Ustanak (30. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Pre nekoliko godina, u Srbiji je izbila afera „zejtin“. Preko noći su svi proizvođači ulja odlučili da podignu cene, i to baš pred sezonu pripreme zimnice. Reagovala je država iz robnih rezervi. Tražili smo po rafovima boce sa nalepnicom „državne rezerve“ a onda se posle nekog vremena pomirili sa sudbinom, to jest višom cenom. Ostala je jedno vreme, pa je pala, pa je opet skočila. Slično se desilo nedavno sa mesom. Navodno nemamo dovoljno svinja u Srbiji. Posle par sedmica, trgovci su bolno jauknuli da im je pao promet, pa onda su brže-bolje napravili sniženje na svoju ruku od nekih deset, trideset pa pedeset dinara po kilogramu i opet ništa. Srbi umeju da poste, naučili su to. Tvrdoglavo zaobilaze rafove sa mesom, jer imaju drugi prioritet – knjige i sveske. Tu tek vlada prava džungla od cena. Svesku možete pronaći za deset, trideset, pedeset ili dvesta dinara. Zavisi samo u kojoj ste se radnji obreli. Na pijaci je recimo pre neki dan, grožđe koštalo 120 dinara, a u marketu pored same pijace, samo sedamdeset. Zašto je to tako? Prodavci sa tezgi kažu da je njihovo grožđe domaće i sveže a ovo drugo, jeftinije, je iz hladnjače. Onda, mleko. Iako su pretili da će prosipati mleko u znak protesta, ipak naši mlekari isporčuju i dalje svoje sirovo mleko proizvođačima po ceni od tridesetak dinara po litru. To mleko, prerađivači oplemene vodom i konzervansom i prodaju nam ga za tri puta više od nabavne cene. Kako ćete proći u trgovini zavisi samo od lutanja i traženja akcijskih cena. Deterdžent u istom pakovanju od 10 kilograma može da košta 800 ali i 1200 dinara. Zato, uzmimo se u pamet, uštedimo pare za cipele koje imaju jak đon. Valjaće nam za pešačenje od jednog do drugog trgovinskog centra, pijace ili bakalnice. Želudac i živce imamo, fale nam samo dobre cipele i pare. I još poneki komšija penzioner koji pomno prati sve flajere o sniženjima. Opet je opala stopa nezaposlenosti u Srbiji a narasla stopa penzionisanja pa eto trgovci, spremite se, puni smo k’o brod.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.mojevrijeme.hr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. avgust – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

 

Kada uđete u prodavnicu u nabavku voća, povrća, mesa, hleba, mleka, onih osnovnih namirnica za „raznovrsnu i normalnu ishranu“, najčešće završi sa preračunavanjem koliko tačno smemo da potrošimo, gledajući i one proizvode koje su na akciji. A ono što je „prirodno“, „organsko“, „zdravo“, to spada pod luksuz uz prosečne plate. Dakle, zdravlje i dug, kvalitetan život nude se kao luksuz.

Vrh Vlade izjavio je pre neki dan kako mi jedemo meso životinja koje su hranjene genetski modifikovanom stočnom hranom. To meso dolazi iz uvoza. Ministar trgovnine Rasim Ljajić rekao je da je zato bitno da se insistira na obeležavanju ovakvih proizvoda kako bi građani u svakom trenutku znali šta kupuju. Pa koliko tu ima da se insistira i podseća? Samo narediš, doneseš pravilo, ili hoćeš ili nećeš, i gotovo. Ali, kažu, pitanje GMO-a je vrlo osetljivo, i pre bilo kakve odluke treba konsultovati stručnu javnost.

Jedna od poslednjih stvari koje je u javnosti uradio veliki Zaharije Trnavčević, bila je redovno protestovanje četvrtkom na Trgu Republike, zbog slabe kontrole GMO semena u poljoprivredi, stočnoj hrani, uvoznoj hrani, i bezmalo, svemu što jedemo. Verovali mi u priče o genetski modifikovanom semenu ili ne, činjenica je da se zdravljem nacije veoma malo bavimo u celini.

Onaj koji ima mogućnost da NE kupuje dinju s ukusom deterdženta ili kilo paradajza – u kojem je jedan paradajz – viđen je kao elitista, siroti mali bogataš, pozer, rasipnik. A i zaista, kada nam se nešto što nam je priroda dala predstavi kao ekskluziva, revolucionarno, neverovatno, lekovito kao ništa do sada, i jeste malo naivno plaćati tolike novce. Kome, s kakvim pravom? Nažalost, sve je na prodaju, pa i voda, čist vazduh, lepa reč, zdravlje. Ipak, nije da ne možemo baš ništa da učinimo po tom pitanju. Ali, Zaharije je četvrtkom „kod konja“ bio sam. Novinari su nekoliko puta preneli tu vest, a onda se bacili na neke nove, intrigantnije i profitabilnije teme. Šta nas zanima? Zdravlje, mentalna, fizička i duševna higijena, ili šta je koji namesnik rekao drugom državnom namesniku? To nije dobro za nivo stresa. Zahtevajmo zdravu naciju! A oni, neka se nerviraju o svoj groš.

Dobro jutro!

1

(Foto: plezirmagazin.net, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

 

Pre nekoliko godina, vest je bila da su u jednoj pekari u Beogradu kifle i burek sat vremena pre zatvaranja upola jeftinije. Prvo smo svi povikali da je to čin vredan divljenja vlasniku pekare, a onda je on pošteno objasnio da mu je cilj da se sve proda i da ne mora da baca gotove proizvode. Onda su sve pekare u isto vreme počele da nude hleb upola jeftinije i kažu da je navala kupaca u večernjim časovima velika. Šta ćete, kriza. Štedi se gde je to moguće. U jednoj pekari su se setili da mušterijama ponude da plate unapred kiflu ili burek beskućnicima. Ako se desi da neko s ulice svrati i nema para, treba samo da zatraži šta želi i od para koje su mušterije već ostavile, prodavac će to naplatiti. Ne znam kako se sve to završilo i da li to još uvek postoji, ali ostale pekare se nisu toga mašile. Kažu da to nije u redu, jer niko ne zna da li su te pare iskorišćenje za pomoć licima sa ulice, ili vlasnicima. Jedna pekara je verovatno u želji da spotakne konkurenciju, postavila snimak na kome pacov u gluvo doba noći šeta po kiflama i hlebu izloženim na policama i vitrini. Zanimljivo je da smo se svi odmah primili, a malo ko se zapitao da li je to neka montaža? Čemu kifle u gluvo doba noći a pekara ne radi? Pošto ne navodim koja pekara je u pitanju, jasno vam je da nemam nameru da ikoga branim, još manje napadam. Samo se pitam, dokle smo stigli? A sve zbog para. Zbog para je jedan čelnik Sindikata prešao iz radničke u upravljačku klasu. Jasno, funkcionerska plata mu je viša od 140000 dinara. Kao radnik, teško da bi premašio četrdeset. Kaže da razume radnike, jer je bio u njihovoj koži, ali šta da radi? Pripisi su propisi. Država mu je propisala da mora da bude plaćen više od premijera Srbije. A on nam, i dalje vatreno preti blistavom budućnošću koja samo što nije stigla. Samo da nam je ne pojedu oni montrani pacovi sa pekarskih rafova. Dobro jutro!

1

(Foto: commons.wikimedia.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

TRUSNA CRTICA

Šta čovek oseti kad čuje da je negde u svetu bio zemljotres? Imam utisak da se u većini nas tada desi neki unutrašnji lom, sličan potresu. Kao da je to jedna od onih paralela mikro i makro sveta, unutrašnjeg i spoljašnjeg, koja dokazuje da je sve što postoji jedno. Spoljašnji haos uznemiruje ljude. Ljudska patnja nas približava. Pratimo dešavanja, čudimo se razorenom, razmenjujemo misli i sumorne utiske. Mislimo o tome koliko je vremena potrebno da se nešto sagradi, a kako malo da se poruši. Na to se uvek nadovezuje i priča o čovekovoj sićušnosti i nemogućnosti da se suprotstavi prirodnim silama.

U svemu tome, javi se onda empatija, razumevanje, želja da se pomogne i to je ono što drži i zdrave i postradale bar neko vreme, pa se bolovi umanjuju. I dok počinje da pristiže pomoć koju ljudi pružaju jedni drugima, vreme počne polako da leči rane. AI’ onda opet sve nekako utrne i zaboravi se… i tako do sledeće prilike. Čovek lako ponovo počinje da veruje da je svemoćan, da može mnogo, u čemu često preteruje, opet zida i gradi, opet se raduje i veruje u budućnost. I misli o tome da se sve to može ponoviti, polako blede. Do prve prilike.

I tako zemljotres upravo liči na čovekov život, na naša nadanja i padanja.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.elvenezolano.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (24. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Svako od nas se sticajem okolnosti ponekad nađe u bolnici. Neki, srećom, budu samo u poseti bolesniku. Dešava se da se za neke bolesti izlečenje može postići samo operacijom a za to je neophodno obezbediti dovoljno rezervi krvi. Obično se rodbina snalazi kako ume, jer bez dovoljno obezbeđenih rezervi krvi davalaca, hirurzi ne ulaze u salu. Ima mnogo slučajeva kada nema vremena za čekanje da se krv obezbedi od rođaka i prijatelja. Onda se iz postojećih rezervi obezbeđuju boce koje su svojevremeno napunili dobrovoljni davaoci. Sve funkcioniše regularno, nema u takvim situacijama suvišnih pitanja ili komentara, pogotovu kada se dese iznenadne situacije. Tako je praktično tokom cele godine, osim kada dođe sezona godišnjih odmora. Tada mnogi koji inače redovno daju krv, odu na odmor. Imaju pravo da pobegnu od obaveza, ali i davanja krvi. Neki bi želeli da daju krv kada saznaju da je nekome neophodna, ali isključivo iz zdravstvenih razloga to ne mogu da čine. Onda dođe do nestašice krvi. Mnogi kojima je neophodna ostaju da se samo nadaju da će se ipak pronaći ona grupa koja im je neophodna. Sve nas je neprijatno iznenadio apel koji je stigao iz Instituta za transfuziju, gde stoji da nemaju dovoljno krvi i da svi koji žele i mogu, treba što pre da se jave na dobro poznate adrese i ispruže ruku. Naših pet minuta, nečiji je život, slogan koji svi prepoznajemo kao poziv na dobrovoljno davalaštvo krvi sada zaista dobija na težini naročito ako se setimo da je nekom od naših najmilijih svojevremeno neko nepoznat obezbedio šansu za novi život. Pa, hajde da budemo „nepoznati“ i humani, ako smo već zdravi i pravi. Nikad se ne zna ko nestrpljivo čeka na transfuziju ili operaciju. Pružena ruka u ležećem položaju dok iz vene kaplje krv nekome će biti nada da će opet moći da bude živ i zdrav. Budimo ljudi, pokažimo to dajući krv već danas.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.bolnicasubotica.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. avgust – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

Mladi znaju bolje

Mlađa tinejdžerka sedi u autobusu i čita strip. Totalno neuobičajena pojava danas. Klinci odavno ne čitaju stripove, bar ne na nekom javnom mestu. Međutim, u celoj ovoj sceni nije to najčudnije. Ako neko malo pažljivije pogleda, tačnije – zadrži pogled desetak sekundi, videće da tinejdžerka čita strip – unatraške!

„Bre, pa ovi klinci ni ne umeju da čitaju strip! Samo gleda slike.“, komentariše jedan „iskusan“ tridesetogodišnjak. Najverovatnije „načitan“ stripova.

Obično stariji poseduju tu životnu mudrost, ali ovde je to neprimenljivo. Naime, devojčica upravo čita strip kako treba, dok tridesetogodišnji ekspert – nije u pravu.

Zašto. Pa, devojčica čita mangu! Japanski strip. Da, objavljen kod nas, ali štampan po „originalnim pravilima“. Što podrazumeva da počinjete sa kraja. I čeka vas čitanje s desna na levo.

Dakle, ponekada nemojte požurivati sa zaključcima kada su mladi u pitanju. Bez obzira na obilje neiskustva, ne znači da baš uvek neće biti u pravu.

1

(Foto: dead-cutie.blog.cz, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ima jedna zgrada u samom centru Beograda. Nalazi se u bulevaru za koji mnogi sa pravom tvrde da je najzagađeniji. Tu prolaze automobili, šleperi i autobusi. Ispuštajući štetne gasove, čine decenijama nemerljivu štetu ljudima koji su baš tu prinuđeni da žive. U toj, pomenutoj zgradi, ponosnom nosiocu titule „najlepši ulaz u Beogradu“ pre nekoliko godina, žive dobri, preduzimljivi i veoma humani ljudi. Sebi su obezbedili neverovatno moderne uslove za život, kad je Beograd u pitanju. Njima nije bio problem da izaberu svog starešinu koji je samo izvršilac u organizovanju raznih akcija na unapređenju stanovanja. Pošto su uspeli da obezbede ulaz tako da se unutra može ući samo pomoću otiska prsta ili očitavanjem kartice, okačili su slike po hodnicima, postavili led osvetljenje, popravili liftove, napravili svoju biblioteku i prostoriju za druženje, na krovu zgrade instalirali su i letnji bioskop. Nadležni iz Grada, sve su ih nagradili pre nekoliko godina ulaznicama za pozorište, knjigama, vaučerima, igračkama, a ovi div-stanari Najbeograđani su sve to lepo popakovali i odneli u Zvečansku, deci kojoj je to potrebnije. Onda su migrantima podelili hranu i opremu za bebe, i to sve ćutke, bez velike pompe u medijima. Nisu se zaustavili, već su pre izvesnog vremena skupili pare za kupovinu klima uređaja i to dostavili porodilištu na Zvezdari. Ima toga još, sigurno se u njihovim idejama i planovima kriju neke nove akcije. Svaka čast, komšije. Neka ste tako solidarni i složni i neka ste podigli cene kvadrata u svom ulazu. To me za sada najviše brine, jer zna se da kod nas ko ima mnogo para obično nije solidaran kao ovi dobri ljudi. Ne bih voleo da im se u redove uvuče neka krtica koja bi virus samoživlja i tvrdičluka mogla da prenese poput zarazne neizlečive bolesti. Onda ovakvih priča o njima ne bi bilo u budućnosti. I zadržavam pravo da vam ne otkrijem tačnu adresu ove zgrade. Otkud znam da li ovo sluša i neka bogata a tvrdičlukom bolesna krtica.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.pickthebrain.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. avgust – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 
O ravnopravnosti polova, u privatnom i poslovnom životu, i dalje se vode polemike i suprotstavljaju se mišljenja; jedni tvrde, ni ne treba da budemo jednaki, to nikada neće biti potpuno moguće, a oni u drugoj krajnosti kažu, što važi za jedne, ima da važi i za druge. U stvarnosti je jasno da postoje i pravda i pravičnost, i nepravda i preopšti zakon. A kada se u tu (ne)jednačinu ubaci kombinacija parametara kao što su lepota i posao, stvar se, u nekim slučajevima, dodatno zakomplikuje. Evo najnovijeg primera – dok se ne budu rešile viška kilograma, voditeljke egipatske državne televizije obavljaće radne zadatke iza kamera, navodi se u odluci o suspenziji te medijske kuće. Egipatska državna televizija u poslednje vreme teško drži korak sa privatnim satelitskim kanalima i njihovim modernijim imidžem, a odluka o suspenziji „punijih“ voditeljki je naišla na kritiku grupa za zaštitu ljudskih prava, iako su je na društvenim mrežama neki i pohvalili. „Kad smršaju, one mogu ponovo da se vrate ispred kamera“, istakla je direktorka egipatske državne televizije Safa Hegazi i odbacila kritike da je odluka seksistička. „Kako u ovoj instituciji može da bude diskriminacije žena, kad je na njenom čelu jedna žena?“, upitala je Hegazi i dodala da voditeljke više nisu onakve kakve su bile kad su zaposlene, sugerišući time da su se one u međuvremenu ugojile.

Kako razmišljaju komercijalni mediji po tom pitanju, jasno je – šta tržište želi i šta se prodaje i kupuje. I da je lepo. Poželjna forma izgleda ličnosti koje često viđamo na televiziji, nekim marketinškim referendumom, svela se na idealne proporcije zanosne, mlade, napupele žene. A muški prezenteri i voditelji TV programa kao da imaju više izbora, i sve zbog takozvane harizme. Kada je reč o državnoj televiziji, po naški rečeno javnom servisu, zar njihov cilj nije ipak nešto više od kompromisnog udovoljavanja jednom potrošačkom ukusu? Zar pamet, britkost, oštroumnost, autoritet stečen vrlinama profesije, dovitljivost, duhovitost, otvorenost za promišljanje o različitim temama, ne mogu da budu obeležja jedne voditeljke koju bismo baš zbog toga, rado gledali? Ne znam kako vi, ali meni više smetaju neharizmatični ljudi, nego oni koji, po nekim tamo merilima, nisu idealni. Parametre harizme teško je ispuniti, budući da ona ne može da se prodaje preko reklame, niti može neko da je kupi.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.islam21c.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Nedavno je u Kragujevcu organizovan protest nezadovoljnih perača šoferšajbni. Navodno, policija im ne dozvoljava da rade, piše kazne i tera sa raskrsnica. Provuklo se ne baš direktno, ali dovoljno jasno svakome ko je pratio ovaj neobičan protest i nekoliko packi na račun poštovanja ljudskih prava u Srbiji. Ako se uzme u obzir to da su među tim radnicima najčešće i u velikom broju pripadnici romske nacionalne zajednice, onda se postavi i pitanje šta radi država da omogući ovaj vid samozapošljavanja. Ne treba tu mnogo obrtnih i početnih sredstava. Dovoljna je kofa vode, malo sredstva za pranje stakla i nekoliko krpa. Mi nećemo da prosimo, želimo da radimo poručuju perači. To je za svako poštovanje, ali naše zakonodavstvo ne poznaje instituciju izvršilaca usluga pranja šoferšajbni na najfrekventnijim gradskim raskrsnicama. To bi trebalo regulisati. Da se zna lepo kako treba da izgleda punkt na kome bi se usluga pružala, koje kvalifikacije bi zaposleni morao da ima, da li bi to bilo na dobrovoljnoj bazi ili bi svaki vozač morao da plati „šoferinu“ da ne bi prošao kao neki od nas koji smo odbili da nam se usluga pruži. Ne znam da li se vama to dešavalo, ali meni jeste. Ako sam odbio da mi čiste staklo blatnjavom vodom iz kofe, doživeo bih prezriv pogled i u jednom slučaju i zamazivanje stakla otrcanim sunđerom u znak protesta. Ako se umesto kazni, napravi neka druga varijanta uključivanja ovih ljudi u poreski sistem, pa bilo bi to još jedno kazanče iz kojeg bi kapljala mala ali sigurna para u srpski budžet, sa sve socijalnim i zdravstvenim osiguranjem pride. Ovako, biće prozivki da mrzimo perače, kažnjavamo ih i teramo na prošnju. Uostalom, bilo bi nam dovoljno da iskoristimo pouku priče o gladnom čoveku kojem ne treba dati ribu za večeru, već udicu da je peca svakog dana. Ovi ljudi su već sebi nabavili udicu, samo im treba dozvoliti da bez problema pecaju.

Dobro jutro!

1

(Foto: opusteno.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

OLIMPIJSKA CRTICA

Ne mogu a da jednu Crticu ne posvetim Olimpijadi. Vi mislite da će biti reči o košarci, vaterpolu, veslanju ili tenisu? Varate se. To ću ostaviti drugima. Moju pažnju privukli su konji, pre dva dana. Oni divni, basnoslovno skupi, koji su se takođe obreli na Olimpijadi.

Prateći takmičenje, razmišljala sam o raznim stvarima. Ne o tome što mi u tom sportu nismo zastupljeni. To me nije dodirnulo iz opravdanih razloga. Mislila sam o tome kako su ovi lepotani uopšte dospeli u Rio, tj. doputovali iz raznih delova sveta. Da li su putovali brodom ili avionom? Da li konji pate od morske bolesti i kako im je kad avion propada? Ko im je pravio društvo na putu? Sve mi to nije bilo jasno. A kad su stigli, neke sam gledala kako prelaze stazu dugu 6 km u takmičenju zvanom cross country, i bilo je to lepo za oko, nema šta… A prekjuče sam gledala konje koji su cupkali u ritmu nekih tihih šlagera i to me je dotuklo. Cupkali su ulevo, pa udesno, pa su odskakutali predviđenu stazu, takoreći, igrali. Za to vreme, njihovi dreseri ponosno su jahali na njima sa pobedničkim izrazom lica. Ko je ovde lud, pitala sam se. I šta to sve treba jednom ponosnom konju i kako li se oseća dok to radi? Pokušavala sam da proniknem u to, ali bez uspeha. Konja i onako niko ništa nije pitao, to je jasno. Pretpostavljam da, dan za danom, konj vežba i na kraju nauči da skakuće u ritmu muzike. Onda ga svi maze i tapšu mu. Konj valjda shvati da mu je bolje da skakuće nego da ga mlate, i to je cela filozofija. Ali, nikako ne mogu da shvatim zašto je to olimpijska disciplina, pa nek kaže ko šta hoće.

Dobro jutro.

1

(Foto: www.rwa2an.net, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. avgust – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Crtica – 200 grama pečenja 

„Dobar dan, da li može 200 grama pečenja?“

To je pitanje koje je jedna baka uputila mesaru u jednoj radnji ispred kojeg stoji pečenje po ceni od 650 dinara za kilogram. Čovek bi rekao – pa i nije skupo. Dok kupiš prasetinu, pa ga ti ispečeš…

„Ne može bako, samo od pola kila na više“, kaže mesar.

Ima logike, mislim ja dok gledam veliko parče. Kako god da kreneš da ga sečeš nećeš pogoditi 200 grama pa da si još toliki. Baka je slegla ramenima i otišla. Ostali su, bar, dobili informaciju na osnovu koje su mogli da preračunaju da l’ da kupuju ili ne kupuju. Niko se nije mašio za novčanik.

Nema šta, moraćemo da dizajniramo neke svinje, uske ko baget hleb, pa bez kostiju, kako bismo mogli da kupujemo pečenje u skladu sa našim primanjima. Na grame.

1

(Foto: opusteno.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. avgust – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Potrči od pet?

Ovog jutra ranoranioci su, širom grada, mogli da vide – trkače! To leti nije ništa neuobičajeno, naročito kada temperature preko dana idu na 35 i više stepeni. Rano izjutra je daleko prijatnije trčati, ali zašto u pet, pobogu?

Mnogi trkači, širom sveta, koji rade ujutru su pronašli da im trčanje od 5 daje dovoljno vremena da budu na stazi malo duže, ali i da stignu da se kući srede i onda odu na posao. Napunite se energijom i dan vam jednostavno počne uz punu dozu endorfina! A kod nas je pre nekoliko godina krenuo taj „pokret“ 15-og u 5! Možda malo zamre tokom zime, ne voli mnogi da trče po mraku, pa makar to bilo i sabajle, ali sa ranijim izlascima sunca to definitivno postane opet jedno interesantno iskustvo.

Dakle, danas je 15. avgust i zato su mnogi odlučili da u 5 krenu na trčanje. Stoga, kada dođe 15. septembar, a vi baš poranite, nemojte da se iznenadite ako bude neuobičajeno mnogo trkača koji će jezditi praznim ulicama. A ovog jutra, ako ste sada na Kalemegdanu, videćete neke od njih koji će svoju polovinu deonice završavati kod Pobednika! Onda okret, pa nazad kući. Možete i vi da im se priključite. One najbrže ćemo možda gledati već na sledećim Olimpijskim igrama u Tokiju 2020. godine.

1

(Foto: setgoalsnotlimits.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Broj nastradalih na srpskim putevima je zabrinjavajuće visok. Odlaze nam mladi ljudi, a za njima bezbroj pitanja „zašto“? Neprilagođena brzina, neiskustvo, loši putevi, alkohol i opijati, ključni su krivci koji se navode u neveselim istraživanjama u vezi sa bezbednošću saobraćaja. Država, dokazujući da brine o svojim vozačima, ima novu strategiju kako da smanji broj nezgoda na putu. Razmišlja naglas o tome da se ubuduće uvode neka savremena tehnička ograničenja u vozila kojima upravljaju uglavnom mladi i neiskusni vozači željni dokazivanja i ludovanja na drumovima širom Srbije. Jedan od predloga je ugradnja takozvanog uređaja „alkolok“ koji bi sprečavao vozače pod gasom da pritisnu papučicu gasa, ma uopšte pokrenu automobil. Još uvek nadležni razmišljaju o spektru vozila na koja treba ugraditi alkolok, jer su u rizičnoj grupi i vozači od dvadeset ali od pedeset pet godina. Već je uvedena zabrana upravljanja automobilom od sat vremena pre ponoći pa do šest ujutro, ali to nije dovoljno. I nulta tolerancija na alkohol nije dovoljna ako se zna da nemamo toliko saobraćajaca koji bi zauzeli svaki putni pravac i terali vozače na alko-test. Za sve pomenuto neophodno je uvesti zakon, koji će jedinstveno popisati sve rizike i sankcionisati ih maksimalno. Njegovo usvajanje se očekuje uskoro, pisanje je u toku. Trebaju nam sva ta deca, a i ovi matori koje drma kriza srednjih godina. Oni su nam posebno dragoceni. Valjaju da bi unucima ukazivali na svoje greške koje su zamalo mogli da plate najskupljom valutom – životom. Uzmimo se u pamet.

Dobro jutro!

1

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Dinar se, za sada, hvala na pitanju, dobro drži. Odoleva. Nisam ekonomista i nije mi jasno zašto je to tako, ali kao običnom građaninu Srbije, prija. Doduše, stalno nam iz Narodne banke stižu informacije o tome koliko su prodali, odnosno kupili evra da bi sačuvali monetarnu stabilnost. Ne znamo kako to izgleda, ko tu kome kupuje ili prodaje, znamo samo da je mnogo teško i pored te kursne stabilnosti zaraditi koji dinar više na platu. E, tome je došao kraj. U belom svetu su se dosetili kako da zarade i to na evru kome čuveni euribor i dalje obara cenu na tržištu. Ne, nije u pitanju ulaganje u nekakve investicije, berze ili tome slično, već traženje četiri ista broja na novčanici od recimo dvadeset, pedeset ili sto evra. Dovoljno je da imate novčanicu čiji se serijski broj odštampan na zadnjoj strani, s desna gledano u vrhu, završava sa četiri ista broja, može i tri. Fotografišete novčanicu, a onda ponudite na aukciji kojih na internetu ima na mnogo web adresa. I čekate. Od pedeset evra možete od strastvenih kolekcionara dobiti i deset puta više, samo da imate sreću. Svi smo mi u bubnju, ništa ne brinite, samo nekoga izvuku a neko ostane celog života pa čeka. Tako je govorio Firga u Vrućem vetru, a onima koji ga poslušaju, vredi da uzmu sudbinu u svoje ruke, i budu strpljivi do nekog dečjeg rođendana kada obično padaju evri i dobro otvore oči. Menjači sigurno već znaju za ovaj trik, tako da se tu ovajditi nećete osim što ćete potrošiti dinare koji ipak i danas po srednjem kursu dobro stoje. Nije loto, ali vredi upotrebiti slogan: Nikad se ne zna! Otvorite oči, svanulo je. Bajke se dešavaju ipak negde drugde. Dobro jutro!

1

(Foto: flagpedia.net, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

Crtica o krvopijama

Naišli su oni dani kada se pitamo da li komarci spavaju? Pitanje postavljamo jer se čini da su uvek na straži i u pripravnosti. I to u najgore doba. Noću, kad pošten svet spava. Zar nije priroda postavila pravilo smene dana i noći, barem na Zemlji? I onda odredila da se većina živih bića upravlja prema Suncu, to jest, danju su aktivna, a noću miruju. I, sad, zašto to pravilo ne bi važilo i za komarce?

Koji lukavi stvorovi! Muče me već noćima. Ujedaju, onda ustajem iz kreveta, idem u kupatilo i mažem ubode sapunom. Sledi uobičajen scenario – ne mogu posle da zaspim i ujutru se osećam izmučeno. Kažu da ima kojekakvih veštačkih i prirodnih lekova protiv njih, ali sve je to obična priča. Ovim izverziranim insektima nije lako nauditi. Ponekad mi se čini da baš ništa ne pomaže i da oni uvek pobeđuju. To jest, samo ne onda kada ih zveknem izuvijanim peškirom o zid na kome stoje. Tada, barem za kratko, moje uši više ne čuju ono, tobože naivno, zuzukanje, i tad malo odahnem… do prve prilike.

Nego, kad će, beše, da zaprašuju?

Dobro jutro.

1

(Foto: insects.about.com, ilustarcija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Srbija je zemlja u kojoj uspevaju najbolji teniseri. Novak Đoković je naša uzdanica kada nam je teško, kada nas omalovažavaju i vređaju u svetu, kada nam opadne elan da se izborimo sa svim nedaćama koje nas okružuju. Ko god je pratio karijeru ovog sportskog diva Srbije zna da je mnogo toga morao da istrpi i izdrži da bi postao to što danas jeste, teniser broj jedan u svetu. Njegova pozicija nije poljuljana ni posle nesrećnog ispadanja u prvom kolu na aktuelnoj Olimpijadi ali, kao da su se probudili oni među nama „što ga potajno mrze, a javno mu se dive“. To su svi oni koji navodno navijaju samo kad pobeđuje, a kad izgubi, na šta inače ima pravo, onda ospu drvlje i kamenje. Sramota. Neukaljanog, neistetoviranog, nikad slomljenog, uvek nasmejanog i istinski zaljubljenog u svoju porodicu i naciju, zemlju i tenis sada pokušavaju da ocrne neki što mu ni patike čistiti ne bi umeli. Ne verujem da bi smeli da preuzmu tu odgovornost ako se uzme u obzir koliko su teški ugovori koje on potpisuje samo da bi pokazao na terenu. Ali, to smo mi. Zameraju mu što je iskreno i iz srca zaplakao posle igre u kojoj je bio sjajan ali bez sportske sreće jer Novak je živ čovek. On je izrastao iz nas, gradio sebe sam i bez naše pomoći, a na nama je samo da se hvališemo kako smo Srbi i kako ga imamo. Pa, zašto nam je to ponekad teško? Vrlo važno, i ta Olimpijada. Zato, dobri naš Nole, i kad izgubiš tebi ne sme ništa da se zameri. Jedna izgubljena borba ne umanjuje činjenicu da si najbolji teniser svih vremena i da si od svih nas najviše učinio za Srbiju, Srbe i srpski sport.

Dobro jutro!

1

(Foto: novakfans.blog.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

U Srbiji više nije vest da lekare i medicinske sestre tuku pacijenti. Sada su pacijenti u defanzivi, na delu su međusobni obračuni između samih medicinara. Nedavno je u jednom gradu na jugu Srbije zabeležena tuča, u stvari veoma žustra rasprava između doktorke i direktora ustanove a u vezi sa otkazom, to jest isticanjem ugovora o radu na određeno vreme. Umešala se i policija, koja kasnije medijima sem potvrde da je izlazila na lice mesta gde se desio sukob, ništa drugo nije saopštila. Doktorka je nekoliko godina radila na određeno, onda je u međuvremenu raspisan konkurs na kojem nije prošla i kap je prelila čašu. Padalo se u nesvest, reagovala je već pomenuta policija ali i služba hitne pomoći. Zašto se to dešava, ako znamo da su akteri intelektualci i humanisti pod zakletvom? Kriza je uslovila da ovo postane zemlja u kojoj je najvažnije sačuvati ili dobiti posao jer ako ga izgubite jednom, teško da ćete ga pronaći drugi put. Znam sličnu priču mladog lekara iz Beograda koji godinama radi na određeno vreme i to svaki put na ugovor od dvadeset do trideset dana maksimalno. Pojavljuju se kandidati koji padaju s neba, upadaju voljom direktora, a za to vreme oni koji nemaju jaku podršku lokalnih moćnika ostaju na ulici. Nije ni čudo što se iz Vojvodine zauvek od radnog mesta oprostilo hiljadu lekara koji su trbuhom za kruhom krenuli put inostranstva. Za to vreme, preostaju nam čekanja na unapred zakazane preglede, neljubaznost isfrustriranih sestara i lekara i naravno nada da će možda jednom biti bolje. Ali, pod uslovom da je ovo neka druga zemlja. Dobro jutro!

2

(Foto: www.nepalsandesh.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. avgust – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Svi koji su sada stariji od 23, 4 godine, i živeli su u staroj Jugoslaviji, sećaju se. A svi ostali, iz godine u godinu su „edukovani“ šta se to dešavalo oko 5. avgusta 1995. godine, na području Hrvatske, ka Srbiji. Kada učimo istoriju u školi, pa šta je dve decenije? Razmak između bitke na Marici i Kosovskog boja? Između Drugog svetskog rata i odlaska na Mesec? Da nam se bar dogodilo nešto značajno sada. Da smo zaista srećni i svi uspešni, kako smo se razdvojili. Neće da biva, ne iz jugonostalgičarskih razloga, već mnogo širih i temeljnijih.

U septembru ’95, u odeljenju se pojavilo nekoliko novih učenika. U oktobru još poneko, kasnije gotovo niko. To je čas u kom shvatiš da su deca zaista samo deca, a da odrasli stavljaju etikete, unesrećuju, prave teške situacije pa se tapšu po ramenima za uspešna rešenja. I sada, pitaće neko od vas, što otkrivam toplu vodu? E, pa, mi smo pustili da u tu toplu vodu upada svakakva prljavština. Mi, svi. Svi koji smo se i na trenutak iznervirali oko politike, i da je manje-više, na tome i ostalo. „Oni su nama… mi smo njima… to je stara tenzija… to je još od kralja… ne znaju oni… uvek je bilo tako… bilo je i njihovih žrtava, ne kažem, ALI…“ – poznati počeci rečenica? Da li iza njih stoji samo salonsko patetisanje i kafanska pamet, ili i ideja da kao pojedinci menjamo sliku, potez po potez? Velika je tenzija i danas, 21 godinu kasnije, strahovita je i tada bila. Veliku tenziju, znate svi, prave čike u odelima, koje pomno snimaju novinari, čike okružene obezbeđenjem, sa podacima državnih obaveštajnih službi, sa potpisom koji vredi toliko puno, kao onaj na otplati poslednje rate kredita. Oni se zahvaljuju, ističu, prepoznaju značaj, zalažu se za saradnju, oštro osuđuju, odgovaraju, pregovaraju, zagovaraju, ne razgovaraju. Od svega toga, samo se može videti koliko je insistiranje na jednoj priči u medijima moćno bure baruta za ovo područje. Hoće li zbog potrage za Pokemonima, ili zbog razvojnih potencijala, razminirati i poslednje polje u Bosni, hoće li reći, e slušaj, kolega, daj da ne potpisujemo više ove protokole, nego da sednemo i sredimo sve što se može srediti za ljude u ovim zemljama, hajde da ne filozofiramo ko je prvi počeo, i da nacionalni identitet ne gradimo na razlikovanju jednih od drugih, nego na stavkama koje nas čine ponosnima, a da nas bitka i žrtve ne čine srećnima… hajde da ne provociramo… hajde da ne manipulišemo… hajde da kažemo istinu i budemo odrasli, ustvari ne odrasli, nego iskreni kao deca. Znam, i ja mislim da oni nikada neće tako progovoriti. Ali ni mi ne treba da o tim stvarima ćutimo. Bez pritiska građana, političari mirno spavaju. A to nikako ne želimo.

Dobro jutro!

3

(Foto: wallpapersafari.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

U Japanu su se proletos izvinili deci što je poskupeo sladoled, i to posle 25 godina nemenjanja cene. Snimili su spot, saopštili da je poskupljenje od oko 9 centi bila greška. Tako je u Japanu, a kako je kod nas? Kod nas se niko ne izvinjava a cene samo idu u vis. Znate vi vrlo dobro šta je sve poskupelo prošlog meseca u Srbiji. Iako beležimo neverovatan rast, uspinjemo se na prste da dokažemo MMF-u kako smo sačuvali budžet pa čak i počeli da beležimo plus po rečima mandatara Vučića, meso je ipak poskupelo. Kažu, nemamo dovoljno svinja. Ih, nemamo. Poskupela je i hemija, a za voće da i ne govorimo. Ispada da je grad tukao celog proleća Srbiju pa ništa nije rodilo. Trešnje ove godine većina nije probala, a kajsije su kao podrška za izradu džemova ove godine izostale. Mnogo su bile kisele, čak i preko 150 dinara po kilogramu. Cigarete su, normalno pokupele. Neka su, one se bar ne jedu, mada bi ja da sam vlast iste pojeftinio u nedostatku sedativa za jako nervoznu i frustriranu naciju. Ali kako onda napuniti budžet? Ima rešenja, vidite da je najlakše strpati državnu ruku u pušački džep. Kriza kad uhvati, kupuje se duvan bez obzira na cenu. Kažu i da su poskupele pijačne tezge, pa prodavci moraju da peglaju troškove. A kako drugačije do opet, preko leđa kupaca. Trgovcima je za vlastito postojanje i održavanje uvek malo para. Sve je njima skupo, imaju najveće troškove u lancu naplate. Još će i ulaznice da nam naplaćuju za ulazak u trgovine. Od početka godine za po dinar dva ili pet poskupeli su brašno, šećer, so, mleko i to smo progutali. Ono što i dalje ne gutamo jeste piletina kojoj je cena skakala kako se to prohtelo proizvođačima ili trgovcima. Sreća pa se jaja još uvek drže. Imaćemo da se uhvatimo bar za nešto kalorično u danima koji nam slede. Valjaće da napunimo stomake pred vruću jesen, bila ona gledana iz političkog ili prehrambenog ugla. I ne čekajte ono izvinjenje sa početka priče. Čuda se dešavaju isključivo na dalekom istoku. Dobro jutro!

3d human character that push a big percent symbol

(Foto: okpolicy.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Imam prijatelje koji su ekološki aktivisti. U stvari, bili su to do nedavno a onda su shvatili da borba za zeleniji i čistiji Beograd nema smisla. Kupili su kućicu na selu, i sad tamo žive. Okruženi su sitnim životinjama, čistim vazduhom i zelenilom, uredjenim dvorištem i baš ih briga za nas, urbane. Iako su bili u svoje vreme usamljeni u borbi da se povremeno neka javna površina u glavnom gradu očisti ili pošumi, ili bolje rečeno, iako su sagoreli u svojoj nameri da svima bude bolje, ipak ne možemo da se žalimo da su oni jedini koji su bar na kratko vreme pokrenuli neke projekte zbog kojih se sada recimo lakše živi u nekim delovima glavnog grada. Sećam se jedne zajedničke plovidbe Savom. Tada smo uočili jednog nesavesnog vlasnika splava koji je u reku čisteći plovilo bacao kore od lubenice, konzerve piva, plastične boce i čaše a moja prijateljica, aktivista za očuvanje životne sredine je povikala da to ne sme da se radi. Čovek je i dalje, ne obazirući se praznio splav bez ikakve reakcije. Tako je bilo pre sedam godina. Tada je država ćutala ili je imala preče brige. Međutim, u poslednje vreme, sistemski se država Srbija i grad Beograd mešaju u svoj posao, a to je kontrola svih koji na bilo koji način prljaju naš glavni grad otpacima različitog porekla. Komunalni inspektori ovih dana započeli su kontrolu objekata za prodaju životnih namirnica, zatim mesara, kafića, splavova ili drugačijih ugostiteljskih objekata da bi sprečili sprečili nepravilno korišćenje kontejnera za odlaganje smeća i novoustanovljena reciklažna ostrva priveli nameni. Sav otpad koji je organskog porekla, a to znači sve ono što preostane od hrane, voća, povrća i slično ne može se tek tako ubuduće bacati u kontejnere za kućno smeće. Za sada, inspektori će vrebati ko pravi greške pa će ga upozoravati bez kažnjavanja, ali ako se bude našao u kategoriji „povratnik u prestupu“ e, onda će da plati i kaznu. A ona neće biti za potcenjivanje. Eto, ne znam samo da li se ovo odnosi i na obične građane. Nemaju oni viškova hrane da bi je bacali u kontejner. A i ako bi je bacili, već bi to neko od siromašnijh pokupio i tako državu uskratio vršenje svoje dužnosti. Dobro jutro!

1

(Foto: storageioblog.com, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Prvo smo se čudili što postoje meteoropate. Sada svi kukamo zbog vremena. Ništa nas više ne čudi, pa ni meteoropatija. Čudili smo se depresijama raznih sorti koje su opsedale neke druge ljude. Sada opsedaju i nas. Navikli smo se. Sada se svi čudimo novoj modernoj dijagnozi. Reč je o sindromu depresije posle korišćenja godišnjeg odmora. Zamislite samo tu idealnu situaciju. Živite sami, ili su vam deca već odrasla i postala svoji ljudi. Radite za kakvu takvu platu, ali možete da izdvojite svakog meseca malo para za odmor. Skupi se fina gomilica, dobijete godišnji odmor, krećete na more. Nađete jeftin smeštaj, dobar restoran, odlično mesto za sunčanje i kupanje ali onda kreće agonija. Sve jeste bilo jeftino ako se ne računaju prateći troškovi. Od boravišne takse, preko svakodnevnog korišćenja taksija jer smeštaj je na samo dva kilometra od plaže, pa onda svakog dana malo sladoleda ili kafe, kukuruza ili kofnica na plaži, sve to prazni budžet za letovanje brže nego što bi mogli da pretpostavite. Bučni cimeri u trokrevetnoj sobi, beba koja se čuje iz druge sobe non stop, pa onda mladi par koji divlja do pet ujutro, prljava plaža, more koje brodovi zagađuju pa od kupanja nema ništa, sunce koje peče pa se mora pod suncobran koji košta malo bogatstvo i mnogo toga još. Kako promiču dani, ostajete bez para, srećni da imate povratnu kartu, vraćate se kući pocrneli i puni utisaka što loših što lepih. Tada stiže i suočavanje sa realnim životom, to jest poslom i rutinskim obavezama. Shvatate da odmor nije bio približan snu koji ste godinu dana snevali, već samo još jedno maltretiranje plaćeno suvim devizama. Kolege vas čudno zagledaju jer niste stigli da nabacite intenzivno bakarnu boju, skoro da i ne veruju da ste bili na moru. U poštanskom sandučetu računi ali neplaćeni. Logično, tonus dobrog raspoloženja pada, šef prvog dana istovara gomilu nagomilanog posla i šta ostaje normalnom čoveku – da poludi ili padne u depresiju. Ovo drugo je manje verovatno, a ono prvo garantovano. Ako još niste otišli na odmor, ili ne planirate jer nemate čim, ne očajavajte, u svemu tome lošem ima mnogo toga dobrog. Šta će vam na ovu krizu još i postodmorska depresija. Ne bih se ja njome baš bavio, iskreno, ako već toliko košta. Lepo mi je i ovako bez nje. Noge u lavor i bog da me vidi. Dobro jutro!  

2

(Foto: www.svevesti.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. avgust – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Protekli vikend biće dugo pamćen po gužvama na graničnim prelazima. Čekalo se više sati a sve zbog turističkog „talasa“ kako nadležni to opravdavaše. Nije mi jasno zašto se to dešava svake godine? Svaki domaćin bi morao o tome da razmišlja u vreme van sezone, pa i Srbija. Kako obezbediti umornim ljudima što komforniji prolaz kroz našu zemlju? Jednostavno, postaviti više prolaza, uposliti sezonski više radnika za naplatu putarina i graničnih službenika i proširiti jednokratno prelaze nalik onima širom Evrope. Migrantska kriza dodatno otežava celu priču, jer su fleksibilniji propisi za prelazak granice sada teško mogući, ali ništa zato. Čekanje u redovima dugim preko deset kilometara donosi izvesne čari. Recimo, ispijanje vode čija je temperatura preko pedeset stepeni, dakle kao prohlađen čaj. To osvežava. Pa onda, uključen motor da bi mogla da radi klima. To podiže potrošnju goriva, donoseći preko potrebna sredstva od akciza. Onda upoznavanje graničnih prelaza i prilaza skoro milimetarski precizno. Nervozno iščekivanje dokumenata od službenika koji takođe gori na suncu i okleva da priđe. Nije lako šetati po usijanom asfaltu. Sjajno treniranje strpljenja i spasenja očigledno je na licu mesta, bili to Batrovci, Horgoš, ili Gostun. Hronična glad i žeđ u istom trenutku uz potrebu da se ide tamo gde i car ide peške, a ne može pritiska kao panični napad. Ima još, samo strepim da od toga Srbiji neće biti bolje. Dok se jednom svi ti vozači ne okrenu, pa izbegnu da putuju preko naše zemlje, ali i okolnih u regionu. Ko zna koliko je bliža Turska ili Grčka ako se krene obilazno, oko Rusije pa pravo bez dužih zadržavanja na beskrajno nedostižne plaže juga. Dobro jutro!

1

(Foto: www.vestinet.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Juče je goreo stan u centru Beograda. Izgorela je soba, nameštaj, druga polovina stana je oštećena toliko da je neophodna rekonstrukcija. Poplavljen je jedan stan ispod, i a komšija iznad je takođe zbog plamena pretrpeo štetu. Vlasnik stana koji je u strahu za život izleteo napolje, uzalud je dozivao svoje komšije da mu pomognu. Ostali su nemi, i kako on kaže, zaključani u svojim stanovima. Tek kad je dim počeo da se širi celom zgradom koja nije imala protivpožarni aparat, neko se setio i pozvao vatrogasce. Šta hoćete, hteli smo da ličimo na zapad. Doduše, ne baš na divlji zapad. Danas nikome ne možete da prebacite za ravnodušnost prema drugima, jer niko nikog više ne gleda. Svi gledaju svoja posla i ne mešaju se. Ali, to je jedna strana ove priče. S druge strane, vlasnik stana je nedavno renovirao kompletnu instalaciju u stanu da bi bio siguran. Našao je majstore preko interneta, platio sve što zatražili nakon završetka radova, i sada je ubrao plodove njihovog nerada, neznanja ili neodgovornosti. Postavlja se pitanje, da li u ovoj zemlji neko kontroliše te izvođače radova u stanovima? Imaju li oni nekoga iznad sebe, što bi prost narod rekao, nekog popa iznad popa? Da li se danas pišu ona majstorska pisma koja su nekad bila najbolja preporuka za svršene šegrte. Ne verujem. Danas kad svako malo neko završi na ulici zbog progresa Srbije, mora da se spasava kako zna i ume. Ne biraju se poslovi i odjednom žrtve tranzicije iz metalske, ili prehrambene industrije postaju preko noći pekari, električari, vodoinstalateri, zidari ili keramičari. To što ne urade dobro posao, a uzmu pare, nije u ovom trenutku toliko važno mada nije zanemarljivo, ali ako svojim nedelima dovode ljudske živote u opasnost, onda bi morali da za to i odgovaraju. Ko će sada da plati štetu nesrećniku iz ove priče, a koju su prouzrokovale nestručno postavljene instalacije? Majstor sigurno neće, jer taj je već tri puta do sada promenio i broj telefona i adresu u međuvremenu varajući neke druge koji bi da renoviraju stan. Pa, kako onda da tražimo prave majstore i koga da jurimo kad oni naprave haos? Ja nemam ideju. A vi? Dobro jutro!

1

(Foto: Screenshot www.youtube.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. jul – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Korpa poverenja

Znate svi one viceve koji se ukrug prepričavaju, o tome šta se sve nalazi u takozvanoj potrošačkoj korpi? Ni meni nisu smešni. Dovijanje oko raspodele kućnog budžeta je kao triatlon; prvo juri za poslom, verglaj od prvog do sledećeg prvog u mesecu, pa kotrljaj ono što imaš, što bolje i efikasnije. Olakšice u vidu „akcijskih cena“ viđamo često, pa se nekako osećamo kao da smo kupovinom proizvoda na sniženju uradili dobro za kućni budžet. A u stvari, shvatite da su to proizvodi koji su upitnog kvaliteta, porekla, roka trajanja i svega već što inspekcije proveravaju s vremena na vreme.
Tako je nedavno inspekcija Ministarstva poljoprivrede utvrdila mnoogo lošeg u kontroli domaćih konditorskih proizvoda. Rezultat je sedam zahteva za pokretanje prekršajnog postupka i jedna prijava za privredni prestup. Povučeni kremovi i čokolade iz prodaje, možda će se naći na nekoj uličnoj tezgi – ne bi bio prvi put. Ali, smanjenje sive zone ekonomije ne znači nužno dobar odnos pravde i pravednog. Pojavila se informacija da su poskupele tezge na Vidikovačkoj pijaci, za prodavce jaja. Oni se pobunili na svoj način, opet preko grbače i tuđih kućnih budžeta – prodaju jaja iz cegera, umesto dosadašnjih 8, po ceni od 15 dinara! Ekonomska logika luduje. U isto vreme, svinjsko i pileće meso poskupljuje, čak i do 50 odsto. Povećanje cena mesa je opravdano jer je povećana otkupna cena žive stoke i ona je dostigla realni iznos, ocenili su uzgajivači svinja, proizvođači i stručnjaci. Kažu, sad je evropski prosek. A znate li koliki je evropski prosek potrošačke korpe, i koji je sadržaj tu, i kvalitet? Da li imamo poverenja da inspekcije kontrolišu sve, ili samo, onako, odokativno i dogovorno?
Sve to kada se sabere, računica je jasna da dovijanje i dozvoljeni minusi ne mogu u nedogled. Ipak, dovijati se malo drugačije, to još možemo. Ako izbegnemo posrednike u prodaji, ako negujemo seoske farme i proizvođače, ako oni neguju recepturu i kvalitet, takav krug vredi napraviti. Ako nađete frizera, automehaničara, „kompjuteraša“, prijatelja od poverenja, naći ćete i čoveka koji proizvodi dobru hranu, za koju vredi dati pare.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.24sata.hr, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Čudno, ali istinito. Sa Mosta na Adi, mladići željni slave, skakali su u vodu proteklih dana. Sve je snimljeno i objavljeno, čak su i novine pisale o tome. Sreća, pa se do sada nikome od njih ništa nije desilo. Iskreno, zaista ne znam kakvu emociju bi u eventualnom „ne daj bože“ slučaju trebalo ispoljiti. Svakako ne bi to bila euforija što je neko iz mladalačkog hira napravio životnu grešku, ali ne bi bila ni povika na boga da je nepravedan i da uzima samo najbolje. Jednostavno, ali tačno tvrdi naša narodna izreka da će te bog sačuvati onoliko koliko se i sam potrudiš da se sačuvaš. Sada je pravi trenutak za apel mladim, zdravim i snažnim momcima da se uzdrže od skakanja sa mostova širom Srbije zarad klipova koje će neko objaviti na mrežama. Izuzimam naravno sportiste koji se bave skokovima, ali voda je voda. Nikad se ne zna koji hir priroda u njoj može da izazove. Za to vreme, dok se zgražavamo nad postupcima neodgovornih mladih ljudi, imamo dovoljno vremena da se do sledećeg računa za vodu nervozno češemo po glavi, to jest grebemo po novčaniku. Voda će poskupeti od prvog i to je sigurno. Kako smanjiti račun? Možda proverom starih ventila, gumica ili vodokotlića – podmuklih rasipnika vode. Tako se možda mesečno može uštedeti. A šta ako to i komšiluk ne uradi, u situacijama zajedničkog obračuna potrošnje vode? Ništa, polako, sistematski i diplomatski, od vrata do vrata pa proveravati kvarove kod komšija u ulazu ili se potruditi da se pomogne onima koji bi hteli ali ne umeju da otklone pomenute kvarove. Eto prilike da se pokažemo i kao dobre komšije, ali i kao odgovorni potrošači. Svaka kap je dragocena, a svaki ušteđeni dinar dobrodošao. Srbija još nije Sahara, biće vode za sve, ali da li ćemo imati čime i da je platimo, pitam se jer to nije jedino poskupljenje koje nas očekuje. Dobro jutro!

1

(Foto: petapixel.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (26. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

 
PEČURKASTA CRTICA

 

 
Nije da baš čeznem za onim što je staro, ali ima stvari koje su nekad postojale u gradu, a više ih nema, jer su, iz nekog razloga, postale suvišne ili su nestale iz nekog drugog razloga. U ovim vrelim danima, čekajući prevoz, sve češće se prisećam starih, dobrih „pečuraka“ na autobuskim stanicama. Nema ih više. A onako masivne predstavljale su dobar zaklon. Zimi od snega i kiše, leti od Sunca. Onaj ko je čekao autobus imao je gde da se skloni – „ispod pečurke“, baš kao miš, žaba i zec iz one dečje priče. Na autobusima je da kasne, a na nama da ih čekamo. Tako je ovde bilo i biće. Za tu svrhu pečurke su vredno ispunjavale očekivanja, a mi putnici mogli smo na tim označenim mestima da potražimo spas. Sad je drugačije. Kad su ih skidali da bi ih zamenili novim ostvarenjima od pleksiglasa ili već od čega su, delovalo je da konačno stiže nešto novo, i to sa klupom, postamentom za svetleću reklamu (što u mraku i te kako ume da pomogne) ukratko, bilo je obećavajuće…

No, ispostavilo se da je novo i elegantno rešenje sa providnom nastrešnicom podesno za reklame, a za ljude i nije naročito. Zaklona takoreći nema jer senku skoro da ne pravi, a ispod malo ko može da stane dok Sunce (zbog onog providnog pleksiglasa) stvara nepodnošljivu atmosferu kazana koji ispod nje vri. Ne bi se tu sklanjali ni junaci iz one dečje priče, pa to ne rade ni ljudi. Radije biraju providnu senku staničnog obeleživača i osvrću se u potrazi za kakvim drvetom ako je preostalo negde u blizini. Isti problem važi i kad sija Sunce i kad pada kiša.

Tako se, još jednom, pokazalo da sve što je novo ne mora nužno da bude bolje nego ono staro. A pokazuje se i nešto što bi trebalo da se podrazumeva – drveće ne valja seći, a valja posaditi, poslužiće.

Dobro jutro!

1

(Foto: sudirekcija.rs, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Iako bi roditelji ali i profesori voleli da deca čitaju više, ovih dana u jednoj beogradskoj srednjoj školi od čitanja knjiga imaju glavobolju. U pitanju je tek objavljena knjiga, čija autorka je do nedavno bila učenik te škole. Ono što njenu knjigu ne preporučuje jeste sadržaj. Nije u pitanju ništa slično Ruždijevom slučaju, već je devojka pisala o ljubavnim iskustvima sa profesorima ali na malo sočniji način, ako me razumete. Ja knjigu nisam čitao, ali jesam izjavu direktora koji se javno ograđuje od svega što je napisano rečima da sve to nije fer. Zašto se, danas spisateljica, a do juče učenica, nije odmah žalila ako je neko od profesora maltretira, pitao se direktor. Nije se žalila jer joj to nije bilo maltretiranje već zabava, zaključuju retki čitaoci ovog štiva. Čudna zabava, upuštanje sa matorcima u avanturu, a još čudnija odluka tih istih osumnjičenih prosvetara da pristanu na pecanje u mrežu neprihvatljivog ponašanja. Knjigu neću da čitam, a ni da kupim jer sam prepoznao klasičnu reklamu koja će je dovesti do većeg tiraža. Ono što hoću jeste da izrazim sumnju u namere onih koji su upleteni u celu priču bilo kao izdavači, pisci, ili akteri. Namera po mom mišljenju nije samo blaćenje jedne škole, već pre svega profit od prodaje knjige u kojoj se, koliko mogu da primetim, sem jeftinih opisa situacija u kojima se glavna junakinja sa profesorom ili više njih nešto kao pipka i štipka, ništa novo nema pročitati. Ako je i od marketinga, onda je mnogo. Ne bih pozivao tužilaštvo i policiju da istražuje istinitost sadržaja knjige, za tim nema potrebe. Dokaza nema, jer iako neki prepoznaju navodno o kojim profesorima je reč, nijedno konkretno ime nije navedeno. Moguće da je sve to izmišljotina. Ne bih da na kraju sve bude nalik situaciji iz Bara gde je pre trideset godina Bora Čorba analizirao pred borcima stihove „za ideale ginu budale“. Ovde nema budala, možda je samo u pitanju instrument teorije zavere kojim ćemo u nekom TV rijalitiju dobiti još jednu atraktivnu učesnicu.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.zenica24sata.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. jul – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Novi podaci kažu, a nekako mogu biti i od pre deset, dvadeset godina, da je u Beograd došlo 16.000 ljudi iz drugih krajeva Srbije, samo u prethodnih godinu dana. U proseku, ti ljudi imaju 33,3 godine, skoro tačno do u decimalu, trećinu veka. To su valjda one godine kada i nakon nekoliko entuzijastičnih pokušaja u rodnom gradu, da pronađeš posao kakav valja, ili bilo kakav, odlučuješ da ga ima možda tamo u tom Beogradu. Za njim, najviše je doseljenika u Vojvodinu, a ostali regioni imaju manji broj doseljenih u odnosu na odseljene. Svako ima svoju ideju kako će da živi i gde. To izgleda, po inerciji, najviše nudi gužva, buka, napetost, loš vazduh i „najluđi noćni život“ Beograda. Ovde svako dete ima besplatne komplete knjiga, ne nose torbe u školu, tokom raspusta biraju gde će i šta besplatno da rade, klizanje, bazen, origami, crtanje, pevanje, engleski…, imaćemo tunel ispod reka, dok se novopridošli bore zaobilazeći rupe na lokalnim putevima, sve do Beograda. Vreme u Srbiji, pretežno sunčano, do 30 stepeni, u Beogradu pretežno sunčano, najviša tepmeratura 30 stepeni. Glavni grad je, donekle razumljivo. I sve većem broju ljudi, ta prognoza je bitnija. Ili su u njemu, ili brinu za dete, brata, sestru, devojku, koji su se tamo odselili; hoće li pokisnuti, ili će se kuvati po prevozu i betonu.
Ono od čega se sve više pokreće novi talas života i duha manjih, zapostavljenih sredina, jeste buđenje sopstvenog šarma putem različitih festivala, bazara rukotvorina, starih zanata, vikend-utočišta. Međutim, koliko god to savršeno prijalo onima koji u ta mesta dođu turistički, nje poenta praviti šou za „velegrađane“. Manite se vi toga da li se sviđate omladincu sa Vračara, i ima li sve na šta je navikao. Okrenite se onima koji drže kartonski pejzaž napravljen za tu priliku, jer, šta kada svi gosti odu? Predsednici opština, dičite li se i pred njima prirodnim bogatstvima i odličnim programom i ponudom? Kakav vam je program za mlade porodice? Kod nas se pitanje međugradske migracije ne shvata dovoljno celovito. A kada za 365 dana još 30.000 ljudi ode, manje ćete morati vikati u predizbornim govorima, gomila će biti sve tanja i manja.
Dobro jutro!

2

(Foto: vukajlija.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. jul – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

Gde je Velja?

Taman izlazim iz zgrade u kojoj živim, kad me zaustavlja nepoznati prolaznik pitanjem: „Gde je Velja?“. Dobro pitanje, mislim se pošto ne znam gde je Velja. Problem je što, koliko ja znam, zapravo i ne znam ko je sad pa Velja?

Kao da mi čita misli čovek dodaje: „Znate, onaj kostolomac i travar, što prodaje čajeve“.

Moram priznati da sam se prijatno zapanjio. Kakva svestrana ličnost taj Velja! I kostolomac i travar! Osećam da nema šta ne leči! Umesto da se nalazi u nekoj planini, kako već to narodna mudrost nalaže, dotični Velja se zakopao međ’ soliterima i, normalno, niko ne može da ga nađe. Od kad znam za sebe živim u istoj zgradi, ali za Velju nisam čak ni čuo. Mora da je problem do mene – upoznaj svoj komšiluk da bi ga više voleo. Ili – nisam se, bar do sada, dovoljno lomentao da mi bude potreban kostolomac… i travar!

Raziđosmo se tako nepoznati prolaznik i ja. Jedno drugom ne mogosmo pomoći, a ostade i nedgovoreno pitanje – gde je Velja? Do danas ne saznadoh odgovor.

 

1

(Foto: www.holycrapitslate.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić
Leto se vratilo, rasplamsalo ljubav, pokrenulo avanture. Mladi se vole, ne biraju vreme i mesto, ali se i posvađaju pa onda dođe do skandala. Uvek je jedna strana kriva, jer ona druga je sve dala da veza uspe. Ovih dana, Beograd je oblepila čudnim plakatom neobične sadržine, jedna, odnosno, dve devojke. Naime, desilo se da je jedna od njih bila u vezi sa mladićem koji je bacio oko i na njenu drugaricu. Pošto znamo da dve stolice ne mogu da istrpe jedan tur, tako je stradao i ovaj momak jer su mu obe devojke izmakle tlo pod nogama. Dogovorile su se da ga javno ponize. Iako je drugarica mogla da prećuti, ili jednostavno zatraži od dečka da je se okane ako je već u vezi sa njenom najboljom prijateljicom, ona je i dala ideju kako da se osvete. Odštampale su u ko zna koliko primeraka letak kojim su oblepile veći deo grada. U letku piše da je momak težak seljak, koji vozi automobil te i te marke, da ga se devojke čuvaju jer baš i nije obdaren. Čak su nalepile i njegovu fotografiju, da neka buduća naivka ne padne u zamku ovog srcolomca. E, to je prevršilo svaku meru. Ko zna šta će sada biti? Ljubav je pukla, drugarstvo se verovatno ojačalo među prijateljicama, a šta je sa momkom? Njega čeka više različitih godina, meseci ili dana raspleta. Moguće je da će cena da mu skoči jer vozi auto. Možda i zbog toga što šara, neka treća pomisli da je zaista vredan? Moguće je da se poneka primi na onu proveru muškosti, a možda se na kraju ipak on pomiri sa bivšom curom, ili nastavi život sa njenom drugaricom koja ga je opanjkala. Život je čudan, zato se i ne brinem za njega. Snaći će se taj. Nego, šta ćemo sa komunalnim prestupom da se bez saglasnosti lokalne samouprave objavljuje i postavlja podatak privatne prirode? Ništa, ako je dečko pripadnik komunalne, a ako nije, čuvajte se prestupnice. I dobro otvorite oči kad drugi put birate momka. Za sve ostale devojke, javni konkurs je otvoren. Važno je ostati u saobraćaju, da živi ljubav.

Dobro jutro!

1

(Foto: disqus.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Koliko puta ste čuli pitanja tipa: Da li si ti normalan? Da l’ si lud, čoveče? Imaš li ti mozga? Ili, dijagnoze: On je definitvno puk’o! Nije čist, majke mi! Što si paranoičan? Ti si nenormalan! Iza svega ovoga kriju se ponekad potpuno bezazlene šale, a u nekim drugim slučajevima opravdane tvrdnje. Ko ovde ne poludi, taj nije normalan. Ovo je grafit koji je bio aktuelan pre više godina, a i danas je, samo što smo prema mišljenju jednog psihijatra svi već odavno normalno poludeli. Kako tvrdi ovaj stručnjak, stara generacija u Srbiji povukla se i samuje. Društvo im prave deca i unuci i to samo kada dođe vreme isplata prinadležnosti, a u međuvremenu rijaliti TV programi. Srednja generacija je potištena, smrknuta, bezosećajna i depresivna. Nisu osetili bolje dane, a i ako jesu, bilo ih je veoma malo. Čak, ni to nisu bili dobri dani, već nagoveštaj da će bolji možda stići. Znamo da nisu stigli, a takođe i da su deca tih srednjovečnih danas robovi telefona, društvenih mreža i materijalnog prestiža uglavnom bez pokrića. Šta reći o deci? Opet imamo istraživanje koje kaže da se i u vrtiću dešavaju vršnjačko nasilje i agresija prema okolini u vidu destruktivnog ponašanja i uništavanja opšteg materijalnog dobra. Vaspitačice se javno žale na roditelje koji zanemaruju decu, pri tom za sve kriveći predškolske ustanove pa se opet sve vrti u krug. Komplikovano, jednostavno, ili nešto između, ako uzmemo u obzir antijunake današnjeg doba, koji postaju uzor, promovišući blud, kriminal i nasilje. Pa, dobro a gde je rešenje? Ako su svi normalni poludeli, kao u onom grafitu, kako da očekujemo da se nešto promeni? A za sve je, kaže ugledni psihijatar, kriva država. Ona se srozala, uništila građanski osećaj sigurnosti i uređenosti društva koji se preneo na porodicu i pojedinca a onda je nastupila takozvana masovna psihoterapija u vidu gutanja šarenih pilula. Ako se i desi nešto što je dobro i hvale vredno, prolazi nezapaženo jer nam sa domaće i svetske pozornice stižu užasavajući vesti koje prenoseći informacije o strašnim dešavanjima samo daju za pravo psihijatrima. Ceo svet je poludeo, izgleda. A da, za promenu, okrenemo brigu na veselje? Možda na neodređeno vreme zaboravimo na planetu sa koje bi većina nas da siđe. Možda tako i nađemo motiv da preživimo koliko toliko normalno ludi, ali ipak srećni u svojoj ludosti. Drugačije ne ide.

Dobro jutro!

1

(Foto: caskanja.net, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. jul – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

Biciklistička crtica

 

Ako pratite Tour d’ France, primetili ste da je uveliko počeo. Voleli biciklizam ili ne, svakako je lepo posmatrati ovo šarenilo na putevima Francuske, lepo je posmatrati i pejzaže, ukratko, ovo je samo po sebi lepo za oko… Slično je i sa trkom Giro d’Italia, koja se takoreći tek završila. Ko je pratio ovaj sport morao je primetiti da iz godine u godinu tu nema naših biciklista. Doduše, nema ni drugih iz regiona, osim slovenačkih, i ponekog hrvatskog. U ovim najprestižnijim trkama na svetu učestvuju najbolji klubovi iz celog sveta, a mi smo daleko od ovog ideala.

Ne možemo a da ne primetimo da se naši sportisti i te kako dobro snalaze u onome što se od njih očekuje. Ali, sa biciklizmom to nije slučaj i dugo još neće biti. Jer za ovaj lep sport potrebno je mnogo više od dobre volje, disciplinovanosti, upornosti i želje da se pobedi. Da bi se u njemu učestvovalo, potrebna je ne samo dobra oprema već i staze po kojima se biciklisti mogu nesmetano kretati. A kako to ovde da izvedemo? Ako izuzmemo izletničke staze za rekreativce kojih ima po parkovima i na kejovima pored reka, biciklisti se malo gde mogu bezbedno kretati. Staza je nedovoljno, često su ispresecane parkiranim automobilima, dezorjentisanim pešacima i nizom drugih fizičkih prepreka. Ne smemo zaboraviti i činjenicu da je ovo u Srbiji opasan sport jer su biciklisti u saobraćaju potpuno nezaštićena kategorija.

Ako sve ovo umemo u obzir, ne samo da je teško da će uskoro neko od naših biciklista učestvovati u nekoj značajnijoj trci, već se biciklizam teško može i rekreativno upražnjavati bez rizika. Istina, kao i u svemu, i ovde postoji izvestan broj entuzijasta i zaljubljenika u ovaj sport, koji ga treniraju kako znaju i umeju, a jednom mesečno u Beogradu organizuju i skup „Kritična masa“. Verujem da će oni prvi komentarisati ovu temu uz skretanje pažnje na prijatnosti koje prate vožnju bicikla, ali će se takođe složiti i da ova stvar kod nas, verovatno, još dugo ostaje u sferama amaterizma.

Dobro jutro.

1

(Foto: runawaywonk.blogspot.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. jul – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Još jedna petina

Danas je datum kada ističe drugi rok u ovoj godini za podnošenje zahteva za povraćaj PDV-a za kupovinu hrane i opreme za bebe. Svaki dinar je bitan, i dobro je voditi evidenciju o finansijama. I dalje imam „sreće“ da mogu da budem pobornik stava da je bolje da što manje banaka, državnih institucija, putujućih trgovaca bilo kojih uverenja znaju da postojim, jer što više je vaše ime negde upisano, to se uz njega samo ređaju porezi za ovo i ono. Pravna država, pa to ti je. Sve je to u redu i civilizovano, naravno. Vest koja je objavljena u mnogim medijima kaže da bi od jeseni stanodavci trebalo da budu u obavezi da plaćaju porez za izdavanje nekretnine i očekuje se da će on biti 20% cene zakupa. Tako, ako plaćate stan, lokal, 200 evra mesečno, od jeseni, kada sklopite ugovor sa stanodavcem, moguće da će vama stanodavac staviti na teret plaćanje tog poreza, te će kirija biti 240 evra.
Procena kaže da je samo 1% nekretnina u izdavanju pod ugovorom, a ostalo je „na crno“. To svakako nije fer naročito kada i ako na snagu stupi ovo pravilo. Ugovor između stanodavca i zakupca je višestruko koristan za obe strane, jer, znate onu staru: „ima svakakvih ljudi“.
U Poreskoj upravi Srbije rekli su da preduzimaju aktivnosti kako bi poreski obveznici koji žele da poštuju zakon to mogli jednostavno i lako da urade, ali preduzimaju i aktivnosti kako bi obezbedili izvršenja koja su usmerena na one koji uporno ne poštuju propise. Kako bi motivisali stanodavce da plate porez na izdavanje, poreznici su izradili flajere, a pozivali su i građane da putem Poreskog alarma prijavljuju one na koje sumnjaju da imaju stanare a na to ne plaćaju porez.
Sve je to super, ali kada čujem za slučajeve da u toj istoj Poreskoj upravi rade pojedinci koji izjavljuju: „Obožavam da strancima oduzimam PIB“, onda se zapitate, šta će i ovde krenuti naopako? Preko čijih leđa? I ko će da ide od stana do stana i proverava da li tu ilegalno žive podstanari, studenti u sobama penzionera, koji time opstaju uz malu penziju? I koliko u ovoj državi ima ugovora koje bismo mi voleli da vidimo crno na belo, i da vidimo taksativno nabrojano, u procentima, kuda ide svaki dinar našeg poreza? Pravno i ekonomsko osnaživanje države, bolje rečeno, „upristojenje“ života, desiće se kada ne bude ni motiva za funkcionisanje u sivoj ekonomiji, a to je, ipak, proces u kom svi, ama baš svi, treba da umeju da rade svoj posao, i da ga rade pošteno.
Dobro jutro!

1

(Foto: www.halooglasi.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Godinama unazad roditelji kukaju kako su im deca postala zavisna od interneta i igranja igrica. Izgleda da su tu kuknjavu čuli u jednoj od gejmerskih kompanija, to jest da im je dozlogrdila povika, pa su odlučili da učine nešto konkretno. Znajući da je decu teško naterati na fizičku aktivnost, smislili su igricu u kojoj glavni junak jedan lik iz crtanog filmova boravi isključivo na ulici ali onoj pravoj, napolju. Uz pomoć aplikacije za satelitsku navigaciju, kreatori ove igre su smislili da igrač mora da lovi bodove tako što će poznatog junaka tražiti po okolini. Dolaze u obzir sve lokacije ali, ponavljam, samo i isključivo napolju. Igrač mora da izađe napolje, ponese smart telefon sa igricom i pešice krene nasumice ulicom vrebajući gde će se na ekranu pojaviti ulov. Sve funkcioniše tako da igrač mora povremeno ubrzati hod, potrčati, ili se prikradati ulovu. Nema prevare, to jest nije dozvoljen bicikl, automobil ili gradski autobus. Mladi su oduševljeni, a brižni roditelji već kukaju da će ih, dok zevaju u ekrane mobilnih telefona, tresnuti neki auto jer „hodaju sad kao zombi“. Nikada se ne može ugoditi roditeljima, ali svakako, ovo je, ako ništa drugo a ono smeo, hrabar i uspešan eksperiment koji će se nešto konkretno preduzeti da nam deca izađu napolje i tako se bave preko potrebnom fizičkom aktivnošću. Samo što ne bi bilo loše da i roditelji urade slično, dakle nabave pametni telefon, skinu igricu, instaliraju i krenu da upoznaju svoje naselje, pa i grad. Tako će ga više zavoleti, a i zdravo je za duh. Valjalo bi uz sve to i malo poskidati stomake.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.gamespot.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

U Beogradu, u centru grada na Kalemegdanu, jedan ugledni gospodin je juče proslavio 80. rođendan. Taj fini dekica ušuškan Savom i Dunavom, na prostoru koji je često bio tiha patnja građevinskih investitora, pružio je, pruža i pružaće utočište domaćim i divljim životinjama. Svoja vrata uvek je otvarao svim pristiglim mališanima, njihovim roditeljima, bakama i dekama da tu, kod njega svrate i nauče nešto novo. Najviše o životu. Kad su moja deca mala, odlučim jednom da ih odvedem u goste tom deki. Bio sam dobre volje, ali, zaboravih da ništa ne treba im obećavam kad sam raspoložen. Deca umeju to da zloupotrebe. Kasnije sam bio srećan što su zloupotrebili. Naime, odemo mi, kad tamo, otvorena vrata kod Čikice, i to širom. Velika kovana kapija. Morali smo da mu malo platimo za ulaz, ali nismo se zbog toga uvredili. Ukazalo nam se carstvo različitih životnjskih vrsta u veoma prijatnom ambijentu. Sreli smo tadašnjeg kućepazitelja, gospodina Vuka. On je brinuo da sve funkcioniše kao sat, da životinje dobiju hranu na vreme i budu negovane kao bebe. Ukazala nam se jedna lepa prodavnica sa sitnim životinjama. Treba li da kažem da smo kupili u istom danu i ribicu, i hrčka, i zeku i morsko prase i uz sve to dobili jednu macu gratis. Mama samo što nas nije ubila. Naučili smo toga dana da je važno imati prijatelje, da se valja o njima redovno brinuti i čuvati ih. Odraslo se, odavno, a ona briga o životinjama, sada se prenela u vidu ljubavi prema ljudima pa ta investicija iz prošlosti u ljubimce nije bila uzaludna. Čikica koji je već napunio 80. godina, tek će dočekivati neke nove goste, svakog dana nadajući se da će mu njihova mladost dati neka nova krila da još više poleti među sećanja nekih budućih mama, tata, baka ili deka. Za mene, večito mlad, kao i Beograd, naš Zoološki vrt, vrt dobre nade i lepih misli. Ako je preživeo nekoliko bombardovanja, onda slobodno možemo da verujemo da je večan i neuništiv. Kao svaki pravi gospodin.

Dobro jutro!

1

(Foto: Printscreen Youtube, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. jul – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

 

Žabajev čeka Nazarbajeva

Ako bi vam neko rekao „Žabajev čeka Nazarbajeva“ to bi vam sigurno zazvučalo kao bajka nekog naroda sa istoka. Jednim delom bi bili u pravu. Nije bajka, nije „čekajući Godoa“, već čekajući – spomenik!

Ako se ovih dana prošetate pored Energoprojekta, na Novom Beogradu, videćete prazan postament izlepljen crnom plastičnom kesom. Ono glavno što fali je nešto što bi bilo na postamentu. Tako da slučajni prolaznik ostaje sav zbunjen.

I tako će neobavešteni prolaznici ostajati zbunjeni sve do druge polovine avgusta kada konačno stiže – Nazarbajev! Drugi deo „slagalice“ će otvoriti prvi deo slagalice. Naime, Nazarbajev je predsednik Kazahstana sa punim imenom Nursultan Abiševič Nazarbajev. On nam dolazi u posetu u drugoj polovini avugsta, i tada će otkriti spomenik čuvenom Žamilu Žabajevu, kazahstanskom pesniku. Čuvenom – u Kazahstanu.

Svi oni koji kukaju kako Beograd podiže spomenik nama totalno nepoznatom čoveku, neka ne brinu. Em što se sve to podiže parama koje je obezbedila ambasada Kazahstana, em što se od početka ove godine u Beogradu spomenici opskrbljuju QR kodovima – sistemom kojim dobijate informacije o spomeniku sa interneta. Dovoljno je samo da „očitate“ QR kod vašim mobilnim telefonom i tako ćete saznati sve o Žabajevu! Hteli to ili ne! Kao u (modernoj) bajci!

????????????

(Foto: Vlada Todorović)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Završila se upisna groznica. Rezultati govore da su deca najbolje umela da prepoznaju od čega će u budućnosti imati koristi kad završe školu ili fakultet. Svakako to više nisu gimnazije ili izvikane bankarsko-ekonomskopravno-birotehničke škole,ili fakulteti društvenih smerova. Sada se odlikaši otimaju za proizvodna ili zanatska zanimanja, informatiku i medicinu. Vide roditelje koji kao, takozvane žrtve tranzicije, rade sve poslove osim one za koje su školovani. Jedan poznanik mi je pre desetak godina pričao da se sa svojim sinom koji je bio odlikaš nikako ne može da usaglasi oko upisa u srednju školu. Momčić je zapeo da ide u poslastičare, a tata i mama su bili za to da upiše Prvu beogradsku. Mene su molili da ga ja odvratim od tog, kako su rekli, suludog nauma. Pogrešio sam što sam uopšte pokušao da razgovaram na tu temu, ali ko mi kriv? Dečak mi je veoma precizno objasnio da su njegovi ciljevi da živi kao čovek od svog poštenog ali dobro plaćenog posla i da u njegovu budućnost niko ne treba da se meša. Svaka čast, pomislio sam i odustao od bilo kakvog ubeđivanja. Prošle su godine, on je završio za poslastičara, Otišao je ubrzo posle škole na praksu u jedan elitni beogradski hotel, tamo su ga zadržali, onda uputili u svoju evropsku centralu i eno ga, radi u najpoznatijem lancu evropskih hotela… Sa nepunih 26 godina, već je vlasnik stana u Beogradu, ima dva automobila, za ovde i tamo gde radi, uskoro se ženi i baš ga briga za velike škole. Znao je šta hoće. U stvari, ako ćemo pravo, nemaština i nužda ga je naterala. Za to vreme, njegov otac i ja, možemo samo da maštamo šta bi bilo kad bi i nama krenulo bolje. Krenuće, samo da nam to jave za dve godine. Strpljivi smo mi, ali deca više nisu. Srećom pa imaju pameti, za razliku od nas matorih. Dobro jutro.

1

(Foto: maisoncupcake.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Pre neki dan sam naučio važnu lekciju. Bez para ne izlazite iz kuće. Uvek ponesite, nikad se ne zna zašto će vam zatrebati. Čak, i kada krenete da bacite đubre. Tako je ispalo da sam rano posle podne krenuo iz stana sa par kesa đubreta i na trotoaru zatekao grupu mališana okupljenih oko improvizovanih tezgi. Nekoliko njih je stajalo i u blizini kontejnera nedaleko. Ne, nisu čeprkali i tražili otpad već su stajali pored plastičnog balona punog šarenih plastičnih čepova. Jedan od njih, ne stariji od deset godina mi je prišao i ljubazno pitao da li imam možda plastičnu bocu ili čep, jer im treba za hitnu humanitarnu akciju. Odmah sam iz kesa izvadio boce bez dodatnih pitanja. Mališan je skinuo čepove i nastavio razgovor. Pitao je, da li možda imam kod kuće i stare novine a devojčica sa perlicama i končićima pokušavala je da mi proda narukvicu iako je i sama znala da mi ne treba. Odmah sam hteo da platim, ali nisam poneo pare. „Ih, nemate 20 dinara“, tužno je za mnom povikala. Toliko mi je bilo krivo da to ne mogu da vam opišem. Zastao sam da malo čujem otkud to da su setili da skupljaju čepove i prodaju narukvice, ali tu nije bio kraj mojim prijatnim iznenađenjima. Na jednom improvizovanom pultu, u neposrednoj blizini, stajale su u redu Crvenkapa, Snežana, Ivica i Marica i još neke video kasete, uz njih igračke i stare konzole za video igrice. „Nama to više ne treba, a kada skupimo bar pet hiljada dinara odnećemo da damo za bolesnu drugaricu“. Sve što su imali, izneli su. Sve što su prodavali koštalo je između 20 i 100 dinara. Nisu verovali da ću se vratiti ponovo. „Ih, čiko, tako svi kažu“. E, pa ja ću da dođem, obećao sam. Otrčao sam nazad u stan, pokupio pare i vratio se. „E, svaka vam čast, a šta hoćete da kupite?“ Neću ništa. Evo samo pare, i doviđenja. „Pa, čiko, ne može ništa, morate makar ovu narukvicu da uzmete“. Neka, deco, meni je ono vaše „svaka čast“ najvrednije čime sam naučio lekciju o humanosti. Ipak, svaka VAMA čast! Mnogo vam hvala.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.godvine.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Na krilima anestezije – Prozorče na evru – Blagodeti psovanja

(KVAKA 202četvrtak, 7. jul 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Nije novost da medicinski radnici pokazuju svoje selfije napravljene na radnom mestu. Pa je tako i anestetičarka iz KBC-a Dedinje pokazala na Mreži svoju fotografiju iz operacione sale pored onesvešćenog pacijenta. Uz sliku ide i nadahnut potpis …

Možda ovde i nije bilo loše namere, ali šta će biti ako pred slikom zgodne sestre popuste i anđeli, i udare pacijentu – lajk

***

Nova novčanica od 50 evra ima na sebi iscrtan prozor, koji postaje providan kad se okrene svetlu, valjda radi težeg falsifikovanja. A trebalo bi po nekoj simbolici da predstavlja otvorenost, i slično tome…

Kod nas će to značenje biti malo komplikovanije: kad uzmete poslednjih 50 evra i pogledate kroz prozorče – sve će jasno da vam pukne pred očima… a onda će da se smrkne…

50

***

U poslednje vreme ima dosta informacija o korisnosti psovanja: da umanjuje bol, olakšava stres, jača koncentraciju… Pritom, nije povezano sa nižom inteligencijom ili obrazovanjem; povoljna je okolnost i to što psuju svuda oko vas, pa imate i podsticaj… I zato ne propuštajte ovoliku blagodet, da ne bude posle: e, jee..bip

(Foto: www.new-euro-banknotes.eu, ilustracija)

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. jul – Crtica)

Piše: Ru Šavr

Crtica o novinarstvu i o nečemu još

Neko reče nedavno, posmatrajući opštu situaciju u zemlji – previše ničega mora pući. I tako to ništa povremeno puca, a do pucanja pumpaju različita iščekivanja, nedaće, čest osećaj bespomoćnosti i beznađa. Pre tri godine smo imali nezapamćenu situaciju u selu Velika Ivanča kada je jedan „miran i dobar komšija“ kako su ga opisivali meštani, ubio sina, a zatim još dvanaestoro ljudi, pa sebe. Slična situacija se ponovila nedavno i navela me na pisanje ove Crtice. Opet je „previše ničega“, puklo u blizini Zrenjanina i to po sličnom scenariju sa sličnim posledicama. Ali nije zločin sam po sebi ono našta bih ovde skrenula pažnju. Ovo je Crtica o novinarstvu iz sledećeg razloga: novinarstvo je ostalo 7. sila, a novinar danas može postati bilo ko. U praksi je to pogubna kombinacija, jer pojedini, izveštavajući o žrtvama, prizivaju nove žrtve, i to zbog načina na koji objavljuju vesti o zločinu, morbidno uređuju naslovnice, forsiraju crnu hroniku po svaku cenu, praveći tako novu traumu i novi generator za slične radnje. Ovih dana o pojedinim medijima i njihovoj pogubnoj ulozi u ovakvim situacijama, govore i stručnjaci, konkretno, lekari koji skreću pažnju na ovaj problem. Mediji jesu sila i njima se ponekad bespogovorno veruje. No ipak, oni povremeno nude stvari koje je bolje preskočiti, novinari postupaju neprofesionalno, redakcije se utrkuju u morbidnostima, a zarad prodaje tiraža, neretko ruše i kodeks ove profesije. Tako dobijamo, naročito ovih dana, naslovnice na kojima dominira rasprodaja bola, zalaženje u strogu intimu žrtava, nagađanja ubica u nerešenim zločinima i slične stvari koje bi morale biti zabranjene.

U nadi da se užas, kao ovaj nedavni u Žitištu, neće ponoviti, pokušavamo da idemo dalje i verujemo da se pomenuti problem može prevazići. Ali da bi se prevazišao, moramo postatati selektivniji u izboru izvora informisanja, tražti kvalitet i prepoznati generator novog zla, tj. ignorisati one koji objavljuju uznemirujući sadržaj samo da bi prodali tiraž.

Možda je vreme da sami sebi kažemo Dobro jutro i započnemo, svako na svoj način, reparaciju sistema izveštavanja koji je toksičan. Prvi korak je biranje medija kojem verujete.

1

(Foto: www.educationconnects.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Više puta smo u Crtici isticali probleme sa kojima se suočavamo u susretu sa vozačima GSP-a. Dešavalo se mnogo puta da su u centru pažnje naše javnosti bili sukobi putnika sa tim istim vozačima bez kojih bi nam funkionisanje u glavnom gradu bilo skoro pa nemoguće. Umeli smo da ih tučemo zbog kojekakvih suludih razloga. Romane bi mogli da napišu dugogodišnji vozači o tome. Pre neki dan smo istakli hrabrost i odvažnost jednog vozača koji upozorava putnike na prisustvo džeparoša u vozilu, a danas oduševljeno naglašavamo gest vozača autobusa koji je spasio jedan mladi život. Sve se dešavalo kod Plavog mosta sa kojeg je jedna tinejdžerka htela da skoči. Vozač je primećujući neobičnu situaciju, odmah zaustavio pun autobus, uključio četiri žmigavca i uz pomoć jednog od putnika devojku zadržao među živima. Vojislav Marković, heroj među nama, otac je dvoje odrasle dece na koju je prvo pomislio spasavajući ovu devojku. Ljudski, i bez želje da mu neko za to javno zahvali, objasnio je svoje plemenite motive učeći sve nas vrednosti života. Iako i ne zna ime devojke kojoj je spasio život, on će, siguran sam u to, ostati u njenom sećanju kad se sabere, i sebi samoj objasni koliko je bila nerazumna odluka da se odluči na tako okrutan čin. Sve se srećno završilo, a ovim činom čovek je zaslužio da o njemu ne pričamo samo dva dana dok se prašina ne slegne. Njegov čin je vredan zlatne medalje za čovekoljublje za koju bi i mi ostali koji mu se divimo morali svakog dana da se borimo.

Dobro jutro!

1

(Foto: printscreen rts.rs)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Bogatašica sa kiflom – Efikasno bežanje s posla – Prvi u čekanju

(KVAKA 202utorak, 5. jul 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Fakat da smo za poslednjih deset godina potrošnju hleba smanjili sa 100 kilograma na 80 – traži objašnjenje. Prema jednima, bliže smo Uniji jer jedemo manje hleba… Drugi, opet kažu, da smo se podelili i da bogatiji jedu peciva, a sirotinja hleb…

I zato kad rano ujutro u tramvaj utrči ženska osoba sa integralnom kiflom u ruci i stane pored vas – razmislite: da vas to možda sudbina ne upućuje na bogatašicu!…

1

***

Britanska novinarka Helen Rusel koja živi u Danskoj kaže da je bila iznenađena što u ovoj zemlji ne postoji kult dugog radnog dana, niti velikog broja radnih sati – nego je bitnije efikasno obaviti posao. Smatra se da Danac prosečno radi oko 33 sata nedeljno…

Nama je poznat ovaj kult, a uvek ga prati i naglašeno osećanje skromnosti. Jer, ne bi naš čovek tako rano bežao sa posla – da mu nije neprijatno koliko je tog dana bio efikasniji od drugih…

***

Prema nekim arheološkim otkrićima, u srpskim srednjovekovnim bolnicama vršene su prve operacije u Evropi…

Oni koji sumnjaju u ovaj podatak zaboravljaju da su naše liste čekanja najduže u evropskim zemljama; i da niko danas ne bi došao na red kod hirurga da naši preci nisu počeli da operišu ovako rano…

(Foto: www.gardenclubbackbay.org, ilustracija)

 

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić
Naša kriza nikada nije kucala na vrata. Odmah je pre nekoliko decenija ušla, raskomotila se u dnevnoj sobi, zauzela najbolje mesto i samo zvoca i traži. Ta kriza nam potroši sve pare na račune za komunalije, hranu, nešto sasvim malo za obuću i odeću, skoro ništa za kulturu. Reklo bi se na prvi pogled da ne biramo poslove u želji da tu istu krizu sprečimo, ili makar usporimo u nezajažljivost da nam krv popije. Ali to važi samo za one koji su već zasnovali porodicu, imaju decu pa i unuke. Međutim sasvim drugačija slika je sa nezaposlenima kojima prinadležnosti obezbeđuju stariji članovi domaćinstva. Iako su dobro plaćeni, neki poslovi skoro pa nikada ne nađu one koji bi hteli da ih rade, ili odrađuju. Iako se svi kunu, naročito oni iz kruga dvojke, da im je svega preko glave i da bi najslađe digli ruke od svega i otišli na selo da čuvaju ovce, to ipak ne pije vodu. Pitajte, uostalom, Makedonce ili naše Lale, koji svake godine jedva, na jedvite jade upošljavaju pastire stare od pedeset godina pa nadalje. A plata nije tako mala, veća je od prosečne u državnom sektoru. Takođe, u užičkom kraju veoma je traženo zanimanje auto-dizaličara. I pored dobrih uslova i još bolje plate koja može da pregura i hiljadu evra, mlade to ne zanima. Ne vole ni da kopaju, zato što je teško, naporno a i malo je bezveze. Razumljivo, ali… To ne smeta građanima Evropske unije, doduše iz Bugarske i Rumunije, da ovde nađu svoju sreću i zarađene pare odnesu kući. Pa neka onda neko kaže kako se kod nas loše živi. Nekome je i Srbija Zapad. Iako u mnogim gradovima širom Srbije hronično nedostaju lekari, inženjeri ili programeri, retko ko se usudi da napusti sređen život u stanu, kraj mame, tate, seke i bake sa sve dedom pride, ali kod Botaničke bašte u centru Beograda. Niko neće u Bajinu baštu ili u Sremsku Mitrovicu. U Banatu i Potisju, kažu neki podaci, neophodni su i preko potrebni, operativci na muži ovaca i krava. Kažem operativci, jer se za mužu ne koriste ruke. Čim mladi čuju da se radi na salašu gde, iako ima i struje i vode i interneta, beže glavom bez obzira. A sve se radi uz pomoć savremenih mašina. Dobro, postoje i radna mesta čuvara egzotičnih ostrva širom sveta, gde se uz hiljade dolara samo uživa i šeta, jede i spava. E, to je već nešto na šta u ovom trenutku i ne računam, iako se mnogi prijavljuju odavde ali ih niko ne zove da počnu da rade. Verovatno i tamo radi neka veza, pa ne može svaka šuša da uživa i za to prima pare. Ovde je za sada, doduše, uživanje garantovano, sve dok je roditelja koji će da rade više poslova odjednom da bi bilo za sve troškove i svakodnevno baštovanstvo podmlatka u centru Beograda uz kapućino i koktelčiće. Ko će još da radi pored fudbala, a i Olimpijada nam se smeška. Vruće je za takve egzibicije.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.beogradnocu.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. juli – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Desilo se da jednom prilikom zbog posla odem do jednog planinskog sela i dobri domaćin me zadrži na ručku. Nije bila velika vrućina, meni je tamo to još i bilo prijatno ali ne i domaćinima koji mi se izviniše što ne lože šporet, pa će ručak biti skroman i hladan. Nisam bio posebno gladan pa sam odlučio da samo malo zamezim, da ne uvredim domaćine. Međutim, kad je krenulo punjenje stola, nisam mogao da se nagledam te lepote i apetit mi se naprosto uzjogunio. Prvo su izneli neke pogače, tanke dva prsta i hladne ali prilično mekane i brašnjave. Onda je sto dopunjen sirom, mladim i starim. U lepim drvenim činijama nepravilnog ali ovalnog oblika baškario se kajmak. Na jednom plastičnom poslužavniku naslagala je domaćica jarko crveni paradajz koji je bio presečen na četvrtine, a uz njega mladi luk, crni i beli, sa sve percima, tek ubran u bašti. Sitno narezani krastavac u kiselom mleku uz mirođiju i ukus belog luka takođe je ukrasio trpezu. Onda je na sto postavljeno nešto kao otprilike crvena pečena paprika sa belim lukom, peršunom i malo mirođije preko koje je bio narendan tvrdi sir. Sa strane je bilo i malo pinđura koji je verovatno zaostao od zime, ali bio je ljut kao da je čili unutra. Na sve to, pire od pasulja posut alevom paprikom i uljem, ali hladan kao da je bio u frižideru. Odnekud se stvrorila i zelena ljuta paprika, malo suvog mesa, tvrdog i pomalo kiselkastog ukusa. Izvolite, služite se, rekoše domaćini. I, ne zamerite. Ma, kakvo zameranje, pomislio sam. Ovo je carska trpeza. Nisam znao šta ću pre da uzmem. Od svega po kašiku i stomak mi je bio pun kao bure. A opet, osećaj lakoće i snage u isto vreme davao mi je neverovatno dobro raspoloženje. Tako nešto više nikada nisam u toj kombinaciji i u tom ambijentu jeo tako da je od svega, danas, ostalo samo lepo sećanje. Padne mi na pamet da bih to mogao nekako da ponovim i u sopstvenom kućnom aranžmanu, samo prilagođavajući pripremu našim urbanim uslovima. Ne ide, ne vredi. Ipak je sve što kupujemo na pijaci drugačijeg, da ne kažem plastičnog ukusa. Mnogo je lakše svratiti u pekaru za đevrek, ili oko ručka naručiti roštilj. A kako čujem ovi moji domaćini su nedavno počeli da se bave seoskim turizmom, pa pokušajte da ih pronađete i tako proverite sve što sam vam kazao. Srbija je ionako u kampanji promocije seoskog turizma. Valjalo bi podržati naše domaćine koji nude smeštaj i hranu kao u stara vremena. Razmislite bar o tome čak i ako ste već unapred čvrsto odlučili da odete u Grčku, na primer.

Dobro jutro!

1

(Foto: www.turizamzavasinas.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. jul – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 
Visoke temperature su nas „utromile“. Oskudno obučeni, laka smo meta džeparošima. Koliko puta smo čuli „ma nije mi za pare, bilo je trista dinara, nego sad moram da ponovo vadim sva dokumenta“. Taj trošak, nije zanemarljiv. Nije za igrnorisanje ni nerviranje što se baš nama desilo da nas odžepare. Uglavnom se to dešava u vozilima gradskog prevoza. Kako pišu beogradski mediji, u našem glavnom gradu postoji jedan vozač GSP-a koji preko razglasa upozorava putnike da čuvaju torbe i novčanike jer je upravo u vozilo ušla grupa džeparoša. Čovek je postao veoma popularan, vozi na liniji 31 koja je veoma opterećena i do nedavno je bila raj za lopove. Kažem namerno da je to bila do nedavno, jer zahvaljujući vozaču Aleksandru Živanoviću to više nije. Već deset godina on je vozeći autobuse upoznao skoro sve beogradske lopove novčanika i utvrdio kako „rade“. Pljačkaju u špicu i to organizovani u grupama od po troje, četvoro ljudi. Ima čak i žena i dece u tim grupama. Ono što me čudi jeste odgovor na pitanje: Kako to, da policija kojoj se svakodnevno obraćaju opljačkani građani, nije iskoristila ovo iskustvo našeg junaka Crtice? Takođe, zašto se oni mučenici kojima lopovi pobacaju dokumenta a pokupe sitniš iz novčanika ne oslobode bar delimično troškova za vađenje novih isprava? Ovako, ispada da najveću korist od nedela ovih štetočina ipka ima država koja uredno puni budžet od taksi za nova dokumenta. Lopovi, iako nas odžepare, od toga nemaju veliku novčanu korist. Da li je to razlog da se pozornici baš i ne mešaju mnogo u svoj posao? Ništa zato, naša uteha je tu, sedi za volanom trideset keca. Bar u autobus koji vozi Aca vozač, džeparoši neće više ni pokušavati da uđu. Jer čemu vajda i da uđu kad će on preko razglasa odmah čim ih vidi da zagrmi: “Dragi putnici kod drugih vrata, oprez! Čuvajte novčanike. Ušli su u vozilo“. Hvala Ti, Aco. Bilo bi dobro da nas i na drugim linijama tako upozoravaju. Zbog dokumenata. Dobro jutro!

1

(Foto: www.empoweringparents.com, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. jun -Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Užasne stvari se dešavaju u svetu. Poslednji šok stigao je iz Turske, gde je terorizam oteo živote, slobodu i mir. Dok iz sveta stižu poruke ohrabrenja i saučešća građanima Turske, jedna od mnogo loših vesti u celoj priči je dobra. Rusija i Turska ponovo će razmotriti svoje zategnute odnose i, kako se očekuje, zajedničkim snagama povesti borbu protiv terorizma. Kod nas je, kažu zvaničnici, sve pod kontrolom. Ipak, oprez nam nije na odmet. Nikad se ne zna. Zabavljeni pričom o Bregzitu i posledicama odluke da EU počne da se kruni kao onomad Jugoslavija, u drugi plan stavljamo priču o evropskim integracijama jer nam iz susedne Bosne i Hercegovine stižu poruke koje nikako ne mogu doneti spokoj. Iako smo načinili prvi korak u uspostavljanju normalnih odnosa, aveti prošlosti nam ne daju mira. Šta će biti posle najava iz krugova vladajuće stranke da sa vladom u Sarajevu prekinemo svaku komunikaciju, znaćemo posle odluke srpskog premijera šta mu je činiti. Dobro je u ovoj priči da ćemo se malo otrezniti od uverenja da smo sve rešili u vezi sa Srebrenicom i da je sada sve u redu. Nije u redu, još mnogo treba raditi, prvo za svoje a potom i interese komšija. Dok nas iz susedne Hrvatske uslovljavaju novim zahtevima za otvaranjem poglavlja u pregovaranju za pristup Uniji, opet kažem da je to dobro. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog potrebe da radimo na uređenju svoje avlije koja će, ako ikada procveta, biti atraktivna svima pa nećemo dolaziti u situaciju da se stalno nešto pravdamo i tresemo od novih uslova. Uslovi mogu samo da znače jedno: još uvek ne želimo da sa vama imamo posla. Dobro je što je tako. Jer, da nije, verovatno je da bi nas Bregzit ozbiljnije zabrinuo zbog pada funte ili rasta švajcarskog franka i manjih prinadležnosti za preživljavanje pod krizom kao što je to slučaj u nekim zemljama Evropske unije. Ovako, ponavljam, dobro je. Evropa se, da se ne lažemo, nalazi u minus fazi kada je točak raspada pokrenut i tu nema zaustavljanja. Samo će sve više, iz dana u dan, put kojim će taj točak da prođe biti strmiji i klizaviji. Živi bili pa videli. Za sada smo mi u oluji od koje nas čuva mali zaklon načinjen od skromnih rezultata koje postižemo kao nacija, bukvalno jedva sastavljajući kraj s krajem i ubeđivanjem stranih investitora da dođu ovde. Kineski predsednik se juče zahvalio za gostoprimstvo i ponovio rešenost njegove države da ulaže u Srbiju. To je dobro, a biće još bolje ako slična pisma počnu da stižu i iz ostalih, razvijenih zemalja sveta. Ponavljam, dobro je što samo bogata Srbija neće morati da se klanja nikome, a kad će se to desiti ipak zavisi od nas i našeg truda da budemo u poziciji onih koji nas danas uslovljavaju. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Topalovići na faksu – Komunalac u Kalgariju – Krava na trambulini

(KVAKA 202četvrtak, 30. jun 2016.)

piše: Dragutin Rokvić

 

Japanac Šigemi Hirata, koji je posle 7–8 godina studiranja, diplomirao u 96. godini – ponosno pokazuje svoju diplomu…

Naravno da i naš čovek koji u tom dobu postane diplomac – oseća ponos; i za razliku od Japanca, on ima uspomenu i na mlade studentske godine… Jedino mu sreću kvari pomisao na sina i unuka, koji nisu bili uporni kao on, pa su deceniju ranije napustili fakultet, iako su bili pri kraju…

***

Vidite ove pikavce na ulici, ove ovde, gospodine!… E, da smo u Kalgariju, taj bi platio kaznu hiljadu dolara; a u Singapuru, ako bi to ponovio, bogami i četiri hiljade dolara…

Au, pa to baš… zvuči… i sjajno i strašno…

Mislite, sjajna – čistoća; a strašne – tolike kazne?…

Ne, ne, mislio sam da su sjajne plate njihovih komunalaca… a onda sigurno traže toliko za radno mesto da je to – strašno…

2

***

Južnoafrički predsednik Zuma, prema sudskoj odluci, treba da vrati deo novca za renoviranje svoje kuće, jer su pravljeni bazen i ograda za stoku, koji nisu bitni za bezbednost…

Da se ovo dešava kod nas, naša javnost bi ovo doživela kao skandal: da krava koja skače sa trambuline nije opasna po život funkcionera u bazenu!

(Foto: www.kragujevacke.rs, ilustracija)

Kvaka 202 je rubrika koja se na Beogradu 202 emituje od utorka do četvrtka u terminima 07.40 (emisija „Ustanak“) i 11.45 (emisija „Formula 202“).

Objavljeno pod 06 Rubrike iz programa 202, Kvaka 202 | Označeno sa , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. jun – Crtica)

piše: Kruna Pintarić

 

Čitajući već godinama unazad o promenama i razmišljanjima kako obrazovanje u Srbiji treba da izgleda i funkcioniše, sa ove tačke, potpuno mi smešno izgleda ono moje iz osnovne i srednje škole. Političkim jezikom rečeno, pozdravljam tu promenu i modernizaciju. Informatika kao izborni predmet u mojoj osnovnoj školi, bio je, malo je reći, tragično zaostao. Šta je bit, šta je bajt, hardver, softver, operativni sistem… a to sve na gomili izgleda kao da o maternjem jeziku pričate u terminima deklinacija i konjugacija – uporno teorijski.
Nekoliko 386-ica bile su računari donekle i prikladni i sasvim moderni za taj trenutak, ali mi „sedmaci“ nismo baš smeli puno da ih koristimo. Uključi, otvori, ostavi, ne diraj ništa dalje!
Srednja škola, slično, sa, doduše, boljim operativnim sistemom, konačno Windows 98! A zadaci… Napiši program u Paskalu koji kad se pokrene ispuni ekran zvezdicama, ili, napravi u MS Wordu čiča-glišu (!) posebnih dimenzija i boja. Priznajem, Excel tabele bile su najomraženije međ’ celom generacijom. Takođe, mnogo, previše teorije uz loše profesore koji su već pri prvom času stavom dali do znanja da ne veruju da ćemo mi išta od toga razumeti. Srećom, imam rođenog brata koji je najbolji učitelj svega što je moglo da me ikada zanima u vezi sa računarima, pa sam uz njegovo tutorstvo imala 5 iz praktičnog rada, a jedan iz teorijskog, odbijajući prosto da bubačim podatke; rekao mi brat da je nebitno!
Informatika i dalje nije obavezan predmet, a viđamo svi dečicu, još nesigurnu u koracima, ali pametni telefoni i tableti u osnovi savladani još u pelenama. Neke škole koriste ova pomagala u nastavi i deca su veoma vešta sa njima. Međutim, vidim da se nastavnici tehničkog obrazovanja bune jer je bilo mogućnosti da se razvdoje tehničko i informatika u osnovnoj, kao dva zasebna obavezna predmeta. Pretpostavljam da se u prosveti često plaše za plate i sigurnost posla, a tako izgleda svi mi sebično razmišljamo. Deca ih već ispravljaju na časovima! Napredna su, upijaju nova znanja i savremena tehnološka dostignuća. Čuvamo li mi njih od tih preoštrih i prebrzih promena, ili sebi dajemo alibi jer su nas prestigli? Zašto je to loše, stalno? Neće, zaboga, roboti pokoriti svet, naročito ako naučimo klince da rukuju programima, jer mi, iz straha od novog stepenika digitalne generacije nikako ne pomažemo da oni budu svoji. Što više znaju o nečemu, bolje će plivati.
Dobro jutro!

1

 

(Foto: www.elllo.org, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. jun – Crtica)

piše: Vlada Todorović

 

Znakovi pored puta

Pre dve nedelje videh jednu sveže oborenu tablu sa natpisom ulice. Malo je čudno bila postavljena, na ostrvu kod novobeogradskog bloka 30, pa je tokom noći neki brzi vozač zakačio i sad leži izvaljena na asfaltu. Dešava se to.

Juče, prolazim istim putem, i, nailazeći na to pešačko ostrvce, shvatih da me tamo i dalje čeka uredno oborena tabla sa natpisom „Bulevar Mihaila Pupina“ na ćirilici i latinici. Dve nedelje! Ej! Ajde što nadležne službe nisu došle da sklone tablu, postave novu… Nego je ne odnesoše čak ni oni što su nekada krali šahtove i prodavali to u staro gvožđe. Izgleda da oni, bar, gaje poštovanje prema Mihailu Pupinu.

I, sad, ako vas ne mrzi… možete da započnete jednu igru. Da li će tabla pre da zarđa i ostane tu decenijama, ili će ipak neko zameniti iskrivljenu šipku i postaviti je da informiše narod gde je Bulevar Mihaila Pupina. Mada, poznata je to ulica, znaju ljudi. I ne mora.

????????????

(Foto: Vlada Todorović)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. jun – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

 

Ovaj divan dan, obeležićemo kao datum rođenja jedne od najuticajnijih radio stanica na prostoru zapadnog Balkana. Ta radio stanica, pre četrdeset i sedam godina je u šest sati počela svoj proboj u tada nezagušeni etar. Krenula je sa kratkim informacijama i dobrom, u to vreme veoma popularnom muzikom. To joj je bilo malo, pa je počela da se širi, što programski što pokrivenošću signalom. Promovisala je mnoge danas kultne rok grupe i pevače pop ili narodne muzike. U neka vremena slušali su je osim u Srbiji i u Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Makedoniji, delu Crne Gore, Slavoniji i istočnoj Bosni. Imala je peh da joj mrežu predajnika projektilima unište NATO bombarderi u proleće nesrećne 1999-te godine. Oporavak je trajao dugo. Podizala se iz pepela poput feniksa, ostajući polako bez mnogih svojih prepoznatljivih glasova. Neki su otišli prateći vlastite profesionalne izazove a neke je odnela sudbina. I danas je ova radio stanica aktuelna. Promoviše mlade muzičare kao što je to nekada činila sa Bajagom, Čorbom ili Orgazmom. Ima dnevnik, kratke vesti, servisne informacije, raznolik muzički i zabavni program, emisije za studente i klince, kulturu i sport. Sve je to raspoređeno kao u dobro organizovanom ormanu i radi 24 sata dnevno sedam dana u nedelji tokom cele godine. Uprkos svim potresima koji prate rad javnog medijskog servisa, sve pliva na talasima ili internetu, fejsbuku ili tviteru. Više nas zahvaljujući internetu ne sluša samo region, već čitav svet. U prilog tome poruke slušalaca sa svih strana. Prošle jeseni smo promenili haljine i odela 202-ke, rezultat je ubrzo stigao. Slušanost iz meseca u mesec raste. Verni prošlosti a ipak zagledani u budućnost, nastavićemo da unapređujemo radijski izraz. To od nas osim slušalaca jedva čekaju i drugi koji naše ideje koriste a mi im na tome ne zameramo. Prvi ćemo na Fejsbuku i Jutjubu obezbediti slušaocima da prate dešavanja u vezi sa našim rođendanom pomoću video striminga. Danas će u Kamenoj sali Radio Beograda robot NAO biti domaćin svečanosti na kojoj ćemo okupiti sve prijatelje i najaviti im opet neke nove koncepte kojima ćemo se i u bliskoj budućnosti približiti po standardima najboljima u svetu. Pratićemo tokom leta sve manifestacije u Srbiji, interesovati se u ime slušalaca o svemu za šta procenimo da ih može interesovati uz bogat letnji muzički program da i dalje budemo tu, kada trebamo, i da se malo udaljimo, ako zasmetamo. Do sada smo težili unapređenju programske ponude, a u budućim danima ćemo tražiti nove izazove da ono što je sada već dobro uskoro bude još bolje. Spremni smo za leto, a već se pripremamo za novu jesenju šemu. Imamo mnogo ideja, važno nam je i dalje da čujemo one vaše. U to ime, hvala vam što nas slušate sve ove godine. Dobro jutro!

CAM00438

(Foto: Dejan Grujić, torta – poklon prijatelja Dvestadvojke, pekare Mijatović sa Vidikovca)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar