piše: Suzana Gajić
U narodnim epskim pesmama često imamo motiv čudnih nebeskih prilika, koje predskazuju velike promene. Danas, da li zbog globalnog zagrevanja ili nečeg drugog, prosto je čudno kada nemamo neke nebeske prilike zbog kojih gledamo u nebo, i pitamo se dokle će. Najviše se pitaju poljoprovrednici, logično. Čini se da je, što se više država deklarativno zalaže za poljoprovredu, seljaku sve teže. Pa još i vreme udarilo na njega. Kada mine sećanje na poplave, iskreno se nadam da neće biti suše. A ako bude padala kiša, nadam se da neće biti nevremena ili, daleko bilo, grada. Iako su ovo prirodne pojave sa kojima su se suočavali i naši preci, čini se da smo za njih manje spremni nego oni. Nekada su po Srbiji išle dodole kada nema kiše, danas smo zaboravili i taj običaj. I, i dalje se ponašamo kao deca – sve nas iznenadjuje, i kiša, i suša i sneg i vetar. I umesto da se, recimo, pored autoputeva uveliko sadi drveće i žbunje da nas sneg ne bi zatrpao, mi izigravamo veselog cvrčka koji peva preko leta i čeka da neki mrav iz Evrope ili arapskih država dodje i posadi drveće. I da napravi sistem za navodnjavanje i odvodnjavanje. I da nam neko da novac za protivgradne rakete. Jer, iako se svake godine ponavlja priča da je grad pobio useve i voće, i dalje je problem odvojiti novac za te rakete. Ali zato nam se sportski klubovi pobiše oko toga ko je koliko novca dobio. Zato kad neko polupa neki skupocen auto, saznamo koliko je koštao, a plaćen je našim novcem. Zato u javnim preduzećima na jednog mrava dođe ko zna koliko cvrčaka, koje mi plaćamo, i koji nam s vremena na vreme zagude kako su im male plate. Kažu da vlast ide na “dajte narodu hleba i igara”. Ako nas vreme ne posluži, hleba nećemo imati, a neko se i dalje igra sa svima nama. Samo što nama više nije zabavno.
(foto: www.greeningofgavin.com, ilustracija)
Beograd202 