piše: Suzana Gajić
Ovo jutro neki osnovci će sigurno čekati sa strepnjom – imali su pismeni iz matematike i stižu ocene. To sasvim slučajno znam, jer sam upravo jednom šestaku pomagala oko te iste matematike. I tokom tih priprema za pismeni otkrila da se škola promenila. Sada se deca opredeljuju koji nivo pripremaju – osnovni, srednji ili napredni. E, sad, to znači da, ako se dete opredeli za osnovni, koji je najlakši i samim tim najsigurniji, dobija zadatke isključivo iz tog nivoa. I ako uradi sve, maksimalna ocena je trojka. Ako hoće srednji nivo, onda dobija set zadataka veće težine, i tako dalje.
Koliko me pamćenje služi, mi smo dobijali po pet zadataka, od kojih su tri bila lakša, a četvrti i peti teži. I svi su imali mogućnost da rešavaju iste zadatke, pa ko se kako spremi. Pitam se da li bih ikada imala ocenu veću od trojke da me je neko primoravao da se deklarišem na samom početku koji nivo hoću? Da li bih imala motivaciju da radim matematiku, ako bih, recimo, jednom probala teže zadatke i loše prošla?
Pitam se i da li od nekog ko je peti ili šesti razred treba zahtevati da se sam opredeli kom nivou ili klasi pripada? Da li to znači da se opredeljivanjem za osnovni nivo deklarisao kao pripadnik niže klase, manje vredan? I kakva će ta deca biti kada odrastu? Da li će slediti svoje snove, da li će imati snage da prekorače granicu koju im neko nameće još u osnovnoj školi?
Ili će neki roditelj, da ih uteši, da im kaže da škola nije sve. Toliko ima pevača, starleta, ni dana škole nemaju, kupili diplome, pa šta im fali. Ne znam. Ali i daje mislim da smo bili srećniji kada smo svi dobijali iste zadatke. Bar je bilo lakše prepisati.
Dobro jutro!
(foto: www.oregonlive.com, ilustracija)
