Piše: Dejan Grujić
Dugo smo čekali na staroj železničkoj stanici voz. Oteglo se čekanje. Prodefilovali su kroz naše čekajuće živote mnogi šefovi stanice koji su nas ubeđivali da je kompozicija spremna, da samo što nije krenula, ali eto, treba samo da se još jednom proveri ispravnost vozila. Pričali su i da se tamo na poslednjoj stanici nalaze mnogo strogi kondukteri i šefovi koji nam neće izdati putne karte ako odmah krenemo. Bolje da sačekamo malo. Možda padne cena prevoza. Onda su došli neki drugi šefovi koji su nas ubeđivali da nije do njih lično, već zbog nekih viših sila koje su se obrušile na nas i ne puštaju prolaz. Ovi sadašnji čim su došli odmah su poručili: Po svaku cenu ima voz da krene! Ako smo rekli, ima tako i da bude. Od danas taj voz polako kreće na dugo putovanje u Jevropu. Iz naše stanice kreće uskim kolosekom a pokreće ga parna lokomotiva umotana u čađ, gar i ogrezla u ustajaloj žabokrečini ne baš slavne prošlosti. Ne očekujemo da po veoma uskom koloseku obraslom trnjem i korovom ova kompozicija može da juri brzo. Ići će polako, a stanice na dugom putu će se smenjivati: pravosuđe, vladavina prava, privatna svojina, poljoprivreda, ljudska prava, ekonomija, ribarstvo, još mnogo toga i najbolnije, možda odmah, a pre da će biti mnogo kasnije – KOSOVO. Kako vreme bude odmicalo, smenjivaće se stanice. Posle prve, prašnjave, stare, naše oronule bez vrata i prozora, nailaziće sve novije, uređenije, i svetlije. Ako hoćemo da i mi imamo iste takve najpre treba postojeće zameniti, ispraviti, doterati, utegnuti, urediti i prihvatiti sve ono što su drugi, kojima smo krenuli u susret, odavno prihvatili . Spremni smo da se spremimo da budemo spremni i da nam se voz na tom dugom putu negde zaglavi zbog kvara lokomotive. Pitam se samo hoće li nam Evropa poslati svoju lokomotivu u susret ako se naša usput pokvari i stane? Dobro jutro.
(foto: www.panoramio.com, ilustracija)
Beograd202 