piše: Dejan Grujić
Čitam vesti na poslu, to je deo moje radne obaveze. Kod kuće opet isto. Pratim štampu. Slušam radio i gledam TV. Surfujem interetom. Infomisan sam. Osetim ponekad potrebu da se sklonim, da ne čujem, ne vidim, ne znam. A znam. Znam da je jedan deo Srbije pod vodom. Deo Srbije je bez vode za piće. Negde čak godinama. Pitajte, recimo, Zrenjanince o tome. Klizišta se ponovo posle bujica aktiviraju. Kuće na brežuljcima kreću ka podnožju ostavljajući domaćine u očaju. Vrnjačka Banja pliva u vodi, a zbog ispucalih cevi grad zdrave izvorske vode je – žedan. Idem dalje, sve lepše od lepšeg. Brat upucao brata, a majka izgubila dvoje dece u nabujaloj reci. Kristijan napravio pometnju gostovanjem na televiziji. Čak se RRA oglasila. U saobraćajnoj nesreći izginula cela porodica. Džip se u trenutku nesreće kretao brzinom od 170 kilometara na čas. I tako… Čovek bi rekao da živimo u paklu, a ne u jednoj lepoj zemlji na brdovitom Balkanu, gde je oduvek bilo da i ratnici i pesnici i poštena inteligencija samo gledaju a ništa ne rade, već samo kukaju i filozofiraju. I ja se pridružujem vašoj objektivnoj kritici ovog teksta, jer samo nabrajam, registrujem, a ništa ne nudim za rešenje. Ima li ga? Otkud znam da li ga ima – ja ga ne znam. U stvari znam, ali kako do njega stići – ne znam. Moramo ga naći, makar ga tražili iza sedam mora i devet gora. Ako i ne uspemo da nađemo rešenje, sigruno ćemo naći jednog od nas, prvog među jednakima koji će biti dežurni krivac za sve. On je tu, među nama, samo treba da ga prepoznamo. A onda, zna se. Svi na roštilj i pivo na Prvomajski uranak, pa da lepo nazdravimo radu. Da li prepoznajete konfuziju u ređanju misli i rečenica? To je zato što ja sve znam. Informisan sam, tim se dičim. Mislim da je ta informisanost u stvar moja dijagnoza. Dobro jutro!
(foto: kilanivizuri.wordpress.com, ilustracija)
Beograd202 