Piše: Dejan Grujić
Svi koji smo odrastali početkom sedamdesetih godina prošlog veka sećamo se pesmica „Zakleo se bumbar“, „Miš je dobio grip“ „Jednog zelenog dana“ „Vuče, vuče, bubo lenja“ i tako redom. Većina nas srećnika imala je veliku LP ploču na čijem omotu je stajala fotografija stamenog i korpulentnog Dragana Lakovića, koji u ruci drži čudesnu lutku Četvrtka ili Aćima više nisam siguran. Jedino sam siguran da se ta ploča na mom gramofonu Iskraphone 1003 besomučno trošila od već dobro otupele igle sa ,takoreći, od ustanka do počinka. Taj dečji heroj, Dragan Laković, pre neki dan je grubom kreacijom nepoznatog autora opisan kao uspešan glumac koji je skončao praktično kao skitnica, sklapajući poslednji put oči u pustom vagonu voza Beograd–Bar napušten od svih, gladan i žedan, bez dinara u džepu. Onima koji su ga voleli, nije bilo lako kad su tako nešto pročitali. Mnogi su na to štivo i suzu pustili. Međutim, nisu znali da su, u stvari, bili obmanuti surovo i bez razloga. Ne znam šta je taj neko hteo da postigne pišući taj tekst jer je unapred morao da zna da će njegova provokativna projekcija ili, kako je to formulisano, „urbana legenda o kraju Dragana Lakovića“ biti brzo demantovana od porodice i prijatelja počivšeg umetnika. Tako se i desilo. Porodica je bila ogorčena i uputila je demanti takvog poigravanja sa senima nekog ko je u srcima mnogih ostao upamćen kao vrhunski glumac, a ponajviše kao pevač dečjih pesama. Potom su se oglasili i prijatelji, kolege i komšije koji su takođe, redom – kako to već ide – pričali svoje utiske o ovoj umetničkoj gromadi od čoveka. Niti je umro gladan i napušten, od svih zaboravljen, već dostojanstveno, iznenada, nakon odigrane predstave u pozorištu i to od srčanog udara. Posle ovog kratkog ali ogromnog šoka javnosti, nekako tiho i predvidljivo, ali bez ikakve javne rasprave ili, ne daj bože, polemike, krenula je ideja da se jednom beogradskom vrtiću dodeli ime po Draganu Lakoviću. Svi su ovu inicijativu prihvatili bez ikakvog opiranja – i vlast i opozicija i javnost – jer su osetili da je trenutak da se jedna velika nepravda ispravi. Nadajmo se da će se to veoma brzo desiti, da ćemo novi vrtić koji nema ime ubrzo zvati Dragan Laković, i da nećemo čekati 24 godine da se setimo čoveka koji nam je svojim sugestivnim glasom i pojavom u nevine dečje duše ulivao divne stihove i note kojih se i danas rado sećamo. Zauvek. Dobro jutro.
(foto: sr-rs.facebook.com)
