piše: Dejan Grujić
Imao sam osamnaest i po godina i po svaku cenu hteo da pre ostalih završim srednju školu. Nije mi padalo na pamet da upisujem fakultet. Šta će mi? Odmah posle škole idem na more, a onda od septembra krećem da radim. Iduće jeseni u vojsku. Međutim u vreme o kome pričam, bila je prava država, nije bilo Cile – Mile. Samoupravni socijalizam, bato. Nije važno koliko imaš godina, posle srednje škole odmah se upućuješ kao septembarac u jedinicu. Bez pogovora. Tačka. Ja sam dobio Nikšić, i to je kao, bilo dobro. „Zamisli tek da si dobio tamo neki Sveti Rok, ili Ajdovščinu, Đevđeliju“ bile su reči nekih mojih rođaka, koji su već služili Armiju. Ja sam bio sluđen, ništa mi to nije značilo, jer sam to shvatio kao nešto što moram ja, ali i svi ostali, a to onda ne može da bude teško.. More, bilo je teško, ali neka. Imao sam sjajne starešine, sa nekima i danas kontaktiram, a tek drugove… Sredina osamdesetih je bila zaista relaksirana od svih nacionalističkih gadosti koje će nastupiti kasnije. Onda, devedesetih, kad je moj rođak išao u vojsku, brinuli smo da li će biti rata dok on bude vojnik, i da li će se vratiti. Znali smo da neće ići van Srbije, ali, svejedno. Bio je blizu kuće ali i blizu izbijanja rata. Kad sam hteo da se oženim, otišli smo po običaju kod roditelja moje buduće neveste, a tu se zadesio i njen deda koji me je tokom razgovora odjednom upitao kao da želi da me iznenadi da li sam služio vojsku. Ja sam ustao, stao mirno. Salutirao sam: VP 6523 Nikšić, 1987, septembar. III četa, III vod, komandir Mile Jovanović, nišandžija, puškomitraljez 7,9. Deda me je zavoleo istog trenutka i nikada za svog života nije dao da o meni bilo ko kaže nešto ružno.
E, onda se sve nekako promenilo. Promenili smo vlast, dobili pare da uništimo najpre naoružanje, a onda i polako penzionišemo što više starešina. Tako je počelo početkom prošle decenije ruiniranje Vojske. Posle odlaska Crne Gore, dobismo svoju srpsku vojsku ali bez regruta sa obavezom, već sa dobrom voljom, čitaj mukom. Zbog hronične nestašice posla, mladići se odlučuju da služe u vojsci u nadi da će dobiti stalni posao. Vraćam se opet na priče starih da ko nije za vojsku nije ni za ženidbu. U vojsci se najbolje naučiš strpljenju, dobiješ neku mudrost koja ti omogući da misliš unapred, da znaš šta je važno a šta može da sačeka. Ali, skupo je to. Mojoj generaciji, ali i onima rođenim kasnije je kad uvedoše civilno služenje, sve postalo nevažno i nebitno; i straže koje smo izdržali, i dugi marševi, marende, gađanja, opijanja u Onogoštu, vojnički pritvor, ma sve… Ne prizivam ja rat ili sukobe, bilo ih je previše, nego bih da nam malo ovi naši dečkići postanu muškarci, da se malo očeliče i osnaže a usput i steknu nešto više od obuke kako se rasklapa puška ili ko je bio vojvoda Putnik. Ponajpre, ljubav prema svom rodu i otadžbini.. Dobro jutro!
Beograd202 