piše: Dejan Grujić
Iako nam uskoro stiže nova godina, ova stara se još uvek ne da. Proći će, na kraju ona kalendarski, ali muka koje nas pritiskaju mesecima unazad, preliće se poput nabujalih i mutnih reka i u prve dane nastupajuće mlade godine. Sve se svodi na hronični nedostatak para i neizvesnost da li ćemo i kako dočekati bolje dane. Umorili smo se od čekanja, pa prvi vesnici pokretanja sa mrtve tačke liče na malu sreću pored koje prolazimo svakog dana a ne primećujemo je jer se ona takoreći podrazumeva. Svako nalazi način da prepozna signale kojima nas priroda podseća da nismo jedini, ali jesmo dovoljno vredni da živimo normalno i bez trzavica bezbrižni i opušteni. Uspesi naših lekara koji su ugradili veštačko srce, učenika koji nam donose vredna odličja sa takmičenja širom sveta, potpisivanje memoranduma sa uglednim svetskim privrednicima, naš glavni grad kao jedna od najprivlačnijih destinacija u svetu, uspesi naše nejake kinematografije na evropskim festivalima, otvaranje Pupinovog mosta, ili uspesi pojedinih sportista, LAKO i BRZO će poklopiti loše vesti. Te loše vesti po meni su one u kojima saznajemo „tužne sudbine“ anonimusa, učesnika muzičkih rijalitija, viđamo golišave fotografije golišavih starleta, protesti zbog uskraćenih prava, smanjenih plata ili prognoze naše opšte propasti. Ne treba ni stvarnost gledati ružičasto, ali osim nerviranja i podizanja tenzija, teško da ćemo bilo šta promeniti. Nije život okićena jelka na kojoj se ukrasi mogu premeštati u nedogled ali zbog svoje jednostavnosti veoma je inspirativan da ga sami sebi zakomplikujemo. Još ako u to zakukuljeno kolo zamumuljimo i one nedužne, koji nisu krivi za našu nevolju, samo smo umnožavajući ih, dobili nove probleme koje neće imati ko da reši. Ide nova godina a sa njom i novi izazovi za koje ćemo morati, skupljeni u svoju ljušturu briga, sami pronalaziti rešenja. Niko drugi nam neće pomoći. Već je zauzet rešavanjem svojih životnih jednačina sa više nepoznatih. Dobro jutro!
Beograd202 