piše: Dejan Grujić
Obeležavajući deset godina od ubistva premijera Zorana Đinđića Srbija je priznala da se nije mnogo promenila. I dalje nas pritiskaju isti problemi a snova skoro da više i nemamo. Rasplinuli su se kao sapunica u limenom koritu u kome još uvek peremo svoj prljav veš prošlosti i to u hladnoj vodi. Potišteni i zabrinuti, svetlo na kraju tunela i dalje ne uočavamo, a i ako ga ugledamo, brzo shvatimo da je pre da je u pitanju far lokomotive koja će nas skršiti, nego zraci Sunca naše blistave budućnosti. Snovi, kako to daleko i nestvarno izgleda u Srbiji… Prema statistici sve češće posežemo za hemijom da bi naterali san na oči. Kad ga već upecamo, san snove ne donosi jer smo prestali da sanjamo. Ako nešto tokom spavanja i prizovemo iz svesti, pre će to biti da su to košmari nego lepi, šareni i uzbuđujući snovi. Nada, energija i poziv na mnogo rada da bi se menjali na bolje, a što je promovisao ustreljeni premijer, kao da su polako, iz godine u godinu posustajali. Sada smo potpuno dezorijentisani, ali to ne mora i ne treba da bude trajno stanje. Odgovore na to kada će nam krenuti na bolje, trenutno niko ne zna. Ali, ako posle kiše zasija Sunce, a posle tamne noći stigne rujna zora, pa valjda će i Srbiju najzad zadesiti neki boljitak, nalik prvoj visibabi u rano proleće. Zaslužili smo da posle svega udahnemo svež vazduh punim plućima posle svih patnji i stradanja, lutanja i proklizavanja. Uskoro stiže proleće, kalendarski. A možda i nova nada. Datum samo što nije, strpimo se još desetak dana. Keti je šapnula Tomi da ima nade za Srbiju. Dobro jutro!
(foto: Ocean of dreams, www.josephinewall.co.uk)
Beograd202 