piše: Suzana Gajić
Kada slušate starije oko sebe, često se čuje da se nekada kuće nisu zaključavale. Nikome nije padalo na pamet da uđe u tuđu kuću i nešto, recimo, ukrade. Danas te priče zvuče kao čista utopija. Bez jakih vrata i dobre brave, sa tri reze, ne osećamo se bezbedno. I špijunke na vratima, da slučajno ne otvorimo nekom nepoželjnom posetiocu. To radimo mi, ali i naše države. Kineski zid je danas samo turistička atrakcija, Berlinski je uz pompu srušen, ali se danas grade neki drugi zidovi, podižu se bodljikave žice, da nam slučajno neko nepoželjan ne bi ušao u dvorište. I to rade zemlje koje sebe nazivaju savremenim, razvijenim, demokratskim. Da bi se odbranile od ovih nedemokratskih. Najava Mađarske da će podići zid visok celih četiri metra, kako bi se odbranili od ilegalnih emigranata, samo je najnovija u nizu. Sjedinjene Države su već obezbedile svoju granicu ka Meksiku, Bugarska ka Turskoj. Zidovima i bodljikavom žicom. No passaran!
A od koga se to demokratija brani? Od nekih ljudi koji su pobegli iz svoje zemlje od rata, ili od gladi. Da li treba postavljati pitanje odakle rat ili glad u tim zemljama? Ko proizvodi oružje i izvozi ga u daleke zemlje, naoružava i huška ljude jedne na druge? Ko daje nepovoljne kredite pod maskom pomoći, gurajući druge u dužničko ropstvo? Ko drži novac, i to velike količine, u svojim rukama?
Odmah da kažem da ne znam. Možda i ne želim da znam. Možda bi bilo lakše reći eto, tako se desilo, krivi su ti što dolaze niotkuda, spavaju po našim parkovima i sanjaju da će se probuditi u demokratskoj, razvijenoj zemlji, u kojoj će moći da rade, žive od svog rada, gaje decu… Bilo bi lakše, da pre samo neku deceniju neki drugi ljudi sa ovih prostora nisu spavali u tuđim parkovima, sanjajući da se rat i strahote nikada nisu ni dogodile. Sanjajući da će se probuditi u svojoj kući. A snovi se raspršuju pred bodljikavom žicom. Sa druge strane žice su oni koji ne moraju da sanjaju. Ni da se pitaju šta se dogodilo i zašto.
Dobro jutro!
(Foto: www.bloomberg.com, ilustracija)
Beograd202 