Piše: Ružica Vrhovac
Čekajući juče autobus na stanici i gledajući delimično gole grane drveća u blizini, setih se stiha jedne pesmice koju sam volela kao dete. To je ona o hranjenju ptica koja se završava stihovima: „Nek’ na svakoj grani / budu restorani“. Utom naiđe željno očekivani autobus te uđoh. Umalo da zaboravim na ishranu kad, ne lezi vraže, ugledah jednog dečka kako s vidljivim uživanjem jede sendvič. Htedoh da mu kažem „Prijatno!“, ali pomislih da možda ne bi bilo uljudno da se mešam u njegovu privatnost, te oćutah.
GSP lanč paket
I tako, vozim se i pokušavam da se setim standardnog jelovnika naših autobusa. Mogu da vam kažem da je prilično skučen. Svodi se na sendviče, burek, pljeskavice i poneki sladoled (žvake i bombone ne računam). Pitam se da li je to zdravo? Možda bi trebalo poraditi na tome da se on poboljša, to jest da postane raznovrsniji. Trebalo bi tu uneti više voća i zeleniša, mada moram priznati da je miris pljeskavica zamaman i da ga svi vole. Može se čak reći za degustatora ovog omiljenog jela da je nesebičniji od jedača čokoladica koji ove poslastice konzumira krišom. Pljeskavičar je naučio da deli – to je narodski čovek!
Ustvari, celu ovu priču pričam jer se pitam zašto se mi, koji se bunimo za svaku sitnicu, ne bunimo što ljudi u autobusu jedu, mrve, mljackaju, musavi flekaju ostale putnike.. i usput zvocaju što nema slobodnog mesta da mogu to urade „natenane“.
Eto nama teme za razmišljanje…
Dobro jutro!
Beograd202 