piše: Kruna Pintarić
Šest je sati. Novo jutro, hladno, a pod pokrivačem fino i toplo… još magli paučina preko očiju, jer se nije potpuno razdanilo, nešto je između. A mora se ustati; obaveze čekaju. Cenkanje sa budilnikom, kupatilo, oblačenje, možda kafa, čaj, ceo doručak; ako ne, ma, kupićemo nešto usput. Ako je blizu posao ili škola, može se i peške, poneko kolima, a u većim gradovima javnim prevozom. U njemu je uglavnom toplo, ljudi tiho, nerasanjeno ćućore među sobom, a ako je kiša napolju, uglavnom ne pada i u prevozu.
I ovog jutra, u ovo doba, samohrani otac Momir Vukosavljević, iz Kuršumlijskog planinskog sela Babica, moto-kultivatorom prevozi ćerku Anđelinu do škole, 11 kilometara u jednom, 11 kilometara u drugom pravcu. U tom kraju nema autobusa, jer nema ni stanovnika. Nema ni mosta preko. Nema ni struje! Njihova jutra sigurno nisu razvlačenje po krevetu, toplo, tiho „kunjanje“ u prevozu. Školu u Merćezu pohađa samo ona, četvrti razred, a naredne godine će se najverovatnije ta škola i ugasiti jer u okolini nema dece.
Učiteljica iz Kragujevca je primljena na određeno vreme, do završetka školske godine. Ona, koju je potraga za poslom dovela u selo Merćez, i mala Anđelina koja je u tom kraju jedino dete, same su u školi koja je nekada imala 800 đaka.
Bio je u februaru tamo i prethodni ministar prosvete Tomislav Jovanović, lamentovao nad nestajanjem čitavih sela, nudeći kao saučešće jedan računar. Pisalo se o ovome i u prethodnih par meseci, želeli su ljudi i da pomognu, makar pokojim paketom za Anđelinu i njenog oca.
I šta drugo da radimo i mi? Neko bi rekao, pa nađite im smeštaj u nekom naseljenijem, urbanijem delu Kuršumlije, možda čak Kragujevca, i rešeno. Nego šta nego rešeno, dok već neko ne krene da puhće i prevrće očima na „dođoše„. Možda ni „dođoši“ nisu baš maštali da budu „dođoši“. Možda su baš želeli da sačuvaju svoj kućerak, malo obnovljen i sa nekoliko dobrih komšijskih porodica, da svakog jutra udišu vazduh neukaljan javnim prevozom, koji prokišnjava, da se rastrče sa kučetom po dvorištu, da uče ispred kuće sedeći na travi dok miriše nešto jesenje, školsko, pečeno kestenje, bundevaru, vruć hleb, kuvane jabuke ili kakao. Ja sam za odliv mozgova! Uz inicijativu i hrabrost svakoga ko je spreman svoju pamet i veštine da ponudi i ode – daleko iz prljavih gradova. Daleko u čista sela. Očišćena od ljudi, od plodne zemlje, kao da čekaju da opet malo budu „ukaljana“ nekim novim generacijama. Hoće li se ta pojaviti?
Dobro jutro!
(Foto: Screenshot video B92.net)
Beograd202 