piše: Ru Šavr
Crtica za 500 dinara
Jedan moj poznanik počeo je da se vozi gradskim prevozom prošle nedelje kada su mu se pokvarila kola. Ušao je ujutru u autobus koji vozi u pravcu njegovog posla, seo, shvatio da nema kartu i otišao do vozača da je kupi.
-Molim kartu,
-Je l’ imate sitno?
-Samo 500 dinara.
-Nemam da Vam vratim. Ništa onda.
-Šta ako uđe kontrola?
-Ništa, recite da nisam imao da Vam vratim kusur i to je to.
-Jeste li sigurni da će to biti dovoljno?
-Da.
I tako, svako jutro na putu do posla on je vadio istu novčanicu od 500 dinara. Vozač nikad nije imao da vrati kusur, pa se ovaj opušteno švercovao pet dana.
Jednog jutra je u isti autobus ušla žena sa namerom da kupi kartu, ali je ni ona nije dobila pošto je imala samo novčanicu od 500 dinara. No, njena reakcija je bila drugačija. Ona je paničila, molila putnike da joj rasitne, prepirala se sa vozačem ubeđujući ga da joj kontrola neće verovati ako kaže da šofer nema da vrati kusur, itd… Jednostavno, ona sebi nije smela da dozvoli da plati kaznu.
Tužno je posmatrati ovaj disbalans. Čovek koji dobro zarađuje može da rizikuje, danima zafrkava različite vozače sa istom 500-dinarkom jer, i ako naiđe kontrola, on će platiti kaznu koju neće ni osetiti. S druge strane, posmatramo idealnog putnika iz perspektive Bus Plus-a – ženu koja paniči i onda kada nema razloga samo zbog pomisli da će joj na kaznu otići novac neophodan da preživi do kraja meseca. Ovakve scene u prevozu su svakodnevne. Najbolji komentar je upravo onaj koji je dao pomenuti putnik osvrćući se na stvarnost u Srbiji: „Ja sam svestan da živim u „mehuru“. Zaštićen sam od velikog dela naše realnosti samo zato što imam dobar posao.“
Dobro jutro!
(Foto: fabiusmaximus.com, ilustracija)
Beograd202 