piše: Vlada Todorović
Pre par dana, kada je bio aktuelan onaj sneg, vidim ženu koja ispred moje zgrade sedi, dok komšija čisti kola od snega. Ono što mi je bilo čudno je to što žena sedi u snegu. Nije baš najzdravije. Onda shvatim da ona pokušava da dozove, ili na neki drugi način skrene pažnju, komšiji koji čisti kola. No, on se tako uneo u skidanje nanosa sa svog omiljenog četvorotočkaša, da nije mario ni za šta oko sebe.
Kako se ubrzo ispostavilo, ženi je pozlilo, ali eto… čovek koji je bio na par metara od nje to jednostavno nije primetio. Ili – nije želeo da primeti.
Par dana pre toga, video sam na autobuskoj stanici, na Brankovom mostu, kako žena odguruje čoveka kako bi se dokopala autobusa. Odgurnut čovek je bio – slep. I njoj je, očigledno, promakla ta „sitnica“. Beli štap i tako-to. Ona je proračunala putanju, i ko će sada da skreće i gubi dragocene milisekunde na putu do otvorenih vrata autobusa. Ne znam da li ste svesni, ali ako propustite gradski autobus u Beogradu, drugi će doći najverovatnije tek sutradan. Nisu to nimalo naivne stvari.
Znate, možda ljudi lakše primećuju svetske nepravde i zavere. Raspravljaju o njima i nerviraju se. I u celom tom informativnom zamešateljstvu zaboravljaju da zastanu, osvrnu se oko sebe, i primete druge ljude. One, koji su im mnogo bliži, sa kojima dele svakodnevnicu, hteli to ili ne. Ukoliko malo ne „spustimo loptu na zemlju“, i počenemo da se bavimo ne samo sobom nego i ljudima oko nas, jednog dana ćemo svi postati „neprimetni“.
