Piše: Dejan Grujić
Nedeljom duže spavamo ako ne radimo. Ako se usvoji novi tarifni sistem, ko ne bude radio nedeljom, ima da provodi ceo dan u krevetu. To je i dobro ako krevet nije prazan. Ako bude usvojen novi predlog da se u crvenu zonu uđe već sa 1200 utrošenih kilovata, onda će sa svim porezima jedan kilovat koštati preko 20 dinara. Dakle, treba da pređemo na neki drugi način grejanja. Ali, kako državo, pitam se? Nema teoretske šanse da do iduće zimske sezone izolujemo stanove i kuće, i zamenimo stare novim PVC prozorima i vratima, jer su naše plate statistički teške tek nešto više od 340 evra, a u stvarnom životu lake između 18 i 30-ak hiljada. S tom platom nema ni prostog fizičkog opstanka, a kamoli izdvajanja za nove peći na drva ili ugalj ili uštedu energij termo-izolacijom.
Zašto sam ja kriv što živim u naselju na obodu grada u kome nema centralnog grejanja pa moram da se grejem na struju, pitam se u ime onih koje slične brige more? Da pređem na drva i ugalj? Teško, jer nemam podrum za drva, a i instalacije za dimnjak ne postoje. Znači, državo – udari na mene. Baš te briga, može ti se. Dok ne usvoje ostaje nam čuveni hit iz davnih osamdesetih, autora Predraga Vukovića:
„Svi potoci poledili već
Kune draga električnu peć
Skupa struja kad je ima
Biće lepše sa drvima
Ja joj šapćem da drugi ne čuju
Dođi dušo da štedimo struju.“
Dobro jutro!
Beograd202 