Jutarnje crtice Ustanka – april 2012. (odabrano iz radio programa)

Ustanak 202, 23. april

piše: Dejan Grujić

Juče smo obeležili Dan planete Zemlje i održali jubilarni Beogradski maraton, 25. po redu. Videli smo neke poznate likove u masi onih koji su promovisali zdrav život i sport uopšte. Lepo je da se okrećemo zdravijem životu, ali i oživljavanju davno zapuštenih prostora, kao što je Ada Huja. Očekujemo da država, grad Beograd ili naša mesna zajednica, pokrenu neku inicijativu u vezi sa oplemenjivanjem životnog prostora, a šta mi kao pojedinci činimo? Treba li da čekamo nekoga ko će da promeni naše navike da se prema planeti ophodimo bahato i cinično? Javno i glasno ćemo kritikovati svakoga ko zgazi na travu, trotoar ukrasi pikavcem, dozvoli kućnom ljubimcu da obavi preku potrebu; a sami ćemo uraditi i mnogo gore stvari od toga. Svesni smo da nam proizvodnja nije jaka strana, pa ne znamo šta može da bude šansa za bolju budućnost naše životne sredine. Odgovor je jednostavan – samo potencijali kojima raspolažemo u ovom trenutku. Promovišimo se turističkom svetu onim u čemu smo najbolji! Imamo najlepši grad na svetu koji leži na dve najlepše reke, imamo najlepše mlade ljude, imamo najlepši i samo beogradski Maraton na kome pobeđuje sport, mladost i lepota. Sve ono u čemu smo nenadmašni – naš je kec u rukavu. Imamo čime pred svet, samo taj isti svet treba da čuje i vidi ono što mu mi nudimo kao svoj proizvod, da ne kažem brend. Mladost i lepotu. I možda zdravu životnu sredinu. Dobro jutro!

Mladost i lepota

Ustanak, 24. april

piše: Dejan Grujić

Šta se to desilo pa smo preko noći postali ozbiljna država koja želi da smanji stopu kriminala? Da li je na to uticala kandidatura za EU ili predizborna kampanja? Ni jedno ni drugo, nego se toliko umnožilo parazita da nama običnima ne ostaje ni mrvica. Neće više da kraduckaju, pa ni da kradu, kao što onomad izreče jedan bivši ministar, već otimaju, pa u oči ne gledaju. Državi je predugo trebalo da preseče. Nedavno smo imali seču takozvanih dilera droge, ja bih slobodno rekao ubica naše dece, kojih je tada pohapšeno na stotine. Ti prodavci smrti na odloženo treba da budu kažnjeni u skladu sa gresima koje su počinili uvlačeći našu mladost u okove zavisnosti. Ništa ne brinite, ovo o čemu govorim nije srpski izum pred izbore, nego je izgleda i drugim zemljama Evrope dogorelo do nokata, pa nema više prostora za odlaganje tih akcija. Na red su stigli i takozvani privrednici, to jest presipači državnih para u vlastiti džep, a koji je smešten na tamo nekim egzotičnim ostrvima. Da li će nam to doneti privid da se krađa i lopovluk ne praštaju ili samo jednu priču uz jutarnju kaficu koja bi nas zabavila taman toliko da ne bismo imali vremena za svoje jade. Analitičar ekonomskih dešavanja nam poručuje da se krize treba paziti tek posle izbora, a jedna od vodećih marketinških stručnjakinja zamerila je jednom od predsedničkih kandidata što na bilbordima pozira sa decom, pa ih tako zloputorebljava. Pa šta ako se slikao sa detetom, pa šta ako posle izbora bankrotiramo – ionako ćemo na kraju sami biti krivi za sve. MMF se vraća u Srbiju. Šta sam ono hteo da kažem? U samo nekoliko rečenica, moguće je napraviti takvu zbruku u glavi onoga kome se obraćamo, da se na kraju sve svodi na opštu bezvoljnost da dobro pozdravimo dobrim, a loše proglasimo lošim. Ja ću da glasam pre roka, ovoga puta, u ovom trenutku za dobro jutro!

Dobro jutro, prijatelji!

Ustanak, 25. april

piše: Ana Vučković

Gimnazijskog profesora Petrovića učenici su neobično voleli zato što je uvek bio zabavan i raspoložen. Znao je na duhovit način da objasni gradivo. Profesor Petrović je i pod stare dane gukao i kreštao da bi učenicima objasnio šta je to onomatopeja. Kada je trebalo da čitaju dramu po licima, donosio bi kolekciju svojih šešira, brkova i perika da bi bilo uverljivije, a katkad je i sam glumio sva lica menjajući brzinski rekvizite. Svake godine bivši Petrovićevi učenici bi se skupljali na njegov rođendan, a on bi, iako pokojni, uvek našao način da ih ponovo nasmeje. Naime, on je svojoj ženi Smilji ostavio u amanet da svaki put na proslavi napravi neki štos u njegovom stilu. Jedne godine Smilja je ubedila učenike da se Petrovićev duh preselio u lokalnog avlijanera, druge da je Petrović živ jer im je u mraku pustila snimak njegovog glasa dok recituje Dučića, a treće godine je učenike zamolila da, kao omaž profesoru, uzmu po palačinku, pošto ih je on obožavao. Iz svake je počeo da curi krem, jer je svaka palačinka bila bušna po sredini. Učenici su krenuli testom da kupe iscureli krem po tanjiru, a Smiljka je pustila sa razglasa Petrovića koji kaže: „Dobar ste mi omaž priredili, učenici moji, dobar omaž“. Divan je osećaj da su dobri duhovi ljudi kojima se divimo i dalje tu, pored nas, da nas čuvaju i inspirišu. Dobro jutro!

Ustanak, 26. april

piše: Ana Vučković

Kada putujemo negde preko granice najčešće stojimo na carini, u koloni, čekamo da nam priđe čovek u uniformi, da mu damo dokumenta i da pogleda šta to imamo u gepeku. Dok čekamo u kolima, slušamo muziku, pevamo, jedemo, ali i gledamo oko sebe. I to ne samo u kolonu vozila ili u carinske kućice. Pogled nam stane i na ptice koje stoje na žici, na cveće pokraj puta ili na nemirno kučence koje vitla okolo, pored kola. Čije su to ptice? Čije su ptice na granici? A cveće? Da li je to pogranično cveče nečije? Stoji tu, u tampon zoni, tako sitno, nežno i ljubičasto. Kao i drvo, tačno na sredini između dve zemlje. A čije je kučence? Da li ga hrane samo naši ili i carinici zemlje preko puta? Na koji jezik se odaziva? Većina praktičnih ljudi će vam reći da postoji jasna linija i da se tačno zna čiji je koji cvetak. I da je kučence ipak malo više naše jer više voli našeg brkatog carinika Peru. Ali mi opet ne znamo zasigurno i jedino što nam preostaje je da se pitamo svaki put iznova: Čije je cveće na granici, tamo gde su u uniformi glave i lupaju nam u pasoše pečate plave! Dobro jutro!

Ustanak, 27. april

piše: Dejan Grujić

U Srbiji hukće i pukće kampanja pred izbore. Svi poručuju da glasamo baš za njih – ako oni pobede, biće nam bolje. Trepću, pocupkuju, neki i podvriskuju dok se grle sa pevačicama, neki smrknuto u tamburicu svire, a Srbija stoji u mestu. Studenti i radnici nam štrajkuju glađu, poljoprivrednici blokiraju puteve, evro je i danas slabiji u odnosu na sutra, gladni smo dobrih vesti dok sa svih strana pljušte samo one loše. Dobrih vesti ima samo u predizbornim spotovima, koji, zamislite, za samo jednu sekundu emitovanja na televiziji, otkinu sa stranačkih računa taman toliko koliko vredi otpremnina otpuštenog radnika za jednu godinu staža. Oni, predizborci, još i apeluju na TV kuće da im smanje tu cifru, da bi mogli više da se približe nama, biračima. Mi, birači, apelujemo da se cena sekunde emitovanja predizobrnih spotova poveća, i to bar sto puta. Neka već jednom sjašu s naših ekrana. Mnogo ih udaviše praznim pričama. Sada mogu čiste duše da potvrdim onu tezu da postoje dve Srbije. Jedna je ona kojoj pripada većina običnog sveta, onog koji jedva krpi kraj s krajem, a druga je ona uglađena, našminkana, botoksirana, silikonska, raspevana i šarena. Doterani neki ljudi, fini, nasmejani, pruženih ruku nude nam spas, a mi se nećkamo. Zašto? Zato što sit gladnom ne veruje. Zašto bi onda gladni verovali sitima? Dobro jutro!

I na ovaj način mogu da se analiziraju rezultati izbora

Ustanak, 28. april 

piše: Ana Vučković

Gotovo nikad ne možemo da dobijemo nešto novo za staro. Stari hleb nikada ne može da postane vrelo, mekano testo kao onog dana kada smo ga kupili. Ali stari hleb svakako može da postane naš glamurozni doručak za danas. Najbolje bi zapravo bilo da pola hleba stavimo u lepu kesu i ostavimo pored kontejnera, ko zna, možda će nekome zatrebati. A onda bismo mogli da drugu polovinu bez milosti udavimo u žutom moru jaja, a da ga onda ostavimo da se prži na suncu ringle i peškiru tiganja dok ne dobije lepu boju. Da posle ajvaru, džemu ili mladom siru može da se hvali gde je bio na letovanju. Ako prženice nisu pravi izbor, spustite parčiće hleba u malo ulja i vode i mešajte, a onda ih, kao naše prabake i bake, zamastite kajmakom ili sirom, da hleb zna zašto je živeo. Ako ipak želite da ovaj dan počnete još jačim glamuroznim doručkom, upoznajte parčiće starog hleba sa pršutom ili kačkavaljem. Biće to kao da je momak luzer došao do najlepše devojke. Na korak od bacanja, a sad u carstvu tople rerne i vašeg stomaka. Staro možda nikad ne može da bude novo, ali može da bude bolje od novog, ako se potrudimo da tako bude. Dobro jutro!

Ustanak, 29. april

piše: Ana Vučković

Klasično! Da li volite klasične stvari? Za šta bismo rekli da je klasično? Da li je to nešto dosadno ili nešto uobičajeno? I ne, ne mislimo samo na klasičnu muziku, koju ljudi vrlo često zovu i – ozbiljna muzika. Pa da, dobro pitanje – da li je klasično uvek nešto ozbiljno? Mala crna haljina je klasična. I za crno-bele filmove se kaže da su klasični. I smoking isto. I Sinatra. I crne lakovane cipele. I biftek. I izjava „Volim te“. I najklasičnija čokoladna torta ili klasična mala espresso kafa, kad nas boli glava. Zašto, na primer, bela haljina sa resicama umesto male crne haljine nije proglašena za nešto klasično?Ili ružičaste cipele umesto crnih lakovanih?Ili umesto klasične čokoladne torte neka kokos torta sa džemom od šljiva? Možda zato što na nešto klasično možemo da se oslonimo, klasično je pouzdano. Ako se uspavamo, pa ne znamo šta da obučemo, mala crna haljina će biti sjajan izbor jer se sa svim slaže i ne možemo da omanemo. Sa belom sa resicama bismo već imali problem, kao i sa ružičastim čizmicama umesto klasičnih crnih. Gotovo nikad nećemo pogrešiti ako nekog poslužimo klasičnom čokoladnom tortom, osim ako nije na dijeti, jer, nekako, čokolada je pouzdana, svi je vole. Čak i oni koji vole sa mo nove blokbastere, neće moći da odole starom, klasičnom crno-belom filmu, kao što je „Apartman“ ili „Neki to vole vruće“ jer nešto klasično nam obećava da će nam biti prijatno. Kao i pozadina za romantičnu večeru – klasični Sinatra, koji ne može da omane, kao i toliko rabljena, ali uvek sveža klasična izjava – Volim te! Dakle, volite li klasično? Mi ćemo odgovoriti sa „da“ jer kada su ikoga izneverili, da li su ikada omanuli „Kazablanka“, mala crna haljina ili komad punomasne čokoladne torte? Dobro jutro!

Ustanak, 30. april

piše: Ana Vučković

Da li ste primetili kako se moda vraća? To će vam reći svi kreatori – moda je ciklična. Mamine stare plastične minđuše na klips i bakine salonske lakirane cipele ponovo možete nositi bez problema, jer novo vreme prihvata sve iz prošlosti raširenih ruku. Baš sve? Pa da, uglavnom. Šta karakteriše novo vreme? Teoretičari post-post-postmodernizma reći će vam, i neće pogrešiti, da je početak veka epoha kolaža, mešanja svih stilova i pravaca. Neka cveta hiljadu cvetova i da, draga, slobodno nosi vojničku jaknu na delikatnu haljinu iz tridesetih i nisku bisera na starke. Dakle, ne samo hiljadu cvetova, nego neka u buketu zajedno stoje i ljiljan i šuman i gerber. Čudesno, izmešano i raznoliko. Prosto je greh u današnje vreme biti uniformisan, ako to nije deo nekog vašeg unutrašnjeg koncepta… ili ako tako ne nalaže vaš posao. Stalno ćete čuti da su ulice preplavljene mladima, posebno devojkama, koji izgledaju isto. Da, to jeste istina, ali zar nije tako bilo uvek? Zar nisu i sedamdesetih svi bili u nekakvim istim zvoncarama? Zar nisu sve mame osamdesetih imale mini valove i naramenice? Uvek je bilo tako, ali je upravo ovaj današnji momenat, barem u modi, povoljan da smislite upravo svoj stil, da mešate ako želite i negližee i farmerke i čipkane helanke i krinoline, zato što je zabavno i zato što je moda igra. U doba sivila, dosade i uniformisanosti, u doba kad vas finansije, stanje na poslu i zemlji vuku samo dole, možda je najbolje da barem tamo gde možete sami da odlučujete – budete slobodni. Moda je samo jedan od sjajnih poligona za to. Dobro jutro!!!

neke pojave su uvek u modi

O darkok

Za neke: novinar Za druge: radio-voditelj Za treće: priređivač knjiga Za četvrte: "Onaj... ma onaj" Za pete, šeste i sedme: komšija Za jednu novinarku: "Čovek koga je preporučio Milan Jeličić" Za kelnera Miću: Hoćemo li i danas duplu, slađu kaficu? Za malog Nešu: "Moj prvi deda Mraz" Za one koji traže njegove izjave: "stručnjak za marketing" Za prijatelje: Dača Za druge prijatelje: Dačo, kako si? Šta radiš? Je l` znaš zašto te u stvari zovem - potreban si mi nešto... Za pse lutalice: Ej, evo ga onaj što pada na mahanje repom Za one koji veruju: Čovek koji je organizovao seminar za putovanje kroz vreme koji se održava juče Za prodavce visećih mostova po kućama: Klijent koji voli ljubičasto-bele mostove Za pristalice reinkarnacije: Bivši zec iz Portugalije, zatim "Napuljski kantoprevrtač" (pseća rasa), potom drvoseča u Sibiru, pa švalja u Češkoj, pa trgovac u Barseloni, a budući humanoid 3M - klasa 2. Za estete: Osoba koja proučava veštinu namigivanja Mesecu Za duhovite: Osoba koja proučava delimično pusta ostrva i Oblake u bermudama Za tebe: (upiši ono što osećaš i misliš)
Ovaj unos je objavljen pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Ustanak i označen sa , , , , , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s