 2. i 3. kategorija ima znatno višu cenu nego što bi bilo opravdano, ako slika sa zida govori istinu. I tako slanina, koja bi trebalo da je prilično jeftina postaje „Carsko meso“ ili dobije neko drugo izazovno ime da se niko ne seti da je potraži u trećoj kategoriji sa slike. Ko bi doakao trgovcima? Niko i nikada, kako stvari stoje.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Uvek u ovoj našoj Srbiji ima o čemu da se mrači. Samo nas valja pustiti da se razmahnemo i tako sve upropastimo. Čuli ste da su nedavno nepoznati počinioci prekrečili murale sa likovima bivših sportista Partizana i istaknutih navijača crno-belih, među kojima su glumci, pevači, pevačice, pesnici, od kojih mnogi nisu živi. Ko je to učinio, ne zna se, a moguće je da se nikada neće ni saznati. Javno su se oglasili Zvezdini navijači i obacili optužbe da je taj sramni čin „njihovih ruku (ne)delo“. Godinama su grafiti, koji su krasili dorćolske zgrade, podsećali na legende ali i motivisali strane izveštače da pišu o njima kao posebnosti Beograda među glavnim gradovima država u regionu pa i šire. Možda je i zbog toga sada naš glavni grad na mapi CNN-a, kao destinacija koju valja posetiti, uprokos američkoj vladi koja nas je, s druge strane, stavila na onu drugu listu presvučenu kao dorćolski grafiti crnom bojom. Strah od boginja koje se pojaviše i kod nas uticao je da Amerikanci koriguju stav o našim turističkim atrakcijama, a nije ni čudo. Mi smo pametni pa se ne vakcinišemo a nekima je za sve krivo nasleđe devedesetih. Realno, to više nije izgovor. Uostalom, ko je još video da se 33 metra do Bogojavljenskog krsta može preplivati brže od svih ostalih, potuljeno čekajući sa strane dok ostali ne gledaju. Tako je kod nas danas, sve ako može na brzinu, prečicom i poništavanjem lepog da bi na površinu izašao ljudski mulj, a bistrina ostala negde daleko i duboko. Hajde, da ne ćutimo o tome. Počistimo ovu avliju što pre od nagomilane truleži ljudskog otpada. Potražimo metle, ali sa što dužom drškom. Valjaće duža.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Koliko god se mi upinjali da kritikujemo internet, to i nije tako loša stvar izmišljena i za običan svet. Evo, recimo, ko je mogao da pretpostavi da će društvene mreže povezati ljude širom sveta i tako napraviti veliko globalno integrisano tržište podataka i ličnih informacija. Danas je vrlo jednostavno pronaći skoro zaboravljenog druga iz srednje škole, drugaricu sa fakulteta, ili druga iz vojske ko je ikada služio. Treba samo da ima profil, negde, nekakav, makar i najskromniji. Dovoljno je u pretragu ukucati ime i prezime i onda sačekati dok se ne pojavi onaj koga tražimo. To je dobro, ali pokidane veze se danas brzo uspostave, ali se na žalost ne drže dugo intenzivnim. Recimo, ako sam i pronašao nekog prijatelja koji sada živi negde daleko, kontaktirao ga i dobio odgovor u vidu ushićenja što smo opet u mogućnosti da pričamo, pišemo ili se vidimo, šta se posle toga dogodi? Razmislite, samo malo. Zar nije to sve svedeno na par pitanja u vezi sa porodicom, statusom, poslom i kraj. Gotovo. Pijemo kafu, ili vidimo se kad dolaziš u Srbiju. Ništa više posle toga od komunikacije, o kafi nema ni pomena, čak i ako slučajno živite u istom gradu. Svi imamo obaveza, čućemo se. Ako vam se danas neko javi, razmislite samo o tome zašto se to danas dogodilo. Ako je taj neko vredan ponovnog uspostavljanja starih navika i druženja onda nastavite da zalivate tu novu uređenu baštu prijateljstva. Nikad se ne zna zašto vam se baš danas neko javio, ili ste se vi nekome javili.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Često sam bio u prilici da čujem glasna razmišljanja svojih bliskih prijatelja, poznanika, pa čak i nekih članova šire porodice o tome kako im je život prošao a da neke svoje želje, talente ili ljubavi nisu uspeli da ostvare. Imao sam razumevanja za takve izlive iskrenosti i mogu reći slobodno malodušnosti jer sam i i sam ponekad upadao u te zamke tipa „eh, šta sam sve mogao u životu da uradim iz ljubavi ali nisam“. Bilo je to tako sve dok nisam čuo za vremešnog dekicu Ljubišu sa obronaka Golije, koji je odlučio da u devedeset drugoj godini života napiše svoj prvi roman. Bavio se deda Ljubiša u svom životu različitim zanimanjima, bio je između ostalog stolar, pintor, kovač, potkivač, zidar, ponajviše poljoprivrednik, ali ga to nije sprečilo da za života pročita nekoliko hiljada knjiga. Iako nedovoljno školovan zbog nekadašnjih običaja da seljačko dete treba najpre da ide u njivu a tek onda nešto malo i to s jeseni u školu, uspeo je da savlada čitanje i tu ljubav prema knjizi gaji sve do današnjih dana. Odlučio je ovih dana da ostvari svoju davnašnju želju da napiše roman o svom kraju i opiše svoju tugu što nam selo odumire dok ga proždire bela kuga. Zaista, poštovanje za deda Ljubišu i njegovu odluku koju bi čak i neki četrdesetogodišnjak teškog srca doneo. Ljubav traje dok je čovek živ, tako i u ovom slučaju. Knjige jesu najbolji prijatelji u samoći, ali pisanje je siguran način da se produži život i sećanje na minule dane prenese na nove generacije. Samo čekam da mi posle ovakvog saznanja neko počne da kuka kako je mogao ali nije stigao sve ove godine da to nešto što je mnogo voleo i želeo da ostvari. Samo ću da mu pomenem deda Ljubišu Živkovića iz Kosurića. Tu će biti kraj svake diskusije.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. januar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić
“Sada krivim sudbinu, što ja volim ženu zelenu”
Ove godine Mars i Zemlja će biti najbliže jedna planeta drugoj. To će se ponovo dogoditi za 15 godina. Hoćemo li do tada biti spremni da pošaljemo ljudsku posadu na Mars? Planete će biti udaljene jedna od druge 56 miliona kilometara, što je ogromna udaljenost po zemaljskim standardima, ali skromna iz perspektive međuplanetarnih putovanja. Teoretski, jednosmerno putovanje prema Marsu u to vreme bi trajalo malo više od 200 dana (dok bi uobičajena dužina bila 250 dana). Dosada tokom više od pola godine u skoro pa samici, takođe je jedno od važnih pitanja koje sve psihičke pripreme treba da ublaže.
Nažalost, nismo još spremni da pošaljemo ljude na Mars ove godine, ali smo u poslednje vreme napravili značajne napretke s roverima i robotima. Ipak, treba još dosta toga naučiti o sigurnom i pristupačnom slanju ljudi na Mars, ali sat otkucava.
Pitanje je: hoćemo li biti spremni? Ako ćemo ostaviti ljudski otisak na Marsu u sledećih 15 godina, moraćemo da savladamo tri velika izazova: rakete, dosadu i radijaciju.
Stiven Hoking, čuveni fizičar, tvrdi da je naseljavanje drugih planeta poput Marsa, koji možemo da, bar teoretski, učinimo plodnim zemljištem, prava budućnost čovečanstva i spas od gladi, nemaštine, asteroida i drugih prirodnih nepogoda. Čekajte, pa ako svu tehnologiju usmerimo ka ostvarivanju tog međuplanetarnog putovanja, zašto ne bismo rešavali ovaj zemaljski život? A i da budemo iskreni, da li ovom univerzumu baš treba ljudi na više planeta i zašto smo mi najvažniji?
Upravo taj egoističan odnos se primećuje u mnogim stvarima. A šta je sa NAMA, a kako ćemo MI, kako drugačije JA da živim… Izmislili smo demokratiju, a tirani smo prema svemu što nije čovek, pa i što jeste, često. Koliko god napredak civilizacije bio fascinantan i kao iz romana (naučne) fantastike, i koliko god hranili urođenu radoznalost, treba razumeti da posledice toga nisu uvek prevodive na zemaljski jezik. Zvezde nisu tu da bi neko lepše zaprosio devojku, niti da odrede horoskopski znak. Svemir ne zanima koliko ga mi poštujemo ili ne, on ima svoje zakone koje ne mora nikome da pravda. Skoro kao i na Zemlji, samo što ovde više možemo da ostvarimo po pitanju prosperiteta.
A i neće više biti politički korektno reći “ovaj k’o da je pao s Marsa”, zar to želite?!
Dobro jutro!
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Pre nekoliko dana iznenadila nas je vest da je otrovani orao krstaš iz Austrije pao u rejonu Apatina. Pronađen je zahvaljujući ugrađenom čipu preko kojeg je praćeno njegovo kretanje. Ovo je retka vrsta ptice, u Srbiji postoji samo jedan par, a iz daleka se u naše krajeve uputio ovaj jedan da potraži sklonište kod nas. I našao ga je nažalost, ali za onaj drugi svet. Ne čude nas više trovanja kućnih ljubimaca, na žalost to je postala uobičajena da nekažem očekivana vest za srpsku javnost, ali ono što brine jeste da se ovaj orao nije tek tako otrovao u našem ataru. S obzirom na to da je već sedam ptica sličnog statusa, da ne kažem manjine, već otrovano u našem dvorištu, postavlja se pitanje: Ko je to i sa kakvom namerom uradio? Slobodan sam da procenim da su ptice otrovane hranom koju su skupljale na našim poljima. Ako uzmemo u obzir da su miševi ili žitarice kojima se ptice hrane u toj meri otrovani da orlovi padaju kao pokošeni posle srpskog obroka, šta biva sa nama ljudima? Ne mogu da verujem da neko namerno postavlja otrovne mamce pticama, mada i to nije isključeno, ali, ako se bez ikakve kontrole pesticidi i ostali trovači slobodno mogu koristiti i nabavljati na tržištu onda mi na pijacama možemo da očekujemo samo dobrovoljno plaćanje namirnica kojima sebi skraćujemo „rok upotrebe“, da ne kažem život. I nemojmo se smejati predstavnicima ekoloških udruženja koji uzaludno zapomažu da se dozovemo pameti jer je planeta ugrožena otrovima koje sni sami napravili i rasejali. U pravu su oni, samo što u ovom slučaju, danas trujemo ptice, a sebe već odavno.

Dobro jutro!

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Nakupilo se lenjosti pa i kilograma zbog praznika, još samo da obavimo doček Srpske Nove godine, i gotovo. Posle toga zaričem se: čorbice od povrća, pire krompir, bareni pirinač i ništa više. Udarila jaka hrana u glavu pa pritisak i šećer beleže istorijsku vrednost. Zamislite samo kako je jadnim kućnim ljubimcima koji pored nas neodgovornih vlasnika provedoše praznike uz masne đakonije. Nisu doduše krivi vlasnici, kad imaju meku dušu. Ko će da odoli onako umiljatim i čežnjivim pogledima kuca i maca kad na stolu ugledaju sve te slasne zalogaje. Zaboga, pa neće ništa da im fali, jednom je Nova godina. Međutim, pojava koja se potom javlja, predstavlja ozbiljan problem za zdravlje tako namirenih i na kratko srećnih ljubimaca a očitava se u incidentima čije posledice sam i sam iskusio. Šetam ja tako centrom grada. U susret mi ide prijateljica koja se iz daleka smeška i raduje susretanju. Ispred mene vremešni vlasnik na povocu drži psića koji daje sve od sebe da reši svoj unutrašnji poblem. Za to vreme, ja mašem prijateljici dok u isto vreme osećam jaku vibraciju mobilnog telefona. Žena zove, moram da se javim. U tom trenutku samo osetim da sam ugazio u nešto žitko, piktijasto i klizavo. Jedva održim ravnotežu opsujem u sebi, ugledam ostatke nesvarene hrane na svojim novim cipelama i donesem zaključak u trenu. Pas i dalje daje sve od sebe, a vlasnik ga hrabri i pomalo ubrzava povlačeći povodac. Pas se opire polasku, jer nije završio posao. Doduše, vlasnik uspeva da ga ubedi silom fizike ali samo do prvog sledećeg mesta obeleženog za drvo na trotoaru i jasno vam je da nije do kuce. Nije baš sasvim ni do vlasnika, ali opet, mi smo svesni posledica a ljubimci žive svoje živote danas, odmah, bez rezerve. Možda bi i mi trebali tako da kao i ona pomenuta kuca, bez oklevanja da na jedan dan uživamo u životu pre nego li neko „odozgo“ povuče povodac i tako nas vrati na stazu kojom trčimo kako nam je odavno određeno.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. januar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Ječam žnjela, majčice

U sred ove prolećne zime, uz sve tegle ukusne zimnice ni ne razmišljamo još o tome kakav će rod biti na proleće. Poljoprivrednici neizostavno sezonski sležu ramenima i pokazuju u nebo, koje ili daje mnogo sunca, ili premalo, ili previše ili premalo kiše. Kažu, soja i kukuruz su podbacili od jesenje setve, a pšenica i uljana repica za sada odlično stoje. Ipak, dobro bi došao sneg da ih prvo zaštiti, a posle i natopi vodom. Poljoprivrednici za 2017. godinu kažu da je bila najteža. Kao što su rekli i pretprošle, i pre dve i tri, i četiri, i pet godina, i… vidite već sistem.
Na sve ove žalbe nebu, javljaju se ekolozi koji kažu, krivi smo mi, ali ne oni koji sade i čiju zemlju otruju sadeći brzorastuće kulture, za profit, a nisu krivi ni oni koji, s vremena na vreme, naprave krizu da bi napravili ekskluzivan i skuplji proizvod. Krivi smo mi što ne recikliramo i što peremo zube dok teče voda iz slavine i mi koji iz prodavnice nosimo robu u plastičnim kesama i mi koji vozimo benzince. Globalno zagrevanje i klimatske promene su omiljene fraze za utočište rđavih malverzacija u poljoprivredi. Ni nasleđe ove grane privrede nije ništa bolje – dugo zanemarivanje, diskriminacija privatne svojine i sitne proizvodnje, niska iskorišćenost razvojnih potencijala, brdo administracije, usporen razvoj nauke i tehnologije, sve to nas je dovelo do ovoga gde smo danas.
A danas, da se ne lažemo i mažemo, dovoljno je malo popričati sa poljoprivrednicima da biste čuli kako zapravo od svega, najviše cveta oligarhija.
O tome se malo priča javno, a mnogo zna, nasuprot priči o klimatskim promenama o kojoj se puno priča a malo zna. Zar nisu i naši preci migrirali ka sve plodnijoj zemlji? Ništa nije konstantno, sem promene. Pošto nije pristojno okupirati drugu zemlju, jelte, onda se treba prilagoditi trenutku i saditi biljke koje u ovim novim uslovima uspevaju; kaktus, nar, masline, grejp, rukolu ili avokado. Samim tim nećemo morati kupovati sve to po skupoj ceni, a kad nastupi neka sledeća “najgora zima ikada”, svakako opet možemo da sležemo ramenima, i vratimo se kukuruzu i pšenici.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Ovo je prvi, po meni, pravi radni dan u Srbiji. Eto razloga za sabiranje i razmenu utisaka, sa kolegama na poslu, o tome kako je bilo tokom praznika. Meni lično, veliku radost priredilo je nekoliko neočekivanih čestitki koje su bile satkane od reči poštovanja, ljubavi i bliskosti. Bili su to prijatni razgovori sa rodbinom koja živi daleko, nekoliko video poruka, ali i onih koje su stizale preko interneta ali su bile namenjene meni i samo meni, a ne pripremljene ranije za milione drugih čekadžija čestitki. Po pravilu, s druge strane, stiglo mi je mnogo kojekakvih „viralnih“ rađanja Hrista, svetlosti iz tame koju treba da širim dalje, cirkularnih mejlova koje šalju sekretarice direktora koji nemaju pojma ko sam, pa onda neke gluposti koje pozivaju na kolektivno grljenje i širenje mrežom tih istih zagrljaja… Ali… Osim što već u nepristojno ponašanje spada to mehaničko slanje unapred napravljenih čestitki ko zna gde i kada, to predstavlja i otkrivanje pošiljaoca pred primaocem ovih sadržaja. Konkretno meni, to znači: „Evo da ti pošaljem čestitku, da obavim to i skinem te sa spiska obaveza čestitanja i gotovo!“. S druge strane, iako sam takve poruke razumeo kao najbrži način da me se onaj s druge strane „reši“, imao sam želju da napišem jedan opšti odgovor koji bi slao na svaku tu fotografiju: „Hvala ti što misliš na mene, što si seo, razmislio, i napisao to da ti je „radost rađanja Hrista velika“ pa je deliš sa mnom, i da bi bilo dobro da je i ja delim dalje inače ću za sedam dana da oćalavim, ogluvim i zanemim, međutim ja sam uprkos svemu ostao živ, nisam umro iako nisam prosledio poruku dalje. Mogu reći i da sam zdrav, a i srećan sa ovim malobrojnim željama koje su mi stigle na način koji sam razumeo kao najbolji da osetim iskrenost i želju da provedem praznike u miru i blagostanju. Ako mi želiš srećan Božić, zaboravi na cirkularne poruke. Sačuvaj ih za neke druge, važnije ljude od mene.“ Ipak sam, uprkos svemu, odoleo da ovo pošaljem kao odgovor. Prećutao sam. Zbog Božića. A i nisu to namerno uradili, neće valjda dogodine opet.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Neka nam je srećno ovo božićno proleće. Jeste da je prijatnije napolju, ali kao laik u poznavanju narodnih verovanja i predanja, unapred gajim oprez da će nam se zima kao i svake godine surovo osvetiti. Nemam ništa protiv snega, taman posla. Ali, ako se ovako nastavi, prema narodnom verovanju, možemo da očekujemo gnev baba Marte. Nije isključeno i da nas nepogode zadese polovinom aprila, dešavalo se i to. Ne umem da gledam u zvezde, pa čitam šta kažu i astrolozi za ovu godinu. Kažu, uglavnom, da će Srbiji posle skoro trideset godina krenuti na bolje zato što je sada drugačiji raspored planeta. Ako ćemo pravo, i neka krene. Samo što slušamo tu priču od političara već dugo godina sa onim obaveznim „strpite se, još samo godnu ili dve i procvetaćemo“. Nemam više strpljenja, puca mi učkur od dobrog života. Med ne gajim pa mi je svejedno što nema oko Božića inja po drveću, ili sitnog snega da bi mi mleko imalo deblju koru kajmaka ili pšenica rađala duplo klasje. Čekam kao običan kaldrmaš, proleter, šta će da se tumba po svetu, ako još uvek nije. Potegnuo sam i baba Vangu, i dedu Nostrdamusa, neka im je laka zemlja, i oni prognoziraju sa neba da će biti ono što već znamo iz novina. Kina se uspravila, Rusija se još uvek uspinje, Amerika posrće, Evropa hramlje, Srbija ide nared u nove pobede u susret svetloj budućnosti koja se ne da, što bi rekli satiričari. A znamo li mi uopšte šta je to, svetla budućnost? Umemo li da je prepoznamo kad se napokon useli u ove krajeve? Nemojte samo posle da bude, kad opet krenemo ka nekom posrnuću: „Izvinite, nismo znali da je ovo u stvari bilo dobro“. Zato, pažljivo sa procenama i analizom trenutka u kojem živite. Godina je tek počela. „Će se tumba po celom svetu“.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. januar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Nisu samo povećanja zarade u Srbiji dobra vest od početka godine. Slobodno se možete pohvaliti svojim prijateljima iz okruženja da je Srbija jedina iz regiona dobila preporuku čuvene televizijske mreže CNN kao turistička destinaciju koju treba posetiti u ovoj godini. Nismo mi jedini, uz nas su i Zelenortska ostrva, Kambodža, Karibi, Malta, Peru, Kina, pa i Kanada i još neke zemlje koje su zavredele ovakvu preporuku. Sećamo se kako su trapavo izgledale naše kampanje u svetu, pa čak i preko pomenute tv mreže. Prvo smo se smejali ovde u Srbiji kako izgledaju promotivni spotovi, a onda su nas i kritikovale komšije da smo neke od njihovih znamenitosti predstavili kao svoje. Ovo sada dođe, kao „preko hleba pogača“. Kako primećuju novinari, mi smo dugo kaskali za svojim komšijama, naročito Hrvatima i Crnogorcima, pa smo izvukli pouke iz prošlosti i promenili svoj pristup turističkom predstavljanju. Šta je na to uticalo, pa nas sada toliko reklamiraju i to besplatno? Nije isključeno, a ne treba to ni zanemariti, mnogo toga se dešava oko nas što pokazuje da smo iz nekog razloga opet u centru pažnje. Armija blogera iz Srbije, ali i iz sveta, pisala je i uporno objavljivala tekstove o našim predelima netaknute prirode, fantastičnoj kuhinji, divnim domaćinima, odličnom provodu i „opuštenciji“ koja se oseća na svakom koraku. Prvo je Beograd svojim čuvenim splavovima očarao komšiluk, pa onda strance koji su otkrili naše trubače, prelepe devojke, principe „lako ćemo“, „nema problema“ i „opušteno“. Sada već, posle uspešne novogodišnje berbe turista, kojih je samo u Beogradu bilo preko sto hiljada u poslednjih mesec dana, moramo da postavimo sebi cilj, a to je da čuvajući tradicionalno ponudimo i nešto što je moderno, zaboravimo na ukorenjene predrasude prema turistima iz pojedinih zemalja i zaradimo pare. Manimo se istorije, geografije, politike a okrenimo kulinarstvu, hotelijerstvu i školovanju kadrova koji će biti kadri da prihvate sve znatiželjnike iz celog sveta. Dosta smo bili izolovani, otvoreni možemo mnogo. Tara, Zlatibor, Djavolja varoš, Kopaonik, Vrnjačka Banja, Dunav, Sava, Beograd, Srebrno jezero, Palić, Karađorđevo, Mataruška banja.. sve je to naše, sačuvano od davnina, da bi danas napravilo velike pare. Sagnimo se malo i pokupimo taj novac. Zbog naše budućnosti i zbog Srbije.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Dočekasmo je. Stigla je u velikom stilu, ali bez snega, leda i debelog mraza. Nova godina, kako to mirišljavo, svetlucavo i sveže zvuči… Osvrćući se na staru godinu, svi koji su bili zdravi mogu da kažu da je bila dobra. Neki su napredovali u službi, dočekali da im deca postanu punoletna, završe visoke škole, dobiju posao, možda se venčaju, dobiju dete, kupe stan, ili počnu neka nova poglavlja u svojim životima donoseći sudbonosne odluke. A šta sada? Došli smo kući sa nekog dočeka, ugledali jelku koja okićena ukrasima i osvetljena brojnim lampicama i dalje stvara iluziju opšteg novogodišnjeg ludila, strpali se u krevet, a san neće na oči. Hteli to ili ne, ipak u svest dozivamo neko unutrašnje čulo koje će nam odgovoriti na neka pitanja. Šta nas čeka u ovoj godini? Da li ćemo deo snova odsanjati na javi ili će oni ipak ostati u nekim kosmičkim visinama i tako nas odozgo podsećati da nismo obavili sve što smo naumili. Kako ćemo živeti, da li će biti zdravlja i posla, hoće li nam zarade biti dovoljne da platimo svoje račune i ispunimo po koju želju? Da li će država postati jača i poštovanija, da li će nas susedi uvažavati ili nabijati klinove u točkove kojima jurimo u progres? Šta će biti sa velikim odlukama koje se najavljuju a u vezi su sa evropskim integracijama Srbije i rešavanjem pitanja Kosova? Ne zamarajmo glavu od ranog jutra poskupljenjima koja su uredno najavljena nekoliko dana pre Nove godine, hajde da zamislimo da smo sve probleme rešili, dugove isplatili, poslove završili, zapucali od snage i zdravlja pa krenimo napred, bez osvrtanja jer šta je bilo bilo je, a šta će biti – to biti mora.

Dobro jutro, i srećna Nova godina! 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Evo nama i poslednje ovogodišnje Crtice. U njoj samo vedrina, optimizam, radovanje dočeku i sve bez hejtovanja, što kažu ovi mladi, danas. Ne budimo danas maliciozni, budimo na krilima euforije bez pokrića, ne izdvajajmo se iz mase. Jedna od poruka koja se raširila društvenim mrežama, a ja je prvo video na zidu mog prijatelja, paora Gorana iz Sombora, glasi: Dragi drugovi i drugarice, u nedelju 31. decembra 2017. godine kod mene u kući oko 20 časova napravićemo žurku. Biće sasvim normalna, uz dobru muziku, roštilj, sokove, alkohol, pa ko šta voli neka izvoli da u svom domu napravi nešto slično. Srećna Nova godina! Opet citirajući mlade u Srbiji, ja oplakah objavu. Smešno, a opet i tužno, zar ne? Da li je moguće da smo zaboravili na one kućne dočeke Nove godine, kad smo, svako sa onim šta ima, stizali na unapred dogovorenu lokaciju, najčešće kod prijatelja koji imaju dovoljno prostora da se smesti mnogo ljudi. Izgleda da jesmo, jer moj drug Goran i nije baš u kategoriji onih koji se ne sećaju tih starih vremena. Momci su tada teglili gajbe, devojke grickalice i svi smo bili srećni. Oblačili smo svilene košulje i neke smešne pantalone sa širokim nogavicama u kojima su se naše noge pretvarale u štule, a svi zajedno bili pofajtani nekim jeftinim socijalističkim parfemima i gelom na kosi koji je reklamirala čuvena Gala Videnović. Čekala se Nova godina, onda izlazilo na ulicu i cmakalo sa prvim prolaznicima kao da su nam rod rođeni. Jednom smo tako na ulici naleteli na patrolu milicije, koja nas je, iako smo bili pod gasom – istolerisala to jest „ispoštovala“. Nije nam smetalo što su nam prebacili da bi bio red da završimo slavlje burekom i raziđemo se. Poslušali smo ih, jer su i oni pošli sa nama. Slušala se tada neka druga muzika, pevale pesme o ljubavi, nije tu bilo mesta za splavove, nedelje, utorke, ili o čemu već danas pevaju ovi novi, a mladost se brzo trošila i jedva čekala zrelost. Izgleda da smo se pogubili u godinama koje su nam pojeli oni što su se od tog života zajeli pa odlučili da malo zarate pa nas odvoje od tog za nas mnogo manje stresnog i brižnog vremena. U to ime, ja bih da napunim gajbu i krenem tamo gde sam dobrodošao. Mnogo je lepše nego uz televizor u krugu porodice, zar ne?

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Nova godina samo što nije zakucala, to jest ušla na velika vrata, a meni je još uvek, i u staroj lepo. Osećam svim svojim bićem da se nešto dramatično menja na bolje. Od pamtiveka ovako dobro nije bilo. Doduše, nekome ko nisam ja, ali svejedno, samo neka je veselo. Ne moram biti toliko sebičan pa da zbog svojih patnji osuđujem one koji su pametniji, lepši, napredniji pa žive kao bogovi. Eto, baš pre neki dan šetam tržnim centrom. Čisto razgledam. Nemam pare za trošak, ali svejedno se mešam sa gomilom ozarenih lica sa punim rukama prepunjenih kesa srećnih i i zadovoljnih ljudi. Uprkos utisku novogodišnje euforije koja me zapljuskuje uprkos svemu, vidim tamo negde u daljini u jednom uglu ženu koja plače. Zabrinut, krenem da je bar malo utešim. Pitam je šta joj je pa plače, da je neko nije povredio, možda napao ne daj bože, da nije bolesna pa zbog bolova rida. Ne, odgovara žena. Dobila sam malopre poruku od banke da mi je uplaćena trinaesta plata a oni zbog kvara sistema ne mogu da je proknjiže. Pa, dobro, uzećete novac posle Nove godine. Ma, kakvi posle Nove godine. Meni novac treba baš sada. Evo, na prodaju je novi Stojadin za samo 2 miliona, a ja sam htela da obradujem muža. Čekajte, pa zar Stojadin još uvek proizvode u Kragujevcu? A zašto da ga ne proizvode, pita me zapanjeno? O čemu vi to gospodine? Vidim ja da gospođa nije baš u vinkli pa se polako udaljim. Naletim na salon automobila kad tamo novi, baš ispod čekića, ponosno se šepureći prosto me mame Stojadini o kojima mi je malopre plačući govorila ona žena. Razne boje, da biraš, a cena u milionima. Vidim na televizoru priča neki tamo fini gospodin sa naočarima. Približim se da čujem, a on govori da je svim zaposlenim građanima Srbije uplaćena trinaesta plata da bi svi mogli da kupe novu Zastavu 101 i tako pomognu posrnulog giganta Srbije. Mašim se za mobilni da proverim stanje na računu, kad njega u džepu nema. Pomislim, neko mi ga je ukrao. Možda baš ona gospođa koju sam tešio. Počnem da se znojim, tresem od straha, gušim od napada panike da sam ostao bez konekcije sa svetom, mašim se da uzmem platnu karticu kad nema ni nje. U torbi samo štedna knjižica Jugobanke. Otvorim je, kad tamo stoji na računu 22 miliona dinara. Odmah odlučim da kupim automobil, međutim čuju se sirene nalik onim alarmima za uzbunu, ja se trgnem da pogledam odakle stiže taj zvuk, kad ono…. Zvoni mobilni, vreme je za posao. Uh, dobro je. Sve je bio samo ružan san.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

Crtica sa novogodišnjom groznicom

Ceo decembar je jedna velika reklama. Zbog podsticanja novogodišnje atmosfere dekorativnom rasvetom (još od oktobra) kod nas u Srbiji se ovaj osećaj probudio i ranije. No, sad je finiš ovog komercijalno-kapitalističkog momenta, praznici su pred nosom, pa navalite na novogodišnje bazare, kupovinu jelke, ukrasa, svega na šta se upravo nude novogodišnji popusti, na poklone, uplatu novogodišnjeg provoda, možda i nove garderobe za tu priliku, kupovinu hrane za sve praznike koji dolaze, na kupovinu svega što nam treba, a najčešće ne treba… Ukratko, potrošite pare! I zaista, teško je odupreti se prazničnim ponudama jer vabe iz svakog izloga, kioska, bilborda, televizijske reklame, novina. Groznica trese, narod posustaje (treba sve to postići), dok depresivniji i nezadovoljniji deo stanovništva cupka čekajući da navala novogodišnjeg kiča prođe. Neki se i vesele svemu tome i uživaju u poklonima ispod jelke i mere koliko su blizu ovih s reklama i mogu li parirati okićenim instagram profilima ljudi kojima zavide. Ima i onih istinski srećnih koji prazničnih dana dišu punim plućima. Priželjkuju sneg i igru sa najmilijima, daruju poklone od srca. I to je divno! Nego, da li se, i koliko često, u celoj ovoj trci, zapitamo – jesmo li u mašini, preciznije, reklami?

Da li nam se način praznovanja kalupi po tuđoj volji? Kako se odbraniti, i da li se uopšte branimo, od novogodišnje kupoholičarske poplave? Koliko se naša iskrena želja za određenim načinom proslavljanja božićnih praznika vidi u svemu ovom i da li je slušamo?

U nadi da šuplje šarenilo neće postati naš jedini „pravilni“ način življenja, želim vam dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Naš narod kaže da đavo ne ore i ne kopa, već vršlja po trnju. Tako je i u Beogradu pre neki dan baš vršljao, i to u samom srcu grada. Jedan dečak zamalo je stradao od stakla na ulaznim vratima jedne stambene zgrade koje se iz čista mira obrušilo i iseklo mu ruku. Bio je sa bratom, pokušao da otvori i sledeće čega se seća je krv koja šiklja iz ruke na sve strane. Sreća da je tuda baš u tom trenu prolazila učiteljica Jelena Nikolić koja je odmah pozvala Hitnu pomoć i pokušala da zaustavi krvarenje. Sve je u trenutku izgledalo uzalud. Krv je nemilice oticala iz ruke, a vozilo Hitne pomoći nije moglo da se probije do lica mesta zbog gužve u saobraćaju. Nekako se tu u epicentru paničnog komešanja našao i naš čuveni glumac Dragan Bjelogrlić. Čovek, taman počeo da se opušta i uživa posle sjajno obavljenog posla oko serije o Jatagan mali i gospodi razuzdanoj od krvi i nasilja, kad ono vika i galama i panični pozivi u pomoć. Pred njim prizor koji režira život i sudbina. Život jednog malog čoveka držao se za tanku nit. Bez mnogo razmišljanja Bijela je munjevito odvezao dečaka u Tiršovu gde je ubrzo operisan, i hvala bogu oporavlja se. Iako su bukvalno minuti dečaka delili od najgoreg ishoda, sada je sve u redu, ništa ne brinite. Zahvaljući sjajnom osoblju čuvene klinike u Tiršovoj, ovaj mali Lav, kako se mališan inače zove, Novu godinu sačekaće kod kuće sa svojom porodicom. Svaka čast lekarima, učiteljici Jeleni, i svima koji su u ovoj situaciji podržali Bijelu da ostvari svoj herojski čin ali, da je do njega, mi nikada ne bismo saznali za njegov pre svega ljudski ali i herojski čin. Dečakova mama je odlučila da cela Srbija zahvaljući medijima treba da zna sve. Svima je objavila da se zna ko joj je spasao dete u odsudnim trenucima. Dečak je dobio bitku za život i dokazao da nije uzalud na rođenju dobio ime Lav. Samo neka je živ i zdrav, a Bijeli uz „hvala majstore“, i poruka od svih dobronamernih: Senke nad Balkanom je zasenio sjaj urođenog čovekoljublja koje i da si hteo, ne bi mogao da odglumiš. Svaka čast, legendo!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. decemabar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Moja vremešna komšinica je, naravno, kao i većina njenih drugarica po godinama, veoma jednostavna, prostodušna ali i naivna žena. Kažem to, svestan da će me, čim ovo čuje, pozvati telefonom i pitati šta mi je trebalo da to javno kažem, ali jednostavno, morao sam. Neko joj treba reći istinu ma koliko bila bolna. Tek, ta istina biće veoma lekovita. Nekako pred Novu godinu, na njena vrata umeju da zazvone crmpurasti mladići obučeni skoro kao da su sad završili smenu čišćenja gratskih ulica i ponude joj neke kič čestitke po navodno promotivnoj ceni. Svaki put joj prodaju priču kako skupljaju pare za siromašnu decu, i ona, sirota, kupi nekoliko komada verujući da čini humano delo. Zna ona, vidi na televiziji apele Gradske čistoće da stariji sugrađani ne nasedaju na prevare tih takozvanih humanitaraca, ali opet, meka duša popusti pod naletom salvi srceparajućih laži. Jednom sam morao da se umešam u situaciju koju je izazvao izuzetno markantan mladić koji je zvonio i na moja, ali i na njena vrata. Nudio je nekakve sitnice, tipa brijači na struju, kutlače, ogledalo za kupatilo, ili svilena zavesa po promotivnoj ceni od samo 500 dinara. Ja sam ga odbio jer sam videvši tašnu i njegovu mašnu odmah shvatio da je u pitanju najobičniji prevarant. Međutim, ostao sam na vratima da čujem kako maže moju staru komšinicu da će joj poštar doneti svu naručenu robu na vrata a ona treba samo da odmah na licu mesta, njemu, plati PDV. Tu sam se baš iznervirao i umešao ne birajući reči. Pod pritiskom besa koji mi je zacrveneo obraze, iskolačio oči i podigao glas za bar dve oktave a dinamiku mnogo više, on je procedio: Pa, dobro, neka bude samo petsto dinara poštaru, ne mora meni da plati PDV. U stvari ne mora ništa da plati, odričemo se zarade i neka to bude naš poklon za Novu godinu. Ma, nemoj! Sad kad sam te priterao uz zid, uhvatio u najdrskijoj krađi, onda sve može i za džabe. Moguće da ova priča sa ima veze sa skandalom oko beogradske najveće jelke u istoriji grada ali znate kako – svaka sličnost sa pravim događajima je slučajna a možda i namerna. Uostalom, najskuplje nas koštaju besplatne stvari.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

DOMAĆINSKA CRTICA

Vreme je kupovina pa i oni koji ređe idu u prodavnice ovih dana redovno pazare. Kupuje se sve, pogotovu u vreme slava i drugih praznika. A bogami, i jede se dobro. Stalno treba dodati još nešto od hrane kako bi trpeza bila što bogatija i ukusnija. A kako kupovina kod nas izgleda? Da li prodavci brinu da mušterije unesu u kuću sveže namirnice? Pa, i ne baš, iako se trgovci ponašaju „domaćinski“ kad je u pitanju njihova računica. Retko ko će istinski misliti i brinuti o tome da sve što ovih dana i nedelja stavimo na sto bude zaista prvoklasno. Više će misliti o tome da se svi viškovi namirnica koji ostanu pravilno „raspodele“ i da se ništa ne baci, ma kako bajato bilo. U izmešanim hrpama starih i novih, svežih i ustajalih namirnica, svakom kupcu neminovno pasuje njegov deo. I bez obzira što visoke cene hrane treba da garantuju i njen kvalitet, to ni iz daleka nije slučaj.

Ali, mi smo trpeljivi ljudi i navikli smo se da ovakve stvari (sitne prevare, nazovimo to pravim imenom) smatramo normalnim. I oni koji su osetljivi i bundžije, po pravilu ne protestuju kad ih varaju u prodavnicama, na pijacama, ili loše uslužuju u restoranima. Još su daleko dani u kojima će hrana koja dugo stoji biti izdvojena i prodavati se po nižoj ceni.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. decembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

I stjuardese slave zlatnu svadbu

Naučnici Instituta za porodice iz Šarlotsvila u SAD analizirali su podatke o razvedenim osobama i njihovim profesijama, kako bi ustanovili kod kojih je profesija stopa razvoda braka najveća. Prema njihovom istraživanju, ljudi sa nižim primanjima ređe će se odlučiti za brak, a ako u njega i uđu, veća je verovatnoća da će se razvesti nego oni čiji su prihodi nešto viši. S druge strane, ljudi sa visokim primanjima češće svoj brak opisuju kao srećan. Što se određenih profesija tiče, najviša stopa razvoda je među direktorima kockarnica, slede barmeni, avionsko osoblje i zaposleni u kockarnicama. Najniža stopa razvoda je među proceniteljima štete, fizičarima, naučnicima iz područja medicine, sveštenicima i dizajnerima softvera.

Barmeni, konobari, avionsko osoblje, zaposleni u kockarnicama – zar nisu ova zanimanja na listi onih koja najčešće mogu da dobiju stranci u Americi? Ako bismo gledali i ova „skuplja“, fizičare, IT-jevce, medicinare, takođe je veliki broj „odliva mozaka“ ka tom tržištu, još od kraja Drugog svetskog rata sigurno.

Ili, najčešće su Ovnovi šefovi, a Vodolije naučnici, dok među medicinskim osobljem ima najviše empatičnih Vaga. Sve može da bude povezano!

Statistike su često kao iracionalna uverenja; lepo sročena, pitka priča sa birano povezanim informacijama u međusobno dokazujući niz. Iz toga se rađa pouka koje treba da se pridržavamo. Ovo istraživanje želi da pokaže kako nije sve do odnosa supružnika, onog što su prošli i koliko su srećni zajedno. Nešto je i do profesije koju su odabrali. Razumljivo je da gde ima finansijske sigurnosti, ima više prostora da se razmišlja o lepim stvarima van borbe za preživljavanje. Ipak, šta ako se zaljubimo u fizičarku ili konobara? Da odustanemo jer su oni loši partneri? Da ne pokušamo da popravimo stvar sa krupijeom jer je on – krupije?

Ova horoskop-statistika zanemarila bi, recimo, problematične odnose Pjera i Marije Kiri i pohvalila njihovu posvećenost braku. Kada se svede na jedno, sve ovo deo je Ega u nama. Ego nije glavni začin ljubavi i skladne razmene, rasta, rešavanja problema ili uživanja sa voljenom osobom. Njega ostavljamo nek se grli sa diplomama i uspelim selfijima. I naravno, razvod nije bauk.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. decembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Nekada davno, kad sam ja bio mali, bilo je uobičajeno da se u prevozu oslobodi mesto starijoj osobi ili majci sa detetom. Bilo je normalno da ljudi u punoj snazi ustaju i prvačićima koji su teglili teške torbe i rančeve na leđima. I danas je to uglavnom slučaj, ali samo kada su u pitanju pripradnici moje generacije, dakle oni u najboljim godinama, da ustaju svima koji su iole stari ili nemoćni da izdrže vožnju u stojećem stavu. Čitao sam o tome negde da je u Americi jedna blogerka objasnila zašto ne ustaje deci u prevozu, a situaciju koju ona opisuje doživeo sam i lično u Beogradu. Naime, majka sa detetom školskog uzrasta je ušla u autobus i odmah zamolila jednu svoju vršnjakinju da ustane. Krenula je rasprava u stilu najobičnijeg kokodakanja koje je bilo teško za slušanje. Šta mu fali da stoji, a i tebi sa tim kesama nije bilo teško da se vučeš po prodavnicama, e, sad bi htela još da odmoriš na račun mojih nogu. Dobro, nije baš ovo citat, zvučalo je to mnogo vulgarnije, ali ipak suština je da po navodima sedeće gospođe, dečačić od nekih 6 godina morao da stoji i da se drži za šipku jer tako stiče samopouzdanje i vežba u isto vreme koordinaciju. Opet biram reči dok vam prepričavam događaj koji se završio demonstrativnim ustajanjem jednog dekice koji je samo procedio: E, sad je stvarno dosta. Sedite ovde sa detetom. Za sve vreme vožnje, iako je majka sa detetom sela, „sedeća gospođa“ je i dalje apsolvirala problem citirajući već meni poznatu američku blogerku. Dečak je jedar, zdrav, veseo i čio, šta mu fali da malo stoji? U redu, sedite i dalje tu gde sedite, ali samo ućutite poručio je dekica koji se teškom mukom pridržavao za onu gornju šipku. Gledao sam, ćutao, nisam imao šta da dodam ili oduzmem i vežbao kordinaciju. Stajao sam držeći se čvrsto za šipku gradskog autobusa, ni sam ne znajući ko je tu bio u pravu. Nije mi ni na pamet palo da bih ja mogao da zatražim da mlada gospođa ustane da bih ja seo. Bio sam jedar, čio i zdrav. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar