piše: Dejan Grujić
Srbija se kao zmaj bori protiv poplava. Utučeni ljudi, milom ili silom evakuisani iz potopljenih naselja, suočavaju se sa vlastitom životnom dramom. Nije jednostavno ostaviti dom potopljen u mutnoj vodi a u njemu sve ono što se godinama sticalo i stvaralo čestito i pošteno. Onaj deo Srbije koji nije direktno ugrožen osetio je potrebu da sunarodnicima pomogne onako kako najbolje ume. Na sve strane prikuplja se pomoć ugroženima. Konzerve, higijenski paketi, bebi hrana i oprema, garderoba, dušeci, ćebad… sve to sakuplja se po humanitarnim centrima a vredni volonteri sve klasiraju i plasiraju put hala i škola gde su ugroženi privremeno smešteni. Svako ko ima, treba da pruži, jer ma koliko to nešto bilo malo neće biti nedovoljno kada se doda na solidarnu gomilu. Ono što razara zdrav razum i budi osećanje gneva kod čestitog sveta jesu slike koje pojedinci objavljuju po društvenim mrežama. Slike pod nazivom „ovako moj Mikica i ja pomažemo“ preplavile su inernet. Šta je svrha ovakvog dokazivanja drugima? Možda buđenje solidarnosti ili svesti da i onaj ko gleda te neprimerene prizore odmah otrči sa kesom vate ili toalet papira, petolitarskom bocom ili par komada sapuna i takođe napravi fotku kao svojevrsni dokaz vlastite dobrote i odgovornosti? Setimo se da je hrišćanski davati ali isto tako i da levica ne treba da zna koliko pruža desnica. To treba da bude čin pošteđen publiciteta jer onda cilj nije dosegnut iz ljudskih nego pre bih rekao hvalisavih potreba. Sačuvajmo za sebe svoje gestove čovekuljublja jer onima koji će možda videti te slike kad se vrate svojim domovima takve fotografije pre će izazvati gnušanje nego zahvalnost. Dobro jutro!
(foto: americaninternationalclub.com, ilustracija)
Beograd202 