piše: Ru Šavr
ISKUSTVENA
Jeste li uranili? Sunce nas još uvek budi relativno rano a lepo je ustati kada napolju već ima malo svetla. Dežurni novinari, pekari, medicinsko osoblje i domari najbolje to znaju. Budući da smo u oktobru, ono nije više onako jako kao letos, ali srećom, lepi dani miholjskog leta još traju.
Verujem da, doduše, većinu spavača ne bude sunce ili petao već budilnik, taj relativno pouzdan podsetnik. Kako god izgledao: star ili nov, s muzikom ili bez nje, pištav ili prijatan, on u većini slučajeva obavi svoj posao, ako baš ne zataji našom krivicom, iako niko ne voli da ga čuje. Ta njegova podsećanja, upozorenja i zapomaganja da je krajnje vreme da se napusti udobnost kreveta, zaista znaju da budu neprijatna, pa često pribegavamo raznim lukavstvima – pravimo se da ga ne čujemo, ili ga prosto ignorišemo, ili udaramo uprkos njegovoj upornosti da nas spase kašnjenja ili neke veće neprijatnosti. Ali to ništa ne vredi. Deluje nam da se nekada ti satovi baš znaju da okome na nas, kao oni sa mobilnog telefona što u određenim vremenskim razmacima ponovo zvone. Kao da su oni krivi što treba da ustanemo i odbauljamo nekuda.
Čovek tu nije pametan. Trebalo bi da budemo zahvalni onome ko je izmislio ovako korisnu spravu, ali umesto toga, mi se pokazujemo kao totalno nezahvalni i mnogo više volimo neke neuporedivo manje korisne stvari. Odnosno, rano ujutru nemamo lepih misli vezanih za satove i budilnike. Uostalom, šta da vam ja to pričam kad ionako sve ovo znate isto tako dobro kao i ja.
Dobro jutro!
(Foto: theknowledgeplymouth.co.uk, ilustracija)
