Piše: Dejan Grujić
Ovoga jutra hteo bi da vam ukažem na užasno zanimljivu pojavu. Na mnoge radio stanice možete da čujete kako im njihovi voditelji ne znaju srbski jezik. Pričaju kako ne treba jer nije imo ko da jih nauči. A svi su se dovatili preko veze za poso pa ga sad ne puštaju. Jutros kada sam se bijo usto iz kreveta čuo sam na Radijo Beograd da je danas neki Međunarodni dan pismenosti. E, sada je dosta šale.
Iako nam ludaci pucaju u vozila GSP-a, a mi smežurani čekamo da čujemo objavu o smanjenju plata i penzija dok dinar gubi vrednost a struja drma da poskupi, ne bi bilo loše da se malo zapitamo da li smo mi pismena nacija? Neće biti, bar prema podacima kojima barataju statističari. Skoro milion ljudi ne zna da piše, računa, popuni priznanicu u pošti, ili neki formular. Tu ne stoji nijedan izgovor na krizu, jer, ovo su podaci od pre deset i više godina. Mnogo smo bolji od ostatka sveta, ako pritom mislimo na Aziju i Afriku. Nezavisno od globalizacije, dokapitalizacije, restrukturiranja, inkluzije, transparentosti ili nečeg drugog, danas i obavljač najjednostavnijih poslova mora da bude pismen.
Takođe, koncept pismenosti nije više samo puko poznavanje slova ili brojki. Prozna, dokumentaciona, kvantitativna ili digitalna pismenost postoje da bi se napravila razlika između onih koji znaju da samo prepričaju pročitanu rečenicu, izračunaju neki jednostavni matematički izraz, popune upitnik ili znaju da se iza tačke na kraju rečenice kuca razmak na tastaturi. Sve to se polagano uči tokom dugotrajnog i mukotrpnog procesa obrazovanja a u koji mora da bude uključena država ako nikako drukčije a ono bar ne skidanjem od već mršavih plata. Debelo će je to na kraju koštati, ako račun već nije pristigao. Dobro jutro!
(Foto: vukajlija.com, ilustracija)
