piše: Ru Šavr
Crtica sanjalačka
Sinoć sam sanjala čudan san. Zatekla sam se na ostrvu koje sam u realnosti često posećivala kao dete. Međutim, ono nije izgledalo onako kako ga pamtim već sasvim drugačije, kako to u snovima često biva. Nas nekoliko odlazi na severni deo ostrvca gde vidimo neobično lepe plaže, moglo bi se reći nestvarne, i, od nekud, mnogo turista. Deca, na jednoj od tih neobičnih plaža love zmajeve. Prave, pravcate vodene zmajeve. Te životinje imaju krljušt s velikim bodljama, ali nijedno dete nije izbodeno. Zmajevi se batrgaju, pokušavaju da pobegnu, no, klinci uspevaju da ih izvuku iz vode i odnesu kao suvenir…
Sa jakim osećajem da sam doživela čudo jer vidim da zmajevi ipak postoje, polako se budim. I pitam se šta me je navelo na ovaj san… Da li sam čitala ili gledala fantastiku u skorije vreme – NE. Da li sam pomešala lekove – NE. Pila – NE. O.k. jasno je da ne treba da se brinem, nisu mi se zmajevi pričinjavali na javi ali ipak se pitam otkud tako živ san i element fantazije smešten u kontekst koji je u svemu ostalom bio realan. Malo, po malo, razmišljanje me je dovelo do zaključka da sam prestala da verujem u snove pa čak i da uživam u tome što me mogu odvesti u nestvarno. Zaboravljam i to da je fantazija jedna od glavnih osobina sna. I što je najgore, mislim da sve ređe sanjam. Češće se u snu preslišavam šta sve treba da obavim i koji su zadaci ostali nerešeni. I tako, ja se idalje pitam šta su ti zmajevi imali da znače i kada ću opet odlutati u predeo koji ne mogu doživeti na javi. Mislim da bar delić nestvarnog moramo prebaciti i u realnost i naš svakodnevni život. Inače ćemo se pretvoriti u poslušne izvršitelje obaveza, a usput će nam biti i dosadno.
Dobro jutro!
(Foto: www.playbuzz.com, ilustracija)
Beograd202 