piše Dejan Grujić
I Srbija ima Zgodnu mladu. Iz srca Šumadije je sa svadbe, sa poklonima, a uz naručenu pesmu „Skini prsten s desne ruke“, pobegla snaša. Mladoženja je u očaju. Razdelio je novinarima slike sa venčanja, uz poruku da ne želi više da čuje za svoju doskorašnju izabranicu. Nije mu svejedno. Em je emocionalno urušen, em materijalno. Troškove svadbe je pretpostavljam sam snosio, pa mu sada nije lako bez šerpi, lonaca, servisa, lustera, ćebadi, jorgana, jastuka i svega što se u Srbiji daruje mladim bračnim parovima. Kako li je, pitam se, mlada, krhka i sitna, mogla sama da sve to pobrojano ponese? A šta ako je umesto tih, tradicionalnih poklona, odvukla samo narukvicu? To su vam pare na ruke, ili koverte. Čak i da jeste, teško da se ovajdila. Danas se u kovertu retko položi više od 20 evra, ako ste obična zvanica.
Šalu i insinuacije na stranu. Da li se u Srbiji uopšte isplati svadba? Mladenci napišu spisak zvanica, pa procenu koliko će dobiti novca, pa onda na kraju svodeći bilans uglavnom budu na gubitku jer im niko nije dao onoliko koliko su oni potajno priželjkivali. Svadba kao biznis se ne isplati, a ni bežanje s poklonima, tako da se razlozi za raskidanje tek sklopljene zajednice muškarca i žene, jedino mogu skrivati u nekoj nerešenoj emotivnoj relaciji iz prošlosti. Meni je rešenje ove šumadijske zagonetke stih iz mladine naručene pesme: „Dođi, dođi, mome srcu, nije on čovek za tebe“. Ljubav je ipak mnogo važnija od narukvica, šerpi i lonaca.
Dobro jutro!
(foto: thebarefootprincess.wordpress.com, ilustracija)
Beograd202 