piše: Kruna Pintarić
Znate kada vam se u životu desi nešto malo, neočekivano, što nije nikada do sad, gotovo kao po filmskom scenariju, makar američke komedije? Samo što u njima uvek na kraju sve bude u redu, svi se nasmeju događaju, a publika izvuče možda čak i pouku. Ja sam i dalje na toj prvoj stranici nedovršenog scenarija. Dakle, pre neko veče u kuhinji stana na petom spratu, sedim i pričam sa cimerkom, sigurno nekih 45 minuta. Ode ona da spava, odem ja u sobu, i nedugo zatim vratim se u kuhinju, palim svetlo, hoću da bacim smeće. Sagnula se ja, kad, iza šporeta, izviruje MAČE! Pored miniinfarkta, uspela sam samo da izgovorim „Štaaaa?“, verovatno se u isto vreme raznežim, obradujem, šokiram i ostanem tako sagnuta, oči u oči sa malim tigrastim stvorom koji trepće i gleda po nepoznatoj joj prostoriji. Probudim cimerku, koja odmah reče da je nosim dole, što i jeste negde razumno – da je zadržimo ne možemo. Takva je priroda posla, dnevnog rasporeda, života, bilo bi neodgovorno imati ljubimca po svaku cenu, a da ga zanemariš. Nije htela ni mleko, kao da je nečija pa sita, a taj neko baš i nije brinuo o njoj revnosno, čim je šmugnula po simsu petog sprata, na terasu pa u kuhinju, recimo. Jedna mačka manje-više, reći će mnogi, pa i ljudi pate, zaboravljeni su, treba im pomoć. Đuzi Stojiljkoviću, glumačkom bardu, ovih dana slabo ko dolazi u posetu u bolnicu. Pa gde onda jedno mače da nađe sreću u ovoj ludnici… Proletele mi kroz misli sve one životinje koje sam sakupljala po ulici, pa udomljavala, što kod sebe, što u porodicama od Sombora do Beograda. Setih se i pre pet godina akcije spasavanja mačeta s drveta u visini isto petog sprata, kad sam sa komšijama, posle cele noći tešenja nepoznatog mačeta prikovanog za grane, tek ujutru dobila Zelenilo, a mače nonšalantno sišlo s drveta… nema veze, ni ne zna koliko je srećno i voljeno bilo tada. I moje maštanje kad sam bila klinka da imam veliku farmu sa životinjama, gde bi im svima bilo super, baš bih se potrudila. Znate, takve ljude danas nazivaju budalama, pomerenima, dokonima. E, pa to sam htela da budem. Radije nego budala koja se kandžama drži, kao i mnogi, za tu nadu da će nam biti bolje i bolje, i bolje… Zašto ovo pišem? Samo da poručim da zagrlite svog ljubimca, ljudskog, psećeg, kučećeg… sve nematerijalno što imate, i kažete – čim tebe imam, ovo jutro je lepše!
Dobro jutro!
(Foto: imgkid.com, ilustracija)
Beograd202 