piše: Dejan Grujić
Srbija je te jeseni 2002. godine bila na nekom novom putu. Niko nije pouzdano znao gde taj put vodi. Umorna od ratova, željna kulture i lepih događaja, cela zemlja je srčano i toplo dočekala premijeru filma „Zona Zamfirova“. U filmu, mladi glumci prelepo kostimirani i Ona koja peva pesme juga u neobično modernim aranžmanima. Bilja Krstić. Igrala je pevačicu u narodnoj nošnji oplemenjenoj đinđuvama, nanulama, šalvarama, jelekom i savršenom dugom crnom kosom. Izgledala je nestvarno. To se samo naslućivalo iz TV spota koji je tih jesenjih dana pozivao da se krene u bioskop i pogleda filmovana priča Stevana Sremca. Pod pritiskom svojih mladunaca od 5 i 6 godina, odlučim da krenemo u pokojnu „Jugoslaviju“ na projekciju „Zone“. Film je oduševio moje klince jer su već u povratku kući pevušili „Puče puška“ ili „Gde ima voda studena, Radule“. Upamtili su Zone i Bilju Krstić. Ona je postala njihova zvezda. Kupili smo sutradan i CD sa muzikom iz filma i vrteli pesme koje Bilja peva. Nije prošlo ni mesec dana od bioskopskog zaljubljivanja u Bilju, povedem ja te svoje male ljude u Centar Sava da preuzmu sindikalne paketiće. U holu, naletim na svoju koleginicu Biljanu Krstić, javim joj se. Ona u žurbi, za ruku vodi dete, obučena je u sportskom fazonu, vezane kose i bez šminke. A opet, prelepa. Setim se u trenutku, krenem za njom pa joj malo glasnije kažem: „Biljo dođi, da upoznaš svoju malu publiku“. Ona se okrene, vedra kao i uvek, i priđe mojoj iznenađenoj nejači. Ja sav ponosan što je poznajem značajno izgovorim rečenicu: „E, deco, ovo je Bilja Krstić“. Ona pruži ruku prvo mom nasledniku, i reče: „Ćao mili, ja sam Bilja Krstić“. Na to se on uzjoguni, namršti, otrgnu ruku, strogo je pogleda i uzviknu onako kako to samo deca umeju: „Nisi ti Bilja Krstić!!! Bilja Krstić je lepa!“. „Ali, dušo, ja sam prava Bilja Krstić.“
Ma, ništa to ne pomaže. Majko moja, zemljo otvori se, šta sad da radim? Otrgnu se junoša, otrča u gomilu dece, sad ga nađi, majčin sine! Čast mi je osvetlala, doduše, ćerka, koja se ljubazno pozdravila, kao prava mala dama i popričala par minuta sa svojom novom prijateljicom koja će joj vrlo brzo, već za nekih pet godina biti putokaz koji će je odvesti pravo u Etno odsek čuvenog beogradskog Mokranjca. I danas joj neki profesori u šali prebace: „To je ona mala što voli Bilju Krstić.“. „Volim, pa šta!“, uvek odgovori drčno. Bilja nikada nije zaboravila ovu davnu epizodu, koju samo deca umeju da izrežiraju nevino i slatko baš kao što i Bilja peva da duša cveta. Uvek kad ćaskamo, setimo se i smejemo tom incidentu momčića koji je svoju Bilju Krstić smestio u ram filmske lepotice koja predivno peva. Iz tog rama on jednostavno nije hteo da je pusti u svakodnevicu. Dobro jutro.
(foto: Screenshot www.youtube.com)
Beograd202 