piše: Dejan Grujić
Svi koji su ikada putovali u Beograd znaju za park kod Lastine stanice koji kod većine budi sećanja na prve dolaske u glavni grad. Tu su se sastajali sa rodbinom i prijateljima koji su ih nestrpljivo očekivali. Tako je i danas, s tom razlikom što se u parku dočekivanja sada nalaze i neki nepoznati ljudi koji govore tuđ jezik i koji čekaju nešto što ni sami nisu sigurni da će im stići. Azilanti. Razlikuju se od nas samo po jeziku, odeći, frizurama, zebnji od sutrašnjeg dana, i mogućnosti da ih možda srpske vlasti tamo odakle su stigli, od rata, bede i beznađa. Gorak ukus u ustima izaziva prizor kada recimo, u pola jedanaest noću, majku sa detetom od nekoliko meseci koja sedeći preživljava prošlost, sadašnjost i neizvesnu budućnost očekuje glavu porodice da nešto donese. Šta nosi sutra, da li će stići da svoje konačno odredište i nađe, kako će joj biti tamo, da li je svetla budućnost nadohvat ruke a sloboda nešto što se podrazumeva tamo negde daleko od zavičaja? Ništa oni ne traže ni od koga, ne obraćaju pažnju na poglede znatiželjnika. Sede, ćutke puše i svoj lični užas preživljaju vodeći u sebi monologe strepeći od svega i svakog. Policija koja redovno kontroliše to mesto ih ne dira. Prolaze pored njih, verovatno i sami pod teških bremenom svojih briga. Moguće je da se i među njima nalaze nekadašnja deca ratova iz devedesetih koja su u potrazi za slobodom svoj novi život našla u Beogradu. Razlika je samo u tome što su dolazeći ovde bili svoji sa svojima, uprkos raznim predrasudama koje su pratile izbeglice, prognanike ili interno raseljena lica. Ovi ljudi, azilanti, ne poznaju nikoga u Srbiji, došli su ko zna kojim putem u želji da i odavde odu. Vide da i nama ne ide dobro. Ne znam da li bi im značila neka vrsta naše pažnje, možda toplo ćebe, dečja jakna, konzerva ili komad hleba? Možda i bi, ali u trenutku kada je svaki dodatni deo prtljaga u bežaniji višak, verovatno je da ga ne bi ni prihvatili. A opet, ljudi su. Imaju dušu, ranjenu ali ljudsku, željnu slobode, mira, i pristojnog života. Otići će oni, pitanje je sata ili dana. Možda, ako bude sreće da ponovo osete svoj zavičaj i zaborave da su ga ikada napuštali. Ali, šta ćemo sa mnogima koji živeći u Srbiji pokušavaju da nekako ožive makar deo otetog zavičaja ali u tome još ne uspevaju. I dalje prepušteni snalaženju, uklapanju i imitiranju normalnog života, preživljavaju patnju za nekim prošlim, lepšim životom. Tako je to, jer kako kaže naš narod nemoguće je presaditi drvo koje je negde davno pustilo koren. Dobro jutro.
(Foto: www.ccee.eu, ilustracija)
