piše: Dejan Grujić
Prošle godine nisam išao u Grčku. Po svemu sudeći, neću ni ove. Tako glasi jedan vic koji kruži društvenim mrežama. Ne, ovo ne znači da ću poslušati premijera i pare za odmor potrošiti u srpskim turističkim oazama zdravlja. Ovo je jednostavno činjenica, nemam para. Sad je i tamo velika gungula. Ne rade banke, redovi su u samouslugama, čeka se bankrot. Kao kod nas devedestih. Tako mi je lakše da prihvatim stvarnost. Neću ni u Tunis, treba neko da me na plaži izrešeta zbog svojih viših ciljeva? A ko mi je kriv što ću ostati kod kuće i neću osoliti svoju cenjenu pozadinu? Lepo sam mogao svakog meseca da odvajam po deset odsto od plate i skupim bar za neki od takozvanih „last“ ili „first minute“ aranžmana. Ali, nisam. Ostavio sam te pare državnom budžetu da se oporavi i bez teškoća plaća preskupe kamate za kredite koje su podizali oni koji zbog toga nikada i nikome neće odgovarati. Uzalud su mi sada sve ponude koje pljušte sa svih strana u vidu popusta koji se kreću i do četrdeset odsto. Nemam, pa nemam, a i da imam odakle mi? Ipak sam ja poštena inteligencija. Vrelo leto koje obećavaju meteorolozi, ekonomisti krste užarenim. Sprema se pokupljenje struje, a to znači i ludovanje svih ostalih cena, takođe i uvođenje nekih novih, i podizanje starih akciza, a sve u cilju da nam bude bolje. Sve postaje luksuz, što potvrđuju i statistički podaci o padu potrošnje. Kupuje se samo ono što se mora. Plaćamo samo ono što mogu da nam isključe. Nameti se množe, mrguda je sve više među nama. Uzalud optimizam političara sa malih ekrana. Sreća da imamo Novaka Đokovića koji je svojim uspesima zarazio i neke druge sportske predstavnike Srbije koji nam u poslednje vreme donose zlato sa svih strana. Nadam se da to zlato nećemo morati da pretapamo da bi se namirile svetske zelenaške ale. Kako je krenulo, zlato ćemo ubuduće gledati samo zahvaljujući sportistima. Dobro jutro!
(Foto> vukajlija.com, ilustracija)
Beograd202 