piše: Vanja Savić
Ljudi žive u strahu. U strahu da ne izgube posao, stan, porodicu… egzistenciju.
Scena sa početka filma „Apokalipto“, gde otac razgovara sa sinom, na mene je ostavila snažan utisak, a glasi ovako:
– Šta si video u očima onih ljudi?
– Ne razumem pitanje.
– Strah. Nisam te podizao da bih te gledao kako živiš u strahu. Strah je bolest! Ukoreni se duboko u čoveku i izjeda ga. Već te je zarazio. Gde ti je ponos? Izbaci ga iz srca! Ne nosi ga u selo.
Da li je strah zdrava i konstruktivna reakcija na životne nedaće ili reakcija slabog duha i predvorje još većih nedaća? Da li pre neko što se uhvatimo u koštac sa životnim problemima, treba prvo da se izborimo sa strahom u nama.
Pri prvom susretu sa strahom postojao je realan, spoljašnji, razlog da se čovek uplaši ili zabrine. Ta epizoda je trajala, završila se i iza nas je, ali, jesmo li se mi izborili sa strahom u nama i izbacili ga iz svog srca? Ako nismo, onda smo postali anksiozni. Anksioznost je stalno prisutan, lebdeći, strah, ili zabrinutost, zebnja – bez realnog spoljašnjeg uzroka. I, anksioznost je bolest. Svaki drugi čovek koga smo danas sreli redovno koristi bensedin da bi mu život sa ansioznošću bio podnošljiv.
A, nekome baš to odgovara! Jer, čoveka u čije se srce ukorenio strah je lako zauzdati.
Može li se posao, stan… opstanak, sačuvati bez straha i zebnje, i u tom stanu, porodici i na poslu lepše živeti ako ne dozvolimo da se strah uvuče u naša srca?
Dobro jutro.
(Foto: wishingwellcoach.com, ilustracija)
Beograd202 