Piše: Dejan Grujić
U Srbiji odavno nema nekih zanatlijskih radnji. Pogasila ih je kriza, besparica ali i nova tehnološko-potrošačka revolucija, ako tako može da se formuliše razlog zbog kojeg više nemamo, kao nekada, u svakoj varoši obućara, pekara, berberina, sajdžiju, ćevabdžiju ili stakloresca… Lako smo se prilagodili sistemu po kome samo prolazi trgovina. Najbolje je kad je ona sivo-crna u kojoj ako ne zaradiš bar trostruko više – uzalud živiš u Srbiji. Nikako da se uklopimo u nešto o čemu brinu u razvijenom svetu, a to su potrebe tržišta za radnom snagom. Umesto što svako malo raspisuju izbore, i ubeđuju nas da im nedostaje još naše podrške za reforme koje koče oni drugi iz vladajuće koalicije, mogli bi, ovi aktuelni, da naprave neki plan kako da, recimo, vrate u naše škole sistem obuke za zanate za kojima još uvek ima potrebe. Zamislite da, recimo, neki ministar u našoj budućoj vladi, osim novog nameštaja unese u kabinet novi pirotski ćilim? To bi objavile sve novine, pa bi možda i glasači krenuli da kupuju ćilime na kredit uz subvenciju države. Što da ne? Kad već trpamo narodne pare u džepove stranih kompanija, što ne bismo, tamo nekom, Miti ćilimaru? Međutim, ovo je Srbija. Dok se mi setimo da znamo, kajmak poberu oni koji umeju. Prepoznaćete ih lako. Dobro jutro!
(foto: beograd.olx.rs, ilustracija)
