piše: Dejan Grujić
Počinje Dečja nedelja. Na sve strane će se nešto pisati, čitati, crtati, polemisati, projektovati, obeležavati i proslavljati. Već vidim kako stručnjaci za sve i svašta trube preko medija da decu ne treba zlostavljati, tući, kažnjavati ili prekorevati jer na taj način kršimo njihova prava a odrastanje pretvaramo u pravu moru nesagledivih posledica. Neću da se obazirem na njihove savete. Imam, hvala Bogu, decu, vaspitavao sam ih zahvaljujući svojoj ženi najbolje što umem i zadovoljan sam kakvi su ljudi. Bilo je svađa, nesporazuma, ćuški, smeha, igre, veselja, plača, tuge, ali u naša četiri zida. Odrastalo se bez svedoka u vidu bakica, dekica, ujkica, stričeva ili tetki. Tako je najbolje, smatrao sam oduvek. Šta ima ko da mi se vrzma oko dece? Rezultat svega što smo zajedno, sami postigli je impozantan i vredan svakodnevnog paradiranja ulicama Beograda. MI smo presrećni što su naša deca takva kakva jesu: ponekad su tvrdoglavi, uvek pošteni, iskreni, uspešni i zdravi što je najbitnije. Eto, Dečja je nedelja, a ja ovom prilikom decu stavljam u drugi plan. Brinem više za roditelje koji su u fazi da im deca polako postaju ljudi. Imaju svoje obaveze, prijatelje, odlučuju se da odlete iz roditeljskom ušuškanog gneza, a šta će biti sa njihovim mamama i tatama koji preko noći ostaju takoreći sami upućeni jedno na drugo rasterećeni svih obaveza prema podmlatku?
Da li je to neki novi početak u životu? Jeste, i treba mu se potpuno prepustiti. Ležanje poslepodne uz kaficu u krevetu, držanje za ruke i nežno šapatanje kao u vreme kad se začinjala ideja o zajedničkom životu – nemerljivo je. Odjednom mnogo slobodnog vremena treba da donese i prvobitno privikavanje na miran i spokojan život bračnih parova bez svađa zbog dece, jurnjavu po vrtićima i školicama, razvoženje, dovoženje, čekanje , proveravanje zadataka, ispitnih rokova, izlazaka i provoda punih brige i nesanice do kasnih jutarnjih sati. Neki se ne snađu u toj novoj samotinji pa se i razvedu, a drugi, prebrode tih par godina mira i slobode u iščekivanju unučića koji će im biti zamena za vlastitu decu koju nisu stigli da dovoljno „izvole“. Znam gde živimo i već sam pripremljen na to da će i moja deca verovatno do 35. živeti u zajednici sa nama, ali opet, nadam se da će se nešto promeniti. Nadam se da će posle završenih visokih škola naći dobro plaćene poslove i neće čekati poštara koji nosi moju penziju. Verujem i da će imati svoj stan i auto i da neće morati da se guraju sa mnom uz stalne svađe ko je opet posrkao svu čorbu iz rezervoara. Duboko sam uveren da će imati mnogo dece koju neću morati ja da čuvam, već ću ih samo povremeno prošetati uz podmićivanje igračkama i slatkišima za koje neću izdavati ček na 210 dana. Nadam se, mnogo čemu i znam da sam nepopravljivi sanjar kome se snovi retko ostvaruju sve dok živim ovde u Srbiji, ali… Neka me, kako bih da je drukčije? Dobro jutro.
(Foto: medicircle.in, ilustracija)
Beograd202 