Ustanak (10. septembar – crtica)

Piše: Dejan Grujić

 

 

Posle dugog razmišljanja, analiziranja i dugoročnog najavljivanja  odlučio sam: Od sutra neću ni vodu ni hleb da okusim.  Znam da je moja odluka veoma teška po sve organe mog ojađenog organizma, ali to je sve u korist zajedničke lepše budućnosti. Neću baš odmah da krenem sa izgladnjivanjem i dehidratacijom, jer sam odlučio da svoje vitalne organe pripremim na to ranije, sedam dana pre roka,  za svaki slučaj.  Imam opravdanja i zašto sve to  činim. Na primer, hleb mese sa aditivima na koje ja, kao prosečan građanin Srbije, polažem puno pravo prezrivog ignorisanja, jer godišnje bar pet kila te hemije dobrovoljno ubacim u svoj organizam. Voda je tek posebna priča. Pijem česmovaču tri nedelje mesečno. Onu jednu sedmicu dok mi još traje plata, posvetim flaširanoj u kojoj sada moram da lupom brojim mehuriće i minerale, a i na etiketi čitam iznose nekakvih kalcijuma, magnezijuma, soli, bikarbonata… Šta će meni to? Zar baš moram da se odreknem i vode i hleba? Meso ne jedem od kad su prodavali crkotine kao ćevape, mleko još od aflatoksin afere, jogurt od kako sam čuo da ga prave od uvoznog mleka u prahu, piletinu od kako sam gledao na kablovskoj da je puna antibiotika i hormona od kojih jačaju listovi i butine sa celulitom, zdravu hranu jer je jedu bledi i ne baš presrećni ljudi, a sve ostalo jer je sto odsto GMO, samo što ti nigde ne piše. Sve sam lepo zamislio, samo se plašim da ne prođem na kraju kao magarac u narodnoj priči. Njega je, sećate se, gazda učio da gladuje, i kad je magarac napokon naučio tu lekciju, majkao je. I meni se čini da nas uveliko uče da gladujemo, samo što mi to još nismo primetili. Pravimo se neveštim. Dobro jutro!

(Foto: www.nspm.rs, ilustracija)