piše: Vlada Todorović
Ne kaže se za džabe – ne goji se prase uoči Božića. Doduše, nekada je njihova zlehuda sudbina stizala ranije – 29. novembra, ali nije to ono po čemu ja pamtim ovaj ex-praznik. Zbog jedne stvari je 29. novembar bio bolji i od 1. maja i svih ostalim revolucionarnih svetkovima. Naime – najbolje žurke su bile za 29. novembar!
Dobro, ako bi se analiziralo do u detalje, možda tehnički žurke i nisu bile najbolje. Ali je kompletan osećaj zajedničkog ludovanja bio na zavidnoj visini, koja je teško mogla kasnije tako lako da se ponovi.
Dakle, vraćamo se u vreme od pre 30-tak godina, u zlatno doba beogradskih žurki. Standard drugova i drugarica je bio daleko bolji nego sada, pa su putovanja za praznik bila uobičajena stvar. Elem, to je značilo da su omladinci i omladinke imali za praznike na raspolaganju svu kvadraturu stanova u društvenoj svojini, samo je sve to trebalo začiniti „tekućom problematikom“ i zabava je mogla da počne. Za muziku nikada nije bilo problema – stranci su se čudili kada bi se našli u domovima radničke klase odakle toliko dobrih audio uređaja?
No, gde se krije tajna uspeha 29. novembra kao odličnog praznika za žurke?
Jednostavno – to je bio jedini, zakonom predviđen, mini-odmor na putu od letnjeg raspusta do nove godine!
Dakle, taman s porodica opremi zimnicom, već je zaboravljeno uživanje tokom leta, a do nove godine još mesec dana. Odličan termin da se započne sa ludovanjem. Dodatni bonus je bio što nije bilo presije oko „dobrog provoda“ koji je već ophrvavao mnoge za doček nove godine. I, tako… 29. novembar je otvarao sezonu žurki.
Sada više nema 29. novembra. Nema nešto ni žurki. Dan republike poneko proslavlja, ali je izbrisan iz kalendara državnih praznika, što već spada u domen politike. Žurke su postale socio-ekonomska tema, tako da ne čudi što su i one gotovo ugrožena vrsta. Dakle, ako spojite jedan i jedan dobijate – čistu nulu. Ili – dobijate jedan sasvim običan 29. novembar. Bez neradnog dana i bez žurke.
Beograd202 