piše: Dejan Grujić
Komšija je važniji nego rođak koji živi daleko. Ovo sam slušao često od roditelja, a najbolji primer komšijske solidarnosti i poštovanja viđao sam u gradu svog detinjstva, u srcu Šumadije. Iako tamo ne živim već trideset godina, moje komšije Šumadinci, čim stignem, sjate se sa svih strana da se raspitaju kako mi je porodica i treba li mi šta. Ako treba, spremni su da ostave sve svoje poslove i očas posla načine mobu. To vam je dobrovoljni rad bez nadoknade. Uvek sam u čudu, zašto su oni prema meni toliko dobri. Onda, kad se posle nekog kratkog vremena malo priviknem, shvatim da je to u stvari njihova suština, filozofija života. Komšija, pa onda svi ostali. Znam sva imena svojih komšija i njihovih ukućana, od početka do kraja ulice. A nije baš mala. U Beogradu, gradu koji je u svoja nedra prigrlio ljude sa svih strana, komšije se skoro i ne poznaju. Nije ni čudo što je tako, ljudi su isfrustrirani u toj meri da im svaka dobrota, osmeh ili dobronamerni pozdrav sa strane deluje sumnjivo. Možda se u toj sumničavnosti krije razlog zašto se mnogi vlasnici stanova u glavnom gradu nisu godinama dogovorili oko formiranja skupštine stanara i sklopili ugovore kao pravna lica sa licenciranim firmama za održavanje fasada ili ulaza. Još se nije slegla prašina sa pločnika u Makedonskoj, gde je pala fasada i teško povredila tinejdžera, a evo i druga je pala u Kosovskoj, doduše, srećom bez povređenih. Sreće nije bilo za devojku kojoj se juče srušio deo fasade na glavu i teško je povredio na Zvezdari. Izražavam bojazan da ovde nije kraj jer su mnoge zgrade rizične za prolaznike. Ako nas nisu pobile ledenice, pokršiće nas malter, šut, stare odvaljene cigle i crep. Po zakonu, Gradsko stambeno je u ovakvim situacijama bez odgovornosti. Mogu samo da preporuče formiranje Skupšitne stanara, pa biranje predsednika i odlučivanje o tome kako skupiti pare i složno popraviti sve na i oko zgrade što predstavlja potencijalnu opasnost za slučajne prolaznike. Znam šta bi uradili moji Šumadinci. Oni bi očas posla napravili mobu. A kako u Beogradu napraviti mobu, ako još uvek kod prvog komšije, i sa leve i sa desne strane od ulaznih vrata, niste kao ja ni kafu popili. Zaboravili su da me pozovu kad su se useljavali. A kad sam ja njih pozvao, rekli su: „Hvala, možda neki drugi put.“ Ovaj put, nema drugog puta. Životi nam zavise od sloge i komšijskog dogovora. Dobro jutro.
(Foto: vukajlija.com, ilustracija)
Beograd202 