Ustanak (18. oktobar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Cirkus je stigao u grad!

Cirkus je stigao u grad! I, to, više nije vest.

Da, kazaćete vi. Nije „cirkus“ samo u gradu, već u celoj zemlji. I to odavno! Ali, ovoga puta… zaista… cirkus je stigao u grad! Onaj – sa šatrom i klovnovima, i gutačima vatre, krotiteljima lavova i štagod sve to već biva na repertoaru jednog cirkusa.

Davne 1990. godine moj urednik je rekao: „Cirkus je stigao u grad, to je vest“. Što je značilo da moramo novinarski da je pokrijemo. Sada je jedan cirkus stigao na Novi Beograd još 7. oktobra, ali to nije vest. Niste to mogli da pročitate u novinama, čujete na radiju, vidite na televiziji. Cirkusi, odavno, nisu više „in“. Tako da ćete za ovaj da saznate zahvaljujući jednom kombiju koji se vozi novobeogradskim ulicama i sa razglasa daje informacije o predstavama – u 18 i 20 časova.

Elem, cirkus u gradu nije više vest, „cirkusa“ imamo na malim ekranim koliko nećete. Ako vas ipak zanima da vidite prave žonglere, klovnove, mađioničare… Potražite cirkus na Novom Beogradu i povedite decu. Ko zna, možda je ovo jedna od poslednjih prilika da tako nešto vide uživo. A ta prilika traje do 5. novembra.

I, da znate, iz cirkusa poručuju da se njihova šatra – greje! Nema šta, i cirkusi su se modernizovali. Ovaj se tako oglašava i na Fejsbuku! S tim što tu postoji jedan problem – na Fejskubuk je pod jednim imenom, a na plakatima pod drugim. „Crikus“ i sa ovim cirkusom! No, bez obzira na to, ono što vam mi preporučujemo je – ne pravite selfi sa lavom!

Advertisements
Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Prva akcija zdravstvenih pregleda širom Srbije, prošla je tiho i neopaženo. Meni se čini da se ni mediji a ni država nisu pretrgli da akciju promovišu, a još manje da o rezultatima iste malko žustrije izveste javnost. Druga akcija koja je održana prošlog vikenda, okupila je preko sedamnaest hiljada ljudi koji su kod lekara mogli da obave besplatne preglede i bez knjižice. Bravo za strpljivo medicinsko osoblje svih zvanja koje je prihvatilo ovaj izazov, u najvećem broju slučajeva veoma spremno i profesionalno. Zanimljiv je odziv građana koji su došli da provere zdravlje. Većinom su to bili stariji sugrađani koji inače imaju knjižicu, mogu da zakažu preglede regularno pa i sačekaju jer nisu u takozvanim hitnim stanjima. Šta je sa mladima, onima koji rade na crno, i bez overene knjižice? Malo je i pripadnika nacionalnih zajednica koji muku muče sa ličnim dokumentima i zdravstvenim karticama. Ljudi bez adrese, prijave boravka, zaboravljeni i napušteni, osuđeni da se potucaju od nemila do nedraga po divljim i nehigijenskim naseljima nisu primećeni u velikom broju na besplanoj proveri zdravlja. Šta onda predstavlja prepreku da se naš zdravstveni sistem postavi prema svojim građanima tako da svaki dan u nedelji, mesecu i godini, bude isti kao i onaj koji najavljujemo kao Dan zdravlja u Srbiji. Recimo, na primer, da svi zaposleni plaćaju doprinose. Među njima je verovatno veliki procenat onih koji ne idu na bolovanje. Zar onda nije moguće napraviti neku ravnotežu, pa onima koji nemaju osiguranje ustupiti deo tog kolača od doprinosa za preventivne preglede. Država je u pravu kad tvrdi da se na ovaj način čuva nacija generalno, a u isto vreme i Fond, pa evo, već su dve akcije prošle, gde su konkretni rezultati uštede? Ako ih ima, a realno, rano je još to utvrditi, onda ih iskoristimo i pokušajmo da zaličimo na neke napredne zemlje gde je lečenje dostupno svima. Do tada, preostaje nam da čekamo Dane zdravlja, i nadamo se da ćemo uspeti da preživimo do nekog budućeg vremena kada će lečenje svima biti u svakom trenutku dostupno, bez čekanja, zakazivanja i nerviranja.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. oktobar -Crtica)

piše: Ru Šavr

Crtica o biljkama

Pre neki dan sam videla kako se jedna devojka pozdravlja sa cvećem pored kog prolazi. U pitanju je bio ružin grm – zaista neodoljivog izgleda. Čula sam je kako kaže: „Gde ste, drage ruže, kako ste lepe. I lepo mirišete“. Ova devojka, koju inače poznajem, kaže da često ima potrebu da nešto izgovori biljkama koje ugleda, naročito onim koje gaji. Pritom, da ne bude zabune, pomenuta osoba nije pomerene pameti. Jednostavno, odrasla je na selu i provodila mnogo vremena među životinjama i drvećem. Naučila je da oseća prirodu, ne zanemaruje njen značaj i poštuje je. To me je podsetilo na vest koju sam nedavno pročitala, a reč je o istraživanju o tome koliko su biljke svesna bića. Ne „da li su svesna“, to se ne dovodi u pitanje, već, koliko su. Prema istraživanju Centra za biljne nauke na Univerzitetu u Tel Avivu, biljke ne samo da misle već na svojstven način i vide, pojedine mogu i da osete miris, čak i da postave prepreku kad su opkoljene i upozore komšije kad je nevolja u blizini. Među mnogim primerima su i one koje koriste svetlost ne samo zbog fotosinteze već i da bi promenile način svog rasta. A tu je i parazitska biljka vilina kosa koja ne ume da koristi fotosintezu i mora da živi na drugim biljkama. Domaćina nalazi zahvaljujući mirisu. Može da oseti hemikalije koje ispuštaju biljke u blizini i pokupiće onu koja joj je najprivlačnija. Ispostavilo se, dakle, da parazitsko ponašanje nije samo odlika čoveka ili inteligentnijih životinja. Taj princip – zašto da radim ako može neko umesto mene – jednostavno je univerzalan.

U to ime, ovako, s ponedeljka, prisetite se viline kose i njenog načina života. Pa tako i kolega s posla na koji krećete, onih kolega koji rade malo na tuđ račun i tom im stalno nekako uspeva. Zatim prijatelja koji vam crpe energiju, onih zahtevnih ljudi koji stalno od vas nešto očekuju a retko hoće da uzvrate. Mislite malo više na sebe i cenite svoj rad. I naučite da kažete NE. To bi bila moja motivaciona poruka za prvi radni dan.

Dobro jutro.

(Foto: pngmart.com. ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Znate za onaj vic: „Draga, bila si uz mene uvek. I kad sam izgubio posao, bila si tu. Kad mi je propao posao sa automobilima preko Belog Manastira i Crne Gore, bila si tu. Čak i kad su došli da popisuju stvari, izvršitelji zbog kredita, bila si uz mene. Kad sam se polomio na ledu, takođe si bila uz mene. I znaš li šta sam ja posle svega, shvatio? Pa, dragi znaš me, pretpostavljam da si shvatio da sam ja sam uvek uz tebe, zar misliš da neću biti uz tebe kad god zatreba? NE, draga, ja mislim da mi ti donosiš nesreću!“ E, tako i današnji petak trinaesti. Svi misle da donosi nesreću, ali niko se pouzdano ne može zakleti da je baš tako. Uostalom, zašto bi tako bilo? Ko se seća da je recimo imao čukanje na raskrsnici 17. aprila? Tada je sigurno pomislio da je to zbog onog majmuna budale koji nije poštovao prvenstvo prolaza. Ili, recimo, otkaz kao najstrašniju stvar za prosečnog Srbina niko ne vezuje za 13. oktobar, još i petak. Ako se desio 10. septembra onda je to bio incident koji je mogao svakome da se desi. Uostalom, nisam ja jedini, čak deset kolega je tog dana dobilo šut kartu od poslodavca. Ali, petak trinaesti, uvek se mota po glavama onih koji bi da ga prespavaju, izbegnu, možda čak i promene vremensku zonu i odlete negde daleko gde je već prošao ili će tek da stigne. Šta bi to danas moglo da nas snađe, a da to nešto, bude samo posledica baksuznog petka trinaestog? Predlažem da otvorimo zajedno jutarnje novine, pročitamo naslove, ili još gore uključimo TV i eto baksuzluka. Na radiju nećete čuti ništa što vam u toj meri može podići pritisak da bi zbog toga okrivili današnji dan. Sviće vedro, sveže ali beskrajno lepo jutro, prvo nakon Miholjdana. Danas možete da pravite svadbu, po narodnom verovanju i ne morate protiv uroka da punite džepove belim lukom. Ionako, još uvek niste zakoračili u novi izazov koji samo što nije izazvala velika promena u jednoličnom životu koji svi kolektivno vodimo. Svi smo u bubnju, nikad se ne zna kome će danas da se posreći ili izbaksuzira.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Kažu da je krenuo grip. Da li je svinjski, ptičji, ili magareći – to ne znam. Znam samo da je to onaj dosadni, jesenji, koji iznenadi pa čovek ne može da poveruje šta ga je snašlo. Kod mene u kući se desilo da je nekako po običaju, kao i svake godine, obolela nejač. Gužve u prevozu, rad u zatvorenom prostoru, neredovna ishrana i malo spavanja i eto kašlja, temperature, ležanja, čajeva, limuna, pa i antibiotika. Znam da to ne sme da se daje, ali ko će da izdrži a da ne tutne koju kapsulu detetu, pogotovu ako se zna s koliko muke smo je nabavili od tvrdoglave apotekarke. E, onda smo na red došli moja draga i ja. Prvo je nju nešto zagrebalo u grlu, pa je onda počela drhtavica, pa hladne ruke a vrelo čelo, bolovi u mišićima i zglobovima i naravno curenje nosa. Kako mi je saopštila šta je muči, tako sam i ja osetio iste tegobe. Bacio sam se odmah u krevet i zatražio brzo jedan čaj i vitaminski kompleks za pojačavanje imuniteta, onda debelo ćebe, jorgan i dva jastuka za pod glavu. Zatražio sam i tablet. Potom sam svoje simptome ukucao u Gugl, i naravno dobio internet dijagnozu širokog dijapazona: od nazeba pa sve do kancera daleko bilo. Odmah sam tražio toplu pileću supicu. Piše tamo da mora da bude pileća, niko ne zna zašto. Pošto nije bilo piletine, žena je otišla da kupi. Vratila se i dovukla, voće, povrće, piletinu i ostale potrepštine. Nakupovala je i vitamine, i sve moguće praškove u kesici i ja sam sve to popio. Možda sam se i otrovao, ali nema veze. Dok se kuvala supica, ona je pripremala veš za pranje, usisavala ceo stan, opeglala veš sa žice, pristavila i ručak, umesila kiflice, a onda sam ja zatražio svež sok od ceđenih narandži sa dodatkom đumbira. Odmah mi je to spremila, a onda sam se setio da bih mogao malo pire krompira za posle supice. A lepo bi mi došlo i malo piletine ali ne one kuvane, već samo da se malo baci preko tiganja, onako na suvo bez ulja da pregori. Uz to i mešana salata od sezonskog povrća, začinjena maslinovim uljem i sokom od limuna. Sve vreme, žena ide po kući, pomalo zanosi u kretanju, a meni toplomer ispod miške. Neko mora da očita temperaturu. Ja ne vidim koliko me oči peku a i kolena bole. Trideset šest sa osam, pročita ona promuklim glasom. Eto, vidiš, kažem ja, počela je da raste. Da, tako je, smireno mi odgovori. Onda me upita da li je pametno da ručamo, pa da onda i ona malo prilegne, samo da se pokrije i zgreje i pokuša da odrema ako je moguće. E, tad sam osetio da sam baš pravo muško. Rekoh, pa lezi ti i pre ručka, samo ne znam kako ćemo gladni. Dobro ja znam kako je bolesnom čoveku koji je gladan. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. oktobar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

„Bockanje“ u vreme pauze! 

Dom zdravlja. Tačno 13 časova. Stariji muškarac podiže glas nezadovoljan činjenicom da ne može da primi injekciju. „Kako to sad pa ne radite?“, pita on glasno, a tehničar mu odgovara da je pauza do 13.30 za dezinfekciju. „Gde to piše!“, ubacuje se gospođa sa strane, a medicinska sestra joj pokazuje veliki papir na vratima gde piše radno vreme i pauza. „Treba to većim slovima za nas nepismene“, jetko dobacuje gospođa. I, potom ne prestaju komentari – „tipa vi nas maltretirate, vidite koliko je ljudi“, onih koji će morati da čekaju na svoju injekciju.

U to vreme dolazi glavna sestra sa šaltera i objavljuje da dve doktorke danas ne rade i da od njihovih pacijenata mogu da ostanu samo hitni slučajevi – ostali koji su došli po lekove mogu da dođu naredne nedelje. Dvadesetak ljudi uzima svoje knjižice i bespogovorno se razilazi. Oni u redu za vakcine i dalje kukaju što ih ne prime kada ih ima toliko mnogo – u tom trenutku okruglo njih troje, plus jedan za EKG.

Pomalo nestvarno deluje da troje ljudi, koji će za desetak minuta završiti ono za šta su došli, kuka više nego dvadesetak pacijenata koji će morati ponovo da dolaze za nekoliko dana. Bar da neko kaže: „Eto, što ne dovedete nekog lekara sa biroa da nas pregleda“, ali ni takav predlog ne stiže.

Možda ovim zapravo pokazujemo koliko smo „pragmatični“. Na srpski način – tamo gde nema nikoga, nema ni vajde kukati. Tamo gde je neko ko će kasnije da ti nabije iglu u debelo mesu – e njemu treba dići pritisak! I, sasvim opravdano, očekivati da kasnije taj čovek pokaže da ima „laku“ ruku!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Fudbaleri Srbije pobedili su reprezentaciju Gruzije dragocenim golom razlike u poslednjem meču kvalifikacija Grupe D, čime su se direktno plasirali na Svetsko prvenstvo 2018. u Rusiji. To je vest, u isto vreme i poziv na oprezni nacionalni optimizam. Znamo vrlo dobro koliko se naša reprezentacija načekala da dobije ono što joj je sinoć, ipak, zasluženo pripalo. Osam godina smo čekali da nas neko kao što je to u ovom slučaju fudbaler Aleksandar Prijović, odvede na Mundijal. Njemu je to bio prvi, ali zaista zlatni gol u dresu reprezentacije Srbije. Momak, koji se ovim, kako kaže, najdražim golom, upisao u istoriju srpskog fudbala, obećava da će nastaviti i ubuduće da svojoj zemlji i naciji donosi preko potrebne trenutke ponosa i sreće. Priznajmo, nismo baš blistali ni u ovom meču, ali Slavoljubu Muslinu u datim okolnostima treba oprostiti što prase nije tovio pred Božić, već ga sada treba ostaviti da na miru i bez pritisaka radi sa momcima koje je sam izabrao, a možda i nekim novim koji će tek pokazati talenat na svetskoj sceni. Eh, kad bi to bilo moguće. Prvi izveštaji govore da je na utakmici bilo preko četrdeset hiljada navijača, a to može da bude znak da smo posle utakmice sa Austrijom izgubili veru u naše momke. Arnautović, koga smo lako prozvali „Branković“ mogao je da igra i za Srbiju, ali nismo ga hteli. Posle nam je bilo krivo, isto kao kad se desilo da su Srbi, u košarci, pobedili ali u korist Slovenije. Posle sinoćnje utakmice veliki vatromet iznad južne tribine stadiona „Rajko Mitić“ bio je razlog da oni koji su odličili da ostanu kod kuće osete kajanje što i sami nisu na licu mesta. Utehu fudbalerima može da pruži odluka gradskih vlasti da svi važni javni objekti budu osvetljeni u bojama srpske zastave. To treba da bude veliki podsticaj budućem radu našeg selektora Muslina koji je posle godinu i po dana ostvario samo jedan u nizu snova koje smo i mi, zajedno sa njim, sanjali. Ovaj uspeh dragoceni je otklon od ružnih vesti u kojima „naša suza roditelja nema“, jer ako ni u čemu drugom možemo se u bar sportu uspeti iznad mnogih koji bi da nas vide duboko ukopane u kaljugama prošlosti.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. oktobar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Kapućino i lažni CV

Da ste u Vladi Srbije jedan dan, kako biste krenuli sa popravljanjem stvari u svom resoru? Da li biste iskoristili prijateljske i utilitarne veze, potražili nezavisne stručnjake koji bi vas dobro posavetovali, da li biste pogledali kako su na istom problemu radile razvijene zemlje, te taj model prilagodili našem društvu? Naravno da jedan dan za to nije dovoljan, pa ni mandat, dva, sudeći po teškoj muci junačkih ministara, ne samo ove, već i svake prethodne Vlade u posledjnih tridesetak godina. Nije im lako! Naročito kada shvate kako smo svi mi neradnici i pijemo kapućino, umesto da doprinosimo njihovom rejt- pardon, našem boljitku.

Potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović nenajavljeno je pre neki dan obišla radove na putu Mladenovac–Topola, gde oko 15 časova nije bilo nijednog radnika izvođača, preduzeća „MBA – Ratko Mitrović niskogradnja“. Mihajlovićeva je upozorila „Puteve Srbije“ i firme koje rade na održavanju puteva da rade svoj posao. „Takvo ponašanje izvođača neće se tolerisati, jer je nedopustivo da građani trpe zbog nečijeg nerada, a da država za obnovu nadvožnjaka plaća više od 107 miliona dinara, koliko iznosi vrednost ugovora“, poručila je Mihajlovićeva. Upozorila je da će nastaviti da nenajavljeno kontroliše radove u Srbiji, jer se putevi grade i obnavljaju novcem svih građana.

E, neka si im rekla! Juče su već sigurno u 15 časova bili tu, plaćeni na vreme ili ne, ne sme narod da ispašta u gužvama. Stvar se očigledno poboljšala od kada je ministarka Mihajlović bila u obilasku lenjih putara. A to što su u CV-ju za tender lažirali po ko zna koji put da su pošteni i da će sve ići po planu, to će im tek zapamtiti.

Doduše, razmaženi Beograđani još od radnih akcija pedesetih godina ne videše ovoliko iskopina, čak smo mislili da je taj Ratko Mitrović neki arheolog koji traži ostatke rimskog boravka ovde. Nije gužva, samo tako izgleda, a svi radnici su plaćeni na vreme i nemaju naređenja da odugovlače. Verujem da će uskoro i u Ministarstvu lokalne samouprave angažovati agente BIA da se preruše u konobare i isteruju svakog ko naruči kapućino ili pivo i krene da priča o Kosovu ili takvoj nekoj važnoj temi za Srbiju. Ministar prosvete će vam zvoniti na vrata da vas obavesti da je vaše dete, drugi srednje, eskiviralo danas školu, morate da platite kaznu. Šta, usudili ste se da pitate otkud im vremena da prete nikad izvršenim kaznama? Samo vi srčite tu jutarnju kafu i gunđajte, sram da nas bude.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. oktobar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Velike stvari

U ovo doba, oko 6 izjutra, niko baš ne očekuje da će mu se nešto vanredno lepo desiti. Zato uglavnom i pišemo o problemima u društvu! Sigurno je da nećemo, na primer, dobiti na lutriji (jer mesta za uplatu ne rade a i emisija je uveče), ne može nam se desiti da sretnemo starog prijatelja na ulici (ako ga i vidite u ovo doba kako luta, možda je i previše vremena prošlo od vašeg druženja), niti ćemo dobiti neku odličnu priliku za posao ili putovanje – radno vreme, to ljudsko pravilo, ne daje tu mogućnost.

Ipak, znamo svi da sitna zadovoljstva nemaju ručni sat niti unutrašnju štopericu. Ona se jednostavno nameste, dese, u njih se upliva kao u nove cipele savršene veličine. Eto još jednog sitnog zadovoljstva. Postoji čak i lista dvadeset malih lepih stvari koje mogu da nam se dese uvek, poređane po broju glasova ispitanika: Tu su Hodanje bosih nogu po pesku, pronalaženje nečega za šta ste mislili da je izgubljeno, jutarnja pesma ptica, opuštanje u toploj kupki, ljubaznost nepoznate osobe, sedenje ispred kamina ili oko logorske vatre, mršavljenje, odnosno saznanje o broju izgubljenih kilograma, miris sveže pokošene trave, davanje poklona, ispijanje pića sa prijateljem, lenčarenje nedeljom, činjenje dobrog dela (čak na 9. mestu!), susret i/ili razgovor sa starim prijateljem, pronalaženje novca, dobijanje komplimenata, postizanje dogovora, maženje kućnog ljubimca, čista posteljina, na drugom mestu je smejanje u društvu, a ispitanici u Velikoj Britaniji su kao najomiljenije jednostavno životno zadovoljstvo koja ga čine lepšim stavili – ljubljenje i maženje.

Sve ovo su situacije u kojima niko ne pati, malo sebi ugađamo i uspostavljamo harmoničnije odnose sa drugima. Bez toga, život zaista nema smisla više od biološkog produžetka vrste. Ali, ovo su stvari koje ljudsku vrstu čine šarmantnom, manje pretećom i takvom da još ima nade. Na tu listu malih, slatkih osveženja i sreće u životu, dodala bih još nekoliko. Recimo, gledanje političara koji ne može da se izvuče iz „uhvaćen si“ situacije; penzioneri koji su raspoloženi (takva jedna je pre neki dan u prevozu putem video poziva tepala svojoj unučici), ukras u danu su i psi koji se, kao nekakvi klinci, igraju i valjaju po lišću, a dodajem tu i pogled u pun frižider. To su toliko individualne a opet tako zajedničke stvari između nas. Kada ih tokom ovog dana doživite, udahnite, da upijete to što više, i uslediće onaj čuveni izdah, čisto zadovoljstvo što ste bili tu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Jedna revolucija pre sedamnaest godina, Srbiji je ulila nadu da će se naši, tada bedni životi, promeniti na bolje. Verovalo se u obećanja rogova u vreći da će nam otvoriti vrata ka svetu, dovesti investitore, sprovesti poštenu privatizaciju, otvoriti nova radna mesta, povećati plate i penzije, vratiti oteto Kosovo, ukinuti vize i odvesti u Evropsku uniju. Posle suzavca i paljenja Skupštine i televizije, dim koji se tada razlio beogradskom čaršijom polako je iz dana u dan, meseca u mesec, godine u godinu, davio nadu i isticao smrad prljavih rabota zahvaljujući kojima je većina ostala kratkih rukava dok su malobrojni natukli firmirana odela, satove, džipove, pa onda pokupovali sve što je moglo da se kupi i iz senke zavladali našim životima. Nisam tada bio revolucionar, a nisam ni danas. Nemam plaketu „prvoborac 5. oktobra“, a i šta bih danas sa njom? Radio sam tog dana, pratio šta se dešava, a onda razumeo da se mnogo toga menja ali u korist nekih drugih, bližih pogači, koji su svoje mesto našli u strankama i upravnim, odnosno, štrajkačkim odborima kao preletači. Pao je jedan režim, uspostavio se drugi, a onda su, protokom godina, stari i novi sklapali koalicije, dogovarali se, što bi rekli – znali su da trguju i ko je kome za šta dobar. Samo jedan je preživeo u vlasti svih ovih godina, svi ostali su se razbežali, povukli, nestali. Ostao je isti onaj narod, sećanje na nešto što je moglo da bude preokret, prva stepenica ka boljem i mirnijem životu bez stresova i podela. Sledeći put, kad neko odluči da pravi sličnu revoluciju, neka prvo promeni ceo narod sa kojim će to da učini, ovaj je dovoljno pametan da ne poveruje u bajke u koje je uzalud verovao onomad.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

RODNO OSETLJIVA CRTICA

Dobro jutro danas vam žele: vojnikinje, vodičice, lovice, jorgandžinice, kovačice, psihološkinje, atašeice i jatačice. Ako niste razumeli, ovde je reč o rodno osetljivom jeziku koji će ubuduće biti posebno kontrolisan u medijima, kako se žene ne bi uvredile ako njihovo zvanje predstavite u muškom rodu.

Da li su kovačice, kao pandani kovačima, uopšte postojale? Verujem da ih nije bilo puno, a ako ih danas, možda ima više, brka će ih sa mestom u Vojvodini. Moguće da je bilo žena koje su pomagale u kovačkom poslu, ali verujem da njima baš i nije bilo važno kako ih zovu. Uostalom, teško je neko hteo da ih vređa ili da se zamera tako snažnim ženama. S druge strane, uverena sam da je bilo mnogo žena koje su nesrećnim sticajem okolnosti bile prinuđene da gase požar. Ne verujem da bi im smetalo ako bi ih tom prilkom nazvali vatrogascem umesto vatrogaskinjom.

Jesmo li zaista iscrpli sva sredstva u borbi za rodnu ravnopravnost kad moramo da pribegavamo ovakvim veštačkim načinima? Čini mi se da je ravnopravnost mnogo više od naziva zanimanja u ženskom rodu. Kad bismo začeprkali po privatnim životima i životima uopšte, videli bismo da jači često dele pravdu na način jačih. Tako i lovice, i atašeice dobijaju, po pravilu manje plate od svojih muških kolega. Ređe ih zapošljavaju jer će naneti štetu budžetu firme kad počnu sa trudničkim i porodiljskim bolovanjima, i tako dalje… A što se jezika tiče, i njega neko mora da brani. Pa, ako već treba da smišljamo nove reči, bilo bi bolje da to činimo tako da nam one bar budu prijatne uhu, ako već treba da se dičimo njima. No, ostavimo to akademicima i akademkinjama.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Katalonija i referendum o otcepljenju od Španije, kao glavna vest, pažljivo se prati i u Srbiji. Oni koji su po dubokom uverenju uvek na strani slabijih i nezaštićenih, verovatno su navijali da cela stvar sa samostalnošću ove španske teritorije uspe. Međutim, Španija kao ozbiljna država učinila je sve, i što treba i što baš ne mora, da stane na put secesiji svoje teritorije. Sa lica mesta izveštači su javljali svetu da ulicama teče krv, da su na stotine građana povređene, takođe i pripadnici organa reda. Istorija, nasleđe, kultura, sve je iprepletano i teško se može razumeti, ako s jedne strane srpske simpatizere onih koji su za samostalnu Kataloniju na trenutak iznenadimo neprijatnim pitanjem: A šta ćemo onda sa našim Kosovom? Evropa koja je na strani celovite Španije, nije ni prstom makla u svoje vreme da pravedno sagleda problem Srbije sa albanskim građanima koji su podigli bunu pre skoro dvadeset godina. Mi smo tada za njih bili samo balkanska horda koja ubija nevine naoružane civile. Posle surove intervencije NATO alijanse, Kosovo nam je u otimano u fazama, uglavnom diplomatski i sada se teškom mukom uspinjemo da sačuvamo šta se sačuvati može, u stvari onoliko koliko nam ta ista Evropa dozvoli da sačuvamo. Bez referenduma, Kosovo je samoproglasilo nezavisnost, Evropska Unija u najvećem procentu država članica ga priznala i sada nas tera na nešto što Španiju i da hoće – ne sme. Ipak je u pitanju ozbiljna država, jedna od svojevremeno svetskih kolonijalnih sila. Sačuvala je dovoljno dostojanstva i odlučnosti i u vreme kada ju je ekonomska kriza skoro bacila na kolena pre desetak godina. Ko zna koliko evropskih regiona jedva čeka da se napokon završi priča u vezi sa Kosovom. Svi bi da budu samostalni, državotvorni, nezavisni… kao Kosovo, možda. Katalonija predstavlja veliki ispit, ali i srpski argument u konačnom rešavanju kosovskog pitanja, koje očekuje odgovor veoma uskoro. Predsednik Srbije kaže da je sada „mečka zaigrala i pred njihovim vratima“, međutim, u skladu sa tim gde je danas Španija a gde Srbija, brinem da će evropski mečkari oterati katalonsku mečku, a nama ostaviti kosovski def i goč da i dalje o njih lupamo – glavom.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

UStanak (2. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Listajući stare fotografije, naleteh juče posle podne na jednu na kojoj poziram u društvu roditelja a u pozadini se vidi radio sa gramofonom. U trenutku mi se vratiše sećanja na taj čudan aparat koji je imao jako lepo osvetljenu skalu, a i magično oko koje je svetlelo u boji „na zelenkasto“. Taj radio je prema nekim saznanjima, kupljen na kredit posle samo mesec dana zajedničkog života mojih roditelja. Posle mog rođenja, opet nakon mesec dana, kupljen je i gramofon koji nije mogao da radi bez radija. Jasno da je pokretač tih investicija u medije bila moja majka. Otac je samo bio konzument medijskih sadržaja koje su ova dva uređaja emitovala. Posebna odlika radija bila je to da mu je trebalo da se prvo zagreje, nekih pet minuta, pa tek onda počne da emituje zvuk. To čekanje bilo je večnost za mene, pošto sam od malih nogu imao privilegiju da ga uključujem, biram stanice, ili recimo rukujem gramofonom što je za te prilike bilo veoma smelo. Jednom se radio nešto pokvario i pozvan je majstor koji je došao sa koferom punim lampi. Jedna koja je otkazala bila je zamenjena ali je ostavljena sa strane na stolu i u meni izazvala euforiju interesovanja. Šta je unutra, kako se to pali, zašto ima rešetke i cevčice, neke žice koje bockaju na dodir… ko zna šta sam se tada kao dete pitao, ali znam jedno. Odlučio sam da čim ostanem sam kod kuće proverim šta je to sve unutra spakovano da sjaji. Nije mi dugo trebalo, otprilike pet godina sam čekao i dočekao da čitav dan budem sam u kući. Dočepao sam se šrafcigera, sklonio prvo zaštitni karton sa zadnje strane, a onda počeo da izvlačim lampe. Svaka je imala oznaku, međutim ja za to nisam mario, vratio sam ih na mesto onako kako sam ja hteo a ne kako je bilo nacrtano na shemi koja se nalazila na poklopcu radija. I šta se desilo? Nakon uključivanja u struju, čulo se samo kratko „puf“ i počeo je da kućom mili neki neobično ljutkast dim po kući. Napravio sam se nevešt, sačekao da pozovu majstora koji samo što se nije posvađao sa mojima ubeđujući se sa njima da je neko otvarao radio i premestio lampe. Kad sam video da je đavo odneo šalu, onako nevino i dečje sam rekao da ljudi koji žive u radiju a koji čitaju vesti i puštaju muziku možda to rade. Onda su se odrasli značajno pogledali i nasmejali. Sećam se da tog dana nisam dobio batine, već novi radio koji je bio tranzistorski i svirao je odmah čim se uključi, bez čekanja. Čak je i stanice bolje i čistije „hvatao“. Slušali smo naravno samo Radio Beograd. Ostali su mi u sećanju prelepi glasovi ljudi i žena čija mi imena u to vreme odrastanja nisu mnogo značila, a opet kasnije sam imao čast da sa njima učim, radim i stvaram radio program, Nekako kroz život, shvatio sam da je radio bio i ostao moj pratilac i odani prijatelj od malih nogu. Voleo bih da to i ostane – do kraja života.

Dobro jutro!

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Da li ste skoro nekome postavili pitanje: Imaš li ti srca? Ili, možda, da li je vama neko postavio isto pitanje? Šta to može da znači uopšte? O koga i o šta se možemo ogrešiti ako nam takvo pitanje padne na pamet u toku razgovora koji može da bude prijatan ili manje prijatan. Ljubav, često ume da zaboli, a srce u tom slučaju najčešće strada. Počinje da lupa, povremeno kuca pa prestane, sjuri se u pete ili poleti na vrh čela. Posao, takođe može da ga ubrza. Niko kao kolege ili šefovi ne ume da održi kondicioni trening srcu zarobljenom između besa i lažnog mira kojim želimo da sačuvamo nerve i tako ostavimo utisak da nas ništa ne može izbaciti iz takta. Opet, i ovom slučaju strada srce. Ređati ostale faktora koji nas izazivaju na postavljanje pitanja „imaš li ti srce?“ potpuno je nepotrebno. Važno je samo sačuvati nerve, a srce će se već nekako snaći. Možda i hoće ako ga počastimo redovnim snom, urednim i malim obrocima, čestom rekreacijom, smehom i zdravim vazduhom bez duvanskog dima razlivenom iznad alkohola unetog u organizam… Međutim, iako nam srce znači život, mi to ne prepoznajemo na vreme. Vodimo neuredne živote, i to na način kako čine nezadovoljnici u kojima živi umorno i načeto srce. A srce samo pamti i reaguje na svaki potres koji ga zadesi. Bilo bi lepo da se toga makar podsetimo na Svetski dan srca. Kažem, makar danas, pa sutra kako nam bude.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Svuda gužva oko nas, još nam samo fali magla ona prava jesenja, da jedni druge ne vidimo. Očigledno je da se i na vedrini teško gledamo. Sve je krenulo letos. Umesto da se isprazne gradovi i nacija krene na odmor, većina je ostala kod kuće da bi smetala vrednim poslenicima koji ulepšavaju naše ulice. Onda su im se pridružili đaci a spremaju se i brucoši i ostala buduća elita. Juče u bibiloteci, gužva. Računam da su ili došli da vrate knjige posle više godina, ili su tu da smetaju. Ni jedno ni drugo, kažu velika gužva u saobraćaju u četiri popodne zbog nekog čukanja na mostu. Pa ko pametan još u to vreme ide prevozom, a ko se luksuzira u automobilu pored ovako lepog vremena. Kišica samo što je pala, okvasila ulice, osvežila nas, a mi u kukanje kako je grad kolabirao. A što je onda gužva u apoteci? Svi se porazboljevali, baš kad je temperatura sa 40 u hladu, pala na 20 stepeni u podne. Što se ne pokrivate noću, i što držite otvoren prozor? Gužva je i u policiji. Malo, malo, pa moraju da zatvaraju centar grada zbog manifestacija od opšteg značaja. Oduševljeni građani tumaraju tražeći stanice gradskog prevoza koje su izmeštene ali ko bi još to znao gde? Trke, maratoni, biciklijade, rolerijade, pa onda parade, čovek ne zna prosto koji događaj napravi više koristi građanima željnih masovnih dešavanja, da ne kažem demonstracija naše superiornosti u odnosu na sve ostale. A sve to zato, navodno, zato što se radi na putevima u Beogradu. Ako već zatvore pola grada, neka je to samo zbog građana koji su to čekali još od pamtiveka. Nego? Najnapredniji među nama se toliko trude da sve postignu do decembra, podigli i nebo i asvalt i zemlju, brda i nizbrdice a mi i dalje samo nešto, nezahvalni, gunđamo. Da čujem ko je pomenuo izbore, opoziciju, kampanje, promocije? Hajde, uozbiljite se, ljudi, šta vam je? Odakle vam samo takve ideje? Za sve su krivi oni koji letos nisu otišli na more.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Pesma „Neko nas posmatra“, predvidela je još pre pojave Windows-a, da ćemo zahvaljujući kamerama raširenim po celom Beogradu ali i ostalim delovima Srbije biti deo jedne velike farme koju čuva i o kojoj brine neki tamo „veliki brat“. Svuda, bukvalno u svakom segmentu života nas snimaju. Podizanje novca na bankomatu, kupovina u marketima, zatim škole i vrtići, raskrsnice, zlatare, ulice, čak i toaleti sve je pod prismotrom. Ne može se reći da od toga nema koristi, naročito kada treba istražiti neke nevesele i nemile događaje, ali pod pritiskom skoro pa više stotina hiljada instaliranih kamera u Srbiji, čovek ne može da nađe mesto gde bi imao svoju privatnost. Čak su i kamere na smart televizorima, mobilnim telefonima ili laptop računarima svojevrsno oruđe kojim se može lako manipulisati. Najlepše je kada ne znate da vas snimaju. Recimo da počnemo da beležimo gde nas sve snimaju, pa nikada iz kuće ne bi izašli. Sve to ostavlja otvorenim pitanje gde je granica bezbednosti, a gde počinje život nalik onom u filmu „Trumanov šou“ ili Orvelovoj „1984“ sa „Velikim bratom“ koji sve posmatra, primećuju uvek budni novinari. Iako video-nadzor nije zakonski uređen, potreban nam je. Međutim, zloupotreba je bilo i biće. Pitajte Gugl o tome. Naplaćali su se kazni za sve pare. I, ne brinite za to što vam čak i spavaća soba može postati preko noći najslikaniji objekat a radnja u njoj šerovana na mrežama. Jer, nikad se ne zna kakvu korist iz te neželjene slave možete izvući. Uostalom, sami postavljamo kamere na koje se žalimo. Sami pali, sami se ubili, to jest uslikali. Radnja koja se snima i nije važna, bila duga ili kratka, eksplozivna ili tunjavo tulava, važno je samo da „ispadnete“ lepo u kadru.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Jedan oglas, nedavno objavljen, veoma je zaintrigirao javnost u Srbiji. Naime, jedna baka, vlasnica salonca u centru Beograda, poziva jednu studentkinju da joj besplatno ustupi smeštaj tokom studiranja. Ne mora ništa da plaća, može da uči do mile volje, vodi društveni život, ne mora da čisti i pegla, treba samo da bude tu. Baka se nada da će joj se javiti devojka koja studira medicinu, mada to nije uslov. Poželjno je da ima vremena da svakog dana bar popiju kafu i ispričaju se. Šta nam to ukazuje? Prvo, da su bakini naslednici verovatno zauzeti da joj prave društvo svakog dana. Drugo, kako je to moguće? Zar posle svih životnih radosti, odricanja, ili žrtve, vlastita deca mogu tek tako da se okrenu leđa i odu? Mogu, naravno. Izgovor je brz život, borba za preživljavanje, konstantni umor i fizički ali i psihički. Postali smo drugačiji, definitivno. Usvojili smo nesvesno belosvetske običaje i navike koje se nikako ne mogu smestiti u srpski obrazac porodičnih odnosa. Ili mogu? Možda bi sada oni roditelji koji se trude da svom potomstvu obezbede najlepše sobe, najbolje obrazovanje, stanove, automobile, vikendice, letovanja ili zimovanja, morali da razmisle i postave sebi pitanje: Čemu tolika žrtva? Doduše, roditelji su ti koji su decu planirali, ona nisu imala izbor da li žele da se rode ili ne? Ali, takva zanemarivanja, kao u slučaju ove beogradske bake predstavljaju znak pitanja koji lebdi i nad sudbinom njene dece koja će možda baš kao i ona tražiti po oglasima družbenicu koja bi im bar malo svojim prisustvom razvejala samoću. Mislimo o tome na vreme odvajajući dragocene trenutke odmora posle radnog vremena za razgovore sa decom. Godine odrastanja brzo prolete.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Ja imam 29 godina! Sad, pošto samo čujete moj glas na radiju možete da mi verujete ili ne, ali zapravo ova tvrdnja u startu i ne dolazi od mene. To mi kaže – moj sportski sat!

I pre nego što me neko pošalje na pregled kod psihijatra – ne, ja ne razgovaram sa svojim satom za trčanje, ali pošto je on jedna pametnica i nedavno je dobio softversko unapređenje, počeo je da moje rezultate na stazi predstavlja parametrom koliko sam „prosečno fit“. I tako se ja vratih debelo u prošlost!

Može se reći da je to interesantan motivišući momenat. Što brže i duže trčite, to će vam rezultat biti bolji. I „podmladićete se“.

No, eto prilike za fantastičnu zamku. Šta ako ja poželim da ponovo budem (Titov) omladinac? I da imam ispod 27 godina! Moj sat mi može, delimično, pružiti takvu iluziju. Dovoljno je smao da izađem i trčim brže nego juče. Pa, ako ne uspem sutra, onda još brže prekosutra! Što bi možda i moglo da sam mašina, ali bojim se da bi se to pre zavšilo preopterećenjem srčanog mišića, pa bi mi sledilo druženje sa kardiologom, a možda i psihologom.

Svi bi da budemo mlađi. Ja sam zato, za svaki slučaj, sačuvao snimak ekrana na kojem „imam“ 29 godina! Bar do nekog boljeg rezultata!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Deca nam hvala bogu više nisu nemirna, već su hiper-aktivna. Nema više bezobrazne i nevaspitane dece. Sada su to individualci sa stavom! Nasilna deca koja zavode neki svoj red i zakon u školi povremeno napune naslovne strane novina, a nije izuzetak da i nastavnici svojim (ne)delima pariraju svojim učenicima. Ako je ova država ozbiljna, onda ćemo reći „doviđenja“ zabijanju glave u pesak sistemskim problemima koji nam urušavaju kompletan sistem obrazovanja zahvaljujući i nesavesnim roditeljima, nastavnicima i učenicima. Ministar prosvete kaže da se očekuje da prema novim zakonskim odredbama koje menjaju mnogo toga, stignu i odgovarajuće sankcije za izazivače problema. Dakle, to je taj početak značajnih promena u školskom sistemu. Preventiva je, saglasni smo sa nadležnima, sigurno bolja varijanta od sankcionisanja i rad na tome mora biti daleko intenzivniji. Ali, ako se od nečega počinje, hajde neka to budu mali ali sigurni koraci. Red, mir i zakon, čuvaće za početak, strah od kazni. To imaju u vidu zakonodavci kad predlažu da se novčano kažnjava svako odstupanje od propisanog ponašanja u školi za sve učesnike obrazovonog procesa. Ne može se od zakona očekivati da baš sve reši u roku od godinu dana, toga smo svi svesni. Ali, zamislite da se deca potuku u školi, pozovu vas iz Suda i saopšte kao roditelju deteta koje se potuklo ili načinilo štetu na školskoj imovini, na primer, da treba da platite kaznu, a vi nemate para. Ništa, odradićete društveno koristan rad u vrednosti kazne i nema izvlačenja. Ionako vape škole za krečenjem, uređenjem dvorišta, farbanjem ograda, uređenjem terena, pa posle neka se tuku junoše dok mame i tate plaćaju radom njihovu bahatost. Ništa još nije konačno poznato, samo možemo da nagađamo šta je to što nas čeka, tek važno je da se nešto pokrenulo. Ako je uređeno ono što je neprihvatljivo, lako ga je promeniti. Ali, ako nema regulative onda uzalud kuknjava nad propašću školstva. Regulativa u vezi sa postizanjem očekivanih rezlutata u obrazovanju tek predstoji. „Tek ćemo se ćerati“.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Izgleda da su se malo pokvarili tefefoni među beogradskim čelnicima. Iz Skupštine grada stigla je najava i to obrazložena da će se ubuduće na Kalemegdansku terasu moći isključivo uz plaćenu ulaznicu. Nema šale više, mora da se plati šetnja oko Pobednika. Još se javnost nije oporavila od šoka, kad se oglasio Gradonačelnik obećavajući da od naplate ulaza nema ništa. Nit‘ je bilo, niti može biti da se naplaćuje nešto što je oduvek besplatno. Doduše, u zemlji gde se traže rešenja da se naplati sve što može da izazove interesovanje masa, nije nelogično da se primeni nešto što može doneti lep prihod u budžet. U nadi da će cela ova priča otići u zaborav, nije zgoreg setiti se da mi nismo smislili za ovaj kompleks neko srpsko ime, već smo nasledili od Turaka Kalemegdan. To znači da bi Turci mogli da nam traže autorska prava za ime ovog nacionalnog dobra. Takođe, Rimljani i bankari mogu da potraže deo novca od ulaznica jer se ponosimo bunarom koji je slavu stekao zahvaljujući promotivnim spotovima jedne banke „more Marko, obori kamate“ i Rimljanima. I Grci bi zbog Rige od Fere mogli da nam traže procenat, ako ćemo pravo. Velika rekonstrukcija Kalemgdana traje godinama unazad, stalno se nešto popravlja, sklanja, uređuje, a i Pobednik je krenuo poput Tornja u Pizi da malo zanosi u stranu. Daj bože da nas obiđu jaki vetrovi, inače, ode nam simbol Beograda u Ušće reka dveju ispod Avale. Postoji nešto što se oduvek plaća na Kalemegdanu a to su ulazi u Sahat kulu, Rimski bunar, ili za Vojni bunker, Veliki barutni magacin na Donjem gradu i Nebojša kulu.. To nismo osetili mi koji volimo da gledamo, šetamo i uživamo u suncu i prirodi. Dakle, uživanje se nastavlja i biće besplatno. Jedino da se gradonačelnik ne predomisli. Da ne bude posle: „Niste me dobro razumeli, neće se naplaćivati ulaz u Kalemegdan, već samo ulaz na Gornji grad“. Ili, da nam neko od njegovih saradnika na vanrednoj konferenciji za novinare ne pojasni da je on prekršio zakon i umešao se u nešto o čemu ne može da odlučuje. Dakle, rano je da se pije… Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Svi sretni i nezadovoljni

Ispred jedne mesare/pečenjarnice dolazi žurno čovek, razgovara mobilnim, prilazi pultu i pita da li je gotova njegova porudžbina. Dobija potvrdan odgovor, i, dok i dalje razgovara mobilnim, traži da mu dodaju dve kese – jednu sa roštiljem, drugu sa somunima. Radnica na šalteru ga pita da li je platio sve, on potvrdno klima glavom i odlazi.

Gotovo u istom trenutku pultu prilazi čovek koji pita da li je njegova porudžbina gotova. „Biće za 25 minuta“, odgovara radnica. „Vi mora da se šalite, meni su pre 15 minuta telefonom rekli da sada dođem?“, zbunjen je on. „To mora da ste dobili mesaru, oni uvek tako kažu, evo pogledajte – rošitlj je pun, vaša porudžbina nije došla još na red“, kaže mu žena. On, šta će, mora da se okrene i ode.

U međuvremenu je otkriveno da onaj prvi čovek iz priče, sa sve mobilnim na uvetom, zapravo nije platio somune. Okruglo deset komada. Propust koji će neko od radnika morati da nadoknadi. Zbog čega niko iza šaltera nije srećan.

A šta sam za sve to vreme ja radio, pitate se vi? Došao po svoju pljeskavicu za koju se ispostavilo da nije ni stavljena na roštilj, jer je majstor zadužen za te stvari – zaboravio. I tako, što bi naš narod rekao – svi sretni i nezadovoljni! S tim što ja ne videh ikog sretnog oko mene…

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Po statistici, žene u Srbiji trpe nasilje godinama, i to pre svega zbog dece. Veoma mali broj njih tvrdi da u braku ostaje zbog ljubavi prema nasilniku. Malo je čudna ta ljubav od koje otpadaju bubrezi, mada ima i žena koje maltretiraju muževe. I to kako! Jedan od slučajeva bio je pretučen muž koji je zaboravio da izvuče ključ iz brave pa je dobio batine. Žena ga jedva probudila, pa pošto je dugo čekala da joj otključa, besno ga je dohvatila i izmlatila čime god je stigla. I sve u glavu, pesnicama, da boli. Drugog nesrećnika, koji se bavi građevinom, žena je uhvatila sa flašom u ruci posle završene smene. Dohvatila ciglu, blok, letvu za razvnanje, ma šta god joj se našlo pri ruci pa ga tako isprašila da su ga kolege jedva spasile a milicija nije mogla da je smiri i zaustavi satiranje mučenika. Jedan slučaj iz gradića u Šumadiji, takođe je zapanjio našu javnost. Žena ranim jutrom ustala i dočekala muža kamiondžiju koji je umoran stigao s puta. Nahranila ga, napojila i smestila u bračni krevet da se naspava. Onda je krenula na posao u prvu smenu, pa se posle pola sata vratila kući jer je nešto zaboravila. Kad tamo, uzdasi iz spavaće sobe i izjave tipa „volim te, ljubavi moja“. Uleti u sobu da raščerupa suparnicu, kad tamo umesto žene, sa svojim mužem zatekne komšiju. Padne joj mrak na oči, dohvati dršku usisivača i tako oplevi obojicu da ih je milicija jedva spasila. A drška je bila metalna pa je bez problema izdržala bliski kontakt sa kostima preljubnika. Ima još slučajeva, pa eto u mom kraju, kaže statistika jedne dobro obaveštene komšinice, čak više od pola brakova drže žene koje su nasilne. A muževi ne smeju da im pisnu. Samo znaju za ono „da, draga“, ništa više ne smeju da zucnu. Nekad čak ni to. I treba, ima da se zna ko je pravi gazda u kući. Zato, ako negde zapne, proverite prvo gde stoje drške i cevi usisivača, oklagije, četke, metle, varjače, kutlače, noževi, ili šta već može besnoj ženi da padne šaka kad je naljutite. Da se zna red, zakon i ko je gazda u kući i koga štiti zakon!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Usatanak (15. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Često se, onako sebično, zapitamo da li ovaj svet ima srce ili dušu, kad je tako okrutan prema nama. Otima nam svetinje, zemlju, istoriju, tradiciju, a budućnost mrači planovima koji nas ne ostavljaju ravnodušnim. Svetli primeri čovekoljublja često demantuju one koji su ubeđeni da je sve otišlo dođavola. Sećamo se primera da neki dobri pekari poklanjaju hleb sirotinji, učiteljice u penziji drže besplatne časove deci siromašnih, besposleni lekari obilazi starce i mere im pritisak, ili im lokalni majstori besplatno popravljaju sitne kvarove po stanu. Pa, ako smo već uspeli da svojevremeno zbrinemo skoro milion izbeglica iz nekadašnje Jugoslavije, kako je moguće da ne možemo ili nećemo da se pobrinemo za male migrante i prihvatimo ih u školama kao svoju decu. Doduše, treba biti oprezan u osudi ljudi koji su imali loša iskustva pa su zato protestovali u Sremu protiv mešanja „naše“ i „dece migranata“. Pažljivim hroničarima nije bilo neočekivano da protesti zabrinutih roditelja budu uglavnom tumačeni kao „preventiva“ od loših dešavanja u budućnosti. Lako je pametovati sa dovoljne udaljenosti jer migranti nisu „vidljivi“ u velikim gradovima, ali u sremskim selima gde se svi znaju nije lako „iz prve“ prihvatiti prisustvo dece koja nose svoje patnje kao i neobičnu nošnju u klupama malih Sremaca. Bez dovoljno rada sa stanovništom na terenu, državne institucije zadužene za integraciju migranata, mogu samo da očekuju da beli svet vidi ove proteste kao fašizam a mi ovde kao naglašenu brigu zabrinutih roditelja. Valja ljudima objasniti šta znači škola za decu kojoj je otet zavičaj na silu, upoznati ih sa time da ta deca takođe imaju roditelje koji brinu da li su čisti i siti, pomoći im da razumeju činjenicu da svet nije isti i da je Srbija takođe deo tog sveta koji se menja. Nisu deca migranata kriva što su tu gde jesu, krivce treba tražiti na nekom drugom mestu, tamo gde se kroje sudbine svih nas mimo našeg znanja i volje. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Početkom osamdesetih godina prošlog veka, video rekorder je bio san i stvar prestiža. Sećam se da sam dobivši prvi video pomislio da više nikada neću gledati sneg na TV ekranu. To su znali i pametni privatni preduzetnici. Kao pečurke posle kiše počeli su da otvaraju video klubove u koje smo hrlili. Iznajmljivalo se između dva i četiri filma dnevno, pošto je peti bio gratis. Gledalo se noću, danju, gutalo sve, od američkih komedija do Brusa Lija, Žan Klod Van Dama ili Indijane Džonsa. Onda su početkom dvehiljaditih godina stigli i DVD plejeri, ali to nije ugrozilo video klubove. Jednostavno, opstali su zahvaljujući tome što su samo proširili delatnost… Iznajmljivali su i VHS i DVD formate filmova. Međutim, zahvaljujući čuvenim torentima i internetu, ugašeni su kao da je neko prosuo kofu vode na jaku vatru. Iako danas u Beogradu tih klubova više uopšte nema, koliko ja znam, slučajno sam u jednom šumadijskom gradu zatekao video klub koji radi. Zamislite, radi! Nalazi se na kraju glavne ulice i dalje ima svoje korisnike koji redovno iznajmljuju filmove. Prijatna i veoma šarmantna vlasnica ovog objekta, koja je u poslu više od četvrt veka, ispričala mi je da se ljudi zanimaju za filmove, naročito na kasetama, jer im to budi neka lepa sećanja, a njoj obezbeđuje da kad plati sve poreze, zaradi minimalni lični dohodak. Srećna je što radi, još više kada joj neko potraži savet šta bi mogao da pogleda. Kaže i da joj uvek oko zablista na neku scenu iz starog filma koji se nekada prikazivao a pokazala mi je i dve kasete na kojima su sredinom devedesetih zabeležena 3 sata čuvenog dobitnika više Oskara. Ovaj klub je u isto vreme i svojevrsno mesto okupljanja ljubitelja filma i kulture uopšte, pa se tu mogu čuti i najnovije vesti iz sveta filma i zabave. Bio sam iznenađen, ne toliko finim ljudima koje sam tamo zatekao koliko nekim mirisima prošlosti iz kaseta koji i dalje unose neku dobrotu u taj mali svet. Da, ima toga, ali samo u gradovima koji su sačuvali dušu uprkos svemu. Beograde, čuješ li me?

Dobro jutro!

 

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. septembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

Kontejnerska crtica

Kad god radim jutarnji program, negde oko 5 sati kad izlazim iz kuće, zateknem isti prizor. Neko vadi stvari iz kontejnera ispred zgrade, pa onda ide do kontejera niže, pa još niže i na kraju, vrlo brzo, izađe iz ulice. Kažem, vrlo brzo, jer se jasno vidi da ni u jednom nema onog što bi ga zadržalo. Dok se penjem ka autobuskoj stanici, vidim još nekog sa kukom ili štapom kako stiže istim poslom. Kao da je „nova smena“, ako tako mogu da kažem. Primetila sam pre izvesnog vremena da mnogi ljudi koje je muka naterala, upravo u svitanje dolaze i pokušavaju u kontejneru nešto da nađu. I kako vreme prolazi a prizor postaje svakodnevan, primećujem štošta. Sve je više tih ljudi. Takođe, ne viđam u tom poslu samo one na koje smo navikli da odnose sekundarne sirovine. Primećujem i da je ovo češći prizor u mojoj ulici od kako su u susednim postavljeni podzemni kontejneri. Primećujem još dosta toga, recimo, kojom brzinom stari hleb nestane ako ga ostavite pored kante. I tako, i ovog jutra u 5, nezadovoljna, iscrpljena lica prolaze ulicom sa istim ciljem. Izgleda da je neko već bio i uzeo ono što može da posluži jer se pored otpada zadržavaju vrlo kratko i ne odnose ništa. Mislim da nije potrebno da pocrtavam na šta ukazuje činjenica da je beskućnika i veoma siromašnih sve više. Ono što zabrinjava je što sve više njih, ne mislim na izuzetno ugrožene, zainteresovano posmatraju kante za otpatke dok, recimo, čekaju prevoz na stanici. Sve ih je više koji se ne libe da „upadaju“ na kulturne događaje na kojima se očekuje koktel. Tako se tužna slika sa ulica, sve lakše prenosi i u zatvorene prostore. O žicanju ispred apoteka, bankomata, samoposluga da i ne govorim. Sve ovo je jako upadljivo leti, a ovo je jedno dugo toplo leto. Pokazalo je mnogo toga tužnog i tera da se zamislimo.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. septembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Spin(er)ovanje

Verovatno ste i za to „čudo od tri dana“ čuli – fidžet spiner. Prodaju ga kao igračku za decu ali i odrasle, iako njegova namena nije tek tako banalna, jer zapravo služi za pomoć u koncentraciji kod raznih poremećaja pažnje i nekih oblika autizma. Našao je i novu namenu. Njega i još pregršt predmeta, beogradsko JKP „Gradska čistoća“ poklanjaće kao promo materijal. Ovo preduzeće raspisalo je javnu nabavku reklamnog materijala, ali nije poznato koliko će novca biti odvojeno za tu kupovinu.

Prema navodima iz konkursne dokumentacije, u cilju promocije „Čistoće“, osim hemijskih olovaka, notesa i privezaka, koje se mogu podvesti pod uobičajene stvari koje firme koriste za promociju, na spisku planiranog materijala nalaze se i dodatni gedžeti za relaksaciju i zabavu, poput spinera i antistres loptica. Takođe, ovo preduzeće ima u planu da se snabde pernicama, rančevima i drvenim bojicama, najverovatnije namenjenim najmlađim sugrađanima. Oko 500 setova reketa za plažu i loptica, plastični držači za olovke u obliku kante, kao i 250 fleš drajvova od bambusa sa logotipom preduzeća potražuje se u javnoj nabavci. Takođe, kupovina rekvizita obuhvata i 500 kačketa, notesa od plute, setova za pisanje, kabanica za kišu u plastičnoj kugli.

Bilo bi, zapravo, lepo, da svoju reklamu imaju na lepim, novim, kantama za smeće i reciklažu. Da dele letke o kućnom kompostu ili podsećanjima šta i kako sa kabastim otpadom. Dobro funkcionisanje javnih preduzeća najbolja je reklama, ali, avaj. Na pitanja medija da li je ovako nešto potrebno za javno preduzeće koje u svom poslu nema konkurenciju, nisu do sada odgovorili. Još jednom ih, ovde, pitamo: „Šta će vam to? Ko vam je konkurencija?“. Komentari koji kažu da je ovo zapravo šira promocija rukovodećeg kadra pred gradske izbore, nije nelogična. Jedino još da sačekamo hoće li i drugi slediti ovaj primer.

Pranje, u najmanju ruku, obraza, može tako u nedogled; da, recimo, „Zelenilo“ deli motorne testere sa natpisom „gde ja stadoh, ti produži“ ili da „Vodovod i kanalizacija“ deli rolne toalet papira sa likovima iz opozicije. Ili, da „Gradske pijace“ pakuju mrkvu, paradajz i zeleniš koji se nije prodao u lepe cegere sa njihovim logom, a „Pogrebne usluge“ da dele besplatne vaučere za letovanje u Srbiji, ako zakažete tri sahrane u mesecu. Čisto jer, ako se već bahate, neka bude zabavno, to narod voli!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. septembar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

Nove lampe za stare

Balkan kao bure baruta, dobro je znana fraza. Podzemnim rovovima ispod vidika s jedne, ili diplomatskim igrama na vidiku s druge strane, na sve načine bili smo svađani i mireni. Kada je reč o međusobnoj zvaničnoj komunikaciji, među nama i susedima meri se svaki treptaj oka političara, da li je mislio to kad je rekao i šta li je mislio kad nije rekao. Hoće li doći, zašto neće, da li je pozvan, i zašto nije. Sve to se gomila u svačijem dvorištu kao gomila starih, pozajmljenih, a nikad vraćenih čekića, eksera, kosilica, ašova, prozorskih okana, metli, žica i novina. Kad god se o tu gomilu beskorisnog đubreta neko saplete, krš kreće da pravi buku i shvatamo da nam zapravo jako bode oči. Svakog dana. Zašto neko jednom ne pokupi tu gomilu? Gde ćemo sa njom? Ma, neka je, ima tu svega korisnog, evo i komšija održava poveće brdo gluposti u svome dvorištu.
Tako vam je i sa diplomatijom na Balkanu, skoro odvajkada. A mediji, kao sakupljači sekundarnih sirovina, daju na razglas po celom komšiluku da sakupljaju otpad. Rado će ga odneti, pa staviti na novu gomilu. Prodati, ako je sreće. Samo da ih ne uhvate ovaj put.
Zar nije lepše da o tome, bar malo, ne razmišljamo? Da navučemo zavese na prozore, i ne gledamo tu gomilu protestnih noti, busanja u prazno, stavljanja pa sklanjanja natpisa, odmeravanja pogodnih razvoja tržišta, „samo da je dijaloga, ali mi smo sve učinili“? Naravno da je teško i svi akteri kojih možete da se setite otežavaju još više bilo kakav izgled gašenja požara ovde. Nije rešenje ni da se odselimo, pa da ne razmišljamo o toj gomili svega u dvorištu. Ako vam smrdi od komšije, mora da i njemu vaše smrdi. Ali, onaj ko nam i ukazuje na sve to loše iz tuđeg dvorišta, usput trpa novih drangulija i u naše. Njihovo tumačenje nije bitnije od onog kako se svi mi osećamo, zaista. Daj da budemo glasniji od lažnih miritelja!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Jedno istraživanje kaže da smo svi zajedno ovde, u Srbiji, prošle godine na telefoniranje potrošili 30 hiljada godina. Da, baš toliko, ako bi se svi minuti obavljenih razgovora sabrali u jedan poziv. Nisu operateri loše prošli, zarada koju su ostvarili i dalje nam daje za pravo da ih smatramo uspešnim kompanijama kojima ni svetska kriza ne može ništa. Uvezali su nas čvrstim lancima u razne boksove, pakete, usluge i sjajne uređaje i sve to na dve godine a ponekad i tri. Sve zavisi od proizvođača mobilnih uređaja, doduše. Čim oni najave neku novotariju, operateri se organizuju da naprave dobar posao sa svojim korisnicima kojima baš u to vreme ističe ugovor. Sve na početku košta dinar plus PDV, a kako vreme odmiče shvatimo da telefoniranje i uređaj plaćamo grcajući do sledećeg ugovora. A o čemu smo mi to inače telefonirali protekle godine? Lično, kad mi je dosadno da razgovaram, samo kratko i dramatično saopštim sagovorniku: E, nećemo o tome preko telefona, znaš da se ovo sluša. Tako u isto vreme dam sebi do značaja da i onaj s druge strane konekcije pomisli da je i sam pod prismotrom da ne kažem prisluhu. Mada, nije baš i da se ne sluša. Otkud bi ONI koji slušaju i prate poruke znali da mi treba nameštaj sa 40 odsto popusta i na koju adresu treba da se javim radi detaljnog dogovora. A u stvari od mnogo priče nema vajde, dela su ta koja govore o nama ali i nedela koja činimo dok gubimo vreme telefonirajući. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Iako statistika kaže da nam je povećana stopa zaposlenosti u odnostu na pre, slika koja se može videti širom Srbije govori nešto drugo. Na njoj, mladi tražeći posao, polako gube nadu i sedeći u kafićima zagledani u telefone, jure informacije o poslovima u inostranstvu. Nada da će se dočepati „boljeg života“ ne gubi na intenzitetu, naročito što mnogi od tih mladih ljudi imaju prijatelje iz regiona koji su svoju sreću odavno našli na nekom drugom prostoru. Mlada, uz to i školovana radna snaga, dobro je došla širom razvijenog sveta, i relativno lako dolazi do posla, ali šta ćemo sa onima koji su nekako „zalepljeni“ za ovu zemlju pa ih, ili niko neće, ili sami ne žele da menjaju svoj život. U godinama su kada je rano za odustajanje a prekasno za novi početak. Snalaze se nekako, rade dva posla, rešavaju se svih suvišnih troškova, ne idu na odmor, pecaju se na akcije u trgovinama i ćute. Penizoneri koji u proseku jedva dobace dvadeset hiljada mesečno, organizovali su se u jednom gradu u Vojvodini, i počeli da skupljalju lešnike. Ima ih mnogo, svi su nekako smešteni na različitim „ničijim“ lokacijama i što je najvažnije – državni su. Ne pripadaju nikome, praktično. Skuplja se po planu, u grupama, i svi tačno znaju koje stablo je njihovo a koje kolega iz drugog naselja. Nema svađi, sve je kao u dobro napisanom scenariju nekog filma. Zarade za mesec dva koliko traje sezona i do dve penzije, što im dođe kao dar s neba za neke rupe u budžetu. I, šta sad? Treba li da se svi ugledamo na penzionere koji u Srbiji skupljaju pare sa zemlje ili da prozovemo državu koja ih je malim penzijama na to naterala? Najbolje bi bilo da celu Srbiju zasadimo stablima lešnika pa da svi zajedno, i mladi i stari, krenemo u prikupljanje ovih plodova. Skupili bi lepe pare, bio bi to i jedini i dopunski posao, a i porastao bi nam natalitet uz grickanje prirodnog afrodizijaka. Još samo da ubedimo mlade da se strpe, sačekaju da za pet do deset godina rodi taj zasađeni mladi lešnik, i onda, zajedno sa starijima i onim zaposlenima krenu u akciju „Da se digne Srbija“!

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. septembar – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Zaboravljeni na stanici 

Žena stoji na stanici u podne i nervira se. Već dva autobusa su prošli pored nje kao pored turskog groblja! Ni jedan da stane!! Šta je ovo ljudi moji – zakukala bi žena, ali nema nikog oko nje.

Na istoj toj stanici sedi devojka rano ujutru. I nije joj jasno zašto je autobusi „izbegavaju“. Umorna je posle noćnog provoda i što pre bi kući, ali prvi jutarnji autobusi samo prošišaju pored nje.

Slično će se osećati i jedan gospodin, samo par sati kasnije, kojeg vidim kako u neverici gleda prolazeći autobus. Ja sam u autobusu, pa ne mogu da mu pomognem. I da mu kažem da je stanica na Brankovom mostu ukinuta, privremeno, dok se ne završe radovi. Kao, i da se iza njegovih leđa, nalazi obaveštenje koje je zalepljeno na samoj stanici. Treba se samo okrenuti i pročitati. Što će ovi naši neinformisani građani u jednom trenutku učiniti. Da li će se zbog tog saznanja osećati lakše – čisto sumnjam.

No, simptomatično je to kako u eri kompjutera, mobilnih telefona, elektronskih komunikacija, i dalje ostajemo masnovno neobavešteni šta se dešava oko nas. Čak i kada su tako banalne stvari u pitanju kao što je privremeno ukinut autobuska stanica. Tu više ni papir ne pomaže.

Foto: Vlada Todorović

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

U senci uspeha naših sjajnih sportista za koje možemo uvek da kažemo da su naši pravi ambasadori, provlači se vest o novoj sezoni rijalitija u Srbiji. Imamo dve vrste programa, onaj koji režiraju iskusni producenti stvarajući sebi profit, ali i onu drugu vrstu koju režira sam život. U prvoj varijanti učesnici već sada fingiranim svađama raspaljuju maštu gledalaca, a u drugoj izazivaju zabrinutost. Zbog lošeg iskustva iz prošlosti, sa zebnjom smo primili vest o saobraćajnom incidentu koji je mogao da ugrozi život predsednika države. Tri osobe, koje mediji predstavljaju kao pripadnike obezbeđenja nekakvog objekta za provod, vozeći automobil nekadašnjeg fudbalera, nasilničkom vožnjom su udarili automobil u kojem se u tom trenutku nalazio predsednik države. Nije to igra, na mestu predsednika mogao se nalaziti bilo ko. Postavljajući pitanja o posledicama, možda bi trebalo da se osvrnemo i na neka koja duboko zadiru u to kakvi su nam propisi i da li ih svi poštujemo? Šta još treba da uradimo pa da promenimo svest bahatih učesnika u saobraćaju? Ako za trenutak ostavimo po strani zakone o saobraćaju, šta nam je sa zakonima kojima se kažnjava nasilje u porodici? Još jedan rijaliti pred našim očima stvara folk zvezda koja je istukla svoju bivšu suprugu i za to dobila kaznu koja neće mnogo uticati na ostale koji bi da ruku podignu na ženu. Zadiranje u privatnost javnih ličnosti predstavlja još jednu od rijaliti formi koja nam se dešava. Koliko je Đoković platio porođaj svojoj supruzi, i zašto se porodila baš u klinici koju su zajedno odabrali, pa onda odakle potiče ime koje nosi njegova novorođena beba i ko zna koliko još nepotrebnih javnih pitanja samo maskiraju našu stvarnost koja nikako ne odgovara šarenim bojama kojima su ilustrovani tabloidi. Struja poskupljuje a to za sobom povlači talas novih poskupljenja. O tome za sada niko ne razmišlja. Ima vremena do novih, viših računa. Do tada, prijavljivanje učesnika za rijaliti „preživi u Srbiji ako možeš“ i dalje traje. Svi smo u bubnju, pa koga izvuku.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Jeste Švedska daleko, ali je tamo ipak, standard. U Srbiji počinje škola, već je valjda sve nabavljeno, plaćeno, skupljen harač od najbliže familije za trošak školarca, a i učiteljica Tanja Krsmanović odložila je četke i metle i dočekuje svoje prvake u renoviranoj učionici na Novom Beogradu. Sećate se da je ona letos organizovala radove kojima će svojoj prvoj generaciji učenika obezbediti što bolje uslove za učenje. Kakve veze sve pobrojano ima sa državom Švedskom? Ima veze, jer je tamo sve drugačije nego u Srbiji, pa i na Balkanu. Učenici u toj zemlji, u školi odmah dobiju besplatno knjige, računarsku opremu, dva obroka, a oni iz inostranstva i časove maternjeg jezika na koje ih voze o državnom trošku ako treba i taksijem. Pre četvrt veka ova zemlja je uvela vaučere za školovanje, pa svako ima pravo da bira gde će i za koji iznos para da obezbedi školovanje. Veći je broj učenika u privatnim školama, jer su praktično besplatne. One su u obavezi da sve svoje troškove sažmu u vrednost tog vaučera države bez prava na dodatne troškove koje bi podmirivali roditelji učenika. Sve to dovelo je do jače konkurencije koja obezbeđuje odlično obučene i obrazovane Šveđane svejedno gde su diplomirali. Školski sistem je u odgovornosti lokalne samouprave i najveći deo troškova obrazovnog sistema finansira se iz lokalnih poreza. To znači i viši nivo svesti tamošnjih preduzetnika koji svesno plaćaju porez da bi njihova deca živela bolje u svakom smislu. Daleko je Švedska, a Srbija još dalje od ovog ideala. Mada, prvi korak je učinjen. Već pomenuta učiteljica Tanja nas je oduševila što je sredila đačku učionicu a da to roditelje njenih prvaka nije koštalo ništa. Nije ni državu, koja za razliku od Švedske u kojoj se za obrazovanje troši skoro tri hiljade evra po stanovniku, ulaže statistički bar deset puta manje, u najboljem slučaju. Definitivno nam nedostaje više para ali i volontera koji će kao učiteljica Tanja Krsmanović animirati okolinu idejama kojima će polako menjati okruženje ali i naš prosvetni sistem. Pare će već stići, jednom. Treba samo da naučimo kako da ih namaknemo.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Verovatno se sećate strašnih vesti iz Čečenije koje su obilovale nasiljem, atentanima, terorizmom… situacija tamo je danas relaksirana čim njihov predsednik ima vremena da razmišlja o tome kako da reši problem dece razvedenih roditelja. Umesto da se država bavi socijalom, predsednik je odlučio zasuče rukave, mislim napiše uredbu kojom će narediti svim razvedenim parovima da se pomire i ponovo žive zajedno, a sve u korist dece. Razvodi su, smatra predsednik Ramzan Kadirov, problem koji stvara nove probleme, pa zašto ih ne zabraniti ili poništiti ako su se već dogodili. Kao dodatni razlog sprovođenja nesvakidašnjeg plana naveo je i to što su „deca koja rastu sa oba roditelja manje podložna terorizmu kada odrastu“. Svi znamo da je terorizam svetski neprijatelj broj jedan, a Čečenija najbolje zna kako izgleda život sa tom pošasti. Ovaj program se za sada sprovodi bez ikakvih problema i veliki broj građana podržava Kadirovu odluku. Ima i onih koji je ne odobravaju, a među njima je određeni broj žena koje su izjavile da su se razvele jer su sigurne da njihov brak nema budućnost. Neke među njima su rekle da su se suprugu vratile isključivo zbog dece. Predsednik inače, ima osmoro dece, i njegov brak, kako tvrdi, funkcioniše besprekorno. Ne znam samo šta bi naš predsednik mogao da nam naredi pa da ga svi poslušamo? Da li vi možda imate ideju, šta bi to moglo da bude? Ja je nemam, jer ipak, daleko je Čečenija od Srbije da bi se ovaj pelcer recepta „dobrovoljnog na silu“ primio i kod nas. Mnogo smo, brate, drukčiji.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustank (30. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

KONTEJNERSKA CRTICA

Najčešće poklanjam stare stvari. Odnesem ih u Crveni krst ili na slično mesto. Ipak, šta činiti sa pocepanom garderobom i onom sa koje se fleke ne mogu skinuti? Ne ide da se takve stvari poklanjaju pa najčešće završe u kontejneru.

Pre neki dan mi se učinilo da je moja stara zimska jakna u solidnom stanju, pa da bi neko mogao da je uzme. Stoga je ubacim u kesu i ostavim pored kontejnera, u nadi da joj nije sasvim „prošao rok“ i da će se neko ugrejati u njoj. U našem kraju stalno neko obilazi kontejnere i uzima šta mu treba, tačnije, letvama vadi ono što mu se čini korisnim, a ostalo baca napolje i više ne vraća unutra. To se zove „čišćenje“.

Tako je neko od zainteresovanih lica našao i moj prilog, uzeo kesu, a jaknu bacio na asfalt pored kante. Onda je naišla neka „pseća svadba“, tipična za ovo doba godine. Ne umem da objasnim kako, ali uskoro se moja jakna našla na livadici ispred zgrade. A u njoj su se, kako stoje stvari, grejali psi tokom noći. I eno je, sva izuvijana takoreći u čvor, vuče se po travi i blatu. Priznajem da nisam očekivala ovakav ishod, premda, kad malo bolje razmislim, nije prvi put da cipele od kojih se teško rastanem niko neće da uzme. Važi to i za džempere i majice. I ne važi samo za garderobu koju ostavim ja, već bilo ko. Tako se stvari vuku po kraju nedeljama nakon što je neko procenio da je humanije ostaviti stvar pored nego u kanti.

Pitam se zašto onda na ulici ljudi s pravom prilaze i traže novac kad ti isti ljudi kasnije ne žele da uzmu polovnu robu. I zbog čega se smatra da sam, na primer ja, bogatija od njih? Nešto se tu nikako ne slaže…

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Kad mi kažu, mali, ili običan čovek, pronađem se u tome. Nemam avione, niti kamione, letujem na radnom mestu, zimujem na stajalištu gradskog prevoza, kupujem samo na akcijama i po spisku. Doduše, i ovima gore takođe po spisku ređam sve što može da mi padne na pamet i umiri dušu umesto sedativa. Nervira me bahatluk svake vrste. Gledam kako neki ljudi odlaze džipom da bi u kontejner spustili kesu sa đubretom. Doduše, oni su neki mnogo fini svet. Ima i onih koji kesu samo tresnu kroz prozor soliteta i još joj mere prolazno vreme i efikasnost pogađanja u nečiju nesrećnu glavu. Pijemo sve više lekova za smirenje, potrošnja alkohola je hvala na pitanju na visokom nivou, a tek cigarete… njih ostavljamo samo kad poskupe. Posle prve nikotinske krize, odustajemo od dobrovoljnog kažnjavanja surove države koja nas dere tamo gde smo najtanji – na zavisnosti. A šta je to što nas smiruje, pitam se? Možda progres u prognozi vremena, koja kaže da je osveženje stiglo i da može da se spava. Može, samo da nam u san ne dolaze novi kilometri autoputeva, radna mesta sa sve stranim ulagačima, nikad puniji budžet, istorija koja se dešava pred našim očima a mi to ne primećujemo, izdajnici i patriote, bivši i sadašnji i … dalje ređajte sami. Dok sanjamo ono što niko i ne sanja, jer smo navikli na čekanje da se nešto smiri ili uzburka, ali bez našeg aktivnog učešća u tome, samo lajemo a godine prolaze. Zaiskali smo, pa eto nam ga.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. avgust – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Penzionerska dilema: mobilni ili sat 

Trojica penzionera šetaju i razgovaraju. U trenutku kada prolazim pored njih čujem kako jedan kaže: „Eto, ne znam da li da sebi kupim mobilni telefon ili sat?“

Pošto se brzo mimiolazimo ne čujem šta mu druga dvojica savetuju, ali se i sam malo zamislim nad tom dilemom. Šta je pravi izbor?

Početkom 2000-tih godina mobilni telefoni su drastično oborili prodaju satova u svetu. Konačno, na samom mobilnom – imate sat. I ne samo to. Imate i kalendar, alarm, štopericu, radio… a imate i sat. Da ne govorimo sad šta još imaju „pametni“ telefoni.

Dakle, izuzetno primamljivo. Em znate koliko je sat, em unuci mogu da vas pozovu i pitaju: „Kako si deda?“ Međutim, zbog telefona morate da plaćate pretplatu, da ga punite redovno, kako vam se ne bi desilo da u po bela dana ostanete „bez sata“.

Ručni sat na navijanje nema tih problema. Sem jednog – sada naći sat na navijanje je gotovo nemoguće. Na sreću, tu se baterija menja jednom u nekoliko godina!

Dakle: Sat ili mobilni? Koje bi bilo rešenje ove dileme?

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. avgust – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

„Zapečaćeno poljupcem“ 

Nekada davno je Bobi Vinton pevao „Pismo zapečaćeno poljupcem“. U današnje vreme pesma „i-mejl zapečaćen poljupcem“ ne bi zvučao baš najromantičnije. Izgleda da je toga bio svestan jedna mlada osoba koja je odlučila da izbegne klopku „elektronske romanse“. Pa su tako, u jednoj zgradi na Banovom brdu, osvanuli polepljeni šareni papirići po zidovima. A na njima – mladalačke ljubavne poruke!

Da li je ona druga strana time bila oduševljena, njeni roditelji zgroženi takvom drskošću, a komšiluk zabavljen ili šokiran, ne znamo.

Znamo samo da je ta osoba ipak koristila tekovine modernije tehnologije u toj celoj akciji. Ne, nije štampala poruke na papiru, ali je uredno polepila papire od ulaza zgrade do stana svog ljubljenog, na petom spratu, „preko lifta“. Da, romantična je bila mlada dama – što ima nekako više logike, momci bi svoju ekskluzivnost možda pre izrazili grafitima ako bi se ipak odvojili od mobilnih i poruka preko njih. Elem, izgleda da je mlada dama računala da njen dragi ne ide baš pet spratova peške do stana. Moguće da je u pravu.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Jedno istraživanje u Americi je pokazalo da generacije rođene krajem devedesetih godina prošlog veka veoma retko ili skoro pa nikako ne održavaju telesni kontakt sa osobama suprotnog pola. To znači, da svi sve više zure u ekrane na kojima mogu da vide šta god žele, koliko žele i kad žele a da za to ne moraju da plate čak ni piće. Sve je besplatno, i ima na kilo. Tako je u Americi, a kod nas se mladi brzo zaljubljuju i odljubljuju, gledaju u ekrane, ali bogme i tamo gde je bog rekao da treba pa padne i neželjena trudnoća. Onda sledi rešavanje problema hirurškim putem. Fizičke ljubavi ne manjka, nažalost ponekad je nasilna pa završi u hronici, ali brakova je sve manje. Razvodi su normalna stvar, već posle rođenja deteta počinju problemi koji se završavaju tako što svako pokupi svoje krpice i vraća se mami i tati. Izgleda da je država krenula da unapredi porodicu, jer kažu da je prošle godine rođeno manje beba od kako se vodi statistika. Prvo treba obezbediti pare, kojih ima kako kaže premijerka ali se ručno radi obračun pa zato kasne mladim mamama. A zna se naša narav, zbog para ćemo i uvećati broj novorođenčadi. Iskustvo iz Crne Gore, da majke sa troje i više dece idu u penziju, pokazalo je da su žene zainteresovane da se isključivo bave decom i kućom i pritom budu materijalno zbrinute. Lakše je tako i lepše, nego raditi za takoreći iste pare kod privatnika koji nema razumevanja za česta odsustvovanja s posla zbog recimo bolesti dece. Možda i država Srbija treba tako postupi da se ne bi dešavalo da nam mladi u punoj snazi čekaju 39-tu godinu da bi uopšte stupili u brak i krenuli u akciju suzbijanja bele kuge. Ne bi bilo loše da, kao u vicu, i budućim bebama obećamo da će ako se rode biti odmah pukovnici, ali ne baš po rođenju da budu penzionisani. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

DUGOVEČNA CRTICA

Pre dva dana umro je Džeri Luis, veliki filmski komičar, u 92. godini života. „Lepa starost“, pomislila sam. Čovek je bio dugovečan. I odmah sam se setila tvrdnje da je smeh najbolji lek. Tako je, pretpostavljam, i ovaj čovek, zasmejavajući druge, zasmejavao i sebe pa je to možda doprinelo činjenici da je živeo skoro jedan vek za koji pretpostavljam da je bio srećan, mada nemam nikakvih dokaza za ovu tvrdnju.

I onda se logično zapitah šta je to što život stvarno može da produži? Komfor ili mnogo para, ispunjenje želja, život pun sadržaja, ljubav? Mislim da ćete se složiti ako kažem da sve ovo pomenuto nema velikog uticaja na dug život, a možda i ima… Nego, kako se brinuti o produžetku sopstvenog života? Da li je dovoljno piti kefir, jesti voće i povrće, i uopšte, zdravo se hraniti i uredno živeti? Da li nam kefir, sam po sebi, zaista može pomoći da doživimo stotu? Ili umerene vežbe? Da li bilo šta samo po sebi može biti odlučujući faktor načeg čeličnog zdravlja? Ili od svega što se preporučuje treba stvoriti jednu harmoničnu celinu koja će nas držati u dobroj formi?

Teška pitanja od jutros, možda ćete reći. I stvarno, mislim da ne postoji neki određen odgovor koji je presudan, ali verujem da postoje bolji i gori načini za preživljavanje.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ovo s terorizmom u Evropi baš se gadno zakuvalo. Vesti su pune strašnih podataka o žrtvama. Nedužni stradaju od strane surovih koji biraju najpomuklije načine kojima teže da pokolebaju borbu većine protiv svetskog zla. Odmah da se razumemo, strah hrani teror i ne treba mu dozvoliti da se raspojasa. Međutim, strah čoveka od nasilja ma kakve prirode bilo, podstiče na pojačan oprez, pa to treba shvatiti kao iskonsku potrebu za očuvanjem života a nikako kao slabost pred terorom. Nema više onih prošlih dana, kako kažu stari, sve je poremećeno; sistemi vrednosti, ljudi, običaji, verovanja, ideali… sve je danas drukčije. To nije ništa novo, sve to znamo, pa i dalje gledamo televiziju i čudimo se događajima koji i nas mogu lako da zadese, ali dokle će to da potraje? Treba li da se pozatvaramo u kuće, da ne izlazimo napolje, da sve što možemo uradimo preko interneta, možda da nam uz one magične naočare bude normalno da i na more idemo ostajući u stanu i uživajući u animacijama i simulacijama plivanja, sunčanja, ili skitanja. Tako bi svi bili sigurni, ali zatvoreni. A nesloboda je upravo cilj kojem teže zlikovci pokušavajući tako da bace na kolena slobodne ljude. Sigurnost Srbije je u božjim rukama i snaga bezbednosti, a naša individualna ipak u vlastitim merama opreza. Ne kažu uzalud, sačuvaj se sam, pa će te i Bog sačuvati. U tom samosačuvanju, tanka je granica između hrabrosti i paranoje u kojoj možda i živimo ali nam to niko stručan još nije saopštio.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Sećate li se akcije „KUPUJMO DOMAĆE“? Tada nas je država ubeđivala da je zbog opšteg napretka važno da kupujemo robu iz Srbije. Bio je to recept prepisan od komšija koji su svesni da polako tonu pod naletom svetske krize otkrili toplu vodu. Tamo se to i primilo, lično sam se uverio na letovanju da je jedan naš keks u rafu stajao danima, dok je domaći bio u skoro svakoj potrošačkoj korpi. Treba naučiti ponešto od komšiluka, ovo je lekcija koja bi po meni morala da bude prva. Lekciju o podizanju dažbina na voće i povrće nije za pomen. Završila se, pa hajde da krenemo dalje u saradnju i razvoj ekonomskih veza na obostranu korist bez huškanja, zlobe i trijumfalizma. Nešto što me čudi, jeste činjenica da U Srbiji imamo nekoliko fabrika za proizvodnju nameštaja, a opet nam je važnije što dolaze stranci koji će nam uz komode, police i oklagije prodavati i koncept kako da menjamo svest. Na stranu što moramo da učimo kako da čitamo šeme za sklapanje njihovog nameštaja, ali to u vezi sa promenama ovde ide teško, i ja to razumem. Zašto bi me neko ubedio da je bolje da sam sklapam nešto za šta već postoji domaći koncept po kome dođu dva momka i sve urade umesto mene, besplatno. Izvinite što sam nazadan, ali meni to liči na početak privatizacije u Srbiji, kada smo prodavali kravu muzaru jer njome nismo znali da upravljamo. Nedostajao nam je koncept menjanja svesti i razmišljanja na nov, drukčiji način. Srećno svima koji se na našem tržištu sa domaćim proizvođačima utrkuju kvalitetom, cenama i raznovrsnim asortimanom, ali – pustite nas da kupujemo ono što nam se sviđa i ne menjajte nas. Mi smo takvi, kakvi jesmo. Nepromenljivi čak i kada grešimo u izboru.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

Crtica puna iščekivanja

Ne znam da li se i vama dešava, ali mnogi primećuju, pa i ja, da smo stalno u fazi nekih iščekivanja. Konkretno, sada čekamo da prođe crveni meteoalarm, ali znam da će mi se već, koliko sutra, upaliti neki drugi alarm koji će me terati da čekam dok on ne prođe. Nekad čekamo da se desi nešto lepo, nešto što znamo da će da usledi. Ono, da vidite nekog ko vam je drag, ili dok čekate neku lepu vest. Čak i kad se takvo čekanje oduži i stvara nervozu, opet je dobro. Naročito ako se ispuni, pa često posle nastupi duža bezbrižna faza. Ali ima i drugačijih iščekivanja. Najgora su ona kad čekate da nešto prođe – bolest, nekoliko poslednjih dana u mesecu, neka zabrana, i tome slično. Istina, kad to dočeka, čovek se oporavi i posle se oseća bolje.

Niko ne voli stand-by situacije; one su možda i najgore. U njima iščekujete da možda nekome zatrebate, a možda i ne. I vreme prolazi. I nije da se radi o danima, već o mesecima. A vi čekate. Tako je sa otplatom kredita, ispunjavanjem rokova, iščekivanjem nekog posla, čekanjem medicinskih rezultata.

A možda ima načina da se svet promeni. Da se događajima krene u susret. Nekad je dovoljno skupiti hrabrost i pogledati istini u oči. Nije to uvek moguće, istina… kao sad kada čekamo da padne kiša, i tu zaista ne možemo mnogo, osim da iščekujemo. Međutim, mnogo toga ipak od nas zavisi. U tom smislu, trebalo bi više delati a ređe čekati da „padne plafon“, a to kao da nam je postao manir u svemu.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Sačuvaj bože šta se sve neće desiti u Srbiji. Zamislite da bračni par koji bar pola veka živi u slozi, dođe na naslovne strane zbog jednog običnog izleta na more preko Kluba penzionera. Naime, jedna bakica je rešila da sa svojim prijateljima penzionerima ode na more, a njen muž joj to nije dozvolio, već je rešio da čuva pare za zimnicu, račune, i ostale troškove. E, onda se bakica setila da postoji zakon koji je štiti od takvog muža škritce pa ga je prijavila policiji za nasilje u porodici. Oni ljudi, šta će, došli i odmah odveli nasilnika od sedamdeset i kusur leta u bajmok. Za to vreme, bakica puna entuzijazma i slobode odlepršala je do mora sve u šesnaest. Međutim, ispostavilo se da je po povratku iz provoda morala da se javi organima reda i objasni zašto je lažno prijavila svog muža za nasilje koje on uzgred više nije ni fizčki moćan da izvrši. Sve su na kraju razrešila deca ovog bračnog para pomirenjem roditelja,iako se u početku dedica zainatio da svojoj babi zatraži razvod braka. Dom ili brak, pa biraj, lukavo ali iz očaja tresnuli su naslednici ultimatum nevinom dekici i on se dobrovoljno pod prisilom brzo opredelio za „podnošljiviju robiju“. Šalim se, naravno. Ovo je sve prošlo dobro i srećno, uz obećanje da će dogodine lično odvesti svoju bakicu na more, mada… ostaje nam senka iznad ove priče u smislu da ipak nešto nije dobro u Zakonu protiv nasilja. Treba nam taj zakon, tu nema pogovora. Jedino o čemu još valja promisliti jeste kako ga primeniti brzo i efikasno a da pritom ne nastrada neka mukica nalik našem junaku dedici. Ovako, lako može da se desi da zakon postane izvor opšte sprdnje i novinskih naslova u rubrici „Zabava“.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Svi smo mi sa sela, samo se to na nekima malo više primećuje. Nije sramota biti seljak, ali jeste to što ga ne poštuje onaj koga od pamtiveka hlebom hrani a puškom brani. Varošani, gospoda, ili građani, uvek su u seljaku videli nekoga ko će da im zakine na kantaru, uprlja novi tepih ako ne izuje curule, izgovori nešto glupo u otmenom društvu, ili ko zna već šta može da padne na pamet skorojevićima i lezilebovićima. Takva nam je i država. U seljaku je uvek videla vojnika koji će da gine umesto tatinih sinova, urednog platišu poreza koji mora da ga plati makar hleba nemao, glasača koji obavezno izlazi na izbore i kad pada kiša i tako dalje, i tako dalje. Setili smo se svih mogućih svetskih naučnika, umetnika, sportista, careva, političara i filmskih junaka pa smo po njima nazvali ulice i bulevare. Mnogima smo i spomenike podigli u znak poštovanja i sećanja. Seljaku se do sada niko nije okrenuo pa recimo nazvao svoju ulicu Seljačkom, ili mu podigao spomenik. Zato su, uprkos svima, stanovnici sela Glavinaca kod Jagodine sami podigli spomenik srpskom Seljaku i Seljanki. Spomenik je zbog krize izliven u betonu i premazan farbom u boji bronze i rad je akademskog vajara Ivana Markovića. Prikazuje seljaka i seljanku kako sa motikom i testijom za vodu idu na njivu. To je znak zahvalnosti za sve podvige naših seljaka u istoriji ali i njihovom poznavanju prirode i društva. Niko bolje od seljaka ne poznaje svoj zavičaj ali i prilike oko sebe, bilo političke, ekonomske ili društvene. I kad greši, neće da prizna da su drugi krivi. Kad ratuje, čini to zato što je naučen da je otadžbina sve, od grumena zemlje na jalovini, do Belog dvora na Dedinju. Ako putujete ka Jagodini od Rekovca, spomenik je na raskrsnici gde treba da zastanete, izađete, stanete mirno i pozdravite ovaj dokaz da smo još uvek tu gde jesmo zahvaljujući instituciji zvanoj srpski seljak. Eto ideje da to postane zaštitni znak buduće članice Evropske Unije koji je nacionalno blago i jedinstven primer opstanka na brdovitom Balkanu.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. avgust – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Šta je Srbijo, zemljo moja mila? Malo si se zatresla zbog vojnih vežbi i žena u vojsci? Mnogo si se uzburkala oko nečega što smo imali u Titovo vreme a zvalo se ili predvojnička obuka ili Odbrana i zaštita. I danas ne bi škodilo obnavljanje nekadašnjih znanja i veština, za svaki slučaj, pa makar brojali i samo koju godinu manje od pedeset. Sve je to još uvek nagađanje, predlog, nazovi javna rasprava, a društvene mreže će da eksplodiraju od komentara emancipovanih žena koje neće da ratuju protiv možda slatkih mladića na suprotnoj strani, ili, ako se desi da im slučajno u žaru bitke pukne nokat, pa onda ako dva sata provedu kod frizera a neka tamo kapetanica naredi stavljanje šlema na glavu. Pustimo prazno kucanje po tastaturi, okrenimo se jedinstvenim, a opet velikim delima. Jedno od njih, tokom ovog vrelog leta stvara mlada učiteljica na Novom Beogradu. Ona je okupila nekoliko svojih prijatelja, sa sve suprugom pride, i svojim budućim učenicima, prvacima, od učionice pravi veoma lep i moderan prostor. Bez donacija, pomoći institucija ili građana – samo uz entuzijazam i vlastite pare. Njeno ime je Tanja Krsmanović, pa ne bi bilo loše da ga upamtimo. Ako pamtimo tamo neku Milevu Varburg, što ne bi upamtili i nju? Ona je svojim radom, željom da svoje đake dočeka u prostoru dostojnom malog čoveka, dokazala da je odbrana zemlje danas i krečenje zidova, bojenje table ili kačenje šarenih zavesa. Bravo za učiteljicu Tanju, kad bi imali još više takvih kao što je ona ne bi ni stigli da se bavimo nekim manje važnim temama makar bile i patriotsko-odbrambene. Dobro jutro, Srbijo!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. avgust – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Crtica 65+ (ali ne o celzijusima)

Sve što nama, koji imamo ispod 65 godina i manje-više smo zdravi, ume da bude teško, starijima je još teže. Vrućine, fizičko naprezanje, nošenje kesa iz prodavnice, čekanje u redovima, rastezanje para na mesečnom nivou, pa još i čuvanje unuka i pomaganje deci.
Ne, nije nikakav Svetski dan penzionera. Nije nikakav Svetski dan solidarnosti. To su ionako uglavnom datumi koji ništa posebno ne znače, sem kao povod novinarima za neke „razbibriga“ teme, da vam pravo kažem. Povod je nešto što znači starijima, a to je postojanje raznih servisa i usluga namenjenih penzionerima. Naravno da je dobro ako možete da ostvarite popust u apoteci, domu zdravlja, ili možda za časove plesa ili odlazak na izlet. Odlično je ako postoje hausmajstori koji daju popuste starijima. Ima takvih udruženja po Srbiji koja izlaze u susret penzionerima, u partnerstvu sa firmama raznih delatnosti. Kao što „dete podiže celo selo“, rekla bih i da to dete koje jednom ostari, životnim iskustvom vraća zajednici, a ona mu pomaže na razne načine. Svi mi jesmo s vremena na vreme nervozni, bez strpljenja za potrebe nepoznatih ljudi. Često i naša pomoć prođe bez ijednog hvala, a onda nam dođe da samo ćutimo i u se i u svoje kljuse do kraja života. Ipak, kada se zahvalnost očita u očima i osmehu drugog čoveka, dovoljno je da srce bude puno. Niko od nas nije dužan da nekome pomogne niti da se zahvali za pomoć. Zamislite kada toga uopšte ne bi bilo!
Penzioneri se ne probude jednostavno jednog dana i obuku uniformu penzionera, sa džepovima punim cunje za golubove i kesama – ako će sedeti napolju, pa da podmetnu. Prosto, jednog meseca plata, sledećeg penzija. Nije ni sa platom lako, zna se. Materijalnu podršku i treba da pružaju zdrave državne institucije. Ali, mi smo ti koji će možda čak i mastan vic podeliti sa lokalnim 65+ mangupima. Poneti im cegere na drugi sprat, jer ne vole da čekaju liftove. Ponuditi bolje mesto za stajanje u prepunom prevozu. Ispod tmurnih lica starih, svako krije svoju priču, mnoge su beskrajno zanimljive i mogu popuniti delić slagalice u vašoj glavi, pa čak i započeti novu. Ja više nemam bake i deke. Mnogi nemaju. Ali imamo celo selo.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Velika se zaradi para zbog sitnih para kojih nema opticaju. E, baš tako naša javnost komentariše pojavu koja je primetna za sada samo u trgovinama Srbije. Čuli ste već ko zna koliko puta da se, u tamo nekom trgovinskom objektu, banane prodaju po akcijskoj ceni od samo 139,99. Teško da ćete kusur od jedne pare dobiti ako kupite idealno izmeren kilogram banana, ali ta vaša jedna para će i te kako značiti trgovcima koje nema ko da kontroliše šta rade sa viškom nastalim na taj način. Ko zna koliko se proizvoda proda na dnevnom nivou? Para po para, kupac po kupac, proizvod po proizvod, nakupi se očas posla mastan iznos koji se nigde ne pravda niti knjiži. Ni država nema korist od toga, već isključivo trgovci koji na taj prihod ne plaćaju PDV. Pa i što bi plaćali, kad država sama neće da se seti da jednostavno uvede red u ovu oblast. Iako je preporuka da se cene zaokružuju na ceo dinar, to retko ko poštuje. I šta sada da radimo dok se država ne seti da recimo od tih sitnih ostataka uzme sebi sve? Što da ne, ja sam za. Ima toliko rupa koje se mogu popuniti tim sitnišom, pod uslovom da to ne završi u onim fodovima za vanredne situacije gde se inače ne zna ko i koliko i za šta zahvata kad mu se prohte. Jedan moj prijatelj, inače finansijski ekspert mi je preporučio da kad god mogu koristim plastiku za plaćanje, jer tu nema zaokruživanja. Mora da se otkuca tačan iznos, pa makar na kraju to bilo 7 dinara i 14 para, na primer. Da i mi, potrošači, doskočimo trgovcima, a i da napravimo posla ovim bankarima što nam održavaju račune i to debelo naplaćuju bez zaokruživanja.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. avgust – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Brži od Zemlje

Ovo je datum kada će, najranije otkako se vrše merenja, čovečanstvo iskoristiti godišnje resurse prirode. To javlja Mreža za globalni ekološki otisak (Global Footprint Network, GFN), međunarodna istraživačka organizacija koja je prva uvela metodu izračunavanja ekološkog duga. Oni navode da je emisija ugljen-dioksida najbrži rastući faktor prekomerne potrošnje i čini čak 60 odsto od ukupnog ekološkog otiska čoveka. Ekološki otisak podrazumeva ljudske potrebe za svim prirodnim resursima – voda, hrana, vazduh, energija, i slično.
Dan ekološkog duga označava datum kada godišnja potražnja čovečanstva prema prirodi premašuje ono što Zemlja može da regeneriše u toj godini. Ovaj datum se pomerio sa kraja septembra (mereno 1997. godine) na 2. avgust ove godine, najranije otkako je svet prvi put ušao u ekološki dug početkom 1970-ih. Drugim rečima, čovečanstvo trenutno koristi resurse 1,7 puta brže nego što ekosistemi mogu da se regenerišu. Dakle, globalno koristimo 1,7 planeta a imamo samo jednu. Troškovi ovog globalnog ekološkog prekomernog trošenja postaju sve vidljiviji širom sveta, u obliku nestajanja šuma, suša, oskudice vode, erozije tla, gubitka biološke raznovrsnosti i nakupljanja ugljen-dioksida u atmosferi.
Svako od nas može to da popravi, jer, čekajući velike fabrike, teško će se išta promeniti. Makar, da znamo šta treba bolje činiti; sprečiti uništavanje prirodnih reka, unaprediti rad zaštićenih područja, podsticati dobro upravljanje šumama i promovisati održive proizvode.
Sve to lepo zvuči i deluje dobro na papiru. Taj papir se po firmama uveliko i koristi za štampanje svega i svačega, jednostrano. Bašte se i dalje zalivaju vodom za piće, kao i asfalt, da ne popuca. Solarnu i energiju vetra još je i Tesla hvalio, ali subvencije za pojedince za gradnju takvih centara za napajanje ovde još ne dobijamo bez gomile papira i taksi. Dok se opštine hvale kilometrom led eko ulične rasvete, otpadni materijal odlazi u reke. Naš ekološki otisak i njegovo ublažavanje je skupo, ali samo zato što su „veliki“ tako odlučili. „Čep za hendikep“ je naša najuspešnija humanitarna i ekološka akcija, ali – možemo li bolje? Naravno da možemo, i nije da ne želimo, samo čekamo da dobijemo one prave vetrenjače, umesto donkihotovskih.

Dobro jutro!

(Foto: WWF Adria, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ima u mom kraju jedna pekara. U stvari, ima ih nekoliko, ali ja imam onu „svoju“. U njoj miriše na pecivo i vruć hleb u skoro svako doba dana. To je njihova praksa, i to nama potrošačima već je postala navika da u svako doba dana možemo da uživamo u ukusu domaćeg hleba, bez aditiva ali i različitih pekarskih đakonija. Međutim, taj domaći hleb i pecivo, tako lako pronađoše put do srca ali i pojasa koji nam se uvećava bez nade da će se vratiti „u normalu“. Šta da se radi, uživanje ima cenu. Ima cenu i ovaj hleb, niža je od državne. Čak se posle 21 čas prodaje upola jeftinije. I niko ne vodi računa o tome da je nas država već zaštitila od zlokobnih i nezajažljivih pekara svojom deset godina starom uredbom. Po njoj, garantovana je cena hlebu, jer se tako se čuvaju najugroženiji stanovnici Srbije. Ne znam da li je pod uredbom i emitovanje rijaliti programa. Da zaokružimo ono „hleba i igara“. Iako nas iz Evrope teraju da ukinemo tu uredbu, mi kao odgovorna država to nećemo kažu zabrinuto čelnici. Što se opet inatimo sa tom Evropom? Evo ukinite je, mislim, uredbu. Neka jurne ta cena hleba u vis, pa da pocrkamo svi od gladi. Šalim se, nećemo sigurno, jer hvala bogu ima žita u Srbiji dovoljno da nam hleb nije kao kafa pa da se cena menja svaki čas. Nego, ima ona još jedna uredba, dragi naši izabrani predstavnici vlasti. Zaboravili ste je možda? Ona o deset posto koju jedva čekamo da vratite nazad pa da se bunimo za još. Nego, niste ni vi od juče. Neka niste, treba neko da nas štiti i čuva od nas samih. Šta bi mi da nije vas?

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

Jedan moj poznanik je pre izvesnog vremena pao u depresiju. Problemi stisli sa svih strana, naporan rad za skromnu platu, nerešeno emotivno pitanje, neizvesna budućnost. Ukratko, naša tipična situacija. Ona zbog koje nam je nacija apatična. Ona zbog koje još od pre 15 godina stručnjaci smatraju da smo nacija na vinjaku i bensedinima a ta tvrdnja ostaje nepromenjena i dalje.

No, da se vratimo na njega. Taj problem s poslom je bio najgori. Ima ugovor na određeno. Skromna, vrlo skromna zarada koja, doduše, stiže redovno ali je nedovoljna da se mesec izgura do kraja, što ga tera da još uvek živi s roditeljima iako je prešao 40-tu. To ume da ubija u pojam, pogotovu kada vidiš da neki drugi mogu bolje. Mada, većina njegovih poznanika nema ni to što i on. Ili nemaju posao uopšte ili im je zarada još manja, a sve ih je više koji bivaju izloženi mobingu na poslu. Mobingu najrazličitije vrste, što ni njega nije zaobišlo. Zbog loših uslova, kolege sa kojima radi sve češće daju otkaz a gazda ne zapošljava nove, ali ni ne smanjuje obim rada. Zaposleni trpe u nadi da će im novonastala situacija makar malo povisiti zaradu, ali se to ne dešava. I onda nastupa sezona godišnjih odmora. Svi hoće da se odmore i to, onako, psihofizički sa akcentom na ovo prvo. Makar nigde ne otputovali, samo malo da se opuste i ne gledaju kancelariju. No, u sezoni odmora jako je teško dozvoliti radniku da izostane s posla jer već neko fali, a malo ih je i inače. I tako ovaj moj poznanik konačno sasvim počinje da gubi zdravlje, ne spava, ne jede, gubi nadu. Apatija, noćne more, crne misli. I konačno odlazak kod lekara. Lekar insistira da ovaj uzme godišnji odmor, ali, to nije izvodljivo. Lekar zatim piše rešenje za bolovanje zbog opšte iscrpljenosti organizma, te ovaj ipak od poslodavca dobija sedam slobodnih dana. On više uopšte ne izlazi iz kuće. Bližnji su uplašeni i teraju ga da izađe, makar na silu. Napolje, negde, ako je moguće, među ljude, gde je živo i svetlo. Recimo u tržni centar.

Svog prijatelja više neću pominjati, ali jedan sličan primer nedavno je iskorišćen kao ilustracija za neposlušnost radnika. Kako je mogao da ide u T.C. ako ima depresiju? O tome možete čitati u jednim stranim novinama koje se često citiraju u poslednje vreme.

Inače, šta biste vi radili na mestu mog prijatelja?

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar