piše: Radovan Pantović
Poslovica “ko peva, zlo ne misli” dobila je ove nedelje u Sent Galenu konkurenciju , “ko peva igra, ko ne peva ide kući”. Autor, fudbalski selektor Siniša Mihajlović, odmah ju je i primenio, a Adem Ljajić se umesto u Rensu na utakmici sa Francuskom obreo u Novom Pazaru. Nije pevao himnu, pred meč sa Španijom, a mogao je, kažu dobronamerni, samo da otvara usta i do svega ovoga ne bi došlo.
Uostalom više od sedamdeset odsto nas ne zna reči himne. Istraživanja kažu i da više od polovine ne može da pogodi redosled boja na zastavi niti da opiše nacionalni grb. Ipak, kola su se slomila na Ljajiću jer, ispostavilo se da ovo nije samo stvar memorije, odnosa selektora i igrača, već identiteta, naconalnog osećanja i državne pripadnosti. Himna bi sve te stvari trebalo nekako da pomiri ali izgleda da joj teško ide. Posebno medju manjinama. I to ne od juče.
Pesma “Bože pravde” nastala je pre sto četrdeset godina na ceremoniji obeležavanja punoletstva knjaza Milana Obrenovića. U Narodnom pozorištu izveden je prigodan komad, a na njegovom kraju (u slavu budućeg kralja) – pesma bez naziva od dve strofe, majka današnje himne. Na tekst upravnika Jovana Đorđevića melodiju je napisao pozorišni kapelan, slovenac, Davorin Jenko. Već iste letnje večeri (10. avgusta 1872. godine), po izlasku iz sale narod je počeo da zvižduće i peva odu knjazu.
“Bože pravde”, brzo se primila i deset godina kasnije postala je zvanična himna u to vreme male, mlade i nacionalno homogene države Srbije. Prepravljana je, zatim i dorađivana kad god je bilo političke potrebe. “Knjaza” je najpre zamenio “kralj”. Kasnije, u staroj Jugoslaviji, zbog mira u zajedničkoj državi, pridev “srpski” je zamenjen sa “naši”. Srpske zemlje postale su „naše” a srpski rod, “naš rod”. U današnjoj verziji “srpski” je vraćen. Pojavio se medjutim prigovor manjina koje se nikako ne pronalaze u staroj srpskoj pesmi.
Bombarder iz Borova Sela za ovo, 
pretpostavljam, nije znao. Doneo je iskustvo zapada ali još nije stekao mudrost Miljanića koji je igrače vraćao kući zbog psovke, kape ili kravate. Zaboravio je koliko je ovde zapaljiva smeša politike i sporta i nesmotreno upro prstom na svakog sportistu „manjinca“ koji se nadje u državnoj selekciji. Pošto je podelio javnost slučaj je stigao tamo gde mu je mesto, u skupštinu. Ali samo kao duhoviti eho u vidu Čankove (Nenad) upadice, dok ide himna, „je l` pevaš, Rasime?“ Umesto igrača Siniša je u igru ubacio politiku a problem poslao na teren. Sportskim žargonom, „Snažnim udarcem posred živog zida! Šteta.“
Beograd202 