piše: Dejan Grujić
Ne baš mali deo Srbije je poplavljen. Stižu vesti sa svih strana, od Bora, preko Prokuplja, Kuršumlije, Kruševca, Jastrepca, a srce se steže od slika koje vidimo sa poplavljenih područja. Da li je ovo neki znak od Gospoda, slučajna repriza banatske poplave od pre devet godina ili nešto treće? Podsećam, jer dobro pamtim, da su tada najveći problem bili prvomajski praznici spojeni sa Đurđevdanom pa Vlada nije mogla da se okupi skoro nedelju dana, možda i više. Samo je trebalo da odluči kako da nađe čizme za ugrožene na području pograničnih banatskih opština. Bile su, sećam se, problem i flašice sa vodom jer nije bilo načina da se dopreme Banaćanima koji su, željni pijaće, do pasa gazili prljavom vodom. Tada je bio problem i kako nabaviti košenu svežu travu, ali i balirano seno za stoku, pa onda i napraviti kuće. Rešenje je bilo najpre da izmučeni narod za sve pare obmanu, sve verujući i sami da je to istina, da će sve napraviti i popraviti da bude još bolje nego pre, a onda je nastupila agonija, godinama duga, za sve koji su krivicom tih istih političara morali da spavaju po kojekakvim zadrugama, školama ili halama. Za to vreme ulogu države su preuzele televizije, novine, nevladine organizacije i organizovale hitne akcije prikupljanja pomoći. Pričalo se i o brojnim zlouptrebama dobročinstava naših ljudi iz inostranstva koji su želeli da pomognu.
Zašto sve ovo pominjem? Da se naši sadašnji tehnički vladari brzo organizuju, skrpe tu većinsko-manjinsko-koaliciono-demokratsko-ekspertsko široku vladu i bar ove probleme za koji dan ne predstave kao državni problem, jer sam ih upozorio. Dakle, čizme, flaše sa vodom, lanč paketi i garderoba i da sve u vezi sa skupljanjem pomoći bude u rukama isključivo Crvenog krsta. Hoću, na primer, da kupim džak praška, pet kila brašna, kilo soli, dva kila šećera, 200 grama kafe, dva sapuna, paket vode i toalet papira i da to lepo priložim državi Srbiji. Neka ona taj moj paket preusmeri nekoj ugroženoj porodici jer ja neću da odlučujem o tome. Ali, hoću da znam da je to urađeno bez uplitanja posrednika, makar to bilo preko novina, radija, televizije ili ma koga ko iz najboljih namera preuzima ulogu Crvenog krsta. Ako dajemo krv Institutu za transfuziju, onda ćemo i pakete da skupljamo na jednom mestu i tako najzad utvrdimo ko u stvari šta radi u ovoj zemlji i šta su čije nadležnosti i obaveze. Iako smo već oguljeni porezima, uvek će naše meko srce da pomogne ugroženima od prirodnih nepogoda. Jedino da pomoć stigne u prave ruke i da za svaki čin solidarnosti znamo proceduru i da je ista do kraja poštovana bez tala za političare i politikante. Ne treba nam pitanje gde je pečat, već odgovor – kome je malo bolje zbog naše dobrote. Dobro jutro!
(Foto: www.rts.rs, ilustracija)
Beograd202 