Piše: Dejan Grujić
Mart mesec nam je uvek donosio nevolje. Tako se pogodilo, ili je tako bilo suđeno. Bombardovali su nas, palili, huškali jedne na druge, ubijali, a sve to pratilo je naše naivno verovanje da smo nebeski, da nas čuva bog i da nam niko ništa ne može. Ovaj sedamnaesti dan meseca marta proteći će u znaku tužnog sećanja na zapaljeni Kosmet pre jedanaest godina, uz paralele sa aktuelnim trenutkom koji je u vezi sa rezultatima koje smo ostvarili u dosadašnjim političkim menevrima sa Briselom i Prištinom. A vreme lepo, sunčano. Prosto mami da se manemo politike i teške sudbine, izađemo napolje i zagledamo u prelepe prizore koje slika mlad svet koji je izmileo na ulice i prkosi svima lepotom i dobrotom. Stasala je nova generacija koja zna šta hoće a u tome joj pomažemo mi stariji stalnom kuknjavom da ovde budućnosti nema i da treba bežati što pre. Ako su u pitanju dobri učenici, zna se – upisaće i završiti fakultete, kurseve stranih jezika, kupiti kartu u jednom pravcu i odlepršati negde gde je bolje nego u Srbiji? A gde je bolje, zna li se zaboga? I šta je tamo bolje? Ne znam odgovore na ova pitanja. Da znam, verovatno bih odavno zbrisao. Ovako ostajem ovde sa onima koji neće da uče školu već po čitav dan čekaju i nabadaju neku samo sebi znanu kombinaciju s kojom će zgrnuti milione. Kladionice su pune, ne manjka nam nade da je bolji život moguć. Samo treba ubosti rezultat. Nemam kad da bodem, idem večeras da gledam Seltika i Kelte, moleći se Sv. Patriku da mi sačuva duh i dah, jer je to ono što još može da me drži spokojnim na ovoj svetoj srpskoj zemlji. Dobro jutro!
(Foto: noviput.rs, ilustracija)
Beograd202 