piše: Dejan Grujić
Godine prolaze, mi gledamo… tako glase reči jedne poznate pesme, a upravo one tačno oslikavaju naše stanje. Iako smo zagazili u ozbiljne godine, ponekad nam kao munja blesnu sećanja od kojih emotivnima kane i suza iz oka. Snovi, očekivanja od samostalnog života koji je počinjao završetkom srednje škole, odsluženjem vojnog roka, zapošljavanjem ili krajem prve ljubavi, brzo su rasplinuti početkom krize u nekadašnjoj Jugoslaviji. Uspesi sportista su nas povremeno vraćali u život, bacali u trans, ali sve ostalo nam je ukazivalo da životarimo. Juče smo vatreno navijali po ko zna koji put za čarobnjaka belog sporta Novaka Đokovića. Pehar u rukama, blistava pobeda i par travčica otkinutih sa Vimbldonske teniske arene, za trenutak su nam vratili osmeh na lice i dodale preko potreban procenat nacionalnog ponosa. Hvala ovom velikanu što je naš, što ga imamo, što pobeđuje tamo gde je najteže, ako se uzmu u obzir prepreke koje vlastitom snagom duha i tela preskače kao od šale. Vrlo brzo zaboravićemo ovu Novakovu titulu iščekujući novu i pokrenuti staro pitanje: Kako preživeti? Dovoljno je da, skrhani raznim odricanjima, posle kojih će nam biti navodno bolje, pogledamo računicu na šta danas trošimo pare, naravno ako ih imamo. Sve se svodi na hranu, komunalije, i ako slučajno ostane za po koju krpicu. Letovanje i zimovanje smo skoro zaboravili. Čuvamo ih u sećanjima kao u školjci kupljenoj na bazaru u Budvi kasnih osamdesetih. Nema ni romantike, druženja, ispijanja kafa, zajedničkog sakaćenja zrelih lubenica. Povukli smo se u svoje, ne gledamo u tuđe, komšije više i ne poznajemo ili ne prepoznajemo. I mi smo se promenili samo što te ne vidimo ili ne želimo da prihvatimo. To vide neki drugi, oni koji žive život punim plućima. A njih je baš mnogo malo oko nas. Dobro jutro.
(Foto: novakindiafans.wordpress.com)
Beograd202 