Ustanak (24. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 
Valjalo bi da ovoga jutra budemo vedri, uprkos svemu. Prijalo bi da zbogom kažemo nekome ko to zaslužuje odavno. Koristilo bi da nezvanima zalupimo vratima ispred nosa. Oplemenilo bi nas da nekom nepoznatom samo poželimo dobar dan. Ispunilo bi nas, nekom prijatnom toplotom, uverenje da smo najjači i da nam niko ništa ne može. Sve to, ali iz inata! Uprokos svima. Uprkos svemu! Kao i na današnji dan pre osamnaest godina, ne terajući sebe, terajmo neku svoju pravdu svojevoljno, sanjajmo budni nedosanjane snove, birajmo ono što vredi samo za sebe, i volimo sve oko sebe, najviše svoju decu i svoju zemlju. Ona, zemlja, nema ništa da pruži osim čarobnih jezera i velikih reka, hladnih i snežnih planina, ravnog vojvođanskog mira, žustrog pešterskog vazduha i zlatiborskih snobovšitina, beogradskih splavova i valjevskih podvala. Srbija je obeležavajući punoletstvo od dana od kojeg više nije ista, pred sve nas, danas, iznela so i još uvek toplu kosovsku pogaču prelivenu medom sa Šare i vinom iz Velike Hoče, ikonu iz Gračanice, iznad koje gori kandilo spaseno iz Svetih arhangela, a možda čak i Hilandara. Sveću je, baš jutros Srbija zapalila za sve nas. Načinila ju je od voska što ga skupiše radilice ispod Čakora, a stolnjak joj vezom ukrasiše i svetu vodu donesoše devojke iz Zvečana. Pomolimo se bogu, pričestimo, i dušu okrepimo. To jutros vapi Srbija upućujući molitve Gospodu u ime svojih predaka ali i potomaka. Očistimo dušu od zlih misli, pamteći sve nedužnike što od milosrdnog anđela nastradaše. U naše ime deca platiše inat siline i množine, ne sluteći da je danas pod znakom pitanja kuda ćemo, preostali krenuti? Istok ili zapad neće nam sačuvati ono što nam pripada, a mudrost koju još nemamo valja iskoristiti jednom, nekad, kad dođe vreme. Dogodine, ako bog da.

Dobro jutro!

(Foto: www.vaseljenska.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. mart – Crtica)

piše: Ru Šavr

CRTICA ZA LEKTIRU

Sigurno ste primiteli one naslove kojima je cilj samo to da što više ljudi klikne na njih. Nije čak ni toliko bitno šta u daljem tekstu piše… Obično je u naslovu informacija za koji se na kraju ispostavi da i ne postoji. Ili je reč o pompeznim naslovima koji nude neverovatne podatke ili rešenja, a u tekstu zapravo vidite da je prepričana neka „mlaka“, često stara ves,t ili je navedena samo pretpostavka u vezi sa nekim događajem. Poenta je u privlačenju pažnje kako bi se „kliknulo“ na naslov jer je danas u internet medijima često prioritet broj „klikova“ a ne vest. To su oni čuveni primeri koje zna svako ko koristi internet. Recimo: „Mladić pronašao novčanik i NIKADA NEĆETE VEROVATI ŠTA SE POSLE DOGODILO!“ Ili „ŠOKANTNO! Progovorio bivši dečko (NN osobe) i otkrio NJENU MRAČNU TAJNU!!!“. Ova pojava se zove “clikbait“. To je dalo inspiraciju jednoj američkoj biblioteci da napravi eksperiment nazvan “Litbait“ (mešavina literature lit i naslova bait). Naslovima ovog tipa privukli su čitaoce da kliknu na linkove, koji su ih, zatim, preusmeravali na blog koji uključuje tekst cele knjige. Reč je bila o svetskim klasicima. Ovaj projekat podigao je posetu bibliotečkog sajta 14.000 puta. Kao što sam pomenula, biblioteka je koristila ovu tehniku da promoviše neka od najvećih dela svetske književnosti. Evo nekih primera:

Britanac umro kada je selfi pošao po zlu“ (Slika Dorijana Greja)

Tinejdžerka navela mladića da se ubije“ (Romeo i Julija) …

Mladić ubio babu i nikada nećete pogoditi šta se desilo sledeće.“ (Zločin i kazna)

Bacila se pod voz zbog ljubavnika.“ (Ana Karenjina)

Evo i nekoliko naših predloga, pogodite o kojim knjigama je reč:

Ispovest dečaka koji tvrdi da je doleteo na asteroidu, a društvo mu pravili jedna lisica i jedna ruža.

BIZARNO! Čovek ubijen tako što su mu SIPALI OTROV U UVO!!! Sin traži osvetu!

Senzacionalno: Italijan posle kliničke smrti tvrdi da pakao ima devet krugova!

Starac se izborio sa ribom ubicom! FOTO

Vrlo brzo se ulazi u štos pravljenja ovakvih, često poluistinitih naslova koji su tipičan primer aktuelnog tabloidnog kvazi-novinarstva. Mi smo započeli, vi nastavite niz, ume ovo da bude zanimljivo.

Dobro jutro!

(Foto: Gigaom, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Nikada nisam bio ljubitelj oružja, niti sam ikada imao problema sa zakonom u vezi sa dozvolama za nošenje ili držanje istog. Poslednji put sam pušku držao na obuci u JNA. Međutim, u poslednje vreme, nakon donošenja Zakona o oružju i municiji, kojim je Srbija želela da uvede red u ovu izuzetno osetljivu oblast, javljaju se glasovi pojedinaca koji su u poziciji da se odriču čak i trofejnog oružja. Tako jedan moj prijatelj, koji je ceo radni vek proveo u vojsci i penzionisan je bez i jedne mrlje u karijeri, sada ima problem zbog novog zakona da svoj revolver, kupljen pre 25 godina za tadašnjih 350 maraka i iz kojeg ni metka nije ispalio, sada ne može da registruje kao trofejno oružje. Ranije je to činio bez problema. Po novim propisima, iako će po najavama iz MUP-a to moći da uradi ali uz mnogo peripetija, papira, provera, i pregleda, on je praktično požurivši kao lojalni građanin da ponovo prijavi svoj pištolj, ostao bez uspomene iz vojničkih dana. Ponavljam, čovek je kupio oružje, i u to vreme dobio sve dozvole za nošenje i držanje. Međutim, posle odlaska u penziju, trofejni revolver je dočekao novi zakon i verovatno zbog lošeg tumačenja istog, otpremljen u Kragujevac o trošku vlasnika i tamo uništen za ne male pare koje je isplatio upravo taj moj prijatelj. Zašto? Pa, moj prijatelj je penzioner, nema para da plati sve dažbine kojih ranije nije bilo kada se trofejno oružje registrovalo. Predao ga je državi i odustao od sećanja na davne dane vojničke službe. Pitam se kome će otići svo trofejno oružje koje će vlasnici sličnog materijalnog stanja kao moj prijatelj penzioner morati da predaju državi. Da li će država nametima ili prodajom tog oružja zaraditi i stati na zelenu granu? Možda i hoće, ali otvoreno je pitanje ko danas ima para za kojekakve sačmare, puške ili pištolje iz prošlog veka? Ne bih voleo da uskoro čitam da je neki kontroverzni momak kratkog fitilja sa vrelog asfalta pun para i pod dejstvom opojnih supstanci oduzeo nekom nedužniku ono što je najdragocenije – život i to iz nekog bivšeg trofejnog oružja. Manimo se oružja, nikome sreću donelo nije – ali kada su u pitanju nove odredbe zakona iz nekih drugih oblasti bilo bi korisnije da ih tumačimo javno i temeljno da ne bi na kraju od njih najviše ispaštali oni zbog kojih su i doneseni – običnih i čestitih građana. Dobro jutro.

(Foto: leap.utah.edu, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. mart – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Nikada nisam voleo da skupljam veš sa žice. Uvek mi ta obaveza koju povremeno dobijem kao zadatak od ženske ekipe u kući predstavlja razlog za nelagodu. Prvo, na terasi odmerim ima li koga u dvorištu ili na obližnjem igralištu. Onda kad se uverim da je teren čist, brzo skidam štipaljke a čist veš trpam nervozno u veliku plavu korpu. Ako se desi da će kiša, a meni uvek jave pet minuta kasnije da je počela da pada, to znači i razvlačenje po termo peći da se sve osuši do kraja. Najviše me nerviraju čarape. Svaka čarapa, jedna štipaljka. Onda, kad treba iz gomile koja je nabacana bez reda i smisla, spojiti parove tu nastaje problem. To me mrzi i onda pokupim sve čarape i natrpam ih u fijoku koja je samo za njih rezervisana. Baš me briga, kome treba neka ih uparuje. Problem nastaje kad meni zatreba da spojim par, naročito u tri sata ujutru kad se spremam za posao. Ovoga jutra nisam se mučio, zgrabio sam dve rasparene čarapa i obuo ih namerno. Danas je Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom. Sigurno ste viđali mališane koje odlikuju koso postavljene oči, male ušne školjke, kratak vrat, ugnuta baza nosa, mala usta, široke šake i kratki prsti. Kod ovih osoba koja celog života ostaju deca uočljiva je hipotonija mišića, kao i hiperfleksibilnost zglobova. Ovo je definicija a kakav je njihov život, pogotovu njihovih roditelja koji im posvete ceo život. Na igralištima ih deca izbegavaju jer su „čudni i drukčiji“ a njihove potrebe za društvom i igrom su beskonačne. Obično su tužni i usmereni na svoje mame koje bezgraničnom ljubavlju pokušavaju da nadomeste sve nepravde koje im činimo mi ostali izopštavajući ih i izolujući od većine takozvanih „zdravih“ osoba. Dešava se da tate posle rođenja bebe sa Daunovim sindromom jednostavno nestanu. Odu. Ostaju samo mame koje život posvete gajenju deteta kojem je neophodna ljubav, razumevanje i pažnja u ogromnim količinama. Bilo bi lepo da neskrivenim ponosom danas makar obuvajući čarape različitih boja pružimo podršku svima njima sa kojima se priroda poigrala i uskratila im normalan život. To je najmanje što možemo da učinimo, a nije isključeno da ćemo zbog tog čina i svoju svest o prisutnosti ove dece oko nas podići za makar jedan nivo. Tako malo, a tako važno za sve. Samo bez fotografisanja za društvene mreže, molim vas.

Dobro jutro.

(Foto: critterkin.com, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. mart – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

„Samo da pitam nešto“

Svako je bar jednom doživeo da poluživ čeka u redu ispred lekarske ordinacije, a da neko prešiša sve prisutne i zakuca na vrata kako bi kod doktora rešio SAMO OVO. Pacijenti često nemaju snage da se izbore sa ljudima koji ulaze preko reda, pa su lekari u jednoj ordinaciji u Sremskoj Mitrovici rešili da prevaspitaju nevaspitane. „U medicini ne postoji SAMO ovo… Za svako SAMO treba sesti i čekati red“, napisano je na papiru.
Sličnih načina „vaspitavanja“ u javnim ustanovama bilo je i ranije; od uputstava za pristojno oblačenje u srednjim školama, molbi da pacijenti dođu okupani, pa do kreativnih poruka kojima se poručuje da je dolazak „preko reda“ neprihvatljiv. Ipak, papir i praksa nisu uvek isto, pa tako piše i da u gradskom i međugradskom prevozu postoji besplatan Internet, a naravno, retko kad ga ima. Na papiru piše i da nije dozvoljen nepotizam i korupcija, mada, taj kao da se negde zaturio, niko ga se ni ne seća.
Onaj ko je već rešio da „samo nešto pita“, neće svoju nameru promeniti zbog nekog obaveštenja. Ono treba da se kao naredba da svima koji rade sa strankama, da ljubazno zamole „prekoredaše“ da sačekaju svoj red. Mislite li da će se to desiti? Ni ja. Ipak, samoregulacija je bogom dana, pa ste i vi bili među onima koji propuste na kasi ljude koji imaju tek pokoju stvar, naspram vaše pune korpe. Propustili ste starije ljude ili trudnice u pošti, možda neko dete u redu za sladoled. Dobro, ne preterujmo, svi jedva čekamo da uzmemo sladoled , a jedva čekamo i proleće, koje danas stiže, svake godine, po redu – bar na papiru.

Dobro jutro!

(Foto: Pinterest, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Došlo vreme da dobro razmislimo o budućnosti. Prošlost nam i nije nešto, rekli bi mladi. Ostali smo sa mnogo istorije, a malo geografije, pa hajde onda da pokušamo nešto sa ekonomijom. Recimo, imate problem u kupatilu. Pozovete majstora vodoinstalatera da vam to reši. Ako se pojavi mladić mlađi od 25 godina, budite sigurni da vas pohodi priučeni majstor jer se u Srbiji skoro tri godine nije u srednju školu upisao nijedan vodoinstalater. Slična je priča i sa nekim drugim zanimanjima. Na primer, zidara, tesara, armirača ili keramičara, ali školovanih sve je manje u Srbiji. To su oni koji vam odrade posao za kratko vreme, uz optimalni utrošak materijala. Sve to za istu cenu kao i ovi koji su priučeni, a glume majstore. Nije čudo što Srbija u kojoj niču gradilišta svaki čas, (krenulo srljanje u progres, bato!), nema dovoljno kvalifikovane radne snage. Pa skoro je bio Sajam zapošljavanja i samo su tražili majstore građevince svih struktura i jedva da se javilo njih desetak. Ovo nisam ja izmislio, tako pišu novine, da direktorka Građevinske škole ima istu platu kao njen bivši učenik koji sada radi u Energoprojektu. Nije morao da završi fakultet, odmah je dobio posao. I šta sad hoćemo? Da kukamo kako je teško, kako je mart težak za nove ideje i odluke? Nije, odlučite odmah gde ćete da upišete svog osmaka u junu. Neka uči za zidara pa ako bude hteo, posle neka studira šta god hoće. Zanat je ipak, zanat. Za početak samostalnog života to je sasvim dovoljno. Menadžeri, istoričari, geografičari, glumci, slikari, kulturolozi, muzikolozi nam silaze, svake sezone diplomirani i napirlitani, odmah se penju na top listu – nezaposlenih. Za to vreme, zanatlije rade i ćute. I ne žale se, valjda im je – Dobro jutro.

(Foto: Srednja škola SVETI NIKOLA, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Znam da nisam moderan tip. Mnogo sam nekako skučen, zatvoren, uskih shvatanja, prosto dosadan. Mislim da nije u redu praviti sprdnju s ljudima, a oko sebe čujem aplauze prostakluku i glupiranju. Takođe, saglasan sam sa svim akcijama koje se sprovode za pomoć deci, a od jedne organizatorke saznajem da se karte za humanitarni koncert skoro pa i ne prodaju. Većina ih završi u rukama nekih sekretarica i vozača kojima ne pada na pamet da slušaju operu. Takođe, organizatori tih manifestacija čovekoljublja muku muče sa ubeđivanjem onih koji imaju para da iste, obećane, napokon i uplate. Ili, na kraju i ne uplate ali zato na plakatima ne precrtavaju svoj logo kojim podržavaju humanost. Prezirem nasilje prema ženama i deci, a gledam na ulici kako mladić šamara devojku i pokušavam da pomognem. Međutim, žrtva mi se okreće i galami: Beži tamo, šta se mešaš, ko te šta pita? Ne volim ni kada očiglednu glupost svojevremeno zvanu „kuća-pos‘o“ proglasiše za fenomen, a danas nešto što se predstavlja kao duhovito ima ambicije da postane neko i nešto. I mi, aplaudiramo. Valjda je to neki naš prkos svemu što nas pritiska, da pokažemo da je demokratija većinska volja, makar bila i za jedan glas teža od manjinske. Gde smo dogurali, pitam se? Budite moderni, otvoreni, širokih shvatanja, ja vala neću. Pa, dokle stignem sa nepreletanjem u većinsko jato.

Dobro jutro.

(Foto: www.techinasia.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. mart – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Hej, Sloveni

U Srbiji za bivšom Jugoslavijom žali čak 71 odsto stanovnika, dok za zajedničkom državom najmanje žale na Kosovu i u Hrvatskoj, pokazuju rezultati regionalnog megaprojekta „Strategija simbolične izgradnje nacije u državama Jugoistočne Evrope“. Posle Srbije, najviše za bivšom Jugoslavijom žale u BiH i to 68 odsto, u Crnoj Gori 63 odsto i u Makedoniji 45 odsto. Istraživanjem nije bila obuhvaćena Slovenija.
Živi, živi duh slovenski, ali preti mu ponor pakla i vatra groma, pretočeni u podele prema religiji i naciji. Zapravo, nije ni to, nego jedna opšta alavost i komformizam bez pokrića. Toliko smo politikantsko društvo, a u isto vreme želimo ono staro, socijalističko samoupravljanje; „tetkice“ u borosanama, sindikalne polutke, letovanja i zimovanja na trinaestu platu, jednu partiju i držanje slave krišom. Za i protiv u svakom uređenju ima koliko hoćete. Budući da je kod nas uvek kriza, oni koji su doživeli med „Stare Juge“, a okusili i pelin njenog rasparčavanja, romantičarski se vraćaju u sigurnu zonu. Tad su radile fabrike, radnik bio ponosan, gradilo se i učilo. Nama koji, izvinićete, baš i nismo nešto puno od toga okusili, nije jasno kako se tako lako uskočilo iz bajnog stanja u potpuni kolaps. Negde je morao da bude tobogan na koji su seli produkti tog divnog, srećnog i bezbrižnog vremena i kliznuli u devedesete.
Znate, volim svoje detinjstvo i rado ga se setim, ali čovek odraste u ono u šta ga napravi okolina, ali i on sam. Bude teško, burno, bude i prijatno i zanimljivo. Tako je i sa državama. Reći ćete, za sve to su krivi pohlepni pojedinci i međunarodna zajednica. Kao i meni vaspitačica i to što imam tamnu kosu i oči.
Možda će Britanci za 25 godina biti „Unijonostalgičari“, jer tada se znao red, dobro se živelo i mogao si da putuješ i trguješ k’o pravi. Sentimentalnost nas izgleda drži i da gledamo ta ista lica političara toliko dugo, a da se ne zapitamo – a što se mi ništa ne pitamo nego samo u ovim bezveznim istraživanjima? Dok se pitamo sve to, evo jednog komentara na vest o jugonostalgiji:
Ko ne žali Jugoslaviju, nema srca;
Ko želi novu Jugoslaviju – nema pameti!

Dobro jutro!

 

(Foto: hamdočamo – WordPress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. mart – Crtica)

piše: Ru Šavr

MARTOVSKA CRTICA

I ova crtica baviće se situacijama iz Gradskog prevoza. Možda ćete reći da takvih crtica ima dosta, ali šta ćete kad su utisci iz autobusa toliko intenzivni i česti. Znate ono kad nehotično slušate telefonske razgovore koji vas se ne tiču baš nimalo. Zapitate li se i vi moramo li da ih slušamo? Uvek ista neprijatnost obuzme čoveka – kao u onim stihovima: „postupka se svoga gnušam, razgovore tuđe slušam…“. Tako i ja ne želeći slušam ženu sa moje leve strane: „Mače, to ti je cela istina…“, tvrdi ona. Na to se nadovezuje druga, koja svog nevidljivog sagovornika naziva „piletom“. I tako, neko vreme levo uvo sluša levu, a desno desnu. Iz nepovezanih razgovora o neravnopravnoj podeli bakšiša i tome kuda je ko krenuo i koji posao nije završio, ipak stičem neke utiske. Prvi su da je ovim ženama potpuno svejedno što njihove privatne razgovore sluša gomila ljudi, i da im nije neprijatno što su tako nametljive. A onda mi se javila nova misao: ko su pile i mače? Kako li izgledaju? Bila sam uverena da su to neki momci. Ali, kako se razgovor odužio, na svoje iznenađenje shvatim da su oba sagovornika zapravo ženskog roda. Tek sada mi iz nepovezanog razgovora ništa nije bilo jasno. Ako je to uopšte važno…

Ima i drugih sličnih situacija uživo u autobusima, svakodnevno. Raskidi, svađe, psovanje sagovornika ili, češće, psovanje naglas odmah nakon završenog razgovora. Udvaranje sve sa lascivnim momentima, davanje intervjua preko telefona u punom trolejbusu, detalji razgovora kolega koji rade u Narodnoj banci u vezi sa inflacijom (koji sasvim sigurno nisu bili za javnost), dogovori huligana „gde i kad“ pred „Paradu ponosa“, saveti kako razvaliti vrata kad se ključ već zaglavio, detalji lekarskih pregleda sa terapijom, prepričavanje razgovora sa poslodavcem gde onaj koji telefonira otvoreno priča o tome da je konkretan posao već dogovoren a intervju se fingira i još mnoooogo toga, dopunite niz… 

Deluje da su za sve krivi besplatni minuti… mada, da li samo oni? Ostaje ona glavna nedoumica – kako nekoga nije sramota?

Dobro jutro!

(Foto: Toronto Star, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

U jednoj velikoj prodavnici u Beogradu uvedena je nova usluga – automatsko plaćanje na kasi. To znači, da vam praktično mašina obavlja uslugu koju je ranije vršila kasirka. Sama čita bar kodove, sabira, sumira i naplaćuje. Čak, vraća kusur tačno u dinar bez zaokruživanja. Odavno su u Beogradu izgrađene pametne zgrade kojima umesto gazde upravlja mašina, to jest kompjuter. Sam odlučuje kolika temeperatura treba da bude u stanu, vlažnost vazduha, pritisak, jačina rasvete, kome treba otvoriti vrata, gde parkirati automobil. Učešće čoveka postaje nepotrebno. Na internetu nam mašine pronalaze i sugerišu gde i na šta treba da obratimo pažnju, koje tekstove treba da pročitamo a koje proizvode naručimo. Sve to, bez odlaska u prodavnicu, bez popunjavanja uplatnica – sve jednim do tri klika. Moderna tehnologija potiskuje čoveka, ali najpre onog malog a u korist takozvane elite koja čini manje od pet odsto stanovništva bilo koje zemlje. Tako se gube mnoga zanimanja, ljudi ostaju bez posla, ali to nije jedini problem i razlog za kukanje. Kuće nam se prodaju po Srbiji za manje od pet hiljada evra ali šta to vredi kad u njima nema ko da živi. Od zidova se ne živi, a ni od tehnologije koja prestavlja samo uslugu, ali ne i isplativu proizvodnju. Osnovni zakoni ekonomije „koliko napraviš i prodaš – toliko vrediš i smeš da potrošiš“ izgleda da padaju pred onim „što da angažujem radnike kad mogu mašine“. Jedina uteha je progres poljoprivrede zahvaljujući novom konceptu upravljanja proizvodnjom, upravo preko robota, to jest računara. Od toga bi itekako moglo da se živi, čim zakrče creva pravac u prodavnicu bez kasirke i u nabavku krastavaca ili krompira koji su umesto zemljoradnika posadile, odgajile, pokupile i prodale – mašine. To nam je bliska budućnost, pa vi sad vidite šta vam je činiti. Najbolje da svi postanemo kompjuteri.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. mart – Crtica)

piše: Ru Šavr

KONTEJNERSKA CRTICA

Najčešće poklanjam stare stvari. Odnesem ih u Crveni krst ili na slično mesto. Ipak, šta činiti sa pocepanom garderobom i onom sa koje se fleke ne mogu skinuti? Ne ide da se takve stvari poklanjaju, pa najčešće završe u kontejneru.

Pre neki dan mi se učinilo da je moja stara zimska jakna u solidnom stanju i da bi neko mogao da je uzme. Stoga je ubacim u kesu i ostavim pored kontejnera, u nadi da joj nije sasvim „prošao rok“ i da će se neko ugrejati u njoj. U našem kraju stalno neko obilazi kontejnere i uzima šta mu treba, tačnije, letvama vadi ono što mu se čini korisnim, a ostalo baca napolje i više ne vraća unutra. To se zove „čišćenje“.

Tako je neko od zainteresovanih lica našao i moj prilog, uzeo kesu, a jaknu bacio na asfalt pored kante. Onda je naišla neka „pseća svadba“, tipična za ovo doba godine. Ne umem da objasnim kako, ali uskoro se moja jakna našla na livadici ispred zgrade. A u njoj su se, kako stoje stvari, grejali psi tokom noći. I eno je, sva izuvijana takoreći u čvor, vuče se po travi i blatu. Priznajem da nisam očekivala ovakav ishod, premda, kad malo bolje razmislim, nije prvi put da cipele od kojih se teško rastanem niko neće da uzme. Važi to i za džempere i majice. I ne važi samo za garderobu koju ostavim ja, već bilo ko. Tako se stvari vuku po kraju nedeljama nakon što je neko procenio da je humanije ostaviti stvar pored nego u kanti.

Pitam se zašto onda na ulici ljudi s pravom prilaze i traže novac kad ti isti ljudi kasnije ne žele da uzmu polovnu robu. I zbog čega se smatra da sam, na primer ja, bogatija od njih? Nešto se tu nikako ne slaže…

Dobro jutro.

(Foto: Pinterest, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. mart -Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Opet je nasilje oko nas. Sa svih strana pritiskaju agresivni pojedinci gde god da se nađete. Od porodice, autobusa, radnog mesta, škole. Više takoreći ne možemo pronaći mesto gde se neći pojaviti nekakav siledžija. Ispred Druge ekonomske škole u Beogradu izbila je masovna tuča učenika i takozvanih nepoznatih lica. Bilo je povređenih, među njima i pomoćnica direktora škole koja je herojski pokušala da se umeša i razdvoji ratoborne junoše. Slušamo priče kandidata za predsednika Srbije kako optužujući jedni druge ubeđuju nas, glasače, da u Srbiji nije bezbedno i da je za to vlast kriva. Moguće, ali ovi koji se su juče gađali ciglama, nisu bili ni rođeni kada su na današnji dan letele cigle i kamenice centrom grada. Izneverena očekivanja tadašnjih demonstranata među kojima su verovatno bili i roditelji današnjih silnika svakako su se prelila na generaciju koja treba da veoma brzo preuzme budućnost ove zemlje, samim tim i našu. A mi smo ih baš lepo formirali. U autobusu napadi na vozače i kontrolore, u ambulanti na sestre i lekare, na ulici čak i na policajce, na pijaci na prodavce, u školama na nastavnike, u kućama usamljene starce, i nabrajanju nema kraja. Ova priča nema kraj, a njen početak treba da pokaže detaljna istraga. Kod nas sada još uvek nema kompetentnog istražioca za to jer to nije lak posao a i rezultati istrage bi nas sve zbunili. Niko ne bi pristao da snosi ma kakvu odgovornost a svi bi prihvatili da sude. Daj bože samo da ovi nasilnici ne postanu zakon u Srbiji. Samo kažem.

Dobro jutro!

(Foto: alibunar.org.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Premijer učila mađarski – Prognoza za hapšenja – Lajkovani lanci

(KVAKA 202četvrtak, 9. mart 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Premijer je javno obećao da će naučiti još koju mađarsku reč…

Ovo je lep politički gest, ali treba mnoge upozoriti da sada za državljanstvo Mađari traže ozbiljno znanje ovog jezika. Naravno da je do papira lakše doći brakom, ali i to nosi veliki rizik. I zato pazite da ne završite psujući na lošem mađarskom “vaša premijer, što vas ZAJE-bip-La sa loša ideja I uopšte, elengedni minden… Šta god to značilo…

***

Prognoze kažu da Dunav i Sava imaju tendenciju blagog porasta, ali je za naredne nedelje najavljen nailazak novog talasa borbe protiv korupcije, pa su na kritičnim sektorima moguća hapšenja, posebno u ranim jutarnjim časovima…

***

Na internetu se pojavio snimak iz Kine u kome mlada do oltara vuče mladoženju vezanog u lance. Naravno da mnogi misle da je ovo performans i obična parada…

Ima nešto od tog paradnog vezivanja i kod nas… U poteri za lajkovima ovo radi, recimo, i naša policija, ali dosta neubedljivo. Mnogo su ozbiljniji sado-mazo parovi, gde jedno posle toga stvarno ostane modro…

(Foto: Kingofwallpapers, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Na Međunarodni Dan žena, koji u svetu više proslavljaju muškarci postavlja se svake godine isto pitanje: šta se to promenilo u statusu žena u odnosu na pre? O, pa promenilo se mnogo toga. Nekada su žene bile neravnopravne u odnosu muškarce a danas to nije slučaj. Recimo, morale su sve poslove u kući da obavljaju same, podižu decu, i trpe batine. Bile su i bez prava glasa. A danas? Danas je ženama fantastično. Ravnopravne su taman toliko da im muškarci dozvoljavaju da rade njihove poslove. Oni, muškarci su se potrudili da im ta ravnopravnost malo lakše padne. Umesto metlu, smislili su da žene danas koriste usisivač, a umesto „na ruke“ kao nekada, sada peru veš u mašini. Takođe, peglu više ne moraju da pune žarom iz Smederevca, već je dovoljno da je uključe u šteker za struju. Ima toga još. Žene više ne cepaju drva za ogrev, već na električnom šporetu okrenu dugme, a na grejalici ili TA peći uključe prekidač. Nekada su morale da ustanu i promene kanal na televizoru, a sada je dovoljno samo da pronađu daljinski i dodaju ga mužu. I dalje kuvaju, peku, mese, rintaju, iznose meze, sačekuju i ispraćaju goste, voze decu u školu ili na trening, ali su priznaćete ravnopravne sa muškarcima. Rade sve što bi mogli i muškarci ali im oni to dopuštaju da se one ne bi osetile manje vrednim. Svesne ste drage moje šta u stvari želim da istaknem. Jeste danas vaš dan, dan koji mi muškarci zvanično nemamo ali osim buketa cveća, možda nekog sitnog poklona u vidu vrećice sa mlekom za telo i šampona za kosu, vi od svog praznika danas ništa značajno videti nećete. Polomićete se da spremite malo svečaniji ručak, sve ćete same postaviti, servirati, prineti, doneti, skloniti, oprati, na kraju i usisati i… kad ova muška zavera od Dana žena prođe, pašćete u krevet mrtve umorne. Sigurno ćete zaboraviti nešto da uradite. Tek, neka vam je sa srećom današnji praznik, valjda će se sve brzo i lepo završiti, kad prođe.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Kažu da bez nje dan ne može da počne. Može da bude crna, slatka, vrela, a i ne mora. Ima je u kući, u nekom kancelarijskom šteku, u pakovanju koje može da bude od 8 grama do 1 kilograma. Uvek mora da je bude, jer se nikad ne zna kad može neko da svrati, a bez nje nema razgovora. Može da bude i ledena, turska, tatar ili tri u jedan, svejedno. Miriše na detinjstvo, ali i na mladost, do starosti je pratilac onima koji je zavole. Lekari se mršte kad se i pomene. Kafa!!! Naš razbuđivač i pojačivač dobrog raspoložena i tračarenja, polako će, ako se ovako nastavi, postati luksuz i to ne samo kod nas. Na to ukazuje porast cena širom sveta. Razlozi su brojni, od lošeg roda, do skoka dolara, ali šta to nama vredi da znamo ako „kraljica“ kafa postane nešto što ćemo švercovati i čuvati na tajnim mestima kao osamdesetih kada je bila čuvena stabilizacija. Tada se pila takozvana Divka koja je bila zamena, ali zdrava i lošeg prozračnog ukusa bez onog nečega što prava kafa nosi u sebi. Naviknute da kupuju kafu u zrnu, peku je, a zatim i melju na ručnoj vodenici, naše majke su brzo prešle na kesice sa surogatom koje su u sebi imale 40 ili 60 odsto prave kafe. Proklinjale su Milku Planinc, ali tada su bila takva vremena, stabilizaciona, pa se kafa švercovala iz Italije, Švajcarske, Nemačke. I danas je situacija slična samo što nam od šverca nema vajde. Kafa je sada svuda skuplja nego pre Nove godine. U Srbiji su otkrivene kesice na kojima piše da je unutra kafa a u stvari je surogat. Nije strašno što se u tom surogatu nalaze ostaci graška, pšenice, ili ječma, već što je cena skoro pa ista kao za takozvanu „pravu kafu“. Koga li ćemo sada da optužimo za ovo? Naše majke su imale Milku Planinc, a mi? A ako slučajno i posumnjate da je u pitanju kampanja velikih proizvođača i distributera koji žele da potisnu konkurenciju malih kafedžija, verovatno ste delimično u pravu. Ko zna šta se sve iza brega zakuvava u džezvi u kojoj ključaju fanovi kafe. Najbolje bi bilo da pređemo na čaj. Em zdravije, em jeftinije. Mada… kafa je ipak, kafa. Pa, nek’ košta šta košta.

Dobro jutro!

(Foto: www.pinterest.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ulica A. Vučića – Mačka u Beču – Izbori i pihtije

(KVAKA 202utorak, 7. mart 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

Dokon svet se zabavlja gafom koji je dr Macura napravila u izveštaju iz Hitne pomoći, jer je umesto Ulica Gospodara Vučića rekla „Aleksandra Vučića“…

Asocijacije imaju svoje tokove, i doktorki bi se možda omaklo da kaže i „Gospodara Tome“, samo da je se predsednik Nikolić kandidovao – jer se istorijski lik zaista zbunjujuće zvao: Gospodar Toma Vučić… da ne idemo dalje…

***

Hrvati nas opet grubo vređaju. Posle beogradskog derbija tvrde da su naše fudbalske sudije gore i od njihovih…

***

Peper, mačka iz Holandije, pronađena je hiljadu kilometara dalje, u jednom austrijskom selu, pa će za njom doći i vlasnik da je vrati….

Kod nas je obrnuto, iz Srbije u Austriju prvo stigne gazda, i ostaje tamo da čeka sve dok mačka ne dođe u Beč…

***

Najpre je zapelo u Rumenki – pa se odustalo od pihtijade u vreme posta, jer je crkva orgnizatorima zapretila izopštenjem; potom je zapelo u SPS-u, jer je Ivica Dačić najavio da će reditelj Srđan Dragojević biti izbačen iz partije zato što je podržao protivničkog kandidata Sašu Jankovića…

Očito, da bi izbore – kao i pihtije – trebalo usaglasiti sa verskim kalendarom. Stvarno nije u redu da se baš najviše lažemo u vreme posta…

(Foto: LOL Bre!, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Kad su Francuzi onomad kretali u bitke, govorili su da idu u kampanju. Reč kampanja tako je vremenom ušla u rečnike, ali ne kao poziv za boj, već poziv za politički ili marketinški proboj ka određenoj ciljnoj grupi. Nama su najviše poznate izborne kampanje. Tada se predstavnici bivše ili buduće vlasti služe metodama koje su usavršili najbolji psiholozi, stručnjaci za odnose sa javnošću i slično, a u cilju dobijanja našeg kružića na glasačkom listiću. Treba li reći da se uglavnom rukovode starom crnogorskom izrekom: „To što momci noću đevojci obećaju, danju se ne važi“. I uvek im upali trik da poverujemo da je to sada onaj pravi, onaj ili ona, posle čijeg ustoličenja ćemo živeti kao Nemci. A znamo kako i dalje živimo, a novi izbori su pred nama. Kampanje se sprovode i u biznisu ali i zdravstvu. Skoro je bila aktuelna kampanja u vezi sa doniranjem organa. Međutim, kampanje kreću i od strane trgovaca i proizvođača koji žele da predstave neki nov proizvod i tako nateraju sve nas koji gutamo njihove poruke da to nešto čim pre i kupimo. O vojnim kampanjama neću da trošim mnogo reči, dovoljno je samo da se setimo naše istorije iz devedesetih, i naziva tih zlokobnih operacija gde osim žrtava i zgarišta ništa drugo nije bilo konkretan rezultat.
Krećemo u kampanju, hoćemo da postignemo cilj, naša je prednost što apsolutno sve znamo, treba samo to znanje da prelijemo na mase, naša strategija će doneti pobedu! Ovako glasi početak ili zaključak trusta mozgova koji pokreću kampanju, ali postoji još nešto što nije pomenuto, a zaslužuje to: lako je u zemlji Srbiji da radite sa ciljnom grupom šta god hoćete i prodate joj šta god vam padne na pamet, samo treba sve da uvijete u šarenu lažu: U četrdeset odsto građana Srbije, smestili su se nepismeni i oni koji imaju samo osnovnu školu, a u preostalih 60 odsto smestilo ih se više od jedne trećine koji znaju da pišu, ali ne umeju da popune uplatnicu ili formular. Da krenemo u kampanju pa da malo promenimo ovu poražavajuću statistiku? Za početak, bar.

Dobro jutro.

1

(Foto: All Free Download, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Pre neki dan pohapsiše neke „ugledne“ građane Srbije koji su po saznanjima istražnih organa oteli iz našeg budžeta skoro deset miliona evra, možda i koji više – da ne cepidlačimo. I sve to pozajmljivali su na nezakonit način duže od decenije. Kako je to moguće? To će umesto nas da utvrdi istraga, a sudija će, što bi rekao onomad Firga u „Vrućem vetru“ da vaga i da preseče „nit‘ po babu, nit‘ po stričevima“. Kako možemo da poverujemo da će sudstvo odoleti pritiscima i možda ucenama? Pazite, nije to šala. Treba mnogo hrabrosti i smelosti da se cela priča privede kraju a optuženi osude i primereno kazne. Da ne ulazimo u rad pravosuđa, ispada da im se mešamo vršeći pritisak a to nije dozvoljeno. Dozvoljeno je da se pitamo kako to ljudi mogu da kradu godinama i to milione koječega a da ih niko ih ne dira. Lepo žive, troše naše narodne pare, pa i kad ih uhapse, šta ih briga? I da odu na dugogodišnju robiju, imaju čega da se sećaju. Takve lopove zovu gospodom. Oni sitni, koji džepare po prevozu, kradu viski po marketima ili istovaraju novčanike na autobuskoj stanici običan svet dao je ime – pilićari. Međutim, iskustvo je pokazalo da ona otmena lopovska gospoda, kad im se horoskop „namesti“ veoma lepo sarađuju sa onom gospodom od koje svi mi zavisimo. Okupljaju se u dobro čuvanim utrvrđenjima od vila i hacijendi, na žurkama, kraj bazena, u društvu sponozoruša i starleta i tu sklapaju poslove od kojih samo oni imaju koristi. Onda ona gospoda koja im čuva leđa sleti s vlasti a nama ostaje šupalj nos do očiju. Sve do nekog hapšenja zbog nesuglasica među zvezdama na nebu. Daj bože da vrate to što su pokupili pa da vaskrsnemo na proleće. A ono, proleće, uveliko kuca na vratima.

Dobro jutro!

(Foto: Empowering Parents, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. mart – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Ne znam kako vi, ali ja pojma nemam šta je to srpski specijalitet. Recimo, da me neko od stranaca zaustavi na ulici i upita šta bih mogao da mu preporučim da pojede, ali da je baš „po srpski“, ne bih mogao odmah da odgovorim. Ako ja volim nešto da jedem, to i preporučim, e sad… da li je baš srpsko ne bih mogao da se zakunem. Volim sarmu, ali šta to vredi kad su se pre nas neki drugi setili pa je zaštitili kao svoje nacionalno jelo. Doduše, volimo je, ali realno nije naša, stigla je sa istoka sa Turcima na Balkan. Volim ja i ajvar, ali iako se zna da je to južnosrbijanski kavijar, čemu saznanje kad su opet neki drugi iskoristili znanje pa ga brže bolje zaštitili kao svoj brend. A paprike im uspevaju baš kao nama papaja. Volim i šunku, kajmak, prebranac, đuveč, paprikaš ali – ne vredi. Nigde u Evropi to nije prepoznato kao srpski kulinarski pronalazak. Mnogo se danas polaže na geografsko poreklo nekog jela ili pića ali pre svega najviše na profit. Nikoga više nije briga da li je moralno to što će neko maslinovo ulje prisvojiti za sebe, iako dva stabla masline nema u državi, važno je da se uzimaju procenti od toga što neko proizvodi i prodaje pod imenom koje isključivo u vašem vlasništvu po evropskim registrima, i administracijom koja nema želju da se bavi proverama. Ima nešto što još niko nije ukrao Srbima, a moglo bi zaista do donese veliku popularnost. To je Devojački san, Noćna mora, ili Karađorđeva šnicla. Jeste da je sve od čega se priprema stiglo iz uvoza, ali ima naše ime, a i nekako je baš kao i mi: veliko, masno, kalorično i ukusno baš kako svet misli da izgledamo u katalozima koje nam je aranžirao po svojim pravilima. Ima još, vi ćete se već setiti, ali meni ovo nekako izgleda originalno, a vama?

Dobro jutro!

1

(Foto: http://vukajlija.com/, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Vatreni splavovi – Vaskrli miš – Andersen na izborima

(KVAKA 202četvrtak, 2. mart 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

Podmetnuti požari po beogradskim splavovima pokazuju da se naše društvo bori za povećanu finansijku disciplinu…

A mogla bi, u tom smislu, i neka nagradna igrica: Prijavite ko ne plaća reket!…

***

Naučnici pokušavaju da od otrova jednog brazilskog pauka naprave sredstvo za stimulaciju poput vijagre. Počinju naravno izdaleka, pa su prve probe radili na tkivu mrtvog miša, a da li će na kraju od svega biti nešto – veliko je pitanje…

Ali mi već možemo zamisliti još jednu reklamu, suptilnu poput one za afričku šljivu: Ovo je pauk koji može i mrtvog miša da vrati u život!..

***

Predsednički izbori održavaju se 2. aprila, što i nije loše jer je izbegnut 1. april, dan šale i lažnih obećanja. Izabrani datum je ipak prigodniji – jer se tada obeležava Međunarodni dan knjige za decu, određen prema danu kad je rođen onaj Andersen, tvorac tolikih bajki, od kojih se kod nas najpoznatije Klin-čorba i Carevo novo odelo…

(Foto: forums.ltheory.com, ilustracija)

ka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Pomoli se i zaokruži – V. Georgiev loži smederavac – Bumbaru sirup za mit

(KVAKA 202sreda, 1. mart 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

Na pitanje dece iz jedne županije, kako je postao poglavar katoličke crkve, papa Franja je odgovorio da možda kardinali ne izaberu uvek najpamentijeg i najsposobnijeg kandidata, ali se oni pre toga pomole…

Dakle, u suštini, i mi i kardinali biramo na sličan način – jer na kraju sve bude božija volja. Samo što smo mi slabi u veri, pa posle svakih izbora mislimo da nas je Bog kaznio više nego što smo zaslužili…

***

Pevač Vlado Georgiev nikako da ubedi devojku Smederevku da mu otvori varošku halu, pa će zajedno sa fanovima probati utešnu varijantu: da odškrinu vratanca na šporetu smederevac…

***

Istraživači instituta Kraljica Meri iz Londona uspeli su da nauče bumbare igri sličnoj fudbalu, u kojoj insekti guraju žutu lopticu do obeleženog mesta, gde bivaju nagrađeni slatkom hranom. Naučnici su bili impresionirani brzinom kojom insekti uče…

U sličnom ogledu, naši biolozi bi dobili još impresivnije rezultate: domaći bumbar bi brzo shvatio da može da trči s loptom, ali da mu je mnogo isplativije da deli sirup sa sudijom…

(Foto: Printscreen YouTube, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. mart – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

CVETNA CRTICA

Retki su oni koji s prvim proletnjim danima ne požele da cvećem ukrase prostor. Jeste li primetili koliko taj, makar i jedan, cvet u vazi znači? Ova mala sobna svečanost obraduje svakog. Sa cvećem, najednom, sve postaje veselo i optimistično. Možda to muškarcima znači manje nego ženama, ali i oni sigurno uočavaju ovu pojavu, makar i ne znali odakle potiče. I deca vole cveće, i odmah posežu za njim.

A zašto nam je ova radost skupa? Da li je u redu da jedna lala košta osamdeset dinara a struk visibaba sto? To su pitanja koja se nameću kad poželite da ukrasite prostor cvećem ovih dana. Ovo su, inače, cene cveća sa ulice, o cvećarama da ne govorim.

Divno je kad vas zapahne miris proleća, pa još primetite i kako se neka ulica šareni od cveća. A onda, dok razmišljate kako treba da odvojite oko 400 dinara za pet lala ulazimo u onaj deo priče u kome postaje neprijatno za novčanik, pa je pomenuti praznik na stolu ređi. Kao po dogovoru, svi prodavci, koji ga ne proizvode i ne znaju takoreći ništa o njemu, drže se nerealno visokih cena. Znam da će neko reći: „Imamo mi i većih problema od ovog“. Naravno da ima prečih stvari. Ali zašto da se ustručavamo i od zadovoljstva kao što je to malo prirode na stolu?!

Dobro jutro.

1

(Foto: AliExpress.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Kafa protiv mozga – Boli ih atlas za nas – Poresko govance

(KVAKA 202utorak, 28. februar 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Veliko poskupljenje kafe nameće jedno važno medicinsko pitanje: da li je ona zaista korisna za mentalnu svežinu, ako može da ubedi mozak da je plati 1500 dinara za kilo.

***

Bolove u vratu, navodno posledicu modernog života, naš svet pokušava da otkloni masažom i nameštanjem prvog vratnog pršljena, tzv. atlasa…

I dok se ortopedi i kiropraktičari prepiru je li ovo uopšte moguće – oni koji nas primoravaju da živimo savijenog vrata, ni da okrenu glavu prema nama. Izgleda da ih baš boli atlas za nas…

***

U Liverpulu su vlasti uvele globu i do hiljadu funti za građane koji na ulici ne pokupe nečistoću za svojim ljubimcima. Da bi mere bile uspešnije, onaj ko donese snimak prekršioca biće oslobođen lokalnog poreza…

Što se nas tiče – zemlje gde su porezi drastično skočili – poreska olakšica pseće govance donela bi vlasti veliku popularnost, pokrenula tržište nekretnina, a žiteljima Dedinja, i sličnih kvartova, omogućila povlašćenu poresku tarifu kakvu već uživaju građani Kovilova i Jabučkog Rita…

(Foto:www.gafei.com ,ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

 

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 
Došlo je novo vreme. Ono, o kojem smo maštali pre dvadeset ili možda koju godinu manje, donelo je nove okolnosti. Činjenica je da su, izgleda, samo tehnoške inovacije preplavile naš prostor. Ono što se promenilo je odnos među ljudima, komunikacija je unapređena, plaćamo putem interneta, ali i dalje padamo na iste prevare. Doduše, malo su sada prefinjenije nego pre, ali svaka je na svoj način osmišljena pažljivo i skoro matematički precizno. Čitam u novinama kako jedna devojka vara naivne mladiće po centru Beograda tražeći im novac tužnom pričom o tome da je ostala bez goriva. Skoro mi je prijateljica Rada napisala da se pazim ako putujem negde i čekam autobus na Autokomandi. Navodno, grupa organizovanih pljačkaša merka naivne putnike sa mnogo prtljaga kojima naivno prodaje po niskim cenama navodno zlato evre ispod kursa. Imao sam iskustvo, nedavno, da su mi na ulici nudili evre po ceni od sto dinara, a moja sreća je bila to što sam uglavnom bez para pa me, eto, ta nemaština spasla totalne propasti. Skoro su, takozvani radnici Čistoće, prodavali čestitke za Novu godinu, ali sam unapred čuo za taj trik pa sam unapred obavestio komšiluk, naročito bake, da im ne otvaraju i ne padaju na priče o prilozima za napuštenu decu. Ima još mnogo primera kako lakoverni padaju na maštovite ideje lopova. Ono što prevaranti odlično znaju, to je da smo u dubini duše većinom pohlepni. Njima je to iskustvo dokazalo. Srećan je onaj ko pohlepu može da potisne i odoli primamljivim izazovima. Što bi rekli, dosta je to što nemamo mnogo, još nam samo fali da nam i to nešto malo isklizne iz ruku.

Dobro jutro!

11

 

(Foto: TechCrunch, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Eto, stižemo do poslednjeg ponedeljka u ovom mesecu. Ako ima pravde, red bi bio da danas ili najkasnije sutra bude plata. Kako plata? Pa, to ne postoji više!!! Tako će povikati oni mnogo napredni i moderni poslodavci, a koji prinadležnosti zovu zarada. Razlika je velika, tvrde. Plata znači platiti nešto nekome šta je uradio, a zarada znači prihod koji je neko ostvario svojim radom. A šta ćemo sa ličnim dohotkom? Zar to nije u stvari takođe plata ili zarada? Ne, lični dohodak je kako napredni davaoci posla cene, prinadležnost nastala isključivo i samo obavljanjem aktivnosti koje su u vezi sa individualnim i već stečenim znanjima, bilo da je reč o mislećim ili manualnim, to jest svojeručnim. Da li ste nešto od ovoga razumeli? Niste?! E, pa nisam ni ja, sve dok mi jedan poznanik nije ispričao kako je, za razliku o kojoj vam pričam, on saznao nedavno. Kako mu je kasnilo to nešto, kako god se zvalo, a od čega treba da plati kiriju, struju, vodu, vrtić, televiziju, internet, natoči gorivo, jede i pije, pa i izađe negde on je lepo zapucao u direkciju. U stvari to se više ne zove direkcija, nego odsek ljudskih resursa i pitao jednostavno: Kad će plata? E, onda je usledila opservacija na zadati pojam, čovek je izašao sluđen, a da nije saznao datum kad će mu biti isplaćeno „primanje u nacionalnoj valuti“. Situacija se drastično promenila posle deset dana kad mu je od jedne koleginice stigla poruka: U petak plata! Nije znao šta da radi, da li da se raduje ili da odluči šta pre da uradi: da li da podigne zaradu, lični dohodak, ili platu? Šta bi vi uradili, pitam se na njegovom mestu? On je ako niste znali odmah otišao da posle isplate na šalteru banke na istom mestu plati sve račune koje nije bilo briga kako će on nazvati svežanj novčanica koje je na sreću, napokon dobio na ruke.

Dobro jutro!

Man with an empty wallet

 

(Foto: money.usnews.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Najzad, proleće. Evo, već je treći dan kako sunce prosto opija, ličeći nam na afričku žegu, posle one sibirske zime. Nije čudo da su se šetači razmileli, a bašte kafića i restorana popunile do poslednjeg slobodnog mesta. Ima tu svega – devojaka koje su se preko jeseni i zime toliko prolepšale da muškarcima ništa ne ostaje sem da umesto u tablete i telefone zure u lepotu kakvu beli svet nije video. Takva je Srbija, mlada, lepa i školovana samo treba sunce da zasija, a kelneri otvore bašte i eto je. O tome kako je u Novom Sadu, Nišu ili Beogradu, nedavno su pisali i naši, ali i strani novinari. Nisu bili maliciozni, iskreno. Tekstovi su bili veoma afirmativni. Istakli su na fotografijama likove lepih devojaka i mladića koji bezbrižno ćaskaju ispijajući kaficu ili sok. Bio je čak i jedan momenat gde dama u najlepšim godinama tamani sladoled. A februar je mesec, primećuje novinar. Onda su se javili komentari tipa: „Pa da, ništa ne rade, uživaju, niti uče niti su na poslu, a odakle im pare da ovako uživaju?“ Pa, onda: „Gledaj, majke ti, dala mama 500 dinara za kapućino, i sad su glavne mačke u gradu, verovatno ga cevče do večeri“. Ili: „Ej, Srbijo šta si dočekala, roditelji rade za 20.000 a gledaj im decu, telefon od 1000 evra, firmirana garederoba, šminka, frajerisanje.“… I tako, u tom stilu, nekoliko stotina dušebrižnika u istom horu samo samo sa različitim intonacijama, ali uglavnom iz dijaspore. Čekajte ljudi, pitam se, zašto da ne izađu napolje i nađu se sa prijateljima? Neka se vidi da nemaju posla i da su završili školovanje takoreći uzalud, ako ovde čekaju posao. Imaju pravo da i posle svega dobiju džeparac, ko to ima pravo da zabrani meni da dam svom detetu novac da se malo opusti? Ne, ja mislim da je za sve najbolje da se lepo pozatvaramo u kuće, ćutimo, trpimo i na kraju budemo spokojni pred kritičarima koji verovatno iz daleka, sa svom popijenom pameću ovoga sveta, iako žive bolje i zarađujući deset puta više nego u Srbiji, nešto nisu tamo poneli odavde – uživanje u životu i proleću. Ovde samo što nije krenula sezona vrbopuca, šta vi tamo daleko čekate? Nije vam stiglo proleće ili vam nije došlo iz „od dole“ u glavu?

Dobro jutro!

1

(Foto: ViralSpell, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Lavići sa nutelom – Kučeći profil – Herojsko očitavanje karte

(KVAKA 202četvrtak, 23. februar 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

U Srbiji se potrošači žale – baš kao u Mađarskoj i Slovačkoj – da je uvozna roba mnogo lošijeg kvaliteta nego ona koja se pravi za zapadne zemlje… Od tehničkih proizvoda pa do, recimo, nutele, koja se teže maže nego ona iz austrijskih radnji…

I neće onda biti čudo ako naš čovek kad dođe na odmor gipsane laviće namaže nuteleom, da vide komšije šta je prava roba!…

***

Vlasti u Valjevu plaćaju nadoknadu za pseći ujed samo ako slikate psa… Ali se onda izlažete opasnosti da vas Rodoljub Šabić kazni zbog neovlašćenog objavljivanja podataka. Zato pokušajte do pravde obrnutm putem – da na fejsu pronađete sliku koju je kuče sigurno zakačilo na svoj profil…

***

Jedan od dvadeset dvoje putnika koji su izleteli iz zapaljenog autobusa u Sidneju vratio se u vozilo da otkuca kartu, koja se inače kod njih očitava pri izlasku…

Vest je izazvala dosta komentara u smislu da su ljudi tamo savesniji, i da se tako nešto kod nas nikad neće desiti!… A niko ne shvata da i mi možemo lako da ponovimo ovaj građanski podvig: zato što nam se svaki čas zapali neki autobus, zato što toliko ljudi izleće bez otkucane karte… Dakle, fali samo da jedan od onih što beže skoči nazad do automata – po zaboravljenu torbu…

(Foto: newhive.com, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. februar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

O trnju i balvanima

Sa svih strana slušamo komentare kako „nikada gore nije bilo“, kako je „čovek čoveku vuk“, a tu je i omiljeno „mladi su sve gori i gori“. Još ako to govore ljudi na čelnim pozicijama akademskih, obrazovnih, državnih institucija, digne mi se kosa na glavi. Zar baš ovi mladi, baš evo sada, nikada pre, tačno oni koje vaspitavaju prethodne „nikad gore“ generacije? Da, i za vas su to stariji govorili. Nema tog vremena koje ciljano menja na gore baš jedan broj generacija, i da je to došlo samo od sebe, niotkuda. Ako nam nešto treba, to je razumevanje, solidarnost i želja da prenesemo ono najbolje na one koji će to učiniti dalje. Bilo da je kriza, ili blagostanje. Srećom, dobrih ljudi ima uvek i svuda i, ne ljutite se, naročito među mladima.
Učenici trećih razreda Medicinske škole Bjelave iz Sarajeva ovih dana vredno rade kako bi prikupili novac za svoje prijatelje u lošijoj materijalnoj situaciji. Da, rade i zarađuju. U obilazak evropskih znamenitosti, obećavaju, ići će svi. Spremni su na sve – da čiste parkove, privatna dvorišta, peru suđe u restoranima, dele letke, reklamiraju proizvode, zabavljaju decu u bolnicama i domovima… Budući medicinari dosad su imali nekoliko akcija, a angažovale su ih i pojedine firme kako bi posetili domove za decu s posebnim potrebama. Ispunili su svoj zadatak, dobro se proveli i pošteno zaradili novac.
Ovo je primer od kog treba da se postide mnogi. Baš oni koji morališu mladima, a da ovi ni s od sveta još nisu okusili. Brine me što tinejdžeri iz Sarajeva rade posao koji nije njihov. Bojim se da neki pohlepni privatnik ili javna ustanova ne iskoristi mladu dobrotu zarad jeftine snage koju opravdava „životnom praksom“. Da je sreće, ne bi ni morali za nekog da skupljaju. Opet, srećom, dobro je što to žele. Dobro je što učimo da se može reciklirati i tim čepovima obezbediti da se kupe pomagala za one koji ne mogu sami da se kreću. Zato, što smo više strogi prema novim generacijama, blaži smo prema onima koje i dalje drže kormilo, a vid im se zamaglio. Može i drugačije.
Dobro jutro!

11

(Foto: naokoli.si, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Koliko je zdravlje važno, saznamo tek kad odemo kod lekara. Prvo čekamo u redu za knjižicu. Tamo se naslušamo raznih priča. Onda čekamo da nas prozovu. Između ostalog, možemo čekanje da učinimo i korisnim, jednim uvetom zakačimo koji dobar recept za zimnicu, ali i čujemo po neku strašnu priču o ljudskim sudbinama. Postoje tako, ako niste znali, u populaciji od deset hiljada stanovnika njih pet koji boluju od teških, hroničnih i retkih bolesti. To znači da žive, bez adekvatne terapije jer još uvek medicina nema odgovor za takve bolesti, ili imaju terapiju, leče se, ali to podrazumeva velika odricanja i život posvećen isključivo držanju bolesti pod kontrolom. To znači da nema redovnog školovanja, ili je ono otežano, o stalnom poslu se i ne razmišlja jer ko će da trpi da mu zaposleni svako malo ide na bolovanje. U Srbiji živi oko 450.000 ljudi koji se suočavaju sa nekom retkom bolešću. Od danas počinje kampanja kojom ćemo mi, zdravi, pružiti simbolično podršku ovim ljudima. Ono „,mi zdravi“ je pod znakom pitanja jer već sutra možemo biti i sami bolesni od neke retke bolesti, pa eto prilike da u većim gradovima Srbije na specijalno uređenim mestima sa velikim stablima okačimo neku lepu poruku podrške. Akcija “Drvo pozitivnih misli”, trajaće do 28. februara kada će zvanično biti obeležen Dan retkih bolesti, uz prisustvo predstavnika Nacionalne organizacije za retke bolesti Srbije, obolelih i članova njihovih porodica, promotera akcije, brojnih zdravstvenih radnika i predstavnika države. Kako su retke bolesti najčešće sudbina, što bi neki rekli „eto, desilo se, niste imali sreće“, stečene bez loših navika u ishrani i vođenju neurednog života, naše je pravo i obaveza da bar jednom porukom ukažemo na solidarnosti i tako izrazimo podršku koja u nekim slučajevima znači više nego terapija. Ništa pametnije nisam smislio od ovoga: Niste krivi za krivicu koju osećate svaki put kad pomislite da ste retki među običnima. Da je drugačije ne bi mi obični znali koliko smo u stvari bogati.

Dobro jutro!

111

(Foto: www.imagui.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ko zna koliko puta smo sumnjičavo vrteli glavom dok smo degustirali čokolade koje su stigle od rođaka iz inostranstva. Slično je i sa deterdžentom koji švercerskim kanalima dolazi iz susednih zemalja koje su uveliko u Evropskoj uniji. Neke domaćice se zaklinju da je bolje kupiti džak praška na pijaci, nego u prodavnici, jer navodno pere bolje, a i veš je belji. Nedavno su se pobunile neke od zemalja novih članica Unije koje su otkrile da se isti artikli proizvode po različitim recepturama za njihova tržišta u odnosu na tržište, recimo Nemačke, ili Holandije. Pobuna neće uroditi plodom, najverovatnije zato što se navodno prema rečima proizvođača i tržišta razlikuju. Tako na primer, „zapadni Balkanci“ nisu navikli da jedu čokoladu koja ima veći udeo kakoa već više vole šećerne table. Ako vole table sa lešnikom, neka to onda bude onaj tucani, ali četvrte klase. Na sve se misli, najviše na profit. Čudimo se i što nam je krš sa evropskih ulica okupirao ulice, računari ili veš mašine izdržavaju taman toliko koliko traje garantni rok a potom se u servisu ustanovi da je cena popravke viša od novog proizvoda. Uostalom, šta možemo da očekujemo od veš mašine, ili šporeta koji u proseku koštaju oko dvesta evra? Ništa, jer smo nekada domaće kupovali po ceni od hiljadu maraka ali su trajale po trideset i više godina bez kvara ili reklamacije. Zatvorili smo fabrike televizora, frižidera, veš mašina, zakorovili plodna polja i sada smo zavisni od uvoza. Ko nam je kriv kad smo hteli veće pa nam sad sve poispadalo iz vreće. Nema zakona, nema zaštite potrošača, nema kontrole, jedino ima vapaja za nekim starim dobrim vremenima i proizvodima koji su doduše bili malo skuplji ali su zato bili skoro večni. Ništa više nije večno, ni stvari ni ljudi, sve je posalo brzo kvarljiva roba. Ko se na to navikne, lakše će mu pasti rupa na onoj vreći u koju smo hteli da trpamo a da to bude preko tuđih leđa.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Lekovita diploma –– Daj baba glavu – Pregurati do propasti – Narodno grickanje

(KVAKA 202utorak, 21. februar 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

Prema jednom britansko-američkom istraživanju u populaciji koja ima završen fakultet život je prosečno duži devet godina nego kod onih koji nemaju srednju školu…

Za nas ovo i nije bogzna kakvo otkriće, jer ne bi se kod nas kupovalo toliko diploma, da naš svet nije uvideo koliko je ona dobra za zdravlje i dug život; i da je mnogo lekovitija od kosmo-diska, magneta i kašike meda našte srca…

***

Ništa to ne vredi što se kandidati uvijaju da govore meko, tolerantno, uz mnogo razumevanja i praštanja – kad se sa političkog koca iza njih sasvim lepo se čuje: daj, baba, glavu! daj!…

***

Nemački analitičar Henrik Miler predviđa ekonomsku propast u svetu 2021… Četiri godine nije malo, a mi sad imamo veći problem, kako da živi dočekamo propast…

***

U Novom Pazaru uhapšen je A.G. jer je u njegovom kombiju pronađeno 30.000 paklica cigareta i 200 kutija grickalica…

Naravno da je reč o velikom poreskom prekršaju, ali vlast, ako je mudra, neće ga preoštro osuditi, jer se nervozan narod mnogo lakše umiri kad mu se da – da puši i gricka…

(Foto: www.posteri.rs, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Prema svim pokazateljima zvanične državne statistike, Srbija ide napred. Beleži se plus u budžetu, od pamtiveka nezabeležen, a i broj nezaposlenih je manji, procentualno. Kako narod živi, uprkos statistici? Pa – globalno svi jedemo sarmu. Neko jede meso, neko kupus, a neko samo srče onu retku čorbu koja služi da kupus i meso ne izgore pod vatrom. Pisalo se nedavno o radnicima fabrike na jugu Srbije da ih poslodavac kinji i maltretira. Pominjane su i pelene za odrasle da bi mašine i pokretna traka što ređe bili bez manipulatora. Bile su komisije, kontrole, ispekcije, ministarstvo i ništa. Sve se završilo sa rekla, kazala. Bilo je i nekih glasova koji su pitali da li bi tako nešto bilo dozvoljeno u razvijenoj Evropi? Tamo, gde su radnička prava zaštićena od sindikata pa i države, gde poslodavac mora da plati prekovremeni rad i obezbedi pauzu, topli obrok i godišnji odmor. Međutim, iz iste te Evrope stižu glasovi radnika koji su regrutovani u Srbiji, preko nekih agencija za obavljanje poslova koje tamošnji radnici ne žele da rade, bar ne pod tim uslovima. Prokazana je jedna evropska zemlja, nekada u istočnom bloku, da srpske radnike tretira u svojim pogonima onako kako se to čini u nekim azijskim zemljama – dakle bez prava a sa mnogo radnih obaveza, sa obezbeđenim smeštajem i hranom, uz male dnevnice i velike kazne ukoliko se napravi neki prekršaj. To može da bude čak i nejavljanje šefu pre odlaska u toalet, ili možda bolest za čije lečenje nema zdravstvenog kartona ili osiguranja. Sve to poznajemo ovde u Srbiji kao rad na crno. Srećni su neki nezaposleni koji dođu i do takvog posla, jer i pod takvim uslovima uspevaju da posle tri meseca donesu kući i do hiljadu evra koje ovde ne bi mogli da zarade ni za šest meseci. Međutim, neki se vrate sa jedva sto evra, poniženi i oterani zbog navodnih prekršaja tokom radnog procesa. Da li ovo znači da više nigde ne postoji oaza mira, poštovanja reda i zakona, blagostanja? Ne postoji, jer da je suprotno, mnogo više nas bi umesto da luta po svetu u potrazi za ma kakvim poslom, ostalo u ovoj Srbiji u usponu pa makar srkalo samo onu vodu iz sarme ne gledajući one retke srećnike koji iz te iste sarme odvajaju kupus i samo krkaju meso. Dobro jutro!

1

(Foto: www.digitaltrends.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

BAŠTOVANSKA CRTICA

Ideja ove Crtice je da prizivamo proleće. Februar je zimski mesec, ne kažem da je čudno ako je hladno ili pada sneg, već, jednostavno, umorili smo se od ledeniha dana i dosta je! Osim toga, kao da se oseća proleće u vazduhu. Možda mi se samo čini ali, opet, videh visibabe u travi pre neki dan. Oni koji žive blizu parkova, urbanih džepova zasađenih travom, žardinjera, kao i oni koji ujutru šetaju kućne ljubimce – otvoreniji su za dešavanja i promene u prirodi. Takvi srećnici ne zapažaju samo da je granulo sunce i da više nema snega. Oni takođe mogu slobodno reći da su, ako su samo imali vremena i spustili pogled naniže, ovih dana primetili bele glavice kako se pomaljaju iz zemlje. A i mimoze su počele da se prodaju.

Gradski pločnici uprljani blatom, promiče po koji od prašine zatamljeni gradski autobus, sve je jasno – stiže nam proleće. Počele su i lale da se pojavljuju na pijaci. Istina, još bi mogao napadati sneg preko njih, ne smemo zaboraviti na baba-Martu i njene osobine. Ali, ko nam brani da se radujemo. Iako ima još mesec dana do proleća, ne moramo baš gledati u kalendar.

Dobro jutro.

1

(Foto: www.cvijet.info, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Svakog dana pre nego li pođem na posao, pogledam u aplikaciju za vremensku prognozu koju sam odavno instalirao na svoj pametni telefon. Pogledam kakvo će vreme da bude, kakvo je trenutno i listam temperature po dnevnoj satnici naznačenoj na ekranu i planiram neke obaveze napolju po tome kada će biti najtoplije tokom dana. Eto, to su sada, čuda moderne tehnologije koja nam olakšavaju život i planiranje. Međutim, postoji jedan dan u godini kada svi gledamo u jednu rupu iz koje u Zoološkom vrtu treba da izađe jedna gospođa Mečka. To je Sretenje, praznik kada se sreću leto i zima. Zima tada kaže letu da mu vraća obučen narod i da čeka da mu ga leto vrati golog. A mečka, nebitno kako se zove; Goca, Božana ili samo Mečka, iščekuje se kao glasnik leta ili još šest nedjelja duže zime. Pojedini joj više veruju nego čuvenom Nedeljku Todoroviću. Čekali smo je i juče, kao ozebli Sunce. Nakupilo se toliko ledenih dana tokom prethodne zime da smo je kao Boga molili da se pojavi, ne vidi senku i krene u šetnju da traži hranu. To je po narodnom verovanju pravi znak da je gotovo sa zimom. Međutim, kao za baksuza, svanulo je sunčano jutro, Gordana se nije dala isprovocirat’, iako su je brojne ekipe novinara i snimatelja čekale i hrabrile da se osmeli i izađena videlo i – ništa. Ostade Gordana u svom brlogu bez i jednog znaka ohrabrenja za široke narodne mase a mi se sada osećamo pomalo prevarenim. Isti brlog od života koji živimo uprkos modernim aplikacijama, samo će se nastaviti u sedmicama koje slede – bilo sunčano ili snežno vreme. Gledate li vi uopšte TV? Vidite li šta se dešava okolo? Šta će vam mečka Gordana za prognozu?

Dobro jutro!

11

(Foto: cliffmass.blogspot.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Sveti Trifun odustao – Mrmot i mečka – Solarni komunalci – Karađorđe u zvezdi i šnicli

(KVAKA 202sreda, 15. februar 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Po narodnom verovanju, ako za Trifundan bude kiše ili snega, godina će biti plodna, inače preti oskudica…

Pošto Sveti Trifun juče nije obećao ništa – nije bilo padavina u celoj Srbiji – analitičari zaključuju da se neće kandidovati za predsednika, bez obzira na Vučićevu odluku…

***

Možda ste pomalo razočarani zbog netačnih vremenskih prognoza. Ali, ima neko pouzdaniji od meteorologa: već ste čuli šta je najavio mrmot Fil, pa to dopunite sa prognozom mečke Gordane! Moguće su naravno mestimične oscilacije, ali to korigujte lokalnom cenom peleta…

***

U Beogradu su, doduše probno, na nekoliko mesta postavljeni kontejneri čiji mehanizam na solarni pogon sabija otpad…

Novine su dobre, ali što da se razbacujemo kad i ovi stari odlično rade na žar, a ni od pepela se ne može napraviti ništa sitnije…

***

Za Dan državnosti ispalili smo plotune i podelili ordenje. Srbija poštuje laureate i Karađorđevu zvezdu, ali je u takvom stanju da većina mašta o Karađorđevoj šnicli…

 

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Kada prođe četrdeset dana od Božića, slavi se Sretenje, ili susret zime i leta. Srbija slavi svoje slavne istorijske događaje, podizanje Prvog srpskog ustanka u Orašcu, 1804. godine, ali i donošenje Sretenjskog ustava u Kragujevcu 1835. godine. S druge strane posmatrano, u svetu je, ali i kod nas, ovaj dan određen za sećanje na decu obolelu od raka, bilo da se leče, bilo da su svoje životne bitke već izgubila. Mnogo je razloga da ovoga dana osim što ćemo se prisećati slavne istorije, svoje misli podelimo sa tim malim borcima koji su bez svoje volje gurnuti u borbu, tešku, nepravednu i nepredvidivu. Svoje misli, ovoga jutra ja ću usmeriti ka jednoj devojčici koju sam pre petnaest godina upoznao na jednoj klinici u Beogradu. Borila se tada za život, bila je jako slaba, bleda i iscrpljena ali je Deda Mrazu koji joj je doneo novogodišnji paketić rekla da ima samo jednu želju a to je da popravi trojku iz matematike – bar na četvorku. Imao sam taj snimak izjave, često sam ga slušao kasnije, naročito zbog šapata doktorke koja je o njoj brinula. Naime, kad sam devojčicu snimio, rekao sam joj da se ne sekira da će do kraja školske godine sigurno dobiti bar četvorku. Onda je usledio taj šapat doktorke koji mi i danas podiže kosu na glavi: „Mala ima još mesec-dva najviše“. Užasnuo sam se, okrenuo i takoreći pobegao da nisam mogao iz prve da pogodim izlaz sa klinike. Od tada, pre nego li bilo šta zatražim od života uvek pomislim samo na zdravlje – svoje dece ali i dece celog sveta. Nemaju oni ništa od toga što ćemo puštati balone u vazduh da bi ih podržali, ali sigurno je da će im to značiti. Onima, koji budu jači od bolesti biće to lepa uspomena na šareno nebo u vreme kad su bili slabi i iscrpljeni bolešću, a onima koji pokleknu pred zlokobnom pošasti balončići će biti lepo šareno stepenište za mesto gde će zauvek biti zdravi. Žao mi je što sam ovo baš ovako morao da vam kažem i možda nekome pokvarim jutro i dan. Morao sam. Lako ćemo mi sa Sretenjem: verni slavnoj prošlosti ipak se najpre zagledajmo u budućnost koju nam sve više kvare teške i ponekad neizlečive bolesti naše dece.

11(Foto: www.pinterest.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ne pada mi na pamet da ovoga jutra raspravljam šta je važnije, Sveti Trifun ili Dan zaljubljenih. Neću ja da upadam u tu klopku. Jednom mi se to obilo o glavu jer sam se opredelio. Oba puta sam nagrabusio. Ovoga puta neću. Dosta je meni pametovanja o tome. Ako bih krenuo da pričam kako je Dan zaljubljenih, onda bi me verovatno kritikovali oni koji vole samo vino, iako u vinogradu nisu bili nikada. Ako bih počeo da pričam o tome kako danas valja orezati lozu da bi bila rodna godina, i slično, siguran sam da bi neki pomislili kako u meni čuči prikriveni vinopija kojem nije do ljubavi. Ovako ću da se lepo držim struje pa makar me i ubila. Neće to da mi se desi, drmnula me je već prošlog meseca, ali računom i to tako da su mi uši bridele kao od mladog vina. Platio sam, a da se ni požalio nisam. A lepo mi je preko Dnevnika sve objašnjeno. Rekoh, greška je kod svih, ispraviće se i meni. Eh, lenjosti, teža si od crvene tarife. Još kad sam čuo da su posmenjivali neke direktore zbog grešaka u očitavanju brojila, mirno sam sačekao novi račun. On je stigao pre neki dan, a ja zbog njega sada više nemam mira. Samo se tresem kao da sam ona muzika na struju, i ne verujem. Skoro pa nepogrešivo i ovog meseca potrošio sam struju u skoro istom iznosu. Dobro, razlikuje se malo, sad sam potrošio za 100 kw više jer je januar bio hladan. Ali, to je u principu – to. Žaliću se, ali unapred znam da će oni biti u pravu. Oduvek je uostalom sa njima tako: Dođite da se dogovorimo, ali će na kraju ipak biti kako mi kažemo. Mislim da vam je jasno što ne trošim slova na Trifuna i Valentina. Štedim struju, pošto ovo pišem po skupljoj tarifi.

Dobro jutro!

tirelire

tirelire

 

(Foto: europa.eu, ilustracija)

Objavljeno pod 01 Beograd 202 - novo na programu, 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Urbana legenda kaže da su novinari zaustavili jednog džeparoša ispred supermarketa. Postavili su mu jednostavno pitanje: Kad ste bolje živeli, sada ili za vreme Slobe? Kao iz topa odgovorio: „Za vreme Slobe!“. „A, zašto?“, bili su uporni novinari, „Pa, tad si mogao lepo da odeš u supermarket i k’o čovek nabaviš šta ti treba, a sad – kamera ovde, kamera onde“. Jasno, sve se manje krade zahvaljujući kamerama, ali i sve manje slobodno razgovara iz straha od prisluškivanja. Svi se žale da ih neko špijunira. Navodno, postoje službe koje samo to rade, a s druge strane od te aktivnosti nisu imuni ni ljubomorni muževi ili sumnjičave žene, devojke ili ljubavnice. Može se tako lako saznati sadržaj poruka, čak i uživo pratiti i snimati sumnjiv razgovor, praviti fotografije tipa paparaco lov, i sve to nas dovodi do kolektivne paranoje. Nedavno sam pitao sebe da li i sam upadam u takvu zamku da se plašim svega što bi moglo da me otkrije, bilo da je reč o fotografijama na društvenim mrežama, SMS porukama, ili možda razgovorima koje inače volim da vodim preko telefona? Otvoreno je i pitanje da li možda i sam želim da predstavim vlastitu projekciju divnog i pametnog čoveka onima koji me prate ili to oni mogu sami da zaključe, pod uslovom da su iole socijalno inteligentni. Uzalud su svi pokušaji da živite po pravilima većine, da poštujete okruženje, da izbegavate provokacije – na kraju će se uvek naći neko, dežuran da izigrava policajca ili još gore, čuvara vrednosti koje sam ne poseduje niti ih se pridržava. To je način da sebe zamaskira, ujedno prikrije sve greške, mane i nedostatke i tako na kratko postane važan. Pratite slobodno šta god i koliko god vam volja, na kraju je samo važan efekat koji ćete proizvesti kod onoga kome upućujete svoja saznanja. Tu ume da zapne ako se zaletite na vrat, na nos, i na svoju ruku. Zato, pažljivo, možda i vas neko sada posmatra i osluškuje.

Dobro jutro!

1

(Foto: Twitter, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 
Kažu da je noć najteža na Kosovu jer je strahom okovana. To je, jednostavno, tako. Oči su u mraku širom otvorene, osluškuje se lavež pasa, izviruje kroz prozor, stoji iza zavese u mračnoj sobi i zagleda sat. Dok deca spavaju, stariji su na oprezu. Čak i da ugledaju senke koje izvode stoku iz štale ili hvataju kokoške, kradu traktor ili automobil u dvorištu – ne izlaze, ni po koju cenu. I tako do jutra, do dolaska policije, pa opet preko dana u strahu i iščekivanju sledeće noći. Predugo to već traje na Kosmetu, više decenija. Svako se od svakog pribojava. Uglavnom, južno od Ibra, život je težak, ogrnut oprezom, strahom ali i nadom da će biti bolje. Nedavno je na internetu objavljeno nešto što je isprovociralo mnoge Srbe: „Ako si već prodao njivu na Kosovu, ne naručuj u kafani pesmu ‘Ko da mi otme iz moje duše Kosovo’“. Onda je krenula nova, ko zna koliko puta ispričana priča, da se, iako je teško, rodne grude, pa bila i prodata u bescenje, mora nekad i u kafanu. To naše tradicionalno udaranje u grudi i skandiranje „Kosovo je Srbija“ veoma je popularno svuda gde ima Srba, ali pod uslovom da su na bezbednoj udaljenosti od srpske kolevke. Pitajte samo one Srbe, južno od Ibra, koliko su odahnuli kada je ispregovaran zidić u Mitrovici? Samo oni znaju kako im je tih napetih dana bilo u Orahovcu, Velikoj Hoči, Drsniku, Dolovu, Osojanu, Goraždevcu, Drenovcu. Nedavno je jedna baka iz Donjeg Petriča u Metohiji dobila plaketu za najplemenitiji podvig godine. Kad su je upitali da li zna čime je to zaslužila, rekla je da to ne zna ali da zna da nikada neće napustiti svoju kuću i neveliko imanje. U tih nekoliko reči stale su sve patriotske pesme, barjaci, mitinzi, pregovori i pobeda nad onim strahom od noći koja ledi krv u žilama. I sve je jasno, kao dan koji će valjda jednom mirno svanuti.

Dobro jutro!

1

 

(Foto: www.kosovo.net, ilustracija / Polje kosovskih božura, Nadežda Petrović)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Masažom do EU – Bus-prebijanje – Nemanjići protiv rijalitija

(KVAKA 202četvrtak, 9. februar 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Na Skupu Hrvatska naš sused/susjed analitičar Dejan Jović iz Zagreba objašnjava da bi hrvatskoj državi odgovaralo da pristup Srbije Uniji traje do u beskraj – da bi tako mogla da komšijama ispostavlja svoje zahteve…

Izgleda da logika u ovoj oblasti liči na masersku ponudu iz onih, „specijalnih“ salona…

Hrvatska nudi masažu, ali bez srećnog kraja…

Srbija bi samo srećni kraj, ali bez imalo masaže…

***

Više i nije vest da su, na primer, nepoznata lica u svojstvu putnika pretukla kontrolora i vozača, kao što se desilo pre nekoliko dana na liniji 71, u Vojvođanskoj ulici… Tako da se ovo odavno pretvorilo u fenomen komunalne osvete: ako komunalna policija tuče putnike, putnici će da biju gradske kontrolore i šofere…

Mada su to sve posledice pogrešnih ideja – da se prevoz naplaćuje, da čovek treba da ima posao, da se rad plaća… što se sve može elegantno izbeći tučom…

***

Scenarista Gordan Mihić najavljuje seriju „Nemanjići“ kao oružje kojim započinje bitku protiv rijalitija…

Zvuči optimistički, ali ostaje pitanje mogu li Stefani, Uroši, Dragutini-Milutini i ostali da izađu na kraj sa Sorajama, Ajfonkama ili Dalilama Moreno… A i sveti ratnici teško da išta mogu Zmaju od Šipova, kad njemu pomažu publika i Veliki brat…

261114063236_756327

(Foto: Preslatko, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Da li ste čuli da su stomatolozi na pragu neverovatnog otkrića kojim će nam obezbediti popravljanje zuba bez plombi? Da, dobro ste čuli. Radi se na tome da se prirodnom metodom izazove samopopunjavanje oštećenog tkiva zuba a koje je do sada za mnoge bilo bauk. Kao nacija smo poprilično zapustili zube, o odlasku kod stomatologa se razmišlja tek kad zub toliko zaboli da je vađenje jedino rešenje. Uveli su nam pre desetak godina obavezu plaćanja stomatoloških usluga pa nas i to odbija od zubarske stolice. Za blistav osmeh, reče mi onomad zubarka, dovoljna je četkica za zube i najjeftiniji kaladont. Po zakonu sve paste moraju da imaju fluor tako da je samo pitanje na čiju marketinšku foru ćete pasti inače, pasta je pasta. Takođe, kažu i da je konac dobrodošao, ako je moguće, i vodica za ispiranje usta tokom dana, ali nije to ništa pod moranje. Mora se na šest meseci kod stomatologa. U tom vremenskom razmaku, lako se i brzo rešavaju mali kvarovi, plombe i kamenac ali šta to sve vredi onome ko je već sa četrdeset godina ostao bez desetak zuba. Skupo je ugrađivanje implanta, proteze su neudobne, mostovi problematični, a i navlake nisu baš za široke slojeve. Dakle, treba malo truda da ne budeš bez zuba, šta probleme stvara rešite kod zubara. Zašto sve ovo govorim? Danas je Međunarodni dan stomatologa. Eto prilike da im lično čestitate praznik, a usput i sednete na stolicu, samo „zbog malo kamenca“.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.pinterest.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Fiskalni junaci – Ukradi i smršaj – Kraljica u penziji – Porez Sv. Valentina

(KVAKA 202sreda, 8. februar 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Penzioneri, junaci! – vrhovna komanda nas je ostavila bez ijednog koverta, ali odavde poručujemo da ćemo naš položaj pred poštom čuvati do poslednjeg fiskalnog računa!…

***

U Turskoj su počeli da gradjanima dele bicikle radi borbe protiv gojaznosti. Nije to loše, ali je pomalo kampanjski…

Isto ovo sredstvo za mršavlenje koristimo i mi, ali u sklopu trajne akcije pod geslom: ukradi i smršaj!…

***

Oni koji zameraju vlasti da pod pritiskom MMF-a ženama stalno diže normu za pun penzijski staž – mogli bi malo da razmisle o primeru britanske kraljice, koja ima 65 godina staža na tronu i još joj ne pada na pamet da ide u penziju…

***

Budite potpuno spremni za dolazak Svetog Valentina! Iznenadite voljenu osobu, i do 14. februara uplatite – prvi kvartal poreza na imovinu! Ljubav je svuda oko vas..

Vaša Poreska uprava

1

(Foto: RTS Oko, ilustracija)

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

(NE)VIDLJIVA CRTICA

Danas je tako tmuran dan da čovek stalno ima utisak da ne vidi dobro. Oblačno je i pritiska neko difuzno svetlo. Upalimo lampu, ali ne ide, meša se veštačko sa dnevnim. Ugasimo je, pa opet ne vidimo dobro. Izađemo napolje, a ono sve presvučeno nekom skramom. Trljamo oči i mislimo kako su nam potrebne naočari. Doduše, možda i jesu. Ko zna kad smo poslednji put bili kod lekara i optičara. Ja se nešto ne sećam. Uostalom, svi koje poznajem takođe ne idu tamo bez preke potrebe. Znam i one koji naočare kupuju na pijaci, kod Kineza. A znam i one koji ih pozajmljuju od najbližih. Mnogi stariji vezuju ih gumicama za tegle da bolje pasuju. A opet, ima i onih koji ne beže od lekara, ali ne bi stavili naočare za vid ni za živu glavu. Smatraju da su lepši bez njih. Neki se dovijaju sočivima, koja itekako znaju da iznevere.

Nekada se nadamo da ne vidimo dobro jer je maglovit i tmuran dan, biće bolje kad ogreje Sunce. I on osvane. I stvarno, sve je, nekako, lepše i bliže po lepom danu. Imamo volje za sve. Čak i da odemo u prodavnicu naočara. Samo, zna se i to, nećemo kupiti one providne, za bolji vid, nego ćemo izabrati neke lepe, obojene, za sunce. Nekako uvek radije kupujemo te, sunčane naočare, za njih se ipak, nekako, nađu pare i to za one malo bolje a ne kineske… Tako, čekamo proleće i trenutak kada ćemo šetati nove, ne tako jeftine tamne naočare, a oftalmolog opet može malo da pričeka…

Dobro jutro.

1

(Foto: Pinterest, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Bog na nebu – kum na zemlji. Tako se Srbi zaklinju u svoje najbliže na venčanju ili krštenju, slavi, rođendanu ili u kafani. O kumovima su nastale brojne poznate i manje poznate pesme, a usklik: „Kume, brate moj“, podrazumeva se svuda gde miče srpsko uvo sa šajkačom na glavi ili pištoljem za pojasom. Institucija kuma u Srbiji ali i svuda gde Srbi žive veoma je poštovana. Niko sa sigurnošću ne može da se zakune koliko stotina godina unazad neguje svoje kumstvo, ali pod uslovom da ga nije raskidao. Ponekad se to činilo i u krvi, kao čuveno kumstvo okončano u Radovanjskom lugu ili pre neki dan na šinama u krugu beogradske dvojke. Najviše sumnji izazivaju novokomponovana kumstva političko-kriminalno-estradna. To vam je ono, znam čoveka, mnogo je moćan, mogao bi da mi bude kum. Ili možda ovi njegovi su mnogo jaki, možda mi ženu zaposle a švecu ubace na televiziju da nešto čitucka. Ta kumstva iz koristi lako, brzo i duboko pucaju kao lubenica u avgustu. Iskrena traju kao što rekoh i stotinama godina, i to pre svega zahvaljujući starom običaju po kome se „kumu ne smeta“. Ide se u goste samo kad kum pozove, a kuma posećujemo samo kad nešto mora da mu se javi tipa, venčanje, krštenje ili daleko bilo sahrana. Tako je od davnina ko je pravi tradicionalni domaćin, a ovi kajlaši sa dobrom
robom i kumom kome prvo uz „gde si“ pomenu mater, sestru ili oca odavno su izgubili svaki dodir sa, verom i kultom kuma. Njihov smisao života i vere, sveo se na „koliko sam ja dobar“ i „stavi mi malo belog u tri crte“. To im je jedina veza sa mozgom.

Dobro jutro!

1

(Foto: ItalianAware, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Kažu da je porodica utočište gde se valja skloniti od spoljašnosti. Okolo je surova realnost, neviđena džungla koja guta, pa je porodica mesto gde se prikuplja snaga i pozitivna energija za neke nove, dnevne bitke. Tako je, pod pod uslovom da je porodica kompletna i spremna da pruži toplinu i zaštitu. Od malena, neki među nama, osuđeni su da se zlopate jer je upravo podrška porodice izostala. Trajno narušeno poverenje, izgubljena vera u pripadnost, ili možda hronični nedostatak ljubavi samo su neki razlozi zbog kojih se ta nit međusobnih veza trajno pokidala. Ako se nit i nastavi, ostane ožiljak na tom nastavljanju kao kada se uvežu dva konca. Neki se, sa druge strane zaklanjuju iza moći koju neke porodice imaju. Takozvani tatini mezimci i mezimice lepo se provode, prolaze kroz život i probleme kao kroz švajcarski sir. U stvari, oni probleme nemaju, umesto njih rešavaju ih
drugi, najčešće ugledni članovi porodice. Ima nešto zanimljivo: Ako je kompletna, porodica funkcioniše tako što opstaje po vlastitim pravilima i merilima šta je ispravno a šta ne. U takozvanim „krnjim“ porodicama koju čine samohrane majke, ili očevi sa decom ili se sve pokida i sruši ili se upravo oko roditelja stvara jedan čvrst oslonac na koji svi imaju pravo podjednako i bezgranično. Skupljaju se u tuzi, brizi i nemaštini, pokušavaju da poštenim radom prežive i prebole sve što ih snađe u zemlji koja, iako ima sistem socijalne zaštite, isti ne usmerava tako da bude servis svima kojima je pomoć neophodna. Važni su papiri, a ponajmanje činjenice ili takozvano „stanje na terenu“. Imamo slučajeve da se ostavljaju bebe u porodilištima zbog nemaštine, ali i zbog osude porodice koja ne prihvata oca jer nije iz „dobre kuće“. Sve bi bilo lakše da smo bogatiji, da imamo snažnije institucije socijalne podrške koje bi podprle porodicu pa bila ona potpuna, ili „krnja“. Od
nje počinje sve, ona je temelj države. Eto prilike da razoreno podignemo ali krećući od temelja, a ne od krova ili daleko bilo – nekog betonskog zidića.

Dobro jutro!

1

(Foto: Prosperity Eating Disorders and Wellness, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. febrar – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Levijatan

 
„Ne diraj životinje, naći ćemo te“, glasi slogan udruženja „Levijatan“, pokreta koji za sebe tvrdi da brine o napuštenim i zlostavljanim životinjama. Grupa mladića, sakrivenih iza fantomki, poziraju na slikama u majicama ovog udruženja i prete mučiteljima životinja da se „neće dobro provesti“ ako ih oni pronađu. Ovi mladići na svojoj Fejsbuk stranici tvrde da se brinu o životinjama sa ulice ali i onima koje su zlostavljane, što su potkrepili brojnim slikama i video snimcima. Zapravo, iza ovoga stoji čist marketing, kako su i momci kasnije rekli, i nisu neka grupa ljudi koja bi zaista išla redom po principu „oko za oko“. Svakako, dovoljno je videti komentare na neku strašnu vest i videti kako civilizovani ljudi hoće ovom da odseku ono ili zapale ovo. „Levijatan“ je, inače, prema istoimenoj knjizi Tomasa Hobsa, sistem državnog uređenja gde se svaki čovek vraća u onaj stadijum gde je čovek čoveku vuk, i ne čini ništa što ne bi da se čini njemu. „Levijatan“ se spominje u Starom zavetu i u knjizi “Mobi Dik”, a to je morska neman, otelotvorenje sile i haosa koji vlada u potpunom odsustvu državnih zakona, i gde vladaju samo oni prirodni i strahom dogovoreni. Ljudi tako, iz nepoverenja jednih prema drugima, stvaraju pravila, koja ih čuvaju. Savršena alegorija koja se lako primećuje i danas; međutim, mi je stalno kršimo. Ko ima zdravstveno osiguranje, može kod lekara opšte prakse i specijalista, ali iz straha i nepoverenja da će ta usluga da bude kvalitetna i pravovremena, mi donosimo kafe, čokolade, viskije, koverte – prinosimo žrtvu božanstvu Korupcije. Čovek naočigled komšija pred kapijom istuče ženu, policiji i društvu je to važno samo kada je inspekcija tu, reflektori medija ili neka druga, slična „neman“. Baš zato što se, u strahu, loše ponašamo prema svemu, jedni drugima, živoj i neživoj okolini, prirodni zakon jačeg vraća nas na početak stepenica. Plaćamo porez, takse, račune, da budemo zaštićeni i mirni, tako bi trebalo. Izopačenost koja se ne sankcioniše i koju hranimo, okreće se protiv nas. Možda jeste istina da, u teškim vremenima, čovek koji ne zauzima stranu, jeste najgori, ali njiva posejana nasiljem, nebrigom i rđavim delima, neće dobre plodove doneti.
Dobro jutro!

Group of pets sitting in front of white background

(Foto: Timeout with Mom, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. februar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Počela je nagradna igra koju organizuje država u želji da nas natera da od trgovaca tražimo fiskalne račune. Mene to najmanje podseća na igru, a više na besplatno angažovanje dežurnih inspektora koji kontrolišu da li se PDV uredno naplaćuje ili ne. Zamislite samo koliko je revnosnih građana kojima će značiti nada da će dobiti neku od vrednih nagrada, možda. Ideja da se državna kasa puni od svih koji se bave trgovinom jeste odlična, ali to sa nagradama ume da u našim uslovima bude veoma diskutabilno. Imali smo brojna iskustva sa nameštenim igrama na sreću, čak su neki bili osuđeni zbog toga, a ipak, ko će odoleti stanu u Beogradu? Ako statističari upozoravaju da se glavni grad unazad decenijama puni mladima iz unutrašnjosti onda bi možda bilo bolje da se revnosnim učesnicima igre ponudi stan u Babušnici, ili možda Sečnju? Zamislite samo da umesto stanova, automobila ili tehnike, ponude imanje od pet hektara obradive zemlje u rejonu Merdara? Da li bi se tada skupljalo tih famoznih deset računa ili koliko već, s nadom da će baš iz bubnja izvući naše ime? Teško, od zemlje se više ne živi, a ni za zemlju kao nekada. Druga vremena, treći običaji, četvrti ljudi, peta je strana sveta a na njoj smeštena Srbija – između fiskalnih računa i maštanja o stanu u Beogradu.

Dobro jutro.

20170202_143321

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. februar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

 

ZIMSKE ČAROLIJE

Kao i mnogi, i ja se radujem ovom topljenju snega i leda, iako se zimske radosti i čarolije uglavnom vezuju za njih. Skijanje, hokej, sankanje, klizanje, sve je simpatično na svoj način. Mada, najviše volim da ih gledam iz fotelje u toploj sobi. Čak mi i odlazak do klizališta u vidu publike, uvlači zimu u kosti, više volim da mislim na njih i gledam ih sa distance, kad već nisam na nekoj planini.

Sneg ne volim ni u saksiji da vidim“, reče jedan moj poznanik. Priznaću da sam, vremenom, počela da se slažem s njim, mada, neću poricati da prvi dan kada padne i okuje grad sve izgleda čarobno. To je zimska čarolija, što se mene tiče. Sneg pokrije i našu nebrigu i đubre koje bacamo, pa sve deluje lepše nego inače. U takvim zimskim večerima prija šetnja. Ono što nam kvari zadovoljstvo je činjenica da posle ne znamo šta ćemo sa snegom, a kad napuni rečna korita, zna da napravi čudo i sve poremeti za čas.

I tako, sneg kao nekakav fenomen, vremenom, jasno pokazuje razliku između deteta i odraslog čoveka. S poslovnim obavezama, čišćenjem zavejanog automobila i dvorišta, redukovanim gradskim prevozom i zaleđenim ulicama, na sneg počinjemo da gledamo kao na nešto što ne priželjkujemo. Inače, retko ko od nas bi mogao da kaže da su mu blistavi beli predeli, pravljenje Sneška, grudvanje i slično, odbojni. Jednostavno, sneg nam s godinama menja percepciju. I kad se otopi a ledeni dani popuste, najednom se budi osećaj nekakve slobode. Prave se planovi – otići ću ovde ili onde – završiću sve što nisam ovih dana – slobodni smo. Dete bi, s druge strane, želelo da sve to potraje.

Dobro jutro.

1

(Foto: Pinterest, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (31. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić
Januar mesec pamtićemo dugo po neverovatnoj pojavi minusa koji nas nije napuštao više od trideset dana. Meteorolozi stidljivo najavljuju plus već za koji dan, ali avaj. Taj plus očekujemo sa zebnjom, poručuju lekari. S obizirom na to da će dnevna temperatura za kratko vreme biti i do dvadeset stepeni viša u odnosu na neke ranije noćne i jutarnje, preostaje nam da budemo posebno oprezni. Svi su u riziku, najpre srčani bolesnici. Znamo svi za našu naviku da čim grane prvo sunce isterujemo bicikle iz garaža, nabacujemo patike i trenerke i krećemo na trčanje, ili se setimo da bi bilo dobro krenuti u veliko kućno spremanje. To podrazumeva krečenje, pomeranje nameštaja, pranje tepiha i slično, a u svemu tome treba naći meru. Nismo navikli krvne sudove na toliki pritisak koji izazaziva napor i eto problema. Ako već preterujemo, neka to bude u oprezu. Ne mora sve odjednom, a ni preko noći. Međutim, kod nas u našim uslovima, sve što nije sada, odmah i na brzinu, nije vredno pažnje. Osim zdravlja koje rasipamo gde i kako god stignemo, valjalo bi sačuvati i nerve od svih izazova koje može da izazovu ti takozvani lepši dani. Ne smem ni zamislim bahatluk koji nas čeka čim stignu ti lepši dani u ekonomskom smislu pa umesto dvesta imamo, recimo, dve hiljade dinara više za troškarenje na dnevnom nivou. Ako smo neumereni sa fizikom, hajde da budemo i sa ekonomijom. Samo da stignu ti ekonomski dani sunca u novčaniku. Brzo će i to, izbori su na pragu.

Dobro jutro!

11

(Foto: 31tv.ru, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Politikom po ušima – Rikanje na stranom jeziku – Pretučeni autobus

(KVAKA 202četvrtak, 26. januar 2017.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Politička svađa dvojice ljudi u Pitsburgu zbog predsednika Trampa – završila se tučom u kojoj je jednom učesniku odgrizeno uvo…

Imajući u vidu domaću strast i pojačanu političku nervozu pred izbore, uskoro bi mogle da lete uši i kod nas. A s obzirom na broj predsedničkih kandidata, komotno možemo jedni drugima da odgrizemo više od pola inventara…

***

Neodređene izjave da su za kupovinu PKB-a zainteresovani Rusi, Kinezi, a evo sad još jednom Arapi… samo sluđuju već nervozne krave, koje ne znaju na kom jeziku treba da nauče kako se kaže domaće “mu“, da bi zadržale mesto u štali, kad dođe novi poslodavac…

***

Kao i mnogi drugi, i Francuzi su, u Lionu na jednoj liniji, počeli da testiraju i autobus bez vozača… Ipak neki saobraćajni eksperti smatraju da ćemo još sačekati dok automobili ne budu vozili sami…

I zaista, gledano iz našeg ugla, koliko je decenija daleko od realnog života vest da su – trojica huligana pretukla autobus na liniji 95! I da sindikat Gradskog saobraćajnog još jednom traži da autobusi dobiju status službenog lica, i pravo na pištolj kad su van garaže…

1

(Foto: Modern Farmer, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje utorkom i četvrtkomterminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Svaštara“)

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar