Piše: Dejan Grujić
Poslednje poplave u Srbiji naterale su mnoge čestite domaćine da na silu, pod pritiskom prirode, napuste svoje domove. Smešteni u sportskim halama, školama, ponegde i hotelima, zabrinuto su pratili izveštaje o vremenskim prilikama i samo razmišljali o povratku kući u kakvom god ona stanju bila. Došao je i dan za obilazak onoga što je poplava ostavila iza sebe a nekad se zvalo domom. Nije bilo lako suočavati se sa posledicama štete i planirati novo kućenje. Slike sa terena gde su ugroženi bili smešteni samo privremeno, dušeci, torbe, konzerve, paketi sa oznakama Crvenog krsta, i ostale rekvizite, podsetile su nas na izbeglice, prognanike, i raseljene. Tako su se nazivali nesrećnici koji su bežeći iz svojih domova terora spasavali živu glavu tražeći spas u Srbiji. Razlika u statusu bila je samo po tome kojeg datuma su ušli na teritoriju Republike Srbije. Kako smo ih dočekali, to oni veoma dobro znaju. Bilo ih je na stotine hiljada, a proces povratka koji još uvek traje uspeo je toliko tek da nešto preko 140.000 njih ponovo započne život na svom komadu zemlje.
Podsećam, nezvanični podaci govore da ih je bilo skoro milion u jednom trenutku. Neki su imali tu sreću da su odmah uspeli da se nekako snađu, podignu neki kućerak uz pomoć humanitarnih organizacija, a drugi su svoju sreću tražili u trećim državama. I dalje su jako ranjiva grupa jer su nama, ovdašnjima, uvek smetnja za svaki lični neuspeh i izgovor za sve i svašta što nam smeta u sopstenoj državi a za šta su, zamislte, jedino oni krivi. Iako je bilo pokušaja da se i država umeša u rešavanje pitanja izbeglica sve se svelo na projekte koji su više koristi doneli nekom drugom, a ponajmanje onima koji su očajnički želeli da se napokon skrase i započnu novi mirniji i spokojniji život. Ujedinjene nacije su današnji dan proglasile Svetskim danom izbeglica. Šta od toga imaju izbeglice u Srbiji kojih još uvek ima? Verovatno samo medijsku pažnju, kojom će im tv ekipe svojim pitanjima samo vratiti slike nekog prethodnog lepšeg i bezbrižnijeg života čijoj reprizi su prestali da se nadaju. A dani prolaze, nepovratno. I dalje liče na one prve od pre dvadeset, osamnaest ili petnaest godina. Dobro jutro!
(foto: www.rts.rs, ilustracija/arhiva)
Beograd202 