piše: Kruna Pintarić
Marijana i Ivana su najbolje prijateljice. Dugo godina su i koleginice. Ivana se nažalost teško razbolela, što je uticalo i na to da joj otkazuju bubrezi. Marijana je Ivani dala svoj bubreg. Obe su sada na oporavku nakon operacije i dobro se osećaju.
Ovo me je podstaklo da razmišljam, šta dobre i plemenite ljude čini takvima, zašto i po čemu se izdvajaju od onih koji to nisu? Ono što po inerciji kažemo za nama najdraže ljude, jeste da su upravo takvi, da njihova dobrota osunča i okupa svaku tamnu stranu našeg dana, fleku koja je zamastila bezbrižnost. Izjadamo im se, rastoročemo se na kafi, saslušamo i mi šta im se dešava u životu, i delimo mnoge lepe i ružne uspomene. Bili su tu. Sada su tu i biće tu. Ne samo fizički, već je dovoljno i da se prisetimo da imamo onoga ko nas, kako se kaže, voli i uprkos tome što nas poznaje. Uživamo što nas voli baš ta osoba koju i mi rado imamo u životu. Ti isti ljudi naravno nisu besprekorni niti bezgrešni, ali to ni ne tražimo. Što reče Diogen, tražimo čoveka.
Marijana je učinila nešto što se može nazvati vrhunskim humanim gestom. Ivana nije u poziciji da ovu, vrlo uslovno rečeno „uslugu“, uzvrati, ikada. Najpre zato što je ovako nešto kvantitativno nemerljivo, niti doniranje organa oboleloj osobi treba vrednovati kao da je to 100 evra na zajam. A često i zbog manje svote mnoga kumstva, prijateljstva, porodični odnosi stradaju i ljudi se otuđe.
Novinarke Marijana Milosavljević i Ivana Janković su pravi primer za slučaj nakon kog ne može a da nam ne pobegne s jezika tvrdnja „Eh, da je takvih više!“. Mislim da je to možda malo pogrešno postavljena logika. Dok god ste VI taj koji se ne pita da li su i koliko drugi ljudi dobri, dok god im ne ocenjujete i brojite da li su učinili dovoljan broj dobrih stvari (vlast je u ovom slučaju druga priča), dok god cenite i volite prijatelje i porodicu najbolje što umete, „takvih“ ima sasvim dovoljno.
Dobro jutro!
(Foto: RTS)
Beograd202 