piše Vlada Todorović
CRTICA – e, moj kolega…
Mene su svakojako zvali u životu. Imao sam i kućni i školski nadimak. Zvali su me i u vojsku, a tamo me zvali „vojniče“! Međutim, prvi put kada su me iznenadili bilo je 1. septembra 1981. godine! Kada sam kretao u prvi razred srednje škole, a neki švrća, koji je kretao u prvi razred moje, tada već bivše, osnovne škole, me nazvao „čiko“!? Totalan šok.
Skoro godinu dana kasnije, kada sam išao sa dvojicom starijih prijatelja da se upišu na Fakultet političkih nauka i čekao ih u hodniku tog zdanja u kojeg više nikada nisam kročio, obratio mi se jedan od momaka koji je i sam došao na upis. Možete misliti tog iznenađenja kada je meni, onako štkrljastom i nikakvom, u bermudama i košulji sa kratkim rukavima, rekao – „kolega“!
I taman kada pomislite da se čovek na sve navikne, dolazi 1991. godina, a ja kao novinar Borbe ulazim kod direktora Jugoslavije komerca, gde je počeo veliki štrajk, kojeg ću pratiti mesecima, i sekretarica me najavljuje rečima: „Stigao je gospodin novinar“! A ja imam dugu kosu, vezanu u rep, i onako sav u džinsu uz neki lepršavi mantil pre izgledam kao neko ko je upravo sišao sa bine rok-koncerta. U trenutku sam pogledao po sobi da vidim gde je taj „gospodin“.
E, onda su se stvari konačno smirile. Ili sam ja očvrsnuo, ili nije bilo adekvatnih izazova. Sve do pre nekoliko dana kada sam posetio svoj bivši faklultet. Morao sam po potvrdu kod sekretarice odeljenja, i pošto joj nešto u mom slučaju nije bilo jasno, pozvala je telefonom pomoć, uz napomenu: „Ovde je kolega, a ne znam po kom je statutu on studirao“. E, štrecnu me to „kolega“, osetih se mlađi za par decnija. Na nesreću, morao sam odmah da se „vratim“ u surovu realnost, zahvalim se na vremenu i pomoći i nastavim dalje u administrativni boj. „E, moj kolega“, mislim se, nikad nije kasno za novo iznenađenje.
(foto: www.nytimes.com ilustracija)
Beograd202 