piše: Dejan Grujić
Oduvek je u našoj tradiciji profesija lekara bila veoma cenjena. Međutim, posle mnogo godina lutanja našeg zdravstvenog ali i obrazovnog sistema došli smo u situaciju da školujemo lekare koji nemaju gde da rade. Imali bi oni i te kako koga da leče, ali prvo treba da obave lekarsku praksu na koju teško mogu da računaju, pa onda završe i specijalizaciju ako imaju sreće, pa steknu praksu i radno iskustvo ili obrnuto, potpuno je svejedno. Međutim, do posla je izgleda toliko teško stići taman kao i dobiti kartu za sletanje na Mars. Po našim bolnicama i domovima zdravlja možemo videti lekare specijaliste u ozbiljnim godinama koje uskoro neće imati ko da zameni.
U opštoj besparici, roditelji studenata medicine, farmacije ili stomatologije, poslednje rezerve novca troše na kurseve stranih jezika, najviše nemačkog i slovenačkog, a onda kupuju kartu u jednom pravcu za svoje a naše mlade medicinare. Ako prema nekim nezvaničnim podacima školovanje jednog lekara državu Srbiju košta i do nekoliko desetina hiljada evra, u čemu je onda veština namigivanja Evropi slanjem naše mlade, radne, i školovane medicinske snage koja će tamo graditi karijeru i sticati nova znanja i usavršavanja. Oko 2020. godine nećemo imati lekare specijaliste, zubare, ginekologe, ako se nastavi sa trendom zabrane zapošljavanja i malim kapacitetima ustanova za sticanja prakse budućih specijalista. Ali, ne mora sve da bude tako crno. Ako zamislimo da se ostvari proročanstvo po kome ćemo 2020. godine ući u Evropu, to znači da ćemo naše povrtare, stočare, radnike i ostalu poštenu inteligenciju umesto u Klinički centar Srbije slati u neki bečki, berlinski, londonski ili temišvarski Dom zdravlja. Šta ima veze, ionako će ih tamo čekati srpska specijalistička elita. 🙂
(foto: gawker.com, ilustracija)
Beograd202 