piše: Dejan Grujić
Postala je tužna realnost da naše porodice imaju manje od dvoje dece u proseku. Kad bi mogli, statistički, rađali bi jedno dete, ali ne baš celo, nego u procentima 0.8. Nekada je sve bilo drugačije. Naše bake, dedovi, pradedovi a u retkim slučajevima očevi i majke, rađali su po troje, četvoro, a ponegde osmoro, devetoro naslednika. Svi su bili jednaki, siromašni, željni svega pa su se brzo odvajali od porodice. Devojke su se odmah posle navršene šesnaeste godine udavale, a momci kretali ka centrima takozvanog industrijskog razvoja ili u inostranstvo. Rođen sam u porodici kao jedino maženo i paženo dete. Imao sam bukvalno sve. U vreme kada su mnogi maštali o tome, ja sam imao svoj televizor, radio, i gramofon, nešto kasnije kasetofon pa video rikorder. U neposrednom komšiluku, živela je porodica sa četvoro dece koja se nešto kasnije obogatila još jednim članom, pa ih je bilo odjednom sedmoro. Voleo sam tu porodicu. Iako su nas razdvajali samo pripadnost naciji, prezime, i veroispovest, to nije bila prepreka da budem i ja na neki način član te porodice, više nego ravnopravan. Slobodno mogu reći privilegovan. U gradu gde se jasno znalo ko ide s koje strane ulice kad je korzo, bilo je u to vreme potpuno normalno da se svi okupimo, pevamo, slavimo, igramo se, bez granica koje su pokušavali da nam nametnu neki, za nas u to vreme, potpuno nebitni, ali ipak odrasli ljudi. Samo neka je dobar čovek, bila je pouka koju su nam naši roditelji uporno ponavljali i na tome im beskrajno hvala. Sticaj naših zapadno-balkanskih prilika, ratovi, sankcije, demokratske promene, razvejalo je sve nas, mladunce na razne strane Evrope. Svi smo se snašli. Oni koji su bili svojevremeno srećni zbog sitnih dečjih radosti otišli su u potragu za boljim životom. Ja sam ostao tu gde jesam, neprirodno razdvojen od iskrenih prijatelja koji su mi to postali rođenjem. Potrajalo je to nekoliko decenija, a onda, zahvaljujući internetu, ponovo smo se okupili, svako kraj svoje kamere, sa šoljom kafe i mnogo neispričanih priča. Sve je bilo jednostavno. Kao da je juče bilo kada smo se rastali, kada smo sreću poželeli jedni drugima, kada smo pomislili da se krećemo za nekim svojim Suncem i da više ništa neće biti isto. Isto je. Zaista. Nije se ništa promenilo, i dalje volimo jedni druge, oslovljamo se sa brate i sestro, iako u našim venama teče ljudska, a opet nacionalno različita krv ako to nekome znači uopšte razliku. Nama nikada nije, niti će biti razlika. Čuvamo i dalje svoje tajne, one što smo krili od roditelja kad smo kretali u nestašluke. Javno i bez stida ponosni smo jedni na druge. Volimo se iako to malo ko ume da razume, jer ipak je ovo Balkan. Dok se prave spiskovi pogodnih i nepogodnih građana, mi i dalje jedni drugima odgovaramo i prijamo jer smo u duši i dalje samo obična deca sa velike poljane gde su se svi igrali nezavisno od toga kako se zovu ili prezivaju. Ja sam srećan zbog toga. Dobro jutro.
(foto: theriskyshift.com, ilustracija)
Beograd202 