piše: Dejan Grujić
Postajemo nestrpljivi, iako su nas od malena da treba biti strpljiv, uporan i marljiv. Postajemo neiskreni, menjamo se kako nam odgovara, iako smo učili da je laž kratkih nogu a istina samo jedna. Čekamo na vesti od kojih nam kao život zavisi, a one se odlažu od jednog do drugog Glavnog odbora. Teramo decu u školu, a usput ih već otpisujemo ili za inostranstvo ili kopanje kanala. Gunđamo na pijaci da je skopo, a sami ni u ludilu ne bi otišli na selo i tamo se bavili poljoprivredom. Loš nam je gradski prevoz, puna su nam usta kritike, a nećemo da plaćamo kartu. Lekari su uvek pod sumnjom da svoj posao ne rade odgovorno a koliko smo mi odgovorni prema svom zdravlju? Da li preventivno čuvamo ono što nam je najdragocenije? Pušimo, iako podržavamo zabranu pušenja a krijemo se po toaletima i kancelarijama sa cigaretom između prstiju. Pozdravljamo akcije kažnjavanja bahatih vozača, a vozimo po svome čim znamo da nema policije i kamera. Preziremo korupciju a šalteru prilazimo sa kesom i kovertom u ruci. Zaklinjemo se u demokratiju a u njeno ime onako baš demokratski pljačkamo državu i narod. I dokle tako? Hoćemo li se menjati ili ćemo nabrajati? Mnogo je lakše kukati nad neuzoranom njivom nego se dohvatiti rala i volova. Ovo drugo boli, kičma puca, a krv i znoj se mešaju sa vrelinom bola dok pucaju žuljevi na rukama. Srbiju čeka ovo drugo, samo još da se mašimo tog rala. A možemo i samo da kukamo. To je uvek lakše. Dobro jutro!
(Foto: excalibur.bloger.index.hr, ilustracija)
