piše: Dejan Grujić
Bila je to zemlja na brdovitom Balkanu, gde su u miru i slozi živeli narodi i narodnosti. Imali su jednog Velikog sina koji je mislio na sve. Brinuo je da svaki građanin ima posao, redovnu platu, regres, zdravstveno osiguranje, besplatno školovanje, odmor na moru, u banji ili na planini, sopstveni automobil, vikendicu, kuću ili stan. Međutim, jedini uslov bio je da bude ili komunista ili samoupravljač. Za one koji nisu bili po meri samoupravne socijalističke zajednice, znalo se – il’ zatvor, ili izolacija, ili emigracija. Sve pobrojano Veliki sin je obezbeđivao veštim manevrom između tada narogušenih blokova velikih sila Istoka i Zapada. Krediti su stizali a njima se plaćala svetla posleratna budućnost. Svi narodi su bili srećni sve dok Veliki sin nije zauvek otišao u večna lovišta, a dugovi stigli na naplatu. E, tada su polako bratski narodi postali nebratski, a republike su postale samostalne države. Više se nisu zvali Jugoslavija već Zapadni Balkan. Ne znam ko je to smislio ali stvarno je bio kreativan kao zaboravljena drljača u „Kosidbi na Rajcu“. Iz tog Zapadnog Balkana iselilo se do sada na stotine hiljada školovanih, talentovanih, vrednih, uspešnih i uglednih građana. Umetnici su uglavnom bili na pola puta. Radili bi malo napolju, da zarade pare, a slavu su održavali u svojim i zemljama u okruženju. Teško je biti slavan i bogat u svojoj zemlji. Može samo jedno od toga. To su na svojoj koži osetili neki.
Konkretno, jedan glumački par koji je izrodio petoro dece, zbog teškog života najavljuje selidbu u Kanadu. Iako u Beogradu imaju slavu, pare nemaju jer su im“švajcarci“ došli glave. A samo su hteli krov nad glavom. Glumac i pevač, koji je poručivao da se Ines ne da godinama, iz prelepe Rijeke najavljuje odlazak na zapad, verovatno London, a možda i dalje, Los Anđeles. Onaj što nam je poručivao pesmama da put putuje, zaista odlazi, ali u Novi Zeland iz rodnog Splita. Pokušao je da se bavi muzikom, filmom, televizijom, izdavaštvom, produkcijom, i ništa. Svuda šupalj nos do očiju. Neki, kao jedan baletski umetnik, za koga saznadosmo tek juče, našao je svoju sreću u Zagrebu. Sa autoputa iz kilometarske kolone progunđao je što mora da čeka, a to su zabeležile kamere HRT-a, a prenele sve društvene mreže. Reče da je iz Beograda i da to što ima u Lučkoj, nema nigde. Ima, rođače, ima. Nisi ti skoro putovao ka Nišu. Dakle, pomeranje u geografskom ne znači i pomeranje u mentalnom smislu. Po tome smo i dalje isti, uprkos granicama. Dobro jutro.
(Foto: www.randomhousekids.com, ilustracija)
Beograd202 