piše: Kruna Pintarić
Po ko zna koji put na javnom servisu gledamo reprizu serije „Porodično blago“. Kao i svaka domaća popularna serija, i ova je prepuna komedije nesporazuma, svakodnevice u Srbiji i njenoj „tipičnoj“ porodici. Naravno, znamo svi već da to nije jedina reprizirana serija, a i da mnogi tvrde da su već previše puta emitovane. No, čini se da uvek okuplja gledaoce koji je reaktuelizuju, odnosno, to čak i sama naša stvarnost čini. Loše privatizacije, sumnjivi bogataši, ljudi koji sakrivaju prošlost, a tek pukom srećom, neko bi rekao karmom, otkrivaju i možda lepšu budućnost. Taj „hepi end“ bi za sada bio i jedina razlika TV serije i onoga što nam se dešava. U epizodi „Blaga“ od pre neki dan pojavljuje se i lažni šeik koji nudi deo svog bogatstva prijateljima iz Srbije koji jedva čekaju da spasu makar ličnu propalu ekonomiju. Odmah nakon toga usledila je emisija posvećena „Beogradu na vodi“. Nakon sinoćne epizode shvatam da tu možda ništa nije slučajno. Tamo se u firmi gde je proneveren novac tražilo „žrtveno jagnje“, na koje bi najlakše bilo sve svaliti. Primera ima još mnogo koji ukazuju na direktnu povezanost scenarija serije i scenarija naših realnih života. To onda znači da koliko god puta se serije repriziraju, izgleda da je to slučaj i sa dešavanjima oko nas. Lako je prebaciti kanal, ali teže nam ide da shvatimo kada nam se u zbilji, po ko zna koji put servira isto. Opet, više se bunimo zbog repriziranja serije, nego zbog repriziranja političara, malverzacija, uveravanja i obećavanja, proneverenog novca, i sumnjivih ugovora. Anestezirajuća funkcija zabavnog programa nadjačana je inertnošću današnjeg čoveka da „prebaci kanal“. Neko bi rekao da branim svoju firmu kada kažem da je super što se baš te serije emituju, ali to tvrdim zbog toga što nam možda i „klikne“ da kraj naše serije nije još napisan, a da je olovka kod nas, samo je treba malo naoštriti.
Dobro jutro!
(Foto: vukajlija.com, ilustracija)
Beograd202 
Ako imamo volju da iznova gledamo nešto po deseti ili ko zna koji put, znači da imamo i volju da isto i proživljavamo po isto ili više puta… U tome je problem sa reprizama serija. Ne želimo ih! Ili ih barem ne bi trebali želeti. Ako grešim, ako ih u istinu želimo, e onda draga Kruno ne samo da olovka nije u našim rukama, već je i kraj odavno ispisan. Naš kraj. To je kraj svega novog i kreativnog, važnog i živog, iskrenog, neiskvarenog.. Suštinski je bitno šta želimo.