Uranak (10. februar – crtica)

piše: Dejan Grujić

Počeo je da pada sneg, uporan i lep, da nas malo pročisti od sveg gliba koji nas je zapljuskivao prethodnih dana. Dok smo gledali političare kako se prepucavaju, ukazujući nam ko je pošten a ko lopov, ko voli banane, a ko se na njih oklizne, ostalo je malo mesta u našim srcima da se obradujemo nekim sasvim običnim stvarima i sitnicama koje život znače. Tražeći u sebi motiv da posle mnogih nepravdi koje doživaljavam u poslednje vreme pronađem slamku optimizma potražio sam u svojim sećanjima nešto što me kao sasvim malog mnogo radovalo. I našao sam.

Naime, pre par dana, u zaboravljenoj polici na samom kraju podruma, tražeći zaostalu teglu džema ili ajvara, primetio sam kartonsku kutiju u koju sam zavirio iz čiste radoznalosti. Unutra su bile uredno spakovane LP ploče iz sedamdesetih godina prošlog veka. Bez grama prašine i oštećenja šepurili su se albumi tada popularnih  pevača i grupa. Bilo je tu svega, što bi mladi rekli, od Silvane do Nirvane. Izvukao sam nasumično jednu ploču i zaprepastio se koliko je dobro očuvana. Nigde traga ogrebotini, čak nije bilo ni žvrljotine po omotu. Ponosno su se čak šepurile i neodlepljene etikete sa cenom. Setio sam se, razgaljen, odmah svog prvog gramofona koji su mi otac i majka kupili na kredit. Bio je to Iskrin gramofon koji nije imao svoje pojačalo, nego se priključivao na radio lampaš EI Niš. Setio sam se tako i da su mi roditelji dozvoljavali da sam puštam ploče, i rukujem njima kao da sam već odrastao. Tada su bile najrasprostranjenije singl ploče sa najviše dve pesme po strani, a ja sam tada imao najviše 5 godina. Onda se pojavio stereo gramofon koji se sam automatski pokretao na dugme START. Mislim da je to bio model TOSKA 25. To je za mojih 14 godina bila ulaznica za sve moguće i nemoguće žurke koje su se organizovale u komšiluku. Dugo je trajalo i radilo to čudo tehnike. Pazio sam ga kao da mi je brat rođeni, jer rođenijeg nisam imao. Sam čin priključivanja zvučnika i odabiranja ploča budio je neviđeno uzbuđenje i strast.

 

Setio sam se i da sam nakon Toske 25, zaposlivši se, naručio jedan Pionirov gramofon koji je stigao iz Švajcarske i bio savršen. Zvučao je, a i danas zvuči kao da je CD, a ne mehanički  generator zvuka zabeleženog na vinilu. Ispravan je i dalje, pa sam pokušao da sećanja osvežim i popodnevnim slušanjem ploča. Izabrao sam nekoliko. Police, Blondie, i Čorbin album Mrtva priroda. Krenulo je čuveno pucketanje, zvuk, ali na žalost, nisam osetio nekadašnju strast i zadovoljstvo. Pitao sam se, šta se dešava? Zašto nisam ushićen, zadivljen muzikom, okretanjem ploče na čuvena 33/3 obrtaja, plivanjem zvučnice po vinilu? Možda zato što sam u isto vreme slušajući ploču hteo da proverim mejl, Fejsbuk profil, usput pročitam šta objavljuju portali, objavim tvit, ili apdejtujem profil na Linkedin-u, odgovorim na SMS poruku… A muzika sa ploča se mora slušati u potpunom miru, bez razmišljanja o besparici, egzistenciji, o sutrašnjem neizvesnom danu, namrgođenom šefu, ili dnevnoj politici, pa na kraju krajeva i o Crtici koju treba objaviti na vreme jer slušaoci to očekuju i zaslužuju.

Dobro jutro!