Ustanak (30. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Počelo je polako sa padom kamata na kredite, pa onda indeksiranjem istih u dinare, pa fiksiranjem procenata kamate, pa onda produženjem roka otplate i većim iznosom za zaduživanje. U takvu igranku banaka, upleli su se njih dvoje. Oboje rade, računaju da mogu da otplate kredit od nekoliko stotina hiljada dinara, rata neće mnogo opteretiti budžet, pa hajde da najzad kupe jednog polovnjaka. Našli su u oglasima auto star „samo deset“ godina, u odličnom stanju. Prodavac im se poverio kako mora da ga proda jer je iznenada ostao bez posla. Poverovali su mu, naivno, čak i kad ih je provozao pet kilometara da „osete“ mašinu. Sve je bilo u redu, auto je funkcionisao, dakle, pao je dogovor i sve je prevedeno na ime novog vlasnika, plaćeno i potpisano. Odluče da krenu na put do obližnjeg grada i desi se čudo. Auto počne da se kvari, a onda se pri kraju puta i potpuno pokvari, to jest stane. Ispostavi se da je u pitanju kvar čija opravka košta skoro duplo više nego šklopocija koju su iskeširali. Pozovu novi vlasnici starog koji ih polije hladnim tušem tipa: Ko vam kriv, što niste gledali? Pritom im objasni da je to morao da uradi jer je njega prevarila prethodna vlasnica automobila. Morao je da izvuče svoje pare, kaže. Šta njega briga šta će oni sad da rade. Uostalom, što ga sad vi ne prodate, pitao ih je nevino. Mnogo pametnih rođaka i prijatelja se našlo da pita ovo dvoje naivaca zašto nisu poveli nekog stručnog u kupovinu i razgledanje, a ne ovako da prođu? Zašto su uopšte sakrili od svih da kupuju kola, ionako su za sve u životu bili prevareni. Kasno je za sve, krčag je polomljen, da ne kažem radilica, hilzne ili kako se već to sve ne zove. Ostaje nauk, koji odavno važi u Srbiji, naročito kad se kupuje polovnjak: Ili kupi da bi preprodao, ili plati nekoga ko se razume da te ne bi prevarili. Posle je teško izvući sebe iz nelagode od koje rastu rogovi jelena. Dobro jutro!

1

(Foto: montada.haraj.com.sa, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Dvaput je… dvaput 

Bogami, bili su vredni radnici ovog leta u Studentskoj ulici. Ne znam tačno šta su radili, ali bila je baš lepo i dugo raskopana. Baš kao što treba.

I, onda su zatrpali sve to što su postavljali, zabetonirali, pa asfaltirali. Čovek bi rekao – svaka čast na završenom poslu. I jeste tako, ali samo za trenutak, koji je trajao par dana, a onda su počele da se pojavljuju sveže pravougaone uske rupe! Misterija.

Izgleda da i nije misterija – mislio sam ja! To mi je zaličilo da se u onom silnom raskopavanju zaboravilo da bi mogle i neke bandere da se pobodu, pošto ih tu odvajkada nema. Sad, vrlo je moguće da su prvo kopanje obavljali jedni radnici, a ovo drugo – drugi. Sistem komunikacije ne postoji, pa umesto da se dva posla obave o jednom trošku, ima da se duplo radi.

Ne znam, možda je ovo sistem da se pokaže kako mi nismo lenji i kako se ne plašimo posla, makar radili i dupli posao. Uglavnom, šta god ko mislio, bitno je da će posao, jednog dana, biti obavljen i da će ulica, sveže zakrpljena, biti ponovo prohodna. No, bez bandera. U međuvremenu su raskopine samo produbljene i proširene. Da se vidi da se na poslu – ne štedi!

1

(Foto: www.lobi-info.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Pre neki dan, saznao sam da je jedna moja koleginica, novinarka, telefonom pokušavala da dobije informacije u vezi sa temom koju je obrađivala tih dana. Najpre je, poštujući proceduru, poslala mejl na adresu koja je navedena za sva pitanja. Prošlo je neko vreme, odgovora nije bilo. Pokušala je telefonom da se raspita da li je mejl stigao. Nakon što se uljudno predstavila imenom i prezimenom nije uspela da sazna ime osobe sa druge strane žice. Ta sekretarica ili šta god već, sebe je predstavila sa „neko iz Kabineta“. Nema osobe za javne odnose, bila je na odmoru, pa je otišla na bolovanje. E, tu je problem. Inače, sve bi bilo kako je to negde lepo zamišljeno. Ovako, „neko iz Kabineta“ odlučuje da li će i kome da prosledi pitanja koja interesuju javnost. Imamo mi zakone, sve je na papiru, ali to malo ko poštuje. Uglavnom, stranci, koji rade u Srbiji, doneli su ovde manire profesionalnog odnosa sa medijima pa je od njih uvek lako dobiti odgovor. Oni imaju stručnjake za komunikaciju koji će vam odgovoriti brzo ali i nekonkretno. U stvari, iza svake reči, biće upakovano samo ono što je u interesu kompanije, ali ne i korisnika ili potrošača usluga. Ne smem ni da zamislim kako je običnom građaninu koji je prinuđen da se za informaciju koja je inače od značaja za sve obrati lokalnim službama. Uvek će se naći nekakva Mica Ubica koja će uz zahtev FT1P (fali ti jedan papir) navesti ko zna koliko prepreka da na kraju svako iole normalan odustane i klone po sistemu APP (ako prođe, prođe). Danas je međunarodni Dan prava javnosti da zna. Naša javnost će i danas zatrpavati poverenika Šabića žalbama na ponašanje javnih i ostalih službenika koji ne rade svoj posao iako su za njega plaćeni parama koje se nama odbijaju od zarade. I, nikom ništa. Mogli bi umesto leđa koja imaju ti isti službenici trebali da poture i vlastiti obraz. Ako ga imaju.

Dobro jutro!

1

(Foto> twitter.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. septembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

ZABORAVNA CRTICA

Nekada je Beograd budio Duško Radović. Davno je to bilo i ima nas koji se toga ne sećamo, ali je, srećom, iza njega ostalo mnoštvo zabeleženih lepih misli koje je pisao u tmurnim i vedrim jutrima. Duška je mučila migrena, puno je pušio, često nije mogao da spava i posmatrao bi rano, vrlo rano, Beograd, a zatim zapisivao misli. Jedna od njih odnosila se na našu zaboravnost. Ali, tog puta nije mislio na činjenicu da se lako zaboravljaju kišobrani, ključevi, naočare i ostale sitnice. On se setio da se to dešava i ljudima, pa je rekao: „U Beogradu živi mnogo zaboravljenih ljudi. Neko ih je nekad ostavio i zaboravio.“

Možda nismo navikli da razmišljamo na takav način, ali ima mnogo istine u tome da se, kao i stvari, i ljudi mogu zaboraviti. Naročito oni koji su stari ili slabi. Ili oni koji nisu moćni i ne mogu da uzvrate velikim stvarima. Ponekad s pravom zaboravimo na one koji su sebični, ali često smo nepravedni. I to najčešće baš prema onima koji su nas najviše zadužili. Ko od nas ne bi mogao da kaže da je nekoga, u svakodnevnoj trci, naprosto zaboravio? Svakome se to desilo, ali dok je čovek živ, može i da ispravi neke stvari. Možda bi baš današnji dan mogao da bude onaj u kome ćemo okrenuti neki stari, ali još uvek važeći, broj telefona i čuti davno zaboravljeni glas. Pa još ako bi nam se taj neko obradovao, bio bi to lep početak, ili završetak jednog dana našeg života. Dana u kome nas je neko podsetio da nam je ljudska bliskost ipak najpotrebnija.

Dobro jutro.

1

(Foto: wallpaperfolder.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Da li postoji bar jedno dete na ovoj planeti kojem roditelji bar jednom nisu prebacili da treba da uči da ne bi „rmbao“ kao oni. I meni su tako govorili. Kad sam ih pitao što nisu i oni učili, odgovor je bio prilično neodređen uz obavezno: Ne razumeš ti ništa. Naravno, neću razumeti, mislio sam, sve dok me terate da samo učim, a niko ne pominje da su i bez velike škole mnogi poznati ljudi širom sveta napravili velike pare. Ajnštajn je kao dete ponavaljao razred, a srednju školu, recimo, nisu uspeli da završe mnogi naši poznati glumci. Fakultet nije bio neophodan osnivaču Fejsbuka, Epla ili Majkrosofta pa ljudi napraviše posao koji se meri milijardama dolara. Ne želim da umanjim značaj obrazovanja ali uz znanje obavezno ide i sreća. Ponekad iz onog čuvenog bubnja u kome smo svi mi, nekoga izvuku, i on, bez mnogo muke ali uz mnogo talenta, sreće i mašte napravi ono što školovani nisu uspeli da se sete i tako preko noći postane poželjan, slavan i bogat. Zato, nije na odmet slušati svoju decu čak i kada vam ono što pričaju liči na obično lupetanje. Možda se u tim nevažnim razgovorima kriju ideje koje će promeniti svet. Dakle, razgovor i oslušivanje dece, razumni roditelji, opušteni bez želje da svoje neispunjene snove ostvare preko naslednika. Pustite se baleta, školica glume, manekenstva, ili klavira, ostavite samo decu na miru da rastu, igraju se i sa životne trpeze uzimaju samo ono što sami procene da im treba. Mnogo bolje će to sama učiniti, bez potrebe da im to ma ko nameće, pa makar to bili mama ili tata. Dobro jutro!

1

(Foto: www.24sata.rs ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. septembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica s grižom savesti

Imate li ovih danas grižu sasvesti zbog nečega? Ili se možda još niste rasanili, pa samim tim niste još stigli da pustite tim neprijatnim osećanjima na volju? Primećujem da se ljudi na nju žale sve češće. Liznem li sladoled na ulici ili zagrizem đevrek, već je neko prišao sa tužnim izrazom lica da mi zatraži malo novca. Znam da je prošnja nekima profesija, ali mi je ipak neprijatno ako ne dam ni dinara… Ako sednem u kafić da popijem kafu, tu mi turaju od nos razna uverenja uvijena u plastiku. I na ulici me zaustavljaju da učestvujem u dobrotvornim akcijama. I ne samo to. Osećam se loše ako ne uradim nešto. A često se kada nešto uradim posle osećam izmanipulisano. Svakako se osećam prečesto uznemiravano. Imate li i vi sličan osećaj?

Pre neki dan kod bankomata mi jedan momak traži novac, po principu: „E, sad mi ne možeš reći da nemaš para, uhvatio sam te“. Uz svaki račun za Infostan stiže i uplatnica sa molbom za neki dobrotvorni prilog. Priznajem da često uplatim. A nije mi uvek zgodno da i za to odvojim novac, pored svega onoga za šta moram. Ima još tih malih i velikih griža za koje sam sve manje sigurna da su na mestu. Deluje da kriza nagriza više no griža savest, a savest radi upravo onda kada ste svesni koliko toga može da zafali i kako je tek onima koji jedva sastavljaju kraj s krajem… Cilj ove crtice nije da nas natera da budemo sebični, jer smo to isuviše, nego da nas podseti da je možda vreme da na neke stvari odreagujemo na drugi način nego što to obično činimo, da istinski razmislimo šta stoji iza nekih razloga i postupimo na pravi način za rešavanje neke situacije.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić
Prošlog vikenda odlučim da iz podruma oslobodim od tame i ropstva dva bicikla. Stoje tako godinama zarobljeni kojekakvim paketima, starudijom i nepotrebnim stvarima. Bicikli su u voznom stanju, osim što su im gume malo pustile na ventil, što bi rekli iskusni. Odem kod lokalnog majstora za bicikle, čovek pogleda malo bolje, primeti da se ponešto razdesilo, zategne malo lanac, ručnu kočnicu, proveri kontru i kaže: Vozi! Pitam čoveka, kao čovek: Majstore, šta sam dužan? I zamislite šta mi čovek kaže: Ne treba ništa, samo hoću da te vidim svakog dana da prođeš ovde bar narednih mesec dana i samo da mi kažeš: Hvala majstore. Ih, sad, svakog dana?! Uostalom, i ne moraš, ravnodušno uzvrati majstor, ja to zbog tebe. Vidi samo kako si se naduo, ništa ne radiš, samo hrčeš i jedeš. Dobro, kažem ja. Priznajem da sam sutradan krenuo u prvu malo dužu vožnju posle ko zna koliko vekova. Ne želim da vam pričam kako mi je vrat sa sve kičmom škripao, butine i listovi otpadali od grčeva i bola, mišiće za koje nisam ni znao da postoje osećao sam kao užarene buktinje. Ne zaboravljam da primetim da je i jadno biciklo škripalo ispod mojih sto pedeset kila. Samo što nisam ispustio dušu posle nekih pet kilometara na ravnom, ali ipak smognuh snagu pa odoh kao izbačen iz centrifuge da se javim čoveku. Dobro de, smeje se on, pa ja sam to samo onako rekao. Zdravo je za nas u prvim godinama srednje zrelosti da svaki dan okrenemo koji krug po naselju. Da, zdravo je. Još kad bi bilo više staza za bicikliste. Odmah mi se javio osećaj za aktivizam samo što sam gumama stao na asvalt. Još samo da sebe nateram da vozim i sutra i prekosutra i nakosutra i svaki dan bar po malo. Juče mi je bio treći dan i mogu vam reći nije mi loše, jeste da je palo par analgetika da se mišići malo smire, ali generalno sam dobro. I neću da budem kao neki koji će samo danas na Svetski dan bez automobila biti pozer na biciklu. Ako već ne mogu da trčim bar ću da vrtim pedale. Zdravije je, a i nemam automobil. Tako će mi biti lakše. A usput ne moram da učestvujem u kampanjama tipa: Izađi dve stanice pre, napusti vozilo. Dobro jutro!

wallpaper-1b9190

(Foto: sf.co.ua, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. septmebar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Ode i ovo leto. Danas možemo da sklopimo knjigu uspomena, ako smo ih ispisali u protekla tri meseca i kažemo: Pa, dobro. Ostaje neki romantični pogled, možda poljubac, sećanje na sunce more i mesečinu i kraj. Gotovo, nema dalje. Od sutra čuvajte vrata i prozore jer će na njih zakucati jesen. Mislim, uzalud je da ih čuvamo, ona će da uđe bez pitanja. Uvek sam je zamišljao kao ženu u najboljim godinama obučenu u narodnu nošnju sa onim kič cvećem u kosi i rukama punim kotarica voća i povrća. Mnogi je oduvek zovu zlatnom, ali takvi se nisu u životu nabrali kukuruza, nakupili šljiva ili napekli paprike za ajvar. Lepo je sve to, ne kažem ja, ali ruke i kičma otpadaju od darova jeseni. Šta mi vredi posle kad mi dođu gosti i počnu sa: Jao, što je dobra rakija, uh, što je ukusan ajvar, ili ah kako divno miriše proja.

Nema veće prirodne lepote od kuće kraj samoposluge, tako je govorila moja baba Mika, i sad shvatam da je bila u pravu. Pa šta ako nam je voće i povrće iz hladnjače, jogurt i kiselo mleko od mleka u prahu, a krmenadle od mesa naraslog iz GMO? Fino ceger u ruke, pravo u radnju i ne brineš da li je u njivi blato, da li pušta kazan za rakiju, a zimnica još nije smeštena u kace i tegle. S druge strane, domaće je domaće. Pa kad je tako, zašto se otimamo o konzerve uvezene iz celog belog sveta? Da nismo malo licemerni, ili ja preterujem zbog patološkog straha da će mi jesen doneti maglu, oblake, kišu i vetrove? Dobro je to, ako ni zbog čeg drugog, a ono da razumemo jesen kao doba kad svakom paoru, seljaku, ili poljoprivredniku – kičma puca od zlata i bogatstva jeseni. A malena snaga, svakim danom sve manje paora, a sve više kaldrmaša.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.zdravasrbija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Popularnost je in 

Srednjoškolka objašnjava svojoj drugarici: „Petar je bio popularan kada smo bili sedmi razred osnovne, a onda je u osmom to bio Ivan…“. Drugarica mudro klima glavom, sve razume, a ja više ni ne slušam tiradu. Eto, današnji klinci su „popularni“, razmišljam. Pomalo se osećam uskraćeno. Ne zato što ja nisam bio popularan u osnovnoj školi. Nego, što to niko od nas nije bio. Baš smo bili neka nesretna generacija.

Činjenica je da se pojavljuju često neki „in“ izrazi. Za ovaj su, očigledno, krivi američki filmovi o tinejdžerima gde su „popularna“ deca uvek… popularna. Pa se to zapatilo i kod nas. Samo, šta to tačno znači? Dve devojke su imale zajedničko značenje toga ko i šta je „popularan“. Ja, ne. Nekako mi se čini da to sigurno nije „najbolji učenik“. Da li je možda najlepši? Čim ga menjaju svake godine, nije ni to. Ili, bar, nije tako jednostavno. Kao što, osećam, nije lako ni biti „popularan“.

Zapravo, možda sve to i nije loše. Popularnost brzo bledi, pa eto prilike da deca spoznaju još jednu surovost života. Biti „popularan“ dođe i  prođe. Naravno, u životu starijih bar imaš rijaliti šou-program. Da podgrevaš svoju popularnost. I da probaš da je unovčiš. No to je već lekcija br. 2.

1

(Foto: www.nknews.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. septembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

RazmaŽENA

O tome da će nas, ukoliko se ne bude rađalo više dece, za 50 godina biti „za pod jednu šljivu“, pričalo se i pre 50 godina, a sigurno će se i dalje pričati. Malo rođenih naspram broja umrlih, glavni je problem opstanka nacije, plemena, naroda, države, nazovite ovu zajednicu u kojoj smo omeđeni od drugih kako želite. Nakon strahovitog pada broja stanovnika, i to muških, nakon svetskih ratova, usledilo je vreme preporoda; takozvani „bejbi bum“. Nakon toga dolazi generacija X, srećne mladosti, na koju se nadovezuje gorak period devedesetih i nemaštine, sankcija, nesigurnosti. Tu negde, možda već krajem osamdesetih, rodili su se izdanci generacije Y, takozvani „milenijalci“. E, upravo njih, ministarka bez portfelja Slavica Đukić Dejanović, u nedavnom intervjuu krivi za konstantnu lošu demografsku sliku. Kaže, žene iznad 30 godina, i to one obrazovane, „krive su jer nemaju decu i ne razmišljaju o tome, iako nisu ekonomski ugrožene, jer imaju visok stepen potrebe za komforom.“. Takođe, ona daje ocenu i da „nepovoljni parametri u ekonomiji nisu glavni razlog niske stope rađanja jer je iskustvo pokazalo da se siromašnije stanovništvo lakše odlučuje za rađanje”. Dakle, što se više žena odlučuje za ostvarenje u lepoj partnerskoj vezi bez dece, u posvećivanju poslu i drugim stvarima u životu, tim gore za Srbiju. A zašto se obrazovane žene plaše da zasnuju porodicu? Da li je to jer su razmažene ili znaju previše i videle su previše, i mame i bake su im pričale previše? Da li žele da budu neka od svojih predaka? Možda i ne, oprostite im. Ukoliko su bogatije zemlje problem niskog nataliteta rešile na veštiji način, da li je zaista neophodno „grditi“ stanovništvo zbog njihovog izbora? Da li zaista treba pričati o promeni poslovne klime u Srbiji kroz nekoliko generacija, o inertnosti službenika u državnim firmama, koji su razmaženo lenstvovali na svom poslu, a milenijalce nazivaju lenjima i nesposobnima? Zaista, ko je razmažen? Onaj ko hoće da radi i trudi se i bez vikenda ponekad, i bez radnog vremena, sa malo slobodnog vremena, ili onaj koji zasnuje ogromnu porodicu o kojoj će brinuti država? Sudeći po zabrinutim izjavama zvaničnika, za njih i rađamo decu, iako nisu portebni ni za ratnike, ni za paore koji bi državali tatinu njivu, ni za učitelje, jer ih je višak, ni za pravnike, samo povećavaju broj onih na birou… pa kome su onda potrebna deca? Odgovor je prost – samo onome ko ih želi i voli i ume da ih sa ramena odapne u jaku i pravu strelu. To za sada nikako nije država, niti vredni ministri, koji nisu razmaženi komforom.
Dobro jutro!

1

(Foto: www.mnn.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ovih dana pojavila se vest da su počeli da stižu pozivi iz vojnih odseka mladićima, ali i onima koji su to odavno bili. Tumačenje je da tako mora, jer svaki punoletan građanin Srbije iako ne mora da služi vojsku, mora da bude uveden u vojnu evidenciju, ali i da zaduži neophodnu opremu za slučaj ratne opasnosti. Ratovi su, daj bože, odavno iza nas, oni su nam i pokvarili nekadašnju tradiciju ispraćaja regruta, jer se sada u Srbiji veoma mali broj mladića odužuje otadžbini.

Nekada je to bilo drugačije. Prvo je stizao poziv da se do 24 časa određenog datuma regrut mora javiti u kasarnu. Posle ciktanja strina, ujni, vedrog i ponositog ali pomalo zabrinutog pogleda roditelja, kretalo je pripremanje ispraćaja. Angažovani su čuveni narodni pevači, pod šatrom je umelo da skupi nekoliko stotina rođaka, prijatelja i komšija, a nije izostajalo brdo hrane sa sve pečenim prasićima, jaganjicima pa i pokojim govečetom. Skupljao se novac za regruta da mu se nađe, devojke su plakale, pisale duga pisma i čekale da se voljeni vrati što pre. Čuveni pozdrav „sitno, septembar, decembar, mart, maj“ još odzvanja u ušima sada već omatorelih bivših vojnika, a onda je sve izgubilo smisao.

Posle rata u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, stigli smo do toga da sami sebi uništimo ono što je značilo čast, poštenje i potvrdu muškosti. Ukinuli smo obavezno služenje vojnog roka, i ostali uskraćeni za mnogo toga, ponajviše uspomene. Pre neki dan mi je bivši klasić poslao fotku kasarne u kojoj smo zajedno služili vojni rok, i obuzela me seta. Ništa nije kao što je bilo pre tridesetak godina. Mi smo se promenili, promenila se nekadašnja kasarna, a sećanja su ostala. Uprkos svemu. Bar njih nam niko ne može ukinuti.

Dobro jutro!

1

(Foto: Screenshot www.youtube.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Stop-salama – Čaj od provajdera – Oči ispod leđa

 

(KVAKA 202četvrtak, 15. septembar 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Nemac iz Nojbradenburga koji je sa detetom išao preko pešačkog prelaza udario je pakovanjem salame od 30-ak centimaetara u bmw koji nije stao da ih propusti i ulubio je zadnja vrata vozila…

Mi smo na pešačkom mnogo ugroženiji od Nemaca, ali ovoliku odbrambenu salamu mogu da priušte samo retki srećnici koji idu Segedin… a mi ostali, sa onih tanko sečenih 100 grama parizera u najlon kesi, moramo i dalje verovati u sreću, i dobar odraz…

***

Ima dosta popularnih članaka o tome kako ruzmarin štiti od zračenja mobilnih telefona, posebno ako njime trljate noge. Dabome, korisno je ovo i zdravo, ali ume li neki biljar da napravi čajnu mešavinu koja pomaže kad vas operater potkrada. Ili da barem lakše dignete noge od njega…

***

Australijski biolozi pomažu farmerima u Bocvani da odbrane stoku od lavova tako što govedima crtaju oči na zadnjici, jer se navodno tada grabljivice teže odlučuju da napadnu. Izgleda šašavo, ali u oslikanoj grupi nijedno goveče nije stradalo…

Ako u ovome zaista ima rezona, i ako se mi već decenijama žalimo na svaku vlast da žmuri pred kriminalom, zašto ne kažemo da ćemo ubuduće glasati samo za one koji iscrtaju oči pozadi…

1

 

(Foto: cocktailswithmom.com, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Zašto su svi generali nakon završene bitke? Zašto je tako samo u Srbiji? Mnogo generala a tako mala zemlja sa velikim problemima. Krenemo li redom, od politike pa sve do sporta, susrešćemo se sa različitim izazovima koji zahtevaju hitno razrešenje Međutim, praksa je da čekamo da neko drugi preseče. Onda, ako uspe, svi ćemo olako pripisati sebi zasluge, a ako ne uspe, lako ćemo se već izpreletačiti na pravu stranu da ispljujemo sve. Zato se najbolje povući u stranu. Obezbediti sebi nekog ko ume da mnogo priča a ne kaže mnogo. I ono što kaže, neka bude samo ono što mi sami mislimo. Recimo, kao tetka Mica koja svima gleda u šolju. Svima će videti dobitak, put, neke poljupce, radovanje i suze. Pa, ako se nekom uhvati nešto od toga, pogodila je sve. U proseku. Ali, nama će prosek doći glave. Filozofiranje u prazno, pogotovu. Sredina nam je oduvek nekako zlatna. Nju gađajmo i nećemo pogrešiti. Ćutanje i skupljanje glave među ramena doneće preko potrebne privilegije ili samo „ostavljanje na miru“. Postavimo pitanja o nepostavljenom problemu i pokažimo stručnost i analitičnost. Ako vam ništa ovo nije jasno, onda se još niste ukrcali u voz za nova vremena. A ona, vremena, uveliko stigla. Upadajte. Dobro jutro.

2

(Foto: www.haoss.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. septembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

Ko su Jaša i Jana? Pomislili ste možda da su to nečije komšije predškolskog uzrasta? Ali nisu. Nisu ni deca, ni ljudi, već delfini. I to baš oni za koje je po prvi put naučno zabeleženo da govore, rećićemo, „delfinskim“ jezikom. Naime, Jaša i Jana razgovarali su na dnu bazena u kome žive 20 godina ne prekidajući jedno drugo, a naučnici su to zabeležili posebnim uređajima. Ruski stručnjaci smatraju da u materijalu koji su dobili ima konkretnih reči i rečenica. Sad je još ostalo da se te rečenice preispitaju na neki od, samo naučnicima znanih načina, i da se otkrije njihov smisao.

O čemu li govore delfini tako učtivo, ne upadajući jedno drugom u reč? O ljudima, ribama na jelovniku, širini bazena? Ko zna… Za nas, obične smrtnike koji ne znaju delfinski, to je i dalje tajna, ali ona koja će, kao i svaka tajna, pre ili posle biti otkrivena. Taj trenutak je, reklo bi se, na dohvat ruke. Možda ćemo zaista uspeti ne samo da protumačimo njihov jezik, već i da razgovaramo sa njima. Koliko god neobično izgledala, ova tvrdnja je veoma uzbudljiva. Pitam se šta je to što bi nam oni rekli da mogu. Da li bi nas upozorili na nešto važno, što nam, onako ljudski, promiče? Zanimljivo je na ovu temu pisano u „Autostoperskom vodiču kroz galaksiju“. Mada, ima i pisaca koji tvrde da i onda kada bismo znali jezik životinje ne bismo mogli da se razumemo jer životinje drugačije razmišljaju i vide svet drugim očima.

Bilo kako bilo, možda ćemo jedni druge u skorije vreme pitati: „Govorite li delfinski?“.

Dobro jutro.

1

(Foto: www.navodi.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 
Iako je trinaesti, nije petak. Ovaj dan istorija između ostalog beleži kao Dan Beogradskog univerziteta, onog istog zbog kojeg će tokom septembra pre početka nastave neka mama u srednjim godinama nažuljati cipele a neki tata zbog nepropisnog parkiranja dobiti čestitku od Parking servisa. Razumemo se, reč je o roditeljima koji ovih dana obilaze prestonicu tražeći krevet, sobu ili stan za mezimče koje uskoro treba da započne školovanje u Beogradu. Traže se stanovi u svim gradovima Srbije gde postoje univerziteti, nije samo Beograd primer. Iako je otvorena sezona prijava za domove, na ove konkurse ne mogu da konkurišu samofinansirajući studenti. To roditeljima dodatno umnožava troškove školarine, jer osim knjiga i stanarine valja platiti struju, vodu, telefon, internet, mesečnu kartu za prevoz, pa onda bar dva do tri puta mesečno putovanje do zavičaja, hranu, garderobu, da bog sačuva koliko toga ima da se nabroji. Nepravda je što se u velikom broju slučajeva dešava to da neka naša deca dobiju i smeštaj i budžetsko mesto prilikom upisa pa ne urade ništa, jednostavno posle odslušane prve godine odustanu. Sve to što su iskoristili od države, propada. Nikome ništa. Za to vreme, deca koja plaćaju sve, imaju roditelje koji im to natucaju svakodnevno, i naravno nemaju izbora – moraju da uče i završe fakultet. Nemaju beneficije, izloženi su predrasudama o studiranju na privatnim fakultetima, ali ćute i uče, daju ispite dok roditelji samo plaćaju. A za to vreme, Srbiji nedostaju fakultetski obrazovani stručnjaci, vajkaju se iz Vlade. Imajte u vidu ovo vi legendarne gazdarice, koje ćete nekim budućim akademcima iznajmiti krevet ili sobu, stan ili mansardu. Dozvolite im bar jednom tokom studiranja luksuz da otputujete negde, u banju na primer. Za to vreme neka oni naprave mali predah od studiranja i dožive neku svoju lepu priču tipa „Ne daj se, Ines“. Neka im bar nešto lepo ostane u sećanju nakon diplomiranja. Bilo bi fer da to dožive ali, bez plaćanja.

Dobro jutro!

1

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Dvotočkaš u četvorotoškašu

Svi pričaju kako je rekreacija važna stvar. Mnogo se sedi, zbog toga se ljudi goje, upadaju u zdravstvene problema i tako. Naravno, ima i onih koji redovno šetaju, trče ili… voze bicikl. Međutim, izgleda mi da su biciklisti malo umorni! Zašto?

Eto, recimo, počeo sam sve više da viđam bicikle u – autobusima. Prvo neke momke sa biciklima koji imaju one smešno malo točkove – očigledno specijalno pravljeni bicikli na kojima izvode vratolomije u skejt parku na Ušću. Pretpostavljam da je to sporovozno dovesti do Ušća, pa je to jedini način da se ubrzaju. Ali, i roze bickl, sa sve gazdaricom u roze, koja je jednog jutra, u sred špica, unela jedva svog dvotočkaša u prepunu 65-icu. Mislio sam, ajde, možda joj se samo ne vozi preko mosta u grad, ali je ona uredno nastavila i dalje. Slična slika pre neki dan u 85-ici kada je jedan korpulentni mladić uneo svoj bicikl kod Ade u 85-icu i zapucao put Banovog brda preskočivši i uzbrdicu koja mu je, kako sam ja mislio, bila mučna za vožnju.

Inače, zabranjeno je unositi bicikle u autobuse gradskog saobraćajnog, mada dvotočkaši sigurno ne bi trebalo da prave problem kada je autobus poluparazan i stoga ne bi smetali ostalim putnicima. Makar se u ovih par slučajeva niko nije bunio. Razumeli ljudi da su nam se biciklisti umorili od okretanja pedala.

1

(Foto: la.streetsblog.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 
Od Nove godine, biće ukinut povraćaj PDV-a na bebi hranu i opremu. Ova vest uzbunila je javnost u Srbiji, a onda su stigli nagoveštaji iz resornog ministarstva da će se tako uvećati dodatak za roditelje. Želja nadležnih je da se ukidanjem povraćaja PDV-a omogući pravednija raspodela sredstava na sve porodice. Nisam siguran da u svemu ovome nije svoje ruke umešao i MMF koji nam daje pohvale za ono što postižemo u ekonomiji, ali, uvek postoji nešto zbog čega stignu pohvale a onda i teške mere koje vlada htela ili ne, mora da sprovede. Svaki put kad su nam mazali oči medom, puštali su i pčele da nas dobro izujedaju. Ako smo već nacija koja polako izumire, onda moramo da stegnemo kaiš tamo gde će manje da zaboli. Neki će se odmah uhvatiti za pare koje država izdvaja za neke nepotrebne asocijacije i udruženja, ali činjenica jeste da kad nema novca onda su svi budžetski korisnici višak i nebitni u odnosu na decu. Uzalud opremanje škola i vrtića, izgradnja igrališta i parkova, bezbednih staza i centara za sport ili kulturu ako sve pobrojano nećemo imati čime da napunimo. Za početak, treba nam više dece, a uz decu i više sigurnog posla za mlade roditelje koji će se osmeliti da uvećaju porodicu. Stisnite, dragi naši ministri, malo na nekom drugom. Ponajbolje na troškovima koje pravite vi i vaši saradnici. Zbog Srbije i dece.

Dobro jutro.

1111111

(Foto: www.dribin.by, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Crtica – slučajnost koincidencije: šifra 7-0-8! 

Trčim uzbrdice (i nizbrdice) na 11. aprilu. Šta ću kada mi najbliža planina – Avala, nije baš „pri ruci“. A, pošto mora da se trenira, parola je – snađi se sa onim što ti je blizu.

Pošto sam uspeo da zaradim povredu zadnje lože radim lagani trening. Uzbrdo-nizbrdo i tako u krug.

I tako, dok sam išao nizbrdo, sat se oglašava alarmom da mi prijavi da je gotov još jedan kilometar. Iako mi vreme nije bitno, automatski bacam pogled na sat. Prosečan tempo mi je 7:08 minuta za kilometar. Sporo, ali nema veze. Podižem pogled sa sata i prvo što vidim je autobus… na liniji 708!? Kakva slučajnost, pomislim i onda shvatim da upravo u tom trenutku ja završavam svoj sedmi (7) krug (O) i da počinjem osmi (8). Kakva koincidencija!

1

(Foto: themetapicture.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. septembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

VANZEMALJSKA CRTICA

Imamo li svemirske komšije? Verujete li da ima života van naše galaksije ili negde u njoj, samo malo dalje nod nas? Kada se stvari tako postave, mnogi među nama velikodušno dozvole da i nismo sami u kosmosu. Obično kažemo: „Pa, nemoguće je da smo baš sami u tom, tolikom prostranstvu…“ . Tako neko ostane isključiv u svojim tvrdnjama, neko ne, i tu se razgovor obično završava, posle kraćih ili dužih dokazivanja. I dotle je to pristojna tema za konverzaciju. Sasvim je drugačije kada to postane tema razgovora u jutarnjem programu jedne nacionalne televizije. Nedavno je jedna naša sugrađanka u tv emisiji tvrdila da ih je svojevremeno videla u trolejbusu broj 28, a da ih i inače vidi, pa ih je i kategorisala u one koji su opasni i onih koji to nisu. Prema njenoj klasifikaciji, njih je najviše među kondukterima, čistačima ulica i ljudima koji obavljaju komunalne poslove. Da je emisija potrajala, ko zna kuda bi nas to odvelo. Pošto nije, gledaoci su se verovatno, kod kuće, podelili u dva tabora: na one koji su joj poverovali i na one koji nisu.

Čovek bi rekao da je potrebno da se desi nešto zaista krupno da bi se tako nešto tvrdilo. A i da treba imati ozbiljne argumente da bi se ovakva tema stavila na dnevni red. Zato oni ozbiljniji, vanzemaljce obično ne ubacuju u razgovor, barem ne pre pete čašice. Jer, stvarno, koliko ste ih puta videli i kako to da dokažete? U svakom slučaju, zbog mogućih gužvi u saobraćaju, nepopularno je klasifikovati autobuse gradskog prevoza na one u kojima se ova grupa građana može sresti i u one u kojima ne može. Zbog ovoga, a i zbog drugih stvari, najbolje je da vanzemaljci ostanu kod svoje kuće.

Dobro jutro.

1

(Foto: alliswall.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Zamislite samo ovu situaciju: Dobar dan, zanima me moj sin Perica, umornim glasom Roditelj se na školskom hodniku obraća Nastavniku, razrednom starešini svoga sina. Aha, Vaš sin Perica? Glas je ushićen, zenice širom raširene, ljubaznost pršti na sve strane. Evo, ovako: Matematika jedan, ali to je verujte zato što je kolega jako strog, dete nije krivo. Srpski jezik, jedan na kontrolnom. Roditelj se mršti, a Nastavnik nastavlja: Koleginica je iznenada, bez najave dala kontrolni, a bio je šesti čas, pa je dete bilo dekoncentrisano. Fizika jedan, ali to je zato što ga je kolega izvodio na tablu a Perica je po prirodi veoma stidljiv i tremaroš. Evo i hemija, ne znam, nije mi jasno kako je uopšte moguće da ima jedan, on je baš uvek zainteresovan za izvođenje ogleda. Roditelj se čudi: Pa Vi predajete hemiju, valjda znate zašto ste mu lupili jedinicu?!! A, ne, spremno će Nastavnik. Tu jedinicu je dobio dok me je menjala jedna mala sa doktorskih studija dok sam ja branio doktorat pa sam bio odsutan. A izostanci, već je nestrpljiv Roditelj. Evo ima skoro 90 izostanaka u poslednjih mesec dana, ali ja sam opravdao sve do jednog jer znam da dete nije krivo. Sigurno je bilo bolesno. Nema mnogo neopravdanih, možda dvadesetak najviše i to zato što je kasnio autobus, pa dete nije stiglo na prva tri časa. Užasan je gradski prevoz oni su za sve krivi, dete nije krivo. Dobro, videću ja kod kuće sa njim, već je nervozan Roditelj. Ne znam, potrudite se da budete strpljivi. I molim Vas, evo ovde u tablet upišite utiske sa roditeljskog sastanka i upišite meni ocenu. Nastavnik se već nervira što se Roditelj nećka, ali u stilu trgovačkog putnika strpljivo čeka. Roditelj nevoljno kucka po ekranu tableta, popunjava formular, i na kraju daje ocenu kojom je Nastavnik zadovoljan.

Ovo je bilo samo „šta bi bilo kad bi sve dobro bilo“, ali šta ćemo da radimo ako se roditeljima pruži prilika da upravo po ideji iz Ministarstva prosvete uskoro postanu pristrasni ocenjivači nastavnika i profesora? Da li će to, kako kažu nastavnici, samo biti još jedan nizu od desetak načina ocenjivanja njihovog rada, ili novi način za razbktavanje nevidljivog ali prisutnog odsustva saradnje sa roditeljima i njihovom decom? Decu su odavno zainteresovale neke druge stvari a nedostatak nove suštinske strategije za promenu naše Škole teško će pokriti još jedan vid ocenjivanja onih koji su svoj život i rad posvetili obrazovanju i ocenjivanju dece i to od strane onih koji su svoj život posvetili samo pukom preživljavanju a pritom su velikom broju slučajeva bivši loši đaci.

Dobro jutro!

1

(Foto: Screenshot Youtube, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Mnogi od nas poznaju nekog “majstor Mileta”. Bilo da je stručan za struju ili vodu, zidanje ili neke druge radove, svaki taj Mile ima neko svoje važno mesto u našim životima, da ne kažem i srcu. Ima jedan majstor koji je iz svog srca iznedrio ljubav kojom nagrađuje život. On živi u Beočinu, osmislio je specijalnu stolicu za hranjenje beba, ali i za potrebe mladih sa posebnim potrebama. Do sada je napravio više od šest stotina stolica i sve ih je poklonio svakome ko je to zatražio. Uslov je bio da je taj neko lošeg materijalnog stanja, međutim taj uslov je ubrzo postao suvišan, jer majstor Mile nije želeo da bilo koga izostavi sa spiska. A spisak je bio sve duži, stizale su molbe sa Kosmeta, iz Republike Srpske, Hrvatske i Federacije Bosne i Hercegovine. Iz Čoke na severu Srbije, iz tamošnjeg doma za decu sa posebnim potrebama, stigla je molba da konstruiše i napravi specijalnu stolicu za njih. On je odmah otišao, malo bolje upoznao mališane, i počeo da pravi ne samo za njih, već i za ostale kojima je takva stolica potrebna unikatno i veoma upotrebljivo sedište. Zaista je taj majstor Mile bogat čovek jer nijednu stolicu nije naplatio. Pomogao mu je fond Vlada Divca, kupivši mu materijal i kompresor. Valjalo bi još malo pomoći majstor Miletu, ali skoro da niko ne želi da se bakće njegovom humanom idejom. I rekoh bogat je taj naš Mile, a on u stvari živi i dalje sa svojom porodicom u iznajmljenom stanu, zarađuje osim kao stolar i svirajući u lokalnom bendu, i tako krpi kraj s krajem. Baš kao i većina nas. Isti je kao mi, ali opet nije. Za sve što je do sada uradio kao čovekoljub, dobio je nadimak “stolar za bebe”. Još kad bi umeo da to svoje veliko srce umnoži pa da i mi budemo kao on. Upamtite njegovo ime, nećete ga često čuti ili pročitati u novinama – Milorad Jurković stolar dobrog srca iz Beočina.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.niskevesti.com)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Juče je počela škola. Kolona mališana sa roditeljima koji su vukli teške rance napunjene ljutim olovkama, knjigama i sveskama krenula je u nov životni izazov koji će potrajati najmanje 12 godina. Ovoga jutra, neki roditelji, ali bivših đaka, krenuće na posao ili u nabavku susretajući se sa uspomenama na vreme kada su i oni vukli torbe i još uvek nerazbuđene mladunce u školu. Još uvek ne prihvatajući činjenicu da su njihova deca već odrasli ljudi, poželeće da krenu u školu, kod učitelja ili rezrednog starešine. Možda setno obiđu i neku knjižaru, tek da vide koliko sada nešto košta. Prisetiće se verovato šablonskog ispraćaja svakog jutra uz obavezno: „Kifla ti je u zadnjem, a bananica u prednjem delu ranca, a sok u sredini. Prvo kiflu, pa onda slatko i nemoj da mnogo trčiš tokom odmora, znaš da se mnogo znojiš! I slušaj šta učitelj govori, nemoj da bi pričao na času“. Eto, tako se i ja ovih dana osećam setno. Nadam se da nisam jedini. Srce mi greje nada da verovatno nisam svestan vlastite radosti što je sve pobrojano iza mene. Ne mislim samo na užine, novu dečju garderobu prvog septembra, uvek nov ranac ali i knjige koje svako malo menjaju da prosto ne možeš da iskoristiš one od prošle godine. Kad čovek navikne na patnju, onda kada nje nestane, počne da mu nedostaje. Eto, najavljuju nam i veće plate za dva meseca. A ja, navikao na umanjenu. Prosto se plašim da ću kad mi stigne više para, ja da zavapim: Vratite, kao što je bilo. Navikao sam na manje. Stiže sezona zimice. Pustite me, molim vas, da popunim sve čekove, istresem svu „plastiku“ koju mi je banka omogućila, podignem pozajmicu, uđem u minus. Navikao sam, neka me.

Dobro jutro.

1

(Foto: www.familyfutures.co.uk, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

Superherojska moda 

Danas je 1. septembar i deca su krenula u školu. Đaci sa rančevima na leđima. Interesantno, ja sam pre par nedelja video jednu baku sa rancem na leđima! Nije baš delovala kao đak, ali sve jedno je privlačila pažnju prolaznika. Razlog? Baka je imala Betmen-ranac!

Da, to je mnogima možda bilo pomalo smešno. Kao – bako, bako, što uze unuku ranac! Nije Betmen za tebe! Nisi ti superheroj!

Mada, kada malo bolje razmislite… odakle znate da baš ta baka nije superheroj! Koliko je baka i deka ovih decenija sa svojim više nego skromnim penzijama uspevalo da preživi. Da sa tim crkavicama pomognu svojoj deci koja su izgubila službu. Ili su kupili ranac unučićima kada ih je trebalo opremiti da krenu u školu!

Dakle. Superheroji su među nama. Neki malo bolje prikriveni, a neki – sa Betmen rancem na leđima!

brucelee

(Foto: ru.batman.wikia.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Verujem, ne verujem – pevao bi Bajaga, a ja bih rekao samo: Nemoguće je moguće, samo kod nas. U prelepom gradu koji je veliko blago naše zemlje, gde se jedu najbolji ćevapi a spremaju nalepše, najukusnije i najmirisije mantije, a gde žive moji prijatelji Unal, Kemo, Zoran, Saša ili Erko desila se neviđena bruka. Jedna utakmica napravila je veliku štetu. Nije se tu, kako reče jedan nepoznati bloger, ni slovo S od sporta a ni F od fudbala dalo videti. Opšta makljaža, podele na „naše“ i „njihove“, skandiranja Turskoj, s druge strane Velikoj Srbiji, bacanja u trans mržnje prema svemu ponajviše razumu i toleranciji izazivaju nelagodu, zašto ne neći i veliku brigu među normalnim ljudima. Šta se dešava, da li su ovo novi ratni pokliči koji unose strah da manjina nastrada pred većinom, gde se na jednom terenu uz ucene i pretnju preliva sva frustracija ili nedostatak pameti koju nismo stekli posle ratova devedesetih? Političari su ovo iskoristili da predlože mere po kojima će ih biračko telo prepoznati na nekim sledećim izborima a običan svet je skupio svoja ramena i ćuti. S jedne strane kordoni, s druge sudija na terenu, s treće oni koji viču da oni drugi razumeju da su nepoželjni na zemlji koju gaze. Dok krivimo one druge, prvi će dobiti krila, ako pokudimo prve, drugi će osetiti da su važniji i eto nama umesto sporta razbijenih glava, noseva, uništenih terena i stadiona, slogana o klanju i žicama, ili o Turcima i Kosovu „kraj Srbije“. Opet smo izorali plodno tlo mržnje prema drugačijem a sve zbog usijanih glava sa obe nazovimo ih suprotstavljene strane. Premijer putuje u Novi Pazar, najavio je. Umesto velikih reči i vatrenih govora, svestan je, neophodna je hladna glava i što više konkretnih mera, ponajviše novih radnih mesta. A verujem i da je svestan dokle nas može odvesti ovo bezumlje – pravo na Maksimir s početka devedesetih.

Dobro jutro!

1

(Foto: sandzakavaz.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Pre nekoliko godina, u Srbiji je izbila afera „zejtin“. Preko noći su svi proizvođači ulja odlučili da podignu cene, i to baš pred sezonu pripreme zimnice. Reagovala je država iz robnih rezervi. Tražili smo po rafovima boce sa nalepnicom „državne rezerve“ a onda se posle nekog vremena pomirili sa sudbinom, to jest višom cenom. Ostala je jedno vreme, pa je pala, pa je opet skočila. Slično se desilo nedavno sa mesom. Navodno nemamo dovoljno svinja u Srbiji. Posle par sedmica, trgovci su bolno jauknuli da im je pao promet, pa onda su brže-bolje napravili sniženje na svoju ruku od nekih deset, trideset pa pedeset dinara po kilogramu i opet ništa. Srbi umeju da poste, naučili su to. Tvrdoglavo zaobilaze rafove sa mesom, jer imaju drugi prioritet – knjige i sveske. Tu tek vlada prava džungla od cena. Svesku možete pronaći za deset, trideset, pedeset ili dvesta dinara. Zavisi samo u kojoj ste se radnji obreli. Na pijaci je recimo pre neki dan, grožđe koštalo 120 dinara, a u marketu pored same pijace, samo sedamdeset. Zašto je to tako? Prodavci sa tezgi kažu da je njihovo grožđe domaće i sveže a ovo drugo, jeftinije, je iz hladnjače. Onda, mleko. Iako su pretili da će prosipati mleko u znak protesta, ipak naši mlekari isporčuju i dalje svoje sirovo mleko proizvođačima po ceni od tridesetak dinara po litru. To mleko, prerađivači oplemene vodom i konzervansom i prodaju nam ga za tri puta više od nabavne cene. Kako ćete proći u trgovini zavisi samo od lutanja i traženja akcijskih cena. Deterdžent u istom pakovanju od 10 kilograma može da košta 800 ali i 1200 dinara. Zato, uzmimo se u pamet, uštedimo pare za cipele koje imaju jak đon. Valjaće nam za pešačenje od jednog do drugog trgovinskog centra, pijace ili bakalnice. Želudac i živce imamo, fale nam samo dobre cipele i pare. I još poneki komšija penzioner koji pomno prati sve flajere o sniženjima. Opet je opala stopa nezaposlenosti u Srbiji a narasla stopa penzionisanja pa eto trgovci, spremite se, puni smo k’o brod.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.mojevrijeme.hr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. avgust – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Kada uđete u prodavnicu u nabavku voća, povrća, mesa, hleba, mleka, onih osnovnih namirnica za „raznovrsnu i normalnu ishranu“, najčešće završi sa preračunavanjem koliko tačno smemo da potrošimo, gledajući i one proizvode koje su na akciji. A ono što je „prirodno“, „organsko“, „zdravo“, to spada pod luksuz uz prosečne plate. Dakle, zdravlje i dug, kvalitetan život nude se kao luksuz.

Vrh Vlade izjavio je pre neki dan kako mi jedemo meso životinja koje su hranjene genetski modifikovanom stočnom hranom. To meso dolazi iz uvoza. Ministar trgovnine Rasim Ljajić rekao je da je zato bitno da se insistira na obeležavanju ovakvih proizvoda kako bi građani u svakom trenutku znali šta kupuju. Pa koliko tu ima da se insistira i podseća? Samo narediš, doneseš pravilo, ili hoćeš ili nećeš, i gotovo. Ali, kažu, pitanje GMO-a je vrlo osetljivo, i pre bilo kakve odluke treba konsultovati stručnu javnost.

Jedna od poslednjih stvari koje je u javnosti uradio veliki Zaharije Trnavčević, bila je redovno protestovanje četvrtkom na Trgu Republike, zbog slabe kontrole GMO semena u poljoprivredi, stočnoj hrani, uvoznoj hrani, i bezmalo, svemu što jedemo. Verovali mi u priče o genetski modifikovanom semenu ili ne, činjenica je da se zdravljem nacije veoma malo bavimo u celini.

Onaj koji ima mogućnost da NE kupuje dinju s ukusom deterdženta ili kilo paradajza – u kojem je jedan paradajz – viđen je kao elitista, siroti mali bogataš, pozer, rasipnik. A i zaista, kada nam se nešto što nam je priroda dala predstavi kao ekskluziva, revolucionarno, neverovatno, lekovito kao ništa do sada, i jeste malo naivno plaćati tolike novce. Kome, s kakvim pravom? Nažalost, sve je na prodaju, pa i voda, čist vazduh, lepa reč, zdravlje. Ipak, nije da ne možemo baš ništa da učinimo po tom pitanju. Ali, Zaharije je četvrtkom „kod konja“ bio sam. Novinari su nekoliko puta preneli tu vest, a onda se bacili na neke nove, intrigantnije i profitabilnije teme. Šta nas zanima? Zdravlje, mentalna, fizička i duševna higijena, ili šta je koji namesnik rekao drugom državnom namesniku? To nije dobro za nivo stresa. Zahtevajmo zdravu naciju! A oni, neka se nerviraju o svoj groš.

Dobro jutro!

1

(Foto: plezirmagazin.net, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

 

Pre nekoliko godina, vest je bila da su u jednoj pekari u Beogradu kifle i burek sat vremena pre zatvaranja upola jeftinije. Prvo smo svi povikali da je to čin vredan divljenja vlasniku pekare, a onda je on pošteno objasnio da mu je cilj da se sve proda i da ne mora da baca gotove proizvode. Onda su sve pekare u isto vreme počele da nude hleb upola jeftinije i kažu da je navala kupaca u večernjim časovima velika. Šta ćete, kriza. Štedi se gde je to moguće. U jednoj pekari su se setili da mušterijama ponude da plate unapred kiflu ili burek beskućnicima. Ako se desi da neko s ulice svrati i nema para, treba samo da zatraži šta želi i od para koje su mušterije već ostavile, prodavac će to naplatiti. Ne znam kako se sve to završilo i da li to još uvek postoji, ali ostale pekare se nisu toga mašile. Kažu da to nije u redu, jer niko ne zna da li su te pare iskorišćenje za pomoć licima sa ulice, ili vlasnicima. Jedna pekara je verovatno u želji da spotakne konkurenciju, postavila snimak na kome pacov u gluvo doba noći šeta po kiflama i hlebu izloženim na policama i vitrini. Zanimljivo je da smo se svi odmah primili, a malo ko se zapitao da li je to neka montaža? Čemu kifle u gluvo doba noći a pekara ne radi? Pošto ne navodim koja pekara je u pitanju, jasno vam je da nemam nameru da ikoga branim, još manje napadam. Samo se pitam, dokle smo stigli? A sve zbog para. Zbog para je jedan čelnik Sindikata prešao iz radničke u upravljačku klasu. Jasno, funkcionerska plata mu je viša od 140000 dinara. Kao radnik, teško da bi premašio četrdeset. Kaže da razume radnike, jer je bio u njihovoj koži, ali šta da radi? Pripisi su propisi. Država mu je propisala da mora da bude plaćen više od premijera Srbije. A on nam, i dalje vatreno preti blistavom budućnošću koja samo što nije stigla. Samo da nam je ne pojedu oni montrani pacovi sa pekarskih rafova. Dobro jutro!

1

(Foto: commons.wikimedia.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

TRUSNA CRTICA

Šta čovek oseti kad čuje da je negde u svetu bio zemljotres? Imam utisak da se u većini nas tada desi neki unutrašnji lom, sličan potresu. Kao da je to jedna od onih paralela mikro i makro sveta, unutrašnjeg i spoljašnjeg, koja dokazuje da je sve što postoji jedno. Spoljašnji haos uznemiruje ljude. Ljudska patnja nas približava. Pratimo dešavanja, čudimo se razorenom, razmenjujemo misli i sumorne utiske. Mislimo o tome koliko je vremena potrebno da se nešto sagradi, a kako malo da se poruši. Na to se uvek nadovezuje i priča o čovekovoj sićušnosti i nemogućnosti da se suprotstavi prirodnim silama.

U svemu tome, javi se onda empatija, razumevanje, želja da se pomogne i to je ono što drži i zdrave i postradale bar neko vreme, pa se bolovi umanjuju. I dok počinje da pristiže pomoć koju ljudi pružaju jedni drugima, vreme počne polako da leči rane. AI’ onda opet sve nekako utrne i zaboravi se… i tako do sledeće prilike. Čovek lako ponovo počinje da veruje da je svemoćan, da može mnogo, u čemu često preteruje, opet zida i gradi, opet se raduje i veruje u budućnost. I misli o tome da se sve to može ponoviti, polako blede. Do prve prilike.

I tako zemljotres upravo liči na čovekov život, na naša nadanja i padanja.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.elvenezolano.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Svako od nas se sticajem okolnosti ponekad nađe u bolnici. Neki, srećom, budu samo u poseti bolesniku. Dešava se da se za neke bolesti izlečenje može postići samo operacijom a za to je neophodno obezbediti dovoljno rezervi krvi. Obično se rodbina snalazi kako ume, jer bez dovoljno obezbeđenih rezervi krvi davalaca, hirurzi ne ulaze u salu. Ima mnogo slučajeva kada nema vremena za čekanje da se krv obezbedi od rođaka i prijatelja. Onda se iz postojećih rezervi obezbeđuju boce koje su svojevremeno napunili dobrovoljni davaoci. Sve funkcioniše regularno, nema u takvim situacijama suvišnih pitanja ili komentara, pogotovu kada se dese iznenadne situacije. Tako je praktično tokom cele godine, osim kada dođe sezona godišnjih odmora. Tada mnogi koji inače redovno daju krv, odu na odmor. Imaju pravo da pobegnu od obaveza, ali i davanja krvi. Neki bi želeli da daju krv kada saznaju da je nekome neophodna, ali isključivo iz zdravstvenih razloga to ne mogu da čine. Onda dođe do nestašice krvi. Mnogi kojima je neophodna ostaju da se samo nadaju da će se ipak pronaći ona grupa koja im je neophodna. Sve nas je neprijatno iznenadio apel koji je stigao iz Instituta za transfuziju, gde stoji da nemaju dovoljno krvi i da svi koji žele i mogu, treba što pre da se jave na dobro poznate adrese i ispruže ruku. Naših pet minuta, nečiji je život, slogan koji svi prepoznajemo kao poziv na dobrovoljno davalaštvo krvi sada zaista dobija na težini naročito ako se setimo da je nekom od naših najmilijih svojevremeno neko nepoznat obezbedio šansu za novi život. Pa, hajde da budemo „nepoznati“ i humani, ako smo već zdravi i pravi. Nikad se ne zna ko nestrpljivo čeka na transfuziju ili operaciju. Pružena ruka u ležećem položaju dok iz vene kaplje krv nekome će biti nada da će opet moći da bude živ i zdrav. Budimo ljudi, pokažimo to dajući krv već danas.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.bolnicasubotica.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. avgust – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

Mladi znaju bolje

Mlađa tinejdžerka sedi u autobusu i čita strip. Totalno neuobičajena pojava danas. Klinci odavno ne čitaju stripove, bar ne na nekom javnom mestu. Međutim, u celoj ovoj sceni nije to najčudnije. Ako neko malo pažljivije pogleda, tačnije – zadrži pogled desetak sekundi, videće da tinejdžerka čita strip – unatraške!

„Bre, pa ovi klinci ni ne umeju da čitaju strip! Samo gleda slike.“, komentariše jedan „iskusan“ tridesetogodišnjak. Najverovatnije „načitan“ stripova.

Obično stariji poseduju tu životnu mudrost, ali ovde je to neprimenljivo. Naime, devojčica upravo čita strip kako treba, dok tridesetogodišnji ekspert – nije u pravu.

Zašto. Pa, devojčica čita mangu! Japanski strip. Da, objavljen kod nas, ali štampan po „originalnim pravilima“. Što podrazumeva da počinjete sa kraja. I čeka vas čitanje s desna na levo.

Dakle, ponekada nemojte požurivati sa zaključcima kada su mladi u pitanju. Bez obzira na obilje neiskustva, ne znači da baš uvek neće biti u pravu.

1

(Foto: dead-cutie.blog.cz, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ima jedna zgrada u samom centru Beograda. Nalazi se u bulevaru za koji mnogi sa pravom tvrde da je najzagađeniji. Tu prolaze automobili, šleperi i autobusi. Ispuštajući štetne gasove, čine decenijama nemerljivu štetu ljudima koji su baš tu prinuđeni da žive. U toj, pomenutoj zgradi, ponosnom nosiocu titule „najlepši ulaz u Beogradu“ pre nekoliko godina, žive dobri, preduzimljivi i veoma humani ljudi. Sebi su obezbedili neverovatno moderne uslove za život, kad je Beograd u pitanju. Njima nije bio problem da izaberu svog starešinu koji je samo izvršilac u organizovanju raznih akcija na unapređenju stanovanja. Pošto su uspeli da obezbede ulaz tako da se unutra može ući samo pomoću otiska prsta ili očitavanjem kartice, okačili su slike po hodnicima, postavili led osvetljenje, popravili liftove, napravili svoju biblioteku i prostoriju za druženje, na krovu zgrade instalirali su i letnji bioskop. Nadležni iz Grada, sve su ih nagradili pre nekoliko godina ulaznicama za pozorište, knjigama, vaučerima, igračkama, a ovi div-stanari Najbeograđani su sve to lepo popakovali i odneli u Zvečansku, deci kojoj je to potrebnije. Onda su migrantima podelili hranu i opremu za bebe, i to sve ćutke, bez velike pompe u medijima. Nisu se zaustavili, već su pre izvesnog vremena skupili pare za kupovinu klima uređaja i to dostavili porodilištu na Zvezdari. Ima toga još, sigurno se u njihovim idejama i planovima kriju neke nove akcije. Svaka čast, komšije. Neka ste tako solidarni i složni i neka ste podigli cene kvadrata u svom ulazu. To me za sada najviše brine, jer zna se da kod nas ko ima mnogo para obično nije solidaran kao ovi dobri ljudi. Ne bih voleo da im se u redove uvuče neka krtica koja bi virus samoživlja i tvrdičluka mogla da prenese poput zarazne neizlečive bolesti. Onda ovakvih priča o njima ne bi bilo u budućnosti. I zadržavam pravo da vam ne otkrijem tačnu adresu ove zgrade. Otkud znam da li ovo sluša i neka bogata a tvrdičlukom bolesna krtica.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.pickthebrain.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. avgust – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 
O ravnopravnosti polova, u privatnom i poslovnom životu, i dalje se vode polemike i suprotstavljaju se mišljenja; jedni tvrde, ni ne treba da budemo jednaki, to nikada neće biti potpuno moguće, a oni u drugoj krajnosti kažu, što važi za jedne, ima da važi i za druge. U stvarnosti je jasno da postoje i pravda i pravičnost, i nepravda i preopšti zakon. A kada se u tu (ne)jednačinu ubaci kombinacija parametara kao što su lepota i posao, stvar se, u nekim slučajevima, dodatno zakomplikuje. Evo najnovijeg primera – dok se ne budu rešile viška kilograma, voditeljke egipatske državne televizije obavljaće radne zadatke iza kamera, navodi se u odluci o suspenziji te medijske kuće. Egipatska državna televizija u poslednje vreme teško drži korak sa privatnim satelitskim kanalima i njihovim modernijim imidžem, a odluka o suspenziji „punijih“ voditeljki je naišla na kritiku grupa za zaštitu ljudskih prava, iako su je na društvenim mrežama neki i pohvalili. „Kad smršaju, one mogu ponovo da se vrate ispred kamera“, istakla je direktorka egipatske državne televizije Safa Hegazi i odbacila kritike da je odluka seksistička. „Kako u ovoj instituciji može da bude diskriminacije žena, kad je na njenom čelu jedna žena?“, upitala je Hegazi i dodala da voditeljke više nisu onakve kakve su bile kad su zaposlene, sugerišući time da su se one u međuvremenu ugojile.

Kako razmišljaju komercijalni mediji po tom pitanju, jasno je – šta tržište želi i šta se prodaje i kupuje. I da je lepo. Poželjna forma izgleda ličnosti koje često viđamo na televiziji, nekim marketinškim referendumom, svela se na idealne proporcije zanosne, mlade, napupele žene. A muški prezenteri i voditelji TV programa kao da imaju više izbora, i sve zbog takozvane harizme. Kada je reč o državnoj televiziji, po naški rečeno javnom servisu, zar njihov cilj nije ipak nešto više od kompromisnog udovoljavanja jednom potrošačkom ukusu? Zar pamet, britkost, oštroumnost, autoritet stečen vrlinama profesije, dovitljivost, duhovitost, otvorenost za promišljanje o različitim temama, ne mogu da budu obeležja jedne voditeljke koju bismo baš zbog toga, rado gledali? Ne znam kako vi, ali meni više smetaju neharizmatični ljudi, nego oni koji, po nekim tamo merilima, nisu idealni. Parametre harizme teško je ispuniti, budući da ona ne može da se prodaje preko reklame, niti može neko da je kupi.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.islam21c.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Nedavno je u Kragujevcu organizovan protest nezadovoljnih perača šoferšajbni. Navodno, policija im ne dozvoljava da rade, piše kazne i tera sa raskrsnica. Provuklo se ne baš direktno, ali dovoljno jasno svakome ko je pratio ovaj neobičan protest i nekoliko packi na račun poštovanja ljudskih prava u Srbiji. Ako se uzme u obzir to da su među tim radnicima najčešće i u velikom broju pripadnici romske nacionalne zajednice, onda se postavi i pitanje šta radi država da omogući ovaj vid samozapošljavanja. Ne treba tu mnogo obrtnih i početnih sredstava. Dovoljna je kofa vode, malo sredstva za pranje stakla i nekoliko krpa. Mi nećemo da prosimo, želimo da radimo poručuju perači. To je za svako poštovanje, ali naše zakonodavstvo ne poznaje instituciju izvršilaca usluga pranja šoferšajbni na najfrekventnijim gradskim raskrsnicama. To bi trebalo regulisati. Da se zna lepo kako treba da izgleda punkt na kome bi se usluga pružala, koje kvalifikacije bi zaposleni morao da ima, da li bi to bilo na dobrovoljnoj bazi ili bi svaki vozač morao da plati „šoferinu“ da ne bi prošao kao neki od nas koji smo odbili da nam se usluga pruži. Ne znam da li se vama to dešavalo, ali meni jeste. Ako sam odbio da mi čiste staklo blatnjavom vodom iz kofe, doživeo bih prezriv pogled i u jednom slučaju i zamazivanje stakla otrcanim sunđerom u znak protesta. Ako se umesto kazni, napravi neka druga varijanta uključivanja ovih ljudi u poreski sistem, pa bilo bi to još jedno kazanče iz kojeg bi kapljala mala ali sigurna para u srpski budžet, sa sve socijalnim i zdravstvenim osiguranjem pride. Ovako, biće prozivki da mrzimo perače, kažnjavamo ih i teramo na prošnju. Uostalom, bilo bi nam dovoljno da iskoristimo pouku priče o gladnom čoveku kojem ne treba dati ribu za večeru, već udicu da je peca svakog dana. Ovi ljudi su već sebi nabavili udicu, samo im treba dozvoliti da bez problema pecaju.

Dobro jutro!

1

(Foto: opusteno.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

OLIMPIJSKA CRTICA

Ne mogu a da jednu Crticu ne posvetim Olimpijadi. Vi mislite da će biti reči o košarci, vaterpolu, veslanju ili tenisu? Varate se. To ću ostaviti drugima. Moju pažnju privukli su konji, pre dva dana. Oni divni, basnoslovno skupi, koji su se takođe obreli na Olimpijadi.

Prateći takmičenje, razmišljala sam o raznim stvarima. Ne o tome što mi u tom sportu nismo zastupljeni. To me nije dodirnulo iz opravdanih razloga. Mislila sam o tome kako su ovi lepotani uopšte dospeli u Rio, tj. doputovali iz raznih delova sveta. Da li su putovali brodom ili avionom? Da li konji pate od morske bolesti i kako im je kad avion propada? Ko im je pravio društvo na putu? Sve mi to nije bilo jasno. A kad su stigli, neke sam gledala kako prelaze stazu dugu 6 km u takmičenju zvanom cross country, i bilo je to lepo za oko, nema šta… A prekjuče sam gledala konje koji su cupkali u ritmu nekih tihih šlagera i to me je dotuklo. Cupkali su ulevo, pa udesno, pa su odskakutali predviđenu stazu, takoreći, igrali. Za to vreme, njihovi dreseri ponosno su jahali na njima sa pobedničkim izrazom lica. Ko je ovde lud, pitala sam se. I šta to sve treba jednom ponosnom konju i kako li se oseća dok to radi? Pokušavala sam da proniknem u to, ali bez uspeha. Konja i onako niko ništa nije pitao, to je jasno. Pretpostavljam da, dan za danom, konj vežba i na kraju nauči da skakuće u ritmu muzike. Onda ga svi maze i tapšu mu. Konj valjda shvati da mu je bolje da skakuće nego da ga mlate, i to je cela filozofija. Ali, nikako ne mogu da shvatim zašto je to olimpijska disciplina, pa nek kaže ko šta hoće.

Dobro jutro.

1

(Foto: www.rwa2an.net, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. avgust – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Crtica – 200 grama pečenja 

„Dobar dan, da li može 200 grama pečenja?“

To je pitanje koje je jedna baka uputila mesaru u jednoj radnji ispred kojeg stoji pečenje po ceni od 650 dinara za kilogram. Čovek bi rekao – pa i nije skupo. Dok kupiš prasetinu, pa ga ti ispečeš…

„Ne može bako, samo od pola kila na više“, kaže mesar.

Ima logike, mislim ja dok gledam veliko parče. Kako god da kreneš da ga sečeš nećeš pogoditi 200 grama pa da si još toliki. Baka je slegla ramenima i otišla. Ostali su, bar, dobili informaciju na osnovu koje su mogli da preračunaju da l’ da kupuju ili ne kupuju. Niko se nije mašio za novčanik.

Nema šta, moraćemo da dizajniramo neke svinje, uske ko baget hleb, pa bez kostiju, kako bismo mogli da kupujemo pečenje u skladu sa našim primanjima. Na grame.

1

(Foto: opusteno.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. avgust – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Potrči od pet?

Ovog jutra ranoranioci su, širom grada, mogli da vide – trkače! To leti nije ništa neuobičajeno, naročito kada temperature preko dana idu na 35 i više stepeni. Rano izjutra je daleko prijatnije trčati, ali zašto u pet, pobogu?

Mnogi trkači, širom sveta, koji rade ujutru su pronašli da im trčanje od 5 daje dovoljno vremena da budu na stazi malo duže, ali i da stignu da se kući srede i onda odu na posao. Napunite se energijom i dan vam jednostavno počne uz punu dozu endorfina! A kod nas je pre nekoliko godina krenuo taj „pokret“ 15-og u 5! Možda malo zamre tokom zime, ne voli mnogi da trče po mraku, pa makar to bilo i sabajle, ali sa ranijim izlascima sunca to definitivno postane opet jedno interesantno iskustvo.

Dakle, danas je 15. avgust i zato su mnogi odlučili da u 5 krenu na trčanje. Stoga, kada dođe 15. septembar, a vi baš poranite, nemojte da se iznenadite ako bude neuobičajeno mnogo trkača koji će jezditi praznim ulicama. A ovog jutra, ako ste sada na Kalemegdanu, videćete neke od njih koji će svoju polovinu deonice završavati kod Pobednika! Onda okret, pa nazad kući. Možete i vi da im se priključite. One najbrže ćemo možda gledati već na sledećim Olimpijskim igrama u Tokiju 2020. godine.

1

(Foto: setgoalsnotlimits.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Broj nastradalih na srpskim putevima je zabrinjavajuće visok. Odlaze nam mladi ljudi, a za njima bezbroj pitanja „zašto“? Neprilagođena brzina, neiskustvo, loši putevi, alkohol i opijati, ključni su krivci koji se navode u neveselim istraživanjama u vezi sa bezbednošću saobraćaja. Država, dokazujući da brine o svojim vozačima, ima novu strategiju kako da smanji broj nezgoda na putu. Razmišlja naglas o tome da se ubuduće uvode neka savremena tehnička ograničenja u vozila kojima upravljaju uglavnom mladi i neiskusni vozači željni dokazivanja i ludovanja na drumovima širom Srbije. Jedan od predloga je ugradnja takozvanog uređaja „alkolok“ koji bi sprečavao vozače pod gasom da pritisnu papučicu gasa, ma uopšte pokrenu automobil. Još uvek nadležni razmišljaju o spektru vozila na koja treba ugraditi alkolok, jer su u rizičnoj grupi i vozači od dvadeset ali od pedeset pet godina. Već je uvedena zabrana upravljanja automobilom od sat vremena pre ponoći pa do šest ujutro, ali to nije dovoljno. I nulta tolerancija na alkohol nije dovoljna ako se zna da nemamo toliko saobraćajaca koji bi zauzeli svaki putni pravac i terali vozače na alko-test. Za sve pomenuto neophodno je uvesti zakon, koji će jedinstveno popisati sve rizike i sankcionisati ih maksimalno. Njegovo usvajanje se očekuje uskoro, pisanje je u toku. Trebaju nam sva ta deca, a i ovi matori koje drma kriza srednjih godina. Oni su nam posebno dragoceni. Valjaju da bi unucima ukazivali na svoje greške koje su zamalo mogli da plate najskupljom valutom – životom. Uzmimo se u pamet.

Dobro jutro!

1

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Dinar se, za sada, hvala na pitanju, dobro drži. Odoleva. Nisam ekonomista i nije mi jasno zašto je to tako, ali kao običnom građaninu Srbije, prija. Doduše, stalno nam iz Narodne banke stižu informacije o tome koliko su prodali, odnosno kupili evra da bi sačuvali monetarnu stabilnost. Ne znamo kako to izgleda, ko tu kome kupuje ili prodaje, znamo samo da je mnogo teško i pored te kursne stabilnosti zaraditi koji dinar više na platu. E, tome je došao kraj. U belom svetu su se dosetili kako da zarade i to na evru kome čuveni euribor i dalje obara cenu na tržištu. Ne, nije u pitanju ulaganje u nekakve investicije, berze ili tome slično, već traženje četiri ista broja na novčanici od recimo dvadeset, pedeset ili sto evra. Dovoljno je da imate novčanicu čiji se serijski broj odštampan na zadnjoj strani, s desna gledano u vrhu, završava sa četiri ista broja, može i tri. Fotografišete novčanicu, a onda ponudite na aukciji kojih na internetu ima na mnogo web adresa. I čekate. Od pedeset evra možete od strastvenih kolekcionara dobiti i deset puta više, samo da imate sreću. Svi smo mi u bubnju, ništa ne brinite, samo nekoga izvuku a neko ostane celog života pa čeka. Tako je govorio Firga u Vrućem vetru, a onima koji ga poslušaju, vredi da uzmu sudbinu u svoje ruke, i budu strpljivi do nekog dečjeg rođendana kada obično padaju evri i dobro otvore oči. Menjači sigurno već znaju za ovaj trik, tako da se tu ovajditi nećete osim što ćete potrošiti dinare koji ipak i danas po srednjem kursu dobro stoje. Nije loto, ali vredi upotrebiti slogan: Nikad se ne zna! Otvorite oči, svanulo je. Bajke se dešavaju ipak negde drugde. Dobro jutro!

1

(Foto: flagpedia.net, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica o krvopijama

Naišli su oni dani kada se pitamo da li komarci spavaju? Pitanje postavljamo jer se čini da su uvek na straži i u pripravnosti. I to u najgore doba. Noću, kad pošten svet spava. Zar nije priroda postavila pravilo smene dana i noći, barem na Zemlji? I onda odredila da se većina živih bića upravlja prema Suncu, to jest, danju su aktivna, a noću miruju. I, sad, zašto to pravilo ne bi važilo i za komarce?

Koji lukavi stvorovi! Muče me već noćima. Ujedaju, onda ustajem iz kreveta, idem u kupatilo i mažem ubode sapunom. Sledi uobičajen scenario – ne mogu posle da zaspim i ujutru se osećam izmučeno. Kažu da ima kojekakvih veštačkih i prirodnih lekova protiv njih, ali sve je to obična priča. Ovim izverziranim insektima nije lako nauditi. Ponekad mi se čini da baš ništa ne pomaže i da oni uvek pobeđuju. To jest, samo ne onda kada ih zveknem izuvijanim peškirom o zid na kome stoje. Tada, barem za kratko, moje uši više ne čuju ono, tobože naivno, zuzukanje, i tad malo odahnem… do prve prilike.

Nego, kad će, beše, da zaprašuju?

Dobro jutro.

1

(Foto: insects.about.com, ilustarcija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Srbija je zemlja u kojoj uspevaju najbolji teniseri. Novak Đoković je naša uzdanica kada nam je teško, kada nas omalovažavaju i vređaju u svetu, kada nam opadne elan da se izborimo sa svim nedaćama koje nas okružuju. Ko god je pratio karijeru ovog sportskog diva Srbije zna da je mnogo toga morao da istrpi i izdrži da bi postao to što danas jeste, teniser broj jedan u svetu. Njegova pozicija nije poljuljana ni posle nesrećnog ispadanja u prvom kolu na aktuelnoj Olimpijadi ali, kao da su se probudili oni među nama „što ga potajno mrze, a javno mu se dive“. To su svi oni koji navodno navijaju samo kad pobeđuje, a kad izgubi, na šta inače ima pravo, onda ospu drvlje i kamenje. Sramota. Neukaljanog, neistetoviranog, nikad slomljenog, uvek nasmejanog i istinski zaljubljenog u svoju porodicu i naciju, zemlju i tenis sada pokušavaju da ocrne neki što mu ni patike čistiti ne bi umeli. Ne verujem da bi smeli da preuzmu tu odgovornost ako se uzme u obzir koliko su teški ugovori koje on potpisuje samo da bi pokazao na terenu. Ali, to smo mi. Zameraju mu što je iskreno i iz srca zaplakao posle igre u kojoj je bio sjajan ali bez sportske sreće jer Novak je živ čovek. On je izrastao iz nas, gradio sebe sam i bez naše pomoći, a na nama je samo da se hvališemo kako smo Srbi i kako ga imamo. Pa, zašto nam je to ponekad teško? Vrlo važno, i ta Olimpijada. Zato, dobri naš Nole, i kad izgubiš tebi ne sme ništa da se zameri. Jedna izgubljena borba ne umanjuje činjenicu da si najbolji teniser svih vremena i da si od svih nas najviše učinio za Srbiju, Srbe i srpski sport.

Dobro jutro!

1

(Foto: novakfans.blog.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

U Srbiji više nije vest da lekare i medicinske sestre tuku pacijenti. Sada su pacijenti u defanzivi, na delu su međusobni obračuni između samih medicinara. Nedavno je u jednom gradu na jugu Srbije zabeležena tuča, u stvari veoma žustra rasprava između doktorke i direktora ustanove a u vezi sa otkazom, to jest isticanjem ugovora o radu na određeno vreme. Umešala se i policija, koja kasnije medijima sem potvrde da je izlazila na lice mesta gde se desio sukob, ništa drugo nije saopštila. Doktorka je nekoliko godina radila na određeno, onda je u međuvremenu raspisan konkurs na kojem nije prošla i kap je prelila čašu. Padalo se u nesvest, reagovala je već pomenuta policija ali i služba hitne pomoći. Zašto se to dešava, ako znamo da su akteri intelektualci i humanisti pod zakletvom? Kriza je uslovila da ovo postane zemlja u kojoj je najvažnije sačuvati ili dobiti posao jer ako ga izgubite jednom, teško da ćete ga pronaći drugi put. Znam sličnu priču mladog lekara iz Beograda koji godinama radi na određeno vreme i to svaki put na ugovor od dvadeset do trideset dana maksimalno. Pojavljuju se kandidati koji padaju s neba, upadaju voljom direktora, a za to vreme oni koji nemaju jaku podršku lokalnih moćnika ostaju na ulici. Nije ni čudo što se iz Vojvodine zauvek od radnog mesta oprostilo hiljadu lekara koji su trbuhom za kruhom krenuli put inostranstva. Za to vreme, preostaju nam čekanja na unapred zakazane preglede, neljubaznost isfrustriranih sestara i lekara i naravno nada da će možda jednom biti bolje. Ali, pod uslovom da je ovo neka druga zemlja. Dobro jutro!

2

(Foto: www.nepalsandesh.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. avgust – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Svi koji su sada stariji od 23, 4 godine, i živeli su u staroj Jugoslaviji, sećaju se. A svi ostali, iz godine u godinu su „edukovani“ šta se to dešavalo oko 5. avgusta 1995. godine, na području Hrvatske, ka Srbiji. Kada učimo istoriju u školi, pa šta je dve decenije? Razmak između bitke na Marici i Kosovskog boja? Između Drugog svetskog rata i odlaska na Mesec? Da nam se bar dogodilo nešto značajno sada. Da smo zaista srećni i svi uspešni, kako smo se razdvojili. Neće da biva, ne iz jugonostalgičarskih razloga, već mnogo širih i temeljnijih.

U septembru ’95, u odeljenju se pojavilo nekoliko novih učenika. U oktobru još poneko, kasnije gotovo niko. To je čas u kom shvatiš da su deca zaista samo deca, a da odrasli stavljaju etikete, unesrećuju, prave teške situacije pa se tapšu po ramenima za uspešna rešenja. I sada, pitaće neko od vas, što otkrivam toplu vodu? E, pa, mi smo pustili da u tu toplu vodu upada svakakva prljavština. Mi, svi. Svi koji smo se i na trenutak iznervirali oko politike, i da je manje-više, na tome i ostalo. „Oni su nama… mi smo njima… to je stara tenzija… to je još od kralja… ne znaju oni… uvek je bilo tako… bilo je i njihovih žrtava, ne kažem, ALI…“ – poznati počeci rečenica? Da li iza njih stoji samo salonsko patetisanje i kafanska pamet, ili i ideja da kao pojedinci menjamo sliku, potez po potez? Velika je tenzija i danas, 21 godinu kasnije, strahovita je i tada bila. Veliku tenziju, znate svi, prave čike u odelima, koje pomno snimaju novinari, čike okružene obezbeđenjem, sa podacima državnih obaveštajnih službi, sa potpisom koji vredi toliko puno, kao onaj na otplati poslednje rate kredita. Oni se zahvaljuju, ističu, prepoznaju značaj, zalažu se za saradnju, oštro osuđuju, odgovaraju, pregovaraju, zagovaraju, ne razgovaraju. Od svega toga, samo se može videti koliko je insistiranje na jednoj priči u medijima moćno bure baruta za ovo područje. Hoće li zbog potrage za Pokemonima, ili zbog razvojnih potencijala, razminirati i poslednje polje u Bosni, hoće li reći, e slušaj, kolega, daj da ne potpisujemo više ove protokole, nego da sednemo i sredimo sve što se može srediti za ljude u ovim zemljama, hajde da ne filozofiramo ko je prvi počeo, i da nacionalni identitet ne gradimo na razlikovanju jednih od drugih, nego na stavkama koje nas čine ponosnima, a da nas bitka i žrtve ne čine srećnima… hajde da ne provociramo… hajde da ne manipulišemo… hajde da kažemo istinu i budemo odrasli, ustvari ne odrasli, nego iskreni kao deca. Znam, i ja mislim da oni nikada neće tako progovoriti. Ali ni mi ne treba da o tim stvarima ćutimo. Bez pritiska građana, političari mirno spavaju. A to nikako ne želimo.

Dobro jutro!

3

(Foto: wallpapersafari.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

U Japanu su se proletos izvinili deci što je poskupeo sladoled, i to posle 25 godina nemenjanja cene. Snimili su spot, saopštili da je poskupljenje od oko 9 centi bila greška. Tako je u Japanu, a kako je kod nas? Kod nas se niko ne izvinjava a cene samo idu u vis. Znate vi vrlo dobro šta je sve poskupelo prošlog meseca u Srbiji. Iako beležimo neverovatan rast, uspinjemo se na prste da dokažemo MMF-u kako smo sačuvali budžet pa čak i počeli da beležimo plus po rečima mandatara Vučića, meso je ipak poskupelo. Kažu, nemamo dovoljno svinja. Ih, nemamo. Poskupela je i hemija, a za voće da i ne govorimo. Ispada da je grad tukao celog proleća Srbiju pa ništa nije rodilo. Trešnje ove godine većina nije probala, a kajsije su kao podrška za izradu džemova ove godine izostale. Mnogo su bile kisele, čak i preko 150 dinara po kilogramu. Cigarete su, normalno pokupele. Neka su, one se bar ne jedu, mada bi ja da sam vlast iste pojeftinio u nedostatku sedativa za jako nervoznu i frustriranu naciju. Ali kako onda napuniti budžet? Ima rešenja, vidite da je najlakše strpati državnu ruku u pušački džep. Kriza kad uhvati, kupuje se duvan bez obzira na cenu. Kažu i da su poskupele pijačne tezge, pa prodavci moraju da peglaju troškove. A kako drugačije do opet, preko leđa kupaca. Trgovcima je za vlastito postojanje i održavanje uvek malo para. Sve je njima skupo, imaju najveće troškove u lancu naplate. Još će i ulaznice da nam naplaćuju za ulazak u trgovine. Od početka godine za po dinar dva ili pet poskupeli su brašno, šećer, so, mleko i to smo progutali. Ono što i dalje ne gutamo jeste piletina kojoj je cena skakala kako se to prohtelo proizvođačima ili trgovcima. Sreća pa se jaja još uvek drže. Imaćemo da se uhvatimo bar za nešto kalorično u danima koji nam slede. Valjaće da napunimo stomake pred vruću jesen, bila ona gledana iz političkog ili prehrambenog ugla. I ne čekajte ono izvinjenje sa početka priče. Čuda se dešavaju isključivo na dalekom istoku. Dobro jutro!

3d human character that push a big percent symbol

(Foto: okpolicy.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Imam prijatelje koji su ekološki aktivisti. U stvari, bili su to do nedavno a onda su shvatili da borba za zeleniji i čistiji Beograd nema smisla. Kupili su kućicu na selu, i sad tamo žive. Okruženi su sitnim životinjama, čistim vazduhom i zelenilom, uredjenim dvorištem i baš ih briga za nas, urbane. Iako su bili u svoje vreme usamljeni u borbi da se povremeno neka javna površina u glavnom gradu očisti ili pošumi, ili bolje rečeno, iako su sagoreli u svojoj nameri da svima bude bolje, ipak ne možemo da se žalimo da su oni jedini koji su bar na kratko vreme pokrenuli neke projekte zbog kojih se sada recimo lakše živi u nekim delovima glavnog grada. Sećam se jedne zajedničke plovidbe Savom. Tada smo uočili jednog nesavesnog vlasnika splava koji je u reku čisteći plovilo bacao kore od lubenice, konzerve piva, plastične boce i čaše a moja prijateljica, aktivista za očuvanje životne sredine je povikala da to ne sme da se radi. Čovek je i dalje, ne obazirući se praznio splav bez ikakve reakcije. Tako je bilo pre sedam godina. Tada je država ćutala ili je imala preče brige. Međutim, u poslednje vreme, sistemski se država Srbija i grad Beograd mešaju u svoj posao, a to je kontrola svih koji na bilo koji način prljaju naš glavni grad otpacima različitog porekla. Komunalni inspektori ovih dana započeli su kontrolu objekata za prodaju životnih namirnica, zatim mesara, kafića, splavova ili drugačijih ugostiteljskih objekata da bi sprečili sprečili nepravilno korišćenje kontejnera za odlaganje smeća i novoustanovljena reciklažna ostrva priveli nameni. Sav otpad koji je organskog porekla, a to znači sve ono što preostane od hrane, voća, povrća i slično ne može se tek tako ubuduće bacati u kontejnere za kućno smeće. Za sada, inspektori će vrebati ko pravi greške pa će ga upozoravati bez kažnjavanja, ali ako se bude našao u kategoriji „povratnik u prestupu“ e, onda će da plati i kaznu. A ona neće biti za potcenjivanje. Eto, ne znam samo da li se ovo odnosi i na obične građane. Nemaju oni viškova hrane da bi je bacali u kontejner. A i ako bi je bacili, već bi to neko od siromašnijh pokupio i tako državu uskratio vršenje svoje dužnosti. Dobro jutro!

1

(Foto: storageioblog.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Prvo smo se čudili što postoje meteoropate. Sada svi kukamo zbog vremena. Ništa nas više ne čudi, pa ni meteoropatija. Čudili smo se depresijama raznih sorti koje su opsedale neke druge ljude. Sada opsedaju i nas. Navikli smo se. Sada se svi čudimo novoj modernoj dijagnozi. Reč je o sindromu depresije posle korišćenja godišnjeg odmora. Zamislite samo tu idealnu situaciju. Živite sami, ili su vam deca već odrasla i postala svoji ljudi. Radite za kakvu takvu platu, ali možete da izdvojite svakog meseca malo para za odmor. Skupi se fina gomilica, dobijete godišnji odmor, krećete na more. Nađete jeftin smeštaj, dobar restoran, odlično mesto za sunčanje i kupanje ali onda kreće agonija. Sve jeste bilo jeftino ako se ne računaju prateći troškovi. Od boravišne takse, preko svakodnevnog korišćenja taksija jer smeštaj je na samo dva kilometra od plaže, pa onda svakog dana malo sladoleda ili kafe, kukuruza ili kofnica na plaži, sve to prazni budžet za letovanje brže nego što bi mogli da pretpostavite. Bučni cimeri u trokrevetnoj sobi, beba koja se čuje iz druge sobe non stop, pa onda mladi par koji divlja do pet ujutro, prljava plaža, more koje brodovi zagađuju pa od kupanja nema ništa, sunce koje peče pa se mora pod suncobran koji košta malo bogatstvo i mnogo toga još. Kako promiču dani, ostajete bez para, srećni da imate povratnu kartu, vraćate se kući pocrneli i puni utisaka što loših što lepih. Tada stiže i suočavanje sa realnim životom, to jest poslom i rutinskim obavezama. Shvatate da odmor nije bio približan snu koji ste godinu dana snevali, već samo još jedno maltretiranje plaćeno suvim devizama. Kolege vas čudno zagledaju jer niste stigli da nabacite intenzivno bakarnu boju, skoro da i ne veruju da ste bili na moru. U poštanskom sandučetu računi ali neplaćeni. Logično, tonus dobrog raspoloženja pada, šef prvog dana istovara gomilu nagomilanog posla i šta ostaje normalnom čoveku – da poludi ili padne u depresiju. Ovo drugo je manje verovatno, a ono prvo garantovano. Ako još niste otišli na odmor, ili ne planirate jer nemate čim, ne očajavajte, u svemu tome lošem ima mnogo toga dobrog. Šta će vam na ovu krizu još i postodmorska depresija. Ne bih se ja njome baš bavio, iskreno, ako već toliko košta. Lepo mi je i ovako bez nje. Noge u lavor i bog da me vidi. Dobro jutro!  

2

(Foto: www.svevesti.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Protekli vikend biće dugo pamćen po gužvama na graničnim prelazima. Čekalo se više sati a sve zbog turističkog „talasa“ kako nadležni to opravdavaše. Nije mi jasno zašto se to dešava svake godine? Svaki domaćin bi morao o tome da razmišlja u vreme van sezone, pa i Srbija. Kako obezbediti umornim ljudima što komforniji prolaz kroz našu zemlju? Jednostavno, postaviti više prolaza, uposliti sezonski više radnika za naplatu putarina i graničnih službenika i proširiti jednokratno prelaze nalik onima širom Evrope. Migrantska kriza dodatno otežava celu priču, jer su fleksibilniji propisi za prelazak granice sada teško mogući, ali ništa zato. Čekanje u redovima dugim preko deset kilometara donosi izvesne čari. Recimo, ispijanje vode čija je temperatura preko pedeset stepeni, dakle kao prohlađen čaj. To osvežava. Pa onda, uključen motor da bi mogla da radi klima. To podiže potrošnju goriva, donoseći preko potrebna sredstva od akciza. Onda upoznavanje graničnih prelaza i prilaza skoro milimetarski precizno. Nervozno iščekivanje dokumenata od službenika koji takođe gori na suncu i okleva da priđe. Nije lako šetati po usijanom asfaltu. Sjajno treniranje strpljenja i spasenja očigledno je na licu mesta, bili to Batrovci, Horgoš, ili Gostun. Hronična glad i žeđ u istom trenutku uz potrebu da se ide tamo gde i car ide peške, a ne može pritiska kao panični napad. Ima još, samo strepim da od toga Srbiji neće biti bolje. Dok se jednom svi ti vozači ne okrenu, pa izbegnu da putuju preko naše zemlje, ali i okolnih u regionu. Ko zna koliko je bliža Turska ili Grčka ako se krene obilazno, oko Rusije pa pravo bez dužih zadržavanja na beskrajno nedostižne plaže juga. Dobro jutro!

1

(Foto: www.vestinet.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Juče je goreo stan u centru Beograda. Izgorela je soba, nameštaj, druga polovina stana je oštećena toliko da je neophodna rekonstrukcija. Poplavljen je jedan stan ispod, i a komšija iznad je takođe zbog plamena pretrpeo štetu. Vlasnik stana koji je u strahu za život izleteo napolje, uzalud je dozivao svoje komšije da mu pomognu. Ostali su nemi, i kako on kaže, zaključani u svojim stanovima. Tek kad je dim počeo da se širi celom zgradom koja nije imala protivpožarni aparat, neko se setio i pozvao vatrogasce. Šta hoćete, hteli smo da ličimo na zapad. Doduše, ne baš na divlji zapad. Danas nikome ne možete da prebacite za ravnodušnost prema drugima, jer niko nikog više ne gleda. Svi gledaju svoja posla i ne mešaju se. Ali, to je jedna strana ove priče. S druge strane, vlasnik stana je nedavno renovirao kompletnu instalaciju u stanu da bi bio siguran. Našao je majstore preko interneta, platio sve što zatražili nakon završetka radova, i sada je ubrao plodove njihovog nerada, neznanja ili neodgovornosti. Postavlja se pitanje, da li u ovoj zemlji neko kontroliše te izvođače radova u stanovima? Imaju li oni nekoga iznad sebe, što bi prost narod rekao, nekog popa iznad popa? Da li se danas pišu ona majstorska pisma koja su nekad bila najbolja preporuka za svršene šegrte. Ne verujem. Danas kad svako malo neko završi na ulici zbog progresa Srbije, mora da se spasava kako zna i ume. Ne biraju se poslovi i odjednom žrtve tranzicije iz metalske, ili prehrambene industrije postaju preko noći pekari, električari, vodoinstalateri, zidari ili keramičari. To što ne urade dobro posao, a uzmu pare, nije u ovom trenutku toliko važno mada nije zanemarljivo, ali ako svojim nedelima dovode ljudske živote u opasnost, onda bi morali da za to i odgovaraju. Ko će sada da plati štetu nesrećniku iz ove priče, a koju su prouzrokovale nestručno postavljene instalacije? Majstor sigurno neće, jer taj je već tri puta do sada promenio i broj telefona i adresu u međuvremenu varajući neke druge koji bi da renoviraju stan. Pa, kako onda da tražimo prave majstore i koga da jurimo kad oni naprave haos? Ja nemam ideju. A vi? Dobro jutro!

1

(Foto: Screenshot www.youtube.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. jul – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Korpa poverenja

Znate svi one viceve koji se ukrug prepričavaju, o tome šta se sve nalazi u takozvanoj potrošačkoj korpi? Ni meni nisu smešni. Dovijanje oko raspodele kućnog budžeta je kao triatlon; prvo juri za poslom, verglaj od prvog do sledećeg prvog u mesecu, pa kotrljaj ono što imaš, što bolje i efikasnije. Olakšice u vidu „akcijskih cena“ viđamo često, pa se nekako osećamo kao da smo kupovinom proizvoda na sniženju uradili dobro za kućni budžet. A u stvari, shvatite da su to proizvodi koji su upitnog kvaliteta, porekla, roka trajanja i svega već što inspekcije proveravaju s vremena na vreme.
Tako je nedavno inspekcija Ministarstva poljoprivrede utvrdila mnoogo lošeg u kontroli domaćih konditorskih proizvoda. Rezultat je sedam zahteva za pokretanje prekršajnog postupka i jedna prijava za privredni prestup. Povučeni kremovi i čokolade iz prodaje, možda će se naći na nekoj uličnoj tezgi – ne bi bio prvi put. Ali, smanjenje sive zone ekonomije ne znači nužno dobar odnos pravde i pravednog. Pojavila se informacija da su poskupele tezge na Vidikovačkoj pijaci, za prodavce jaja. Oni se pobunili na svoj način, opet preko grbače i tuđih kućnih budžeta – prodaju jaja iz cegera, umesto dosadašnjih 8, po ceni od 15 dinara! Ekonomska logika luduje. U isto vreme, svinjsko i pileće meso poskupljuje, čak i do 50 odsto. Povećanje cena mesa je opravdano jer je povećana otkupna cena žive stoke i ona je dostigla realni iznos, ocenili su uzgajivači svinja, proizvođači i stručnjaci. Kažu, sad je evropski prosek. A znate li koliki je evropski prosek potrošačke korpe, i koji je sadržaj tu, i kvalitet? Da li imamo poverenja da inspekcije kontrolišu sve, ili samo, onako, odokativno i dogovorno?
Sve to kada se sabere, računica je jasna da dovijanje i dozvoljeni minusi ne mogu u nedogled. Ipak, dovijati se malo drugačije, to još možemo. Ako izbegnemo posrednike u prodaji, ako negujemo seoske farme i proizvođače, ako oni neguju recepturu i kvalitet, takav krug vredi napraviti. Ako nađete frizera, automehaničara, „kompjuteraša“, prijatelja od poverenja, naći ćete i čoveka koji proizvodi dobru hranu, za koju vredi dati pare.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.24sata.hr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Čudno, ali istinito. Sa Mosta na Adi, mladići željni slave, skakali su u vodu proteklih dana. Sve je snimljeno i objavljeno, čak su i novine pisale o tome. Sreća, pa se do sada nikome od njih ništa nije desilo. Iskreno, zaista ne znam kakvu emociju bi u eventualnom „ne daj bože“ slučaju trebalo ispoljiti. Svakako ne bi to bila euforija što je neko iz mladalačkog hira napravio životnu grešku, ali ne bi bila ni povika na boga da je nepravedan i da uzima samo najbolje. Jednostavno, ali tačno tvrdi naša narodna izreka da će te bog sačuvati onoliko koliko se i sam potrudiš da se sačuvaš. Sada je pravi trenutak za apel mladim, zdravim i snažnim momcima da se uzdrže od skakanja sa mostova širom Srbije zarad klipova koje će neko objaviti na mrežama. Izuzimam naravno sportiste koji se bave skokovima, ali voda je voda. Nikad se ne zna koji hir priroda u njoj može da izazove. Za to vreme, dok se zgražavamo nad postupcima neodgovornih mladih ljudi, imamo dovoljno vremena da se do sledećeg računa za vodu nervozno češemo po glavi, to jest grebemo po novčaniku. Voda će poskupeti od prvog i to je sigurno. Kako smanjiti račun? Možda proverom starih ventila, gumica ili vodokotlića – podmuklih rasipnika vode. Tako se možda mesečno može uštedeti. A šta ako to i komšiluk ne uradi, u situacijama zajedničkog obračuna potrošnje vode? Ništa, polako, sistematski i diplomatski, od vrata do vrata pa proveravati kvarove kod komšija u ulazu ili se potruditi da se pomogne onima koji bi hteli ali ne umeju da otklone pomenute kvarove. Eto prilike da se pokažemo i kao dobre komšije, ali i kao odgovorni potrošači. Svaka kap je dragocena, a svaki ušteđeni dinar dobrodošao. Srbija još nije Sahara, biće vode za sve, ali da li ćemo imati čime i da je platimo, pitam se jer to nije jedino poskupljenje koje nas očekuje. Dobro jutro!

1

(Foto: petapixel.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Zdravo uvlačenje – Tabloidni med – Baba-serine akcize

(KVAKA 202četvrtak, 14. jul 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Udruženje američkih psihologa upozorava da je loš šef na poslu štetan po zdravlje isto koliko i duvanski dim u kancelariji…

U realnom životu nije lako izbeći ni jedno ni drugo, pa valja naučiti tehnike koje umanjuju štetu. Iskusni ljudi to rade po navici – oni savršeno znaju kad je je potrebno manje, a kad je zdravije – dublje uvlačenje…

***

Japanski list Mainići Šimbun ima jedno specijalno izdanje koje se štampa organskim uljem, sa česticama semena. Malo je grublje pri dodiru, ali kad ga zakopate izrastu – cvetovi…

Iskreno rečeno, nije lako zamisliti cveće koje bi raslo iz naših novina: U pogledu mirisa, farbe., i ukusa meda sa cvetne ispaše…

***

Izvinite, samo da vas pitamo: da su sutra predsednički izbori, za koga biste glasali: za selektora Đorđevića ili za Bobana Marjanovića?…

***

Naučnici iz Bristola smataju da su već pred proizvodnjom baterija koje rade na urin. Slabo je to za sada, ali bi se jednog dana mogle koristiti i za pogon automobila…

Zaista privlačno deluje perspektiva da čovek sam napuni svoj rezervoar. Međutim, nama je ovo samo znak da ćemo pri odlasku u toalet – plaćati baba-seri najskuplje akcize u regionu.

2

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar