Uranak (3. novembar – crtica)

piše: Dejan Grujić

Svi mi koji smo prevalili nekoliko decenija preko leđa, dakle više od tri a manje od osam, sećamo se ekskurzija. U naša pradavna vremena, to su bila putovanja od Vardara pa do Triglava uglavnom vozom, jer je tako jeftinije, uz brdo hrane, i mnogo dobrog raspoloženja. Nije bilo lako roditeljima da odbiju naše želje za upoznavanjem prirodnih lepota bivše nam otadžbine, a ni profesorima da nas sačuvaju od svih izazova koji su vrebali iza svakog ćoška. Sve se svodilo na čuvenu repliku iz jednog filma: „Tko nije vodio djecu na Zagrebački velesajam, taj ne zna što je patnja“! Svi su bili srećni na kraju putovanja. Profesori, jer se sve napokon završilo, roditelji, zato što smo stigli čitavi, a mi – pa dobro, nismo bili presrećni zbog kraja avanture, ali za utehu imali smo mnogo lepih utisaka, novih ljubavi, uspomena.

Onda su došla neka druga vremena, drugi običaji, druge cene takvih zadovoljstava. Krenulo se putevima inostranih atrakcija, uz mnogo više i skuplje aranžmane i naravno dobro plaćene čuvare koji su još bili i profesori. Izgubio se onaj duh solidarnosti, nije bilo emocija za one koji nemaju para da krenu na put, jednostavno – kome je tata mogao da plati taj je išao. U poslednjih nekoliko godina, roditelji se snalaze na sve moguće načine da obezbede novac za ekskurziju svom detetu, u želji da mezimče ne bude izopšteno od društva koje siromaštvo ne prihvata kao izgovor za ostanak kod kuće. Pre neki dan, jedan karavan srednjoškolaca ostavio je svoju drugaricu u Beču potpuno samu, jer se iznenada razbolela, a oni nisu mogli da je čekaju. Umesto da joj ekskurzija za koju su roditelji jedva namakli novac bude trajna uspomena, ostala je samo neprijatno iskustvo. Gde smo pogrešili vaspitavajući decu? Da li smo ih naučili da budu egoisti, ili to rade profesori u školi? Kakva će nam budućnost biti sa takvim mladim ljudima? Hoćemo li svi zajedno završiti u jeftinim staračkim domovima jer o nama neće imati ko da se stara? Da ne bude odvajanja, neka odgovor na ovo pitanje bude: Odrasli su krivi za sve. Zaboravili su da deca odrastaju, pa nakon odrastanja vremenom postaju starci, kojima opet trebaju deca da im pruže ruku. Kome ćete ovoga jutra vi pružiti ruku? Dobro jutro!

O darkok

Za neke: novinar Za druge: radio-voditelj Za treće: priređivač knjiga Za četvrte: "Onaj... ma onaj" Za pete, šeste i sedme: komšija Za jednu novinarku: "Čovek koga je preporučio Milan Jeličić" Za kelnera Miću: Hoćemo li i danas duplu, slađu kaficu? Za malog Nešu: "Moj prvi deda Mraz" Za one koji traže njegove izjave: "stručnjak za marketing" Za prijatelje: Dača Za druge prijatelje: Dačo, kako si? Šta radiš? Je l` znaš zašto te u stvari zovem - potreban si mi nešto... Za pse lutalice: Ej, evo ga onaj što pada na mahanje repom Za one koji veruju: Čovek koji je organizovao seminar za putovanje kroz vreme koji se održava juče Za prodavce visećih mostova po kućama: Klijent koji voli ljubičasto-bele mostove Za pristalice reinkarnacije: Bivši zec iz Portugalije, zatim "Napuljski kantoprevrtač" (pseća rasa), potom drvoseča u Sibiru, pa švalja u Češkoj, pa trgovac u Barseloni, a budući humanoid 3M - klasa 2. Za estete: Osoba koja proučava veštinu namigivanja Mesecu Za duhovite: Osoba koja proučava delimično pusta ostrva i Oblake u bermudama Za tebe: (upiši ono što osećaš i misliš)
Ovaj unos je objavljen pod 05 Emisije na Radio Beogradu 202, Uranak i označen sa , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s