Ustanak (14. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

ASTRONOMSKA CRTICA

Stigla je Nova godina po starom kalendaru, i eto teme za Crticu. Ako ste mislili da je napraviti kalendar lako, skroz ste se prevarili. Doduše, verujem da možda niste o tome nikada ni razmišljali, s obzirom na prirodu ovog posla. To je posao za astronome, što drugim rečima znači, nešto veoma komplikovano. Tako je julijanski kalendar izračunao i rešio astronom Sosigen iz Aleksandrije, ali ime ne nosi po njemu, već po Juliju Cezaru koji ga je usvojio pod uticajem egipatske kraljice Kleopatre. Zvanično, on je usvojen od strane hrišćanske Crkve 325. godine. Njegova godina ima 365 dana dok se prestupni dan dodaje svake četvrte godine mesecu februaru.

Kako je po julijanskom kalendaru svaka godina čiji je broj deljiv sa 4 prestupna, desila se greška da je najpre svaka treća godina bila prestupna pa se nakupilo tih dodatnih dana. Kada je to uočio, rimski imperator Avgust naredio je da se izbace sve prestupne godine od 9. p.n.e do 8. godine n.e. Time je zaslužio da jedan mesec ponese njegovo ime. I ne samo to: pošto je Cezarov mesec (juli) imao 31 dan, a Avgustov samo 30, on je uzeo jedan dan iz februara i dodao ga avgustu, dok je septembru oduzeo 31. dan i prebacio ga u oktobar, a iz novembra u decembar. Tako su, kažu astronomi, uspostavljene današnje dužine trajanja meseci.

Nesavršenost julijanskog kalendara vremenom se uočila pa su naučnici odlučili da pristupe izradi novog, preciznijeg kalendara. Rimokatolička crkva odmah je prešla na korišćenje novog, gregorijanskog kalendara, još u 16. veku. Sve do 20. veka većina pravoslavnih zemalja nije prešla na novi kalendar, a tada počinje da ga koristi u svetovne svrhe. Same Crkve ga nisu usvojile sve do maja 1923. godine kada je na Svepravoslavnom kongresu usvojen Milankovićev kalendar. Pa ipak, mnoge pravoslavne Crkve u praksi ga ne primenjuju ni danas i otuda razlika između „starog“ i „novog“ kalendara.

Ako vas ovo čudi, setite se da i Arapi, Jevreji i Kinezi imaju svoje kalendare koje koriste i dan-danas. Ako ste ovim malo zbunjeni, to je zbog sanjivosti.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Amber_Avalona, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

ODGOVORNA CRTICA

Jeli smo i pili dosta za vreme praznika. Hrane je bilo na sve strane. Ono o čemu ne pričamo je šta činiti sa hranom koja vam je preostala? Kako potrošiti zalihe, a šta uraditi sa otpacima i „pomijama“? Kad se sve uzme u obzir, moramo priznati da nismo sve organizovali kako treba i da ćemo opet bacati. Nije da nismo svesni gladnih ljudi, ptica i životinja, ali nam je nekako komplikovano da se upuštamo u sve ono za šta treba poseban napor. Mi nemamo izgrađen sistem odvajanja neupotrebljene hrane koja će zatim biti donirama ugroženim licima. Ipak, priznajte da je dovoljno da se samo toga setimo i da onda možemo uvek naći neki način da nešto podelimo sa drugima. Hranu koja je u roku a nije načeta dati nekoj socijalnoj ustanovi, nahraniti gladne ptice, pse i mačke u gradu, pomoći im da opstanu na zimi.

Možda je prilika da se prisetimo da je dobro i korisno reciklirati otpatke i razdvajati ih za tu svrhu. I to je deo priče o praznicima, potrošenoj ambalaži, flašama, limenkama i mnogo čemu drugom. Nema potrebe da se sklanjamo od te teme. Vreme je da se na lokalnom nivou ovim pozabavimo malo ozbiljnije. Onda će svima biti lakše i jednostavnije da urade nešto od toga što se preporučuje i što možemo i treba da uradimo. A u praksi se zaista pokazuje kao značajno.

Ako se na Novu godinu preslišavamo ili zaklinjemo šta ćemo uraditi u sedećoj, sada kada je ona već nastupila, možemo da malo više mislimo o ovim temama. Zaista vredi!

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/OpenClipart-Vectors)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. januar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Osećate li se malo umornim od praznika? Imate li želju da se najzad završe čestitanja preko društvenih mreža u vidu stikera i animacija? Da li želite da se vratite svakodnevnoj rutini obavljanja unapred isplaniranih obaveza? Da li vam nedostaje guranje u prevozu, saobraćajni kolaps, ogovaranje na poslu, roditeljski sastanci, odlasci u nabavku ili prekovremeni rad? Ako je vaš odgovor na ova pitanja DA, onda ništa ne brinite. Pripadate većini radno sposobnih koji su istrenirali organizam da bude pod tenzijom i uvek spreman na sve izazove današnjice. Prošlo je vreme velikog slavlja, jelke biste već mogli da raskitite. Mogli bismo malo da se pozabavimo i velikim temama koje će nam plasirati mediji skrećući nam pažnju sa osnovnih egzistencijalnih briga. Lakše je tako, malo se busamo u grudi, malo se inatimo, ponajviše trpimo sve što nas snađe sa strane, do neke nove šokantne spoznaje da sve što smo znali zaboravljamo, a novo, teško usvajamo. Zvuči malo filozofski od ranog jutra pametovanje na temu povratka redovnom životu bez ruske salate, pečenja i torte, ali vreme je da se radi. Još nam samo nedostaju ideje šta da radimo pa da se ovajdimo. Odgovori se kriju oko nas, mada je jedan od njih ponudila grupa mladih naučnika koji su se vratili iz belog sveta da nam prenesu iskustva od kojih ćemo živeti bolje. Za to vreme, put tog istog sveta, krenula je četa mladih i školovanih u belim mantilima da pronađu sebi bolji život. Sve se vrti oko belog. Sneg koji nas parališe je beo, a bele su i laži u koje želimo da verujemo da će sve od danas biti mnogo bolje. Pa, ko veruje neka to i dalje čini, a ko ne veruje – neka nastavi sa tim radom. Važno je samo da se nešto radi.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

BOŽIĆNA CRTICA

Drugi je dan Božića i glavne ceremonije vezane za ovaj praznik već smo obeležili. Ali Božić je i danas. I lepo je i danas da se okupi porodica, i da se bude radostan, da se pozovu gosti. A svi znamo koliko je nam stalo da, bez obzira na često skromne uslove, trpeza bude puna. Za to se uvek potrudimo. Juče smo jeli česnicu, ali jeverovatno, malo, ostalo i za danas. Njena lepa simbolika pratiće nas čitave godine. Ko je izvukao paru, znamo već, taj je najsrećniji. Ali su zadovoljni i blagosloveni oni koji su izvukli zrno pšenice ili kukuruza, ili polutku oraha, badem. I njima je obezbeđeno blagostanje.

I sve drugo što je vezano za badnjak, položajnika, simbolične poklone u hrani, sve je specifično i zanimljivo. Pa ipak, od svega toga, najvažnije je da darujemo pažnju i ljubav oko sebe. Obećajmo da ćemo barem ovih prazničnih dana biti nesebični i setiti se i drugih. Onda će biti dobro svima.

Dobro jutro.

Srećan Božić svima koji slave.

(Foto: pixabay/rawpixel )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. januar – Crtica)

piše: Ru Šavr

NEDOREČENA CRTICA

U našim naravima ima svakakvih neobičnosti koje uzimamo zdravo za gotovo. Jedna od njih je da, na primer, kada razmišljamo o nečemu i tek poluglasno izgovorimo deo neke rečenice, verujemo da nas svi razumeju i da nam čitaju misli. Mi, takoreći, treba samo da na nešto pomislimo pa da svi znaju šta je to i da, po mogućstvu, ostvare našu želju. Možda to nekome i polazi za rukom. Ali kod običnih smrtnika u kakve spadamo, to baš ne biva često.

Pre neki dan se saznalo za odluku gradksih vlasti u maloj opštini na jugu srbije, Lebanama, da nabave dve kamile za turističke potrebe, to jest, arheološkog nalazišta Caričin grad. „Koje li su to potrebe?“, pitate se. Pošto su se to i novinari pitali, pokušali su da zatraže objašnjenje od tamošnje uprave, ali im niko ništa nije hteo da odgovori. I onda su se ređali članci i različiti komentari na tu temu. Čelnici Lebana su se naljutili što niko nije razumeo da oni ne kupuju prave kamile, već da su im potrebni drvo i stiropor da ih naprave za potrebe dece. Najavili su i prijave protiv novinara koji su imali uvid u raspravu o budžetu za 2019. ove opštine, gde je stajalo – dve kamile – bez ikakvog objašnjenja. Budžet je usvojen, neobična vest je procurela, a tamošnja vlast se sada dovija kako zna, pa otud i nova verzija u kojoj tvrde da je reč o igračkama.

Reklo bi se da je ovo unekoliko preterano. Zar je neko zlonameran ako razume ono što piše onako kako stoji? Ima li granica našoj uobraženosti? Ili je nešto pošlo kako ne treba, pa sada krivimo druge? Uz očiglednu potrebu da budemo jasni u izlaganju, ako hoćemo da nas ceo svet razume, sve su to teme za razmišljanje jer, da se ne lažemo, ovde se svašta neobično događa.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/AlexeyZakakurin, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

PRITIŠANA CRTICA

Verovatno ste već primetili da je nekako tiho oko nas ovih pretprazničnih dana, ako izuzmemo buku saobraćaja. Ima i druge vrste buke, nije da nema, u gradovima je živo, ali nema onog groznog efekta ratišta. Možda se neko i radovao tim zvucima bez kojih je godinama druga polovina decembra i prva polovina januara bila nezamisliva, ali mislim da je ova tišina mnogo bolja. Jasno je da mislim na svakojake vrste petardi, od onih manje bučnih i strašnih do onih od kojih mislite da se rasprskavaju mine. Taj ugođaj veselio je mlađi svet, da se tako izrazimo. Izraze sreće i divljenja zbog praznika pojedini su izražavali i tako što petardu ubace u ulaz zgrade, da se bolje čuje, ili bace ispred neke životinje pa joj stane srce. Tačno je da praskovi upotpunjavaju sliku veselja i da zlo beži od njih, kako se veruje od pamtiveka. Ali, iako je izgledalo da je nemoguće da veselje prođe bez pucnjave, to se hoćeš-nećeš dogodilo. Da li ćemo stvarno biti lošije sreće u narednoj godini zbog toga, ili će muzika biti dovoljna? Šalim se. naravno. Već decenijama želimo da se nadležni dosete da kažnjavaju pirotehniku tokom praznika i da su petarde stvar prošlosti. Ideja praznika ipak jeste da se dočekaju u veselju ali i u miru. Zvucima koji podsećaju na rat mesto je u istoriji.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Pexels)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

INFORMISANA I KULTURNA CRTICA

Izraz „opšta kultura“ nam se nešto manje čuje u poslednje vreme. Zamenila ga je „opšta informisanost“. Reklo bi se da je to jedno isto, ali nije. Kad smo u nekim prilikama polagali testove, onda smo pokazivali koliko nam je poznata različita terminologija ili pojave oko nas, kako se šta dobija, i odgovarali na pitanja kakav je teren na Rolan Garosu, kako se dobijaju čvarci, šta znači inkompatibilan i mnogo toga sličnog, ili veoma različitog.

Opšta kultura ima dublji smisao: nije možda toliko važno znati pojmove koji se začas negde provere, već je bitno stečeno znanje koje se tiče ljudskih dostignuća, što je nešto sasvim drugo. Povezati istorijske periode sa periodima u kulturi i umetnosti, na primer, znati kako je tekao razvoj ljudskog roda, praviti paralelu između pojava i događaja koji su se dešavali u isto vreme na različitim mestima, poznavati duh vremena, sve to utiče na razvoj našeg mišljenja i na nas kao ličnosti. I to mnogo više nego što smo na prvi pogled svesni. Nije to tek zbir pukih podataka i definicija, već pogled na svet, pa samim tim i prihvatanje ili neprihvatanje stvari na prvi pogled.

O ovome bi moglo dugo da se raspravlja. Dobro je, naravno, biti informisan, ali je još važnije da svoja znanja usmerimo ka nečemu vrednom.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/geralt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

 

PRAZNIČNA CRTICA

Kako ste proveli prvi dan najpretežnije srpske slave? Jeste li vi bili svečari, ili ste išli kod drugih? Deluje da polovina naših slavi, a druga polovina ide u goste. Dakle, svi smo u pokretu, na okupu i u dobrom raspoloženju, nadam se. Ono što ostaje kao podtekst ovakvih događaja je prejedanje i neumerenost u slavljenju praznika koji, zapravo, najviše i počiva na umerenost i okupljanje porodice.

Ono što je takođe dragoceno jeste da smo se u ovom prazničnom danu setili i nekih članova porodice i kumova kod kojih retko idemo i sa kojima se takoreći ne viđamo. Ako je nekad prilika za to, sada je. Ako smo se setili da pozovemo i okupimo one koji su naši, dobro je. A dobro je i, ako to nismo mogli, da smo okupili i neke druge ljude koji su nam bliski, ili to mogu biti. Ako smo nahranili i nekog gladnog, bilo da je čovek ili životinja, tim bolje. Eto prilike da pokažemo malo ljubavi. Nije na odmet.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/PhotoMIX-Company, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (17. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

RAZGOVORLJIVA CRTICA

Na javnim mestima i u prevozu naslušamo se tuđih razgovora, a u nekima učestvujemo i sami. Lako je razgovarati sa društvom koje poznajemo i cenimo. Tu se često dobro razumemo, a ako i ne, uvažavamo različita mišljenja i razgovor najčešće teče bez smetnji. Ali ima mesta gde smo duže vreme zajedno sa nepoznatim ljudima o čijim stavovima ne znate ništa, a ipak pokušavate da budete uljudni. Tako je, na primer, u domu zdravlja gde se zaista mogu čuti svakojake dogodovštine. Ali one kao da se sve tiču zdravlja i ničega drugog. U prevozu su razgovori svode na nepristojnost i sebičnost.

U principu, sve zavisi od mesta na kom se nalazite. Na stadionu se govori o sportu, a po čekaonicama o administraciji. Ali pre neki dan, imala sam nesvakidašnji doživljaj u frizerskom salonu. Bez da sam želela, bila sam umešana u razgovor o životu i smrti Marije Antoanete, koji je inicirala jedna starija gospođa. Dobro obaveštena i sigurna u svoje znanje i akademsko zvanje, ova gospođa je govorila o manjkavostima njene vladavine. Iako mi je tema delovala malo groteskno, bilo mi je donekle i zabavno, tim pre što smo navikli da se na takvim mestima priča samo o kozmetici i estradnim zvezdama. I tako se raspravljalo o tome da li je pomenuta kraljica zaista izgovorila onu rečenicu o hlebu i kolačima. Jedni tvrde da jeste, drugi da nije, starija gospođa je bila u ovoj prvoj grupi, ali je, vrlo zaniljivo, druga grupa bila glasnija. Frizerke su bile zbunjene temom razgovora, a meni se čini da nam je više ovakvih neobičnih situacija potreno. Definitivno prenu iz svakodnevice.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/HoliHo, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (14. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

SLUŽBENA CRTICA

Sigurno ste i vi ovih dana plaćali račune u pošti, išli u banku, ili po neka dokumenta kojekuda. Ako jeste, mora da ste zapazili kakvi su službenici, oni koji vas čekaju iza šaltera, i to kako rade. Možda ih i ne biste baš promatrali da se ispred šaltera ne zadržavate poprilično dugo. Jer, filozofija onoga koji je sa druge strane i vaša su suprotne. Vi ste došli sa željom da što pre završite posao i da odete, dok je, suprotno tome, želja službenika da vas iz nekog razloga, što duže gleda u svojoj blizini. Zato oni rade polako, bez žurbe.

Neke od službenica, koje su u velikoj većini, omogućuju sebi da vas što duže imaju u neposrednoj blizini i time što nose enormno dugačke nokte. Česta je to pojava protiv koje niko nema ništa, osim onda kada taj neko ne može da normalno kuca, pa usporava. A i gde da žuri i zašto? Drugi, pak, nisu baš najbolje naučili programske jezike koje praktikuju pa svaki čas nužno „pada sistem“, to jest, prekida se posao i čeka izvesni pojednac koji zna šta treba da uradi, da dođe i pripomogne. Tu nikome, očigledno, ne pada na pamet da proširi svoje znanje iz informatike barem do one mere u kojoj može da bude u stanju da obavlja svoj posao. Ono što je čudno jeste da im se to toleriše. Ima i onih koji su pričljivi, ili gladni, ili svaki čas odlaze da urade nešto važno iza vrata. Ima i onih kojima se ne sviđate pa se prave da vas ne primećuju. Bilo kako bilo, na čekanja smo navikli.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/EdgarCurious , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. decembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Nećete valjda danas da odustanete od planova zato što je trinaesti dan u mesecu. Manite se ćorava posla, nego, zasucite rukave. Svuda su neke akcije, i sniženja, novogodišnja euforija je zahvatila naciju i ostatak sveta, zašto biste vi bili izuzetak? Sumirajući godinu za nama, ne možemo da se ne dotaknemo politike, društva ili ekonomije, ali pošto nas sve to nervira, hajde da se dotaknemo muzike. Ni tu ne ide bez nervoze. Nakotilo se umetnika koji nam ovih dana mašu milijardama koje će zaraditi na organizovanim dočecima širom „vaseljene“. Malo je nepravedno što neće dobiti te silne pare jer im ih niko nije ni obećao, ali zato jeste to što ćemo mi, sve što imamo, spiskati na samo jednu obilniju večeru. Ukrasi, jelke, Deda Mraz, sve je to postalo dosadno i nemoderno. Šta mi hoćemo, zašto smo toliko bez volje da budemo kao sav normalan svet koji se raduje predstojećim praznicima. Znam da ćete reći, pa, normalni su i Francuzi sa onim prslucima, pa što se onda bune? Zato što im se može i gotovo! Dok mi s druge da ne kažem donje strane vrtoglavo srljamo u nebeske visine boljeg i lepšeg života, ostaju tragovi koje ostavljaju naša dela i nedela u već staroj godini. Ako razumemo šta se danas dešava sa celim svetom, spoznaćemo da smo ga zarazili svojom višedecenijskom bolešću. E, sad treba sami da traže lek za nepravdu, neistinu i očaj kad su dozvolili da ih napadne „balkanski virus“. KO ga nađe, mislim na lek, neće spasiti samo nas, već i čitav svet, bio razvijen ili ne. Za početak nije loš ni neki gorki list koji bismo malko pomešali sa medom, tek da ga lakše „progunemo“ kroz gušu, i na taj način spustimo vatru koja nas prži sa svih strana sveta. Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

EKSTREMNA CRTICA

Opet su nam meteorolozi rekli da se čuvamo. A čega ovaj put? Bilo čega – glasi odgovor. Čuvajte se niskih temperatura od plus 5, od kiše, od vetra, od sunca, obucite se slojevito i popijte lekove. Naročito treba da se čuvaju ovi ili oni… Svakog dana možemo čuti da je neobično toplo za ovo doba godine, a istovremeno je i neobično hladno ili je neki drugi ekstrem u pitanju.

Nije da meteorolozi lažu u pogledu ekstrema. Izgleda da je naše vreme nezgodno u mnogo čemu. Ali, kad god čitamo ili slušamo vremensku prognozu, osećamo se nelagodno. Kao da svaki dan donosi velike opasnosti. I stalno se treba čuvati od nečega. Nije da ni to nije tačno, ali uz ovakve opomene i oni hrabriji postaju zastrašeni. Čemu ovo zastrašivanje, uopšte? Verovatno ćete ponovo ovog jutra čuti kako nam ide neko strašno vreme koje će da dotakne minus u sred decembra ili nešto slično tome. Pa će onda, kada otopli i to biti preneto u tonu koji nije pozitivan. A tek kad padne kiša…

No, ova nova moda meteorologa da stalno predstavljaju vremenske prilike kao zabrinjavajuće će proći. To je samo moda. A za to vreme se priroda stvarno buni, ali na neki drugi način. Alarmantno je u mnogo čemu ali se na prognozama u medijima o tome pak ne priča. A moglo bi… Makar kao savet ili podsećanje na to da bismo mogli da budemo pažljiviji, da brinemo o zelenilu, da više recikliramo, da ne bacamo smeće u reke, da se pridržavamo osnovnog ekološkog reda koji nas ne košta ništa.

Dobro jutro.

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. decembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Juče me je zvala školska drugarica iz Češke. Već nekoliko meseci je tamo. Radi. Kaže, nije joj težak posao. Ne žali se na platu. Poslodavca i ne poznaje. Iz malog mesta u Srbiji, pobegla je na „privremeni“ rad u inostranstvo, bežeći od mobinga kojem je bila izložena od strane lokalnog biznismena. Žao mi je što je svoju budućnost vezala za tuđu zemlju, ali i drago što je najzad pronašla parče svog vedrog neba. Sinoć sam čuo i školskog druga. Nije završio visoke škole. Ostao bez posla onomad. Kaže da sada radi u perionici automobila i tepiha i da je srećan. Gazda mu je dobar jer mu redovno isplaćuje platu, a i prijavljen je. Ima pedeset godina i misli da je kao bivši šef računovodstva u nekadašnjoj gigantskoj firmi imao sreće da opet nađe posao. Kakav-takav, ali posao. Neko nema čak ni to. Jedino što ga malo muči zdravlje. Često ima probleme sa upalama koječega. Rođaka sa sela nam stigla na kafu da prekrati vreme do polaska autobusa. Nije joj ni do čega. Dete joj studira u Kosovskoj Mitrovici. Svaki dan, kaže, nova tenzija. Iako je kriza, tamo se uprkos svemu studira, i profesore ne interesuje da li se studenti plaše ili ne. Oni traže da se obaveze redovno ispunjavaju. Bezbednost je ugrožena svima, ali „živ se čovek na sve navikne“. Samo da bude mir, da ne ispadne neki haos, poručuje ona dok čeka da krene put južne pokrajine i odnese hranu i čist veš. Ispraćamo je, prolazeći pored kontejnera gde dečak od pet godina, zajedno sa majkom, koja jedva da je prešla dvadesetu, tranžira pobacan hleb i ostatke povrća koje je neko bacio. Flaše na jednu, kore starog hleba, kupusa i zelene salate sa parčićima sirovog krompira na drugu gomilu. Majka u jednom trenutku pronalazi malu gumenu loptu i pruža mališanu. On sav srećan počinje da se igra. Sreća je da će tako, bar na kratko, zaboraviti da je gladan. Verovatno je da će i slepi svirač u gradskom prevozu jutros zaraditi koji dinar milostinje od putnika kojima je još uvek srce, a ne kamen u grudima, a deklaracija o ljudskim pravima još uvek nepročitano štivo. Šta će im ta gomila fraza o tome kako bi bilo kad bi bilo? Dovoljno je da smo ljudi jedni prema drugima i Dan ljudskih prava nam može biti bukvalno svaki koji živimo. Ja o tome često razmišljam čineći sitna dela čovekoljublja za koja niko ne zna. I ne treba.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.commohamed_hassan, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

PRAVITELJSTVUJUŠČA CRTICA

Kako ste zadovoljni upravnikom vaše zgrade? Da li upravnik dobro upravlja? Možda je pitanje isuviše direktno, ali je aktuelno. Zapravo, u vreme kućnih saveta, to pitanje niko ne bi ni postavio, jer su se stvari dešavale same od sebe, ovako ili onako, u zavisnosti od ljudi, a sada su stvari podignute na viši nivo. Zbog toga danas ono dolazi na dnevni red. Kako i ne bi kad je veliki broj zgrada poverio upravu preduzećima koja su se hvalila da mogu dobro, kvalitetno i za relativno mali novac da postave stvari na zdrave noge. Odnekud se, međutim, ispostavilo da upravo ti veliki i sposobni, koji brinu o mnogim zgradama nemaju prilike da se vama mnogo bave. To neki otvoreno i kažu. Kad tražite svog upravnika da razgovarate s njim o tekućim pitanjima, često vam se javlja automat, a ako ga i dobijete, kažu vam da ne možete očekivati da ga vidite više od dva puta godišnje jer vodi računa o 40 zgrada. Neko manje, neko više.

Kad smo čitali njihove ponude, to nigde niko pominjao. Obećavali su nešto sasvim drugo. A sada, kad smo se o svemu dogovorili na papiru, i kada plaćamo mesečnu ratu za upravnika zgrade, zdrav razum mora da nam radi.

Neko bi možda postavio pitanje zbog čega se omogućuje jednom čoveku da vodi 40 zgrada, kad je to objektivno nemoguće. To jest, nemoguće je da takav posao izađe na dobro za bilo koga od nas. Ali ipak je tako. Pa kako se ko snađe.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Anduka, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. decembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ima tome već nekoliko godina da se Srbija graniči sa četiri države članice Evropske unije. Dve od njih, Hrvatska i Mađarska, naše su međe prema zapadu. Srbija je tranzitna zemlja pa se tokom leta dešava često da kolone automobila sa turistima i takozvanim putnicima u tranzitu čekaju više sati, a onda, u jesen i zimu, ako izuzmemo praznike, dolazi do zatišja. Putnički automobili i autobusi ne čekaju duže od pola sata na prelazima. Međutim, to ne važi za takozvane teretnjake. Njima je sezona čekanja ista i u letnjem i zimskom periodu. Zamislite samo kako je to kada vozite više stotina kilometara na dan celom Evropom, upravljate alom od mašine koja je puna robe koju treba bezbedno dopremiti do naručioca posla, a onda stignete na granicu, i tu bez ikakve informacije čekate. Sat, dva, tri, pet, devet, nekada i više od dvadeset četiri sata čekaju svi koji bi da krenu kamionima i šleperima iz Srbije ka Evropi ili obratno, svejedno je. Razmišljam nešto, kako ti vozači troše te sate uzalud. Koliko kilometara je zauvek propalo zbog čekanja da se pređe iz jedne u drugu državu, takoreći iz jedne u drugu zonu. Za sat vremena, bar 70 kilometara, pa puta devet, pa puta nekoliko hiljada, i dolazimo do neverovatnih podataka o milijardama godina provedenim na graničnim prelazima. Razumem ja da treba sve proveriti, naročito od kada je krenula migrantska kriza i krijumčarenje svih vrsta, ali zar ne može to nekako da se uz naprednu tehnologiju ubrza? Recimo, ti skeneri i ostala čuda, pa onda administracija, carine, i sve što prati ove ljude koji samo žele da što pre završe putovanje, i na kratko se vrate porodici, mogu bar malo da ubrzaju prolaz kamionima i šleperima i pomognu kao i u slučajevima kada mi putujemo automobilom. Znam da me sada slušaju stručnjaci za saobraćaj i bezbednost, i smeškaju se rezonojući kako pojma nemam šta pričam. Imam, imam pojma. Ne znate vi kako je porodicama ovih ljudi. Pogotovu deci koja čekaju oca koji „samo što nije prešao granicu“. Moj je otac kao profesionalni vozač krstario putevima širom nekadašnje Jugoslavije i Evrope vozeći čuvenu „Rabbu“, pa sam to i lično iskusio. Ostalo mi je sećanje od tada, a danas, dug prema svima koji čekaju na prelaz granične linije, da makar znaju, da znam za njihovu muku i iskreno saosećam. Neka to čekanje ako baš mora da se trpi, prođe što pre.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/markusspiske)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. decembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

DEKORISANA CRTICA

Nova godina tek što nije. Tako bi se reklo kad hodate našim ulicama i parkovima. Zvezdice, svećice, sijalice, kočije, satovi na kojima je 5 do 12, jednorozi, čarobne kutije… Čega tu sve nema.. I okićenih jelki ima takoreći svuda. Kao da svi jedva čekaju praznik. O ovome smo već pisali. Ali nismo o onom efektu iznenađenja. Taj efekat će izostati jer će nam do Božića već sve dosaditi i pitaćemo se dokle će Deda Mraz da sedi na sankama i irvasi s njim u kompletu. Pitaćemo se to i u martu, budući da ukrasna rasveta stoji poslednjih godina i po šest meseci.

A kod kuće, kako je tamo? Tamo je drugačije nego napolju. Činjenica da početkom decembra ljudi, uglavnom, još ne razmišljaju o novogodišnjim poklonima, ukrasnoj hartiji i „najluđoj noći“. Deluje da se ti planovi prave sve kasnije, pa, šta pokaže buđelar, tako će biti. Zato, po malo smešno deluju pitanja koja možete ovih dana naći na lifestyle sajtovima i magazinima, tipa – Jeste li već odabrali jelku s busenom iz rasadnika, ili ćete radije upotrebiti plastiku? Čekate li poslednji trenutak za kićenje, ili ste već prionuli i dekorisali plafone i zidove?

Bilo kako bilo, neko još i ne pomišlja na praznike, nekoga oni mnogo i ne diraju u srce, neki misle da ima vremena, jer ga objektivno ima, a neki ih očekuju s nestrpljenjem. Važno je, ipak, da se ti dani razlikuju od običnih.

Dobro jutro.

(Foto: S.Z.)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. decembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Da li ste skoro bili u prilici da susretnete nekoga kome je vaša pomoć neopohodna? Zamisliste samo situaciju da u obavljanju redovnih poslova, nailazite na nepremostive prepreke? Ili, možda, da ne čujete ništa što se dešava oko vas? Kako bi bilo da sebi stavite povez preko očiju i takvi krenete napolje? Osobe sa invaliditetom danas širom sveta podižu svoj glas i traže samo da ih primetimo i da im ne otežavamo funkcionisanje tokom obavljanja redovnih obaveza. Imam drugaricu koja nikako ne može da se podvede pod osobe kojima je pomoć drugih potrebna, iako je očigledno da bi joj bilo lakše kada ne bi morala da koristi pomoćna sredstva za kretanje. Pritom, svaki put dobija napad anksioznosti kada treba da se popne strmim stepenicama na posao, uđe u autobus, ili mora da prođe neočišćenim, ledom prekrivenim trotoarom. U njenim očima je uvek radost, a zagrljaji koje pruža svima koji to zaslužuju, nemerljivo su dragoceni. Školovana je i spremna da se bori, radi, voli da putuje, upoznaje nove ljude, i iako se malo teže kreće – to je jedino što je svrstava među one koji danas vape za podrškom nas, valjda zdravih i pravih. Ima sjajnog dečka koji je voli, podržava i prati, i ne, ona nije neko ko bi mogao reći za sebe da je bez sreće. Ima prijatelje, a ona kvalifikacija „osoba sa invaliditetom“ ni danas neće biti njena lična karta, već samo podsećanje da treba još više svi mi oko nje da je volimo, podržavamo i čuvamo kao redak biser koji je ukras onog već pomenutog zagrljaja. Danas je Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Pomislite na to danas, ako ste važni, ako od vas zavisi nešto što bi bilo od pomoći ovim osobama. Ili možda odlučujete o prilazima, čišćenju snega, uslovima za školovanje, lečenje i zbrinjavanje ovih naših cvetova rasutih pustinjom sebičluka, nerazumevanja, okretanja glave i gluvih telefona opet nas, valjda zdravih i pravih.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. novembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Ko se seća Jugoslavije i nije mu mrska, danas će ako ništa drugo da drmne jednu ljutu u znak sećanja na vreme koje je otišlo zauvek. Nema više zajedničkog tržišta ni domaćih fabrika koje su proizvodile sve i svašta i čuvale nas od uvoznog bofla. Nema više ni bele tehnike koja je trajala decenijama. Nema svinjokolja ali ima svinja, mnogo manje nego tih dalekih godina. Sad bih mogao nostalgično da ređam čega sve nema, ali siguran sam da se među vama kriju i oni koji su jedva čekali da ta Jugoslavija ispusti dušu. Dugo joj je trebalo, čak smo i odluku o ukidanju Dana Republike doneli 12 godina nakon njezine smrti. Danas tu bivšu državu upoređuju sa Evropskom Unijom, a tamo nas, još uvek ne žele. Kažu da nismo dorasli njihovim standardima. Saglasan sam da nismo, ali nisu ni oni nama dorasli. Ipak su oni samo prepisivači naših rešenja-eksperimenata od ljudskih prava (mislim na bratstvo-jedinstvo) do radnika-samoupravljača i civilne zaštite. Sve to ima tamo samo se drugačije zove. Kod nas se tek sada ono što je bespovratno uništeno sagledava i razume. Veliki je tektonski poremećaj bilo gašenje federacije ravnopravnih naroda i narodnosti. Eto, isto kao danas Bregzit. Kažem ja, sve je to svojevremeno bilo naš patent koji smo uništili samo uz mnogo, prolivene krvi, poniženja, siromaštva i ljudske bede. Eto, ulazimo u neko novo vreme, gde se ne zna ko s kim i kada može ili ne može, a opet to neko novo, za pionire Jugoslavije je već davno viđeno. U tom skladu sećanja i iskustava koje smo stekli nekada davno, neka provedemo i ovaj 29. novembar maštajući i dalje „šta bi bilo, samo da je bilo“. A, bilo je.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Clker-Free-Vector-Images)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (27. novembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

POTROŠAČKA CRTICA

Pretpostavljam da ćete i danas, kao i svakog dana, ići u snabdevanje. Donećete kući hleb, mleko i raznorazne grickalice, slatkiše i kućne potrepštine. Višečlana porodica, znamo to iz iskustva, potroši prilično hrane na dnevnom nivou. I šta ćete: ponesete neku torbu ili kolica pa svratite do prve samoposluge i tražite šta vam treba.

Ali, dešava se jedna pojava sa ovim u vezi. Ima takvih samoposluga u kojima se zaposleni na kasi preračunavaju i dešava im se, baš svakodnevno, ili iz sata u sat, da ne kažemo – mnogo češće, da pogreše, pa traže od vas više novca nego što iznosi račun. Dešava se da permutuju cifre, da ne vrate kusur kako treba i tome slično. Da ne pominjem ono – mogu li da vam dugujem dva dinara? Često se kupci žale nadležnima, a oni sležu ramenima. Eventualno konstatuju da takvih pojava ima, i to baš u onim najrasprostranjenijim lancima prodavnica, i na tome se završi. No, nedavno sam čula za prvi konkretan savet: da se ne kupuje više od dva artikla u jednoj prodavnici. Tu ona pijačna matematika pomaže, dva i dva su još uvek četiri i kasiri neće moći da tek tako zaračunaju više nego što treba.

Ali, kako sprovesti taj savet u praksi? Koliko samoposluga i raznoraznih prodavnica treba obići dok se ne kupi sve što vam treba? A šta ako u kraju nema više od jedne samoposluge? Šta ako je i ona daleko? I, uopšte, koliko sati treba provesti u kupovini dnevno?

Ta pitanja tek čekaju odgovore. A dotle, pripazite na novčanike.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/richardsdrawings , ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (22. novembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Svaki dan mi u inboks stižu obaveštenja raznih kompanija koje se bave prodajom svega i svačega da je ostalo još toliko i toliko sati, minuta i sekundi do Crnog petka. To je dan koji se tradicionalno u Sjedinjenim Američkim Državama obeležava posle četvrtog četvrtka kada se proslavlja Dan zahvalnosti a koji Amerikanci navodno najviše vole zbog ćurke koju tradicionalno pripremaju tog dana. E, taj Crni petak nije nešto što treba da uplaši, naprotiv, to je dan koji raduje sve kupoholičare ali i ostale koji pripremaju poklone za Božić i Novu godinu, jer tog dana cene padaju i do 80 odsto. Naši kupci nemaju ništa protiv uvoza ove zapadne izmišljotine zarad profita trgovaca, samo ako su sniženja po meri našeg novčanika. Od nedavno je to praksa i kod naših trgovaca, a pre više od pola veka američki trgovci uspeli su da ovom danu daju poseban značaj širom sveta, jer su spuštajući cene napravili praznik kupovine izazivajuči sebi tako i veliku štetu na izlozima prodavnica ili tuče nestrpljivih kupaca. Ništa nije teško, ni čekanje cele noći u redu, niti kliktanje po sajtovima za on-line kupovinu, samo neka je jeftino i neka ima dovoljno para za sve što se poželi. Dok se mi bavimo tim sporednim stvarima, pored nosa nam prolaze mnoge teške teme kojima se ne nazire razrada, a kamoli zaključak. Neka nas te teme ne dotiču, bar za Crni petak. Neka si te teme i sto odsto više u odnosu na one od pre, mi ih ipak, na dan kupovine nećemo razmatrati. Inače, propade cela ideja i planovi za trošak zarad uštede. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/mohamed_hassan, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. novembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

(NE)ZAGREJANA CRTICA

Kako se grejete ovih dana? To je pitanje koje vam možda do danas još niko nije postavio, ali evo, došlo je vreme da se pitamo o ovim aktuelnostima. Kalendarski, ima još čitav mesec do dolaska zime, ali čim se snize temperature, eto priče o grejanju prostorija.

Jer, stvarno, nikome tu nije isto, grejemo se kako se ko snađe. Oni što su domaćini u svojim kućama, sami odlučuju šta će, kako će i koliko, vrlo često se i snalaze kako mogu. A oni srećnici koji imaju centralno grejanje i plaćaju ga tokom cele godine, moraće da se povinuju odluci onih koji ih greju. Pa ako oni budu voljni da urade sve kako treba, u dovoljnoj meri, na vreme i pošteno, biće dobro. A možda i neće. Šta ako imate centralno grejanje, a u stanu vam je, u najboljem slučaju 20C? Nadležni će se opravdavati otrcanim odgovrima o tome kako vi ne razumete da je u stvari sve u redu i da je to što su temperature u vašim sobama niske u vezi sa starim zgradama, ili prozorima koji ne dihtuju. Oni koji imaju originalnije izgovore, verovatno će vam reći nešto tipa – kvar je u vašoj podstanici, jedna od dve pumpe ne radi i mi tu ništa ne možemo… I tako godinama. A vi biste baš hteli da vam zimi nije hladno i da grejanje za koje odvajate novac 12 meseci tokom zime stvarno radi. Tako obično ostaje sve kako je bilo – jedni se žale, drugi ne haju, terći i ne misle o tome. Ima i onih srećnika koji ne mare za veliku toplotu i zadovoljni su onim što imaju, ma koliko malo to bilo.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/ri, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (19. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Osvanuo je jesenji dan protkan hladnoćom, ponegde padavinama, ali i veoma značajan po tome je određen za Svetski dan prevencije zlostavljanja i nasilja nad decom, pa onda Svetski dan ženskog preduzetništva, Dan Srpske akademije nauka i umetnosti, Dan Udruženja ratnih vojnih invalida Srbije, ali je zamislite i Svetski dan toaleta. Ko se toga setio, nije mi poznato.

Nije mi ni jasno šta će nam taj dan? Treba nam toalet, svakodnevno i to više puta. Sve zavisi samo od godina koje nosimo pa u skladu sa tim je individualna učestalost potrebe za putovanjem do mesta gde „i car ide peške“. Ne želim sada da propagiram fantastične preparate neverovatnog učinka koji brzo rešavaju probleme sa „olakšavanjem“ što malim, što velikim, nego se pitam, kako se odnosimo recimo, prema domaćim, a kako prema javnim toaletima? Ne dao vam bog da morate u neki od javnih toaleta u Beogradu. Osim što ćete pri ulasku odmah naleteti na veoma čudne i sumnjive likove koji će vas zagledati sa svih strana, zateći ćete pored higijeničarki koje tu dežuraju, i non-stop čiste, neprijatan prizor. Rano je jutro da vam prepričavam detalje, ali još jednom kažem, ako baš potera nužda, bolje je rešenje neki kafić, ili možda neka ustanova nego zalaženje u takozvani besplatni toalet koji je, gle čuda, uvek nekako smešten u podzemlju. Ne čudi da u nekim ustanovama stoje nalepnice na vratima toaleta sa uputstvom kako ga koristiti a ne oštetiti. Kod naših kuća je druga priča. Za naše sanitarije biramo najbolju hemiju za čišćenje i ribanje, redovno ima sapuna, čistih peškira ili ubrusa, sve miriše i nije ni nalik onome što zatičemo u preduzećima ili javnim toaletima. Kako to? Kod kuće smo kulturni a na poslu ili na ulici neodgovorni, nemarni, bahati i prljavi. Možda se u ovim pitanjima i krije odgovor na pitanje šta će nam Svetski dan toaleta. Treba nam, naročito što ni u belom svetu situacija nije mnogo bolja. Pitajte ove koji su putovali i setite se onog čuvenog grafita iz našeg „Oblaka“: Ako već vršite nuždu, nemojte da to bude na vrat, na nos, i na svoju ruku.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/lumpi)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (12. novembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

UČENA CRTICA

Posmatrajući veliki broj privatnih škola, sve više shvatam koliko je redovno školovanje velika privilegija. Nije da su toga đaci uvek svesni. Još ako se izabere neka srednja i da se, po mogućstvu, živi u gradu u kome takvih škola ima, to jeste velika stvar o kojoj ne mislimo dok učimo. Dok učimo, brinemo, jednostavno, o drugim stvarima. Nekad je lako i bezbrižno, nekad teško i s naporima. Nema tog učenika koji se barem neki put nije ujutru rano probudio i pomislio kako bi mu bilo lepše da odspava još malo, umesto da ide u školu i radi pismene zadatke. A tu su i predmeti koji se ne vole, ili ne razumeju. O profesorima da ne govorim. Čini mi se da je upravo zbog njih i opštih uslova, u međuvremenu i nikao tako veliki broj privatnih škola. No, sa mukama ili bez njih, đačko doba je najlepše, tu nema sumnje.

A kako je tek onima koji ne mogu da dođu do škole, a hteli bi, ili onima koji moraju da rade, pa da kasnije nadoknađuju izgubljeno ako u tome uspeju uopšte? Ova tema mi je na pameti jer danas, dok je u školama neradan dan. Većina sigurno i ne misli koliko će im kasnije, ukoliko nastave sa visokim obrazovanjem, biti teže. Zbog plaćanja, napornog učenja, ali i sve većeg broja visokoobrazovnih ustanova o čijoj pozadini ne znamo mnogo.

Iako se danas ne ide u školu i stigao je zasluženi odmor, ostaje podsećanje da se svako učenje isplati i da vam znanje nikada ne može biti oduzeto. Zato, hrabro u novi dan.

Dobro jutro.

(9

(Foto: pixabay.com/stux, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (7. novembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Sinoć su novinari izveštači javljali svojim redakcijama da je u Beogradu već od 15 časova počela takozvana ludnica. Gužve i kolone u celom gradu, vozila se jedva kreću, a sve to zbog Zvezde. Čak ni pešaci i navijači nisu mogli lako da pređu ulicu, gde god da su se se našli u tim trenucima dok se grad euforično pripremao za važnu utakmicu koju je Zvezda igrala protiv Liverpula. Dok su vatreni navijači „mileli“ ka tribinama, ostalim vozačima je kolaps bio sudbina. I sada, kad je utakmica završena trijumfom, možemo da kažemo prvo dva puta bravo za Zvedu koja je pobedila i obezbedila beskrajnu radost naciji ali i da postavimo nekoliko pitanja u kontekstu blokade grada zbog ovog sportskog događaja. Da li je zaista benzin skup u Srbiji? Otkud blokada zbog ko zna koliko hiljada vozila koja nekuda gamižu probijajući se kroz grad? Koliko sve te vozače košta parking mesečno i da li treba da bude skuplji? Da li je kupovina automobila u Srbiji luksuz ili je za sve kriv veliki uvoz jeftinih automobila? Pitam sve ovo, dok mi srce preskače u kombinaciji dva prema nula za Zvezdu, svestan da teško mogu da nađem odgovore a da do njih ne dođem bez mnogo bubotki, bile one verbalne ili, ne dao bog, možda i fizičke. Ne, stvarno, samo sam hteo da pitam, one koji gunđaju na cene goriva, parkiranja ili registracije automobila, na primer: Odakle pare, rođaci? Nije tako loše vama u Srbiji. A nije loše ni Srbiji kad ima takvu Zvezdu, pa Đokovića, pa… da ne nabrajam dalje, jer ima još.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/andreas160578, ilustracija)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. novembar – Crtica)

piše: Ru Šavr

UZAJAMNA CRTICA

Ovih dana u vrtu Italijanskog kulturnog centra biće otvorena mala biblioteka od dvadesetak knjiga za koju važe neuobičajena pravila. Po principu – uzmi i ostavi – čitaoci će moći da pronađu neko omiljeno ili nepoznato delo i da za uzvrat ostave nešto po svom izboru. Tako će u biblioteci uvek biti knjiga, iako će se stalno uzimati. Biće to, takoreći, bunar želja bez dna. Nije ovo prvi takav koncept u Srbiji, ali vredi ponovo pohvaliti ovakvu stvar.

Ima ovakvih, lepih zamisli u svetu, odavno. Nama se još nešto nije “zalepila“ na širokom planu, iako postoje biblioteke sličnog tipa u Nišu, Kraljevu i Novom Sadu. Ali njen princip je, nesumnjivo, dobra ideja, koja zaobilazi sve formalnosti.

Možda će se neko zapitati nije li potrebno izvesno predznanje za ovu razmenu i kakve ćemo knjige ostavljati. Hoće li neko uzeti više, a ostaviti manje? Nek bude kako bude, važno je da ovakve biblioteke postoje.

Čini mi se da bi se ovaj princip mogao povezati i sa drugim opipljivim i neopipljivim stvarima. Na primer: ja vama dobro raspoloženje, vi meni dobro raspoloženje. Ili, ja vama pozdrav sa osmehom, i vi meni istom merom. I tako to. Koliko samo dobrih ideja može da se izvede iz ovakvih uzajamnosti! Nastavite niz…

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Pexels, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. novembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Čuvajte se kradljivaca koji džepare po vozilima gradskog prevoza. Čuvajte se i onih koji ordiniraju na mestima gde mnogo ljudi žuri ili je kretanje otežano zbog mase koja izlazi sa nekog događaja. Čuo sam da je u Beogradu više hiljada ljudi prijavilo krađe novčanika, doduše praznih ali ipak sa dokumentima za čije ponovno izdavanje treba pripremiti bar sto evra. Policija upozorava ali i podseća da se svaka vrsta džeparenja prijavi, bez obzira što, iz prakse znamo, to nema velike koristi za opljačkane. Zašto? Pa, ko će još da se bavi sitnom ribom pored toliko krupnih zverki oko nas? Suština je da se pronađu dokumenta, za pare niko više ne mari jer ih ionako nosimo taman koliko nam treba za doručak, ili eventualno nešto što bi se donelo kući za pripremu ručka. Svejedno, zapamtite da je zadnji džep za lopove, a tašna ili ranac okačen o rame bezbedan samo ako ga držite priljubljene uz grudi ili stomak. Pešački prelaz kod Tržnog centra „Ušće“, Vukov spomenik, Knez Mihailova ulica, Terazije, Zeleni venac , mesta su gde vreba opasnost od džeparenja. Gradski prevoz se podrazumeva. Zakon predviđa novčane kazne ili kaznu zatvora za džeparenje. Ali, praksa je pokazala da se obično džeparoši osuđuju na uslovne kazne i tek posle nekoliko osuda dobijaju zatvorske kazne koje se kreću otprilike oko 10 meseci, tvrde nadležni. Trenutak nepažnje dovoljan je da se ostane bez vrednih stvari, zato se pored čuvanja torbi ispred sebe, savetuje i izbegavanje špica u gradu, ali i gradskog prevoza kada sa sobom nosite više novca. Malo me je sramota da me odžepare, ne zbog gubitka para ili dokumenata već zbog uzaludnog trošenja talenta džeparoša na nekog kaošto sam ja.

Dobro jutro.


(Foto: pixabay.com/OpenClipart-Vectors, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. novembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Pre sto godina, sloboda je stigla u Beograd. Posle muke, patnje, razaranja i gladi, napokon je tadašnjim žiteljima glavnog grada. Malo se tada znalo o dešavanjima tokom Velikog rata. Ponešto se prepričavalo s „kolena na koleno“ u cilju okretanja nacije tekovinama tradicije i takozvanog izvlačenja pouka za budućnost. Malo je to bilo za veličanstvena herojska dela naših predaka; koliko god se trudili ili želeli da to tada, ali i u kasnijim godinama, naglasimo našim pokolenjima. Ne možemo se pohvaliti da smo mnogo truda uložili u pisanje knjiga, snimanje filmova sa tom ratničkom i stradalačkom istorijom ili organizovanjem memorijala kojima bi se čuvalo sećanje na junačko i oslobodilačko biće naših predaka. Kao da se stidimo da govorimo o pradedovima koji su bili bez mane i straha, onih koji su golim rukama branili i gradili svoju zemlju i činili čuda danas potpuno nepojmljiva. Zamislite samo koliko je teško podići kuću iz pepela i to uz pomoć deset prstiju. Danas je to poseban izazov, a Srbija je posle slobode izvojevane u Prvom, pobednički vojevala i u Drugom ratu. To je siguran dokaz da i danas imamo čime da izrazimo poštovanje prema tim slavnim danima istorije, ali mi se snebivamo. Nema razloga za to, uostalom, danas ćemo ako prošetamo ulicama Beograda na svakoj zgradi starijoj od sto godina, pronaći tragove, tačnije ožiljke stradanja iz prošlih vremena. Zgrade su mogle da budu sanirane, ali ako njihov broj pomnožimo sa više desetina junaka koji zbog tih svedoka vremena stradali, doći ćemo do neveselih brojki žrtava koje smo za slobodu i zbog nje – podneli. U njihovu čast, u čast Beograda i Srbije, krenimo u novi juriš u nove pobede, ali one u kojima nećemo koristiti oružje već mudrost i nove tehnologije. Te i takve, mirnodopske podede su nam danas preko potrebne.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (30. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Ja mislim da mi danas živimo u vremenu Genijalaca. Ne mislim na mlade matematičare ili sportiste koji nam svako malo podare blistava odličja. Mislim na one, neke druge, koji bi da nam svojim genijalnim idejama osvelaju budućnost što vedrijim bojama. Genijalac u Srbiji može da bude svako, samo mu treba dobar marketing. Recimo, kad se popnete na neko brdo, možete da vidite ispod sebe male, sitne i jedva vidljive ljude, koji ne mogu da vas dohvate, mada vas vide i naslućuju da im odozgo nešto mnogo važno poručujete. Onda oni, ne znajući kako ste se popeli na to brdo i ko vam je držao sajlu da se tamo dovučete, znaju da ste Genije. A vi najbolje znate da li to jeste, ili niste. Međutim, vama prija, uprokos svemu, da slušate o sebi da ste genije. Zato birate svoje okruženje. Ne može tu da uđe bilo ko, već samo oni koji vam svakodnevno priznaju da ste Genije koji je uspeo da se popne na vrh. Zato je pravi izbor što šarenija i bučnija vašarijada kojom biste svoju genijalnost predstavili širokim masama. U obzir mogu da dođu performansi na ulici, na vodi, pa i u vazduhu. Neka pršti sve od balona i belih golubica kojima ćete se, opisujući svoje putovanje do vrha, dičiti pred vernim poklonicima. Ako oni umeju da čitaju, napišite im jednu genijalnu knjigu. Neka iz nje saznaju sve ono što nikada nisu znali o vama i vašem životu, sudbini, porocima, delima i nedelima, i obavezno je promovišite na Sajmu knjiga među tabloidnim simpatizerima, svojim fanovima. U Srbiji je lako biti genije, samo ne dozvolite da vas neko odozdo ugrozi. Kome padne na pamet da se baca svojom genijalnošću, neka zna da vi imate čime pred obožavaoce; genijalnom slamom kojom ćete im mlatiti ispred gladnih usta i marljivo prikupljajući podršku od novih navijača i saveznika u genijalnosti. Makar posle pričali svašta o vama. Šta vas briga. Ionako ste Genijalac.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/geralt, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Počela je sezona slava u Srbiji. Svi znamo i time se dičimo da navodno jedini imamo takvu instituciju odavanja počasti porodičnom svetitelju, mada postoje razne varijacije u regionu čak i među pripadnicima drugih religija. Ono što nas posebno odlikuje jeste preterivanje u svemu pa i u „pravoslavljenju“. To što mi strpamo na slavsku trpezu, to beli svet ne može ni da zamisli. Prvo, predjelo. Gostima je na raspolaganju milijardu kalorija smeštenih na ovalne tanjire. Čarobni zalogaji u vidu sireva, kajmaka, pršute, dimljene slaninice, kiselih krastavčića ili paprike, ruske i ostalih salata punih majoneza, potom kiflice, pogače, pogačice, saftovi, razni umaci, sosovi, i slično posluže se samo da bi se malo otvorio apetit. Obavezno ide aperitiv, kajsija, šljiva, jabuka, dunja, dudovača, travarica, samo da se malo oraspoložimo i opustimo. Onda na red dolaze supe i čorbe. Treba li da kažem da je sve domaće, ništa iz kesice, uvek prezačinjeno. Na supu se naslanja prirodni naslednik rinflajš, kombinacija kuvanog krompira, šargarepe, goveđeg i živinskog mesa. Sledi potom džiger-sarma, ali proverena uz dodatak kiselog mleka ili pavlake. Tek tada se iznose veliki tanjiri sa prasetinom, jagnjetinom, jaretinom i veoma retko roštilj. Smatra se da je roštilj neprikladan za slavu jer se ohladi a podgrejan „nije ni za šta“. Sitni kolači kojih treba da bude navodno devet vrsta, ponegde i uglavnom uz njih idu torte sa dva kila šećera na jedno parče pa onda sokovi, pivo, vino, rakija obavezno, kisela voda… Sve ovo važi za domaćinske kuće; oni koji po kafanama slave slavu i prave vrisku sa rijaliti scenografijom cupkanja, podvriskivanja i bahatluka nisu vredni pominjanja. Ali, šta kad prođe slava? Domaćin će da se duboko zamisli nad računima a gosti će kod lekara na odmašćivanje arterija ili na sledeću slavu. I posle neki kažu da smo u krizi, ili da smo se ugojili jer smo morali na sve slave da ne uvredimo prijatelje, rođake, kumove ili komšije. A ide i naša slava, pa ko će nam doći, zaboga? Život je lep u jesen, naročito u Srbiji.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/ulleo, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (25. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Deca nam beže sa časova, i zbog toga već plaćamo novčane kazne. Nema više izvlačenja, plati i toleriši bežanje iz škole, ako si roditelj. Lekare snimamo bez dozvole, i za to ćemo tek da platimo. Sve dok se ne uredi zakonski oblast kojom se reguliše ko, koga, i kada ima pravo da snima, da postavlja video nadzor u i oko stambenih zgrada – biće nam narušena i privatnost ali i duhovni mir koji izaziva svako neželjeno poziranje. Nekoliko poznatih ličnosti delu naše javnosti imalo je saobraćajne nezgode. Neki su baš dobro nagrabusili, uprkos apelima koje svakodnevno možemo čuti da treba usporiti vožnju i upravljati volanom trezan. I to je Srbija. Uvek moraju da nas kazne da bi se napokon dozvali pameti. Ako zadremo u neke druge sfere, zateći ćemo samo – kazne, pretnje, i opomene. Nismo navikli na drugačije, pa kako onda da se izvučemo ponekad iz nelagode? Možda da se naviknemo da na osnovu tuđih iskustava pronalazimo prava rešenja i budemo pametniji. Iskoristite ovaj dan da od hiljadu planova ostvarite makar jedan i to će biti dovoljno. Mora se napokon početi, ali ne od kraja i ne sa pretnjom ili kaznom na vratu.

Dobro jutro!

(Foto: Vanja Savić)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (23. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

SAJAMSKA CRTICA

O Sajmu knjiga bilo je reči u jučerašnjoj Crtici, pa i ovog jutra nastavljamo sa tom temom. Samo na malo drugačiji način. Ko je prvog sajamskog dana požurio do Hale 1, 2 i 4, sigurno je pun utisaka. Čim se čovek popne na plato dočekaju ga bilbordi, panoi, rolapovi, transparenti… Na svima se hvale nova izdanja. Ima tu i reizdanja, klasika, kojekakve literature koja nema veze sa književnošću u užem smislu, svega i svačega. Kao i uvek.

Na nekim bilbordima su i stara, veštački podmlađena lica davno aktuelnih osoba čija delatnost ni tada nije imala veze sa pisanjem. Na isti način, ističu se knjige osrednje, ili male vrednosti. One nam obećavaju uživanje u čitanju i zanimljivostima. Ne manjka ni prisustvo poznatih lica i onih koji bi da to budu. A ima i onih koji, odgovarajuće obučeni, diskretno obavljaju svoj posao vezan za ovakve prilike i trude se da ne budu preterano uočljivi. Nasuprot njima tu su i ljudi koji bi da privuku pažnju po svaku cenu – izgledom i ponašanjem, kad već ne mogu dobrim pisanjem. Jedan naš satiričar je prošle nedelje izjavio: „Ostalo je još tri dana do sajma, taman ima vremena da naše „spisateljice“ napišu i objave knjigu“.

To su slike na koje smo se navikli, pa se na njih niko mnogo i ne obazire, čak sve te pojave smatramo normalnim – od toga da šund ide u prvi plan, a da prava literatura mora da se bori za svoje mesto, pod izgovorom da je takav trend. A zapravo je obrnuto: još uvek nam znače dobre knjige.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/comfreak, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (18. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Mislim da je priča oko trgovačkog lanca koji je prošle sedmice bio tema svih razgovora konačno završena. Nema više pilića po akcijskim cenama, sada je nešto drugo jeftinije nego ikada, a to ipak treba sami da proverite. Ne mislite valjda da ću ja da vam budem flajer? Šalim se, naravno. Ono što me je posebno obradovalo poslednjih dana to je pojava da padaju cene u marketima. Još uvek nisu na onom zadovoljavajućem nivou, ali primetno je da se mnogo toga sada plaća manje nego pre. Pritom, nema gužvi ispred kase, ljudi nezainteresovano prolaze između rafova, čuje se glasno komentarisanje da su „i ovi morali da spuste cene“ i to je to. Konkurencija, koja tek treba da stigne u Srbiju, očigledno će pomrsiti konce lancima koji nisu bili spremni za takav atomski udar na cene a u korist naših novčanika. Uprkos spinovanjima da je roba nekvalitetna, čak da joj je rok trajanja još samo dva dana, nisam čuo da se neko otrovao, a kamoli, daleko bilo umro, kao neki radnik koji je svaki dan jeo proizvode jeftinog trgovačkog lanca. To me podseti na onu priču kako je jedan naš mesar navodno pravio paštete i šunke perući crkotine u kiselini i tako nas zavaravao i trovao. Bilo je svega, to je tačno, ali čim krene priča o tome da nešto mnogo ne valja, onda samo treba razmisliti da li je imao jaču reklamu ili anti-reklamu. Ili, možda uzeti u obzir onu nekadašnju krilaticu parafraziranu kao „konkurencija nikada ne spava“. Do tada, mi kupci biramo jeftino, ne padamo na trikove kojima nas ubeđuju da je skuplje obavezno i kvalitetnije. Redovi su i dalje tamo gde je akcija.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Beeki, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (16. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Dva puta sam bio na bolovanju. Samo jednom su me uhvatili. Drugi put sam polomio nogu, pa im nije bilo teško da zaključe da je taj put bilo „odistinski“. Šalu na stranu, značajan broj radnika, naročito u velikim firmama, koristi, da ne kažem zloupotrebljava pravo na plaćeno bolovanje. To su uglavnom domaćini kojima rad u firmi služi da malo predahnu od teških radova koje obavljaju kao poljoprivrednici ili građevinari. Šta se čudite? Moraju ljudi da rade, da se snađu da prežive krizu. E, sad što je ta kriza prebačena preko leđa svih nas koji radimo i kad smo bolesni, to je već briga nekog drugog. U ovom slučaju ne samo države već i poslodavaca koji su primetivši da im tokom građevinske i poljoprivredne sezone radnici obolevaju preko noći i to uglavnom na mesec dana, odlučili da Skupštini dostave zakon po kojem će imati pravo da lažnim bolesnicima daju otkaz. Uostalom, statistika kaže da blizu 30.000 ljudi u Srbiji koristi mogućnost bolovanja, a da nema zdravstvene probleme. Super, samo neka su nam ljudi zdravi. Međutim, plata koja je umanjena za 35 odsto u slučaju bolovanja, ovim ljudima ne znači mnogo, jer se prave pare zarađuju dok su na bolovanju. E zato, proleteri rade i pod temperaturom, upalom pluća, nazebom, čak i ubrzo nakon blažeg šloga ili infarkta. Predlagač zakona nudi rešenje. Od januara iduće godine, nema više lažnjaka. Doktorima će biti najteže. Kako dokazati da nekog ne boli stomak ili recimo ima anksiozne napade, što su najčešće „tegobe“ lažnjaka. Možda treba prvo unaprediti sistem zdravstvene zaštite kojim će se brzo dolaziti na red kod specijaliste, vršiti trijaža i analize u najkraćem roku – a u tom uređenom sistemu onda, ne bi bilo podvala. Biće pada u rastu poljoprivrede ali i građevinarstva, pa će nam verovatno pasti rast, a onda kuku, lele, majko. Opet smo krenuli od krova, mada nekad nije loše nastrešnicom zaklanjati bure koje se iza brda valja.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Myriams-Fotos, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (15. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Koliko puta vam se desilo da vidite čoveka sa belim štapom kako dostojanstveno i sugurno korača trotoarom? Budite iskreni, šta pomislite u tom trenutku? Da li se zapitate kakav je život ljudi koji čuju boje, a okolinu osećaju dodirom, zvukom ili dahom? Dan belog štapa, 15. oktobar, biće obeležen ove sedmice različitim aktivnostima kojima ćemo se opet upitati da li i koliko činimo za ljude kojima je preko potrebno da tačno znaju kuda idu, kakve prepreke treba da savladaju dok prolaze zakrčenim trotoarima, i koja su to prava koja im svesno, ili nesvesno uskraćujemo, mi koji sve vidimo?

Znam za jednog Luku, sjajnog čoveka koji pokušava da motiviše beogradske osnovce zanimljivim projektom, kojim naglašava kolika je važnost naše brige za slepe. Lako je nama koji vidimo. Ako se na trotoaru, ukaže nepropisno parkiran automobil – zaobići ćemo ga. Ali, zamislite nekoga ko po broju koraka tačno zna celu trasu kretanja tokom dana, i onda odjednom, belim štapom udari u nešto limeno i tvrdo i to mora da obiđe lagano, istražujući štapom gde je slobodno da korača. Ovaj problem je možda samo kap u moru problema sa kojima se suočavaju vlasnici belih štapova i trenutak da podvučemo crtu i kažemo „STOP“ za situacije nalik ovoj, ali i onoj od pre nekoliko godina, kada su slabovidu ženu izbacili iz autobusa zbog psa vodiča bez kojeg ne može da se kreće samostalno. Valja se setiti da postoje i ljudi koji zloupotrebljavaju lekarska uverenja kojima dokazuju da su navodno slepi i za to primaju određenu socijalnu pomoć, iako dobro vide. Ali, to je neka sasvim druga pojava na koju treba da ukazujemo ako je primetimo u okruženju. Treba reći i „veliko hvala“ svim dobrim ljudima koji će ovih dana održati programe za slepe, od kojih će prihod biti odvojen za nabavku ozvučenja kojim će ti isti slepi ljudi, nama videćima, saopštavati neke lepe misli i prikazivati motivacione predstave. Na nama je da gledamo to što nam oni saopštavaju jer imamo tu privilegiju da vidimo šta oni od nas očekuju. Tako ćemo im uneti bar malo svetlosti u mrak koji ih okružuje, doživotno.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/BarnImages, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (9. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

ZAPITANA CRTICA

Pre neki dan govorismo o izvesnim fenomenima u glavnom gradu. Jedan slušalac žalio se da mu je taksista naplatio prtljag, što se, uglavnom, ne događa. U razgovoru sa dobro obaveštenima, ispostavilo se da je to nešto što postoji kao opcija u taksi saobraćaju, ali da se uglavnom ne primenjuje. A stoji i ono, hvale vredno pravilo, da upravo zbog toga tako nešto mora i da se najavi pre nego što počne vožnja. Razgovarali smo o tome. Možda je neko od vas i čuo taj razgovor. Na kraju je jedan od učesnika, iz Udruženja taksista, zaključio da se ovome ne treba čuditi, ako se uzme u obzir da u gradu ima oko 1000 „divljih“ taksista.

Moram priznati da me je ta konstatacija iznenadila. Otkud se ova brojka precizno zna? Ko ih je brojao? Najzad, ako se već taj podatak zna, zbog čega se nešto ne učini da se situacija izmeni? Uostalom, već mnogo godina unazad, taksi ne smete uzimati tamo gde vam je najpotrebniji – ispred glavne autobuske ili železničke stanice, pa ni na aerodromu nije preporučljivo. Tamo je sve moguće i nije sigurno koliko će vas ta vožnja po gradu koštati, kao i to kojim zaobilaznim putevima će vas voziti. Možda borba sa „divljacima“, osim ako ne koriste luk i strelu, i nije toliko teška koliko nam se čini? Ili se nadležni namerno ne bave ovim problemom… A, ako ne oni, ko onda treba?

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Pexels, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (8. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

 

Ima jedna stavka u računima za komunalije koja se naplaćuje zbog čišćenja priobalja i uređenja i zaštite reka. Nisam siguran da te pare idu u pravom smeru, naročito nakon tužnih fotografija koje su osvanule na mrežama pre neki dan nakon povlačenja Dunava, pa i Save. Nizak vodostaj, uslovio je pojavu smeća i otpada na obalama pored kojih pešaci pokušavaju da šetaju. Nije da nije, čistilo se oko priobalja ko zna koliko puta do sada, čak su nam i političari pokazivali kako to treba da radimo, ali naša svest je ipak ostala negde na dnu mulja koji je otkrio šta sve bacamo u reku misleći da će ona to negde već odneti. Ekologija nam je često tema brojnih skupova gde se zaričemo u doslednost u očuvanju prirode, ali rezultati pokazuju šta smo, ko smo, i kakvi smo. Dovoljno je krenuti u šetnju i već posle samo nekoliko trenutaka možemo da vidimo koliko je važno to što ćemo uskoro plaćati kauciju za sve vrste ambalaže u plastičnom obliku. Najviše je granja, što i nije tako strašno, koliko je strašnija pojava leševa domaćih životinja. Nisam siguran da je neka krava ili kobila poželela da se baci s mosta ili obale u reku i tako okonča život. Neko ju je tu morao dovući, a ko bi drugi nego čovek. Svi mi živimo nizvodno, misao je koja jasno govori kad ćemo se promeniti i učiniti nešto što će biti isključivo u našu korist. Ne zaboravimo i to da vodu pijemo iz reka, istih onih koje se ponekad pobune pa nam vrate sve ono što pobacamo u njih. Neka samo prljamo, sve će nam se vratiti.

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Rafael_Neddermeyer, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (4. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

CRTICA U NOĆI SLEPIH MIŠEVA

Približava se noć slepih miševa. Obeležava se u subotu, 6. oktobra i to po 17. put. Možda se neko začudio i pita se kakva je to noć. Da li ona u kojoj ove životinje kuckaju krilima na prozore i prepadaju nas, ili kruže oko uličnih svetiljki, ili se katapultiraju kroz otvorena vrata terase u naše stanove, ili beže od onih koji bi da im čupaju krilca, ili nešto sasvim drugo. Osim bežanije, ostalo pomenuto dešava se u letnjim i jesenjim danima i ovako i onako. Da li treba biti budan u ovoj noći? Ko nema ujutru mnogo posla, može i da proba. Možda će se neki od njih i pojaviti – baš u vašem domu… Takvi su slepi miševi, naročito u jesen. Kažu da ih ima na stotine vrsta, uglavnom žive u pukotinama starih fasada, tvrđavama i pećinama. Sada su posebno aktivni, pred zimu u kojoj odlaze u hibernaciju. I kako se biolozi trude da nas o njima obaveštavaju što redovnije da bismo ih se manje plašili, trebalo bi da se manje plašimo kad neki od ovih stvorova uleti u kuću. Poenta je da ova mirna i, u stvari, veoma korisna bića ne treba dirati niti ih se plašiti, već ih pustiti da odu odakle su došli, ili pozvati one koji umeju da ih podsete da za njihov život ima i zgodnijih mesta od naših tavana i soba.

Bilo kako bilo, u ovom gradu ima mesta za sve, pa i za slepe miševe. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/Angeleses)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. oktobar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Samo da znate da niste jedini ako vas nervira zatvaranje ulica u Beogradu tokom vikenda. I mene je nedavno iznerviralo to što sam od Cvijićeve do centra grada pešačio, a onda doživeo zabranu da nastavim dalje prema Novom Beogradu jer je baš u tom trenutku prolazila povorka preko Brankovog mosta pa sam morao da čekam sat vremena. Nisam bio jedini. Mnogi građani oko mene su glasno izražavali nezadovoljstvo zbog ograničavanja slobode kretanja. Izgleda da su se u tom trenutku među nama nalazili i neki od gradskih čelnika. I oni su se iznervirali pa su došli na ideju da preispitaju kalendar manifestacija koje treba, a koje i ne moraju da zatvaraju saobraćaj tokom vikenda. Učestalo zatvaranje ulica doprinosi brojnim izmenama u saobraćaju na koje smo skoro pa i navikli, nakon talasa rekonstrukcija koji su nas zapljusnuli tokom leta. Ali… Čuo sam više puta priču o tome kako svi oni koji bi da nešto prikažu svetu, protestuju, ili naprave performans, imaju toliko lepih i uređenih mesta u Beogradu da nije neophodno da se od Kolarčeve, ulice Braće Jugovića, ili Brankovog mosta, Slavije ili ulice Kneza Miloša pravi pozornica. Počinjem da sumnjam da je to sve deo jedne organizovane zavere kojom nas zatvaraju vikendom, verovatno kao nekada što su roditelji činili sa svojom decom, lošim đacima. Nije to sigurno, već se verovatno oni koji odlučuju o zatvaranju gradskih ulica, ne udubljuju previše u svoj posao, pa je došao trenutak da ih gradonačelnik sa saradnicima malo izvede pred tablu da iznesu dokaze o tome zašto baš centar grada, a ne recimo Ušće ili Ada Ciganlija, mora da posluži za manifestacije kojima se mi građani samo podvrgavamo maltretiranju. Uostalom, ako baš i moramo da sedimo kod kuće, neka to bude s valjanim razlogom. Toliko.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/Skitterphoto, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (2. oktobar – Crtica)

piše: Ru Šavr

OPOMINJUĆA CRTICA

Ponavlja se scenario od prošle godine. Ponovo je rana jesen, a ambijent u glavnom gradu podseća na zimu i to onu prednovogodišnju. Mislim, naravno, na uličnu rasvetu razapetu kad joj vreme nije, koja, baš kao i prošli put „opominje“ da je kraj godine, takoreći, došao. Onda to, sa svoje strane, u vama, spontano, postavlja kojekakva pitanja. Npr. šta ste obavili od planiranog a šta ne…

Ne bih da zanovetam ovako rano, ali imate li nekih obaveza koje odlažete već dugo? Zaista ima stvari koje odlažemo iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec. Nekad za to postoje i objektivni razlozi, ali najčešće, to su neke obaveze koje nam se ne rade. Mrzi nas, ne volimo ih, ne da nam se. Kome se, na primer ide kod zubara? I tako se kontrola odlaže iz meseca u mesec. Ili neka druga neprijatnost koja je u početku bila beznačajna, a vremenom prerasla u problem. I čovek se oseća sve lošije.

Ali kad jednog dana okrenemo list i uradimo jednu, ma kako beznačajnu stvar sa tog spiska, stvari počinju da se menjaju. Najpre se osetimo malo bolje raspoloženi, onda se budi i neka uspavana hrabrost i mi, ne samo što vratimo knjige u biblioteku i odemo u neprijatnu posetu, nego na kraju napravimo i sistematski pregled. Onda se zaričemo da ćemo uvek biti uredni, pa vremenom zaboravimo na to i tako, u krug…

Ali, ipak, ako ovog jutra uradimo bilo šta sa tog lošeg spiska, stvari će nam krenuti nabolje. Pa, da probamo…

Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/majomka, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (1. oktobar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Nije to bilo davno kada sam, kao srednjoškolac, bio član jednog radio kluba u Beogradu. Sećam se da sam odlazeći u Timočku ulicu na Vračaru, bio zadivljen kompletima za samostalno sklapanje radio prijemnika, ili predajnika, zatim kojekakvih zujalica za komarce, ili tada veoma popularnih lajt-šou instalacija za žurke. Onda se desilo da se jednom finom, starijem Gospodinu iz komšiluka, koji je u svojoj kući slušao samo Radio Beograd i to u 3 popodne i u 7 uveče, pokvario radio pokojne Ei NIŠ. Znao je Gospodin iz priče mojih ukućana da sam ja vešt momčić koji prčka nešto oko lampi i tranzistora, pa je zamolio da dođem da mu popravim radio. Ja sam sa zadovoljstvom došao, popio limunadu i prionuo na posao. Prvo sam skinuo radio sa police koja je visila okačena na centralni deo zida u dnevnoj sobi. Ispod radija su bile uredno spakovane uplatnice za radio i tv pretplatu. Bilo je tu i čekova za penziju, ali i kovanica iz vremena od pre druga Tita. Čim sam shvatio da je otišla čuvena lampa EZ 80, ako ne grešim, zamenio sam je lako kao što danas i laici menjaju zvučne ili grafičke kartice u računaru. Izvučeš pokvareno, vratiš ispravno i to radi. Onda sam, pošto je radio proradio, slušao priču o tome, kako je neverovatno da se ljudi čuju na udaljenosti od nekoliko stotina kilometara, bez žice i da je za sve to zaslužan jedan naš Ličanin – Nikola Tesla. Bilo mi je to tada dosadno da slušam, ali sam iz poštovanja ostao da čujem priču do kraja. Najbolje je slušati radio zbog vesti, tu se na jednom mestu sažme sve ono što u novinama opširno žvaću i to od juče, govorio je moj stari Gospodin komšija. Mislim da sam potvrđivao sve što je govorio i jedva čekao da zbrišem kući. Pitao je šta košta da plati, ja sam rekao da ne treba ništa, onda se on malo naljutio i dao mi pet puta više nego što je koštala u to vreme ta lampa. Ne znam zašto sam prihvatio te pare, možda sam samo hteo da pobegnem od sećanja starog, redovnog slušaoca jednog velikog radija koji danas puni taman toliko godina koliko je Gospodin komšija imao u to vreme – devedeset i četiri. Ni sanjao nisam da ću jednog dana svoj hleb zarađivati baš na tom – Radio Beogradu. Uz sećanje i na Međunarodni dan starih, razmišljam nešto, kome je ovaj datum poseban? Ako krenemo od legendarne Drage Jonaš, koja nas je učila čitajući vesti i poeziju kako treba govoriti srpski, pa onda Miladina Manojlovića, Svete Vukovića, Duleta Vukosavića ili Marija Rosija, pa onda Majde Šimunec, ili Mike Kneževića, onda sve što danas radimo mi, mali ljudi iz radija, dobija značaj koji nije zanemarljiv. Radio Beograd danas puni 94 godine, ali to u slučaju tako važne institucije od nacionalnog značaja – ne znači mnogo, sem obaveze da nastavimo i dalje da kao spikeri, voditelji, novinari i urednicičuvamo ugled dobro informisanog, kulturnog pa i zabavnog gospodina u najlepšem odelu koji vam svakog dana poželi, dobro jutro, dobar dan i laku noć. Živeo i srećan nam bio – naš Radio Beograd.

(Foto: Rts.rs, detalj sa obeležavanja Dana Radio Beograda)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (21. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

„Izvini molim te, da li su oni normalni, uopšte?“. To pitanje sam postavio sebi, ali i mom prijatelju čiji sin ide u prvi razred osnovne škole. Posle samo petnaest radnih dana u školi, mališan je od učiteljice dobio nekakav test u kojem se nalazio jedan čudan zadatak. Naime, u dva reda poređana su po tri pravougaonika. Od sedmogodišnjaka koji još ni pertle ne ume sam da sveže kako treba, a nekmoli zna šta je to geometrijski oblik, mudri kreator zadatka očekuje da prebroji koliko ukupno ima pravougaonika na slici. Nije odgovor šest, ako ste to prvo pomislili. Stiglo se do 18 pravougaonika, pod uslovom da se svaka unutrašnja ali i spoljašnja linija tog oblika od dva puta po tri pravougaonika tretira kao moguća stranica pravougaonika. Šta sad kažete, nije vam jasno? Kaže meni tata mališana da je pitao učiteljicu otkud joj takav zadatak u testu, pa još i znak pitanja na ponuđeni odgovor mališana, a ona je samo rekla: „To je greška, ovo je zadatak za učenike četvrtog razreda“. Opet ja njemu kažem, „nije nego“. Šta u stvari mi hoćemo od dece? Da li pokušavamo da ih zainteresujemo da složene zadatke rešavaju kroz igru, kao na primer Finci ili Šveđani, ili hoćemo da im kao pravi Srbi ubijemo svaku volju da se posvete razvoju pre svega mašte i ideja kako da učine svoju zemlju lepšom i bogatijom. Znamo dobro gde smo mi a gde su Šveđani. Oni ne broje pravougaonike, oni ih kreiraju i prodaju svetu. Ne treba deci crtati da nismo sposobni da smislimo kako da ih obrazujemo, vide to oni sami. Posle nam je đavo kriv, kada izgube volju za napredovanjem u učenju, pa samo otaljavaju školu svesni da nije korisna. Ko zna koliko će mama i tata širom Srbije, koje tek čekaju zadaci bez smisla i svrhe, na pitanja svojih naslednika kako nešto da reše moći samo da odgovore: „Da li su oni normalni, uopšte?“. Evo ja odmah odgovaram da nisu.

Dobro jutro!

(Foto: Dejan Grujić)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (20. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Ljudi, ode leto. Srećom, samo kalendarski. Senzacija u Srbiji je bilo to što nam je vreme najmanje ličilo na letnje, ali ništa zato. Smenjivali su se različiti programi na otvorenom prostoru u Beogradu, ali i u drugim gradovima Srbije. Bio sam u prilici da nekim zanimljivim manifestacijama i sam prisustvujem. Recimo da je u Novom Sadu i Beogradu posle nekih masovnih dešavanja ostalo toliko plastike i lima iza posetilaca da se od tog krša mogla napraviti gomila koja bi možda nadvisila i neku višespratnicu. Dobro, ekološka svest nam nije jača strana, ali zato imamo čime da se podičimo kada pratimo trend zaustavljanje pošasti koja se zove plastične kese. Znamo koliko dugo im treba da nestanu sa lica Zemlje, ali ne znamo još uvek da su se tiho i bez pompe, u akciju naplate kesa uključili i mnogi prodavci u bakalnicama, pa i pijačnim tezgama. To ima i dobru stranu, između ostalog, zato što ćemo morati da se vratimo dobrim starim platnenim cegerima ili starinskim pletenim korpama koje su čak i naše majke nosile na pijac, onomad. Saznajem da je jedan od najvećih trgovaca u Srbiji odlučio da prodaje cegere i za njih daje doživotnu garanciju. To znači, ako se pocepa, donesete im stari i dobijete za njega potpuno novi bez obrazloženja ili pokazivanja računa. Krug se tako širi, a opet zatvara u lancu reciklaže kojoj ne mora da nas uči Evropa da bismo i sami znali koliko je važna. Jedva čekam da zabrane one grozne plastične boce i zamene ih isključivo staklenim, ili makar uvedu kauciju – pa da za vraćenu plastiku dobijemo koju paru. Nije to mnogo, znam po iskustvima iz regiona, ali skupi se solidna svota novca vremenom a pritom i bar malo sačuva Planeta. U ovoj krizi, svaki vid zarade je dobro došao pa makar i od reciklaže kojoj ćemo tek da se hvalimo. A zarada je i čista životna sredina, priznaćete.

Dobro jutro!

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (13. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Izgleda da smo se malo uljuljkali u priče koje o nama šire turisti i novinari iz belog sveta da smo dobri domaćini. Turizam u Srbiji i nije nešto razvijen, ali bez obzira na to, u svetu postoje ljudi koji nas obilaze i to po svaku cenu. Ne ulazeći u to da mnogi od njih pristojno i zarade pišući o tome kako je ovde, ipak moram da primetim da se nekima od njih u sećanje zauvek ureže boravak u Srbiji. Nije čudo više to što smo jednom stranom biciklisti pozajmili ta dva jedina točka koja ima, da je čak i ministar policije morao da „vadi“ fleke. Takođe, uspevali smo da odžeparimo i one koji su nam donosili neke humanitarne pošljke, pa su opet neki naši ljudi, nedužni crveneli. Na primer danas, jedan mladi Kazahstanac, koji autostopom putuje, pravi reportaže i o tome planira da objavi knjigu, čeka u Skejt parku na Novom Beogradu da mu neko vrati ukradeni ranac. U tom rancu je bio hard-disk sa fotografijama i putopisima koje je nameravao da objavi po završetku putovanja po mnogim zemljama pa i našoj. Ovo je, kako kaže, prvi put da su ga negde na putovanju opljačkali. Sve se desilo dok je otišao do benzinske pumpe da napuni telefon, a ranac ostavio u šatoru. Kud baš u šatoru, prijatelju? Pa još u rancu? Pa ovo je Srbija, na sve treba da budeš spreman. E, zato ovaj momak i dalje kampuje u Novom Beogradu, a ja se iskreno nadam da to neće potrajati. Šta li će da napiše o nama kad se vrati kući, ne smem ni da pomislim. Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/mischelle007)

 

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (11. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

U ona davna vremena umlja i bezumlja, naše školstvo je negovalo kategoriju „društveno koristan rad“. To je podrazumevalo da se subotom ode u školu, pokupi i počisti otpad u dvorištu, skupe stare novine i staklena ambalaža ili pomogne oko radova koji su se redovno obavljali na sanaciji ustanove. Onda su došla takozvana „nova vremena“ koja su dovela do potpunog zapostavljanja ove aktivnosti učenika, pa se na to skoro i zaboravilo. Onda su usledile različite revolucije, ponajviše tehnološke koje su dovele do lakog pristupa kojekakvim medijskim sadržajima koji su prema mišljenju stručnjaka bili jedan od faktora poražavajućeg porasta nasilja među decom. Projekti kojima se želelo podstaći suzbijanje vršnjačkog nasilja kao da su bili pisani za odrasle a ne decu, iako i njima nisu bili nekorisni. Iz tog razloga, a posle brojnih ilustracija nasilja po društvenim mrežama objavljenim kao dokaz nedela, stižu nam i nova pravila koja već važe u školama. Ponovo se uvodi taj društveno koristan rad. Između ostalog, umesto izricanja kazni tipa „jedinica iz vladanja“, ubuduće će mali izgrednici morati da svoje grehe „okajavaju“ tako što će ih odraditi. Na primer, uništavao si školsku imovinu. U tom slučaju moraćeš da napišeš sastav o tome kako je u istoriji uništavano kulturno blago nekog naroda, ko je to i zašto činio. Dobićeš ocenu i na taj način razumeti šta su posledice takvog rušilaštva. Ili, pretukao si druga ili drugaricu. Opet moraš da pišeš o tome, pa da se posvetiš uspostavljanju zdravih odnosa sa vršnjacima, tako što ćeš, recimo da nosiš ranac onome koga si ponizio i povredio. Hajde da se ponadamo da će ovo doneti rezultata, mada lako se može skliznuti u rejon narušavanja dečjih prava koje smo sami zakonima uredili. Živ bili, pa društveno korisno videli.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/KenFukunaga)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (10. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Žale mi se prijatelji kako im je u poslednje vreme pala koncentracija. Zaboravljaju važne datume, obaveze na poslu izvršavaju sa kašnjenjem, izostaju sa dogovorenog fudbala jer su mislili da je četvrtak u sredu, kupuju u prodavnici sve pogrešno od onog što bi trebalo, ne mogu da se sete ljudi koje su nekada upoznali. E, tu sam se prepoznao. Već nekoliko puta mi se desilo da mi priđu fini ljudi na ulici, srdačno me pozdrave, upitaju za porodicu, zdravlje a ja pogubljeno odgovarajući molim boga da mi vrati sećanje na to – odakle ja poznajem cenjenog gospodina. Da se razumemo, nije bilo neprijatnih iskustava, daleko bilo. Sve protekne u najboljem redu, ali ja se u trenutku preznojim od straha da će me upitati: Čekaj, je l‘ se ti mene sećaš? Ne znam šta je to urođeno u ljudima da otvoreno priznaju: Izvini, ko si ti, ja ne mogu da se setim. NE smem ni da pričam kako se provodim na proslavama gde se skupi široka paleta rođaka koji svi polažu pravo na sećanje da me znaju još dok sam bio u pelenama. Kako postupiti u takvim situacijama, pitam se. Kako ne izazvati nelagodu kod nekoga ko vam je čista srca i otvorene duše prišao i pozdravio vas? Moj odgovor je – nemam pojma. Pitao sam druge i niko nije znao da mi odgovori. Ostalo mi je u pamćenju samo ono što sam davno čuo od moje baba Mike, stare Aranđelovčanke, koja je na to pitanje „znaš li ti baba Milena ko sam ja?“ odgovrala: „Ma, poznajem te ja sine, samo ne znam koji si“.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/geralt )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (6. septembar – Crtica)

piše: Dejan Grujić

Zamirisala je paprika širom Srbije. Početak septembra za većinu nas predstavlja alarm da je došlo vreme da se misli na narednu zimu. Mnogo smo gladni pa trpamo u zimnicu sve što nam padne šaka po akcijskim cenama. Takvi smo, ne pravimo računicu o tome da li je nešto povoljnije ili nije, važno je da je domaće, i da je zdravo. Neprskano. Nekako ispod streha improvizovanih poljskih kuhinja zapodeva se ovih dana mnogo tema. Ima mnogo da se peče i ljušti, zatim i kuva pa to ume da bude i dosadno. Eto razloga da se iz džepa vade priče za ubijanje vremena. Priča se među ajvardžijama između ostalog o tome da su počele sezone rijaliti programa, da su to najskuplji „projekti“ da će biti luksuza ali za ukućane koje odaberu producenti. Narodu ostaje da ljušti, mislim papriku, i gleda u ekran odakle će nas bombardovati psovkama začinjenim kadrovima umetničkih slika, gliserima, veštačkim jezerima i dvorcima od suvog zlata. Ne baš glasno, priča se oko pečene paprike, i o slučaju gde je jedna starica uzela pravdu u svoje ruke i presudila investitoru koji je hteo baš njen plac za izgradnju stambene zgrade. Dok se stvari ne razjasne i utvrdi ko je zakazao od nadležnih za ovakvu vrstu problema, svi su generali. Bitka je završena, a iza nje od svega što sam čuo, najviše mi u glavi odzvanjaju Nušićeve replike koje i posle toliko decenija nisu izgubile na aktuelnosti. Dakle, i dalje ljuštimo. Neko papriku, neko jezik, a neko i zakon. Samo napred, sezona je počela, tek će da nas peku i kisele.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/dfespi )

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (5. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Bio je savremeni mudrac. Svako pojavljivanje u javnosti, izazivalo je veliko interesovanje. Dok je on besedio, čuo se samo muk, pa aplauz kad bi zaćutao. Slušali su ga i obožavali i stari i mladi. Vladeta Jerotić, vitez slobodne misli i uma imao je rešenje za muke koje su nas opsedale. Umeo je da oslobodi okovane u predrasudama ukazujući na svetle primere u opštem besmislu sadašnjosti. Pokoravao je one koji su sebe smatrali pametnim vlastitom snagom duha i mudrosti koja kao da mu je bila od Boga data rođenjem daleke 1924. godine u Beogradu. Bio je ime i prezime naše pameti i slobodnog izražavanja stavova o stvarnosti koju smo živeli. Lekar, neuropsihijatar, psihoterapeut i književnik, svestrani erudita i akademik SANU, a pre svega ljudina koja je za svakoga imala dovoljno vremena da popriča na razne teme, od filozofskih, istorijskih ili biblijskih. Bio je lekar za dušu, motivator i podstrekivač na dobra dela. Predavao je Pastoralnu psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu kao kao profesor po pozivu. Objavljivao je dela iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Nebrojena su predavanja koja je održavao širom nekadašnje Jugoslavije, a u poslednje vreme gostovao je na radio i TV stanicama u Beogradu gde je povremeno i nastupao na izuzetno posećenim tribinama. Bio je član Udruženja književnika Srbije, Medicinske akademije i SANU. Nagrađivan je više puta. Dobitnik je počasne diplome „Narodni učitelj“, Fakulteta pedagoških nauka u Jagodini, zatim Velike povelje „Brankovog kola“ Nagrade za životno delo „Dositej Obradović“ i mnogih priznanja koja su pristizala iz zemlje i sveta. Napisao je 32 knjige, ostavio iza sebe trag u pamćenju mnogih koji su zahvaljujući njemu pronašli brojne odgovore na pitanja koja su ih tištila. Bio je tih, blag, umeren, mudar, a najpre skroman čovek koji je oko sebe širio dobrotu i mudrost. U to ime, večno pamćenje za Vladetu Jerotića koji je to svojim delima zaslužio i zadužio nas za sva vremena.

(Foto: pixaby.com/stheaker)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (3. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

Ako vaše dete polazi u prvi razred, ne brinite. Bez obzira što će školska godina početi sa tri dana zakašnjenja, zbog vikenda, posle konsultacija sa najemintentnijim stručnjacima za kreativno predviđanje budućnosti, saznao sam da će ova godina biti veoma uspešna. Najpre, đaci koji u školu polaze posle čuvenog predškolskog obrazovanja i vaspitanja, imaju odlične predispozicije da ne prisustvuju nastavi jer su nastavni programi za njih takva laganica, da oni mogu cele godine samo da igraju lastiša ili fudbalice. Učiteljice koje će se pozabaviti o svom jadu koji je u vezi sa uvođenjem novih tehnologija u obrazovni proces, neće imati vremena da podignu glavu sa uputstava za upotrebu učila i savremenih uređaja i deca će zbog toga dobiti veliku stvaralačku slobodu da rade šta god im se prohte. Skoro, pa kao u Finskoj ili Švedskoj. Iako će nam dečica u prvom razredu znati sve što je propisano nastavnim planom i programom,u stvari će samo uspeti da pogube koncentraciju jer će jedva čekati da zvoni. To znači da će jedva čekati i kraj školske godine, mada su raspusti vrlo lepo isplanirani da se četiri puta odlazi na slobodne dane. Ništa se u programima nije promenilo, a i ako jeste sve je to kozmetika. Kredu zamenjuje šaranje po ekranu tableta, pa to liči na prepotopsko iskustvo moje babe koja je u školu pre sto godina nosila tablicu i kredom šarala po njoj usku tanku uspravnu debelu uz samo jednu šaku pasulja. Okreće se krug. I dok ste rekli reforma, eto vama mastera, ili doktora nauka u kući, koji možda neće umeti da ošlajfuje stolariju ili ušije dugme, ali će zato ceo dan da vam gunđa kako je sav trud bio uzalud, jer mu iz inostranstva nije stiglo pozivno pismo za posao. A kao da je juče bio polazak u školu, priredba i aplauz za malog prvaka. Sve se promenilo, samo je škola ostala na svom mestu, renovirana, svakako, u rekordnom roku.

Dobro jutro!

(Foto: pixabay.com/LTDatEHU, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (29. septembar – Crtica)

piše: Dejan GRUJIĆ

 

Da li imate naviku da se tokom jutarnjeg sređivanja dobro pogledate u ogledalu? Šta prvo primetite na svom licu? Da li su to bore smejalice, ili možda bore na vratu? I jedne i druge zanemarite, one vam ništa neće reći sem da ste se malko pogužvali tokom spavanja ili ste se cele prethodne večeri cerekali. Zagledajte prvo oči, ako su krvave ili suve, to je siguran znak da nešto nije u redu sa šećerom u krvi, kažu neka istraživanja. Pogledajte čelo, pa ako primetite duboke bore, to je siguran znak da nešto nije u redu sa vašim krvnim pritiskom. Ovo su navodno iskustva lekara koji se aktivno bave fizičkim izgledom ljudi da bi saznali od kojih bolesti treba da strepe. Ja recimo, ne strepim od bora, baš mi je to super kad vidim na sebi ili drugima. Plastiku i ostale dodatke prepoznam odmah i razočaram se u odluku onih koji su ih sebi pridodali da bi bili mladi. Pribojavam se od toga kakva će mi reklama iskočiti iz medija. Jedna od njih, para razum sloganom koji je nosi: „Za petnaest minuta, bićete mlađi dvadeset godina“. Neću da budem mlađi dvadeset godina. Treba li opet da se ženim, menjam pelene, ne spavam noćima zbog buđenja bebe na tri sata, da radim četiri posla da bih uspeo da izdržim sve troškove koje nosi period ranog roditeljstva? Treba li opet da nosim burek starijm kolegama koji me posle toga šalju da radim poslove od kojih i sami zaziru? Zar da ispočetka jurim za privatnim stanovima i majstorom za krš kojim upravljam razrovanim ulicama? Opet treba da se svađam sa ženom zašto sam zevao na ulici za onom što je prošla u crvenoj mini suknji sa čizmama do grla? Neću, hoću da nosim svoje bore, bolesti, mane, greške i pobede jer niko i ništa mi ne može zaustaviti vreme, ponajmanje reklame za ko zna kakve čudotvorije. Imam vremena za brige, treba mi malo više slobodnog vremena za uživanje sada, odmah, mnogo i odjednom. Juče je bilo dobro, neka danas bude još bolje i tako redom. A vi, još uvek se gledate u ogledalu? Vreme je da se zagledate malo dalje ispred i iza sebe. Ponajbolje sa strane. Odatle stižu najteži udarci. Dobro jutro.

(Foto: pixabay.com/messersrach, ilustracija)

Objavljeno pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ustanak (28. avgust – Crtica)

piše: Ru Šavr 

SUMORNA CRTICA

Kada je dan ovakav kao što je bio juče i kakav će biti danas, slobodno možemo reći: „Kakav sumoran jesenji dan!“ Čini nam se da leta nije ni bilo i da su one vrućine proteklih dana samo fatamorgana. Kao da sunca nema, oblaci su prekrili nebo i zaklonili svako prozorče kroz koje ono može da izviri.

Gotovo je s letom, pomislimo, iako kažu da će već, koliko sutra, opet biti toplo i sunčano. I već se preslišavamo u čemu nam je prošlo vreme i da li smo nešto „ukrali“ za sebe. Onaj ko je posetio neke lepe osunčane primorske predele može reći da je nešto uradio. On je poneo na koži i u uspomenama sunce i boje ambijenta, kao i slike nekih lepih predela. To su dobre zalihe za hladne jesenje i zimske dane. Ko to nije uradio, možda je silazio na reku i u njenoj blizini nalazio opuštanje. I to je, više nego zadovoljavajuće. Neki od nas bave se sportom čitave godine i ne plaše se da na biciklu prokrstare gradom, da jure na rolerima ili tome slično, ili se uzdaju u noge pa trče. Takvi su, čini mi se, najpametniji. Oni s pravom mogu reći da su uživali u svakom danu leta, ovakvog ili onakvog.

A kako će proći oni koji tek treba da krenu na odmor? E, to još ostaje da se vidi.

Dobro jutro.

Objavljeno pod Ustanak | Označeno sa , , , , , , , , | Ostavite komentar