piše: Dejan Grujić
Mnogi su još početkom leta prognozirali vruću političku jesen u Srbiji. Vidi se da su bili u pravu, jer im je bilo dovoljno samo analiziranje naslovnih strana u novinama. Na njima su bile izjave naših političara i turobne prognoze da nam neće biti lako. Dinar je oslabio, država osiromašila, sa njom i njeni građani, pa ne čude vesti o početku sezone štrajkova u Srbiji. Dok s jedne strane zaposleni traže povećanje plata, s druge oni koji su takođe u radnom odnosu, traže da im se ionako bedne plate, kolike god bile, isplate. Neverovatno je da ljudi koji redovno odlaze na posao na kraju meseca ne dobiju ni dinar za svoj rad, ali to je zemlja Srbija, zemlja čuda i kontrasta. Kako objasniti ovaj fenomen kada se i državne firme oglušavaju o osnovno ljudsko pravo da za uloženi rad radnicima na kraju meseca isplate platu?
Nema objašnjenja. Začarani krug zaduženja u Srbiji već godinama drži u zarobljeništvu mnoge, i poštene i nepoštene. Poštene, jer su odradili posao a nisu ga naplatili, a nepoštene jer su taj isti posao ugovorili, a za njega nisu platili. Iz ovog kruga je teško izaći, baš kao i iz krize u koju smo upali. Neki stručnjaci kažu da bi Srbija u krizu upala svakako, nezavisno od dešavanja u ekonomiji sveta, ali to je slaba uteha za hiljade radnika koji zbog kašnjenja plate i ovoga jutra svojoj deci neće dati novac za užinu. Da li će nešto promeniti odustajanjem od posla i traženjem pravde na sudu? Možda, jer dete dok ne zaplače, majka ga ne uzima u krilo. U ovom slučaju majka je država Srbija koja mora da pomisli na svoje podanike koji je beskrajno vole i koji su joj i pored svih nedaća ostali u krilu. Ostali su verujući da tuđe nebo nije tako plavo kao ovde. U to ime, Srbijo majko, pomozi. Daj zarađene pare. Dobro jutro!
