piše: Dejan Grujić
Zasvirajte harmonike, idu momci u vojnike… tako je zvučalo osamdesetih godina prošlog veka sa talasa lokalnih radio stanica širom Srbije sa kojih su pljuštale želje i čestitke budućim regrutima. Setih se toga jutros jer sam na današnji dan, pre 27 godina, u ovo vreme, krenuo autobusom u Nikšić na odsluženje vojnog roka. To je u to vreme bila velika čast i obaveza, ali samo deklarativno. Proklinjao sebe što ne mogu to da izbegnem nikako. A baš tog leta sam spoznao neke nove horizonte, bacio se u saobraćaj, a onda kao makazama isečena svečana vrpca postade izvestan kraj svemu tome. Obukao sam uniformu, i šta sad? Ništa. Čekao sam da prođe ta godina sve misleći da gubim dragoceno vreme. Da li sam bio u pravu? Sumnjam. Imala je ta faza odlučujući uticaj u mom formiranju. Naučio sam da jedem boraniju, grašak, barenu šargarepu, pire krompir, supu, dakle, sve ono na šta sam se kod majčice mrštio, ali i još mnogo štošta. Recimo, uvideo sam da se ljudi oko mene razlikuju. Znanje koje sam poneo iz osnovne škole o bratstvu i jedinstvu naših naroda i narodnosti morao sam da redigujem. Niti je bilo bratstva, a još manje jedinstva. Svako je gledao samo sebe precrtavajući dane u kalendaru. Na osnovu pažljivog posmatranja svojih klasića iz raznih krajeva Juge, zaključke koje sam doneo koristio sam kasnije u životu susretajući neke druge ljude. Na primer: Slovenci su uvek odavali utisak vrednih i poštenih ljudi, Hrvati uzdržanih i nepoverljivih, Bosanci otvorenih i druželjubivih, Crnogorci hvalisavih, ali časnih, Makedonci dobronamernih i uvek veselih, a moji Srbijanci da su bistri i veoma proračunati.
Zašto sve ovo govorim? Današnja generacija golobradih mladića nema više tu priliku da upoznaje različite ljude, pa nije čudo što iz straha od nepoznatog i neprihvatanja drugačijeg ruše našu reputaciju dobronamernih domaćina kojima je gost svetinja. Bez želje da ukazujem na štetu koju Srbija trpi, između ostalog, i zbog nejasnih signala o tome da li je spremna da prihvati evropske vrednosti tolerancije, moram da istaknem da se na osnovu iskustva iz nekih godina „mraka i bezumlja“ ipak mogu izvući pouke o tome šta i kako činiti da bi nam mlade generacije bile mudrije, tolerantnije i strpljive. Daleko bilo da vraćamo JNA iz mrtvih, ali umesto što na silu pokušavamo da pod tepih gurnemo probleme koji su doveli do toga da danas svom podmlatku ne poklanjamo dovoljno pažnje, ili ih šaljemo u beli svet na brušenje, mi se samo čudom čudimo šta nas je snašlo. Zapuštena, neobrazovana i zatucana mladost zaodenuta agresijom predstavlja nebrušeni dijamant koji ako pravilno izbrusimo i oblikujemo ljubavlju i znanjem brzo i lako postaje neki novi Teodosić, Raduljica, Bijelica, Bogdanović, Đoković… slobodno nastavite niz dok se spremate za posao. Dobro jutro!
(Foto: kolekcionar.eu, ilustracija)
Beograd202 