Piše: Suzana Gajić
Prošlog vikenda bila sam na selu. Lepo je kad si u gostima, iako su domaćini zauzeti poslovima na njivi. Ali, žale se seljaci da je suša uništila rod, a ono što nije suša, kradu lopovi. I to na malo, ali redovno. I niko i ne pomišlja da zove policiju. Kažu, nema svrhe, ne dolaze za sitne krađe. Sve što se ukrade, a vrednosti je manje od 15.000 dinara, nije državni problem. Ali jeste problem domaćici, kad iz zamrzivača pokradu ono što je ostavljeno za zimu.
A nije uvek tako bilo, sećaju se oni stariji. Priča se po selu da je pre nekih, sada već 30 godina, bio jedan što je krao kokoške. Sumnjali seljaci ko bi to mogao biti, pa zvali tadašnju miliciju. A milicija, kako se to kaže u narodu, nije bila lenja, već pošalju milicajca u civilu da prati osumnjičenog i uhvate ga na delu. Njemu, verovali ili ne, za kokošarenje na sudu odrežu kaznu zatvora. I više nije krao.
Slušam priču i skoro pa da ne verujem. A ima još jedna. Ukrao jedan drugi seljak svom komšiji sa njive plug. Zvali miliciju, a oni tog lopova nateraju da vrati plug, ali tako što ga je nosio kroz celo selo. Da svi vide.
Da su tada postojale neke nevladine organizacije, možda bi osudile postupak milicije i tražile zaštitu prava lopova koji je ukrao plug. No, ono što mi nikako nije jasno je zašto danas neka nevladina ili vladina organizacija ne traži zaštitu one domaćice kojoj su pokrali zimnicu iz zamrzivača. Zašto se ne zaštite oni koji pošteno na svojoj zemlji rade, a kojima neko kraducka nekažnjeno, malo po malo? Kada je kraduckanje postalo prihvatljivo? Gde je granica?
Dobro jutro.
