Piše: Dejan Grujić
Posle sunca uvek dođe kiša. Bar je tako do sada bilo u kasno proleće. Bila sitna ili krupna, topla ili hladna, dosadna ili romantična, uvek nam nametne jedno jednostavno pitanje: Gde mi je kišobran? Pravilo koje je nepisano glasi da koliko god puta ga poneli jednom će se ipak desiti da ga nemamo baš kad krene kiša. Tada na scenu stupaju prodavci kineskih jeftinih modela koji traju taman koliko i jedna kiša. Izrađeni od materijala sumnjivog kvaliteta bukvalno drže vodu dok oblaci odu. Ali to je slučaj samo ako nema košave. Garancije ionako nema pa je potpuno svejedno koliko će poslužiti svrsi. Samo neka je jeftino. Skuplji modeli su petnaestak puta skuplji u proseku od popularnih „kineza“ i trebalo bi da ih umesto u kantu za smeće odnesemo majstoru za kišobrane ili amrele koji će zameniti žicu, pohvatati pocepane niti, ispraviti držač ili utegnuti ručku. Međutim, to se uglavnom ne dešava, a jeftini kišobrani su proterali popularne kišobrandžije i sada se ti preostali majstori ovde u Srbiji mogu posmatrati kao nacionalno blago. Opravka se ne isplati pa ovo zanimanje nepovratno odlazi u prošlost. Da li ste se zapitali koliko je još ljudi ostalo bez zanimanja? Jednostavno, okolnosti se promene, dođe do sistematizacije, racionalizacije i „ilizacije“ i gotovo.
Uzalud daktilografima stotine otkucaja u minuti, kad danas svako bode po tastaturi kako zna i kako ume. Mnogi samozvani majstori koji se razumeju u sve poslove proteruju one školovane čije usluge jesu skuplje ali i kvalitetnije. Samo neka je jeftino. Znam i za mnoge divne učitelje, nastavnike, vaspitače koji su ostali bez zanimanja, pa i radnog mesta, jer im kvalifikacija koju su imali u jednom trenu nije bila dovoljna za posao za koji su se školovali i pripremali. Takav zakon izglasan. Zamenili su ih oni sa fakultetskim diplomama ali bez usvojenih znanja iz metodike i praktike ali i ljubavi za rad sa decom, pa nije ni čudo što nam generacije odrastaju prihvatajući model kojim se do uspeha stiže prečicom. Prečica može da bude od koristi ako se negde mnogo žuri, a da li se nama žuri i više nego što možemo da izdržimo, a da nam se ne zavrti u glavi od pogleda u stranu na kojoj ćemo videti šta smo olako napustili i zapustili. Sagledavanje cilja kojem stremimo ali i mogućnosti da stignemo do njega valjalo bi da bude početak spoznaje gde smo i šta hoćemo danas. Da li smo cilj već postavili ili čekamo da ga neko nametne pokazujući put do njega krećući se prečicom. Ko će ga znati. Dobro jutro!
(foto: girlinczechland.com, ilustracija)
Beograd202 